Kњиге лажу! | Дарко Мацан

Biblioteka Svet je jedan kwiga dvanaesta Darko Macan Kwige la`u! prvo izdawe Copyright Š 1997. Darko Macan Urednik biblioteke Dejan Begovi} Urednik izdawa An|elka Ru`i} Ilustracije Neboj{a Dedi} Lektor Rada Stijovi} Redaktor Violeta Babi} Dizajn korica Du{an Pavli} Dizajn i priprema za {tampu Neboj{a Miti} Izdava~ Kreativni centar, Beograd, Gradi{tanska 8 tel. 011/38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.co.yu e-mail: info@kreativnicentar.co.yu Za izdava~a Mr Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Alta Nova Tira` 3000 ISBN 86-7781-361-6

Darko Macan

Mami i tati

Dvadeset i {est

Marin se, po petnaesti put tog odmora, pri{uwao do prozora i oprezno provirio u {kolsko dvori{te. I po petnaesti put je pretrnuo.

Jer u dvori{tu je, naslowen na staro stablo divqeg kestena, stajao Blondi i svaki ~as gledao navi{e, u ta~no odre|en prozor – onaj iza kojeg je drhturio Marin. Grickao je pikavac i izgledao gadno kao veliki crni pauk na belom emajlu kade.

Marin se nadao da }e Blondiju dosaditi ~ekawe, kona~no, smestio se pored kestena, odakle je dobro mogao da vidi sve izlaze jo{ od prvog ~asa, ali Blondi je o~igledno imao vremena. Kada bi se odmor zavr{io i kada bi se uverio da mu Marin nije zbrisao, Blondi bi seo u kafi} u susednoj zgradi, a onda bi se uredno, pet minuta pre po~etka odmora, vratio na svoju staru ~eku.

Bli`e nije smeo, domar bi ga oterao, ali i kesten je, ako Marina pitate, bio preblizu.

5

Darko Macan

– Gotov sam! – uzdahnuo je nesre}no Marin i sru{io se u stolicu kao vre}a krompira.

Do ju~e, sve je bilo u redu. Marin i Blondi su `iveli u istom nasequ, ali im se putevi nisu ukr{tali. Marin se provla~io kroz {kolske dane, kroz neke lak{e, kroz neke te`e, a Blondi je te iste dane krao Bogu, vucaraju}i se bez reda i ciqa. Uz to, Blondi je ponavqao nekoliko razreda, osmi, ~ini mi se, nikad nije ni zavr{io. Znalo se da je xepario i nasitno provaqivao, pa ~ak i da je godinu proveo u popravnom domu. To mu je me|u klincima u nasequ stvorilo ugled stra{no opasnog frajera s kojim se ne treba ka~iti. Blondi se sasvim u`iveo u ulogu velikog bosa i, kako nije bio naro~ito bistar, nije shvatao da je wegova mala slava vrlo prolazna, da }e do}i dan kada }e klincima biti prestar da ga primete, i da on polako propu{ta sve prilike da usko~i u voz koji vodi u svet odraslih.

Ali sve to je bilo jo{ u budu}nosti. U okrutnoj sada{wosti Blondi je bio vo|a ~opora svih klinaca koji su mislili kako je velika fora biti zao, i sa svojih {esnaest-sedamnaest godina Marinu se ~inio zastra{uju}e odraslim.

– [ta mi je bilo da mu se usprotivim? – pitao se Marin lupaju}i ~elom o tvrdo, izrezbareno drvo klupe. – [ta mi je to trebalo?

6

Sino} su, naime, Marin i Fikus, wegov najboqi prijateq, koga je zla sudbina ove godine premestila iz Marinovog razreda u suprotnu smenu, sedeli na stepenicama ulaza u Marinovu zgradu i igrali video-igricu koju je Fikus ba{ dobio od oca. Iznenada se neko namestio izme|u wih i uli~ne svetiqke i Marin je podigao pogled, kako bi smetalu nestrpqivo rekao da im se makne sa svetla, kada mu se dah presekao.

