Issuu on Google+


ГРАМАТИКА СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

прво издање аутор Проф. др Живојин С. Станојчић Универзитет у Београду рецензенти Проф. др Љубомир Поповић Универзитет у Београду Проф. др Божо Ћорић Универзитет у Београду уредник Мр Љиљана Маринковић редактор и лектор Виолета Бабић дизајн Оливера Батајић Сретеновић илустрације Душан Павлић припрема за штампу Татјана Ваљаревић издавач Креативни центар Градиштанска 8 Београд Тел. / факс: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 за издавача Мр Љиљана Маринковић штампа Публикум тираж 2.500 Copyright © Креативни центар 2010

ISBN 978-86-7781-757-2


ГРАМАТИКА СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА Живојин С. Станојчић

Креативни центар Београд 2010


Књигу посвећујем сени моје супруге Зорице М. Голубовић-Станојчић Аутор У Београду, 2010


УВОД Јужнословенска језичка заједница Дијалекти српског народног језика Штокавско наречје и његови дијалекти Штокавско наречје екавског изговора Старији штокавски дијалекти Млађи штокавски (новоштокавски) дијалекат Штокавско наречје (и)јекавског изговора Старији штокавски дијалекат Млађи штокавски (новоштокавски) дијалекат Књижевни језик код Срба Српски књижевни језик до стварања модерног језика у XIX веку Књижевни језици Дубровника и Босне до XIX века Други књижевни језици штокавског наречја до XIX века Српски књижевни језик у XIX и XX веку Предмет граматике књижевног језика Граматике и речници српског књижевног језика Правопис

18 18 19 20 20 21 22 22 22 23 24 29 30 31 37 37 39

ФОНЕТИКА СА ОСНОВАМА ФОНОЛОГИЈЕ Фонетика и фонологија Физиолошко-физичка страна гласова Гласови српског књижевног језика Самогласници (вокали) Гласници (сонанти) Сугласници (консонанти) Акустичке особине гласова Слог и подела речи на слогове Фонологија – фонема и глас

45 45 47 47 49 51 54 56 58

МОРФОФОНОЛОГИЈА Гласовне алтернације Фонолошки условљене алтернације Алтернације звучних и безвучних сугласника Алтернације с : ш, з : ж, н : м Појмови и термини асимилација и дисимилација гласова Асимилација и дисимилација самогласника Дисимилација и губљење сугласника Морфолошки и творбено условљене алтернације Алтернације к, г, х : ч, ж, ш и к, г, х : ц, з, с

67 68 68 70 72 73 74 77 77


Алтернације ненепчаних са предњонепчаним сугласницима Појмови и термини јотовања и палатализације Алтернације самогласника Алтернација о : е (преглас) Превој самогласника Алтернација а : ø (непостојано а) Алтернација л : о (промена л у о) Покретни самогласници Сонант ј у књижевном језику Сугласник х у књижевном језику Прозодија (акценат и квантитет) књижевног језика Фонетске вредности некадашњег вокала ѣ (јат) у књижевном језику

80 82 84 84 86 87 89 91 91 94 95 99

МОРФОЛОГИЈА СА ТВОРБОМ РЕЧИ И ОСНОВАМА ЛЕКСИКОЛОГИЈЕ Реч и морфема Реч Морфема Морфологија Граматичке морфеме Врсте речи Именске речи (речи са деклинацијом) Граматичке категорије рода, броја и падежа 1. Именице Подела именица према значењу Врсте променa именица према граматичким категоријама Промена именица I врсте Промена именица II врсте Промена именица III врсте Промена именица IV врсте 2. Придеви Подела придева по значењу Род, број и падеж код придева Краћи и дужи облици придева (неодређени и одређени вид) Промена (деклинација) придева Поређење придева (компарација) 3. Заменице 4. Бројеви Глаголске речи (речи са конјугацијом) 5. Глаголи Граматичке категорије глаголског вида, глаголског рода, времена и начина, потврдности/одричности, лица, граматичког броја, граматичког рода

105 105 108 112 112 114 114 114 117 119 121 121 128 130 135 136 137 137 138 138 142 146 155 159 159

