Page 1


Наслов оригинала: Rafal Witek Klub Latajacych Ciotek ©copyright by Rafal Witek ©copyright by Wydawnictwo Literatura All rights reserved За издање на српском језику © Креативни центар 2019 Библиотека Свет је један Књига деведесет седма Прво издање Уредник Наталија Панић Превод Анђелија Јочић Лектор Ивана Игњатовић Дизајн корица Душан Павлић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 Тел.: 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e‑mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Мр Љиљана Маринковић, директорка Штампа Графoстил, Крагујевац Тираж 1500 Година штампе 2019 ISBN 978-86-529-0670-3

This publication has been supported by the ©POLAND Translation Program Ова књига објављена је уз подршку Пољског института за књижевност CIP – Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 821.162.1-93-31 ВИТEК, Рафал, 1971 Клуб летећих тетака / Рафал Витeк ; илустрације Катажина Колођеј ; [превод Анђелија Јочић]. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2019 (Крагујевац : Графостил). – 217 стр. : илустр. ; 18 cm. – (Библиотека Свет је један / [Креативни центар] ; књ. 97) Превод дела: Klub Latających Ciotek / Rafal Witek. – Тираж 1.500. ISBN 978-86-529-0670-3 COBISS.SR-ID 274978572


к

Раф

те и В ал

Илустрације Катажина Колођеј


Предивно путовање

Н

ећеш ваљда послати Емила да прове‑ де распуст код те чудакиње? – упи‑ тао је тата кад му је мама показала пи‑ смо од тетка Сташе. Писмо је стигло средином јуна. Било је у сивој коверти, с печатом Препоручено и маркицом са шишарком. – А што не бих? – узвратила је мама питањем. – Тетка Сташа је мила, срдачна особа. А има и велику кућу поред шуме. – И још прича сама са собом, свако­ дневно се мота по гробљу и баје из мач‑ јих бала – тата је направио гримасу. – То последње си измислио! – увреди‑ ла се мама. – Осим тога, Емил тамо неће бити сам. Тета је позвала и Соњу. – Јао, не! – узвикнуо сам. Од све моје браће и сестара од тета‑ ка, ујака и стричева Соња ми је најви‑ ше ишла на живце. Била је годину да‑ на старија од мене и мислила је да због 5


тога може да ми заповеда. Уз то, уопште се није понашала као дванаестогодишња девојчица, него као коловођа неке банде. И то веома гадан коловођа. – Више бих волео да проведем рас‑ пуст у кавезу с мајмунима него с том лу‑ дачом! – намрштено сам одбрусио и кре‑ нуо ка својој соби. – Ма види сад! – мама је кршила руке због мене и тате. – Исти сте обојица! Нај‑ радије бисте цело лето провели испред компјутера и ни нос не бисте промоли‑ ли из својих соба! – Тачно тако – горљиво се сагласих. Нажалост, то ништа није променило. Две недеље касније био сам спакован и убачен у ауто Соњиних родитеља. Треба‑ ло је да нас њена мама одвезе у Загуби‑ ће јер моји родитељи, као и обично, нису могли да добију слободне дане на послу. Закуцан за прегрејано седиште си‑ гурносним појасом, осећао сам се као за‑ робљеник ког воде у непознато. 6


– Здраво, брацо! – поздравила ме је Соња, која је већ била направила хаос на задњем седишту. – Видим да си опет ус‑ пео да се угојиш! – А ја видим да си ти успела да поста‑ неш још глупља! – парирао сам јој. Соња је стисла усне и окренула се ка прозору. У зеленој сукњи и са зеленом шналом у коси изгледала је као грана на излету. Само су њене светле очи продорног по‑ гледа одавале да имам посла с људским бићем. Кад би ово биће било мало при‑ јатније, можда би се чак могло рећи да је прилично лепо. Бар у лицу. Соњина мама је волела спортску во‑ жњу. Док смо јурили кроз град, ауто је кочио и грубо стартовао на сваком се‑ мафору. Од тога ми је било мука, али ни‑ шта нисам рекао да ме не би сматрале килавком. – Теткице, хоћемо ли се дуго возити? – упитао сам. 7


