Буктиња бр. 73/74

Page 1


Неготин, 2021.


73-74 БУКТИЊА часопис за књижевност, уметност и културу број 73-74/2021 Издавач Крајински књижевни клуб Трг Ђорђа Станојевића 17 19300 Неготин телефон: +381(63) 8054-054 електронска пошта: krajinskiknjizevnik@gmail.com Уредник Саша Скалушевић Редакција Радојка Плавшић Марко Костић Власта Младеновић Милош Петковић Издавачки савет Иван Томић Ведран Младеновић Милош Златковић Tехнички и ликовно уредио Предраг Милојевић Фотографије на корицама Недим Хаџиахметовић Мафа Фотографије у часопису Жељка Гавриловић Штампа Пресинг издаваштво, Младеновац kr.presing@gmail.com Тираж 500 примерака Овај број часописа Буктиња објављен је захваљујући финансијској подршци Општине Неготин. 2


САДРЖАЈ РАСКОВНИК ........................................................................... 5 Ненад Глишић ................................................................................... 5 Срђан Секулић ................................................................................ 10 Огњен Аксентијевић ...................................................................... 15 Саша Станимировић ..................................................................... 19 Амар Личина ................................................................................... 23 Стефан Станојевић......................................................................... 27 Никола Александар Марић .......................................................... 31 Милан Ђорђевић ............................................................................ 38 Томислав Домовић ......................................................................... 45 Иван Новчић.................................................................................... 49 Лидија Дедуш .................................................................................. 54

RITRATTO ................................................................................ 59 Дамир Шодан: БИОГРАФИЈА, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ .............. 59

ЗУБЉА ......................................................................................... 75 Срђан В. Тешин: МОКРИНСКЕ ХРОНИКЕ (Одломци) .......... 75 Милоје Димиресковић Неготински: ЦИПЕЛЕ ИЗ КЛАДОВА................................................................. 79 Ивана Булатовић: ПРАЋЕРКА или како сам научила српски и престала да се плашим (Одломак) ............................................... 89 Александар Марковић: С ОНЕ СТРАНЕ СТОЛЊАКА ......... 105 Јасна Јеремић: ТРИ СЕСТРЕ ..................................................... 108 Марко Костић: ХИПОХОНДРИЈА ............................................ 112 Федор Марјановић: ЈУНАК БЕЗ ЛИЦА ................................... 116 Слађана Белко: МИРОЧКА ПОКАХОНТАС .......................... 119 Селведин Авдић: КАП ВЕСЕЉА (Одломак) ............................ 122 Стеван Алексић: НОСТАЛГИЈА................................................ 128 Братимир Петровић: КОСМИЧКО ЈАЈЕ РАШЕ ТРКУЉЕ .. 132

3


73-74 Предраг Црнковић: МОЈ ДИДА ЧЕТНИК II ДЕО ................ 134

СВЕТИ ДИМ ......................................................................... 156 Филип Френо: ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (С енглеског језика превео Горан Петровић) ........................................................................... 156 Петер Хандке: ГУБИТАК СЛИКЕ ИЛИ ПЛАНИНОМ СИЈЕРА ДЕ ГРЕДОС (Одломак из истоимене приповести, с немачког језика превео Жарко Радаковић) .................................................... 167

СУБЛИМАЦИЈА ............................................................... 177 Младен Милосављевић: ХЕРОЈ КОМЕ СУ ПОКУШАЛИ ДА ОДУЗМУ ПРОШЛОСТ (Прича о Станиславу Кракову).......... 177 Маја Белегишанин: УЗВИШЕНОСТ ЛИРСКОГ ПЕВА (Милица Миленковић: Треће крило, Избор из поезије, Поетикум, 2021) ..................... 181 Драшко Милетић: ДО ОБОДА ПОХАРАНОСТИ (Надежда Пурић Јовановић:Чак и у Хуенти, Завод за издавање уџбеника Источно Сарајево, 2020) .............................................................. 185 Дивна Вуксановић: СНОВИ И БУЂЕЊА (Слађана Ристић: Свинг на Карловом мосту, Граматик, Београд, 2020) ............ 188 Надежда Пурић Јовановић: О СПИРАЊУ СМРТИ СА ТЕЛА (Сара Омар: Купачица мртвих, Пресинг, Младеновац, 2019, превео с данског Предраг Црнковић) ................................................ 191

TERROIRE .............................................................................. 194 Жарко Радаковић: Винсент ван Гог: ЦИПЕЛЕ С ПЕРТЛАМА, 1886 (Одломак из приповести Књига о уметности) ..................... Слободан Р. Николић: БОЖАНСКА ПРАСВЕТЛОСТ У ЉУДСКОМ СРЦУ(Иконописање Мијалка Ђунисијевића) ...................

БУКТАЛИ СУ ...................................................................... 227

4


РАСКОВНИК Ненад Глишић ДИСКУСИЈА НА УНУТРАШЊОЈ СЕДНИЦИ КРИЗНОГ ШТАБА не види се тренутак почетка посртања али то је зато што тај час иако први није био нимало важнији од било ког другог трена откад си почео да говориш са собом почео си боље да видиш а то је чудесно зар не свеједно рекао си тада себи и свету нека ја будем нешто за опште добро јер у то верујем више од било које више силе па је било тако свеједно кад се нудиш нека носе комад по комад воље и невоље тада си могао да кажеш: није баш тако наивно видео си одмах па ипак је теже ранити оног до тебе него себе тако ти

5


73-74 је било а тако и биће али пут је то клинцима посут и ланцима мерен дахом се животним ту путује и то ти је тако нешто знао си наравно све си знао па опет као свеједно а свако једно је знак путоказ ветроказ које не слушаш него са хладним чињеницама препиреш се као са собом и знаш да разбићеш главу па опет свеједно као да та глава само зато и постоји на свету лепо си причао себи али није имао ко да те слуша СЦЕНОГРАФИЈА у обичним дневним собама обични разговори без аудио подлоге без филмских трикова речи сувих које само овлаш окрзну уздрхтале утробе обични животи се воде тихо са тихим ломовима тачно у дозама за гутање или још боље могуће за даљње превиђање гледање као кроз прозор како се заласци одражавају на посивелом зиду зграде у којој има дневних соба као кулиса за свакодневне злочине издаје лоше сакривене сивим

6


завесама пуним дуванских честица равнодушја замора од обичних обичних притисака потисака који се сударају као и обично у обичним двевним собама у којима обичне речи плове ка леденом брегу као Титаник на филму О СМИСЛУ ЖИВОТА У НАЈКРАЋЕМ чекаш да цео свет заспи па онда поново осмишљаваш љубав сам са својим месецом као поноћним сунцем улична светла шаљу поруке трептањем у милисекундама понека љубав могла би да стане у тај трептај једна нежна заблуда из које изничу животи и њихов смисао дочекујући свитања ТЕЧНИ ПЕЈЗАЖИ топиш се по хоризонту као јаје у већерњој хаљини иза њега ниче сваки дан по једна нова зграда на фасадама им шарени балкони са којих скаче осушено цвеће

7


73-74 ти само пролазиш губећи своје трагове због течних пејзажа поплочаних новцем и само донекле најбољим намерама СЛЕДЕЋИ ДРАМУ вече је било празно јер су га испуњавали шупљи звуци и пусте улице ту негде били смо ми: могли смо лако да се замислимо као узвишена и у бајке одевена бића али ми смо ипак били ми; бића притиснута одговоношћу обавезама од којих никада нећемо бежати и као такви ишли смо кроз ноћ као кроз живот наравно киша је падала као у лошим филмовима пред нама нису биле никакве одлуке осим свакодневних о животу или будућности човечанства кроз бару су прошла патролна кола породилишта су јављала имена нових беба

8


неки су смишљали изборне стратегије и у комедије извртали трагедије ми смо ходали следећи драму КЛУПА ЗА ЉУБАВНО ПЛАКАЊЕ – непознатој жертви својих надања – хладно је и седиш на ивици клупе у нади лажљивој да те нико не види чује познаје и рониш кроз горки океан суза убедљиво због стида од себе без помоћи и без потребе за њом вежбајући живот у који не желиш да верујеш сада у мрклој ноћи у сенци од вештачког светла сешће поред тебе остављени пас и чућеш његово срце ДАНАС ПОНЕКАД у канализацији пацови на небу птице а људи између у међусобном спотицању понекад умиру од глади понекад гладују за животом

9


73-74 Срђан Секулић ШАРИКИН МЛИН Дотрајали комунистички млин стајао је у староме делу Врбаса сав повијен, девастиран небригом облепљен изметом голубова и кумрија Кров је памтио на клецавим гредама и циглама и коначно је та препеченица попуцала и сручила се у прах 11. марта 2006. године када је у Хагу преминуо Он код куће памтим помешана осећања баба је плакала гледајући Дневник а успут је мени чарапе хеклала, отац је нервозан псовао мајку свима па и Њему, мајка је у кухињи ћутала недуго потом напустила нас је и моја Црна Гора били смо сами од Суботице до Шар Планине те касне зиме и пролећа када је пао Шарикин млин Од тога времена само стоје још исте оне браон-печене цигле и графит на зиду без крова написан ћирилицом: Еј Слобо врли момче, Србине и Црногорче! БЛАГОВЕСТИ Чекамо да падне ноћ. На телевизији Дневник. Говоре о Благовестима. Има ли за нас овде икаквих благих вести? Помисли свако од житеља овога села у себи у томе моменту док гледају Дневник у својим влажним собичцима, ти православни хришћани сатерани иза брда иза гора, покрај топле воде, украј Топлог Дола, у беспућима

10


Србије. Човек устане са столице и погледа кроз прозор, но како се већ смрачило он угледа своје лице, фреску готово. У боји коре од дрвета фреску лица свога. Шапне му: "Штука штуку појела а није се најела, јад, глад, на кога ће сад"... Ноћ пада. Човек пали лампу која обасјава сто у дневном боравку. На њему наочари, блокче, хемијска са логом СПС-а и данашње новине отворене тамо где су укрштене речи. Решаваће их човек, решаваће их људи из села, сваког села у Србији, да би дошли до укрштених путева тајне Благовести а да тога на крају неће бити ни свесни. Да су спознали тајну. Гледаће свој одраз у прозору до краја живота, биће сами себи Сви свети. Живе фреске. Сами себи Благовести.

ФИЛИЈА Њен се мирис скрива испод сача на дрвима у жару пепела у трагу ћумура У папирној масној кеси старца који се по снежној мећави узбрдо пење да је у махали са унуцима у сласт изједе а из кесе облаци паре уздижу се код Аллаха и снег се топи, па опет све јаче веје, веје,веје Косовска пита филија најдража ми пепељаста бајка Прамичак мириса њеног осетио сам када се од Горице крене ка Цигланама кроз Тепебашину… Онда када сам у одразу стакла на прозору видео нану Рамизу витраж града Сарајева!

11


73-74 И даље је тражим у корену земље, испод покисле стрехе, кровове на четири или две воде ту косовску питу филију пепељасту бајку и балканску мајку која је по тмурном сивкастом дану одлучила да нацепка дрва и на ужареној рингли шпорета спреми сину да једе НЕЦВИЈЕЋЕ Говорио је да не жели помоћ сам ће све урадити а побринуће се и за цвијеће Био је добар као тазе хлеб који је упио пекмез од шљива А његови су бринули где ће се све то наталожити и како ће се испољити хоће ли се ако се ипак деси нешто лоше моћи то људски уммету* образложити Оседео је брзо, био је бео као невјестин вео седео је у вуненом џемперу у последњем реду синагоге и вазда на крају литурђије рабину шапутао на уво а на папирићима писао је записе којима су ђеци лијечили ране јаде и прве зубе, као да је огрлица од ћилибара а не чојк олајавале су га стара-мајке

12


Када су га проћерали из храма почео је у свом врту да подрезује тек процветало цвијеће Врт је именовао “Нецвијеће” и сада у њему сикће и очима преврће *Уммет - Умма (‫)أمة‬, арапска ријеч која означава заједницу или нацију. У контексту Ислама, ријеч умма (у нама познатијој форми уммет) користи се за означавање заједнице свих вјерника (уммат ал-му'мимин), и самим тиме читавог исламског свијета. ТОДОР Тодор је схватио гледајући у пусто поље испред куће да смрт није понор Да је Тодор Понор и да је Понор Тодор Понорница... Стојанка, мајка! Понорница... Стојанка, мајка! Скендер! Тодоре! Тргни га мајке ти видиш да је опет упао у душевни Понор, црни Тодор! Викну неко и пусто поље испред Тодорових очију замени коров, шибље, дрвље и камење крш и драча! а његова мајка Стојанка

13


73-74 у кући се распада од рака и измучена хемотерапијама у боловима стење. Мајко, схватио сам да је у нама понор! У нашем месу и измученом телу Христовом које недељом у цркви једем. Не бој се смрти мајко, каже ти твој црни Тодор сад је понор а кад умреш тад је одмор.

14


Огњен Аксентијевић АВЕРЗИЈА ПРЕМА ОТАЏБИНИ тик-так бомбоницама затрпавају један део на карти и ујутру се будимо у новој земљи тати су испунили дечачку жељу дали му пушку и уперили прстом у небо тата се дуго игра са неким сличним татама вечито загледан у небо виче та-та та-та после сунца, сваке вечери остаје тиха ватра у даљини у изворе река преврћу препуне канистере топле свињске крви тате се лепо проводе гласно прослављају победу. браде им онда расту до колена говоре им да је време за купање дају им коцку за супу за доручак лупају шаком о земљу – губите се кући тата се вратио и био сам срећан неки су остали да среде играчке више их нисмо видели тата понекад сам плаче на тв-у је јутрос опазио флеке официјелни спикер је из све снаге дунуо у трубу чуо сам добро познату фразу тата је промрмљао нешто га вуче назад мајка је још крајем прошлог рата у налету своје преосетљивости отекла с топлом реком.

15


73-74 ОДЛИВ КРВИ имамо лепе идеје за игру али су нам, упркос томе, простори одузети, парцелисани сведена су дворишта, којима је по новим правилима неопходан надзор срећу нас тако разроке док бежимо од куће лутамо неко време по комшилуку огребемо се ноктима обријемо бритвом у серији халуцинација већина се врати само не би ли имала одакле да побегне под збораним капцима, у слепим сећањима збринутим нас чини пропустљивост магистрале загледани у путоказе великих површина над главама не видимо од глади будне птице на банкинама забринуте су као старатељи. ДИКТАТ штампа поново доноси слике повешаних суседа пробуражене уши бивше браће у улици оних који немају другог богатства осим своје деце на семафорима уместо црвеног опет светли бело па-па пролетери организоване скупове јавност назива грађанском побуном околности које до њих доводе оправдава изгредом упрегли су неке коње сликали су неку децу спушта се ноћ и улице опет остају тихе нигде око нас нема ни капи крви ништа се, дакле, није ни десило.

16


ТРЕШЊЕ ИЗ ЕГЗИЛА ту је живот, у топлом лучком граду још увек непознатом туристима који на крузерима освајају неки трећи пол говориш ми да је на крајњем југу све и небо, и поља, и алге жуто до параноје шакама унакрсно смирујем главу пребројавам преостале пилуле за спавање кажеш да је капитал као рђа појео сидришта на обали су остали само још кућепазитељи, собари, агенцијска представништва неко је укинуо градове унапредио их у дестинације често се свађамо у надлактице ти уписујем модре отиске својих јагодица уверавам те да не можеш бити у праву европа ће се за десет година распасти остаће села сагњиле лаванде на југу хипербореални север изнад на том твом северу уместо стандарда порашћемо у акваријумске рибе. РАЂАЊЕ ЗЕМЉЕ кад ватре доврше сва стабла стрњику, коров спуштамо се с очишћеног неба искачемо из канадера као жабе из лонца на главе стављамо кациге под мишку кишобран и док с неба бежимо пред брујањем мотора на земљи је језива тишина чак смо и ми

17


73-74 домаће птице заборавили да певамо. СВИЊСКО СРЦЕ у рану зору болест је најближа бледило свитања буди се свуда по плућима гмиже као симптом као из суве земље коприва из сна ме буде копита док скачу по грудима под капцима пребрајам пописујем залихе шуме површину озона испод пазуха пре но се тргнем сасвим сам сигуран једном ћемо наћи земљу тешку од влаге у даљини секући зреле саркоме, кроз дим дојахаћемо на изнуреним камилама у грудима дрхтаће сурогат.