Ispred wih je stajao Blondi i `uto, krezavo se sme{io.

– Mogu da vidim to, malci? – pitao je i nabacio jo{ ve}i kez. Marin ga je pogledao u o~i i video da qubaznost nije ono {to mu se ceri iz wih. Fikus se sav uzvrpoqio, bio je sitan, a iza Blondija stajala su jo{ trojica iz ~opora i ru`no se smejala.

– D-d... – po~eo je Fikus, dopu{taju}i Blondiju da mu otme igra~ku. Otac uvek mo`e da mu kupi drugu, a Blondija nije hteo da naquti.

Marin je tada pak u~inio ono zbog ~ega se i danas pita {ta mu je bilo: stavio je igricu le`erno u xep ko{uqe i rekao Blondiju „ne“.

– Ba{ smo krenuli na ve~eru – bilo je ono {to je zapravo rekao, ali smisao je bio jasan.

Blondiju se vi{e ni usta nisu smejala.

– Klinci – rekao je Blondi prete}i – mislim da se nismo razumeli.

7

Darko Macan

Fikus je poku{avao da se skupi toliko da propadne kroz pukotinu izme|u stepenica i samo je gr~evit stisak wegovih prstiju na Marinovoj mi{ici govorio Marinu da odustane, da igrica nije vredna svega ovoga. Ali Marin, kô za inat, nije popu{tao. Taman je otvorio usta da ka`e re~enicu koja bi ga zakopala do kraja, kada se na stepeni{tu pojavio kom{ija Verstov{ek s tre}eg sprata.

– Oprostite, momci – rekao je, probijaju}i se do ulaza. – Napravite malo mesta!

Marin je shvatio da im Blondi ni{ta ne mo`e dok ima odraslih u blizini i reagovao je u trenutku. Podigao se i povukao Fikusa za sobom prema ulazu.

– Pri~ekajte nas, gospodine Verstov{ek – rekao je. – Idemo i mi!

Kliznuli su kroz vrata, a Marin se okrenuo i, trenutak pre no {to su se vrata uz {kqocaj zatvorila, pogledao kroz procep. Blondi je stajao tamo a u wegovom pogledu iskrila se `ivotiwska mr`wa. Marin je iznenada shvatio da mu vi{e nema `ivota i dugo mu je trebalo da zaspi te no}i.

– [ta je, nisi nau~io? – upitao ga je Dra`en, ortak iz klupe, pogre{no protuma~iv{i Marinovo komatozno raspolo`ewe.

8

– Nau~io {ta? – Marin je podigao staklast pogled, dupke pun nerazumevawa.

– Mati{ – rekao je Dra`en. – Danas je test.

Test iz matematike! Marin je pustio glavu da mu jo{ ja~e tresne o klupu. U celoj toj panici oko Blondija potpuno je zaboravio na test iz matematike! Zar nije neverovatno to kako ti se sve odjednom sru~i na glavu? Jo{ ju~e si bio sre}an de~ak, bez brige na svetu, a danas bi najradije da te neko pretvori u kamen i da ti slede}ih nekoliko hiqada godina jedina briga bude erozija.

Marin je na trenutak pomislio da }e mo`da imati vremena da prelista kwigu pre nego {to se nastavnica pojavi, ali je odustao. Prepoznao je izgubqenu bitku i umorno se zavalio u klupu, ~ekaju}i potop.

Be~i}ka je gotovo odmah posle toga u{la u razred i po~ela da pi{e zadatke na tabli. ^ulo se nekoliko prigu{enih jauka iz klupa u kojima se nisu nadali tako te{kim pitawima, a Dra`en je samo klimao glavom – kao i obi~no, on se dobro pripremio. Marin je bezvoqno istrgao papir iz sveske, nikad se nije nadao da }e wegovi posledwi trenuci na ovome svetu biti ispuweni re{avawem testova.

Be~i}ka je zavr{ila s pisawem i okrenula se prema razredu.