159


Граматичкa категоријa глаголског вида (вербални аспект) Граматичка категорија глаголског рода (дијатеза) Граматичке категорије лица, времена, начина, граматичког броја, граматичког рода и потврдности / одричности Глаголски облици и врсте промене (конјугације) I глаголска врста II глаголска врста III глаголска врста IV глаголска врста V глаголска врста VI глаголска врста VII глаголска врста Прости глаголски облици Глаголски облици неправилног грађења Промена помоћних глагола Сложени глаголски облици Облици пасива (трпног стања) Одрични (негирани) глаголски облици Суплетивизам у промени облика речи 6. Прилози 7. Предлози 8. Везници 9. Речце (партикуле) 10. Узвици Творба речи Састав речи Творбене морфеме Принципи извођења речи (деривације) Принципи слагања речи (композиције) Слагање речи Комбинована творба речи Творба именица Творба именица извођењем (деривација) Именице са значењем лица (особе) Мушка лица Женска лица Мушка и женска лица Млада мушка и женска лица Имена и презимена Именице са значењем животиња и биљака Именице са значењем предмета Именице са значењем места (простора) Глаголске и апстрактне именице

159 161 163 165 166 167 168 169 171 172 173 174 179 180 183 186 188 189 190 192 193 194 195 195 195 197 202 207 207 208 210 210 211 211 215 217 217 218 219 220 222 223


Име­ни­це су­бјек­тив­не оце­не Име­ни­це из­ве­де­не гра­ма­тич­ким су­фик­си­ма Твор­ба име­ни­ца сла­га­њем (ком­по­зи­ци­ја) Комбинована твор­ба име­ни­ца Твор­ба при­де­ва Твор­ба при­де­ва из­во­ђе­њем (де­ри­ва­ци­ја) Од­но­сно-при­свој­ни при­де­ви Опи­сни и њи­ма срод­ни при­де­ви При­де­ви на­ста­ли по­при­де­вља­ва­њем Сло­же­но-из­ве­де­ни при­де­ви Твор­ба при­де­ва сла­га­њем (ком­по­зи­ци­ја) При­дев­ске по­лу­сло­же­ни­це Твор­ба гла­го­ла Твор­ба гла­го­ла из­во­ђе­њем (де­ри­ва­ци­ја) Твор­ба гла­го­ла сла­га­њем (ком­по­зи­ци­ја) Пре­фик­сал­на твор­ба гла­го­ла Твор­ба у оста­лим вр­ста­ма ре­чи Твор­бе­но-гра­ма­тич­ко уоб­ли­ча­ва­ње ре­чи пре­у­зе­тих из дру­гих је­зи­ка Осно­ве лек­си­ко­ло­ги­је По­је­ди­нач­но (ин­ди­ви­ду­ал­но) зна­че­ње ре­чи Ме­та­фор­ска и ме­то­ни­миј­ска зна­че­ња Са­став лек­си­ке и сфе­ре упо­тре­бе ре­чи књи­жев­ног је­зи­ка Фра­зе­о­ло­ги­зми

227 228 230 234 236 236 236 240 244 246 247 249 249 249 254 255 257 258 261 262 269 273 278

СИН­ТАК­СА Син­так­са про­сте ре­че­ни­це 1. Про­ста (про­сто-про­ши­ре­на) ре­че­ни­ца Основ­ни тип: су­бје­кат­ско-пре­ди­кат­ска кон­струк­ци­ја Ре­че­ни­це без су­бјек­та Без­лич­не ре­че­ни­це и без­лич­не кон­струк­ци­је Па­сив­не ре­че­ни­це Не­пот­пу­не ре­че­ни­це Конгруенција 2. Син­таг­ма На­по­ред­не син­таг­ме За­ви­сне син­таг­ме 3. Од­ред­бе 4. До­пу­не 5. Су­бје­кат­ска син­таг­ма 6. Пре­ди­кат­ска син­таг­ма Син­так­са имен­ских об­ли­ка (па­де­жа)

286 286 286 291 292 294 295 298 305 306 307 310 317 318 320 323


Независни падежи Номинатив Вокатив Зависни падежи Генитив Датив Акузатив Инструментал Локатив Синтакса глаголских облика Лични глаголски облици Времена 1. Презент 2. Перфекат 3. Футур I 4. Аорист 5. Имперфекат 6. Плусквамперфекат Начини 7. Императив 8. Потенцијал 9. Футур II Заменљивост (алтернативност) личних глаголских облика Нелични глаголски облици 1. Глаголски прилог садашњи 2. Глаголски прилог прошли 3. Радни глаголски придев 4. Трпни глаголски придев 5. Инфинитив Синтакса сложене реченице Сложена реченица Независно-сложене реченице (паратакса) 1. Саставне (копулативне) напоредно-сложене реченице 2. Раставне (дисјунктивне) напоредно-сложене реченице 3. Супротне (адверсативне) напоредно-сложене реченице 4. Закључне (конклузивне) напоредно-сложене реченице 5. Искључне (ексклузивне) напоредно-сложене реченице Зависно-сложене реченице (хипотакса) 1. Односне (релативне) реченице 2. Временске (темпоралне) реченице 3. Месне реченице 4. Изричне (декларативне) реченице 5. Вољне (волунтативне) реченице