/Из књиге, РЕЗЕРВАТ ОДБЕГЛИХ ПТИЦА, Трећи Трг, Београд, 2021./

18


Саша Станимировић ЧЕКАЈУЋИ Они који живот осећају ногама одлазе Самоћа се ко ајкула мирно врти Ја остајем да ми ветри језик плазе Толико бола а тако далеко од смрти Моје речи још су само ноћи чуле Пусте ноћи периферне дан што секу Научници знања вам реците Како то моје сузе ни испод нуле не престају да теку А ја чекам... студ студирам ... Те се вртим око себе место бирам Ако ме не убије зима убиће ме пролеће Љубав од муке проговориће Платићу својом радошћу И овом шкртом младошћу Поцепаћу срце на равне части Зауставити пролазне страсти Себичњаци то неће знати По томе ћеш ме препознати

* *

*

Тражећи путовали смо Кроз земљу хладну пропалу На крају знали смо ко је однео шалу Бежећи из земље магловите Умотана у рите За мном је кренула савест Пришла нам сумња донела вест Да је страдао понос И погинуло достојанство На вешалима да виси част

19


73-74 Да је и последњи верник Одавно отеран у изгнанство Нека се стиди онај ко зна У чијој души су им гробови На крају невине стиже казна Сада смо лудости робови А на почетку песме треба да стоји Овако су прошли они који су Заљубљено прошли кроз живот ЗАВИЧАЈ Разгледница дволична мој је завичај И лепе и мирне улице се чине пролазници пажљиви спокојан град тај никога не маме незнане даљине Још идаље молим трај ми песмо трај… Јер стазе је знане покорила трава Ако где год кренем он ме стеже лево Заједно са њиме моја душа спава А немирне снове са њоме бих снево Сам себи у госте већ полазим ево Још и даље молим трај ми песмо трај На месту где младости умрла је слава И знам ово је главни град заборава ВОДИЧ ЗА УСАМЉЕНЕ Ћути не причај превише Учи да живиш с болом све тише Прескочи празнике Преспавај игранке Заборави на свој рођендан Нека илузија и сан

20


Пронађу себи другог пајташа Одувек иста судба је наша Прихвати своје непостојање И оно дуго стајање Испред отворених врата Не рађај данас што јуче не би Не веруј другима а ни себи Ако већ у нешто мораш Поверуј у случајност Окрени и другу страну одраза Кад те у прву удари стварност Послушај ово што ти каза за тебе спас је контраст или катарза ПРАЗНИК За оне који верују данас је празник Пре њега себи свашта дозволе Лоповлук лажи убијства блуд Па онда крену да се моле Лопов и лажов курва и луд. Умало да се отвори под Проради савест и бујна машта Све фино прими шарени свод Сујета увек прашта! И мирне душе стоје док не помисле-доста Као изрод их гледам са првом седом у коси Од мора греха барица оста А прошлост ђаво нек носи! И не од бога ја сам од мотике створен Тек бљесак један у нашем понору тамном Последњи мост горд као храст оборен О тешко је преда мном ... Ево их опет нови римљани пред старим Христом Брат им се кажу вратио са губилишта

21


73-74 Па како да се надамо истом Он се вратио а ви ...и даље ништа! Данас их помилујеш али авај Већ сутра пиће Пилатовог вина Срећа заборава довољно зато дај У име греха, маља у име деветог клина Све што пожеле и поврх свега Ципеле за радничког сина! ВИД Да би се видели не морамо Једно у друго да гледамо Довољно је да гледамо у истом правцу

22


Амар Личина ГЛАС ЋЕ ТЕ НАЋИ Глас ће те наћи где год да се сакријеш. У води и ваздуху, пећини и планини у загрљају жене или у дохвату љубавнице. Глас ће те наћи био на лажи или истини. Наћи ће те и да се сакријеш под земљу и кружити над тобом, али без ламента, он се не би уклапао. Зашто онда не отвориш прозор, бар мало, да ветар завесу повије и да те глас нађе. ПОРТРЕТ ДОБРОНАМЕРНОГ РУШИТЕЉА Прсти сликара премазани су уљем од маслина, настали из љубави цитре и аулоса дланове му пуне неизговорене речи. Дуге шетње не доприносе стварању нове технике, исто је то и са хоризонтом. Поласци блудним очевим путевима, као ни Адемовим путевима не могу бити успешни без клепсидре у руци.

23


73-74 Твоји дланови су реке у које безумни бацају смеће. Учен сликар ће ти их изоставити са портрета да не би зајецао од те гротеске Честит сликар ће ти их насликати или на стомаку или на глави, можда лицу то не би требало да ти буде ружно Ипак, не би ваљало туговати за временом позирања не треба да зна зашто мрзиш Нерона и зашто никада ниси знао ново име града на Босфору. ДВАДЕСЕТ ЧЕТИРИ МИКРОФОНА ЗА ЈЕДНОГ ЧОВЕКА Тог се дана заратило. Пуцало се. Пуцњава је полако долазила до нас. На телевизији прекинут је тада снимак утакмице репрезентације. Генерал је на телевизији, око њега новинари, уз новинаре микрофони а ти микрофони око генерала на столу. Млађи брат бројао, двадесет четири микрофона за једног човека. И исто се чује. Исто је важан. Али га све мање желимо чути, а морамо. Оно што чујемо је историја, оно што чујемо тиче се наших глава.

24


ОЛОВО Остави свађу! Остави кавгу и клетву! Не изговори: Заоловила ти се та уста! Остави све! Читај! Ову песму! Књиге! Читај књиге, преобимне, и оне са по једва стотињак станица, и једне и друге тешке као олово. Гледај! Погледај стари, ратом уништени аутобус пун метака, што је стао у Олову и заоловио се. Чувај се! Схвати! Ти и ја, на кркачама својим, носимо грехове, а сваки нам је грех од олова тежи. Зато сада завршавам и више не вичем на тебе. ВОСАК Светлост воштане свеће неће ти бити довољна да ову песму прочиташ.

25


73-74

Док ти читаш песму осветљен овом јачом светлошћу неко под пригушеним светлом разгледа музеј воштаних фигура, а нека жена обасјана светлошћу са врха воштане свеће склања маље са свога тела, воском. Неко дете се сада, пчелињим воском слади. Док је на крају моје улице отворен ауто-салон изнад кога пише: Прање аутомобила воском. Иза ауто-салона је апотека, а изнад ње ликовни атеље где уметник неки по сећању туђем аутопортрет слика и све то користећи карнауба восак, са карнауба палме. На концу, историју је обликовао восак. Народ је славио и восак којим су војсковође и политичари запечатили примирје.

26


Стефан Станојевић МЕНИ ИЗГЛЕДА ДА СВЕТЛО ПОБЕЂУЈЕ Кад се пресвлачим за посао пре него што протурим главу кроз тамну униформу као корњача или пуж или поново рођен на светлости приметим мале рупе на деловима мајице где качим беџеве са својим именом и жигом послодавца. Изгледају као звездано небо трачак светла живот продире кроз капитализам сунце тако долази радницима. МОТИВАЦИОНИ ЦИТАТИ КОЈЕ ГОВОРИМО ПРИ СУСРЕТУ Могао бих да вас лажем кажем да ће бити боље или да ћете успети у намери рећи како се труд исплати или неку исплативу узречицу које људи користе кад се сретну како би прекратили непријатност и могућност да ће разговор ући сувише лично, а то најчешће неће импресионирати саговорника што би довело до преиспитивања одвести у оно што људи зову негативно не воле негативно много си негативан, немој о томе немој да шириш негативну енергију шта сви они знају о енергији гомила шетајућих цитата онлајн рецепата, вежби

27


73-74 мотивационих говора није ни чудо што нико не слуша више смучио им се свима плејбек. Могао бих да лажем кажем не, увек сам био овакав одлучно одсечан у ставовима веровао сам некад у богове веровао сам некад у човека веровао сам некад у душу мислио сам да желим бесмртност деловало је тако много све је било тако тешко сада желим само један добро проведен дан, мирну годину телефон који није бучан звоно које не звони често врата о која нико не удара да приче људи буду само приче да не могу да им кажем разумем како вам је и да никако не кажем а знаш шта се мени десило само да климам главом док не прође, сачекам као грмљавину и град да прођу људи, уместо живота слалом између пролазника док не стигнем у стан пун цвећа у коме ме чекаш као да сам отишао у рат, као да сам се извукао жив твоја топлота и мирис утешни су као да говоре мудрости које сви толико траже. Проћи неопажено до нечијих загрљаја а успут никога не згазити. Рекао сам вам све ово а нисам вам чак ни наплатио.

28


БЕОГРАД ЈЕ МОЈЕ ПРЕДГРАЂЕ Позваћу те да уђемо у сиви аутобус платићу ти карту овде се осећам чудно сударам се са нечим налик на људе. Кроз прозор показиваћу ти равницу депресију посађену у време жита. Кривину, иза шуме где проститутке уче турски и немачки на циради тешких камиона. Пљунућу на бетон чим крочимо у град додирнућу звоник сваког различитог торња позваћу се локалпатриотски на вишевековну толеранцују. Сваки прави Панчевац васпитан је да не воли Београд. Нема ту мржње можеш да кажеш да ти се свиђа али већ имаш град који волиш и ниједан други не можеш. Један нобеловац рекао је Тамиш и није река уопште немамо доказ да тече. Цео град стоји на зеленој обали сваки дан је недеља поподне у било ком другом граду. Самјуел Бекет јео је кремпиту код Поповића на путу за Истанбул. Не знам за њу

29


73-74 али кестен-пире је најбољи на свету. Нисам видео много великих градова ни много страних земаља али знам кроз које улице овде можеш побећи ако те јуре полиција, манијаци или прошлост. Знам да ми не верујеш јел могу сад да те пољубим?

30


Никола Александар Марић СВЕТИ ПЕТАР У ПОРТОВЕНЕРЕ Андреу Бочелију Таложе се деценије векови блок по блок белог, час црног мермера притискају сваку игру рат и светковину док човек у времену затечен у тами нахватаној по забораву прогледава песмом крије у грлу пречицу срца пушта гласове усаглашене ритму протока и хармонији вечности Био сам глув за речи Оне постају оваплоћене и играју древни плес у кореографији људске коже на тераси романичких лукова чија је једна страна затворена под катанцима завета сахрањеног у Венериним недрима Док је Сан Пиетро нем згранут масивним звоником који израста из свода нем, али зато стамен у старој апсиди утроњен и слуша глас човека који се милогласно исповеда Бејах слеп али сад видим невероватну милост:

31


73-74 На одбеглом камењу што би у море другу форму постојања остварују се из пене сусрета мора и неба речи затечене у игри заподенутој на древној лири пророка у царској преобуци Алилуја, алилуја, алилујa ЈОВАН БОГОСЛОВ НА КРИТУ Јакову Кешину Можда је и сунце виновник да тражим погледом са виса дрво наранџе препуно зрелих плодова можда ме духови којих овде засигурно има окружују у борбеном распореду и траже од мене да подигнем руке и задржим сунце које бежи док не заврше одсудну битку са освајачем са истока Али са мојих рамена не виси никакво оружје само у џеповима камење одузето миленијумском деловању воде и ветра које се меша и тражи нове композиције чак добија и лик наслоњен на стару школу овог острва чак ме и упорна маслина која неће да свене

32


него васкрсава из трена у трен живећи од целебности сопствених моштију опомиње на позорност Можда је и хладовина храста нови бивак или само одмориште новe војске путника намерника али и плато иза два олтара може да буде предах и њихови прозори којима се треба поклонити да би пружили поглед , растворену унутрашњост И ево наилази небески јагањац заклања сунце и слика са својом браћом стадо у давнини изгубљено али то је само на трен јер сенке прелазе у игру богова затурених па заузимају бојне позиције приказујући карту заборављене битке у долини Амари која је урезана у зидине цркве и однела кров малог параклиса Да ли је сунце виновник или је само време… ГРИГОРИЈЕ НИСКИ У ДЕЧАНИМА Празно је дубље Бранко Миљковић Над овом дубином која се отвара иза твојих леђа

33


73-74 бдију јата празнине и снаге док се под балдахин свитка који у вечности тумачиш склањају већ замукли гласови песника Они се преко празнине настале наместо гласова дозивају као пастири који су изгубили своје браве али речи им без Тебе нема и зато као мали Купидони нишане твоја црна замашћена слова Због тога им узимамо муку и страст за љубав туге њихове певамо и хватамо се за руке коло ватре да заиграмо без осећања за ниште сахрањене у коловрату светлости и снаге Над овом дубином која се отвара иза леђа Јерарха певају јата пуноће и снаге једва чувне синтагме којима песнике заводе живуће хране и толе а смирене васкрсавају да им буђење узалудно не буде

34


ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ У НЕРЕЗИМА Затечен у кадру погнут над свитком отвореним раскриљеним у рукама показује текст, писмена на која је насрнуло време Али говори слика он је један од мудраца који путовао је са истока пратећи Звезду и погнут је јер се поклања прилаже и дарује у исто време За њим је Небо у аквамарину? Небо чије су скуте изуједали поднебесници у тону кобалтно плаве неухватљиво поручује нам: Бејах у време оно светлост и дан а док до вас дођох претворих се у сумрак, помрчину и тама ваша

35


73-74 прети да ме обузме ГОЛУБАЦ Почињала је сезона ветрова и прве претходнице јављале су се на дужност барјацима на кулама под којима се Дунав претворио у огромни оникс добро углачан и исполиран Нисам срео песника Мирослава Максимовића који је, вероватно и ове године наручио дрва за огрев овога пута са више пажње али су ту били витезови на дигиталним принтовима Стефан Високи и Завиша Упркос ветровима надолазећим сунце још увек није добило отпуст и стихије су се смењивале изазивајући жеђ и бол у ногама препоручујући неугледни извор сакривен испод моста пред главном капијом града Док вода избија равномерно два су стражара да бдију пањ старог дрвета и младица Голубац беше без голубова без употребљивих топова већ пао увелико у руке туриста са различитих страна и њихових помоћника који их, завојеваче, пуштају

36


унутра за 600 сребрњака и носе маске и костиме некадашњих витезова и путника Почињала је сезона ветрова и нова опсада и пад

37


73-74 Милан Ђорђевић ЕГО ПРЕД ЛИЦЕМ ЈАВНОСТИ Самоубиство као show business не знам шта ћу са брковима не знам шта ћу са брадом не знам шта ћу са лицем жуља ме тесно ми је у њему кад сам унутра спопада ме тескоба узимам буквар сричем: а б в уместо луле стрпам прст у уста сисам га замислим се ставим прст на чело али глава ми је од маслаца прст ми је чело брзо просврдлао тако пробушен устанем зграбим бритву испред огледала импровизујући забављајући јавност жељну крви пресечем себи гркљан али ту вас морам разочарати из гркљана ми шикља само мастило ПРАХ, СВЕ ЈЕ ПРАХ Прво га је заводила плавим очицама. А он је зграбио длакавим ручердама. Кокошка се смејала, смејала. Као на кућној забави. А он је ножићем заголицао по врату.

38


И нежно је положио на пањ. И одсекао. И глава је пала са осмехом на кqуну. И тело је трчало двориштем и за собом вукло реп, црвени репић крви која се разбашкарила по трави. И две вране седеле на грани ораха. Седеле и пушиле. И рекле: – Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји у вијек! – Све је од праха и све се враћа у прах! ВАРВАРИ Кажем ти, пријатељу, варвари долазе да освеже крв планинских река, да тољагама премлате уморне кипове и подвикну: Марш у историју! Варвари имају сунце у очима и џепове пуне празилука. Сричу док читају, а после изричу строге естетске судове. Још увек су зелени и сентиментални. Мрко гледају на видре и лавове. Бркати варвари ослобађају од памука. Са живих лешева и орхидеја скидају шминку и пудер. Шамарају народне непријатеље, вампире, а онда балеринама праве талентовану децу, будуће сатанисте.

39


73-74 УМОРАН САМ Уморан сам од понављања утварних слика, безбојних реченица, уморан од загонетки, од топота коњица Хуна, Татара, Турака, уморан од игри маски, пародија, вребања глувих шкољки, доушника ничега, уморан голуб, неотворено писмо, голуб долепршао из даљине, долетео на даску прозора. Зато идем, идем да обрађујем врт. У њему да склопим отежала крила, рубине да одморим од сијања и напето слушам како влатају боје вечности, густе боје зелене тишине попрскане млечом светлости. МЕЛАНХОЛИЈА И ТАЈНА УЛИЦЕ Сада меко урањаш у поподневну тишину. Рука си што улази у зечје крзно рукавице. Голотиња си што глатко клизне да заискри ме|у тамним покривачима од памука.

40


Сенке се издужују и рибизласто дозревају. Иза љубичастих завеса у загужљивим собама авганистански теписи упијају полумрак и кораке. На плетеним столицама почивају мртве природе. Мрке доге тихо реже и зидни сатови одбијају. Рубини прстења на дну сребрних шкриња не исијавају чак ни боју винскога талога. Све је то само илузија, само кич и онанија. Фијуке сечива финских ножева замењујеш у чумезима поред железничких станица, замењујеш их за миловања коже надланица. Али испаравања етеричних уља претвараш у мирисе тек убраних и ољуштених јабука. Па ипак си патина свећњака и бакрењака. Зато из Берлина у десетлећу после Великога рата, из ругања чудовишта, из Гросових њушки свиња, из Сутинових импаста боје распореног говечета, из Енсорових пастозних а исцерених маски, из алкохолних делиријума, из кокаинских снова, прелазиш у тишину, у лазурну носталгију бескраја. Улазиш у хладно, у загонетку јесењег поподнева. Меко урањаш у непокретност, у поподневну тишину. А твоји кораци чују се на другом крају града. И девојчица свој точак котрља у непокретности, испод зеленог неба, као и до сада, као и до сада. ИСПРЕД БИЛБОРДА Природу гледам на билборду. Шума је зеленија, вода бистрија и небо плаветније на билборду. Природу обожавам на билборду. Људи се лепше смеју са фотографије. А дивље животиње тамо су умиљатије .

41


73-74 Зато вас молим, у овом граду сеците стабла, уништавајте траву и све више садите челичне билборде. Јер без билборда нама нема радости. Без њих природа је прашњава и прљава. Без њих голи смо као у пустињи кости. БОЛНИЧКИ КРЕВЕТ Овај кревет ми је постао острво. На њему немоћан и полумртав, као дроњави морнар чекам брод. Тај брод је мој последњи излаз. Да, ходање, слушање, говорење различита су имена овог мог брода измишљеног као и губитак здравља, као по мравима и трави прштање вода. ВИДРЕ Гледам на телевизији руску емисију. Говоре о видрама и тако дознајем да те чупаве и јако окретне животиње једу готово све и видим њихов сукоб са дабровима, као и то да једу пацове. Прождиру им све, чак и кости, и сазнајем да их зато људи пореде са самом смрћу. У легендама окретне видре се претварају у жестоке љубавнице или заводљиве жене. И такве долазе људима који их јако желе. Кажу, видре не подносе никакво ропство. Никада их нема у зоолошким вртовима. И често своје крзно чисте, и тад се ваљају у сувом песку а још чујем да су видре баш хладнокрвне убице али и велики играчи. А мислио сам да су оне нежне, мајушне, живахне а ипак безазлене гомилице крзна.

