"Plastična Aleksandrija", Saša Skalušević Skala by Krajinski književni klub Negotin

ПРЕСИНГ, 2019.

САША СКАЛУШЕВИЋ ПЛАСТИЧНА АЛЕКСАНДРИЈА Издавач Друштво за афирмацију културе – Пресинг Младеновац Контакт prеsing.org konkursiregiona.net kr.presing@gmail.com Уредник Предраг Милојевић Штампа Пресинг издаваштво, Младеновац стр. 66 / 20 cm / Тираж: 100 Година издања 2019. ISBN 978-86-6341-343-6

Саша Скалушевић

ПЛАСТИЧНА АЛЕКСАНДРИЈА За Доку и Данила

ПРЕСИНГ, 2019.

Суштински преображај је неописив. То је тренутак апсолутне неизвесности о коме се може само ћутати. Симболи су слаби и не задовољавају нас. Слободан Тишма

О УСПОНУ И ПАДУ Прича креће отприлике овако Неки човек не баш залудан Планинари Пење се и пење Дуго корача јер успон је то Дуга и уска стаза саосећања Грчи се Стење Бори Напокон озарен Стиже Застане да се одмори и предахне Мери пулс Опипава срце А онда га заскочи пума

КРОЗ ЖИВОТ Оно о чему не може да се говори, о томе мора да се ћути. Лудвиг Витгенштајн Када куцаш на затворена врата Ма колико јако ударао о њих Тешко ће ти се отворити Ако само стојиш испред њих Стојиш у тами и ћутиш Може ти се десити да се она Никад не отворе Реч је та која ће их одшкринути Реч је та која ће их растворити Попут зреле љупке девице Рашириће се танано и меко Ти ћеш спреман ући Све остало зависиће од твог додира

ТРЕЋИ Ако је Адам први човек Први песник Ако је Ева начињена од Његовог уснулог ребра Друга Нисам ли ја који сам рођен Трећег дана априла Трећи И јесам ли онда ја Од бронзе

ПЛАСТИЧНИ ЗАТВОР Због недостатка интересовања Сутрашњице неће бити! (натпис оловком на зиду wc-a студентског ресторана у Берклију) Отварам орман у соби Један два Нови је непознати дан Вадим пешкир сув и тврд Готово груб (на лицу осећам презир) Врата и полице мој су терет Испречују ми се гладне простора Вода капље изa мојих леђа Речи заобиђени мостови Гледам своје шаке надлактице Данас тако умазане прошлошћу Перем их сушим не примећујем разлику Не верујем својим очима Остају исте крваве и слане Чудим се уз јутарњу кафу Реч дописана преко новинског чланка Гласна псовка је прекрива

Узалуд витлам их ка ђубришту Одјекује напуштеном вароши Преосталих злих волшебника Препознајем мимикрију запете покрете Назирем иста позната лица обрисе Умашћена наличја од срама Без ENTER око се не отвара У нашем пластичном затвору Нема мириса У нашем пластичном затвору Нема укуса Нема магије игре маште Страсти ишчекивања жеље Причају ми заточена децa

ПОДАВАЊА Стојимо чела неравна Наборана у огромној Нули Два вешто издељена Иако не баш бистра чувара Држе нас заточене У огромној Нули Због наше ћутљивости Тако несхватљиве равнодушности Све оно што нас заокупља Неки случајни пролазник Добро дошли путник Странац или само Бегунац пред мраком Могао би помислити Да неког чекамо Чекамо у огромној Нули Огромној Нули

ТЕЛЕГРАФ О САМОУБИСТВУ Јеси ли видела јутрос мутну Сену Јеси ли прелистала данашње новине Јеси ли упалила омиљени радио (знам да педантно крчи) Јеси ли попила прву кафу Јеси ли се до сада огледала у огледалу Видела бисер на грани трепавице Како преко умрљане шминке Клизи у понор свакодневног очаја тражио сам твоје око кад си га отворила Још спаваш сама у кревету Уморна од синоћног смеха A Паул Анчел је мртав

