Issuu on Google+

Gvido Zgardoli

DECAK


Gvido Zgardoli DeÄ?ak iz leda

Edicija TRANZIT


Edicija TRANZIT Mlado stvorenje koje danas čita knjigu nosi tu knjigu sa sobom u budućnost – ona ga oblikuje, utiče na njega, ono uči iz nje, pamti je, čuva je u sebi. To je nešto što se dešava samo knjigama za mlade – i zbog toga su one toliko važne. Moglo bi se čak reći – važnije od knjiga za odrasle. Sonja Hartnet, australijska spisateljica i dobitnica nagrade Astrid Lindgren za 2008. godinu


Gvido Zgardoli

Dečak iz leda Sa italijanskog prevela Mirjana Popov-Slijepčević


Na hiljade njih plove preko okeana u zemlju velikih mogućnosti koju neki nikada neće videti. Sreća ih čeka preko okeana stomaci biće im puni duše slobodne lance siromaštva oni zbaciće. The Pogues, Thousends are Sailing*

Uzano mestance koje zauzimam tako je sićušno u poređenju sa ostalim prostranstvom, gde mene nema i gde se o meni ne vodi računa; i deo vremena koji ću ja proživeti tako je ništavan prema večnosti, gde mene nije bilo niti će biti… Turgenjev, Očevi i deca**

* The Pogues, engleska pank grupa (prim. prev.). ** Prevod Miloš Moskovljević, 1961, Prosveta (prim. prev.).


PROLOG

Atlantski okean, maj 1846 Na jarbolu stoji galeb. Skupio se od hladnoće dok mu vetar podiže perje i gleda dole, u dečaka. Kopno je verovatno blizu, razmišlja dečak posmatrajući galeba. Još samo malo. Brod se snažno ljulja, pa mora da drži raskrečene noge i raširene ruke, kao krila. Na bledom licu leb­­di mu osmeh. „Svi u zaklon!“, naređuje iznenada jedan mornar. Glas mu je odlučan, ali neuhvatljiv pogled odaje uznemirenost. Iza nje­­govih leđa zalazak sunca je lelujav tračak svetlosti među us­ko­vitlanim tamnim oblacima, dok se okean propinje, išaran penom talasa. Malobrojni putnici koji su izašli na vazduh žurno se vraćaju i ulaze unutra. Jedva drže ravnotežu i liče na pripite goste dok izlaze iz kafane. To su sve zemljoradnici i stočari koji su za­pali u bedu, ljudi nenavikli na talase i brodove. Njihova obi­čno rumena lica sada su bleda kao vosak. Dečak još jednom baca pogled ka galebu, koji širi krila i bez vidnog napora prepušta se vetru. „Mama, u moru ima leda!“, kaže jedna devojčica. Dečak gleda u vodu. Na crnoj površini vide se beličasti od­­­­sjaji. Izgledaju kao zvezde na noćnom nebu. „Rekao sam da siđete!“, ponavlja grubo mornar. „Požurite!“ 7


Gvido Zgardoli

Dečak kreće uskim stepeništem koje vodi u potpalublje opre­mljeno malim brojem brodskih kreveta i mnoštvom pomoćnih ležajeva. „Šta se dešava?“, neko pita. „Dolazi oluja“, odgovara dečak vraćajući se na svoje mesto. Kroz štof pantalona oseća umirujuće prisustvo svog kamena-amajlije, savršeno uglačanog crno-belog oblutka. Kapetanove naredbe mešaju se s potmulom tutnjavom talasa koji udaraju u bokove broda i sa škripom užadi koja se zatežu i cvile. „Smotajte košno i gornje jedro! Skupite glavno jedro!“ Brod se sve jače ljulja i počinje da se naginje. Talasi su du­ gački i veliki kao uzdasi. U potpalublju se oseća smrad tela koja četiri nedelje zajedno jedu i povraćaju, zbijena jedno uz drugo i lišena svake pri­vatnosti u prisilnoj zajednici. Vetar je sve jači, uvlači se u pukotine, pronalazi šupljine, tra­ži da uđe. Okean ispod kobilice poskakuje kao da hoće da zbaci sa sebe brod i ljude u njemu. Sa svakim naletom talasa paluba se puni vodom. Dole, ispod nje, pogledi se ukrštaju. Izbledeli kao staro plat­ no, usiljeni osmesi lebde na licima ljudi koji uzalud pokušavaju da umire one najmlađe. „Zaustavite brod!“, naređuje kapetan nadvikujući se s razja­­­ renim vetrom. Ogromne količine vode kao topovske gra­na­te za­sipaju ogradu palube. „Krma udesno!“ Okean se besno peni. More u strašnom naletu čupa deo uz­ dignute palube i odnosi levi bok koji je iznad površine vo­de. Glavna paluba je potopljena, poklopci na otvorima pucaju i prednji jarbol se slama kao daščica u čeljustima ajkule. „Ljudi u moru!“, viču mornari. „Ljudi u moru!“ Boreći se sa oke­anom, grabe užad da izvuku one što su pali u vodu. 8