9

Kod kestena nije bilo nikoga!

– Do prozora grupa A, do we grupa B i tako daqe... To smo sve prora|ivali, pa ne bi smelo da bude problema. Budu}i da je ovo posledwi ~as, ko pre zavr{i mo`e ranije ku}i...

Posledwe nastavni~ine re~i trgle su Marina kao da mu je neko spustio kockice leda za vrat. Pridigao se i preko susednog reda klupa provirio kroz prozor.

– Marine, ne prepisuj! – Be~i}ka je pogre{no shvatila wegovu nameru, ali to sad vi{e nije bilo va`no. Kod kestena nije bilo nikoga! Blondi se povukao u kafi} i Marin }e, ako zavr{i test pre zvona, mo}i da klisne dok ovaj ne gleda!

Postojao je samo jedan mali problem. Test.

Marin se nejasno se}ao da su to u~ili, ali mu pravi postupci nikako nisu padali na pamet.

– Nije va`no – odlu~io je. Re{io je dva najlak{a zadatka, a ostatak je zbrqao otprilike.

Za dvadeset minuta je bio kod katedre i predavao papir zbuwenoj u~iteqici pred ni{ta mawe za~u|enim pogledima razreda.

– To je bilo zaista brzo, Marine – rekla je Be~i}ka.

– Hvala – odgovorio je Marin. – Mogu li sada da idem?

Nije Be~i}ka jo{ ni klimnula glavom, a Marin je ve} jurio hodnikom s torbom i jaknom u naru~ju 11

Darko Macan

i velikim osmehom olak{awa od uva do uva. Obukao se u trku i ba{ je hteo da klizne kroz izlazna vrata, kad mu se te{ka {aka spustila na rame.

Svakakve misli su u tom trenutku proletele Marinu kroz glavu. Po`eleo je da se trzajem otme stisku i vri{te}i pobegne {to daqe, po`eleo je da se naglo okrene i udari protivnika nisko, gde boli, po`eleo je da nestane, propadne u zemqu, po`eleo je...

Nije u~inio ni{ta od toga. Okrenuo se polako i drhture}i suo~io s vlastitim u`asom.

O~ekivao je Blondija, ali je iza wega stajao krupan mu{karac u tamnoplavom mantilu s nekoliko mrqa – domar.

– Kuda, mom~e? – upitao ga je domar.

– Ne palim – rekao je Marin. – Nastavnica me pustila.

– Pali{, pali{ – rekao je domar ozbiqno i pustio mu rame. Oslobo|en, Marin je odmakao dva bloka pre no {to mu je sinulo {ta je domar mislio. Sigurno je video Blondija, shvatio pred kim Marin uzmi~e i nije to odobravao.

– Ma, {ta bi on hteo? Obra~un kod OK korala? – qutito je frknuo Marin dok je zamicao u svoj ulaz. Odrasli su retko shvatali wegove probleme i uvek su imali re{ewa za koja je svako normalan mogao videti da su bolesna. – Lako je wemu da se pravi hrabar kad ga ima dva sa dva!

12

Marin je otkqu~ao vrata stana, bacio torbu u }o{ak, stavio ru~ak u mikrotalasnu i ispod kreveta izvukao strip da ima {ta da ~ita dok jede. Ba{ je bio pri kraju i stripa i ru~ka kad je zazvonio telefon. Bio je to Fikus.

– Ho}emo li na punoglavce? – upitao je. Marin se prisetio da su ju~e razgovarali o lovu, ali je mislio da }e do bare oti}i tek sutra, u subotu. Vikendom su imali najvi{e vremena.

– Zar ti ne mora{ u {kolu? – upitao je Fikusa.

– Nemam prva dva ~asa – odgovorio je Fikus posle malo oklevawa, a onda ponovio sa `ivo{}u u glasu: – Ho}emo li?

– Evo me! – odlu~io je Marin i spustio slu{alicu.