ИМАГО Врч пун чедан Бедан Усправан човек Је л га вредан Своју крв сласт опојну Неизмерно искрено што нуди Док заједљивац језиком злим Ломачом прети и суди Док Песник разнобојну мирисну Дубину што ум прогања Расветљује туробну животну тмину Весео речит добро познаје Да с Боговима тада пева дознаје Када испија земљани свети врч У утроби осећа најпре паклени грч Течности што бестидну природу Са звездама небеским спаја Течности што погнутог човека Уздиже до плаветних облака Капија раја

ОРФЕЈЕВО ОБЕЋАЊЕ Сећање то је издаја природе. Фернандо Песоа Ако сам кренуо у подземље Хад доле Не значи да се нећу вратити Ако сам ти окренуо леђа Немој мислити да ћу те заборавити

НЕЗАБОРАВ Све ме и сада подсећа на то (готово две деценије касније или је већ прошло више) Петао који кукуриче у поноћ Мирис палежи у ваздуху Твоје модре шаке што просипају По дворишту воду Док около свеже Покошена трава дрема И мљацка Сласт првих јагода Испод Сунца Један глас из даљине који Као да виче Бежите Иду звери

НАКОН РАТА Неке ране још крваве Неке реке још не теку Нека поља још не цветају Неки мостови још ћуте Неки мртви још се траже Зашто

ПАД РИМА Датуми данас налик на дубоке Резове ножем нас стижу Распарали смо тешку повест На све четири стране запаљеног света Ватрени језици хартију с лакоћом лижу Алариково освајање беше прво Тако барем књиге тврде Када нико није веровао Да тај Град Центар Света Сунце свих звезда Може икада пасти Но када је пао Он пао је заувек Јер ни тог Града Ни тог Света Више бити неће Иако Визиготи убрзо напустише Град

Зато када Одокер са трупама својим Буде умарширао у Рим

А биће то Ако књиге не лажу неких Шездесет и шест година касније Ни велике борбе ни великог насиља Пљачке палежи рушења и силовања Неће бити Јер место у Град Одокер онако сјајан у оклопу Ујахаће само у његову сенку

ГРОЗА Не наше улице нису чисте Са њих нису сјахале бакарне бисте Не оне нису од финог жутог камена Прождрљивом Молоху гужва не допире Ни до рамена У њима смо као наги Остављени сами Дању нас поздрављају вучјим смешком Ноћ стрепњом чине тешком

CAUSA SUI Ја сам сада све Тата небо и ход Звук у врелом асфалту Што гмиже у мени Змија свих векова Уморно Сунце вришти на сенку Оно гледа у мене Нешто није у реду Да ли знаш шта Седим у пукотини прошлости Ја сада верујем у грешке Верујем у сумрак прећуткивања А то је сувише зар не Ја сам забринути отац без сна У некомфору времена Краљ у рокади Ловац међу прстима

ВЕЧНОСТ Високо постављени зидни сат Веома стидљиво раширио је своје Потпуно несиметричне ножице Налик на убогог паука Рањено биће Да бих ја будан могао Продрети дубоко у време

КО ЈЕБЕ СМРТ Смрт је мајстор на кредит Ако није насилна Можеш је изнајмити препоручити Мазити и пазити или избегавати Не мислити на њу Умишљати да је само твоја Или да барем ради за тебе Налик је на прекаљену Али још увек свежу блудницу Пожељну курву која ће ти Камату и рачун сама Кад тад успоставити

СПАЛИТИ КАФАНСКУ ДАМУ Музика цика и вика Гурање очијукање штипање И све што већ можете добити У сеоској кафани Случајни додир тешка рука преко Рамена шака на сиси Саплитање и влажни шкргут зуба Тешки и густи мирис различитог Дувана зноја и парфема Срча и понека кап пијане крви Неразговетна балава псовка Фантастични звуци уткани У зидовима Ватри дрвеном шанку Зимском леденом ветру У пулсирајуће дамаре пролазности Све што видим Чега се сећам Попут катрана и перја Залепљено је за тебе

