Epik

Едиција ТРАНЗИТ књига 1 Конор Костик Епик Наслов оригинала Conor Kostick Epic Copyright © Conor Kostick 2004 First published by The O'Brien Press Ltd., Dublin, Ireland 2004 Published in agreement with The O'Brien Press Ltd. За издање на српском језику © Креативни центар 2009

Уредник Љиљана Маринковић Лектор Виолета Бабић Дизајн и корице Оливера Батајић Змаја нацртао Душан Павлић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел. 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www. kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић Штампа Публикум Тираж 3.000 ISBN 978-86-7781-653-7 Издавач захваљује на финансијској помоћи организацији Ireland Literature Exchange www.irelandliterature.com info@irelandliterature.com

Eдиција ТРАНЗИТ

Епик

Конор Костик

Са енглеског превела Александра Триван

Креативни центар

Прво поглавље

СМРТ У ПОРОДИЦИ

Морска измаглица прекрила је сићушним капима кухињски прозор на фарми. Ерик се трудио да не размишља о ризичном поступку своје мајке. Да би одагнао напетост, усмерио је пажњу на капљице. Седео је сасвим мирно и посматрао како се неке од њих спајају формирајући веће, а оне се потом сједињују у нове. Кап би коначно толико нарасла да више не би могла да приања уз прозор, па би изненада појурила наниже, клизећи све брже и упијајући воду која би јој се нашла на путу – што је у свету милиона капљица измаглице представљало праву катастрофу. Поред Ерика, посматрајући са истом пажњом избледеле шаре дотрајалог стола, седео је његов отац. Ни један ни други нису проговорили више од једног сата, а рамена су им била повијена од напетости. После дужег времена зачуо се одјек корака, чији се звук променио када је неко са дрвеног степеништа прешао на поплочан под. Затим се реза на кухињским вратима подигла и ушла је мајка. „И?“, запитао је Ерик. Али чим је његова мајка закорачила у кухињу, по њеном кошчатом бледом лицу могао је да закључи да су вести биле лоше. „Мртва сам“, одговорила је Фреја, а њен тихи глас је задрхтао. Харалд је устао и привукао јој столицу. Зграбила ју је руком која се тресла и села је не погледавши их.

5

Конор Костик Епик

„Значи да отров није помогао?“, упитао је Харалд љубазно. „Не“, од мах ну ла је гла вом. „Ни сам му про би ла оклоп.“ Харалд је покушао да је утеши ухвативши је за руке. „Дала си све од себе. Знали смо да је готово немогуће.“ „Она се бар борила.“ Ерик је нагло устао и сва енергија покуљала је из њега после толико времена проведеног у тишини. Његов је отац био добар човек, али Ерик није био у стању да обузда огорченост која се појавила ниоткуда и прерасла у бес. Мама је због њих бар ушла у арену; она је заиста била храбра. Харалд се сакрио. Он се увек крио. „Сми сли ће мо већ не што.“ Ха ралд очи глед но ни је обраћао пажњу на Ериков коментар и загрлио је Фреју. „Хоћемо ли?“ Отежано гутајући, напола кроз плач, испустила је звук на основу којег је Ерик закључио да је и она остала без одговора. Било је застрашујуће видети неког ко је читавог живота представљао свима ослонац како сада не може да се обузда. „Хајде да се не обмањујемо. Бар то можемо.“ Очи су јој биле пуне суза. „Бићемо прерасподељени.“ Прерасподела. Тешко је радити на фарми, али није толико тешко као у рудницима угља, у солани или обављати многе друге задатке неопходне на планети Нова Земља. Прерасподела би значила напуштање Остерфјорда, пријатеља и, вероватно, раздвајање од родитеља. Њихови животи више не би били исти. „А зашто ти не прихватиш изазов, тата?“ „Прекини!“, љутито је зарежао Харалд. „И даље ми не би веровао.“ „Не бих. Не више. Јер то више нема смисла.“ Ерик је осетио како му глас постаје крештавији, па је застао да поврати дах. „Шта може да буде горе од прерасподеле?“ „Постоји нешто још горе“, злослутно је одговорио Харалд.