42


Као наивном песнику, ето, измакло ми је да и сићушна љупкост зна да буде опасна. И да се смрт скрива и иза најлепше нежности. ДАНИЛО КИШ И ПОМОРАНЏА Како ми пријатељ Филип Давид рече, тај кибуц је у близини града Хаифе, где мирише на море и добро вече. То је место по имену Капија долина, што би Јевреји рекли, Саар Хамаким, зелени појас сред Галилејских планина. У Израелу, тамо у Светој земљи, писац Данило Киш тихо разговара. Већ су иза њега век, пепео и дим. Промукло говори са Евом Нахир о голом животу, логору и патњи у голој пустињи двадесетог века. Разговара и игра се поморанџом, стиска је шакама и у њима је преврће. О, тако мало му је живота још остало. Игра се високи Киш и Смрт га вреба. А живот је поморанџа којом се игра. Опијају га сунце и плаветнило неба. Но, његове очи неће их видети више. Последња му је година путовања. У њему Смрт све гласније дише.

43


73-74 СВЕ Како Све сазнати и Све тада знати? Немогуће, не могу се све књиге на овом свету прочитати, не могу се све ствари овде доживети или искусити, нити се може на свим местима бити. А не могу се ни сви људи упознати. ПУНО САМ ПИСАО Пуно сам писао песме о Свему и Свачему. Можда је тога сада доста, време је да станем, У свет одашиљах превише песама али не на тему дубоку и озбиљну коју развијам када планем. Време је да овде само скромно заћутим. Доста је било да речима друге људе љутим. Могу још под овим небом да се сећам буба, биља, птица, зелених грана ариша и јела. Па да мислим на океан, реке и пену врела, па где је драго камење могу да већам у самоћи и призивам моје дане и ноћи. Но, сада ћу пут Измишљенога, ево, поћи. У тишину заронићу и у Машти ћу се играти а големо Ништа ће ту немо да ме прати.

44


Томислав Домовић КАПУТ Ускоро ће се љето преполовити Из сјеменки лубеница задахтат ће јесен Загрист ћеш кожу мјесеца у мојим образима Под зубима ломити преминуће сахарског вјетра, па Вјерујући како је зрење тијела претходница опрашивачима срца Надат ћеш се: дочекати вријеме мошта И на Душни дан заборавити мртве искочим ли из зарозотине врућег кестена у рукав капута Кроз који нетом прострујала је Самоћа Прах сјеменке Вапај Сахаре НАГОВОР Како твоје усне наговорити на пољубац? Кад будна дрјемаш, кад расањену мори те јутро. Још једно свитање птицама, а сутон отужном граду. Придобијат ћу их дозивавши сјету на своје помамилице. И уобичајеним наговорима пјесничке сналажљивости; сукањем лахора из олује, прелијевањем Зрмање у гркост самоће. За зачин насут ћу Гоби у крв. Тмасти пијесак непрестано ће говорити: Час је да спустиш вјеђе на звијезде, размакнеш уснице... Азија жели у тебе и један неразумљиви индоеуропски Језик

45


73-74

У мојим устима скапава. Напричао се за четири милијуна душа. Сад би мало с једном занијемио. Свитао у отету даху. Нахранивши птице тишином. РЕЗОВИ Рез свјетла; голуб писмоноша полијеће из твог прста, лети хоризонтом лица, прецизно као инстинкт, без сателитске навигације препознаје небо и оргинал испод фреске Рез таме; далекометном пушком вријеме гађа крилатог вјесника Зуји танад, у окрзнутом перу крваре јагодице, лицем клизи комадић живота, твоја опијена женственост, лахор из наде пресађен у опип Опире се крило гравитацији смрти Рез ријечи; у глас увлачи се домишљата љубав Под успаванком свија се пушчана цијев, клеца вријеме Враћа ти се отежали голуждрави поклисар Прије него спузне у крлетку прста на бедро слијеће с врећама писама, мојим лицима, резом блистаја Исписаним рањеним пером БУДУЋНОСТ Љепша ти је сиса од надања Мекше ти је срце од присеге Богу Кад те неки отпадник од војни и валуте

46


(за сто година) сретне у мојој пјесми Помислит ће: Ох, каква су чудновата бића ходала земљом! Дланом су крстиле вино и усном посвећивале цигаретни дим. Је ли могуће да су мушкарци досмртно, у сваком јутру отресали кријеснице с коже? Зар су жене свјетлом дојиле мрак? НЕДЈЕЉА Могао је Бог и пожурити с тим врашки тешким послом; стварањем свијета и неона у човјекову даху Могао је све обавити и за један дан, па он је Бог свемогући; Звијезде су му мамузе на чизмама од храстовине Могао је тједан подијелити на понедјељак и шест недјеља Имали бисмо времена (ако нисмо трговачко робље) Одмотати целофан и сјету, јести салцбуршке ноте; Мрву по мрву реквијема, чуперак по чуперак задушја Стигли бисмо шест пута покајати се и шест пута упрљати прсте Уморити се од молитве, одморити усне на завјетној кожи Сјано збуњивати свјећарице говорећи: Доћи ћу ти у недјељу А ти, драга знаш Загрли ли ме љубав успут, падне ли која отпала мамуза на језик И понедјељак би био седма недјеља

47


73-74 ВИД У ТАМИ У теби је девет живота Девет мачака Девет неодераних крзна Убијат ћу једну по једну Звјерчицу по звјерчицу Док не истријебим дивљу врсту; Размножит ће се глодавци у пјесмама и јастуцима И да нисам неутажив стао бих на одстријелу осмог живота, сачувао девети за фрктање у мраку, вид у тами, панџу у срцу Јер не могу заспати лежећи на препарираним крзнима Сан ми гребу душе девет дивљих мачака Изумрла врста исконске љубави

48


Иван Новчић СЕДАМ У ЈЕДАН увек сам играо седам истих парова исте комбинације за седам истих година у то време вирус који је харао седам пута је мутирао; конобарица која ме је служила била је седам пута лепша од жена које сам имао из мириса које је приносила излазиле су речи: јави се само седам ако будеш имао песме су ми крвариле седам дана у месецу у месечном циклусу који се седмично распадао; седам дана сам зидао свој изокренут свет без свете недеље одмора; само једном сам умро и више се нисам враћао БЛАТО НА ИБРУ све што сам радио мислио сам да је добро што радим када сам схватио да то није тако

49


73-74 себе сам кажњавао даноноћним самоћама васпитним мерама од којих не очекујеш ништа када се река повуче иза себе оставља блато а блато за собом вуче оне најслабије споразумно сам направио договор са собом да нећу више међу људе друштвена разгибавања тичу ме се колико и бесплодни етар а блато је увек ту, близу тебе, прикрада се КОШНИЦА након парења у последњој недељи јуна већи део трутова буду убијени и одстрањени заједно са медним плочицама женке их се решавају тако што им прво одузму мушкост а затим успављујућим манирима пробадају њихова занемогла тела зато је смрт њихова блажена они који некако преживе имају гору судбину: падају на дно кошнице и умиру од глади у најстрашнијим мукама такав је живот пчелињих мужјака а опет се никад нико није сетио да напише књигу о трутоциду

50


ЗЛЕ ПОМИСЛИ помисао да туђа рука додирује ти натколенице бомба је у Техерану модрице на мом телу које си направила преорана је земља у јесен што више тонем у теби све мањи су изгледи да престанем да мислим о томе бештија си са пленом на реверу четвртасто Сунце гамиже ни за корак не попушта ПОПОДНЕВНА што немаш у кући потражи на пољу напољу су инсекти вребају кучину којом стежеш врат сопствених инсталација када попусте саткан од паперја и иња нека те има и на крилу анђела и на рилу локалних свиња

51


73-74 МУЗЕ када сам ишао у рат музе су биле купине зреле напукле када сам у њему дозревао са њих је капао мед багремов момачки када сам се враћао туђе су косе биле девојачке НЕКЕ СМРТИ љубио сам песникињу Глик слао писма опијен стајао пред њеним вратима и клечао као Оњегин док је младим телом промишљала о смрти она се не јавља ни данас као да сам авет непривлачан често неуредан растуреним папирима по столу одбија ме сваки пут када се јавим данас је старица са ишчупаним срцем и пише и даље о смрти корен јој нико дирао није али ја волим њене листове што осветле моју усамљеност

52


и миришу на кокосове креме гомила је неких цветова на мени не дају ми мира са друге стране наших живота из кутија које наричу чујем вест: талентована српска песникиња пише да јој Косово расте у гаћама и опет се неке смрти приближавају а божури затрепере миришу на дете на ноши на моју Милицу која би исто такве песме писала само да ми је врате

53


73-74 Лидија Дедуш ИЗГУБЉЕНИ КОМПАС I љековити мед испод дуге сукње луде Анке с краја села није био довољан да излијечи сву бол свијета па се Младен једне љетне ноћи уредно лијепо и у тишини објесио о таванску греду њихове полуурушене куће исте ноћи њихова је скотна куја окотила три буцмаста штенчића црна као сан из чијих су очију излијетале кријеснице сваки пут кад би Анка једног по једног вадила из гнијезда и ћушкала шаком говорећи: лоша среча враг те дал три батине за три црна врага након тога уморна од жеље за свијетом и животом одлазила би у шталу иза куће лијегала у сијено и мукала као непомузена крава II баба Кати су доктори у граду испод пупка извадили расцвјеталу смеђу флеку а да нитко није знао да је она већ одавно ухватила коријен

54


и у њеним топлијим јужним предјелима још се неко вријеме клатила по селу као суноврати на хладном јесењем сјеверцу у цвјетним лијехама моје бабе и свима говорила како је њу њен Јосип у добре дане миловао руком а у лоше шаком у истом кревету из којег сада једва јутром излази нитко није знао четири дана лежала је мртва испод слике дјевице отвореног срца из којег су избијале љековите зраке и дотицале Катино ћелаво чело да залијече пјеге настале од смрти III бог (штамбиљ) бог (маркица) бог (телефон) шутећи назива поштарица Вера између печатирања писама која шаље на непознате адресе закривена иза косе иза стакла иза дрвеног поштанског пулта заштићена љубичастим ободом испод ока од знатижељних мушких погледа на сваки ударац печата у кут коверте непримјетно се лецне и палац јој понекад промаши низ

55


73-74 па мора бројати све испочетка недјељом у цркви светом водицом утажује тјескобу спуштене главе прекрштених руку гледајући у два сјевера својих ципела уплашена ради сјенке коју баца на плетере подних црквених плочица IV сусјед Фрањо разбио је тврдо јаје што га је његова млада жена мјесецима гријала између дебелих бутина пустивши је да на земљаном поду старог сеоског млина искрвари до смрти на мјесту гдје је крв нахранила земљу никао је млади бршљан и обрастао кућу од пода до стропа све док није постала сеоско ругло и наказа. бабе у селу клеле су се да по ноћи чују како из ње допире дјечји плач и да с тим у вези нису чиста посла али нитко није са сигурношћу могао рећи да се у ствари не ради о мачкама. V Драгицу су нашли бачену у јарак

56


разбијене лубање и сломљених руку на рубу ријетке лијескове шуме погледа упртог у ништа очевици су рекли да је из точке у којој се шипка двадесет и четири пута састала с меком седамнаестогодишњом кожом и тврдом лубањом творничке раднице с двије године радног стажа исијавала свјетлост слична оној која се недјељом могла видјети на витрајима у цркви изнад глава светаца а свакога дана на светачким сликама у домовима сеоског становништва њене су руке шест дана у тједну оплођивале туђи капитал и биле преслабе да обране своје младо тијело од мушке незајажљивости стока јена! курва! викао је неизјахани пастух док је ударао Драгицу по глави двадесет и четири пута жељезном шипком тврдом као његова ерекција.

57


73-74 VI луда Анка изгубила је компас и два од три срца која је као хоботница носила под капутом и преко ноћи је осиједила кад су јој кћер пронашли мртву на пропланку у шуми надомак куће преостало срце тридесет је година свакога дана носила на то мјесто и дрвеним штапом тукла увијек у исту точку као да тражи шкрињу са скривеним благом тридесет година би свакога дана голом руком ишчупала прамен снијега из своје косе закапајући га у масну иловасту земљу наричући над рупом коју је претходно издубила малом лопатом за гробљанско цвијеће зазивајући тишину за своје узбуркане мисли и рупа би јој сваки пут узвратила

58


RITRATTO Дамир Шодан (Сплит, 1964), песник, преводилац, уредник и награђивани драмски писац, дипломирао је енглески језик и општу повест на Филозофском факултету у Загребу. Објавио је песничке збирке: Гласовне промјене, Средњи свијет, Писма дивљем Скиту, Café Apollinaire, Унутарњи непријатељ, Гавран, Гавран, Буда,Јамаха, књиге драмских текстова Заштићена зона и Ноћ дугих свјетала, те Другом страном, антологију савремене хрватске „стварносне поезије“ (2010). Као преводилац представио је многе северноамеричке пјеснике (Чарлс Симић, Рејмонд Карвер, Чарлс Буковски, Ричард Бротиган, Леонард Коен, Франк О'Хара и др). Члан је уредништава часописа Поезија у Загребу и Енклава.рс у Београду, књиге изабраних песама објављене су му у Словенији, Македонији и Србији, а поезија преведена на двадесетак језика, укључујући корејски, кинески, арапски, хебрејски и галицијски језик. Између осталога уврштен је у америчку антологију New European Poets (Graywolf Press), француску Les Poètes de la Méditerranée (Gallimard) и британске World Record i A Hundred Years’ War (Bloodaxe). Под егидом Дивљи детективи заједно с Мехмедом Бегићем преводи хиспаноамеричке песнике на разним платформама широм регије. Члан је ХДП-а и Хрватског центра ПЕН-а, судјеловао је на многим међународним књижевним скуповима и фестивалима, те као предавач гостовао на Свеучилишту Колумбија у Њујорку, и на Колеџу Сијера Невада, САД. Двадесетак година радио је као преводилац за Уједињене нације у Холандији, а сада је слободни књижевник и књижевни преводилац. Однедавно поновно живи и ради углавном у родном Сплиту.

59


73-74 Дамир Шодан ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ БИБЛИОГРАФИЈА Рецимо овако: пламен који је недвојбено плесао преко ноћи постао је неприлика. Свједоци с папирнате лађе сада радије одмахују вјетровима. Знам, рећи ћеш, није то тај проблем, и ја сам сједила међу сјенама. Уосталом, нису тебе везали за јарбол, ти и не памтиш пјесму повратка. ШТО БИХ ТЕЛЕГРАФИРАО БЕНУ Ти знаш да лако се луди у улици малих дућана с колником поцинчаним као лавор у који су многи до изнемоглости бљували. Сада земља шири зрнца цимета и Бруно устаје сваких пет минута да провјери има ли у бисагама још оне старе креде којом смо некоћ цртали. п.с. Не куцај ми ноћас у прозор, не занима ме колико их је и кад су дојахали.

60


ЦЕДУЉА ЗА КНУТА ХАМСУНА Често тако богови изађу из трбуха и нареде да се крух наново умијеси како би се након свега повратио становит склад руку и намјера. А онда нетко охлади земљу и отпухне прах с твог камена. И више немаш куд. Шумом или друмом или зараслим стазама. Не можеш му умаћи. Никада. НА ОВОМ МЈЕСТУ На овом мјесту ништа неуобичајено се не догађа. Радници су у каналу. Нетко урла из аута. Камење користи снагу одрона. Твоја мала тиха је и почешљана. Једино је краљ одбјегао у скоковима. Он и једна голф лоптица. Нетко мора бити слободан, говори свећеник. Твоја мајка врти главом устаје и на овом мјесту бијесно лупи вратима. ПИСМО ДИВЉЕМ СКИТУ je pense à toi дивљи Ските који луташ степом

61


73-74 с непријатељским ушима у торби, али не могу се – да ме убијеш – сјетити гдје те оно точно спомиње Херодот репортер, како је у оно вријеме знао рећи наш стари професор М. С., стручњак за Стари вијек, законодавца Солона и аграрне реформе браће Гракхи, за којег су бруцоши злобно иза леђа говоркали да је био партизански хармоникаш и да има ванбрачну кћер. јер повијест као жустра пипничарка (magistra pipae) здушно брише своју најбољу и најгору дјецу и гура их попут добро почишћеног свадбеног пладња у оно свима знано Опће мјесто (locus communis) толико развикано и празно да би у њему еонима могао сасвим легитимно дослуживати такозвани обавезни крижни рок.

LA NUIT NOIRE легао сам рано. филм је био лош. четворица мушкараца сами против цијелог града и удовица поштеног човјека надасве пристала изгледа. али знам ја она би се најрађе

62


као Федра убила само да завади каквог Сина и Оца јер у њу су упрте све очи провинције која увијек ронда на судбину и блато и гледа искључиво забавни програм. а чему се ти надаш? да ћеш ухватити једнорога? госпу с три сисе? АНАРХИЈА у алпској ноћи композиција рутински дахће на сигналу. Бакуњин сâм у купеу (како и приличи) изува цокуле и куња. сања савршен мјесец затегнут као јункерски образ и мале ласице у снијегу који редовито и не само у сну прекрива Петроград. КАКО ЈЕ ЧИТАО ХИТЛЕР углавном слабо и углавном лоше. новине, новине и само новине.

63


73-74

омиљена му је тисковина била Der Stürmer („Јуришник“), опсцени и садистички антисемитски тједник. још као клинац у Линцу гутао је махом једино фанзине о тајанственом „Плавокосом борцу за људска права“, неизбјежног Карла Маја и ту и тамо какав аријевски дрек. и то је било мање-више то. а признајте да сте очекивали нешто хтонично скаредно мрачно страшно? Лотреамона или барем Де Сада, ако већ не и какву солиднију духовну разбибригу за илуминате-новаке. напорну попут ове полуприсвојене пјесме. БАГАТЕЛА на сјеверу пакују рибу. развлаче шмркове. лупају тешким вратима хладњаче. најамници у гуменим прегачама справљају нам биографије.