У ТУЂИНИ Којоти су завијали Њушећи лепљиви ваздух Испуњен женским циклусом Крварењем еротиком и пожудом Будућим неоствареним сновима Уморних житеља Неке туђе Александрије

ХАДСОН Поезија је нападнута од стране неуке и преплашене гомиле досадњаковића који не разумеју како она настаје, а невоља са овим чудацима је то што они не би препознали поезију ни да искочи пред њих и нагузи их у сред бела дана. Ален Гинзберг Сећам те се врло добро То си ти Прелепа и прљава реко Хадсон Често сам те немо са моста посматрао Како се саркастично ваљаш Али то је било друго време Сузама те у пијаним ноћима прао Иако сам знао за твоју тамну страну Бетонске ципеле си заједно Са гостима у њима редовно гутала Колико си само модрих ликова Често без лица али са краватом Властитим језиком место исте Чврсто стегнутим око задриглог врата Да не побегне онај који је много причао Рупом посред чела или где другде по телу Ненамерно избацила стидећи се своје Дубине и дротовских ронилаца у својој Утроби у време јулске жеге

Није ти било свеједно ни када су се 69-те Деца цвећа крстила у теби Сисајући шећерне коцке преливене ЛСД-јем Који су војне сероње протуриле Да усеру сваки бунт и разум Трипујући да си света река Јордан Они нови Исусови апостоли Мислила си да не заслужујеш Све те венчиће и цвеће Дојке вагине младих мајки Што купале су своју тек рођену децу Неке и саме не знајући ко је Прави отац те исте мусаве деце Док су црнци прали ноге Попишавали те кад их нико не гледа Знала си и гласно ћутала Хуком до Онтарија Севало је негде из правца Њу Џерзија Руменило из државе дуге Вудсток Из тихе собе у Кингстону Нагнуте теби у наручје Три деценије касније Посматрао си заносну позадину Спремачице из источне Европе Брисала је графику у фоајеу На којој је поносна и весела Прелепа река Хадсон Као у време пре досељавања Пре Новог Амстердама пуританаца Бостонске чајанке крви Великог рата

Ватре истребљења домородаца Уметник је очигледно није Разумеo или познавао као ти

НOВA САТИРИЈАЗА Испод моста од вена и нерава доле Пролазе само обични и уморни људи Који се на концу несретно воле Мрзе или један другом ћутке у врат дишу Неки зловољни се тек сада буде Срећници женске праменове косе миришу Банкари лешинари тих обичних људи Трљају руке своје зелене плаве Пролазници виде крв и мисле да су луди Док ови сити бришу своје пословне бале Лифтинг капке остављају на сукње нове младе Није ли то река љубави што Пуна шећера тече тамо доле Или смо само обични скривени и губави За нас се они забринути моле Изаћи ћеш предаћеш се ако ти дозволе Навијам увек за унапред побеђене Саме звери су због њих увређене Лажи и неправде заувек ће да ме боле Телевизијски одговор који ме у мозак боде Испод моста од вена и нерава доле Пролазе само обични и уморни људи Који би хтели да их воле и да воле Али несретни један другог мрзе

ПОЕТИКА ПЕРИФЕРИЈЕ Враћао сам се из заборављеног Града Где је све била лаж Сам кроз завејане чађи Периферије горке и уске Ту станују радници лудило уметност Свикнуто ритуално пијанство Био је ту и један петао стари Гласник знојаве изјебане стварности Док се послепоноћни двоглави Месец Видљив крчкао у свом бушном и полупаном лонцу Зелен жут и плав просипао се по мом Сузном оку и петловом Видно расеченом боку Дивовски димњаци слеђени и црни Нудили су депресију испарења Кужни к небу пут Старом петлу и тврди Газдин штап прут Желео сам тада усамљен да Љубим сва та скривена женска тела Испод капута јоргана ћебета цела Иза прозора затворених под снегом Док су се пахуље светлеће и нежне Тихо попут радничких болесних Груди топиле на усни И свитао нови ништа мање Окрутан дан

