Čudovišta koja smo voleli 3

30 sherlock holmes i prepotopska cudovista:30 sherlock holmes i prepotopska cudovista

Ranko Muniti} ^udovi{ta koja smo voleli 3 Urednik Ljiljana Marinkovi} Redaktor i lektor Violeta Babi} Dizajn Neda Doki} Priprema za {tampu Ljiljana Pavkov Izdava~ Kreativni centar, Beograd Gradi{tanska 8 Tel.: 011 / 3820 464, 3820 483, 2440 659 e-mail: infoªkreativnicentar.rs www.kreativnicentar.rs [tampa Grafiprof Tira` 1.500 ISBN 978-86-7781-666-7

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 791.43.04 791.091:821 MUNITI], Ranko ^udovi{ta koja smo voleli. 3 / Ranko Muniti}. – Beograd : Kreativni centar, 2008 (Beograd : Grafiprof). – 212 str. : ilustr. ; 24 cm Tira` 1.500 ISBN 978-86-7781-666-7 a) Film – Motivi – Fantastika b) Film – Likovi – ^udovi{ta c) Kwi`evno delo – Filmska adaptacija COBISS.SR-ID 152121612

14.10.2008

14:04

Page 2

21 carmilla:21 carmilla

14.10.2008

13:10

Page 1

3

21 carmilla:21 carmilla

14.10.2008

13:10

Page 3

CARMILLA–MIRCALLA–MILLARCA Vampiru{a iz kom{iluka

7

PINOCCHIO, DRVENI DE^AK Drugi android

21

DOKTOR JEKYLL I GOSPODIN HYDE Prijatelj iz ida

41

AYESHA BESMRTNA Dama koja je volela ve~nost

61

LEPI DORIAN I TU@NI DUH Signali sa onoga sveta

75

DRACULA, GROF VAMPIR Ljubavnik `edan krvi

103

DOROTHY IZ KANSASA Devoj~ica i zver, robot i android

119

VREMEPLOV, NEVIDLJIVI ^OVEK, NAPAD S MARSA I PRVI LJUDI NA MESECU Kopnom i morem, zemljom i svemirom, prostorom i vremenom 145

PETER SA NEVERLANDA Pitanje odrastanja

171

SHERLOCK HOLMES I PREPOTOPSKA ^UDOVI[TA Kraj i po~etak

193

21 carmilla:21 carmilla

14.10.2008

13:10

Page 5

21

Diskretni i indiskretni {arm vampira – prvaci demonsko-zlikova~ke horde – doba prosve}enosti i spaljivanja ve{tica – brige pape Benedikta XIV – izve{taj dvorskog arhijatra Marije Terezije – |avolji fenomen i poku{aji razli~itih tuma~a – Aristofanovi, [eherezadini, Voltaireovi i Hoffmannovi krvo`edni ljubimci – duhovi koji ~eznu za jelom i pi}em – pagansko i hri{}ansko ispijanje krvi – ima li ili nema ^istili{ta – legalna i ilegalna varijanta besmrtnosti – seksualna potencija vampira – {ta su o ne-mrtvima zapisali knji`evnici – stari schloss u [leziji – posetioci s one strane groba – devoja~ka idila i no}ne mòre posebne vrste – tri inkarnacije iste lepotice – filmski pogled u carstvo belog u`asa – serija crnih Madona – jedna opasna Ma|arica – vampir i vamp 5

21 carmilla:21 carmilla

14.10.2008

13:10

Page 6

21 carmilla:21 carmilla

14.10.2008

13:10

Page 7

Doba rokokoa i prosvetiteljstva, klasicizma i revolucija, emocionalizma i racionalizma, l’art-pour-l’arta i utopijskog socijalizma, pastorale i Enciklopedije, Fêtes galantes i Fêtes champêtres, XVIII vek, isto je toliko i doba – vampira.

