Page 1


Edicija Knjige za sva vremena Džek London Beli Očnjak Naslov originala Jack London White Fang Preveo sa engleskog Mihailo Đorđević Ilustrovao Filip Mink (Philippe Munch) Komentari Filip Žaken (Philippe Jacquin) © Éditions Gallimard, 1998, za ilustracije © Éditions Gallimard, 1998, za izdanje na francuskom jeziku © Kreativni centar, 2008, za izdanje na srpskom jeziku Prevod komentara Iva Mihailović Lektor Ivana Ignjatović Korektor Ana Radovanović Izdaje Kreativni centar, Beograd, Gradištanska 8, tel. 011/ 38 20 464, 38 20 483, 24 40 459 www.kreativnicentar.rs Za izdavača mr Ljiljana Marinković, direktor Štampa Publikum Tiraž 2.000 ISBN 978-86-7781-656-8 CIP – Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbij e, Beograd 821.111(73)-93-32 LONDON, Xek, 1876–1916 Beli Očnjak / od D žeka L ondona ; ilustrovao Filip Mink ; komentari Filip Žaken ; preveo s e ngleskog Mihailo Ðorđević ; [prevod kom entara Iva Mihailović] . – Beograd: Kreativni c entar, 2008 (Be ograd : Publikum) . – 240 str. : i lustr. ; 25 c m. – (Edicija Knjige za sva vremena / [Kreativni centar]) Prevod de la: W hite Fang / Jack L ondon . – Pravo i me a utora: John Griffith. – Tiraž 2.000. – Izvori: str. 238. ISBN 978-86-7781-656-8 COBISS.SR-ID 153730828

239


Beli Očnjak

od

Džeka Londona ilustrovao Filip Mink preveo sa engleskog Mihailo Ðorđević komentari Filip Žaken


6


P RV I D E O DIVLJINA

I U POTERI ZA MESOM

Tamne šume crnogorice mrštile su se s obe strane smrznutog rečnog korita. Nedavno im vetar beše skinuo belu odeću od inja, te je izgledalo da se jele naginju jedne prema drugima, crne i zloslutne, kroz sve slabiju svetlost dana. Nad celim tim krajem vladala je beskrajna tišina. Sav kraj bio je prava pustinja, bez života, bez pokreta, tako samotan i hladan da, u suštini, čak nije izgledao tužno. Ta pustinja kao da je odzvanjala od nekog smeha, ali je to bio smeh jeziviji od svake tuge, smeh setan kao osmeh Sfinge, hladan kao mraz i sumoran kao neumitnost. To se osiona i ćutljiva mudrost večnosti smejala sićušnoj zaludnosti i naporu života. Bila je to Divljina, pusta Divljina Severa, ledena srca. Ali je u tome kraju ipak bilo života, i to života koji se prkosno kretao. Niz zaleđeno rečno korito naporno je išao niz pasa vučjaka. Njihova nakostrešena dlaka bila je pokrivena injem. Dah im se mrznuo u vazduhu čim bi izašao iz usta, izbijajući u obliku penušave pare što im se spuštala na dlake po telu i pretvarala se u kristale inja. Psi su imali na sebi kožne amove i bili su privezani kožnim štrangama za saonice koje su klizile pozadi. Saonice nisu imale salinaca. Bile su napravljene od debele i jake brezove kore, te su se čitavom svojom površinom oslanjale na sneg. Prednji deo im je bio povijen naviše, kao uvojak hartije, da bi saonice sabijale naniže mekani sneg što se uzdizao pred njima kao talas. Na saonicama se nalazio uzan, dug, četvrtast sanduk, čvrsto privezan. Bilo je na njima i drugih stvari – ćebadi, jedna sekira, lonac za kafu i tiganj – ali se taj dugi, uzani i četvrtasti sanduk najviše isticao i zauzimao je najviše mesta.