Dečak iz leda

A u međuvremenu, crn kao ugalj, na horizontu se uzdiže dži­­­novski vodeni zid. Mornarima odjednom u rukama ponestaje snage, a njihova iznurena lica ostaju bez krvi. „Pramac ka vetru!“, naređuje kapetan. „Držite se kako možete!“ A onda, natopljen vodom i ispunjen užasom, mrmlja: „Ne­­­ka nam je Bog u pomoći…“ Okean se povlači kao verni sluga prepuštajući teren talasu koji uz riku nadolazi. Brod se pokorno diže, a kosi jarbol na pramcu uspravlja se ka nebu preklinjući ga da ih poštedi. U tami potpalublja koja guši prestravljeni putnici tiskaju se jedni uz druge. Sila Zemljine teže zbija ih čvršće od straha. De­čak gleda u svoje noge dok ih voda zapljuskuje i u ruci ste­­že kamenčić. Neko počinje da peva Karifergus.* Kada dospe na vrh talasa, brod počinje da lebdi, oslobođen sopstvene težine u trenutku tišine i večnosti, u kojem sve du­­še, nade, snovi, ambicije i porazi zarobljeni u njemu kao da su u neizvesnosti i iščekivanju. To je taj predivni trenutak ap­so­lutnog mira, poslednji pre pada na mračno dno beskrajnog ponora. Na brodu Danbrodi tog 16. maja 1846. bilo je 313 ljudi: 292 putnika i 21 član posade. Niko nije preživeo.

* Karifergus – irska narodna pesma (prim. prev.). 9


Prvi deo Belo


Ostrvo Mestersvig, 30 kilometara od Kap Amelija, Grenland, aprila 1946 Robert Voren je kroz debelo staklo jednog od okruglih prozorčića na laboratoriji netremice posmatrao ogromno ledeno prostranstvo. Bezuspešno je pokušavao da odredi tanku liniju koja deli zemlju i nebo. Kao da je oko tih nekoliko baraka ko­je čine meteorološku stanicu bio samo led. Ili samo nebo. Oduvek je verovao da je led neživa i nema materija. Mislio je da će on primiti i sahraniti njegove misli, a možda i bolna se­ćanja. A to su verovatno mislili i oni iz projekta Menhetn ka­da su ga iz užarene pustinje Los Alamos poslali u hladnu i zabačenu bazu na Grenlandu, strahujući od njegove griže sa­vesti, koja bi, kako raste, mogla da im stvori neprijatnosti. Ali uprkos takvim uverenjima, led je bio živ i promenljiv. Njegov prazan prostor čekao je da bude popunjen, a njegova tišina bila je rezonantna kutija koja pojačava zvuke, misli i patnje. Robert Voren se zavaravao da će ga led spasti. Ali umesto toga, led ga je iz dana u dan ubijao, a da se on tome nije suprotstavljao. Vrata su se otvorila i pod se zabeleo pod naletom vetra. „Dobar dan, profesore!“ Stresajući s nogu sneg koji mu se uhvatio na đonovima, u sobu je ušao čovek s kapuljačom na glavi. „Minus trideset danas“, obavestio ga je. 13