Nije ih (te svetski svakako najpopularnije povratnike sa onoga sveta) izmislilo stole}e Kanta, Mozarta, Diderota, Watteaua, Lessinga i Bacha, ali im je (i njima i verovanju u njih) dalo novi, dotad najsna`niji impuls: u XVIII veku vampiri nezadr`ivo izbijaju na ~elo demonsko-zlikova~ke horde koju progone Sveta stolica i Sveta inkvizicija, zauzimaju}i tako povla{}enu poziciju {to je u srednjem veku dr`e ve{tice i ~arobnice, onda demoni, ve{tice i jeretici u vreme renesanse, a vukodlaci u XVI i XVII veku. Krvopije ~iji trag nalazimo jo{ po drevnom Egiptu i Sumeru, koje pominju mnogi gr~ki i rimski klasici, postaju tako prave zvezde vremena {to ga ud`benici navode kao epohu prosve}enosti…

Zapo~inje ta pomama ve} krajem XVII veka, a u slede}im decenijama poprima takve razmere da se, primerice, po Evropi javljaju specijalni vampirski sudovi sastavljeni od oficira imperijalnih armija, crkvenih autoriteta i dr`avnih slu`benika, da Prospero Lambertini (papa Benedikt XIV) pi{e 1749. „o vampirima u svetlu nauke“, da dvorski lekar Marije Terezije, ~uveni Gerard van Swieten, na tra`enje Njenog veli~anstva vr{i posebna istra`ivanja i 1755. sastavlja Medicinski izve{taj o vampirima, te da se 1764. u svom Filozofskom re~niku invazijom tih napasnika li~no bavi i François-Marie Arouet le Jeune, to jest Voltaire.

No, da bi stigli na stranice lepe knji`evnosti, legendarni monstrumi mora}e sa~ekati slede}e stole}e: nemani koje nekad pominjahu Aristofan, Euripid, Ovidije i Horacije ulaze u literaturu XIX veka najpre zahvaljuju}i Johnu Williamu Polidoriju, ~iju pripovetku The Vampyre (1819) slede Vampirismus (1828) E. T. A. Hoffmanna, Vij (1835) N. V. Gogolja, La morte amoureuse (1836) T. Gautiera, onda i morbidna poema Chants de Maldoror comtea De Lautréamonta. Svetsku slavu (prvo knji`evnu, pa filmsku) sti~u, me|utim, dva kasnija romana: Carmilla (1871) Josepha Sheridana le Fanua i Dracula (1897) Abrahama Stokera.

A fenomen vampira, odnosno verovanja u vampire, star je skoro koliko i upam}ena ~ovekova istorija, ali se tuma~enja, odnosno zna~enja te pojave, vi{e ili manje razlikuju, to jest menjaju, od epohe do epohe. Sama re~ vampir pojavljuje se u evropskom re~niku tek tokom prvih decenija osamnaestog veka; no, od najstarijih vremena, gotovo svi narodi muku mu~e sa no}nim ~udovi{tima koja piju krv

7

21 carmilla:21 carmilla

14.10.2008

13:10

Page 8

bli`njih, brane se od njih kako najbolje znaju i umeju, te ih nazivaju najrazli~itijim lokalnim imenima.

Jo{ {est stotina godina pre nove ere, u staroj Kini, pi{e Ce ^an o „mrtvom ~oveku koji postaje veoma opasan demon svaki put kad du{a odbije da napusti mrtvo telo“.

U Akadu su takve napasnike zvali rapganmekhab, u Asiriji, Vavilonu i Kaldeji akhkbam, a Sumerci me|u svojim demonima isti~u „mrtve koji ne ostaju u grobu nego se kre}u po vazduhu, po zemlji ili pod zemljom“. Stari Grci imali su napast po imenu lamia, Stari Rimljani ~ak tri vrste – striga, mormos i lamia, a iz dosta uop{tenih natuknica mo`e se zaklju~iti da su to ne-mrtve osobe koje se vra}aju iz groba te mu~e ili pro`diru `iva bi}a. Euripid i Aristofan pominju ih kao „opasne monstrume“, Horacije kao „~udovi{ta“ koja pro`diru `ivu decu ili im sisaju krv dok ne umru, Ovidije navodi da strigae mogu poprimiti oblik grabe`ljivih ptica {to lete no}u sisaju}i krv deci i `deru}i njihova tela. Legenda tako|e ~uva ime Polikrata iz Termona, vladara Etolije, koji se posle smrti vratio iz groba bled i sablasna izgleda, odeven u crnu halju poprskanu krvlju, te pro`drao vlastito dete. Flegon iz Tralesa, oslobo|en Hadrijanov rob, zabele`io je sudbinu devojke po imenu Filinion koja ustaje iz rake da bi provodila ljubavne no}i sa mladim Makatom. A Filostrat u @ivotu Apolonovom opisuje jo{ jedan slu~aj erotskog vampirizma, o lepotanu Menipu i njegovoj strasti prema `eni koja navra}a s onog sveta. Lep primer nalazimo i u ~esto citiranoj epizodi Odiseje kad ~uveni moreplovac u potrazi za prorokom Tiresijom silazi u Had i sre}e duhove mrtvih: zadr`av{i svoj zemaljski lik, fantomi nemaju snage neophodne za govor, pa ih tek krv zaklane ovce osposobljava da gostima iz gornjeg sveta pru`e `eljene informacije; Tiresija obave{tava junaka da konzumiranje krvi mo`e ne-mrtvima povratiti deo sposobnosti kojima raspola`u `ivi. Rimski Ius Pontificum pak eksplicite zabranjuje gra|anima da mrtvace ostavljaju izlo`ene kand`ama striga i lamia. A kazivanja o po`udnim krvopijama (na arapskom se zovu ghoul) nalazimo na nekoliko mesta i u Hiljadu i jednoj no}i.