64


НА ОВОМ МЈЕСТУ на овом мјесту ништа неуобичајено се не догађа. радници су (још увијек) у каналу. нетко урла из аута. камење користи снагу одрона. твоја мала тиха је и почешљана. једино је краљ одбјегао у скоковима. он и једна голф лоптица. нетко мора бити слободан, говори свећеник. твоја мајка врти главом устаје и на овом мјесту бијесно залупи вратима.

LICENTIA CROATICA Хрват је – чини се – дужан писати мислити осјећати нешто тужно. габлати филеке са шпеком над коцкастим столњаком у иличком сплину? док уздух полако али сигурно омашћују флуидне стријеле дужан је рабити ријечи попут просјелина-плојка-случимице-честар-хват и свако толико помислити на неупотребљив пробирштифт те како се по туђинским предсобљима устрајно презнојавало наше племство… да би затим отопио утопио попио запио пола пнеуме у кутјевачкој грашевини и сјетивши се Бибе-Цице-Гоге и Јелене Билбије (из Сламнигове пјесме?) одлучио да након сто година купи цикламе на Долцу,

65


73-74 окупа се у зденцу или опћенито учини нешто шашафо као она учитељица онда из Дуге Ресе кад се једног јутра пробудила ведра и чила и није могла вјеровати… као да је изашла из вишестољетне депре.

PULP FICTION времена су да се више не купује нови намјештај. а ти мислиш да ће све завршити у добру а да ништа не учиниш. сиђи! у измишљеном те влаку оговарају. у сну нетко крупан и брадат из гуња вади Библију. она збиља добро барата рукама – добацује сусједа с дна ходника мислећи на гимнастичарку. а ти наједном сâм си и љуљаш се на дрвеном коњићу. ништа око тебе нема главу нокте, реп и не равна се по догађају.

POSTE RESTANTE напокон сам видио Вендерсов филм о анђелима и сањао да се након пуно нечега поновно враћам у стари кварт.

66


на травњаку су ме дочекале двије лопте и нечији разваљени тросјед. нисам знао да ли да се вратим на небо или да обавијестим кућни савјет. ЧАРЛС СИМИЋ У ЊУЈОРШКОМ ТАКСИЈУ 1967. историја 20. века непоправљива је као онај прозор у улици Мајке Јевросиме поломљен још ’49., што остаде вазда незацељен као рана каквог храброг Вагнеровог јуришника у картотеци месног дома здравља. ко зна, можда је и дупља у стаблу јабуке у унутрашњем дворишту нашег детињства тек још једно скровито место заборављеног и својеглавог бивства. било како било, свему су криви крезуби кобасичари и надути лихвари у масним гамашнама средње Европе што натртили би и лабуда у лету само да се оскврне макар и најхромији осећај за лепо. али чак и ова вожња по упорној киши од Вол стрита до Музеја модерне уметности итекако много ће да кошта. некмоли сви ти нови пореци што никоше из напречац пацифициране берлинске шуте.

67


73-74 срећа па ће Битлси својом ведром песмом некоме и данас улепшати дан. ПОЕЗИЈА У МАЛОМ ЈЕЗИКУ Kорк, Ирска поезија у малом језику је као звоно у забаченом селу што туче мукло с вечери кроз мемлу провинције самозаборавно и поприлично самодовољно - рекло би се да није тих пар куштравих оваца скутрених пред пљусак у обору испред камене појате што мало-мало трзну бјелкастим главама да ти дају до знања да без обзира на медиј порука увијек стиже на одредиште. ХАНКОВА СОБА драги сине, дао сам ти име по великом писцу, да не би цијелога живота ходао свијетом као „мали човјек”, који жели преко црте, преко црте жели,

68


жели али не сме… хоће ли трик успјети, остаје да се види, али мораш знати да нисам Мандрак, Бетмен, Мерлин, Супермен, а ни Гурџијев нити Хари Потер, већ најобичнији „осјемењивач”, а они су свугдје исти, од пребогатог Менхетна до сиротињске Обале Слоноваче – знам да је јефтино, али рећи ћу – воли те тата. УБОЈИЦЕ Убојство нуди обећање великог олакшања. И никад није несексуално. Норман Милер наше убојице имају високе мужевне залиске и носе скупе манжете. наше убојице су махом лијепи људи одњеговане мускулатуре. наше убојице обожавају паметне телефоне и спортске аутомобиле. наше убојице воле уредно подшишану дјецу и ни за живу главу не пропуштају недјељне мисе. наше убојице поштују своја уставом загарантирана права. наше убојице се кризмају на вријеме и имају све сакраменте. наше убојице обожавају Скаволини кухиње и Веберове роштиље. наше убојице су људи од крви и меса. наше убојице бране право на живот, чак и кад наизглед имају паметнијег посла. наше убојице увијек на вријеме обављају технички преглед. наше убојице не крију своје имовинске картице као змија ноге. наше убојице су заправо квалитетни предсједнички кандидати. наше убојице не би никад у концентрацијском логору силовали

69


73-74 двије малољетне сестре. наше убојице знају што је вјера у Бога и сељачка слога. наше убојице уредно враћају бескаматне кредите. наше убојице с правом закључују да су сви педикери хомосексуалци. наше убојице имају блијештаве зубне навлаке, неодољиве осмијехе и никад не остају без косе. наше убојице нису пропали новинари, пјесници и писци. наше убојице не пате од мускулфибера након што сатима ципеларе неко мигрантско ђубре. наше убојице се неће цијепити руским цјепивом за православце. наше убојице немају психичких проблема. наше убојице тренирају кик-бокс и радо текстирају хостесе с више туристичке школе. наше убојице не пате од хемероида и сухе коже. наше убојице воле црнце који добро играју кошарку. наше убојице себе виде као неостварене бијеле НБА звијезде. наше убојице никад жртвама не би одсијецали ножне прсте. наше убојице пазе на линију и воле заиграти сквош. наше убојице не падају на јефтине увозне жваке. наше убојице никад не би користили новичок. наше убојице се диве људима који знају Башчанску плочу напамет. наше убојице не разумију апстрактни експресионизам али воле Бербера и домаћу наиву. наше убојице не конзумирају виагру и чудотворну перуанску биљку маца. наше убојице су поборници здраве хране. наше убојице мудро перципирају карташке игре као симулацију многих социјалних вјештина. наше убојице не разумију хиндуизам и јаинизам али зато растурају судоку и мађарску коцку. наше убојице у стопу прате наше славне ногометаше. наше убојице покушавају играти домино да би сличили на достојанствене талијанске мафијаше. наше убојице за лијепих прољетних недјеља одлазе у Опатију на каву. наше убојице су се искрено растужили кад је предсједница уступила фотељу оном нашмрканом хулигану.

70


наше убојице обожавају нашу олимпијку – атрактивну бацачицу кугле. наше убојице од нон-пејпер-а страних тајних служби праве допадљиве оригами фигуре. наше убојице воле елегичне клапске пјесме и електричне ромобиле. наше убојице презиру мушкарце дуге косе и браде. наше убојице не знају тко је Мишел Фуко, али да знају, тек онда би му разбили пичку! наше убојице не би никад везали старијег човјека челичном сајлом и онда га развлачили Хамером по полупразном паркиралишту шопинг центра. наше убојице се гласно смију док голи у сауни Шератона размјењују мокре ручнике. наше убојице уредно мастурбирају на Дилету Леотоу али то би им опростио и папа Фрањо. наше убојице вјерују особним тренерима и сриједом иду на пилатес. наше убојице радије бирају хостију него топли сендвич из Пингвина. наше убојице нису незапослени еколози које издржавају старије жене. наше убојице никад не би били осуђени на принудни рад за опће добро. наше убојице не морају знати да је Енрико Рава талијански џез трубач. наше убојице преферирају мушку дјецу и женске особне банкаре. наше убојице пазе на пјешаке на зеленом валу. наше убојице не требају потицај за стамбене кредите. наше убојице се не плаше умријети, а да у животу нису отворили Библију. наше убојице воле Доналда Трампа али због језичне баријере не могу пратити Twitter. наше убојице радо посјећују веганске и макробиотичке ресторане. наше убојице не би никад својој заручници купили ружичасте чипкасте гаћице с вибратором и даљинским управљачем. наше убојице знају бити вриједни подузетници и иновативни маслинари. наше убојице су врсни енолози и сомелијери.

71


73-74 наше убојице се неријетко убрајају међу цијењене ротаријанце. наше убојице из принципа не би мијењали сексуалну робињу за каросерију Тоyоте Landcrusier. наше убојице воле Карлеушу и Цецу јер је то примјерена глазба за велике играче. наше убојице мање цијене поезију него прозу. наше убојице не знају тко је Хорхе Луис Борхес и уствари их боли курац за књижевност. наше убојице презиру хипстере и најрађе би за опомену пребили свакога тко градом шета велике бежичне Sennheiser слушалице које тјерају своје кориснике да сличе на ванземаљце. наше убојице добро знају тко је Мусолини, али не и тко је Пјер Паоло Пазолини. наше убојице не подносе пешкасте либтарде и марксисте с говорном маном. наше убојице углавном немају факултет али располажу свеобухватним народним знањем. наше убојице воле тргове, паркове и фонтане јер чисте душу од негативних мисли. наше убојице су радо виђени гости на Сињској алци. наше убојице недјељом ујутро ролају на Јаруну и пуше е-цигарете. наше убојице се све више ослањају на неинвазивне естетске процедуре. наше убојице мисле на Домовину чак и под црвеним свјетлима пограничног мађарског бордела. наше убојице се мало штрецну кад чују да је Павао Павличић, мајстор кримића, написао седамдесет романа. наше убојице тврде да и Жидовке знају бити итекако атрактивне и неспутане жене. наше убојице никад не би наручили курву у Дубаију, зато јер су обитељски људи од интегритета, а не зато што би дотична можда могла бити и јако скупи транссексуалац. наше убојице никад не дижу глас и не псују у јавним кладионицама јер не могу себи дозволити да се понашају као задњи примитивци. наше убојице редовито прате ТВ-емисију „Добро је чинити добро“.

72


наше убојице вјерују да су синови Оца домовине али се никад не подвргнули ДНК анализи. наше убојице се увијек дигну старијим госпођама у аутобусу или трамвају, али због ужурбаног живота урбаних професионалаца ријетко кад користе јавни пријевоз. наше убојице не знају ћирилицу и не читају књиге преко сто пет страна. наше убојице су свјесни да је Јасеновачки цвијет још једна неуспјела инсталација бившег бољшевичког режима. наше убојице презиру обитељско насиље и никад не би пијани или дрогирани дигли руку на супругу или дијете. наше убојице кроз своје хуманитарне удруге итекако пазе на потребите и на сиромахе. наше убојице воле шутљиве и утрениране црнке у бијелим тајицама, које возе највише десет година стари кабриолет Renault Mégane. наше убојице мисле да је Ману Чао жестоко јело из мексичког ресторана. наше убојице без проблема из мрзле ријеке спашавају полумртве утопљенике. наше убојице лијепим женама с естраде радо дарују расна грла. наше убојице бриљирају на прољетном пејнтбол-у. наше убојице нису идиоти који цијелу ноћ пјешаче пред Велику Госпу. наше убојице се у црним Лексусима возе у Сантијаго де Компостела. наше убојице не маре за масоне, сајентологију и Штајнерове антропозофске Валдорф школе. наше убојице баш и нису поклоници кундалини јоге. наше убојице слуте да би Дјед Божићњак могао лако бити муж Саи Бабе. наше убојице су одувијек знали да је Дејвид Боуви најобичнији педер. наше убојице радо удомљују напуштене мастифе. наше убојице сваког првог у мјесецу хране зебре у зоолошком врту. наше убојице редовито прегледавају простату и воде бригу о особном наоружању.

73


73-74 наше убојице су савезу за глухе и наглухе поклонили пет тисућа еура вриједне аудио апарате. наше убојице не бркају медитацију и свјесну присутност. наше убојице итекако држе до квалитете живота. наше убојице немају ништа против некируршке корекције носа. наше убојице подржавају идеју еко села. наше убојице се не би усудили као Американци у Хирошими побити 50.000 људи у 120 секунди. наше убојице готово никада не осјећају симптоме анксиозности или дубоке депре. наше убојице сами плаћају своје адвокате. наше убојице својим нећакињама радо поклањају афричке хрчке. наше убојице око себе шире свјежи мирис Lush сапуна. наше убојице широког осмијеха улазе у сва наша министарства. наше убојице се ни у лудилу не могу успоредити с њиховима. наше убојице су у сваком погледу бољи од њихових и точка!

74


ЗУБЉА Срђан В. Тешин МОКРИНСКЕ ХРОНИКЕ (Одломци) 1. Доктор Букур, чија мајка Бисерка је мом стрицу Баки и мени предавала руски у средњој економској школи, аутор је крилатице: „Бити Мокринчанин је дијагноза.” Мој друг Мића се љути кад је, шале ради, цитирам на књижевним вечерима. Ипак, држим да је потпуно тачна. Рецимо, причао ми је ономад Ђура, аутор Мокринских митова, како је један „аустроугарски момак” (књижничарев опис) извукао дебљи крај због реченице: „Избеглице нам узимају хлеб из уста.” Можда би све то прошло и непримећено да ту реченицу овај није изговорио пред Смиљом, професорицом књижевности, која је због његовог безобразлука побеснела, извадила из цегера тек купљени хлеб и стала да га туче њиме по глави. Сцена, коју ми је Ђура пластично описао, одиграла се у библиотеци. Стигао сам који минут касније на напуштено и глуво бојиште, како би рекао песник. (Жогац је већ био испарио.) Ђура је у дрчној професорици пронашао идеалног саговорника. За библиотечким пултом и за шанком. (У аутобусу „Аутопревоза”, на путу за Кикинду – тоном којим је желела да нагласи колико јој је то важно – Смиља ми се поверила како се у младости дружила, између осталих, чак и са Сидраном.) Умрла је у свом Сарајеву, ја бих рекао: као избеглица из Мокрина. 2. Тог јутра сам Ђури однео своју тек написану причу. Звала се „Убод комарца”. (Ђура, „кампањски пијанац, потенцијални самоубица, недефинисан тип који је систематски радио на подривању

75


73-74 свог здравља”, редовно би у моје приче улазио као епизодно лице, али увек би се наметнуо као средишња фигура мојих проза. Ипак, о његовим несрећама сам писао више пута, тако да ћу их сада прескочити. За ову хронику је довољно да кажем тек толико да сам у средњошколском узрасту почео да пишем песме и да посећујем песничке вечери које су се одржавале у сеоској библиотеци; та су ме повремена окупљања књижевних полетараца приближила необичном књижничару, који је себи наденуо аутоиронично уметничко име – сер Лудвиг Е. Ђозало, с којим ћу, временом, почети да се дружим и ван загушљиве библиотеке у којој је он, готово непрекидно, пушио резани дуван за мотање. И сад могу да осетим мирис његове библиотеке, коју сам дуго звао – моја.) Читао ју је с муштиклом од вишњиног дрвета у углу усана. У тој причи која пародира књижевну форму дневника, насталој током лета које сам провео свирајући у „Омладинском дому”, писао сам о томе како је мом пријатељу романописцу и књижничару Георгију пао дрвени коњ на главу док је узимао књигу с највише полице, како је патио од зубобоље, како је почињао све више да личи на своје јунаке и како му не објављују романе. (Посебно сам био поносан на увод: „Све су жене, по правилу, глупе. Моја бивша девојка није локална курва као што се прича. Она брије ноге. Нажалост, ја више не бријем њу. Она се брије с пропалим кошаркашем, глупим као точак. Њој то не смета.”) Изнебуха, лупну шакама о библиотечки пулт и довикну Жокцу: „Ово мораш да прочиташ.” Жогац је држао руке на леђима и незаинтересовано гледао кроз прозор. Пред Рамизовом семенкаром се није дешавало ништа необично. Жогац, пружни радник, возач дресине и бивши диск-џокеј, узео је, чинило ми се невољно, пелир папире на којима сам, без типфелера, откуцао своју причу. Шаке су му биле оријашке, дланови испуцали и жуљевити, а прсти квргави. Читао је моју причу, ходајући непрестано лево-десно, испред полице на којој су биле поређане књиге писаца чије презиме почиње на А. (Ђура је тврдио да се овај дугокоси, самоуки сликар, налик каквом индијанском поглавици, први пут опио тек у четрдесет четвртој.) Сећам се како сам га, усред глуве ноћи, срео на улици. Стискао је нешто испод мишке. У пролазу ми је пружио шушкави картон и рекао само: „Ево ти.” Био је то његов цртеж фломастером на жутој подлози. О тој демонској девојци аморфног тела ћу, коју годину касније, написати песму „Георгије Зецовски створи жену”:

76


Очију немаш и руке су ти некуда одлепршале стварном свету стреме потопљеној боровини и соли мирису бродовља у марини црквици на острву селима са торњевима и прозорима за пушчане цеви... (Луњајући Домом културе, у остави која је водила на таван, пронашао сам – и присвојио – његову слику немарно бачену на под и истачкану голубијим говнима. На иверици је уљаним бојама насликао алегоријску и језиво гротескну сцену: све некакве прљаве сподобе у дроњцима; двојица седе поред котлића у коме се кува отровни бућкуриш, један од њих – не зна се да ли је кепец или је дете – држи транзистор прислоњен уз ухо, други у рукама премеће људску лобању, трећи, у првом плану, у корпи на леђима носи стакла, у рукама меси гит, а иза њега иде поворка коју чине слепац, богаљ, пијандура и лудак. Загасите боје додатно појачавају грозу која се може препознати у очима људских сподоба. Иначе, често је сликао нафташе како постављају торњеве на мртвом диносаурусу.) Кад је завршио са читањем моје приче, Жогац рече: „Мораш ти још много тога да научиш. Да ли си читао...” И онда, кроз натруле зубе, испали наслов неке Золине књиге. „Ниси читао? Ништа ти онда не знаш.” Осећао сам се постиђено. Ђура ми је после рекао да је то Жокчев опробани штос. Нема кога није заскакао питањем о (тој, чини ми се, мало коме познатој) Золиној књизи. (Сретен ми недавно рече како су Жокца пронашли недељама након што је умро у својој потлеушици. Гушећи се у смраду распаднутог леша, мртвозорници су једва ушли у собицу, која је некада мирисала на ланено уље и терпентин и била пренатрпана сликама и цртежима и облепљена постерима из музичких часописа „Попфото” и „Музик-експрес”, које му је из Београда доносио Бата Мирослав. Сцена као да је мистично оживела и сишла с његових надреалних слика. Да Дракула није одштампао и окачио умрлицу на огласну таблу испред Месне заједнице, мало ко би знао да је Жогац, аутор оностраних бића и нестварних призора, умро. Нисам отишао на његову сахрану.)