323 323 325 326 327 336 340 347 353 358 359 359 359 363 367 369 371 373 374 374 375 377 378 379 379 381 383 384 385 387 387 389 389 391 392 394 395 395 396 398 399 400 404


6. Намерне (финалне) реченице 7. Зависноупитне реченице 8. Допусне (концесивне) реченице 9. Условне (кондиционалне, погодбене) реченице 10. Узрочне (каузалне) реченице 11. Последичне (консекутивне) реченице 12. Поредбене (компаративне) реченице

Основе ове књиге, изабрана литература и језичка грађа

404 405 406 407 409 409 410

413


14


УВОД

Јужнословенскa језичка заједница Дијалекти српског народног језика Књижевни језик код Срба Српски књижевни језик до стварања модерног језика у XIX веку Предмет граматике српског књижевног језика Граматике и речници српског књижевног језика Правопис 15


1. Граматика је наука која описује структуру језика, утврђујући његове гласовне, обличке, творбене и реченичне особине. Граматика се обично дели на фонетику (са фонологијом), тј. на науку о гласовима, на морфологију – науку о облицима речи, на творбу речи – науку о настанку нових речи и на синтаксу – науку о реченици. Као таква, граматика је пре свега описна (дескриптивна) наука. Осим тога, граматика је и скуп правила о језичким јединицама (о гласовима, о облицима, о речима, о реченицама и њиховим деловима), па нас учи и правилности језика, што је чини и нормативним списом. 2. Језик је систем знакова који је (говорно и писано) средство општења, споразумевања међу људима. Језиком човек саопштава своје мисли и осећања другим људима. А то значи да је језик друштвена појава, да је његов постанак везан за постанак и развој људскога друштва. Као најсавршеније средство споразумевања, он је везан за мисао, па су мишљење, свест и језик у сталном јединству. Са усавршавањем мисли, усавршава се језик и, природно, са усавршавањем језика развија се и мишљење. 3. Као средство општења, језик има комуникативну функцију (од лат. communicatio – саопштавање, општење). При томе, пошто је језик систем знакова који преноси значења (мисли, осећања, садржај порука) међу људима, његова функција је и сазнајна, когнитивна (од лат. cognitio – сазнање) или значењски изражајна, експресивна (од лат. expressivus – изражајан). А пошто се језиком преносе искуства и знања из једне генерације у другу, језик има и акумулативну функцију (од лат. accumulatio – нагомилавање), тј. језик прибира и чува у себи традиционалне културне и цивилизацијске вредности заједнице која датим језиком говори. Ове три функције су основне када је реч о било којем природном језику као оруђу општења у једној заједници. 4. Одређену језичку заједницу чине сви они људи који у својој свести и у своме говору (у језичком споразумевању) имају заједничке све делове једног језичког система (састава), тј. сви људи који у своме говору имају исти гласовни, речнички (лексички), облички и синтаксички систем. Будући да су људи и њихова друштва настајали на многим местима Земље, природно је што су, у давним временима, настајали различити првобитни језици (прајезици) и њихове групе. Међу многим различитим језицима, једну групу чинили су и индоевропски језици, породица језика која је у даљем развитку дала словенске, германске, романске, многе индијске и друге језике. Словенски језици имају многе заједничке особине које и данас показују да су сва словенска племена у преисторијској епоси живела у заједници, како наука мисли, између река Одре и Лабе на западу и реке Волге на истоку. Словенска језичка за17


Живојин С. Станојчић Граматика српског књижевног језика

једница у каснијем развитку распала се на три скупине: јужну, западну и источну, па смо тако добили три словенске језичке групе: јужнословенску језичку групу; западнословенску језичку групу, коју чине: пољски с кашупским (и словињским), чешки, словачки и лужичкосрпски језик, и источнословенску језичку групу, коју чине: руски, белоруски и украјински језик.