СПАЈАЊЕ Соба чаршав јастуци Кроз полуотворени прозор У касно лето суше и жеге Бакарне куполе и кровови Мирише кожа Мирише зној сок семе Оставила су наша још млада тела Уклесала у тај ваздух и сећање У стварност нијанси избора Као што се камен клеше Да се једино силином мржње Може здробити

ЊОЈ Зашто ћутиш Немам свој мир Вино ми је опило ум Украло време Вино ми је дало себе Ја желим тебе

ПАРАДОКС Кажу да деца могу видети Прошлост других Док људи на самрти Посматрају будућност оних Крај њих у свом ропцу Немају снаге да им је саопште Живот је ироничан и диван Он измиче и бежи Ма колико га вукао за рукав

КРИК У ТОПОВСКОЈ ЦЕВИ Напушта нас младост За њом прва одлази љубав Мислимо само на своје здравље Туђа смо већ упропастили Предстојеће стењање и телесне молитве Најпре радост слепило Упознавање нежност додира Шапутање све води у трагедију Пољупци мирис твојих недара На тек убрано росно цвеће Или презреле смокве Таласи среће велика обећања Приче о будућности Онда нека сасвим навикнута тишина Готово мук или недостатак речи Ужасно гладна равнодушност Која нас заједно уморне гута Сиса тако сласно да нам Кости топи док се наши дани Њишу на ветру Речи оштре као жилет парају Нам и оно мало меса Што је остало на нама Које нисмо посудили канцеру Кожа нам је отишла са талогом

Кафе који смо просули по соби Заједно са сломљеним вазама Све што смо заједно створили Пуца под теретом презира Али ми остајемо муж и жена Изданке нашег тела невине Задужили смо стидом Растргли својим неоствареним жељама

БЕКСТВО ИЛИ ФАБУЛА ЈЕДНЕ ТРАГЕДИЈЕ Самоћа је увертира у смрт. Живојин Павловић На тебе се мисли моје лепе Попут ситниша просипају се Слова из очију Старе жеље нови углови Слика твог лица јавља ми се Преко руку све до бола у стомаку Сада док шеташ градом Вратила си се тек на кратко Опет видиш ово никад није био Твој град иако си ту рођена Све те румене куће у хладу Слика и прилика твог детињства Огромни орах хрпа глатког метала Ољуштени солитери камени бели лавови Труле клупе поломљене и истргнуте Љуљашке где си седела Клавир се топи у соби Кревет јечи неизгужван Плава соба је иста само без тебе Сви неготински мостови искривљују се За тобом док се ти враћаш у себе Усправна села на твојим раменима Погледи који остављају модрице

Трагови уједа улице на леђима Ожиљци које си закопала У тами влажне ноћи густом сну Време је за неки нови почетак Али да ли си ти још увек ти

АПОЛОГИЈА Да ли је то онај Животни ропац авај Који ме свим својим пожутелим силама Тера у бесрамни земаљски кал Да се свакој новој страсти цео предам Да их успут сит не бројим Пре но што дође свега крах И постанем обичан прах Нестанем више не постојим Носиће ме тада само ветар То знај

НЕМИНОВНОСТ ДОДИРА Мој живот је непрестано опраштање са стварима. Владимир Набоков Када остане само пуста улица Суве хриди бетонског мора града Окренут сам леђима прошлости Док пролазим стазама одрастања Непромишљених одлука и нечега Што узастопно генерацијски измиче По навици дижем руку за поздрав А знам да на прозору твом тебе нема Да дођем да останем крај тебе Не знам да ли бих још хтео Када остане трома пулсирајућа тишина Унутар наших кожних зидова Склопи очи погледи сами беже Зенице су испуњене успоменама Излазани јастуци вечера на поду Љубав на столу новине у кади Немој скидати хаљину јер Ја одлазим сада Немој гасити музику јер ти ја Немам више шта рећи