77


73-74 Покушавам да се сетим када сам га последњи пут видео. Било је то пре доста година. Срели смо се испред Музичке школе у Кикинди. Носио је, наравно, џинс-јакну. На мој поздрав, само се насмејао, махнуо руком и прошао поред мене. Промрмљао је нешто тек кад смо се добро удаљили један од другог. Ништа га нисам разумео. (Можда ме је питао да ли сам читао Золу?) Да ли бих, како је Жогац тврдио, постао бољи писац да сам којим случајем прочитао ту књигу чијег се наслова више и не сећам. 9. Жогац је једну од ретких самосталних изложби својих фантастичних ликовних радова имао у кафићу „Код Чупка”. На зидовима су били извешани његови неурамљени цртежи, урађени црним фломастером на жутом картону. Углавном некакви лилитски прикази жена. (У том локалу сам био само једанпут. Немам појма зашто сам се баш са Сретеном, Фредом и Гаргамелом – и којим поводом – тамо обрео.) Нетом након пропасти кафане у том је простору отворена продавница погребне опреме којој су сељани наденули име: „Бутик дрвених капута”. Кад је и та радња пропала, на истом месту је изронила, као из самог пакла, кафана знаковитог имена: „Мртвачница”. Аутор Двојника Вилијама Вилсона је у тој кафанчуги редовно стајао за шанком, наслоњен на рагастов клозетских врата. (Ђура је, да поменем и то, крстио кафану „Корзо”, која се налазила поред библиотеке. Галантни газда га је свакодневно, на име ауторских права, плаћао једним пићем по избору.) Конобарица је дуго била нека Лина, која би, док чека поруџбину, муштерију држала за курац. После је у тој кафани једно време радила Душанка, према чијем лику ћу моделовати Јулијану из Куварових клетви и других гадости. (Њена мама је била власница „Топлес бара”, јединственог у кафанској историји Мокрина, у којој су полуголе конобарице служиле госте. И ја сам одлазио да кроз излог, који је осликао Спасоје, гледам конобаричине сисе.)

/ Из књиге МОКРИНСКЕ ХРОНИКЕ, Архипелаг, Београд, 2021./

78


Милоје Димиресковић Неготински ЦИПЕЛЕ ИЗ КЛАДОВА Веселе године, срећни дани, ко пролећне воде прохујаше они. Иван Тургењев Jутро у Кладову, кафана „Дангуба“. Теодора конобарица гура велико дрво у метални камин. Напољу дува јак североисточни ветар, Дунав је усталасан и језа је у костима. Унутра је сигурно и топло. Пристижу и први јутарњи гости. Људи са села који су пристигли у намери да обаве неки посао, службеници из општинске управе који би да доручкују и остали. Ентеријер класичне кафане која није улепшана кич детаљима. Ту има карираних столњака јер их је одувек било, стил је рустичан јер је то нормално. Газда Слоба листа по свескама и сачињава требовање за наредни дан док му у устима гори цигарета. Камин се жестоко разгорео а са телевизора се чују вести које одређују наступајући дан. Нема много гужве и атмосфера је опуштена. Коментаришу се тикети са кладионице која је преко пута, препричавају се догађаји од претходних дана и цела кафана је једна невелика причаоница. Као што пиће стиже претходно тако и прича сустиже претходну причу. Повела се прича о угоститељима а онда једна прича заустави жамор у малој кафани. Да бисмо боље разумели причу, наш нас је приповедач упознао са временом и приликама кад је она почела. Шездесетих година прошлог века Кладово је од мале учмале варошице почело да израста у град. Добро, био је ту град и у османско време и раније али тих година које су биле пресудне по судбину модерног Кладова је почела изградња мега структуре, до тада невиђене на Балкану. Била је то хидроелектрана Ђердап. На том простору је изникло велико градилиште које је привукло људе са свих страна. Из целе Југославије су долазили они који су своје вештине могли да добро уновче, било да се ради о простим радницима или о инжењерима и осталим пратећим занатлијама. За многе од тих

79


73-74 углавном младих људи било је то и последње уточиште где су засновали породице и ту остали. Оно што се прво променило у самој вароши су трговине и кафане, што је било и нормално с обзиром на потребе придошлица. Кафане су биле једино место окупљања свог тог света сачињеног од љубазних и знатижељних староседеоца и дошљака који су испитивали крај у коме су се обрели. У таквим околностима су се тих година спријатељила два млада човека. Стојан је као и многи био привучен кладовском грозницом па је са Мироч планине сишао у град да потражи своју шансу. Није знао ништа посебно да ради али је био драг младић од двадесетак година који је лако освајао симпатије људи око себе. Имао је енергију момка са планине, дружељубивост и пробојност горштака па оде у кафану за конобара. Такав, каквог га је Бог дао, брзо се пробијао кроз тај шаролики и динамичан свет. Иначе, био је високог стаса и пријатног лица. Брзо се извештио у контакту са људима јер је у то време и на том месту таква ствар била јако важна. Имао је посла са простим радницима који су дошли са босанских планина, занатлијама који су стизали из свих крајева Југославије и размаженим инжењерима из већих градова. Ту су били и неизбежни домаћи бродарци и лоцови који су се осећали као на свом терену. Кафане су у то време биле једина места где су се људи окупљали и то људи свих профила. Није било телевизије, биоскопа ни других културних догађања. У кафани је била жива музика и то је уз алкохол и курве био врхунац забаве. Стојан је био познат целој кафани у којој је радио а многи су и њему били познати. Неки су му постали и добри другови. Милош је Стојана упознао тако што је у кафани избила туча. То је била честа појава али Милош као дошљак није био упознат са кафанским животом Кладова. Са једне стране су били бродарци и Кладовљани а са друге теренци. Свађа је избила око тога ко ће придобити музиканте. Кад је прва флаша разбијена и први астал изврнут, Стојан је као искусни конобар пришао Милошу, склонио га у страну, заштитивши га својим телом и својом конобарском белом блузом и извео напоље. Стојан је познавао своје госте и лако је могао да примети да је Милош нов у кафани. Након што је милиција упала у кафану и прекинула тучу, Милош и Стојан су сели за сто у празној кафани и упознали се. Тако је почело њихово пријатељство.

80


Били су приближних година. Један је био конобар а други грађевински инжењер. Младе мушкарце могу разне ствари да зближе али ништа брже и боље од кафане и жена. Оба наша јунака су били страствени ловци на жене. Друге забаве осим кафане није ни било. И без тога били су добри другови, некако су имали сличну енергију и магнетизам. Биле су то године кад новац није био проблем. Већи је проблем био како га потрошити у малом граду, поготово ако човек нема породицу. Тамо где су мушкарци и новац, тамо се по правилу окупљају и жене лаког морала. У почетку је то Милошу било довољно али су се са временом прохтеви повећали. Кроз кафану је прошло неколико младих и згодних конобарица које су многима западале за око. Биле су то прилично наивне девојке из околних села и конобари су им били својеврсна заштита. Тешко да би се нека упустила у однос са гостом ако неко није гарантовао за истог а то би наравно био колега конобар. Стојану није било много тешко да конобарице приближи другару инжењеру, фином момку из Београда. Тако су два друга уживала у веселим годинама и срећним данима. Време завршетка електране се ближило. Кладово је добило нов изглед и нове становнике. Многи су решили да ту остану али су се многи одлучили за одлазак. Милош се сасвим добро доказао у свом послу па је добио добру понуду. Био је амбициозни професионалац и није могао да пропусти тако нешто. Није то више била електрана. Био је то посао у далеком свету и он се опрости од Кладова и пријатеља па оде у Ирак. Стојан је наставио свој конобарски живот. Био је омиљен у кафани и граду и каријера му је била у успону. Државна кафана је добро радила и није имао разлога за бригу. Живот у малом граду има свој логичан ток. Једног се дана у кафани појавила нова колегиница. Била је то стасита црнка са великим плавим очима. Имала је јако и згодно тело. Гости би били очарани њеним доласком столу због прекрасног деколтеа а поглед на њену моћну задњицу која се њихала салом је присутне мушкарце остављао без даха. Али не само госте. Ни колеге нису биле равнодушне. Волели су је и мушкарци и жене. Била је јако пријатна и драга особа. Име јој је било Соња. Тој се девојци није имало шта приговорити. Била је лепа, драга и одлична радница. Била је цвет, спреман да се убере. Стојан није пропустио ту прилику. Ипак, Соња је била девојка старог кова и

81


73-74 васпитања. Била је тврд орах и само је брачна понуда могла да сломи њену чедност. Тог јутра Стојан је завршио све припреме у кафани, издао је требовања, распоредио особље и сео да попије своју другу кафу. Био је то рутински посао. Већ петнаест година има како је постао шеф сале, прошло је много година рада, стекло се искуство. Као и обично, питао се да није шта заборавио али се умири при помисли да је ту Соња која ће га свакако подсетити ако нешто зафали. У кафани је било топло и мирно. Дунав је био миран и није било ветра. Отворио је свеже новине које су још мирисале на штампарску боју, да их уз кафу прелиста, запалио је цигарету, сркнуо кафу а онда га конобар позва да дође до телефона јер га неко тражи. Глас који је чуо није одмах препознао а човек се није представио али како је разговор текао тако му је будио сећања на нешто већ проживљено. Саговорник се прилично шеретски односио али то у овом послу није ништа необично. Најавио му је свој сутрашњи долазак и коначно му рекао да је то он, Милош и да га је посао најзад поново нанео на пут у Кладово. Тад се и у Стојану пробуди његов шеретски дух и почеше да се шале и смеју. Обојица су се радовали скорашњем сусрету. Нису се видели шеснаест година. Наредни је дан обојици прошао у обавезама али и у слатком ишчекивању да дође вече и да се два добра стара пријатеља сретну после толико година. Увече је сусрет у кафани био срдачан. Загледали су један другога, тражећи знаке старости, испитивали су се о животу и пословима. Милош је причао о животу и пустоловинама са истока, из Ирака, Стојан се хвалио својим положајем у кафани. Присећали су се старих времена, веселих година и срећних дана кад су момковали и проводили се у Кладову. На ред су дошле и неизбежне мушке приче о женама. Стојан се интересовао какве су жене по белом свету а Милоша су занимале нове генерације Кладовљанки. Причали су о женама као што би два ловца причала ловачке приче. Обојица су већ били у зрелим годинама и у пуном напону снаге. Смејали су се шалили и радовали као некад. Учинило им се да се уствари ништа није променило и да је њихов растанак био само временска пауза после које су наставили старо дружење. Може се рећи да су више причали о прошлости него о садашњости. Додуше, нису ни имали толико времена да толике године сабију у неколико сати приче. Боце вина су се смењивале за њиховим столом. Соња их је раздрагано служила, радујући се њиховом расположењу и сусрету. У кафани се ближио фајронт али за њих двојицу то није

82


било важно. Већ су прилично попили али наручише још једну боцу вина. Соња је пришла и донела вино, нагла се да мало распреми сто који је био препун ђаконија и питала их да ли им је можда по вољи кафа. Својим покретима је ширила свој слатки мирис жене сачињен од зноја помешаног са неким јачим парфемом а сваки прилаз и одлазак њеног згодног тела је окретао све мушке погледе ка њој а да они нису ни били свесни тога. Милош је постао свестан да не скида поглед са лепе конобарице, те изрази дивљење свом другу за избор особља. Разговор је кренуо у оном смеру који их је вратио годинама уназад: -Много ти је добра ова конобарица, права лепотица. -Јесте, у праву си. -Јеси ли је испробао? -Наравно, зар си сумњао. -Човече, овако згодну жену нисам одавно видео, права је бомба. Реци ми каква је у кревету. - Жива ватра је. Ја сам је свему научио. Ја сам са њом у вези већ петнаест година, откако се запослила овде. Милош је пожудно гледао Соњу како се креће кроз кафану, не кријући да је жели а онда не знајући у каквом су односу Соња и Стојан упита свог друга: -Хоћеш ли да ме упознаш са њом, можеш ли да набациш свом другу ту дивну жену? - Наравно, као и увек и то још вечерас, друже мој добри. Милошево лице озари радост а очи му засијаше. Стојан оде до шанка где је Соња била и рече јој: -Хајде крени кући и направи неко мезе, имамо госта вечерас а нас двојица долазимо за пола сата. Соња се убрзано спреми и крену кући да послуша мужа не знајући ни ко је гост ни у каквом су односу. Била је сугурна да су пословни пријатељи и није било ретко да Стојан неког доведе кући. Стојан се шеретски насмеја свом старом другу и рече му: -Завршио сам ти ствар и то за вечерас. Ја те водим код ње, попићемо пиће а онда ћу ја де се изгубим оданде па ћете остати сами. У стану може да буде њен син који је момак од петнаест година али мислим да ноћас није кући, а и да јесте он има своју собу.

83


73-74 Милош је сијао од среће и слатког ишчекивања а Соњу је погледом испратио док је љуљала своју прекрасну облу задњицу обучену у тесну црну сукњу. Погледом ју је унапред свлачио и то га је водило у узбудљиве маштарије. Боца вина је била при крају, два друга су се радовала сазнању да се нису много променили и да поново раде ствари као пре шеснаест и више година. Кафана је већ била празна. Дошло је време да се крене код Соње. Пред Соњиним вратима је Милош био усплахирен. Кад су се врата отворила, уљудно је поздравио домаћицу, изуо се, као сваки васпитан човек и предао јој боцу пића коју су понели из кафане. Све је изгледало врло лако и спонтано. Видело се да су Соња и Стојан у врло присном односу, што је Милоша додатно охрабрило. Све је указивало на добар провод. Соња је као добра домаћица сервирала мезе и послуживала госте. Била је срдачна и духовита. Милош је приметио да је Соња у кућном издању посебно лепа. Била је у кућном мантилу чија је свила мазила њено једро тело. Питао се има ли ишта осим веша на телу испод те свиле. Амосфера је била топла и интимна. Милош је тражио ужареним погледом очи свог друга, не би ли му дао до знања да је време да их остави насамо. У једном моменту се Соња окрену према Стојану као да се нечег изненада сетила па га упита: -Јеси ли ти пустио Зорана да ноћас спава код друга? Да ли је данас уопште књигу отворио, само скита. Могао би некад да одеш на родитељски састанак, ко зна какве су му оцене? Милош се загрцну гутљајем вина. У стану на тренутак завлада мук, Соња оде до кухиње а Стојан се правио као да га се ништа не тиче. Милош нагло устаде и крену ка вратима. Изашао је из стана у чарапама, није му пало напамет ни да се обује. Стојан крену за њим позивајући га назад. Милош се прибра од шока, застаде у ходнику зграде и окрену се ка Стојану: -Друже мој, ја знам да си шаљивџија али ово је превише. Ово је твоја жена! Стојан се смејао и смиривао друга: -Ајде, врати се назад у стан, ево ја ћу сад да изађем па ти настави по договору. -Не могу, идиоте, не смем жени у очи да погледам! -Па она ништа не зна.