Јужнословенска језичка заједница 5. Пре него што су се доселили на Балкан, они Словени који ће у историјским наукама бити познати под називом Јужни Словени живели су у заједници, чинећи целину у односу на друге две групе Словена (Западних и Источних), и били једна језичка заједница која је оставила видних заједничких трагова у гласовном, обличком, творбеном и синтаксичком систему сваког од појединачних језика који су се у тој заједници оформили. У току историјског развитка у кругу јужнословенске заједнице формирале су се две језичке заједнице. Прво, формирала се – западна језичка заједница, из ко је су се раз ви ли, као по себ ни на род ни је зи ци – је зи ци Ср ба и Цр но го ра ца, Хрвата и Словенаца и, на основама језика прва три наведена народа, много касније (в. т. 46), језик Бошњака, који су, и као књижевни језици, данас одређени националним предзнаком (на пример, српски језик, хрватски језик, словеначки језик итд.). Друго, формирала се – источна језичка заједница, из које се развио језик хришћанске цркве свих словенских народа, познат у лингвистици као старословенски језик (који се назива у науци и термином староцрквенословенски језик), као што су се развили и језици Македонаца и Бугара (тј. македонски језик и бугарски језик). Уз изузетак старословенског, који је, стварно, био први књижевни језик свих словенских народа, заснован на једном јужнословенском (македонском) дијалекту који је егзистирао у околини грчког града Солуна, а који је престао бити живи језик, народни језици (или, тачније, поједини изабрани дијалекти тих језика) наведених народа основа су и њихових данашњих књижевних (стандардних) језика.

Дијалекти српског народног језика 6. Српски народни језик чини штокавско наречје с његовим дијалектима, данас – екавског и ијекавског изговора (в. т. 9–12, 13–16). То наречје првобитно се налазило, по стварању јужнословенског језичког простора на Балкану, у једној историјској језичкој заједници са чакавским и кајкавским наречјима хрватског народног језика, који једним својим мањим делом садржи и штокавско наречје. У науци о словенским језицима, па и у граматикама, лингвистичка заједница у којој су се налазила ова три наречја, од којих је штокавски, током своје историје развио три изговора (екавски, ијекавски и икавски), означава(ла) се термином српскохрватски језик (нем. 18


1. Увод

die Serbo-Kroatische Sprache, франц. la langue Serbo-Croate, енгл. the Serbo-Croatian, рус. сербо-хорватский язык).1 Наведена три наречја дате језичке заједнице у лингвистичким описима називе су добила по упитној заменици за ствари, која у највећем делу првобитно заједничке целине језика гласи што, а у друга два знатно мања дела – ча и кај. Ова разлика међу наречјима дате језичке заједнице врло је стара. Остале се различне језичке црте појављују касније, постепено, и то највише у средњем веку, у време постојања феудалних држава, чије су границе доприносиле језичком раздвајању. С друге стране, каснији велики покрети становништва, још од краја XIV века, доводили су до ширења штокавског наречја на рачун чакавског и кајкавског, до гранања штокавског наречја на штокавске дијалекте (старије и млађе) или су доводили до мешања језичких црта сва три наречја. Међу разликама које су биле значајне за поделу на наречја (и њих на дијалекте) нарочито се истичу разлике у деклинацији (промени именских речи), у акценту и, посебно, разлике у изговору старога гласа јат (ѣ), који је био наслеђен из прасловенског језика. Изговор старога гласа јат (који се у ћирилици обележавао словом ѣ, а у латиници, највише за научне сврхе, словом ě) омогућио је, током историјског развоја, у савременим народним говорима замену 1) гласом е: млеко, место, 2) гласовним групама ије и је: млијеко, мјесто и 3) гласом и: млико, мисто. 7. У тој историјској језичкој заједници дијалекти штокавског наречја народни су језик Срба, Црногораца и Бошњака, као и једног дела Хрвата, док су чакавско и кајкавско наречје – народни језици другог дела Хрвата. С обзиром на чињеницу да је један од више дијалеката штокавског наречја – новоштокавски дијалекат – и у основи српског књижевног језика, у овој књизи, која описује његове граматичке системе, у њеном дијалектолошком делу, описује се, у најопштијим цртама – штокавско наречје са свим његовим дијалектима.

Штокавско наречје и његови дијалекти 8. Штокавско наречје простире се у целој Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и у великом делу Хрватске, источно и југоисточно од њених чакавских и кајкавских наречја. Северозападну и северну границу штокавског наречја чини линија од Јадранског мора до Драве: Нови Винодол – Огулин – Карловац – Сисак – Бјеловар – Вировитица, где се ово наречје додирује са чакавским и кајкавским. Од те линије, 1) Кратка, енциклопедијска дефиниција тога термина гласи: „српскохрватски језик, термин којим се у генетсколингвистичком смислу означава(о) један од јужнослов. језика у чијем саставу су три наречја: штокавско, чакавско и кајкавско. Исти термин се користи(о) и као официјелни назив за књижевни (стандардни) језик Срба и Хрвата који је у 19. веку нормиран и кодификован на бази новоштокавских дијалеката” (Енциклопедија српског народа, Завод за уџбенике, Београд 2008, 1076).