Gvido Zgardoli

„Dobar dan“, odgovorio je Voren nastavljajući da gleda kroz prozor. Mladić je zatvorio vrata i okačio jaknu. „Je l’ ima kafe?“, upi­­tao je trljajući ruke. Voren je klimnuo glavom, rasejano pokazujući nešto na pe­­ći koja je kuckala od toplote kao stari sat. „Hoćete li i vi jednu šolju?“ Profesor je odmahnuo glavom. „Meni je stvarno potrebna“, rekao je Aleks. „Osećam se uža­s­no. To je zbog svetlosti. Mrzim je! Provuče se kroz svaku rupicu, prokleta bila!“ Dok je govorio, trljao je oči kao po­spano dete. „Navići ćeš se.“ „Nikada to ne bih pomislio, ali verujte da sam više voleo onaj mrak koji je onoliko dugo trajao ove zime. Govorili smo da je tužno i tome slično, ali se noću bar spavalo. Zar ne? Sa­da noć više ne postoji, već samo … ne znam kako to da na­­zovem. Sumrak? Polumrak?“ Arktičko leto rasteže dane, beskonačno ih produžava brišući noći i otežavajući počinak. „Zamislite, kad sam bio u Bostonu, u Centru za geofiziku, spavao sam u slepoj sobi, bez prozora. To je bio jedini način da…“ „Da li znaš šta se dešava s telom u stanju hipotermije?“ „Molim?“ Voren je nepomično stajao pored malog prozora koji gleda ni u šta. Polovina tela bila mu je na svetlosti, hladnoj i beloj, a polovina u senci. Dodirnuo je površinu stakla na kojoj se sku­pljala vodena para. Odavao je utisak da nije čuo gotovo ništa od onoga što je Aleks rekao. „Hipotermija“, ponovio je. „Znaš li šta je to?“ „Mislim da znam…“ 14


Dečak iz leda

„U početku se osećaš umorno, iscrpljeno. Kažu da osećaj nije loš. Otkucaji srca smanjuju se na šezdesetak u minutu, arterijski pritisak pada i disanje se usporava. Želiš da sedneš ili legneš da se odmoriš. S telesnom temperaturom od dvadeset osam stepeni pokreti postaju tromi i nekoordinisani, a svest se muti. Počinju halucinacije. Neki su čuli muziku, drugi su videli nepostojeće spasioce. S dvadeset šest stepeni srce radi još sporije i broj otkucaja se spušta na četrdeset u minutu.“ Voren je uzdahnuo, kao da mu je bila potrebna pauza pre završnice. „S dvadeset četiri javlja se obamrlost“, nastavio je, „nesavladiva pospanost koja dovodi do gubitka svesti. S dvadeset dva nastupa koma. Ispod dvadeset srce staje.“ Aleks je gucnuo kafu, ali nije rekao ništa. Razmišljanja pro­­ fe­sora Vorena često nisu tražila nikakav odgovor. „S vetrom od osamnaest čvorova ovde je dovoljno tek nešto više od jednog sata da se smrznete“, zaključio je čovek. Nastala je duga tišina. A onda ju je Aleks prekinuo. Šmrcnuo je i rekao: „Čini se da to nije loš način da se umre…“ Profesor Voren je sklonio pogled s prozora i okrenuo se ka mladiću, pogledavši ga prvi put otkad je ušao u laboratoriju. Naspram spoljašnjeg bleštavila izgledao mu je kao tamna silueta, kao figura od kartona. Video je kako se zbunjeno smeška i dodaje: „Mislim, ako čovek već mora da umre…“ Robert Voren je malo pre toga bio napunio šezdeset četiri godine. To je proslavio sa svojim asistentom Aleksom Taj­nom i nekolicinom istraživača koji su, kao i on, radili u ba­zi. Nazdravili su pivom koje je za svoje pare Aleks kupio u kantini. „Da živite još sto godina!“, poželeli su mu, ne znajući za njegove patnje. Nijedan čovek koji je tek sahranio sina 15