84


-Али знам ја. Ако хоћеш изнеси ми ципеле, ако не одох бос у хотел. -Ма, хајде, шала је, врати се унутра. У хотелу „Ђердап“ рецепционер је љубазно усред ноћи предао госту кључ од собе и пожелео му лаку ноћ. Погледао је за гостом и видео да нешто није у реду а онда је схватио да је човек бос. Ујутро је колеги рекао за ту чудну ствар а онда је Милош пробудивши се звао портира и замолио га да оде до продавнице обуће и купи неке ципеле по свом избору величине четрдесет два. Дао му је новац у вредности од два пара скупљих ципела и рекао да му не треба кусур. Портир је донео ципеле и љубазно се распитао каква је мука човека навела да остане без ципела и може ли још како да помогне, вешто измамљујући од мамурног госта оно што га је занимало. Онда је особље у хотелу целог дана уз смех коментарисало случај босоногог госта а до вечери је цело Кладово сазнало за ноћашњи догађај. Соња је приметила да је персонал у кафани мало чудно гледа. Видела је и у очима касирке у самопослузи да је гледа са извесном дозом подсмеха али и зависти. Комшије у крају су се иначе окретали за њеном позадином, чега је она била свесна али сада су били прилично упадљиви. Стојан је био фин и уздржан према њој, па јој је и то било мало чудно. Тај чудан осећај у њој није престајао данима. Имала је осећај да су сви са једне стране а она са друге и да се не разумеју баш најбоље. Ствар није била непријатна, напротив, али је била нејасна. Није се много обазирала на тај чудан осећај јер је мислила да уображава све док је комшика Данка није позвала на кафу. И она је у почетку била мало тајанствена али су се јако добро познавале па комшика пређе на ствар из пуке женске радозналости. Соња је тек тада сазнала о чему се уствари ради. Била је бесна. Сматрала је да није заслужила тако нешто. Тачно је да је она конобарица. Кажу добра и вредна. Свесна је и тога да је лепа и згодна. Ипак, увек је држала до своје части, тако је васпитана и не би себи дозволила ништа непристојно. Не због себе. Због себе можда и би, увек је била окружена мушкарцима а било је ту и те како привлачних људи. Још како је у својим маштањима желела још неког мушкарца осим свог Стојана али није желела да брука ни своје ни име свога мужа и сина. Како јој се то сада враћа? Њен мушкарац је багателише и подводи као јефтину женску. Зна она да је он имао много таквих али зашто њој то да приреди. Њен бес се са даљим размишљањем још више увећавао. Какав је то муж који своју жену

85


73-74 може тако да третира? Осећала се изиграно, разочарано и повређено. Осетила је још нешто, нешто што никад раније није. Осетила је потребу за осветом. Учинило јој се да би могла да повреди Стојана. Ето, да је којим случајем Милош сада у граду, нашла би начина да дође до њега. Била би спремна да превари мужа за инат, али Милош више није ту. Можда би могла са неким другим? То је привлачна и слатка помисао али је ризично. То би имало сасвим друго значење и ту не би имала оправдања а то не жели. Она уствари не жели ништа од тога већ је увучена у ујдурму свога мужа који је несмотрено отворио златну кутију њене маште. На путу за Београд Милош није знао шта да мисли. Посао у електрани је завршио успешно. Са Стојаном се добро провео у кафани али његова неслана шала му још увек није била јасна. Знао је Стојана одавно као шаљивџију и народног човека али овако нешто није могао да претпостави. Имали су они у младости разних прилика и неприлика али ово је ипак превише, нису више момци већ зрели људи. Поред тога жена му је дивна. Онакву жену понудити неком другом је лудост. Лудост или мудрост? Стојан је чудан али глуп није. Воли ли он своју жену? Рекло би се да је воли али зашто је ставља на пробу? Можда је љубоморан па на такав начин жели да на испит стави њену верност? Све је у његовој глави било конфузно. Ипак, желео је да поново види ту дивну жену али како? Било га је срамота. Можда је Стојан управо то желео? Ако јесте није имао потребе за тим. Није ли се Стојан уствари бојао њега и њему сличних па је пожелео да се сусретне са својим страхом? Повремено би док је путовао гледао своје нове ципеле и то га је чак радовало. Да је сам купио не би изабрао тако леп модел. Биле су то скупе ципеле из продавнице Борово, по последњој моди, врло удобне и квалитетно урађене. Модел је такав да може да се носи и уз одело и уз фармерице. Био је задовољан својим новим ципелама које ће га подсећати на блесавог Стојана и његову прелепу жену. Те ципеле ће чувати као успомену на прелепу жену свог друга и увек ће му при погледу на њих излазити из маште Соњин лик из кога сијају два нестварно плава ока и њено дивно бујно тело увијено у свилени кућни мантил са добоким деколтеом. Стојан је седео за кафанским столом као и сваког јутра, сам, задубљен у наступајуће обавезе. Тако је изгледало док је испијао прву кафу и пушио цигарете али то је била варка. У мислима је био на сасвим другим релацијама. Био је свестан тога да је његова брзо смишљена шала испала промашај. Ни сам није знао шта је уствари

86


желео да на тај начин постигне. Ипак, знао је добро да је понизио и своју жену и свог доброг пријатеља, што му и није била намера. Шта је онда у том магновењу изазваног јаким вином одлучило да тако поступи? То је и он желео да сазна и кренуо је да ровари по својим мислима. По скривеним мислима, скривеним жељама, по својим фрустрацијама, по својим евентуалним комплексима и ко зна по чему још... Неки се питају воли ли он уопше своју жену? Можда се и она сама то исто пита после онаквог поступка? Био је сигуран да је воли. Ко не би волео жену изузетне лепоте коју је убрао нетакнуту у цвету младости? На крају, то је жена са којом складно живи, која му је родила сина и која је свакодневно ту на послу пред његовим очима. Све је у њиховом животу било превише складно, хармонично. То је у реду, Соња то и заслужује и није никакав проблем у њој. Шта га је онда натерало да са својим пријатељем направи грубу шалу? Можда он заслужује тако нешто? Можда су успомене из момачких дана испровоцирале такав след догађаја? Имали су њих двојица таквих ситуација у прошлости. Догађало се да Милош види неку лепу конобарцу па да му Стојан помогне да је добије. Можда су га такве успомене у тренутку определиле за поступак који је уследио. Ипак, ни њему самом се тако нешто није учинило логичним. Шта је онда у питању? Наручио је једну ракију и кренуо још дубље у своје мисли док је мирни Дунав лењо текао поред Кладова. Соња је свакако дивна жена и то није спорно, жена због које му многи завиде. Он је воли и то много и јако. Ужива у њој. Његово задовољство је толико да више не може да се ограничи и мисли да је постигао крајње границе полне радости, а овде се о томе ради. Он би у својим скривеним маштаријама волео да види своју дражесну жену како се понаша у полном односу. Он то не може да види кад је сам са њом. Волео би да буде неко ко се са стране диви тој лепоти. Постављао је и огледала поред кревета да би могао гледа док су у сношају и то га је у почетку узбуђивало али ипак то није било то. Можда је он заиста желео да потврду савршености своје жене пронађе у неком ко са стране ужива у њој? Такве мисли су га плашиле али како ствари стоје није био далеко од тога. Онда је окренуо мисли у другом правцу. Жене које је имао су биле углавном промискуитетне. Биле су то жене које нису биле вредне ни обзира ни поштовања али су као такве пружале врхунска задовољства. Можда је он уствари желео да све те особине обједини у једној жени која би била савршена. А можда није ништа од тога, можда се једноставно напио и урадио

87


73-74 глупост? Ипак, ако би му у мислима искочила слика његове жене која се бесрамно подаје другом мушкарцу, онда би осетио велико узбуђење. Онда би се поново и са страхом враћао сазнању да после неког таквог чина не би више могао да буде са својом женом. На крају је схватио да он у дубини своје душе не зна шта хоће, упркос бујној машти. Можда је боље да ствари остану такве какве јесу и да убудуће на размишља о томе. Убеђивао је упорно себе да је то ипак била његова неслана шала изазвана пијанством и тај правац размишљања му се учинио као најбољи. Да би скренуо мисли почео је да планира одлазак на пецање. Није могао да се одлучи да ли је боље да пеца чекајући и буљећи у пловак или да се определи за блинкерисање. Мораће ових дана да реши ту дилему. Весна је испеглала Милошу панталоне и кошуљу. Били су спремни за излазак са пријатељима. Кад се обукао, гледала га је као што свака поносна супруга врши својеврсну инспекцију пре него што свог мушкарца пусти из куће. Поглед јој се задржа на угланцаним црним Милошевим ципелама и оте јој се коментар: -Лепе су ти те ципеле, нисам их приметила. Када си их купио? -Нисам купио, добио сам од старог пријатеља из Кладова.

88


Ivana Bulatović PRAĆERKA* ili kako sam naučila srpski i prestala da se plašim (Оdlomak) 1. Draga Mama, Imam jaki grlobolesnos od Srpski jezik, ali sada je sladoledovo vreme, pa je mene lako. Pišem ti na Srpski, da vežbam pisanje, kako sam ti rekla na viber, da vidiš da nisam toliko loš investicija, nego da za pare što daješ za moj časovi Srpski ima neki napredak. Ja sam ćista, ćista, znam da te to interesuje najviše i oču da ostanem ćista. I da nađem moj Srpski koren. Ovdi nije dobro ako se lečiš od alcohol, alcohol ima svuda. Ima i lubenice. Leto u Beograd smrdi na gnjila kora od lubenica i na pišačka. Srbini jedu mnogo lubenica, ne zaustavi se dok se stomak ne naduje, pa onda još. Onda mora da pusti mlaz i onda pusti mlaz gde može. Tetka Desa ne mogu da objasnim. Ja, ako sam lud i bila na rehab od drogu, to ne znači da sam glup. Ona uđe u stan, pa njuši, otvara džubre kantu da nađe gde je špric. Ja sam Desa lepo rekla da ja nisam lečila sam se od iglu, nikad nisam stavila iglu u moja vena, samo na usta i na nos. Njen Joca, što je u Kovilj gde sluša pop da se izleči, on je bio na igla. I što ona mene traži igla? Znam da i ti rekla si njoj, ali ona opet. Marica, moj šef iz agenciju, drugarica na tetku Desu, ona stalno preti mene da ne pravim problem. Ja ćekam brod na Pristanište, turisti izadže, ja im kažem sve što mi piše na papir i vodim ih po grad, ne znam kakav problem mogu da pravim. Možda misli da ne dođem, Al oni bi mene zamenili lako. Možda više ako dođe turistička inspekcija, onda ne smem da kažem što sam vodič jer nemam licence, nego moram reći što prevodilac sam ja, onda inspektor može da pljune na moj prozor. Mama, znam da nisam pouzdan, ali ja uvek želela sam da ti ćeš biti ponosni na mene. I ja mislim da tako ćeš biti.

89


73-74 Ovo sve znaš, nego vežbam kako da pišem. Sad slušaj. Tetka Desa me upoznala s Marko. Kaže, dobra kuća, lepo vaspitanje, ne uzima droga, jack pot na Srpski I Beogracki momak. Mi bili u bioskop, gledali Mule od Eastwood. Primetila da Marko kokicu samo preseče sa zub i proguta. Pravi zvuk clap-clap, ne žvaće. Posle film pričali kako Eastwood treba bude zabranjen da snima filmovi, ja tela da izaći, nego mislila da se Marko svidža, Marko isto, pa smejali se mnogo, hahahaha. Marko priča Beogracki Engleski, ali uglavnom mi pričali smo Srpski. Marko onda mene pozove da dođem u njegova kuća i on da napraviti će nacionalni specijaliteti. Ja sam već naučila sebe na Srpski specijaliteti, ali Marko kaže: „Biće specijalni specijaliteti“ i kezi se na mene. Ja sam sebe dala vrlo blisko izbrijavanje jer znam i ja šta su specijalni specijaliteti. I tako, odem sinoć do Marko, u dobra kuća ima televizor kutija, što doziva u prošlos, ali ima u po neke kuće, gde raste u regal. Marko kaže: „Imaćemo specijaliteti: proja, gibanica i topli zec.“ Proja i gibanica znam šta je, ali ne znam za topli zec. „Jel to nešto ko što imaju u Wales? Welsh rabitt?“ „Ne“, kaže, „saćeš da vidiš, ali prvo rakijica.“ Popili smo rakijicu, pa još jednu, pa proju i gibu i kiselu papriku, pa još po jednu, a zec nema. „Šta ti je taj topli zec?“ Kaže, „Skini se gola, pa će da bude.“ Ja se rado skinem gola. On se skine isto i vidim da njegova džoka ima zgužvanu kragnu oko mala glava. Prvi put vidim da je muško bez circumsized. Pomislim, možda ovo taj srpski koren što treba da uvatim. „Aj sad malo trči, pa da vidiš zec“, opet Marko zeza. Ja trčim po soba, oko sto, mene nije teško. Ovo će da bude prvi put da se jebem pri ćistu sves, bez droga, pa mi interesantno. Marko me šljepne po dupe, dok prolazim pored njega. Ja drugi krug, on malo jače, mislim kako nismo razumeli se, ja ipak nisam za S/M jebači, ali trćim još jer ne znam kako da stanem dok đoka diže se. Kad prošla sam treći put, on je mene tako udario po leđa da više nije bilo ništa

90


da se misli, ja sam se samo okrenula i s levu nogu uputila takav mae geri njemu ispod rebra, da je poleteo unazad, glavom u ćošak od televizor kutija i onda palo na pod. Ja sam bila srećna što ubila govno. Taj trenutak, kad je moja noga poslala svu moju snagu pod njegovo rebro, ja tu bila živa kao nikada pre. Pomislila, ovo je, sigurno, ta duhovnos. Dobro je ko s dope, a nikome od toga nije posle loša. Jedino je Marko bilo loše, pa sam mu disala na usta i on otvorio je oči. Na plexus mu se videlo crveno od moji prstići. Počela da plače kako sve bila kolosalni nesporazum. On teo da nauči mene kako je reč telo. Da stvarno razumem Srpski reč. Pričalo o Goli otok i kako su tamo tukli ljudi do smrt, a on mene nije teo tako, nego samo malo, jer čuo da Amerikanac voli malo grublje sex. Onda i ja plakalo, jer se setilo Đedo Pero, što ostao je na Goliotok, a baba Savka imao sliku samo kad bio je mali on, pa ja mislila da je umro od boles kao dete, na Goliotok. Marko nije znao iz koji deo duše moje suze teče, pa mu se đoka dizala opet i onda me jebalo nežno i uslužno. Ne znam, mama, jel zbog đoku s kragnu, ili zbog Đedo Pero ili zbog topli zec s Goliotok ili zbog moji prsti na njegov stomak, što je bio mrtvo pa je oživelo, jebalo me kao da sam bila high. Još jednu duhovnos doživela sam za isto veče. Kad me prejebalo, pa leglo da se odmori, ja rekla Marko: „Idemo na Goliotok.“ Đoka je gotovo nestala koliko se smanjila, kad sam rekla. Onda on je počeo smejanje, jako smejanje, skoro do pišačka. „Ne moramo tamo, vidiš da možemo i ovde da se igramo. Naučim tebe nova frasa, ne moramo sve isto.“ „Ovo je za tebe samo frasa? Žrtve od comunistički teror za tebe samo frasa? Ti misliš, ako si mene nadjebalo, da ću da zaboravim na đedo Pero i tormentacie? Ti nisi duhovan, sa tebe ja sam prevarena.“ I besno ustanem, izađem i olupim vrata, a onda vidim da sam u žurbu zaboravila da se obučem i onda sam zvonila. Tri puta zvonila sam dok otvorio je mene on. Brzo sam obukla se i shvatila razlog zašto ja došla u Beograd. OK, napravim promena, OK, ostavim Chicago jer u njemu nema duhovnos, a ja tražim.

91


73-74 Kad meni pričalo Marko za Goliotok i šta tamo bilo je, Đedo Pero dobilo je svoje telo. Ja sam postao Đedo Pero i on postao je ja, kao u neki ritual. Mama, razumeš? Moram da nađem ko je ubio Đedo Pero i zašto. Zato sam došla. Idem na Goliotok da tamo se presvestim, Voli te tvoja Dana 2. Drafts Draga Mama, Julije je u Beograd izvaredno vruć. Ladimo se u prijateljska druženja sa Marko, što gae na mene pustila tetka Desa. Mene mnogo sviđa se Srpski jezik, ja na njega izražavam sebe mnogo lepše nego na Engleski. Naprimer, kad kod mene dođe tetka Desa, pa se s vrata zaleti na džubre kantu da traži špric sa igla, ja bi njoj na Engleski rekla: Go fuck yourself, you motherfucking controlling bitch, kao tebe što sam govorila. Ja sad znam da tako nije dobro, iako i dalje ne znam kako jeste. Ja na Srpski tetka Desa otvorim džubre kantu i brkam s ruka po džubar da ona lepše vidi kako nema špric. Onda ona viče idi peri ruke, pa pere i ona, jer je na nju prešla moja poniznos. (Ja ćista, to nemoj da brineš.) Idem kod moj srpski učiteljica Maya, što ti plaćaš. Ona meni zada za kućnirad da naučim zvučni suglasnici. Ja setila sam se odlično da uvek znam kako je zvučni. BeoGraDcki Đaci u Žito se jebu, Za džabe. Sad Ja uvek znam koji je zvučni! Maya rekla da to skoro pesma! Aplaudirala ona meni što ja dala divan primer za Srpska gramatika, da biće svima tako lakše. Ja porasla od odgovornos!

92


Jedino što ja to znam kad je slika, na sliku se malo razlikuje, al na uvo mene đaci, džaci i pička sve isto se čuje. Kako da se zna kad su đaci, kad je pička, raspitam se ja kod Maya. Ona savije dlanove u šolje i stane u žrtveni položaj jer to je mnogo teško da se objasni. A pička je bezvučni, osim kad se kaže. Osim učenje, ja mnogo radim kod Marica. Ona mene plača prijateljski, skoro ništa, da ja ne bi trošio pare na droga. Ja moram da zaradim više, jer ovako nema za nove sandale, I ako Beograd je na sesonalno sniženje. Voli te tvoja Dana Drafts Draga Mama, Onaj metak što ćuvaš za mene u noćni sto, ako ja ponovo# Č u ć I obrnuto, da mešam Cut Draga Mama, Sanjala sinoč ćudan san. Kao, ima jedan veliki kamen, što nije jedan, nego je mnogo oštrih kamen. I po to kameni trči zec. I to se mnogo kamen pretvori u more, a čuje se glas: „Dano, moja Dano, pozdravi mi sviju krvorođaci!“ A glas tužno, tužno, a to bio Đedo Pero! Šta to, Mama, znači, ovaj san? Drafts

93


73-74 Draga Mama, Pripitaj se kod tetka Desu I Maricu što ja ćista sam I radi sve po spisak. Srpski učim, izuzetno napredujem, samo što nisam se još stavila u čirilica, to je teško i nepotrebno. Možda ti si u Mexico, pa neka si, tamo, gde tebe je lepo. Ja zamišljam da ti si u neki beli pesak I mala Mexicaniska devojčica trlja tebe prste na tvoje fine ruke, baš onako kako ti voliš I tebe opušta. I baš tamo sedi ti I samo na tebe pazi, jer dosta si pazila na mene. Voli te tvoja Dana

3. Ne može samo tako da odeš na Goliotok Ostrvo, ako imaš ništa da obučeš. I ja tako sedi I plaće ispred prazan closet jer u closet ima ništa lepo, a to posle pređe I na život. Tetka Desa donela mene šarenu aljinu. Ja odma videla sam što ta aljina mene je velika. „Ajde, probaj!“ viče tetka Desa. Ja probam i mene se učini da to je aljina za trudničko, ali ne sme ništa da kaže tetka Desa jer je to na Srpski sigurno nešto drugo znači. Zato kažem: „Vrlo obilato je ovaj aljina, tetka.“ „Neka, neka, sad kad si ti sa Marko, nek se nađe.“ I prekrsti mene u šarena aljina. I ode. Ja ostanem da se čudi što će ovo mene. Jeste da tetka je mene našla kako plačuća sam pred plakarama zato što imam ništa da obučem. A tetka Desa ne zna kako da plaće. Tu je na moja majka jer plaće samo pićka, od toga nema niko koris. Plaćem pićka ja, jer ja otišla na tatinu stranu, a o njemu više nismo čuli, pa sigurno je I zato što ja sam narkomanska. Ali opet, ovolika aljina I ako zato je što imam ništa da se obuće, opet bez smisal.