19


Живојин С. Станојчић Граматика српског књижевног језика

штокавско наречје испуњава сав простор ка истоку између јадранске обале (остављајући чакавском само узани појас на делу обале од Задра до Омиша и половине Пељешца, као и острва до Мљета и Дубровачког приморја) и граница појединих држава у овом географском простору са Мађарском, Румунијом, Бугарском, Македонијом и Албанијом. Тим наречјем говоре и српске, односно хрватске националне мањине у суседним државама. Према томе којим је гласовима замењен стари глас јат (ѣ), штокавско наречје се дели на А) екавски, Б) (и)јекавски и В) икавски изговор, а према развитку акцента и облика – на старије штокавске дијалекте и млађе штокавске дијалекте (новоштокавске).

Штокавско наречје екавског изговора Старији штокавски дијалекти 9. 1) Призренско-тимочки дијалекат заузима простор у Србији између Призрена на југу и Тимока на северу. Источна граница му иде јужно од Зајечара државном границом са Бугарском, јужна границом између Србије и Македоније, ка Призрену и Ђаковици, а западна и северозападна – од границе са Албанијом, испод Дечана и Вучитрна према Сталаћу. Северна граница овог дијалекта налази се на Ртњу и Тимоку. Важније особине. – Овај дијалекат у неким својим говорима чува стари полугласник (ь), који се у свим другим штокавским дијалектима развио у вокал а: дьн, тьньк (у књижевном језику: дан, танак). Вокално л дало је у једном делу овог дијалекта лу: плун, длуг, слунце, слуза, док је у другом делу остало без промене: плн, длг, слнце, слза (у књиж. језику: пун, дуг, сунце, суза). У једном делу овог дијалекта ћ и ђ се изговарају као ч и џ: куча, меџа (у књиж. језику: кућа, међа). Неки говори овог дијалекта чувају л на крају речи: казал (за књижевнојезички: казао), док се у некима оно замењује са ја: казаја (у књиж. казао). Промена падежа врло је упрошћена – јављају се, углавном, два падежа: номинатив и акузатив2 (дошьл сас снау = дошао са снахом; разговара о дете = разговара о детету). Сугласника х нема у изговору (страота за књиж. страхота, само уво, а не и ухо). Облик инфинитива је нестао, футур I се гради са ћу, ћеш, ће + презент: ће ради (за књижевно: он ће радити). Има само један акценат, и то експираторни (ударни). 10. 2) Косовско-ресавски дијалекат заступљен је у централном делу Србије, простирући се правцем југозапад–североисток. Захвата подручје од Метохије преко Косова и Копаоника, североисточну Србију, прелазећи делимично и преко Дунава, у Банат. Западна граница овог дијалекта иде према северу, лево уз реку Ибар, до његовог утока у Западну Мораву. Даље се овај дијалекат простире преко Крагујев2) У науци о језику термин за овај облик је општи падеж.

20


1. Увод

ца, на Рачу Крагујевачку, Смедеревску Паланку и Смедерево, укључујући североисточни део Баната. Важније особине. – Његов систем акцената обично има само два силазна акцента, дуги и кратки: јунаˆк, девoˆјка, моти ̏ка (тј. има такозвану непренесену старију акцентуацију уместо књижевнојезичке, пренесене – нове акцентуације: ју̀нāк, дèво̄јка, мòтика). Међутим, у новије време јавља се и дугоузлазни акценат (рýка, глáва). Стари глас јат (ѣ) доследно се замењује вокалом е, чак и у облицима падежа: ноге, земље, руке уместо књижевнојезичког: нози, земљи, руци; те, тема, добрема уместо књижевнојезичког тих, тима, добрима; мудреј, здравеј уместо књижевнојезичког мудрији, здравији. Сугласника х – нема у гласовном систему овог дијалекта (рана уместо књижевнојезичког храна). Чест је облик компаратива на -ши: новши, црнши (уместо књижевнојезичког новији, црњи). Футур I се гради по обрасцу ће да ради или ће пише.

