Karlson s krova ponovo leti

Aстрид Линдгрен Карлсон с крова поново лети Са шведског превела Славица Агатоновић Уредник Анђелка Ружић Илустрације Маја Веселиновић Дизајн Оливети Лектор Мирјана Делић Фонт Минка Немања Јоановић Фонт Lovely Audrey Јана Оршолић Цртана слова на корици Оливети Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић Штампа Графостил Тираж 2.000 Издавање ове књиге помогао је Савет за културу Шведске

Aстрид Линдгрен

КАРЛСОН С КРОВА ПОНОВО ЛЕТИ

Карлсон, сећате ли се?

Свет је тако велики и у њему постоји толико кућа. Великих кућа и малих кућа, лепих кућа и ружних кућа, старих кућа и нових кућа. А онда постоји и једна мала, мала кућа за Карлсона с крова. Карлсон мисли да је то најбоља кућа на свету – таман за најбољег Карлсона на свету. Тако и Бата мисли. Бата живи с мамом, татом, Бусеом и Бетан у сасвим обичној згради, у сасвим обичној улици у Стокхолму, а горе, на крову, баш иза оџака, налази се мала Карлсонова кућа са следећим натписом:

Можда мислите да је чудно то што неко живи на крову, али Бата каже: „Шта ту има чудно? Ваљда људи могу да живе тамо где хоће!“ Мама и тата такође мисле да људи могу да живе где год пожелe. Мада су у почетку мислили да Карлсон не постоји. То су и Бусе и Бетан мислили. Нису хтели да поверују у то да горе живи неки дебељушкасти чичица с пропелером на леђима који уме да лети.

5

„Лажеш, Бато!“, рекли су Бусе и Бетан. „Карлсон је само измишљотина.“ Бата је за сваки случај питао Карлсона да ли је измишљотина, али онда му је Карлсон рекао: „Ма они су измишљотина!“ Мама и тата у почетку су мислили да је Карлсон ко бајаги пријатељ ког нека деца имају кад су усамљена. „Јадан Бата“, рекла је мама. „Бусе и Бетан много су старији од њега. Он нема с ким да се игра. Зато машта о том Карлсону.“ „Да, ипак ћемо морати да му набавимо пса“, рекао је тата. „Толико дуго га жели. А ако га добије, заборавиће Карлсона.“ И тако је Бата добио Бимба. Добио је свог сопственог пса. На дан кад је напунио осам година. А тог дана мама, тата, Бусе и Бетан коначно су видели Карлсона. Тако је, видели су га! Овако је то било: Бата је славио рођендан у својој соби. Позвао је Кристера и Гунилу. Они су ишли с њим у одељење. Кад су мама, тата, Бусе и Бетан чули смех и разговор код Бате, мама је рекла: „Хајде да их погледамо! Тако су слатки!“ „Да, хајде“, сложио се тата. Кад су провирили у Батину собу, мама, тата, Бусе и Бетан имали су шта и да виде! Ко је седео за рођенданским столом умазан тортом по читавом лицу и јео за троје? Нико други него неки дебели чичица који је довикнуо: „Здраво право, зовем се Карлсон с крова. Мислим да нисте имали част да ме раније упознате.“ Мало је недостајало да мама тада падне у несвест. И тата се био унервозио. „Немојте ово ником да испричате“, рекао је. „Ником живом.“ „А што?“, упитао је Бусе. Тата му је објаснио зашто. „Замислите каква би фрка настала кад би људи сазнали за Кар рлсона. Сигурно би доспео на ТВ, разумете. Саплитали би-

6

смо се о телевизијске каблове и сударали с камерама по степеништу и на сваких пола сата долазио би неки фотограф из новина и хтео да фотографише Карлсона и Бату. Јадан Бата, постао би дечак који је пронашао Карлсона с крова. Никад више не бисмо имали ни тренутка мира у животу.“ Мами, Бусеу и Бетан то је било јасно и зато су се сви заклели да ником неће испричати за Карлсона. Бата је већ следећег дана требало да иде код бабе у село и да остане тамо целог лета. Томе се веома радовао, али се бринуо због Карлсона. Шта ли све Карлсон неће измислити за то време?! Шта ако нестане и више се никад не врати?! „Молим те, Карлсоне, ваљда ћеш и даље да станујеш горе, на крову, кад се ја будем вратио од бабе“, казао је Бата. „Никад се не зна“, рекао је Карлсон. „И ја ћу да идем код бабе. Она је много бабастија од твоје и мисли да сам ја најбољи унук на свету. Тако да се никад не зна… Била би луда кад би пустила најбољег унука на свету да оде, зар не?“ „Где живи твоја баба?“, питао је Бата. „У кући“, рекао је Карлсон. „Да ниси мислио да виси напољу по читаву ноћ?“ Више од тога Бата није успео да сазна. Следећег дана отпу то вао је код сво је ба бе. По вео је Бим ба са со бом. Ба та се лепо забављао на селу. По читав дан се играо. Није тако често мислио на Карлсона. Али кад се летњи распуст завршио и кад се вратио у Стокхолм, питао је за Карлсона чим је ушао на врата. „Мама, јеси ли виђала Карлсона?“ Мама је одмахнула главом. „Не, нисам. Сигурно се одселио.“ „Немој тако да говориш“, рекао је Бата. „Ја хоћу да он и даље живи на крову. Мора да се врати.“ „Али имаш Бимба“, мама је покушала да га утеши. Додуше, мислила је да је добро што су се отарасили Карлсона.