НЕОБИЧНА ЗАДОВОЉСТВА Твоју сам књигу сместио Између Храбала и Будалине играчке Потпуно случајно и ненамерно Били су то часови за одрасле и напредне Можда сам само хтео да побегнем Од твог оштроумног аутоканибализма Као што деца беже од куће Потуцајући се лепљивим улицама До прве веће глади или зиме Од твог намештеног дркош портрета Пре него што бих успео да се Ушушкам у наручју навика и времена Пре него што бих стигао да Побацам све твоје Бурде кроз прозор Дарујем ти намрштени шамар попустљивости Све то би се догодило Пре но што зарадим теби и себи Чир и без кладионице јер веруј ми Мој крвоток усхићеног аплауза Не би издржао ни дан први А камоли седми и то без оних 1000 зашто 1000 проклетих зато Са полице у дневној соби Спаковао сам свој весели кофер Можда трезан али не равнодушан Кренуо зачудо ни возови више Не касне уосталом на крају крајева Може бити само један зар не 40

ПРЕ КРАЈА Облаче му чисто одело Спремљено за тај дан Немиран Свет и грешке су тек пред њим Одело купљено од наследства Крштени Облачи гланц нову кошуљу Тамно свечано одело и ципеле Није му свеједно али је још увек весео Не зна шта га чека Младожења Навлачи чисту кошуљу Паше бритку сабљу и мали бодеж Тврде чакшире јелек Суче уфитиљене брке На глави фес боје крви Хајдук

Скида своју кошуљу Умрљану од пољупца Дувана алкохола кармина Разних додира ноћи Мрва прошлости које се Не могу отрести Премерава револвер Равнодушан и тих Пре двобоја Пре смрти

ГОЛООТОЧАНИ Постоје мушмуле и кедар Постоје меки миришљави кревети и постеље Постоји обли камен који не мрзим Постоји море које није тако слано Постоји осмех који не боли Постоји загрљај који није шпанска крагна Постоји жеђ коју је могуће утолити Постоји смрт која је пожељна Постоји постоји постоји Много тога на овом проклетом свету Постоји далеко од нас

БЕЗВРЕМЕНСКИ ХАИКУ Пролеће је на прагу Мене студен у грудима Још увек стеже Младости детињства Девојчице лепотице Босим стопалима По мојим сузама газе

ПРЕОБРАЖАЈ Гледам како се мењаш Сви аспекти преображаја Превише су болни за мене Ако протичу заједно Заборав сувише споро Нагриза отровaни ум Препун конфузије лажних страхова Савременог доба које презирем Волим досадне ствари И волим кад ствари остају изнова непромењене

ЕПП

Има је поред нас Међу нама Омађијала нас је Оставила без текста Разбуцала наше мисли Понављамо је у друштву Чак и на сахрани готово као виц Дише нам за вратом Она или пратиоци њени За изубијаним радничким леђима Које свако може да сломи Пљуне по њима или још лакше Да их замени као што се мења шраф Прљави сунђер у судопери Који је већ упио Доста тога од кухињске митологије Тако нешто бесмислено Најстрашнија од свих Та напаст ТВ реклама

ПРОЛЕЋЕ 1999. Зашто се више не смејем Са нагим шапатом природе Плодним семењем задовољства (Ни она се не радује) Зашто са звездама што тако Јасно сада сјаје Не сневам на мекој земљи Нежним грудима тим (чини ми се као да ће на мене пасти) Зашто сам будан крај ње Тако врелој од крви и младог меса Распуштене немарне косе (хоће ли отићи да се никада не врати) Већ уплашен само За друге и себе ослушкујем Гледајући забринуто у небо Дан и ноћ ослушкујем само