Млађи штокавски (новоштокавски) дијалекат 11. 3) Шумадијско-војвођански дијалекат заступљен је у највећем делу северозападне Србије, у Срему, Шумадији, највећем делу Бачке и Баната (осим крајњег северозападног дела Бачке, где се говори икавски, и крајњег југоисточног дела Баната, који је захваћен косовско-ресавским дијалектом). Овим дијалектом говоре и Срби у Мађарској и Румунији. Важније особине. – Важније особине које овај дијалекат одвајају од старијих штокавских дијалеката екавског изговора јесу: четвороакценатски систем (паWс, пеWвāм; пеZћ, рaZдник; вòда, капèтāн; ру́ка, прескáкати) у којем дуги неакцентовани вокали могу долазити само после акцентованих слогова (ју̀нāк, рaZди]м), и нова деклинација, тј. промена са генитивом множине на -а (ђака, кућа) и са једним обликом за датив, инструментал и локатив множине на -има / -ама (ђацима, кућама). Некадашњи глас јат замењен је са е, уз више недоследности, па има облике мудрији, новији; нисам, ниси (а не мудреји, новеји, несам, неси); јат је дало -и и у падежним облицима као што су: жени, мени, овим, оним. Гласа х углавном нема у овом дијалекту (рана, леб уместо књижевнојезичког храна, хлеб). Група -ао сажима се у -о̄: пево̄, чито̄ (уместо књижевнојезичког певао, читао). 12. Говори у саставу овог дијалекта имају и својих посебних црта, па се он дели на северносрбијански поддијалекат и војвођански поддијалекат. Овај други, са своје стране, садржи сремске, бачке и банатске поддијалекте. Разлике међу њима, међутим, не утичу на целину дијалекта. У целини својој (новоштокавски) шумадијско-војвођански дијалекат постао је основа српског књижевног језика екавског изговора, и то у прво време развоја, историјски гледано – у некадашњој Угарској (највећим делом у Војводини), а затим и у северној Србији. 21


Живојин С. Станојчић Граматика српског књижевног језика

Штокавско наречје (и)јекавског изговора 13. Штокавским наречјем (и)јекавског изговора говори се на великом географском подручју – у целој Црној Гори, у западном делу Србије, у већим деловима Босне и Херцеговине и у једном делу Хрватске. Према развитку акцента и облика, ово се наречје дели на – старији штокавски дијалекат и млађи штокавски (новоштокавски).

Старији штокавски дијалекат 14. 1) Зетско-јужносанџачки дијалекат заузима простор који на југу и југозападу почиње од Јадранског мора (Пераст–Улцињ), на југоистоку од границе Црне Горе и Албаније, обухвата велики део Црне Горе (Зету и пределе североисточно до иза Бијелог Поља) и захвата јужни Санџак у Србији. Важније особине. – Поред ијекавске замене старога јата: снијег, сњегови, овај дијалекат има акцентуацију старијег типа, дуги силазни и кратки силазни акценат, који се могу јавити и на унутрашњим слоговима, па и на крају речи: трāвȁ, ливȁда, утȏрник, мада се у неким његовим говорима акценти и преносе без тонске промене (се̏стра, трȃва). Врши се јекавско јотовање, па се уз љето, њежан јавља ђевојка, ћерам, чак и пљесма, вљера (за књижевнојезичко дјевојка, тјерам, пјесма, вјера). Не разликују се локатив, односно инструментал уз глаголе мировања и акузатив уз глаголе кретања: Живим на Цетиње и Идем на Цетиње; Сједим пред школом и Дођи пред школом. У неким од његових говора чува се глас х. Аорист и имперфекат су у живој употреби.

Млађи штокавски (новоштокавски) дијалекат 15. 2) Источнохерцеговачки дијалекат је штокавски дијалекат (и)јекавског изговора. Њиме се не говори само у источној Херцеговини (по којој је назван у дијалектологији), него и у северозападној Црној Гори, а у Србији – у западном делу Санџака и у западној Србији. Овом дијалекту припадају и сви штокавски говори Босне, као и сви ијекавски штокавски говори у Хрватској, укључујући и дубровачки говор (с његовим посебним особинама). На западу се простире све до чакавског и кајкавског наречја (на неким местима и до Словеније), а на северу – до граница са Мађарском. Важније особине. – Међу важнијим особинама овога дијалекта је нов, четвороакценатски систем од два силазна и два узлазна акцента, са дугим слоговима који могу бити само иза акцентованих слогова: пје̏вāм, рȃдӣм, сјèдӣм, рáдити, [много] јунáкā. Овај дијалекат има и развијену, нову деклинацију, тј. промену именица са новим наставком -а за генитив множине (ђáкā, ку̑ћā) и са једним обликом за датив, инструментал и локатив множине: ђацима, кућама. Стари глас јат замењен је са ије и је: млијеко, дијете; пјесма, вјера, али – у одређеним позицијама – и са е: брегови (од 22