6

Смрт у породици

„Пусти то, Ерик. Хиљаду пута смо о томе расправљали.“ Фреја је први пут откако је ушла у просторију подигла главу и погледала га у очи. „Твој отац не може да се бори за нас. Крај приче.“ „Али зашто?“, настављао је Ерик молећиво. „Не смем да ти кажем.“ Харалдово лице било је смркнуто. „Забога! Имам већ четрнаест година. Довољно сам стар. Реците ми.“ „Не.“ Пре него што је уопште размислио о томе шта да учини, Ерик је бацио ка зиду керамичку шољу коју је држао. Распукла се уз резак звук праћен звекетом крхотина које су падале по поплочаном поду кухиње, остављајући црвенкаст траг на окреченом зиду. Све троје гледали су остатке у тишини. Знао је о чему су размишљали: породицу је требало да задеси ужасна несрећа, а они ипак жале због нечег тако небитног као што је разбијена шоља. Наједном се његов бес стишао и осетио се постиђеним и кривим; стварно је направио штету. Док су ћутали, још увек не знајући шта би требало да кажу, зачули су некога како трчи у дворишту. Хитро скочивши са столице, Фреја је почела да скупља комадиће разбијене шоље. Тада је неко закуцао на врата. „Уђите!“ Харалду није било важно то што ће посетиоци видети делиће разбијене шоље или је баш желео да их примете. Ушла је девојка златне косе, уносећи са собом поветарац и водећи здепастог брата. „Инјеборг, Бјорне, изволите“, поздравио је Харалд младе суседе. Фреја је спустила крхотине иза корпе и усправила се. „Здраво. Много нам је жао због двобоја“, рекла је Инјеборг искрено. Бјорн је стајао иза ње и саучешће исказивао климањем главе.

7

Конор Костик Епик

Уз усиљен осмех Фреја је склонила с лица залутали прамен косе и ставила га иза ува. „Хвала вам. И хвала вашим родитељима на мачу и отрову. Сигурно су им били потребни месеци да до њих дођу. Жао ми је што их више нема.“ „Ох, не брините! Не жале они за тим. Имали сте добру намеру. Много ћете нам недостајати ако будете морали да одете.“ Инјеборгино радознало лице изненада се смркло, као да је желела да повуче оно што је рекла. „Ерик, узми капут и изађи с пријатељима. Мама и ја имамо да разговарамо о много чему.“ Харалд је показао ка вратима. „Да, и то увек иза мојих леђа.“ Приликом изласка Ерик је залупио вратима, реза на њима је зазвекетала, али се она нису добро затворила. Приметио је да су Бјорн и Инјеборг разменили успаничене погледе, али нико није проговорио ни реч. Њих троје су се удаљили с фарме у тишини, с подигнутим капуљачама вунених јакни, што је свакоме од њих омогућило да утоне у сопствени свет. Ерик је пустио корак, иако је Инјеборг због тога била приморана да повремено поскочи да би га стигла. Бјорн се, међутим, вукао иза њих одмереним ходом. Тек када су се попели на брдо и угледали море, Ерикова ћудљивост је попустила. Није било смисла да и даље буде љут и очајан, посебно не пред пријатељима који су само хтели да му помогну. Иза њих су се налазила јутра маслињака, с правилним редовима стабала који су се зракасто ширили у недоглед, почев од мале скупине од шест фарми и велике округле зграде у којој се налазила преса за маслине. Био је то његов дом, село Остерфјорд. Напред, према мору, падина брда била је песковита и без растиња. У близини се налазила изузетно велика стена која је пружала заклон од ветра с мора. Као и много пута раније, и сада су отишли да седну у њено подножје.