Eskimi sti`u u Ameriku tri hiljade godina pre po~etka nove ere. Novu zemlju nazvali su Aljaska, {to na njihovom jeziku zna~i kontinent, i naselili se du` njenih obala. U dolini reke Jukon `ive plemena Indijanaca Atapaska, a ju`nu obalu Aljaske naselili su Aleuti. Sela plemena Tlinkit i Hajda le`e u priobalnim ravnicama. Danski moreplovac Vitus Bering, istra`uju}i severni Tihi okean, otkrio je 1741. moreuz koji je poneo njegovo ime. Bering Aljasku poklanja Rusima, a oni otvaraju trgova~ke ispostave za trgovinu vidrinim krznom. Trgovci krznom i lovci na kitove iz Amerike ~esto dolaze na ju`nu obalu. Sjedinjene Ameri~ke Dr`ave 1867. kupuju Aljasku. Kada su, 1897, na njoj otkrivena nalazi{ta zlata, preplavio ju je veliki talas doseljenika. Iako je Aljaska tokom Drugog svetskog rata strate{ki va`na za odbranu Sjedinjenih Ameri~kih Dr`ava, ona tek 1959. postaje 49. dr`ava konfederacije. Danas joj najzna~ajnije prihode donose nafta i turizam.

7


U opasnim predelima ~ovek mora da hoda ispred sanki. Kada se temperatura naglo promeni, u ledu se stvaraju pukotine. Zbog toga svi mogu da zavr{e u vodi.

8

Ispred pasa je na širokim krpljama prtio jedan čovek. Za saonicama je išao drugi. Na saonicama, u onom sanduku, ležao je treći, sa čijim je naporima bilo završeno – čovek koga Divljina beše tako savladala i slomila da se nikad više neće kretati ni boriti. Divljina obično ne voli kretanje. Nju život vređa, jer je život kretanje, a Divljina uvek teži da uništi kretanje. Ona smrzava vodu da joj ne dâ da teče moru; ona izgoni sok iz drveća sve dok se ono ne smrzne do same srži; a čoveka Divljina još najnemilosrdnije i najgroznije progoni i teži da ga smrvi i pokori – čoveka, koji je najnemirniji oblik života, večiti buntovnik protiv zakona da svako kretanje mora da se završi prestankom kretanja.


Ali ona dva čoveka što još ne behu mrtva naporno su prtila ispred i iza saonica. Tela su im bila pokrivena krznom i meko učinjenom kožom. Trepavice, obrazi i usne bili su im toliko obloženi kristalima od sleđenog daha da im se lica nisu jasno videla. To im je davalo izgled nekih sablasnih maski, pogrebnih pratilaca iz nekog avetinjskog sveta na pogrebu neke aveti. Ali su ispod svega toga bili ljudi koji su se probijali kroz taj kraj pustoši, podrugljivog smeha i tišine, majušni pustolovi potpuno predati svojoj ogromnoj pustolovini, sukobljeni sa silom sveta tako udaljenog, tuđeg i beživotnog kao i ponori prostora. Putovali su neprekidno ne govoreći ništa, štedeći dah zbog napornog rada tela. Svuda oko njih vladala je tišina i pritiskivala ih svojom osetnom prisutnošću. Ona im je delovala na duh kao što pritisak vode u dubini deluje na telo gnjurca. Gnječila ih je težinom svog beskrajnog prostranstva i svoje neizmenljive odluke. Gnječila ih je do najdaljih kutaka njihovog

❛❛Ali ona dva čoveka

što još ne behu mrtva naporno su prtila ispred i iza saonica.

❜❜

9


Na otvorenom, kao ovde, na jezeru, najve}i neprijatelj nije hladno}a, ve} vetar koji se~e dah, {iba lice i o~i, a hodanje pretvara u pravo mu~enje. Na sankama se nalazi mrtva~ki sanduk. Zimi je nemogu}e sahranjivati

mrtve jer je zemlja zale|ena. Indijanci svoje mrtve ostavljaju na drve}u, a belci se ~esto odlu~uju da prevezu telo do prvog grada u kojem postoji groblje.