1. Увод

бријег) и сa и: волио (од вољети). Углавном је раширено јекавско јотовање: ђевојка, ћерати, али се у говору Дубровника и Бошњака, односно Муслимана у градовима оно не налази, па су ти облици, на пример: дјевојка, тјерати, како је и прихваћено у општем књижевном језику ијекавског изговора. У највећем делу дијалекта нема гласа х, али се налази у језику Дубровника и муслиманског (бошњачког) становништва: ље̏б и хље̏б, рáна и хрáна, òра и òрах, што је уопштено за књижевни језик. Група -ао сажима се у -о̄: пје̏вао > пје̏во̄. Завршетак инфинитива је -ти (-ћи) или -т (-ћ): читати (доћи), читат (доћ). Има сачуван аорист у живој употреби, док се имперфекат налази у јужнијим и источнијим зонама дијалекта, а идући ка северу се губи. 16. Овај новоштокавски дијалекат ијекавског изговора, који је још од краја XV и почетка XVI века у Дубровнику (са његовим херцеговачким залеђем) био основа тадашњег књижевног језика, и на којем је настала изванредна народна поезија, заслугом Вука Стеф. Караџића и његових присталица у току XIX века постао је основа књижевног језика којим данас говоримо и пишемо, као једним од изговора књижевног језика. С обзиром на улогу и хрватских илираца, који су прихватили Вукове идеје о књижевном језику (в. т. 24–28), овај се дијалекат налазио и у основи некадашњег заједничког књижевног језика с називом српскохрватски језик, који је био у употреби током XIX и XX века. Напомена. – Штокавско наречје икавског изговора – данас је народни говор Бошњака и Хрвата штокаваца углавном на западу од река Босне и Неретве, као и Хрвата уз Саву и Купу и јужно од њих. Може се поделити на три дијалекта: 1) посавски икавски (у Славонији), 2) млађи икавски (западна Херцеговина, далматинско копно, западна и централна Босна) и 3) истарски икавски (Истра). Иако је било заступљено у старој књижевности (в. т. 32), ово наречје нигде није узето у основе модерног књижевног језика, али се у њему може наћи и понеки облик преузет из овог наречја.

17. Треба истаћи, најзад, да границе међу дијалектима у наречју, као и границе између различитих наречја, нису чврсто одређене. Тако им се у међусобном додиру и мешају њихове црте, па се може говорити и о тзв. прелазним говорима појединих дијалеката, што је предмет дијалектологије као посебне лингвистичке дисциплине.

Kњижевни језик код Срба 18. Основе данашњем српском књижевном језику постављене су и утврђене управо у XIX веку. За његову основу узето је најраспрострањеније наречје – штокавско, и то не сви његови дијалекти, него само, у првој фази Вукове реформе – новоштокавски дијалекат ијекавског изговора, а убрзо затим и новоштокавски дијалекат екавског изговора (тј., сасвим прецизно речено, шумадијско-војвођански говор тога дијалекта). На темељу народног језика који се простире на највећем делу ових дијалекатских територија настао је општи, заједнички српски књижевни (стандардни) језик. 23


Живојин С. Станојчић Граматика српског књижевног језика

По дефиницији која важи и за друге такве језике, и српски књижевни језик је говорни и писани језик којим се чланови српске језичке заједнице служе као општим у свакодневном комуницирању, у школи, науци, публицистици, раду – у култури уопште – а који је заснован на утврђеним фонетским, морфолошким и синтаксичким обрасцима. Ти обрасци чине норму књижевног језика. Норма је укупност правила која су обавезна за све оне који тим језиком говоре и пишу у јавној употреби. Постављен на народне основе, српски књижевни језик представља велику културну тековину, чије је стварање започео, и у великој мери завршио, Вук Стефановић Караџић, а наставили његови сарадници и присталице велике његове реформе (в. т. 28–30). Увођењу новог књижевног језика у XIX веку, природно, претходила је дуга културна историја у којој се развијала књижевност, и уопште писана делатност, на старијим и старим књижевним језицима нашег народа. А и само стварање новог књижевног језика на основу народних новоштокавских дијалеката у XIX веку део је културне историје српског народа.