БАЛКАНОГЕНИЈЕ Третирају те као изношену торбу Стари гломазни тешки кофер Прашњави и помало излизани класер Ту си али се не могу тачно сетити За шта си им заиста потребан Викенд је и све остало постаје неважно Време је да се гледа фудбал И пије пиво

ДОБРО ДОШЛИ У ТРИДЕСЕТЕ или КОЈЕ ВЕЋ Добро дошли у тридесете Или које већ Таква је била наша игра Девојке чиновници куцали су На наша лепљива врата Хватали смо их попут мува Које се лети скупе око лепка Ах тај уплашени Кафка говорила си Што ме и ван снова прогони Ја сам се крио иза узвишења Набрекле потенције и радозналости Ризичног секса упорности слатких лажи Сусрети догађаји попут цунамија Неизбежни попут годишњих доба Угрожени поларним и телесним загрејавањем Ишамарали су наше ионако блатњаве душе Испод очију бакарна звона Трагови песама тешких преживљавања Кроз свет древних тајни Хаустор занимљивог ума у потрази за Бесконачном младошћу Потрази за самим собом

ЕПИЛОГ Није било оне јесење магле У којој се може лако залутати Тако својствене рупи бушном резервоару У коме се налази наш градић Није била чудна ноћ Пун месец да помислим Јеси ли откинула Није било суза јецаја шум ветра Светла које се изненада гаси Или пали При нашем проласку испод канделабера Ничег драматичног налик филмовима На које смо тако навикли Било је обично пролеће Биљар у цвету Можда мало топлије но иначе Говорила си дуго без паузе Као и увек када би попила мало вина О томе како си најзад сретна О томе како имаш другог И да то траје И траје

POET (ПЕСНИК) Лу Риду Њујорк је твоја Воља и Представа Од постеље Бруклина преко Лонг Ајленда Зида Берлина и звона Париза Ноћи Лондона до Саутемптона заблуделог Њујорка Ту се бели круг затворио Ти си нам показао како се то ради Средњи прст пудер по коси Трансформер животиња плава маска Твој Бог је рокенрол Прича твог живота Сачекао си свог човека Био је то Енди Била је недеља ујутру Савршен дан за лошу навику После којег би пили сангрију доле у парку Пази Њујорк је иза тебе Увек можеш пасти Лако је када још увек не знаш Да ли си он или она Имаш само трзалицу и речи Твој Бог је рокенрол Венера у крзну хода са мамурлуком Прешла је на погрешну страну улице Жао ти је што је била свачија драга Желиш да заспи тако омамљена Наредних хиљаду година Одсања плишане снове о слободи Али ово није време за бескрајне мисли

Свако је краљица на један дан Песмама за Дракулу и Пепељугу Откупио си своје дело Ставио кажипрст на усне Све забаве су дошле и прошле Таи чи ти је у шољи Јетру си оставио на столу Исусу и докторима да се чуде Када су се светла погасила Остао си сам са гитаром у руци Чуло се Тhank you

ПАД У ДОКОЛИЦУ У шољи од белог порцулана Пуши се свеже кувано вино Цимет у њему шири спокојство Детињства и прве љубави Вино својом густином запљускује Зидове шоље белину собе Коју је поодавно зграбила Нервна поремећеност ишчашеног света

КЊИЖЕВНИ СУКОБ Читатељка је у књизи познатог аутора Са краја осамдесетих година двадесетог века Записала (помало љутито) Коме се не свиђа овај писац (књига) Не разуме је Неко ко познаје њу Или њен рукопис Можда бивши дечко Љубавник Одговорио јој је на истој страни Ма јеби се кучко Можда те учиним бесмртним у литератури Наводећи њено име подвлачећи хемиjском оловком Почетно слово стрелицама избодено Склапам исту књигу данас Исписујући ове речи