❛❛ – Više vole da jedu nego da budu pojedeni. Bistre su to glave, ti psi.

❜❜

10

duha i cedila iz njih, kao sok iz grožđa, svaku lažnu vatrenost i preteranu uobraženost ljudske duše dok nisu uvideli kako su vremenski ograničeni i mali, sitne mrvice i trunke što migolje pomoću slabačkog lukavstva i nešto malo mudrosti kroz toliku igru i protivigru velikih slepih stihija i sila. Prođe jedan sat, pa onda i drugi. Bleda svetlost kratkog dana bez sunca počinjaše da slabi kad se kroz miran vazduh razleže neki slab i udaljen krik. Naglo se peo u tonu dok nije dostigao najvišu notu, zadržao se na njoj podrhtavajući napregnuto, pa je onda polako zamro. To bi izgledalo kao vapaj neke izgubljene duše da nije bilo u njemu neke tužne ostrvljenosti i gladne žudnje. Čovek što je išao na čelu okretao je glavu sve dok mu se pogled nije susreo s pogledom čoveka pozadi. A tada klimnuše glavom jedan drugome preko dugog četvrtastog sanduka. Razleže se i drugi urlik, koji probi tišinu oštro kao igla. Oba čoveka pogledaše na onu stranu s koje se čuo urlik. Dolazio je odnekud iza njih, sa snežnog prostranstva koje behu već prevalili. Kao odgovor ču se i treći urlik, isto iza njih, levo od drugog urlika. – Idu za nama, Bile – reče čovek na čelu. Glas mu je zvučao promuklo i neprirodno i videlo se da teško govori. – Meso je retkost – reče njegov drug. – Već toliko dana nisam video zečijeg traga. Posle toga nisu više govorili, iako su pažljivo osluškivali gonilačke krike što su i dalje odjekivali za njima. Kad se poče smrkavati, oni okrenuše pse prema jednom jelovom čestaru kraj reke i pripremiše sebi logor. Mrtvački sanduk kraj vatre služio im je ujedno i kao sto i kao sedište. Vučjaci, okupljeni u gomilu na drugoj strani vatre, režali su i ujedali se međusobno, ali nisu pokazivali nimalo volje da zađu u mrak. – Začudo, izgleda kao da vole da budu što bliže vatri – objasni Bil.


Henri, koji je čučao kraj vatre i spuštao komad leda u lonac s kafom da se kafa staloži, klimnu glavom i ne reče ništa sve dok nije seo na mrtvački sanduk i počeo da jede. – Znaju oni gde im je koža sigur na – reče on. – Više vole da jedu nego da budu pojedeni. Bistre su to glave, ti psi.

11


Zale|ena jezera, jele okovane ledom, debeli sne`ni prekriva~ – ledeni svet Aljaske pokazuje se u svojoj surovoj lepoti. @ivot na Aljasci veoma je te`ak zbog izrazito niskih temperatura, koje se u unutra{njosti kopna spu{taju ~ak do –60°C, i zbog duge zime, koja traje od septembra do maja. Neke vrste drve}a, kao {to su jela, breza, bor, ari{ i smr~a, uspevaju u tim surovim uslovima.