Gvido Zgardoli

ne bi poželeo da još sto godina plače nad nadgrobnim spomenikom. I baš tada, dok je u prozorskom oknu posmatrao bled odraz svog lika s flašom piva u ruci i slušao banalne izjave svojih kolega, Vorenu se u glavi javila jedna misao, bezumna, moćna i strašna, misao koja ga je poput bolesti svakoga dana sve više obuzimala. Misao koja je istovremeno bila i hrabra i kukavička. Ne još sto godina, već više ni dana. Ni jednog jedinog dana. „Ako čovek već mora da umre“, ponovio je Voren bez ironije. Onda se vratio i ponovo zagledao kroz prozor. Aleks je spustio šolju, obukao beli mantil i počeo da kontroliše aparature. To je bio snažan mladić velikih okruglih očiju, iz kojih su prosijavala naivna i iskričava očekivanja od života koji ga čeka. Svestan profesorove preosetljivosti, od prvih dana je pokazao da mu stoji na usluzi, ponekad do granice poniznosti, trudeći se da ne pridaje značaj njegovoj povremenoj impulsivnosti. Ali sve to nije pomoglo i mada je mladi asistent davao sve od sebe, profesorovo nezainteresovano držanje nije se menjalo. Aleks je ponekad mislio da je profesor ljut na njega, činilo mu se da u nekim njegovim odgovorima, u izrazitoj ravnodušnosti primećuje izvesnu dozu ozlojeđenosti, ali bi se kasnije razuverio, jer kad bi počeo da traži razloge, ne bi uspeo da pronađe nijedan. Tako bi na kraju beskorisnim rečima popunjavao prazan i hladan prostor koji ih deli, postižući suprotno dejstvo. „Ja izlazim“, najavio je Voren. Aleks je ugrizao donju usnu da ne bi progovorio. Ali kada ga je video na pragu, spremnog da kroči u ledeni pakao samo u vunenom džemperu s rol kragnom, nije mogao a da ne zapita: 16


Dečak iz leda

„Zar bez jakne?“ Profesor Voren se nasmešio i taj osmeh je bio jedva primetan ispod guste brade i dobroćudan kao osmeh deteta. Ili čoveka koji se predaje. „Jakna“, rekao je skidajući je sa čiviluka, u stvari obične drvene letve s metalnim kukama. „Tačno.“ Obukao ju je bezvoljno, puštajući da se kragna uvrne i, okrenuvši leđa svemu dotad poznatom, izašao je napolje, gde ga je progutala bela, zaslepljujuća hladnoća. Zateturao se pod naletom vetra koji je nosio ledenu prašinu, svetlucavu i oštru kao sitan pesak. Voren je čuo kako zastava leprša na vrhu koplja i kako psi laju da im brže prođe vreme. Sneg pod njegovim nogama bio je prljav, pun tragova i nije više škripao. Nebo kao da se bilo spustilo na sive polukružne krovove baraka. Voren je pogledao oko sebe. Nije imao precizan plan. Da izađe i krene, to je bio plan. Ali kada je video motorne sanke parkirane ispred laboratorije, pomislio je kako bi mogao njima da se posluži, mada ih nikada ranije nije vozio. Što dalje ode, to je veća verovatnoća da će uspeti u onome što je naumio. Te motorne sanke bile su neka vrsta malog automobila bez krova, u potpunosti od metala, sa četiri skije umesto točkova. Imale su osmocilindrični kamionski motor, povezan s velikom elisom, takođe od metala. Vozilo je izgledalo pomalo čudno, ali je, po rečima vojnog osoblja, bilo veoma praktično i neophodno za kretanje po takvim terenima. Profesor Voren nije vozio kola, ali je kao mladić imao motocikl, a motorne sanke nesumnjivo su mu izgledale stabilnije. Seo je za volan. Na sredini komandne table nalazilo se crveno dugme na kojem je pisalo start. Pritisnuo ga je snažno i bez razmišljanja. Motor se zakašljucao, kao starac koji 17