7

Бата је помазио Бимба. „Да, наравно. Баш је сладак. Али он нема пропелер и не уме да лети, а и боље се играм с Карлсоном.“ Бата је отрчао у своју собу и отворио прозор. „Карлсоне, јеси ли горе?!“, повикао је из све снаге. Али одговора није било. Следећег дана Бата је поново пошао у школу. Сада је ишао у други разред. Сваког поподнева седео је у својој соби и радио домаћи задатак. Држао је прозор отворен да би чуо било какво зујање мотора које би значило да је Карлсон ту. Али једино зујање које се чуло стварали су аутомобили доле, на улици, и понеки авион који би прелетео преко кровова. Ниједном то није био Карлсон. „Да, сигурно се одселио“, тужно је рекао Бата сам себи. „Сигурно се никад неће вратити.“ Кад би увече легао у кревет, мислио би на Карлсона и понекад би испод јоргана тихо плакао зато што га нема. И тако су 8

дани пролазили, ишао је у школу и радио домаће, а од Карлсона није било ни трага ни гласа. Једног поподнева Бата је седео у својој соби и слагао поштанске маркице. Имао их је већ доста у свом албуму, али су преостале још неке које је требало да залепи у њега. Бата је почео то да ради и скоро је завршио с лепљењем. Остала му је још само једна маркица, она најлепша, коју је оставио за крај. То је била немачка маркица с Црвенкапом и вуком. О, Бата је мислио да је страшно лепа. Ставио ју је испред себе на сто. У том тренутку зачуло се зујање испред прозора. Зујање које је звучало као… Да, стварно, звучало је као Карлсон! И то јесте био Карлсон. Протутњио је кроз прозор и викнуо: „Здраво право, Бато!“ „Здраво право, Карлсоне!“, узвикнуо је Бата. Поскочио је и био је пресрећан док је гледао Карлсона како облеће око лустера пре него што је слетео испред Бате уз туп удар. Чим је Карлсон искључио мотор – а то је радио тако што би окренуо дугме на стомаку – чим је то урадио, Бата је хтео да му се баци око врата. Али га је Карлсон својом буцмастом руком одгурнуо и рекао: „Смири се, само се смири! Има ли шта да се једе? Неке ћуфте или тако нешто? Или можда мало торте са шлагом?“ Бата је одмахнуо главом. „Јок, мама није правила ћуфте данас. А торту са шлагом имамо само кад је рођендан.“ Карлсон је фркнуо. „Па каква је ово, у ствари, породица? Торта само кад је рођендан… А ако дође неки стари драги пријатељ кога нисте видели месецима? Па, чини ми се да би то требало да покрене твоју маму.“ „Да, али нисмо знали…“, почео је Бата. „Нисте знали?!“, рекао је Карлсон. „Па могли сте да се надате! Могли сте да се надате да ћу данас да дођем и то би требало