12

Bil odmahnu glavom. – O, ja, bogme, ne znam! Drug ga pogleda radoznalo. – Ja te sad prvi put čujem kako kažeš da nisu pametni. – Henri – reče drugi čovek odlučno, žvaćući pasulj koji su jeli – da li ti je palo u oči kako su psi galamili kad sam ih hranio? – Jesu stvarno grajali više no obično – priznade Henri. – A koliko mi imamo pasa, Henri? – Šes’. – E pa, Henri… – Bil zastade da bi mu reči dobile što jači značaj. – Kô što rekoh maločas, Henri, mi imamo šes’ pasa. Ja sam iz torbe izvadio šes’ riba. Dao sam svakom psu po jednu, Henri, i nedostajala mi je još jedna riba. – Pogrešio si u brojanju. – Mi imamo šes’ pasa – ponovi onaj sasvim mirno. – Izvadio sam šes’ riba. Jednouhi je ostao bez ribe. Vratio sam se do torbe i doneo mu ribu. – Pa mi imamo samo šes’ pasa – reče Henri. – Henri – nastavi Bil – ja i ne mislim da kažem da su sve to bili psi, ali je njih sedam dobilo ribu. Henri prestade da jede, pa baci pogled preko vatre i prebroja pse. – Sad i’ je samo šes’. – Video sam jednoga kad je pobegao preko snega – saopšti Bil mirno i odlučno. – Ja sam i’ video sedam. Drug ga pogleda sažaljivo, pa reče: – Ja ću biti srećan i presrećan kad se ovo naše putovanje završi.


– Šta ’oćeš time da kažeš? – upita Bil. – ’Oću da kažem da ove naše tegobe udaraju tebi na živce i da počinje da ti se priviđa. – Pomišljao sam i ja na to – odgovori Bil ozbiljno. – Zato sam, kad sam ga video kako trči preko snega, pogledao u sneg i video njegove tragove. Zatim sam prebrojao pse i bilo i’ je šes’. Eno tragova još tamo, u snegu. ’Oćeš da i’ vidiš? Ja ću ti i’ pokazati. Henri ne odgovori ništa, nego je samo žvakao ćuteći sve dok nije završio večeru i zalio jelo poslednjom šoljom kafe. Obrisa usta nadlanicom i reče: – Onda znači da ti misliš da je to… – ali dugo i žalosno zavijanje negde iz mraka prekide mu reč. On zastade da oslušne, pa onda završi rečenicu jednim pokretom ruke prema tom glasu – … jedan od oni’ tamo? Bil klimnu glavom. – Na moju dušu, pre bi’ to mislio nego makar šta drugo. Video si i sam kako su psi dizali graju. Urlik za urlikom, kojim su se dozivali i odzivali, pretvarao je tišinu u pravu ludnicu. Krici su se čuli sa svih strana, a psi su odavali strah pribijajući se sasvim uz vatru, dok im vrelina ne bi osmudila dlaku. Bil baci na nju još drva, pa onda pripali lulu. – Ja mislim da si se ti malko uplašio – reče Henri. – Henri… – Bil je zamišljeno neko vreme sisao lulu, pa onda nastavi – … Henri, ja sam nešto mislio koliko je ovaj ovde srećniji no što ćemo ja i ti ikad biti – i pokaza na treću osobu savijajući palac naniže, prema kovčegu na kojem su sedeli. – Ti i ja, Henri, kad umremo, bićemo srećni ako dobijemo dosta kamenja preko sebe da nam psi kosti ne razvlače. – E, mi nemamo rodbine, ni para, ni sve ostalo kao on – odgovori Henri. – Pogrebi na duge staze nisu baš najzgodniji za naše kese. – Ja samo ne mogu da razumem, Henri, šta ovakav čovek, koji je u svojoj zemlji bio neki lord ili nešto slično, i koji nije nikad morao da se brine za hranu i postelju, šta je, kog vraga, on imao da

Eskimi i Indijanci koji `ive u severnim predelima nau~ili su da koriste dragocenu pomo} psa. Taj ro|ak vuka, pripitomljen pre nekoliko vekova, prilagodio se `ivotu u surovoj sredini. Da li bi ~ovek bez njega pre`iveo?

13


Бели Очњак | Џек Лондон  

Са едицијом Kњиге за сва времена вратите се најлепшим причама. Откријте их на нови начин, јер су илустроване и коментарисане као што то до с...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you