Ranohri{}anski period, odnosno „mra~na stole}a“ {to prethode srednjem veku, tako|e upra`njavaju progone i spaljivanja sli~nih napasnika, a pod njima podrazumevaju poluljudska ~udovi{ta koja `deru ljudsko meso i piju ljudsku krv.

Pojava i {irenje hri{}anstva ulivaju, naime, nove sokove starim i po celoj Evropi popularnim verovanjima u ne-mrtve (nosferat, upiory, mury, upiry, mura, upior, totenküser, blutsauger, gier, vampir, dachnawar, vieszcy, vrkolak, lipir, krvopijac, vurkolak, brukolak, vurvulak, lugat, sampiri, zduha~ itd., kako ih ve} razni narodi na svojim jezicima zovu) koji napu{taju grobove u potrazi za krvlju, jer im du{a ne nalazi mira ni pokoja: jednim delom ovo se i dalje obja{njava paganskim uverenjem o magijskim mo}ima krvi, drugim delom – crkvenim tuma~enjem o postojanju i ulozi ^istili{ta. Staro i novo jo{ jednom u povesti ideja stvaraju originalnu sme{u, pa se tako, na primer, propovedi pripisane svetom Klimentu skoro direktno nadovezuju

8

21 carmilla:21 carmilla

14.10.2008

13:10

Page 9

na Homera: u demonskim agresorima on vidi „duhove koji ~eznu za jelom i pi}em, a ne mogu ostvariti `elju zato {to su duhovi i nemaju telesnih organa, pa se okre}u ljudima i koriste njihova tela, jer kad ih zaposednu, mogu {to god za`ele uzeti ustima opsednutih ljudi; a najvi{e `ele krv, jer im krv vra}a mo} govora“…

Nova vera u raspetog boga i drevno verovanje u vampire mogli su obi~nom ~oveku (sklonom upro{}avanju slika, simbola i poruka) sugerisati prili~ne bliskosti, prvenstveno time {to se krv jednog od glavnih bo`anstava hri{}anskog kulta nalazi u centru svekolikog obrednog spektakla, pa simboli~no ispijanje Hristove krvi i jedenje njegovog mesa ozna~ava najsigurniji na~in za o~i{}enje i osloba|anje od greha. Nije li (po Jovanovom jevan|elju) Sin bo`ji rekao: „Uistinu, uistinu vam ka`em, sem ako ne jedete meso Sina ~ovekovog i ne pijete njegovu krv, u vama nema `ivota.

Ko jede moje meso i pije moju krv dobija ve~ni `ivot i ja }u ga podi}i na Sudnji dan. Jer moje je meso hrana, a moja krv pi}e…“?

Uostalom, mnogi pou~avaoci ovog fenomena upozoravaju da je verovanje u vampire najra{irenije po zemljama gde vlada hri{}anstvo. Uz neke male ideolo{ke razlike me|u pojedinim crkvama, razume se! Katoli~anstvo, na svojoj strani, obja{njava da se radi o duhovima preminulih kojima je iz nekog posebnog razloga dopu{teno da se vrate iz ^istili{ta: kad protestantizam porekne postojanje ^istili{ta, te pojave bi}e tuma~ene kao dela |avola koji preuzimaju lik preminulih ro|aka ili prijatelja, a to ~ine da bi fizi~ki ili duhovno na{kodili svojim `rtvama; u poznatoj studiji De Spectribus, Lemuribus et magis atque insolitis Fragoribus iz 1575. protestantski teolog Louis Lavater tvrdi da povratnici sa onog sveta nikako ne mogu biti du{e umrlih, ve} dobri ili zli an|eli, ili pak plodovi neke tajne i posebne Bo`je nakane. Pravoslavlje, sa svoje strane, usvaja tezu da je vampir ekskomunicirana osoba koju zemlja odbija da primi, pa mu telo pocrni, naduva se i napne do neslu}enih razmera, a raspada se tek kad neko sve{teno lice skine sa njega izop{tenje; ukoliko se pak telo ne raspada zato {to je sveto, tad ono ugodno miri{e i ostaje belo ili rumeno.