9

да буде довољно да твоја мама почне једном руком да сипа ћуфте, а другом да мути шлаг.“ „Данас смо имали кобасице“, рекао је Бата постиђено. „Можда би хтео…“ „Кобасице кад ти дође стари драги пријатељ кога ниси видео месецима!“ Карлсон је поново фркнуо. „Па добро, ако треба да се дружим с вама овде, мораћу да научим свашта да трпим… Дај овамо ту кобасицу!“ Бата је отрчао у кухињу што је брже могао. Мама није била код куће, отишла је код доктора, тако да није могао да је пита. Ипак, знао је да може да почасти Карлсона кобасицом. Преостало је пет колутића на тањиру и однео их је право Карлсону. Карлсон се обрушио на њих као јастреб. Натрпао је пуна уста кобасице и деловао прилично задовољно. „Па добро“, рекао је, „за кобасицу и није тако лоше. Није баш као ћуфта, али од неких људи не треба превише очекивати.“ Бата је схватио да се то неки људи односи на њега, па је пожурио да промени тему. „Је л’ ти било лепо код бабе?“, питао је. „Било ми је толико лепо да о томе не могу ни да причам“, рекао је Карлсон. „Па зато и нећу“, додао је и навалио на кобасицу. „И мени је било лепо“, казао је Бата. Почео је да прича Карлсону о свему што је радио код бабе. „Моја баба је веома добра,“, рекао је Бата. „И да знаш колико се само обрадовала кад сам дошао. Загрлила ме је из све снаге.“ „А што?“, питао је Карлсон. „Па, зато што ме много воли“, рекао је Бата. Карлсон је престао да жваће. „А ти мислиш да моја баба мене не воли, а? Ти, наравно, мислиш да се није бацила на мене и да ме није грлила све док нисам поплавео у лицу, само зато што ме толико воли, тако ти мислиш, а? Али кажем ти, моја баба има челичне руке и, да ме

10

воли само малчице више, сада не бих седео овде, докрајчила би ме.“ „Аха“, рекао је Бата, „па баба ти је сила кад је реч о грљењу.“ Његова баба га није грлила толико јако, али је волела Бату и увек је била добра према њему, то је он објаснио Карлсону. „А тек што уме да звоца“, рекао је Бата пошто је неко време размишљао. „Стално ми звоца како треба да пресвучем чарапе и како не смем да се бијем с Ласеом Јансоном и тако то.“ Карлсон је бацио тањир који је сад био празан. „Ти, наравно, мислиш да моја баба не звоца, а? Мислиш да она не навије будилник да звони, па ђипи свако јутро у пет сати само да би стигла довољно да ми звоца како треба да променим чарапе и како не смем да се бијем с Ласеом Јансоном?“ „Ти познајеш Ласеа Јансона?“, питао је Бата изненађено. „Јок, хвала богу“, рекао је Карлсон. „Али зашто ти је онда баба рекла…“, питао је Бата. „Зато што је шампион света у звоцању“, рекао је Карлсон. „Можда ћеш то сад коначно да схватиш. Познајеш Ласеа Јансона, а имаш образа да тврдиш да твоја баба звоца највише на свету? Е па моја баба може по читав дан да звоца како не смем да се бијем с Ласеом Јансоном, иако никад нисам видео тог момка, а искрено се надам да никад нећу ни морати.“ Бата је размишљао. Како је то чудно… Баш и није волео кад му је баба звоцала, али сад је одједном осетио како мора да буде бољи од Карлсона, па је рекао да је његова баба звоцала више него што је то заиста тако било. „Чим сам само мало поквасио ноге, одмах је почела да звоца да пресвучем чарапе“, уверавао га је Бата. Карлсон је климнуо главом. „Мислиш да моја баба није хтела да ја пресвучем чарапе, а? Мислиш да она није трчала по целом селу чим бих угазио у неку бару и звоцала, и звоцала: Мењај чарапе, Карлсоне душо, мењај чарапе. Мислиш да није било тако, а?“ 11

Бата се узвртео. „Па, можда је тако…“ Карлсон га је гурнуо да седне на столицу и стао испред њега подбочивши се. „Не верујеш ми? Испричаћу ти како је било. Слушај. Био сам напољу и угазио сам у бару … разумеш? И било ми је страшно забавно. А онда је баба одједном дојурила и повикала тако да се чуло у целом селу: Пресвуци чарапе, Карлсоне душо, пресвуци чарапе!“ „И шта си ти рекао?“, питао је Бата. „Е па нећу, рекао сам, јер сам ја најнепослушнији на свету“, уверавао га је Карлсон. „И зато сам побегао од бабе и попео се на дрво како бих био на миру.“ „Баш си је намагарчио“, рекао је Бата.

12

„Види се да не познајеш моју бабу“, рекао је Карлсон. „Баба је кренула за мном.“ „На дрво?!“, рекао је Бата изненађено. Карлсон је климнуо главом. „Сигурно мислиш да моја баба не уме да се попне на дрво, а? Е па, кад је реч о звоцању, може да се попне где хоћеш. Пресвуци чарапе, Карлсоне душо, пресвуци чарапе, рекла је и попела се на грану где сам седео.“ „Шта си ти онда урадио?“, питао је Бата. „Па шта сам могао?!“, рекао је Карлсон. „Пресвукао сам чарапе, шта сам друго могао. Седео сам и пресвлачио чарапе високо на дрвету, на једној јадној грани, и с главом у торби.“ „Ха, ха, сад си дебело слагао“, рекао је Бата. „Горе, на дрвету, ваљда ниси имао чарапе за пресвлачење?“

13