8

Смрт у породици

„Немој да се нервираш, Ерик“, рекла је Инјеборг, несигурно спустивши топлу руку преко његове. „Можда није толико страшно. Чак и ако вас прерасподеле, можда ћете добити солану. То значи да ћеш живети у Хоупу – што и није тако далеко.“ „У сваком случају“, додао је Бјорн, „Централа за расподелу неће донети никакву одлуку до матуре. Тиме добијаш нову шансу.“ „Да ли сте гледали?“, променио је Ерик тему. „Да. Сви смо били у арени, сви из Остерфјорда и многи из Хоупа.“ Бјорн је са опрезом посматрао Ерика, а на његовом широком руменом лицу, у воденозеленим очима крило се питање. „Нисам могао да поднесем чекање. У сваком случају, хтео сам да будем код куће због маме.“ Ерик је заћутао. „Да ли се добро борила?“ „Ве ома до бро!“, узвикнула је Инјеборг. „Стварно је умела да рукује сабљом. Али ти знаш против чега је морала да се бори. Само Регноков оклоп мора да је био вредан десет хиљада златника.“ „И више“, рече Бјорн који је знао доста о томе колико вреде оружје и оклопи. „Није фер.“ Ерик је увек сматрао да је самосажаљење знак слабости и никада себи није допуштао да се тако осећа, а камоли да то испољи пред пријатељима. Али ово нису биле уобичајене околно сти. Не само што је тре бало да се пресели међу непознате људе и добије страховито тежак посао него му и родитељи сматрају да је још увек дете у које немају поверења и које још није дорасло расправи о будућности која се тиче свих њих. Он сам веровао је да је лојалан, поуздан и у стању да држи је зик за зу би ма уко ли ко је по треб но да чува тајну. „Наравно да није фер. Потпуно је неправедно и бесмислено. Није твоја породица крива што је пукла соларна 9

Конор Костик Епик

плоча. То је могло да се деси било коме. Зашто бисте ви испаштали?“ Када је Инјеборг љута, њени бледи образи се зарумене – и само је тада могуће уочити сличност између витке девојчице и њеног здепастог брата. „Да! И као да би нека нова породица успела да испуни квоту без те енергије. Заиста нема смисла да вас распоређују на нову локацију.“ Бјорн је стезао оковратник јакне док је говорио, штитећи се тако од хладног и влажног ваздуха. „Да ли Централа за расподелу уопште размишља о томе шта значи раздвојити пријатеље и породице? Али шта ми ту можемо?! Чак и кад бисмо довели у питање њихове ситне одлуке, то би значило да ћемо погинути у арени као и твоја мама. Шта би тек било када би неко предложио стварно радикалне промене?“ Инјеборг се сва била узбудила и говорила је то колико за себе толико и за Ерика. „Да ли си некада маштала о томе да изазовеш на двобој Централу за расподелу и победиш је?“, поставио јој је питање које је изникло из дубине његовог срца, где га је обично скривао и чувао за оне тренутке када би легао и размишљао о будућности. „Стално.“ Инјеборг је подигла очи ка њему и, погледавши је, Ерик је увидео да се у потпуности разумеју. Било му је драго што је ипак избрбљао своју скривену жељу. „Ја нисам“, рекао је Бјорн кроз зубе да би поткрепио свој прагматизам. „Просто је неизводљиво.“ Зеба је слетела недалеко од њих тражећи заклон и окрећући брзо главу да би испитала читаву околину маленим црним очима. Топла рука, која је стајала преко Ерикове, сада се згрчила пошто је Инјеборг покушавала да остане мирна како не би уплашила птицу. Ерик је осетио срећу која је била још драгоценија због тога што је око њега све било туробно. Наклоност и подршка пријатеља представљали су праву утеху, а чињеница да 10

Смрт у породици

може да их изгуби деловала је страшније од рада у руднику угља. Поветарац, који једва да је мрешкао сићушна зебина пера, па се чинило као да птица има крзнени оковратник, изненада је постао јачи. Зеба је нестала. У тих неколико тренутака Ерик је дубоко у себи донео одлуку. Била је то одлука којом се наслађивао. Звучало је немогуће – требало је да се бори против Централе за расподелу и освети смрт своје мајке.

11