– Зависи од тога колико ће ауто-рада‑ ра бити на путу! – одговорила је Соњина мама. – Што? Зар ти је већ досадно? Климнуо сам главом. – Па онда се још једном посвађај са Соњом! – закикотала се. – То вам одлич‑ но полази за руком! Каква луда фамилија!, помислио сам и безвољно погледао сестру од тетке. Уз‑ вратила ми је истом мером. Затим сам почео да расплићем каблић слушалица за MP4. Закључио сам да ће ми музика помоћи да се искључим из те несносне ситуације макар током путовања. Нажалост, био сам стварно наиван. Само што смо изашли из града, Соња је почела да ме цима за раме. – Види, Емиле! – рекла је гурајући ми под нос своју олупану и изгребану кон‑ золу за игрице. – Не умем да пређем на следећи ниво! Преузео сам конзолу од ње и за тре‑ нутак сам се упознао са игром. Била је 8


ту некаква проста препрека, требало је управљати куглицом која је поскакивала тако да се избегну замке и скупљати цр‑ вене тачке које се појаве успут. – Не мрзи те да играш нешто тако ту‑ паво?! – фркнуо сам. – Да се убијеш од досаде! Слегла је раменима. Брзо сам прешао последњу етапу игре и прешао на следећи ниво. – Ево ти! – казао сам. – И немој да ме будиш док не стигнемо! 9


– Хвала! – прогунђала је Соња. – Ви‑ диш, чак и ти понекад можеш да будеш од користи! Не знам зашто, али пожелео сам да је удавим. Што смо се дуже возили и што је ћутање између нас постајало дубље, то ме је та девојчица више нервирала. Понаша‑ ла се као да је сама у аутомобилу. Играла је ту своју игрицу и сваки час узвикивала од радости или разочарења, мрвила око себе, вртела се на седишту и била ствар‑ но иритантна. Почео сам да схватам за‑ што њена мама воли брзу вожњу. Када смо напокон – након три сата бе‑ сомучне вожње – стигли у Загубиће, био сам сасвим исцрпљен. Са задовољством сам изашао из возила и протегао ноге. Соњина мама није намеравала да остане дуже него што је било неопход‑ но. Поздравила се с тетка Сташом, брзо попила кафу на трему и отперјала назад, у град, ка интернету и цивилизацији. А Соња и ја смо остали усред ничега. 10


– И зашто сте ли се тако намргоди‑ ли, млада господо? Боље седите и поје‑ дите колач од рабарбаре! – нуткала нас је тетка Сташа. – Нема никаквог разло‑ га за бригу! – То вам се, тетка, само чини – промр‑ мљао сам себи у браду. – Послужи се! Нема о чему да се ра‑ справља! – изјавила је Соња. Колач је био веома укусан и сладак. Обоје смо огладнели током вожње тако да смо га прождирали без мере. Тетка нас је сажаљиво гледала, мрмљала нешто о град‑ ском изгладњивању и доносила из кухиње нове и нове парчиће на порцеланским та‑ њирима са исцртаним оскорушама. Када сам боље погледао тетку, учини‑ ло ми се да и није баш тако стара. Исти‑ на, имала је седу косу уплетену у пунђу наврх главе и гомилу бора на лицу, али се кретала живахно, говорила је гласно и енергично, а умела је да загрли тако да се човек осети као у медвеђем наручју. 11


– И у шта зурите, младићу? – теткин глас брзо ме је тргао из замишљености. – Однесите свој тањир у кухињу и распа‑ кујте кофере! Лето чека! Ни сам нисам знао да ли ме више нер‑ вирају чарке са Соњом или начин на ко‑ ји нам се обраћа тетка Сташа. И још тај њен чудни нагласак. Једном раније сам у некој ТВ репортажи о Украјини видео та‑ мошње Пољаке који су говорили са слич‑ ним нагласком. Можда је и тетка потица‑ ла са Истока? Ако није била оданде, онда је сигурно родом из пакла – нисам имао ни трунке сумње у то. Једва сам се успињао уз степенице носећи свој руксак и теглећи Соњин ко‑ фер који је пуцао по шавовима, а она ни‑ је пропустила прилику да ме боцка. – Треба помагати девојчицама! – сик‑ тала је, подмуклог израза лица. – Је л’ си у кофер нагурала камење или су то твоји јефтини дезодоранси? – одбрусио сам. 12


Соња је подигла руку и оњушила се под пазухом. – Можда и јесу јефтини, али бар ми‑ ришу. А ти после путовања смрдиш као укисељена чарапа!