Gvido Zgardoli

ujutru ustaje iz kreveta, a onda je zabrujao. Elisa je počela da seče vazduh, u početku sporo, proizvodeći zvuk sličan onom koji nastaje kada se zamahuje teškim mačem ili sabljom pre bitke. Zatim je dobila ubrzanje, usklađujući kretanje s radom ventila na motoru i podižući kovitlace snega i leda, koje je vetar momentalno raspršio. „Kuda ćete, profesore?“ Aleks je stajao na vratima žmireći da mu sneg ne bi ušao u oči i s rukama na čelu kao da gleda u daljinu. „Svojim poslom“, odgovorio je Voren pritisnuvši gas. „Moram nešto da proverim.“ Aleks je bio primoran da viče da bi nadjačao buku motora. „Šta to?“ Ali mu profesor Voren nije odgovorio. Umesto toga pustio je kočnicu i sanke su naglo poskočile, skrenuvši ulevo. Aleks je nekoliko trenutaka nepomično stajao na pragu i posmatrao kako sanke krivudaju po ledenom prostranstvu, pretvarajući se u tačku na ogromnom belom papiru. Obuzelo ga je neprijatno osećanje i podišla ga je jeza od koje mu se digla kosa na potiljku. Ali možda je to bilo samo od hladnoće. Tog jutra živa se bila spustila na trideset ispod nule, a vetar je duvao brzinom od blizu osamnaest čvorova. Profesoru Vorenu nije mnogo trebalo da shvati kako sanke funkcionišu. Ubrzo je vozio pravo preko talasaste površine leda kao malena barka koja plovi utvrđenom rutom. Kretao se ka obali. Hladnoća je zbog brzine bila još veća, ali se on najmanje plašio bolesti. Vozeći u tom svetu bez prepreka, imao je osećaj slobode, kratkotrajne slobode koju pružaju otvoreni horizonti, mora i pustinje, koji su ponekad dovoljni da se čovek zasiti. 18


Dečak iz leda

Ali njegova sloboda bila je drugačija. I strašna. Sloboda da odluči o vlastitoj smrti. Sanke su velikom brzinom naletele na uzvišenje i odvojile se od tla. Nagle su se na stranu i prevrnule, odbacivši vozača nekoliko metara dalje. Elisa je svom snagom udarila u led, izdubila ga i bacila u vazduh krhotine veličine cigle. Voren je ustao i krenuo ka sankama iz čijeg se motora uzdizao tanak stub dima koji je vetar vraćao na tlo. Pomislio je kako je malo falilo da mu se sudbina naruga i osveti. Iskrao mu se osmeh. Vetar je donosio miris benzina i sagorelog ulja. Bio je zadovoljan što može da se smeši svom kraju. Sanke su bile neupotrebljive, ali je on odlučio da nastavi peške. Tražio je okean. Nekada je bio srećan pored okeana. Veoma srećan. Ali u tom trenutku imao je plan da dođe do okeana, sedne i čeka. Led na obali postaje plav kao voda koja ga okružuje. Setio se da negde postoji prirodni luk od plavog leda. Video ga je jednog dana kada je sa Aleksom išao da obave neko merenje. Ali led menja oblik, promenljiv je i nestabilan, kao što je ponekad raspoloženje ljudi, i možda taj luk, taj divni, poetični luk, više i ne postoji. Aleks je bio pristojan mladić, ali dok ga je posmatrao, Voren je osećao nešto kao nemir u duši, poraz, što je zapravo bilo mučenje. Svaki put kad bi pogledao Aleksa, pomislio bi na Džeka. Nije da ga je Aleks podsećao na njega; bili su suviše različiti u svakom pogledu. Ono što ga je u stvari mučilo, čega se često stideo, bila je pomisao da je Aleks živ, a njegov sin nije. Zastao je da predahne. Nije bio navikao da hoda. Ne na toj temperaturi i po tako snažnom vetru. Nebo iznad njegove glave bilo je teško i osećaj slobode na trenutak je nestao. Sloboda mu je tada ličila na kaznu. 19