Krajem XVII veka vampiri sve masovnije posedaju Evropu; sad su to sablasti ljudi koje se ponovno vra}aju u telo. Najvi{e ih je u krajevima {to su du`e vreme proveli pod Turcima; i katoli~ka i pravoslavna crkva vode tu pravu bitku za du{e hri{}ana koji su tokom „okupacije islama“ napustili svoje stado, pri ~emu se obe sla`u u uverenju da tela sahranjena u neposve}enoj zemlji ne mogu po~ivati s mirom.

Jo{ jedan va`an uzrok iznena|uju}e perzistencije i ja~anja vere u vampire, naro~ito od renesanse i reformacije, valja potra`iti i u originalno, odnosno lukavo prona|enoj mogu}nosti oponiranja slu`benoj dogmi, u mogu}nosti da se hri{}anska dogma njenim vlastitim simbolima izokrene u ne{to bitno razli~ito, zapravo suprotno. Jer u oba „sistema“ javljaju se isti ikonografski elementi (mogu}nost `ivota nakon fizi~ke smrti, krv kao klju~ tog `ivota), samo sa bitno druga~ijim zna~enjem (jer taj „kasniji `ivot“ ne mora da bude ostvaren isklju~ivo u svetlosti bo`jeg

9

21 carmilla:21 carmilla

14.10.2008

13:10

Page 10

blagoslova – niti je za njega potrebno strpljivo i{~ekivati Sudnji dan; a dok hri{}anin simboli~ki ispija krv svog spasitelja, vampir, kao pri nekoj crnoj pri~esti, direktno sisa krv svom bli`njem). Ovo izrazito jereti~ko, odnosno „alternativno“ uverenje u celosti je zasnovano na posebnom, ambivalentnom poimanju ljudskog tela: insistiraju}i na o~uvanju tela nakon smrti, a ne na njegovom nestanku u korist ve~ne du{e, ono istovremeno izra`ava i strah od tog gre{no sa~uvanog simbola smrtnosti i divljenje njegovoj novoste~enoj besmrtnosti… Drevne paganske ideje, drugim re~ima, ne samo {to nad`ivljuju invaziju hri{}anske doktrine, ve} s njom uspostavljaju dalekose`nu (i nikad do kraja iskorenjenu) polemi~ku konfrontaciju. „Smrt vi{e nije pozdravljena kao kapija ve~nog `ivota u smislu dogme“, pi{e 1972. u svojoj studiji Gabriel Ronay: „Probijaju}i se iz uskih predela teocentri~kog nazora, ~ovek po~inje da otkriva svoju snagu. Renesansni humanisti inspiri{u se ~ovekovom snagom: ~ovek je uzvi{en, a ne mrtav. Ponovno otkrivanje ljudskog tela, tako dugo smatranog samo navlakom du{e, prirodno je usmerilo pa`nju na ne-mrtve vampire. Jer o njima se govorilo da `ive od krvi, {to se tuma~ilo kao o~igledna mogu}nost da telo pre`ivi bez du{e…“ Upro{}avaju}i, mogli bismo re}i da se izborom izme|u „svetle“ dogme o bo`anskoj zagrobnoj besmrtnosti i „mra~ne“ jeresi o vampirskoj zagrobnoj besmrtnosti, izborom izme|u hri{}anske i paganske „solucije“ na ideativnom planu jo{ jednom obnavlja arhetipska faustovska dilema izme|u Svevi{njeg i Prokletog, bla`enstva ili izop{tenja, u stvari dilema izme|u kolektivno sankcionisane vrline i individualnog greha, izme|u propisanog pravila i li~nog prava na izuzetak.