Српски књижевни језик до стварања модерног језика у XIX веку 19. Време до Вука Стеф. Караџића. – У раном средњем веку, као и код свих словенских народа, књижевност код Срба била је првенствено црквена, писана на књижевном језику насталом на старословенском језику, с првим писмом – глагољицом, која је касније замењена ћирилицом. На тај су језик, иначе основан на једном дијалекту македонских Словена који су живели око Солуна, први словенски просветитељи, учени Солуњани Ћирило и Методије, у IX веку превели са грчког језика црквене књиге. И Срби су, у току каснијег јачег развитка хришћанства, примили старословенски као књижевни језик. Током времена уносили су у тај језик понеку особину народног језика. Тиме је настао најстарији српски књижевни језик, познат у науци као старословенски у српској редакцији (или српскословенски језик). Тим књижевним језиком писана су црквена и световна дела од краја XII века (из ког је времена чувено Мирослављево јеванђеље), па све до прве половине XVIII века, када је тим језиком писао још Гаврило Стефановић Венцловић (1680 – око 1749). Српскословенски језик је имао више народних језичких особина у делима правне садржине, у разним повељама, даровницама, уговорима и писмима средњовековних владара. А понекад је чак језик таквих дела у основи био народни с примесама старословенског. То се може видети и у једном примеру из Законика цара Душана (XIV век): О златарѣхъ. Златара оу жоупахъ и оу земли царства ми нигдѣ да нѣстъ; развѣ оу тръговѣхъ, гдѣ сть поставило царство ми динаре ковати. (Ст. Новаковић, Законик Стефана Душана, Београд 1898, 133)

20. Развитак српскословенског језика у правцу књижевног језика са више црта народног, као и могућно увођење народног језика у књижевност, па и у светов24


1. Увод

ну административну комуникацију, међутим, потпуно су спречени падом српских средњовековних држава под турску власт. После XV века књижевни рад био је скоро потпуно ограничен на црквене потребе, па се тако код Срба писало и даље на старословенском језику српске редакције. Крајем XVII века, после учешћа у рату Аустрије против Турске, велики део српског свештенства, с народом, морао је 1690. г. избећи на север преко Саве и Дунава, у тадашњу Угарску. Предвођени патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, калуђери и свештеници пренели су и књиге за црквене потребе и наставили свој књижевни рад у јужној Угарској (данашњој Војводини и делу Мађарске). По традицији, они су преписивали црквене књиге и писали српскословенским језиком. Али су у новим, друкчијим условима друштвеног живота почели писати и оригинална своја дела, највише религиозно-поучног карактера. Међу њима су најпознатији Гаврило Стефановић Венцловић, Јован Рајић (1726–1801), писац епа Бој змаја с орлови, и Захарија Орфелин (1726–1785). У новим околностима могло се очекивати да ће народни језик све више улазити у књижевност. 21. Међутим, друштвене прилике нису биле повољне за такав правац развитка књижевног језика. У земљама под хабзбуршким властима нису се испуњавала обећања о правима којима су Србе, као најамни војни ресурс, власти Царевине хтеле да привуку за одбрану својих граница од Турске. Српски прваци сматрали су да су у Аустријском царству изложени политичким, верским и културним притисцима, па се, да би се њима одупрли и сачували од покатоличења и унијаћења, они обраћају православној Русији за помоћ у црквеним књигама. На позив српског митрополита, 1726. године долази руски учитељ Максим Суворов и у Карловцима отвара „Славјанску школу”, која је радила пет година. Затим долази (1733) Емануил Козачински с неколико руских учитеља, с којима оснива „Латинску школу” – и спрема свештенике и учитеље за српске школе. Тако се у првој половини XVIII века у нашим крајевима ствара школа у којој се негује рускословенски црквени језик, који је, заправо, био руска редакција старословенског језика. Пред крај прве половине XVIII века тај језик у служби књижевног језика Срба потискује дотадашњи српскословенски језик. Чак и писац као што је Јован Рајић, који је, како смо видели, имао и дела писана народним језиком, тада пише рускословенским, па и ондашњим руским књижевним језиком. То се може видети у једном одломку из његове Историје разних славенских народов (1794): Хотя убо Славянъ слава и процвѣтала побѣдоноснымъ ихь оружїемъ распространяема на Востоцѣ, и Западѣ и Сѣвѣрѣ; однакъ прежде неже Римскїя Провинцїи напаствовати начали, вь семъ имени несвѣдомы были. Первый Прокопїй Кесарїскїй Устинїана императора времена и войны описуя, въ бранехъ Готовъ воспоминанїе творитъ славенского Имене.

25



Граматика српског књижевног језика (тврди повез)