Gvido Zgardoli

Potražio je nešto u unutrašnjem džepu jakne. Bila je to fotografija mladića u uniformi. Smešio se, siguran u sebe, kakav je oduvek bio, još kao dete, uprkos tome što je prebrzo odrastao, što mu je otac bio previše odsutan, a majka često bila zaokupljena drugim problemima. Njegova snaga i volja razvijale su se iz dana u dan kao i svi drugi delovi tela, kao kosti i mišići. Smešio se, siguran u sebe i svoju budućnost, ne mogavši da zamisli, kao što niko ne bi mogao, da će tačno mesec dana nakon poziranja za tu fotografiju njegovo telo biti razneto u eksploziji negde na Pacifiku i da od njega neće ostati ni delić koji bi s pijetetom mogao da se položi u mrtvački sanduk. Džek je bio samo uspomena, fotografija u dnu džepa neke jakne, nekoliko odevnih predmeta okačenih u ormanu i jedna savijena zastava, dok Aleks može i dalje da se greje pored peći pijući kafu i misleći da je budućnost prazan list papira koji tek treba da se ispiše. Nije bio ljut na Aleksa. Ne. Bio je ljut na sebe jer nije mogao da se oslobodi tih sramotnih misli. Stigao je na ivicu nekog grebena, ledenog grebena koji se strmo spuštao u okean. U daljini, pomeren ulevo, stajao je onaj prirodni luk i on se obradovao što ga vidi. Bio je boje prolećnog neba, plav kao da je ofarban. Za razliku od Aleksa, Voren je voleo svetlost. Ponekad je imao utisak da njegov mozak i sve misli u njemu žive u stanju večitog mraka, nečeg što podseća na arktičku zimu ili unutrašnjost starog, zaboravljenog potkrovlja. Možda bi Aleksu Tajnu tu bilo dobro za spavanje, kao u onoj slepoj sobi u Bostonu. U mislima Roberta Vorena nije bilo svetlosti koja bi mu smetala. Njegov um bio je slep. Ponekad se pitao kada se to ugasila svetlost koja je nekada prebivala u njegovom mozgu i koji je to trenutak tačno bio 20


Dečak iz leda

kad su sva vrata zaključana i kad se spustio mrak, gust mrak. Desilo se to negde na pola puta između velike neizmerne svetlosti, oslobođene iz beskrajno malih čestica, čijem je stvaranju i sam doprineo, i telegrama s vešću o Džekovoj smrti. To se dogodilo negde između. Napravio je nekoliko koraka u pravcu ponora. Vetar je besneo ne nailazeći na otpor i on je raširio ruke, kao ptica koja se sprema da poleti i da mu se prepusti. Noći su postajale sve kraće i ubrzo će biti takoreći senka nad dugim danom koji im prethodi. Pa ipak, mada kratke, te noći stalno su bile ispunjene glasovima dece, majki, radnika, službenika, trgovaca, zanatlija, đaka, učiteljica, starih, bolesnih, svih ljudskih bića koja su u ona dva japanska grada pritiskom na dugme zbrisana užarenim dahom bombi koje su groteskno nosile imena komičara. A iza njih, kao da hoće da ih zagrli, zbratimljen u zajedničkoj sudbini stajao je Džek. Voren je imao plan da sedne i čeka. Ali kao i led, plan je promenljiv. Zato je u tom trenutku odlučio da se baci, prepusti vetru i kada se nađe u vodi, da miruje i čeka. Da čeka hipotermiju. Stajao je tako, zagledan u uzburkanu površinu okeana, nehotično podražavajući Hrista na krstu i udišući vazduh koji je mirisao na led i so. A onda se pojavio kratkotrajni blesak koji mu je privukao pažnju. Dolazio je odozdo, iz podnožja ogromne ledene ploče. Izgledao je kao odsjaj sunca na novčiću ili ogledalu, kao signali koje šalju pomorci. Ali na tom delu obale nije bilo brodova, niti drugih plovila, a ni metalnih novčića. Nagao se da bi bolje video i zamalo se nije stropoštao niz liticu pod naglim udarom vetra. Ne još, pomislio je mlatarajući rukama da bi se zadržao. Ima vremena. 21