ГРАД У МАМУРЛУКУ Звече ланци и тешке речи напољу Пробијам се у голој води свог тела Кроз конфузију и разлоге створене некуд Споља од сила немерљивих По том опoмињућем звуку Знам да је данас петак Комуналци у наранџастом односе Кородирале металне контејнере Дар европске или неке друге уније У које пет околних улица (и још неке које се шверцују обично ноћу) Сипају остатке свог распадања Самоће немоћи и непроцветалих глагола Радници уз псовке лупу и галаму Одлазе мрзовољно и равнодушно На бурек и јогурт трежњење смс предах Ширећи мирис и сећање На казамате Турке и епску поезију Толико је хаоса толико смећа У нама напољу око нас У граду на Балкану Да се радостан препуштам Свом ужасном мамурлуку

ВОДА ЈЕ ОДНЕЛА СВЕ Текији Бујице су тог јутра Однеле све мостове Нанеле муљ Почупале дрвеће Земља не упија крв Клетве и тајне Затвараш очи лицем Према небу Ово се не дешава Ово није Амазонија Вода је почела Да улази у чизме Вода је покуцала на прозор Испунила целу кућу Засела у твоју фотељу Прогутала твоје књиге Испушила твој дуван Комшије су чуле Како козе мекећу И даве се Учинило им се да Дозивају своје господаре

ПРИБЛИЖАВАЊЕ СНУ Вечито гладни галебови Мојих сувишних речи Из мутних ми језера Највећих дубина мог Врелог нестварног бића Немани и скривених ала Откидаш комаде и кљуцаш Дуго кљуцаш Мој свет је пећина Ватре и речи Вечито гладне харпије Мог трошног тела Свакодневног пакла и пролазне младости Ви сисате моје разлоге Моја питања и сваки покушај Одгонетања доброг знака Својом нелојалношћу сваки лет Чините Икаровим покушајем Мој свет је пећина Ватре и речи Неуморне валкире вечито гладне Моје борбе дела и симбола Узмите ме и одведите у Валхалу Припремите мој дух за Рагнарок

НЕШТО КАО ПАД Qui jacet in tera, non habet unde cadat. Након прве збирке којом смо се упознали са раним песништвом, пред нама је друга збирка Саше Скалушевића Скале у којој су (дефинитивно) постављени оквири његове песничке Александрије. Постмодернистичка апокалипса друштва и индивидуе. Разбијање на њене саставне делове и поновно склапање у нову уметничку слику, нову субјективну визију. А, ипак, тако блиску свима нама. Снажна, храбра, искрена, урбана поезија, на тренутке изненађујуће нежна, на тренутке прозивајућа и опомињућа, и те како везана за песников родни град, за младост која пролази, ,,места“ која је обележавају: музику, поезију, жене, снове, вино, пропуштене прилике, отпор према клишеу, изневерена очекивања, уметничку побуну... Седим у пукотини прошлости Ја сада верујем у грешке Верујем у сумрак прећуткивања А то је сувише зар не То су књижевно-музички-историјски-имагинарни простори којима лутају многе генерације у нашој земљи и у њихово име аутор ове просторе уводи у поезију. Првом песмом ,,О успону и паду“ одмах је стављено на знање да је једно услов другога, једно без другог не може (пума која нас чека на врху успона).

Стављена на почетак збирке, оставља утисак да се успон одиграо негде иза наших леђа, у неком другом, другачијем времену и простору, а да је оно што се пред нашим очима одвија из песме у песму један непрекинут пад. Заједно са спознајом узалудности или освајањем већ освојеног (,,Пад Рима''). Ни велике борбе ни великог насиља Пљачке палежи рушења и силовања Неће бити јер место у Град Одокер онако сјајан у оклопу Ујахаће само у његову сенку Неки стихови готово да су епитаф обичном човеку у савременом, израбљивачком друштву, заглављеном између ЕПП-а и свакодневице: Третирају те као изношену торбу Стари гломазни тешки кофер Прашњави и помало излизани класер Ту си али се не могу тачно сетити За шта си им заиста потребан Као невидљива нит кроз читаву збирку провлачи се нежно лирско осећање, љубав од које није могуће побећи (чак и када бисмо то желели): Ако сам кренуо у подземље Хад доле Не значи да се нећу вратити Ако сам ти окренуо леђа