94


Možda tamo je neka poruka u nju. Moje ruke prevrće nju na sve strane, da vidim ako nešto je u nju zašiveno da se otkrije, ali nema ništa. Samo podstava. Nastavim gledanje, ne razumem njena tajna, jer ovo nije da se nosi. Ovo nešto drugo. Onda setim se! Ovo je da ja naučim Srpski jezik. Na nju su boje žuta, plavo i crveno, ali nigde nema odvojena crta, znači da se šareno piše bez crtice, ako neko piše. Nije bilo toliko teško da se svati. A opet, nije morala mene da je kupi da naučim da je bez crtice, mogla je samo da pokaže, a možda ovako da bolje zapamtim. A možda ovo je neki moj zadatak? Možda sad treba nešto ja da uradim da tetka vidi da ja sam svatila da je aljina bez crtica, ako neko piše, ja pitam mene. Kako to treba da se vidi? Mislim ja, mislim i pomislim – tako je! Ne može da bude drugo nego to! Uzmem makaze u ruke, sec, jedan rukav, sec, drugi, seci, seci, seci, peva mene makaza u ruke, srećno što uči kako se minimizue na Srpski. Kad je minimizovala na moju visinu, ja obučem nju i vidim da to je sad vrlo lepo, a tetku Desu biće drago kad me vidi da sam ja svatila šta ona oće. Napolje je vrlo vruće i ja sad oće da izvede moja aljina bez crtice na sladoled. Idem kod deda Miću da uzmem jedan rum koktel. „Opa Dana! Danas pristupačno!“ kaže deda Mića. To je novi reč za ova aljina. Jeste pristupačno. Ja kupim sladoled samo kod deda Mića jer se tako dogovor između tetka i Mića uradio. Kupim na crta, a tetka plaća na mesec. Da ja ne bi dala pare za nešto drugo. Mene Mića otvara pakovanje, daje mi u ruku štapić i ja vidim, pod utisak aljina bez crtice, što rum koktel u sebe sadrži crticu, samo ako se piše. Treba rum, crtica, koktel, pošto mu je čokolada prekinuta u liniju. Mene se sad sve iz Srpski uliva u moja glavu. Puva vrući vetar, ali ni ponešto ne ladi. Ližem crticu na rum koktel, a jedan čovek mene odobrava: „Svaka čas, svaka čas!“

95


73-74 Kako on zna za moje znanje, mene nije jasno. I još mi nije jasno šta će mene džep na ova aljina, kad u njega nema ništa da se stavi. Žuta banka nemam, a ja se toliko trudim u agencija. Ja znam što ja sam pravila sranje, ali ipak. Dosta je gadno što ne može ni sladoled da se kupi, samo preko tetkine veze. Dokle će to tako i kako tako oni misle? Ja sam skoro tries godina star i ne treba mene da se drži ovakav robac. Vetar puva, jedan vozać svira. Mene drže gore nego robac. Invalidac, tako oni mene. A ja nisam robac invalidac nego najzdrava i prava na ovaj svet. I samo oću da se mene da plata da mogu od nje da kupim sladoled i da odem na Goliotok, jer to je mene najvažno. Vetar puva, vozać stane i maše. I ja njemu, isto. Moram da nađem način zarađivanje neku paru, jer bez pare nema ni duhovnos. Tako je, na moju opštu žalos. Evo, sutra stiže brod pun Amerikanac, sve ću da pokažem njima, ali ja sam ukljućena u njihovu cenu. Neće da ćasti mene niko, sem ako bi njima nešto van paket ja uradila. A da bude u ćistu sves i pošteno. Da li takve stvari ima? Ima! Pa Ćika Sava od Zeleni Venac je isto Johnny! Pa za to svi pare će dati, a tetka neće znati! Pozdravlja me ofisir. Ofisir mene ispostavlja da sam ja gazila preko Terazije u crtu diagonal, što mene nije palo na pamet da se radi, ali se radilo. Ja stavim ruka na moje srce: „Kazni mene, ofisir, kazni mene, Dana Jovanović, Molerova dvaes tri, kazni mene sa svu tvoju strogos. Budi slobodno prema mene nezasito.“ On me vodi malo dalje da mi piše kazna. Ali ne piše, nego kaže što ako sam sama u ovaj grad, večeras, i on da je sam, večeras. Glavno pravilo je da uvek se kaže da na priliku, ako oćeš da imaš i drugu, ali isto ja nemam poverenje u jebači sa silazni aksenat u njihove glasove, čak I kad nose uniform. Ipak, ovaj se brine za mene u problem koji nemam, a to je od njega vrlo lepo, jer mogla bi i da imam, odakle on zna.

96


Pošteno ja njemu rekla: „Ja narkomanska, što mu niko ne daje za štapić sladoled. Ja to moram da promenim uz moj plan. Mene same noge donele ovamo, koliko dobar plan, da ubedim ćika Sava od Zeleni Venac da se obuče u Americanski, kako da ti kažem, Cune Gojković, a da ni po kako ne sme da kaže Marica, jer će ona tetka Desi, a onda sve upropalo je, jer sutra dolazi pun brod Amerikanac, što će da daju pare da se slikaju sa čika Sava, koliko on liči na njihovo Cune, pa da delimo pare, mene dvaes posto, da imam čime ja da platim karta. Zato ja ne mogu večeras, a ni neki drugi dan, večeras, a možda ni nikoji dan, večeras, jer se žurim da stignem na Jadranski Goliotok, ne znam tačno kolko će da traje.“ Đedo Pero nisam mu pomenula, to je ipak porodični stvar. On mi nije dao kazna i više me nije sačuvao, kad ja sve lepo Srpski objasnila, a vrući vetar puva.

4. Silazi niz stepenice na Zeleni Venac i vidi izdaleka ćika Savu u belu wifebeater majcu, kako se ladi na stomak. Odavde još, mene izgleda kako odličan on je. Vetar puva. Ćika Sava mene kaže: „Ooo“, zaokuražio usta na mene, „nošnja puna vilovitos. Ako, ako.“ „Ja sam tako vruće.“ „Neka si, neka.“ Smeška se na mene drago čika Sava. Skočim ja na tezga, mislim ima malo lad, ali odma zaćići: „Ouch, kako je tvrd i vreo ovaj tvoj tezga! Možete li, da malo oladiš?“ „Ono, moglo bi se.“ „Ćika Sava“, ja se još vrti na vreli tin, „vi znaš kako ja sam čista?“ „Dabome“, klima mene ćika Sava. „Pa sam došla da ti kažem da radimo jedan posal.“ „Ne odbijam. Treba li odma?“ Ćika Sava mene sve razume u jednu reč. Kako to pošteno Srpski seljak pametno kao profesor.

97


73-74 „Alal mu kurac na ovu vrućinu!“ To prosto baba od prekoput radi hands down i opominje prosto reč na đoka. Moram malo tiše. „Ne, ne može odma, mora sutra. Kad dođe Amerikanac.“ „Biće još jedan?“ Ćika Sava se češe. „Ne jedan, ćika Sava, biće još sto, dvesta... Pun brod Amerikanac.“ „A ja samostalan?“ „Nećeš samostalan, ja ću tu da bude, dok ono vas grle.“ „Men da grli dvesta Amerikanac?“ Prosto baba gleda na nas. „Ćika Sava, mora tebe mekousno.“ „Ako baš mora.“ „Daj uvo!“ „Uvo?“ „Uvo, kako mekousno bez uvo?“ Ja mu kaže mekousno, da ne čuje prosto baba. Ćika Sava sad napali veliki komarci. „Ovo stvarno posal.“ „Posal, a ne morate ništa da se radi.“ „Ali ja ne liči na Cune!“ „To je njihovo Cune, nije naše.“ „Ama, Cune je mrtav!“ „I njihovo Cune je mrtav, to je njima još bolje!“ „Da legnem u sanduk, neću!“ „Ne, ne, ja ne zaveže dobro razni reči, samo u žalosno da se obućeš. Sve crno.“ „I oni će da mi daju pare, eto tako.“ „Eto tako, što im lićiš. Zamisli, sto Amerikanac, a ti multiplaj sa dva. Dolari. Eto tako.“ Ćika Sava malo tapše stomak, malo gladi, malo pukće. Pu pu, puu. On je sad na veliku tormentaciju od Marica. Ne bi da izneveri njeno poverenje. „Sigurno neće mene da jebu Amerikanac?“ „Kakvi jebanje! Grli, jebe, to su dve reći, nije jedna. Samo grli.“

98


Čika Sava popljune u ruka, kaže: „Ali ja da broji pare!“ „Ti da brojite, samo spremi đaci.“ „Kaki sad đaci?“ „Veliki plastični, ima neki drugi?“ „Džaci?“ „Ti!“ Prosto baba oće da crkne što ništa ne razume našu sliku. „Čika Sava, samo još jedna stvar.“ Kako da mu se kaže, a da nije judgmentalno. „Vi nemaš tako česti zubi, je li te? Ako bi moglo, da se držiš za zubi. To je zbog biznis poverenje. Oni od toga gube interes. Mene ne smeta, razumi mene, ali zbog posalni razlog. Čisto biznis.“ „I ja tebe da kažem. Treba li mene da gleda sav Amerikanac?“ „Trebaju, trebaju, samo u vas.“ „Onda, obuci normalno nošnju, nemo ovi padobranski repi. Mene ne smeta, čisto biznis.“ Volim najviše kad sve je lepo razumevanje sa ljudi. Pogledam u mene, a ono iz aljine počeli da izmiljuju konci. Lepo čika Sava, mene lepo kaže. Poljubim prste u vrhe I duhnem na prosto baba. Ona krsti nju. Ja izlazim sa pijaca, vetar puva, jedan viče: „Zagoreva, jooj“, a sa mene se viju konci, draga Mama.

5. Amerikanac svi u beli shorts, zastavice i selfie štapi. Nema njih ni dvesta, ni trista, nema ni sto, jer se tour naplaćuje extra, a kafane stoje blizo. Nije Venice, samo Beograd. Ja se nerviram, manje para, a i ne znam oće li njima da svidi se moj plan. Amerikanac svi pensioner, najviše beli, ima i poneki Asiski Amerikanac, što ne sme da se primeti, a svi primećuje, sme samo na Srpski. Neki su sa žene, neki sami jer je žena umro ili dosadan. Ima i žene sa mrtav muž, takav je Sue, što više neće sa muškarac, jer bi opet mogo da ju umre, pa Sue je svaki tužan, tako kaže.

99


73-74 Silazimo niz stepenice na Zeleni Venac. Čika Sava, u njegov ćošak, sav u crno, ima i crni šešir i naočari. Pored njega lubenice na brdo. Samo što se nisam prevrnula. Johnny Cash iz zrela faza, samo bolji! Amerikanac se razmileli po pijaca. Sue nežno gleda na kupusi, kako da to je vrtić. Ne prilazi niko na mlečne tezga, jer opasno njima smrad odatle. Po pijaca se ćuje handfull, handfull, handfull, oče samo po šaku da kupi. Seljak gledaju u tamnolice na njih. Čuje kako jedan kaže: „Došli iz Amerika u prošnju.“ Niko ne vidi da je na pijacu glavno Johnny Cash. Ja navodi njih na tu stranu, ali ništa. Ćika Sava stiska zubi, strelja preko naočari, sve odlično, ali zasad ništa. Peru maline iz kupovna vodom i probaju. Delicious! Niko ne vidi ništa. Čeka da pojedu maline i borovnice iz čaše, pa da vide da ima atrakcia. Jedu. Čika Sava na mene podiže obrva, ja nevidljivo na Amerikanac širim dlan na njega. Ne znam zašto ne počinje. Nije valjda Amerikanac veći idiot na mene. Nije moguć da je samo mene Čika Sava Johnny Cash. Ako Čika Sava bio je nateran da obuče se u crno na toliku užeglos, onda biće problem. „Look! There’s Johnny Cash selling melons!“ Muzika za moje uvo! Gledam ko je to. Asisko žensko Amerikanac. „Oh, where?“ vrlo začudim se ja. „Over there! Ask if we could take a photo.“ Krenulo! Ide prema Čika Sava, viče: „Johnny Cash, Johnny Cash! Look!“ „Čika Sava, drži se za brada, razmišlji.“ On se drži za brada. „Slegni ramena, ljuljaj glava.“ On sve radi. „Sad klimaj da i pokaži dva prsta.“ On pokaže. „He said yes! Two dollars each.“ Amerikanac pošumi nebo u zastavica. Pomamljenos. „So authentic!“ kaže Sue.

100


Svi oće da se slikaju sa Čika Sava, ali nema gde da se čeka red, pa ovi zadnji guraju sebe da vide. Moj biznis genie. Ćika Sava trpa dolari u crni đubre đak. Na sve klima da. Amerikanac oće da se vidi i lubenica. Može. Oće da stavi na glava šešir od Ćika Sava. Može. Jedna zajedno sa žena. Može. Pravi se krug oko tezga, a ja ostala na kraj, da ne smetam. Svi idu na Ćika Sava, a iza mene samo prazno Zeleni Venac. „Što I malo ne dovedeš kod mene?“ pita jedan što ostavio je prazno tezga. „Ćika Sava liči, a ti ne liči ni na šta“, lepo njemu kažem. „Ja da ne liči ni na šta, pička jedna.“ On se ljuti. „Kurvo Amerićka!“ viče mene onaj isti što je juče viko, zagoreva jooj. „Sexualne radnice u America I svuda, one su moji drugovi. Pazi tvoj jezik.“ Ja se držim u mirnoću. Prvi paradajis poleteo je bezvučni. Pored mene, prema Čika Sava I pao blizu lubenice. Drugi je pogodio. Samo se niz Ćika Sava košulju ulivala sok i mokro seme. Ja znam da ovo nije paradajisi nego da veliko govno udara u fentilator što vrti se u najveća brzina, sada. On je gledo kako se njemu ulije kad je poleteo drugi njemu pravo na face. Tišina. Muklos. Misli, misli! Damage control. „Paintball, paintball! Free of charge! You may all join. Come on, White team!“ Uzimam ja paradajis sa tezge I gledam odakle nas gađe. Vidim da mi smo zauzeti. Svi smo u ćošak, a okolo nas su poređani u pozorište. Ima ih I gore, na galerija od ulicu. Gađe I viče: „Dosta ste vi nas.“ Čika Sava uzima prazna gajbica, drži tako štit, trpa đak ispod i skače na brdo lubenica, obije glavu o ivica lexan krov i niz face sad teče krf. On drži i viče: „Majke vam ga potegneeem!“ Njegova usta se otvaraju i prizor je izražen. Krf se umeša u rupe od bivši zubi i kapa niz sadašnji. Dve Asiske Amerikanac, što čeka red prve do tezga, noge se otapaju u kolena i padaju zig-zag, odlaze u žrtve, od pogled na zubi Johnny Cash. Moram da njih što pre oživim.

101


73-74 Ovaj što mi kaže kurvo Amerićka, prišo blizu i ne zna kako pre da me udari. Ja ga cimnem koleno među noge, jer mora nešto da se radi. Stavila ga u passiv. „Johnny Cash un-der fii-re“, viče Amerikanac u najbeli shorts. Ja se guram prema Ćika Sava žrtve, a vidim što Amerikanac skida telefone sa selfie štapi i grupiše sebe. Kratko traje paintball, ne veruje niko. Fijuču sad I breskve. Paradajis pravi crvene linie po vazduh. Da ja ima moje kamu, ja bi vadila, ali nema, nosim samo uveče. Zato Amerikanac lepo bije se sa selfie štapi. Amerikanac, koga vidi da je neprijatelj, nabode sa selfie štap, a ume I da se bije s glava. Leti jaje. Jaje skupo, na komad, znači da je ozbiljno. Leti kamen. Odakle kameni, nigde nije bilo? Strašno grmi, brooom! To Amerikanac ruši tezgu, pravi zaklon. Kako oni se brzo snađu u ovaj chaos. Opet broom, broom, to obale drugi tezgu. Stave jednu do drugu. Jake ruke ima Američki pensioner. Amerikanac spušta Ćika Sava sa lubenice i vodi u zaklon. Dimi se. Ili je dim bomba ili suza bomba. Oći plaće, znači suzna. Došla vojska. Stigla sam blizu Ćika Sava. Imam I ja gajbica, ne znam odakle mi. Ja bi da se borim, ali ne znam za šta. Samo protiv ovi što gađu, ali to mene nije dosta. Volela bi da znam zašto da se gine, jer gine se, lepo se vidi. I drugi će da gine, naši I Američki, a I ja sam naša. Dim smrdi na živa vaga, znači gori konteiner, nije došla vojska, još. Ne zna da li želi da dođe vojska ili da preskoči. Sue se čupa s prosto baba, u daljini dima. Mene Amerikanac vata za moj ramo i stavlja u zaklon kod Ćika Sava, iza tezge. One dve Asiski Amerikanac sad se bude. Stavili I njih u zaklon. Tezge su u krug, kao kad napadaju Indijanac karavane. Ja volim Indijanac, što ne sme isto da se kaže, nikad, samo na Srpski. Mene žao što je počeo rat, i svuda su po podu breskve i paradajizi. I jaja I nežni kupusi što moglo je da bude za gladni. Tako nije trebalo. Čika Sava mene gleda kako sam legla iza tezga i čuvam glavu. Đak je zavezo i zatako za opasač. Ruke su mu slobodno i izlazi preko tezga samo da opali po jedna breskva. Ne vidi dobro, pogađa Amerikanac u belo shorts, na njegovo dupe. „Shit, man! Johnny, stay down!“ kaže mu naš guard što drži gajbicu ispred glava. Ja čekam da Ćika Sava, na primer, ubije mene, I njemu se puštam, jer ovo ipak sve je moj plan. On je više oduševljen. „Ima Bog! Ima Bog! I treba sve nji da pobiju kad su takvi!“

102


„Ko treba koji da pobije? Nije mene jasno za koga navijaš.“ Ipak, mi smo Srbini. „Mene su došli Amerikanac upomoć, oni mene ceni, a ne ovi gomna što mi ne da leba da jede!“ „Vama svaka čas, ali ti si mene razočaro. Vi ste, u ovaj rat, mene, ipak, izdajnik!“ Sad mi je sve jasno. Treba da poginem na našu stranu, jer Ćika Sava nije pravi Johnny Cash. On je od mene izmišljen, kad malo bolje pogledam. Previše je poverovo, nije trebo toliko. I ostali, mnogo su verovali što jeste nešto što nije. Saće da se preda I sve da objasni, da ovo nije trebalo ništa ovako, ali da ja sam nikad bila izdajnik. To je najloše I nema nazad. Penjem se na prevrnutu tezgu. Ispravljam sebe. Gledam. Svi su umoreni. Ponegde svitka selfie štap kroz dim. „Braćo i sestre!“ Možda neko mene sluša. „Brothers and sisters!“ Have I none, nastavlja se pesmica u glava. „Što je sranje – sranje jeste! Ali“ Možda se ćulo whooosh, možda i nije, ali Tu sam malo omrknula.