A svemu treba pridodati jo{ izraziti erotski naboj sage o vampirima, oslonjen s jedne strane na simboli~ki-vitalne i konkretno-seksualne konotacije krvi, s druge strane na primerno obnavljanje relacije Eros–Thanatos kroz sve strasne veze `ivih i mrtvih ljubavnika. Poput svih telesnih nagona, i seksualnost je (treba li podse}ati?) na indeksu hri{}anske dogme: pa je, eto, i u tom smislu (uz priklanjanje „gre{noj“ varijanti besmrtnosti) „vampirska solucija“ privla~ila kao neka vrsta slatke crne tajne, vi{e nego atraktivne jeresi, zapravo „zabranjenog vo}a“ par excellence!

Nasuprot bo`jem i kolektivnom, stvoren je tako vampirski, individualni iskon…

Fenomen vampira, drugim re~ima, uspeo je tokom vekova i milenijuma natalo`iti u sebi mnogo problemskih slojeva. Nije stoga slu~ajno {to }e po`iveti do najnovijeg doba, postaju}i u XVIII veku stvarnosna opsesija, u XIX veku jedna od najosobenijih literarnih kristalizacija, a u XX veku valjda najpopularniji mit kinematografske fikcije. Objedinjavaju}i prastare i bazi~ne motive zagrobnog `ivota, velike no}i, iskonskog greha, li~nog izbora i pobune protiv Gospodara, te mogu}nosti da telo (bez hri{}anski dezinfikovane du{e) opstane u svoj svojoj mentalnoj i seksualnoj snazi – ovaj kompleksni ideativni ~vor (kao samosvojna ideologija jednako kao i opozicija drugim ideologijama) spada u najzanimljivije i najizazovnije enigme {to

10

21 carmilla:21 carmilla

14.10.2008

13:10

Page 11

ih je ljudski duh ikada stvorio. U pravu je Charles Nodier kad u ~asopisu Journal des débats zapi{e: „Pri~a o vampirima mo`da je najuniverzalnija od na{ih praznoverica!“ Jer, kako dodaje Tony Faivre (Les vampires, 1962), „`elja za Trajanjem poprima kod ljudi veoma protivre~ne aspekte: za sebe i za druge oni to pri`eljkuju, no u isti mah strahuju od posledica; u sva~ijoj dubini krije se vi{e ili manje osve{}ena ~e`nja za besmrtno{}u“.

Prvi motiv koji }e knji`evnost obraditi iz tog rasko{nog spektra bi}e ~udovi{no nastavljanje `ivota nakon „prirodne“ smrti: lord Rutwen iz Polidorijevog The Vampyre (1819) jeste ~ovek „lepa izgleda, ali s ne~im mrtva~kim u crtama lica“, koji tokom pripovetke umire, ponovo o`ivljava i na kraju nestaje u nepoznatom pravcu, nasladiv{i se svim odabranim `rtvama.

Drugi motiv bi}e mogu}nost vampira da se neopa`en uvu~e u zajednicu `ivih: Aurelia, tajanstvena heroina Hoffmannove novele Vampirismus (1828) je „bi}e ljupko, zanosno i o~aravaju}e“, pa taj privid traje sve dok je grof suprug ne zatekne u neobi~nom dru{tvu na groblju („Pod mese~evim zracima spazi stra{an krug sablasti, starih i polugolih `ena, razbaru{enih i {}u}urenih po tlu, oko le{a nekog ~oveka s kojeg su, prepiru}i se, kidale komade mesa i pro`dirale ih pohlepno poput grabljivica, a me|u njima, u sredini, Aurelia!“) i ubrzo zatim, u`asnut, ubije.

Tre}i motiv je strava koju izaziva susret s vampirom bez maske: u Gogoljevom Viju (1835) filozof Homa Brut se tokom tri no}i moli pored le{a bogate vampiru{e, pri ~emu se ni`u sve grozniji prizori (na primer – „poklopac mrtva~kog sanduka prsnu uz veliku buku, a pokojnica ustade, jo{ groznija no prvi put. Zubi joj sna`no zacvokota{e, usne se zgr~i{e, a re~i koje izgovori na nekom nepoznatom jeziku behu prekidane kratkim, prodornim kricima…“). ^etvrti motiv jeste bajkovita ljubavna romansa izme|u `ivog ~oveka i mrtve `ene (Gautier, La morte amoureuse, 1836), gde zaneseni Romual pro`ivljava valjda najlep{e mogu}e trenutke u zagrljaju ne`ne Clarimonde („Jednu kap, uze}u samo jednu crvenu kap, rubin na vr{ku igle!… Jer po{to me ti jo{ voli{, ne smem umreti…

Spavaj, moje jedino blago … ne}u ti u~initi ni{ta na`ao, od tvog `ivota uze}u samo koliko treba da se moj ne ugasi. Kad te ne bih toliko volela, na{la bih druge ljubavnike i ispraznila im vene; no otkad te poznajem, grozim se celog sveta…“), sve dok u igru ne uleti fanati~ni sve{tenik Sérapion („Njegova revnost imala je ne{to surovo i divlje {to ga je ~inilo sli~nijim demonu nego apostolu ili an|elu…“) i u ime jedinog pravog boga uni{ti ljubavnu idilu.