Немој мислити да ћу те заборавити Најјачи утисак којим ова збирка делује на нас јесте њена модерност. У чему се та модерност огледа? На први поглед у форми – употреби слободног стиха, супстандардних језичких облика, особина карактеристичних за друге функционалне стилове, сложености подтекста, метатекстуалности, цитатности, интертекстуалности. Али, не мање битно, огледа се и у новом, другачијем, савременом, урбаном изразу, искуству богаћеном не само на књижевном него и на утицајима других уметности укомпонованих у поједине песме. У поезији Саше Скалушевића модерност је нашла своје оправдање утолико што испуњава основни услов доброг песништва. Добро је песништво оно које ствара и развија језик тако што проналази нове вредности речи и открива нове односе међу различитим представама и појмовима. Ове песме се као заљуљано клатно крећу између личног, аутобиографског, исповедног до далеке реке Хадсон и Лу Рида, од скорашњих ратова до нордијске митологије, од Голог отока до пролећног бомбардовања, од Рима до ,,Поетике периферије“. Јер: Живот је ироничан и диван Он измиче и бежи Ма колико га вукао за рукав У песми која затвара збирку ,,Приближавање сну'', апострофом су назначени (не)пријатељи сваког

песника: вечито гладни галебови , харпије и валкире. Здружени у демонску сатиријазу. Вечност је оно што се рачуна (,,Вечност''), а смрт – ,,Ко јебе смрт''! За крај ипак само: Када су се светла погасила Остао си сам са гитаром у руци Чуло се Тhank you Радојка Дока Плавшић

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Саша Скалушевић Скала (1981, Неготин) Од 1998. године објављује у књижевној периодици код нас и у региону.Објавио је књигу песама Митови и сенке (Народна Библиотека Доситеј Новаковић, 2014), заступљен у више песничких антологија и зборника. Један је од оснивача Крајинског књижевног клуба. Члан је редакције часописа за књижевност уметност и културу Буктиња.

САДРЖАЈ: О успону и паду..............................................................7 Кроз живот......................................................................8 Трећи................................................................................9 Пластични затвор .........................................................10 Подавања.......................................................................12 Телеграф о самоубиству ..............................................13 Имаго.............................................................................14 Орфејево обећање.........................................................15 Незаборав ......................................................................16 Након рата.....................................................................17 Пад Рима........................................................................18 Гроза ..............................................................................20 Casua sui ........................................................................21 Вечност..........................................................................22 Ко јебе смрт ..................................................................23 Спалити кафанску даму...............................................24 У туђини........................................................................25 Хадсон ...........................................................................26 Нова сатиријаза.............................................................29 Поетика периферије .....................................................30 Спајање..........................................................................31 Њој .................................................................................32 Парадокс........................................................................33 Крик у топовској цеви..................................................34 Бекство или фабула једне трагедије ...........................36 Апологија ......................................................................38 Неминовност додира....................................................39 Необична задовољства.................................................40 Пре краја........................................................................41 Голооточани..................................................................43

Безвременски хаику .....................................................44 Преображај....................................................................45 ЕПП................................................................................46 Пролеће 1999 ................................................................47 Балканогеније ...............................................................48 Добро дошли у тридесете............................................49 Епилог............................................................................50 Poet (Песник) ................................................................51 Пад у доколицу.............................................................53 Књижевни сукоб...........................................................54 Град у мамурлуку.........................................................55 Вода је однела све ........................................................56 Приближавање сну.......................................................57 Поговор: Нешто као пад ..............................................59 Белешка о аутору..........................................................63