Na ormanu je prona{ao opranu teglu od krastavaca, koju je spremio za tu priliku, nabacio jaknu i sleteo niz stepenice. U prizemqu mu je Blondi, kao mra~an oblak, ponovo uleteo u misli, pa se, za svaki slu~aj, iz zgrade izvukao kroz prostoriju za |ubre.

Fikus ga je ~ekao kod kioska, pa su zajedno optr~ali |ubri{te i spustili se do bare. Bara je jedva zaslu`ivala to ime – bile su to rupe koje su bageri ostavili u mekoj zemqi, ispuwene ki{nicom od nedavnih pquskova. Ipak, `ivot se i u takvom pli}aku zapatio. Mu{ice 13

Darko Macan

su letele, dugonogi insekti hitro kora~ali povr{inom, a kroz mutnu vodu su se svaki ~as nazirala crna vretenasta tela punoglavaca. Poznavaocu pravih mo~vara bila bi to slaba zamena, ali dvojici gradskih de~aka su te lokve, u koje bi utonuli jedva do polovine listova, bile dovoqna zabava za celo poslepodne.

Bio je ve} sumrak kada su se Marin i Fikus, svaki s teglom prqave vode i probranih punoglavaca, uputili ku}ama. Marinu je bilo jasno da se Fikus tog dana ne}e pojaviti u {koli, ali mu nije ni{ta rekao. Fikus bi se na spomiwawe {kole samo oneraspolo`io, a majka }e mu ionako opravdati izostanak. Marinov otac je jednom, misle}i na Fikusa, primetio: „Ima dece za koju nije {kola“.

Rastali su se na igrali{tu i Marin se vratio ku}i, {mugnuv{i unutra istim putem kojim je iza{ao, ne pale}i svetlo na stepeni{tu, ve} tr~e}i uza stepenice kroz prste mraka i strahova.

Napokon na sigurnom, pomirqivim je mrmqawem otklonio maj~ina pitawa o stazama svojih skitwi i ugrabio priliku da punoglavce pro{vercuje u svoju sobu. Gurnuo ih je na policu iza kwiga, zastao, razmislio, ponovo ih izvadio i kqu~em probu{io rupe za vazduh na limenom poklopcu tegle. Zatim ih je ponovo gurnuo u skrovi{te i poravnao kwige. Bilo je malo ve14

rovatno da }e ih majka tamo prona}i; ona je gurala nos samo tamo gde bi Marin ostavio nered.

Posle ve~ere Marin se povukao u svoju sobu i pritvorio za sobom vrata. Tako je mogao da ~uje ako neko dolazi, a opet je imao dovoqno vremena da skloni sve {to „neko“ ne bi smeo da vidi.

Izvadio je teglu, stavio je na pod i legao potrbu{ke ispred we. Punoglavci su plivali ukrug po zelenkastosme|oj vodi i nije se ~inilo da prime}uju kako vi{e nisu u bari.

Marin je poku{ao da ih prebroji. Nije to bio lak zadatak. Nemirne i gotovo potpuno jednake, punoglavce je bilo vrlo lako pobrkati, pa ponovo brojati one koje si ve} jednom izbrojao. Nakon {to se desetak puta zabunio, Marin je odlu~io da promeni pristup. Izabrao je najdebqeg punoglavca i nazvao ga Dra`en, po svom drugu iz klupe. Zatim je neko vreme pratio samo wega. Po{to je poverovao da ga je dobro upoznao, zatvorio je o~i i dr`ao ih stisnute nekoliko trenutaka. Kad ih je otvorio, potra`io je Dra`ena i veselo uskliknuo, prepoznav{i ga.

Jednog je zapamtio.

Slede}eg je odabrao jednog kr`qavca i nazvao ga Fikus. Jo{ dva krupnija nazvao je Mama i Tata. Jednom vitkom dao je ime svoje simpatije, a jednom `ivahnom, koji mu se naro~ito svideo, svoje ime. Sada ih je poznavao ve} {estoro.

15