Peti motiv, kona~no, bi}e sasvim slobodna himna paganskim idolima i porivima koje De Lautréamont svim svojim nadahnu}em slavi u Chants de Maldoror (1868), posve}uju}i i vampiru nekoliko nezaboravnih stranica („Orao, gavran, besmrtni pelikan, divlja patka, lutalica `dral, razbu|eni, cvoko}u}i od studi, vide}e kako prolazim u svetlu munja, avet grozna i zadovoljna. I ne}e znati {ta to zna~i. Na

11

21 carmilla:21 carmilla

14.10.2008

13:10

Page 12

zemlji, otrovnica, krupno `ablje oko, tigar, slon; u moru, kit, ajkula, trp, bezobli~na ra`a, zub polarne foke, pita}e se kakva je to povreda zakona prirode. A ~ovek, drhte}i, priljubi}e ~elo uz zemlju, usred jecaja…“). [to sve donosi nekoliko zanimljivih podataka: prvo, da se u literaturi tema vampira ravnopravno ostvaruje kroz mu{ke i `enske primerke; drugo, da se oko vampira uvek prepli}e motiv ljubavne strasti; tre}e, da se na vampira ne gleda bez izvesnih simpatija, pa mu se ponekad dopu{ta da izbegne finalno uni{tenje, a njegove emotivne i erotske relacije s ljudima ~esto su obojene izrazito privla~nim nijansama… Re~ je o osnovnim nazorima na kojima }e kinematografija kasnije zasnovati svoju veliku vampirsku sagu…

Godine 1871. pojavljuje se i Carmilla J. S. Le Fanua, slab sastav koji ipak posti`e prili~nu internacionalnu slavu i naslovnu junakinju name}e kao jedinu poznatiju pratilju daleko ~uvenijeg karpatskog grofa Dracule.

Carmilla je sro~ena kao pisana ispovest `ene od dvadeset sedam godina, koja se prise}a ~udnovatih uspomena iz mladosti, pre osam leta, a te~e kao bajka: zapo~inje u pejza`u slikovite [lezije gde junakinja `ivi sa ocem „u starom dvorcu ili schlossu“, usred „pustog, zaostalog kraja“, „nasred {ume“, sa oskudnim kom{ilukom koji ~ine „schloss generala Spielsdorfa, na nekih dvadeset milja udesno“, te „jedno napu{teno selo“ – „manje od tri milje prema zapadu“, sa „ljupkom crkvicom sru{ena krova, ~ije podzemlje krije oronule grobnice ohole porodice Karnstein, danas uga{ene, nekad nastanjene u dvorcu, tako|e napu{tenom, koji usred guste {ume nadvisuje utihle ruine naselja…“ „Jedne blage letnje ve~eri“ otac poziva devojku da pro{etaju imanjem, pri~a o pismu u kojem Spielsdorf javlja o tajanstvenoj smrti }erke: Njena pogibija je delo demona koji je izdao na{e gostoprimstvo. Verovao sam da u osobi {armantne drugarice za moju Bertu primam u ku}u nevinost i veselje. Bo`e!

Kakva sam bio budala!… No, dane koji mi preostaju iskoristi}u da prona|em i uni{tim ~udovi{te…

Spu{ta se no} puna ~arolije. Ba{ kao {to prime}uje dvorkinja: Osvrnite se i pogledajte pro~elje zamka: svi prozori ble{te hiljadama svetlaca zapaljenih mese~evom rasko{i, kao da nevidljive ruke osvetljavaju odaje i{~ekuju}i nadnaravne goste!