13


– Ако је тако, а ти своје рке носи сама! – оставио сам њен кофер на међуспрату и наставио даље. Наша соба је била велика, топла и па‑ жљиво уређена. Поред зидова су стајала два кревета, а ту су били и орман, раши‑ рен параван и сточић на кривим ногама. – Параван је мој! – објавила је Соња и зграбила тешку металну конструкци‑ ју да би је однела ближе једном од кре‑ вета. – Овде ћу ја спавати – додала је. – А ти ћеш тамо! И не смеш да вириш кад се будем пресвлачила! – Као да има шта да се види! – фркнуо сам. – Мислиш да досад нисам видео др‑ шку од метле? – Можеш одмах да је видиш из вели‑ ке близине! – запретила ми је. – А кад је већ реч о метли, боље уради нешто с том косом. Штрчи ти на све стране као неком кловну! То мора да је од те капе. Погледао сам косу у огледалу, распа‑ ковао се и сручио се на кревет, чврсто 14


решен да се вратим кући чим се укаже прва прилика. – И шта ћемо ми то овде радити? – упитала је Соња разгледајући беспомоћ‑ но просторију. – Како то мислиш – шта? Свађаћемо се – одговорио сам јој. – Па бар си у томе феноменална. – Пусти ме на миру, брацо – одговори‑ ла је мирећи се са ситуацијом. – Свађе су добре за први дан. А после? – Вероватно постоји неко језеро у близини – промумлао сам. Погледала ме је и уздахнула. Ваљда је и сама схватила да смо у тој пустари упу‑ ћени искључиво сами на себе и једно на друго.

15


Непозната стаза

С

оња ме је поново престигла. Јури‑ ла је на тетка Сташином расклаће‑ ном бициклу као да учествује на некој трци. А то је била само свакодневна во‑ жња по шумским стазама и богазама. Иако је вожња можда малчице прејака реч. Сваки час смо морали да силазимо с бицикала и да их гурамо преко шљун‑ ковитих путељака или кроз густиш ко‑ ји је прекривао стазе. Неколико пу‑ та сам био сигуран да је то крај за наше бицикле, али су те гломазне старе кон‑ струкције неким чудом преживљавале све но‑ ве ударе и превртања. Мој бицикл је био сличан ономе који је допао Соњи, само што је она имала женски бицикл, а ја мушку 16


варијанту, с пречком. Био је тежак и ма‑ ло расклиматан, али је зато имао веома удобан, широк сиц. – На оваквим шклопоцијама можемо да стигнемо само у болницу! – нашалио ам се кад нас је тетка одвела до шупе и показала нам бицикле.

17


– Боље да не будете тако шаљиви, млада господо, или ћете очас посла оста‑ ти без ичега! – запретила је тетка Сташа. За сваки случај сам зачепио и бацио се на пумпање гума. Недостатак интер‑ нета и сигнал за мобилни који се стално губио били су довољно мучни. Ако још останем и без превозног средства, то ће ме начисто докрајчити. Као што се касније испоставило, оба бицикла су била сасвим исправна након што смо их изгланцали и подмазали, а онда и напумпали гуме. Захваљујући њи‑ ма, Соња и ја смо открили све атракци‑ је у околини још првих дана боравка код тетке. Није да је било много тих атракци‑ ја, па је тим пре ваљало проверити коли‑ ко су нам од користи. Нажалост, резул‑ тати овог помног истраживања нису нам пружили много наде. У језерцету чије је обале прекривао густ рогоз није се могло купати јер је би‑ ло плитко и пуно му‑ ља. 18

9 788652 906703

Profile for Kreativni centar

Klub letećih tetaka  

Šta se događa kada te mama iznenada spakuje i za raspust pošalje bogu iza nogu, kod ostarele tetke? Pa još s najgorom i najneprijatnijom od...

Klub letećih tetaka  

Šta se događa kada te mama iznenada spakuje i za raspust pošalje bogu iza nogu, kod ostarele tetke? Pa još s najgorom i najneprijatnijom od...