Gvido Zgardoli

Ponovo je video blesak, odsjaj svetlosti koji se odozdo probijao ka njemu. Ili mu se bar tako činilo. Čučnuo je i nagao se koliko je mogao. Blesak se pojavljivao i gubio, izbijajući iz vertikalne litice iznad okeana. Zažmirio je pokušavajući da fokusira pogled na pravo mesto. Primetio je da ne svetluca površina leda, već nešto što je bilo unutra. Činilo mu se kao da ga talasi, tamo dole, dozivaju. Zapljuskivali su belu liticu i penili se, propinjući se ka njemu kao ispružene ruke. Ne još, ponovo je pomislio. Hodajući povijen zbog vetra koji mu je u lice bacao pregršt ledenih iglica, vratio se do motornih sanki i iz prtljažnika izvadio klupko čvrstog užeta. Zatim se vratio na ivicu grebena i privezavši uže za neku izbočinu, počeo da se spušta niz liticu. Za njegov postupak nije postojao logičan razlog, osim možda onaj koji navodi osuđenika na smrt da zapali još jednu cigaretu, kao završni čin u životu koji se gasi. Taj odsjaj ga je kopkao i terao da ostane živ. Mada nakratko. Taj odsjaj bio je poslednja želja koju je hteo da zadovolji pre nego što reši da se oslobodi. Sišao je jedva se držeći, svestan da bi ispuštanje konopca samo ubrzalo ono što je sebi bio zacrtao kao cilj. I zato se čvrsto držao za konopac i uporno podupirao nogama, jer nije hteo da doživi kraj pre nego što zadovolji tu poslednju nerazumnu želju. Kada se spustio na pet metara iznad odsjaja, Voren je video da mu je utisak da je nešto zarobljeno u ledu dobar, da je to neka tamna senka, možda komad drveta ili minerala. Sišao je još niže. Spustio se toliko da više nije mogao da se vrati – bilo mu je to sasvim jasno – i kada mu je odsjaj proleteo pred očima i on pogledom počeo da ga prati preko glave 22


Edicija Tranzit knjiga 19 Gvido Zgardoli Dečak iz leda Naslov originala Guido Sgardoli The frozen boy Copyright © EDIZIONI SAN PAOLO s.r.l. -Cinisello Balsamo (MI) Za izdanje na srpskom jeziku © Kreativni centar, 2016 Urednik Anđelka Ružić Lektor Violeta Babić Grafičko oblikovanje Dragana Nikolić Dizajn korica Dragana Nikolić Priprema za štampu Tatjana Valjarević Izdaje Kreativni centar Gradištanska 8, Beograd tel.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www. kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdavača Ljiljana Marinković Štampa Grafostil, Kragujevac Godina štampe 2016 Tiraž 1.500 ISBN 978-86-529-0324-5


CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.131.1-93-31 ЗГАРДОЛИ, Гвидо, 1965 Dečak iz leda / Gvido Zgardoli ; sa italijanskog prevela Mirjana Popov-Slijepčević. – Beograd : Kreativni centar, 2016 (Kragujevac : Grafostil). – 175 str. : ilustr. ; 21 cm. – (Edicija Tranzit ; knj. 19) Prevod dela: The Frozen Boy / Guido Sgardoli. – Tiraž 1.500. ISBN 978-86-529-0324-5 COBISS.SR-ID 223156492


Profesor Robert Vo ren zadužen je za ispitivanja u vojn bazi na Grenlandu oj . Okružen belinom snega i leda on teško provodi svoj e dane. Proganja ga to što je deo njegovog naučno g rada iskorišćen pr ilikom stvaranja atomskih bombi, kao i slika sina Dže ka koji je poginuo u borbama na Pa cifiku. U trenutku kada je odlučio da nest ane u vodama ok i pronađe svoj mir, eana sa ivice ledenog gr ebena ugledao je neobičan blesak. Nešto je plutalo za robljeno u vodi, ne što ljudski um nije što mogao ni da zam isli. I od tog časa profesora Robert za a Vorena ništa više nije bilo isto…

9 788652 903245


Dečak iz leda