I zbilja, za koji tren nailazi seoskim drumom ko~ija sa ~etiri upregnuta vranca, pra}ena vitezovima avetinjskog izgleda, prevr}e se pred kamenim krstom pored puta, a iz nje se pojavljuje najpre „dama u crnom, majesteti~na izgleda i dr`anja“, zatim „mr{ava mlada devojka“ koju bez svesti pola`u na travu. Doma}in nudi tajanstvenoj prolaznici da joj se }erka odmori u njegovom dvorcu, {to dama prihvata i obe}ava da }e se po nju vratiti pri povratku, za tri meseca.

Devojku, ~ije je ime Carmilla, unose u stari schloss.

12

21 carmilla:21 carmilla

14.10.2008

13:10

Page 13

I zapo~inje dru`enje sa neznankom koja svoju mladu doma}icu – pripoveda~a cele dogodov{tine – od po~etka zbunjuje, podse}aju}i je na ko{mar iz detinjstva, odnosno (kako veruje) iz sna {to ga odonda nosi neizbrisivo urezanog u se}anje: … za~udih se videv{i veoma lepo lice sve~ana izraza kako me posmatra s druge strane kreveta. Be{e to lice devojke na kolenima, ruku polo`enih na donji rub pokriva~a.

Gledala sam je potpuno op~injena i prestadoh sa cmizdrenjem. Ona mi pomilova ruku, zatim se pru`i pored mene i privu~e me sme{e}i se. Istog trena osetih predivan mir i utonuh u san. Probudi me bol od dve igle {to mi se zabodo{e duboko u grlo i prodorno vrisnuh. Devojka se naglo odmaknu, o~iju prikovanih uz moje, onda kliznu na parket i, kako mi se ~inilo, sakri se pod krevet…

Lice devojke iz sna, naravno, Carmillino je lice.

Da pravo ka`em, ova lepa tu|inka ispunjavala me je neobja{njivim ose}anjem.

Uistinu me je privla~ila, no ose}ala sam prema njoj i izvesnu odbojnost. Ali u tom dvostrukom raspolo`enju du{e privla~nost je uveliko preovladavala. Zanimala me je i o~aravala jer be{e veoma lepa i zato {to je posedovala neopisiv {arm…

Razvija se tako veza delikatno opisane ljubavi izme|u dve devojke, i u slikanju tog stanja Le Fanuov roman dosti`e najbolje stranice. A Carmilla zbilja ljupko izgleda („svetlog i rumenog tena, sitnih, savr{eno modeliranih crta, velikih crnih o~iju `ivog sjaja, veli~anstvene kose“), tek poneke osobine daju naslutiti da se radi o sasvim posebnom stvoru (uo~ljiva mr{avost, krajnja sporost u pokretima, tvrdokorno }utanje po svim pitanjima porekla i identiteta – jer, kako ka`e, „vezuju je zaveti stra{niji od onih kod redovnica“, nagle promene raspolo`enja, ustajanje tek posle podneva, minimalni obroci – obi~no samo {olja ~okolade, kasnije jo{ sklonost no}nim lutanjima, koje tuma~i somnambulizmom itd.). Prilikom jedne {etnje, dok pored njih prolazi pogrebna povorka („Mlada svinjareva `ena umrla je pro{le nedelje; verovala je da je neko hvata za grlo i gu{i dok spava“), Carmilla do`ivljava iznena|uju}u promenu: Lice joj se smra~i i poprimi u`asno bledu boju. Stisnutih zuba, zgr~enih ruku, mr{tila je obrve fiksiraju}i tlo pod nogama. Telo joj je potresao drhtaj koji nije mogla obuzdati, kao da je pod jakom groznicom…

A ne{to kasnije, prilikom razgovora o jo{ jednoj neobja{njivoj bolesti u okolini („Sestra jednog mladog seljaka veoma je bolesna; nakon {to je bila napadnuta – po vlastitim re~ima – kao i sve prethodne `rtve, ne prestaje da se gasi, polako ali neumitno…“), vodi se slede}i dijalog: Devojka doma}ica: Svi smo u rukama Gospoda. Ni{ta se ne de{ava bez Njegovog dopu{tenja i sve }e se dobro zavr{iti za one koji ga vole. On je na{ verni Stvaralac: On nas je stvorio, sve {to jesmo, i On }e se za nas pobrinuti!

Carmilla: Stvaralac! Recimo radije Priroda! Da, bolest koja pusto{i zemljom je prirodna. Sve proizlazi iz Prirode, zar ne? Sve {to postoji na nebu, na zemlji i pod zemljom deluje i `ivi prema zakonima Prirode – takvo je moje ube|enje…

13