6. „Bye-bye, blackbird“, peva dete u mrak. Po žici odi žena. Odi, odi, pa se oklizne. Srce stane, ona raširi kišobran. Meko lebdi. Žica je od slova. Piše: KOJA JE PROBALA CRNAC NA BELAC SE NE VRAĆA Slovo je zlatan i sija. Žica savije se u spiralu. Slova kliza se niz spirala, ko niz duga. Ja sam mrak. I slovo, isto. „Come back, baby come back“, peva dete. Spirala svetli u mrak. Slova se trune u svaki zaokret, kako da je staklo, postaje iskra, ide u krune i bobice. Slovo je važno I čudim se kako je neotporno, pa se lako lomi I tone u bezdna, I ako se ne gasi. Gledam slova. Oću da napunim šaku trunje, da posadim. Uvatim crtu od ć i stavim na moja kosa. To je moja tiara i ja sam sad tiara. Mnogo je važno da je sačuvam, jer čuva

103


73-74 mene od mrak. U dno spirala čuči čovek, go I ladan. Vezane mu noge, gleda kako će na njega da padne kiša od slomljeni slova, nada se da dobije jedno. To je Đedo Pero. Oću da do njega dođem, ali spirala ne da na sebe. „Baby, come back.“ Šamara moje lice Asiski Amerikanac. Opet pada. Spirala neće da se završi. Žena sa kišobran zaustavlja se ispred lica, smeška se I pruža ruku. „Šta čekaš, blackbird?“ Dam joj ruku I padamo zajedno. Nema više ništa. /Из романа ПРАЋЕРКА, Партизанска књига, Кикинда, 2021./ * Одломак је пренесен у оргиналу на латиници, ради бољег разумевања исповести јунакиње романа која учи српски.

104


Александар Марковић С ОНЕ СТРАНЕ СТОЛЊАКА Из вишедеценијског изгубљеног погледа конобара тргло ме је питање – шта желим да поручим. Одговорио сам спектакуларно из цуга: „За мене мртвог не убијајте животиње, и то не зато што сам постао плен у вечним ловиштима, далеко било, него зато што желим искључиво холограмско печење, осим ако немате овчетину из Бранетове кафане из Штубика, јер то вари душа, а не тело. Али пиће, пиће мора да буде право! Иако су ми желудац прождрале бактерије пролазности, душа ми још плива овим водама”. Схватио је то као још једну ракију, а ја као могућност васкрснућа. Трећег дана пијанства су сви добри конобари потомци апостола. Тако је последњи трачак свести прекинуо мој тихи дијалог са импровизованим саговорником. Наговарао сам холограм Чарлса Мингуса да кумује мојој незачетој деци. Ако им је у животу баш неопходан сведок, нека то буде џез. Било је то онда кад смо само лебдели и тупили, далеко од ове звезде у сред свемира, и онда одједном, око нас граја, људи пуше и пију, неки и певају, и музика свира гласно. Пријатељ са којим сам дошао овде се врло брзо претворио у народног непријатеља број један, најблаже речено. Жустро је правдао аутохронолошке катастрофе говорећи о ратовима на које нисмо полагали права. Утешио сам га тиме што сам му рекао да се ратови углавном заврше тако што се претворе у нове ратове. Или понекад у уметност. Биће прилике да се погине. „Испод сукње апокалипсе, за живот маре само стипсе.”, рекох му уз осмех. Апостол је спустио шљивовицу која је нестала у истом тренутку кад су се и лоше теме разбиле о контрабас. Ноћ је бивала све разапетија између тонова, а жеђ нам је закуцавала будуће дрхтаве дланове о ивице свести, машећи се нових тура. Чарли је пушио томпус и царовао ситуацијом, а ја сам се трудио да пратим, као што су ме училе старе влашке врачаре и комунисти. Али није ми баш ишло.

105


73-74 Био сам солидно под гасом и желео да пређем на вино. Постао сам директан са музиком. „When Charlie speaks of Lester, you know someone great has gone! То свирајте! “, рекох. „Не знамо бре то куме!“ „Не бре ту, не знају они то! Ону другу, нашу!”, исправио ме је пријатељ. Засвирали су ту нашу и пиксла је рефлексно полетела преко живота, одбила се о смрт и расула пепео цигарете на издисају по поду. Чему иначе служи последњи час него да га провоцираш разбијеним кафанским инвентаром уз ту нашу. Врло често сам у овом стању држао до тог става, што се и није увек завршавало славно, јер су се персонификације мог одумирања у разним фазама пијанства кад биохемија не хаје за живот и смрт претварале у опасног непријатеља за било какав привид храбрости. Кафана нас мудро изазива на демонстрацију вечности у најславнијим моментима пролазности и апсурда. На рачун једног таквог пораза, кад се фамозни косач погођен пикслом у главу окренуо, извадио сам једну живу новчаницу из џепа свог мртвог сакоа. Душа ми је огорчено бауљала од песме преко песме све до изненадне смрти мојих двадесетих, чији се изненађени поглед уоквирен са X још увек назирао из сандука закуцаног паланачким сновима. Рачунајући на новац као на наследство од доста пића далеког самог себе, имао сам довољно да материјално осигурам пристојно бојно поље, или бар непристојно пијанство. Погледао сам у измишљеног Чарлија, који је одмерено климнуо главом у знак одобравања, и продрао се на музику да прекине. „Сад мало и мртви да се провеселе!”, рекох. „Чекај бре! Је л’ си ти стварно мртав, или си мртав пијан?!”, надовезао се пријатељ. „Зар је битно?! Слушај сад ово!”, отишао сам до музике, дао им новац, шапнуо песму и посветио је свом уваженом непријатељу. Уз трошну ванвременску бину у галопу тињајуће метеорске кише попео се Шабан Бајрамовић. Зачули су се први акорди хармонике на који се надовезао бас-марш светаца који су испрекидано гацали у ритму почињених грехова. Запевао је Авај, авај, мо чаво.

106


Велики Чарли Мингус је у екстази испљунуо томпус и ухватио се за главу. Плакао је виски и брисао сузе ракијом. Дотични је устао и сео за наш сто. Препознао сам му гримасу на безличју, наздравили смо и платио да наставе даље: Сила кале бал, Опа цупа, Ђелем, Ђелем, Ханума, Гељан даде. „Леле куме! Шта је бре ово?! Не разумем, а разумем! Леле!”, изговарао сам себи реакције великана џеза и смејао се гласно. Наш гост није певао, али није пропустио ни једну од безброј тура. Кад сам покушао да га загрлим, гордо ми је склонио руку, као да га нисам достојан. Приметио сам како нас свет гледа изневерено, пре него што је стомак заколутао очима и окренуо стварност. Пробудио сам се жив, утрнуо од последње анестезије дванаесточасовне коме, још увек у меком наручју почетничке самилости касног поподнева, тик пре него до свих пора свести дојури отрована крв и савест започне параду разних психофизичких аномалија. Сазнао сам да Шабан никад није умро, јер смрт нема слуха за таквог човека.

107


73-74 Јасна Јеремић ТРИ СЕСТРЕ „Не можеш ти од свог романтичарског патоса узмаћи ни у два пасуса, а камоли у целој новели коју шкрабаш“ – благим тоном али одсечно, Каломира је прекоревала Медеју повлачећи по платну потез кистом натопљеним наранџастом бојом прецизно као хируршким скалпелом којим барата њихова друга сестра Андроника. Медеа није начинила ниједан покрет који би указао да је уопште чула своју сестру и који би Каломири дао подстрек да настави са својим добројутарњим саветима у поноћ, али она је наставила истим тоном: „Мораш пробати уприличити сутон у књижевном делу, макар то била и само цртица, на другачији начин, без сетних очију, без поветарца у марами која се лелуја са врата низ најежена леђа девојке у танкој туфнастој летњој хаљини док разређује боје сутона у палим сузама по топазу свог накита... Разумеш, мораш уселити лед у нокте, из њих га излити у своје писмо као несвакидашњи маестро за уобличавање ледених статуа, па такву чаробницу – себе уселити и у саму ту сузу што нагриза својом сољу Мистични Топаз на руци ти... Е, онда, кад угледаш тај сутон, о освиту нећеш ни мислити, живећеш трен за трен, као што ја живим од слике до слике, од...“ „Па ти си, Каломира драга, већа романтичарска луда од нашег милог чупавог занесењака којем су трепавице још увек крмељима слепљене, а пискара у свешчице већ! На умивање, Медеја!“ – Андроника прекиде разговор, мада, боље рећи, Каломирин монолог. Као најстарија сестра и врховни командант у кући, након смрти њихових родитеља, она је све морала држати на окупу и у складу – и овде у њиховој кући – и на послу (један од најбољих хирурга у региону), и у себи самој – не дозволити ниједан искорак, испад из шина, чак ни само један поглед или наслут потенцијалног самоубице на њене шине, на њихову удобност у виду савршеног узглавља за вечни сан... Морала је истрајати у својој грубој снази, преко потребној за издржљивост каријатида њиховог храма и засад јој је то полазило за руком. „Колико си слика продала у последњих годину дана?“

108


„Знаш да се уметност не може уновчити!“ „Зар?!“ – заједљиво јој рече Андроника погледом пратећи Медејино лагано гегање из купатила. Бришући пешкиром мокро, умивено лице, Медеја напрасно озарена, ускликну: „То је то!Још само да запишем!“ „Шта то?“ – нехајно ће Каломира. „Причу. Ви сте ми је дале.“ „Да, да. Можемо ли сада посудити нашу сестеру Медеју из литературе на петнаестак минута само, колико да доручкујемо заједно, да јој опет чујемо глас, ако не реч, реченицу...“ „Журим у операциону салу, а савршен сутон ћу вам описати вечерас када се вратим са посла, ОК?“ – брецала се Андроника постављајући сто. „Пуна сам ја речи и реченица, само ти ме не чујеш и не видиш.“ Андроника је пречула Медеину изјаву, запаковала сендвич за понети и цмокнувши две чупаве топле главе, једну златокосу једну ватрено-црвену, изјурила из куће. Каломира се вратила штафелају, а Медеја убрзано писала у своју свеску уз спокојно дисање. Повремено би само склањала црвену ватру са очију рукама што одувек букте – што до усана скоро досежу, а сваки дан себи каже – ево, сад ће! Да, само што није!

ПЛАСТИKА Ја... Отворио сам тог јутра врата и пустио је да уђе. Само је климнула главом, мада мислим да није ни то био случај, већ један успутни трептај подужи у знак некаквога поздрава. Промрмљала је пар опаски о поквареном лифту, неваспитаном комшији, расутој кеси са мандаринама, смештању истих у џепове од капута, у данашње новине, под пазухе, под браду на кључној кости, балансирању с њима до мојих врата као да су то последње драгоцености и затим, изненада отворила је мој прозор, без пардона, и бацила те наранџасте "драгуље", лагано низ тенду стана испод. Испратила је њихов пад и запазивши да су посве нагњечене, одмахнула је руком и први пут данас почастила ме кезом познатим.

109


73-74 „Обичне су. Тако сам и мислила.” „Не брини, кроз пар минута пуњено пиле на столу биће”, узбуђено саопштих и окренух се рерни. „Надам се да ме нећеш и ти разочарати.” „А, кад сам? Kувана пластика је то. Kвалитет суви. Бићеш задовољна. Знам да си гладна. Ах, ево. Готово управо. Хрска тако несварљиво. Само изволи, знам да се не стидиш.” „Имаш право. То је тај укус преко потребан” – рекла је, наставила да мљацка и успут ми указала на изгребану пластику кравате и кошуље и нос окренут наопачке (због којег сам удисао и издисао директно у очи и шишке, па схватих да у ствари није ветровито као што мишљах. И љубазно јој захвалих). „Хвала ти, нисам се огледао јутрос. Ма, нема више сигурних хируршких захвата. Мило ми је да ти прија пластична храна коју спремих. Знам да исти смо сад, мада не бејасмо некад.” „Да. Не подсећај ме на ружну прошлост. Док те нисам познавала, од пластике сам знала само за пластичне описе. Мрзим сад сву ту живописност. Пластика је неопходна. Даће нам сигурну гајбу у овом времешном солитеру.” Загрлих је чврсто. Пластични кук кврцну. Не знам ни сад мој или њен, свеједно. Ми смо једно. Батерије допуњујемо редовно једно другом и бежимо од џиновских „малих” руку, ушушкани у свом солитеру, под кауч Човека, што даље, до самог радијатора ако треба.

ПОЈЕДЕНЕ ТРЕШЊЕ Жута хаљина са трешњицама њихала се на ветру. Даринка је покушавала рукама да је спусти до првобитне дужине, али она се враголасто уздизала, откривајући најежене беле бутине, мокре од домашаја упорних таласа. Једва је стајала стабилно на тој избоченој стени, док море се љуткало напросто, што му се не поклони, што му се не пода, јер и она је вода. Вода води. То је природан ток. Бекства од ушћа нема. Али, она се отимала. У сваком погледу. Грабуљала је трепавицама разбацано небеско лишће сутона. Након пар трептања, ево га мртвило ноћи са сребрним стражаром.

110


А, она, и даље стоји на стени. Више не помера косу са лица. Више не спушта хаљину што у тами доби окер нијансу, што прогута све трешњице, све тако битне детаље за дан. Милује дланом светлосни сноп светионика што је подробно посматра већ неко време. Престаде наједном, да не помисли да му маше. Она не чека никакав знак. Само је застала, ту обревши се сасвим случајно, да одмори од бескрајног јурцања за разумевањем. Не љубављу. Она сама је љубав. Воли се и даје се. Нема полемике око тога. Не треба јој огледало, ни дукат, ни песак заробљен у сату. Она би само да одмори од невидела ње пред свим тим самотњацима што моле за њу, а кроз њу пролазе, неопажену, незагрљену, а свеприсутну. Даринка дарова белег срца на стени у аманет. Можда неком путоказ буде та тривијалност. Свануће. Нема је више да стоји тамо. Опет јурца по копну неком и копни, полако копни...

111


73-74 Марко Костић ХИПОХОНДРИЈА

„Лоше ми је, надима ме стомак, врти ми се у глави, а још нисам устао. Ух, жига ме нешто у леђима, шта ли може да буде. Морам да се размрдам, како знам и умем, гледај колико је сати, а лекови морају да се попију тачно на време. Али прво вода, прво вода...” Човек прилази судопери и узима лонац у који сипа 800 ml воде, потом га загрева до оптималне температуре, и испија целу количину из два покушаја. Затим одлази у купатило, врши нужду и обавља личну хигијену. Забринуто посматра нешто у огледалу и враћа се у собу. Прилази кревету који лагано пулсира у ритму дисања његове жене. Седа крај ње и нервозно чека. Ипак, стрпљење га брзо издаје и он избацује из ждрела пар неартикулисаних звукова који жену враћају у реалност. Она гледа у њега тупо, празно, свесна да ће свој поглед још дуго поганити дисторзијом некада вољенога лика, невољно устаје и, по инерцији, узима апарат за мерење притиска. Он задовољно пружа руку и са стрепњом ишчекује резултат. Жена гледа у мерач на апарату, трудећи се да ни једном гримасом не открије информацију о благо повишеном “доњем” притиску, те извлачи из галерије шеретски осмех и победоносно објављује: “Сто двадесет са осамдесет!” Осмех сада, попут заразе, прелази и на његове усне и он задовољно скида пиџаму, па почиње са јутарњом гимнастиком. Осећа како је његово тело још увек спремно да превазиђе предрасуду рока употребе те сваку капљицу зноја коју цеди из себе бесмисленим понављањима истих покрета поздравља задовољним стењањем. Када је из суве дреновине исцедио дневну дозу текућине, одлази у купатило и пуста да вода спере минули рад са млохавог тела. Враћа се у дневну собу/трпезарију и седа за сто на коме га већ чека пажљиво одмерени конгломерат неизмерно здравих намирница и једе дуго, дубоко размишљајући о сваком залогају који ће претворити у енергију. Преобилни, маратонски доручак није му пријао. Осећа како нешто није у реду са дигестивним трактом. Забринуто трчи до жене, која је у башти и посматра нешто само њеним очима видљиво.

112


Његов панични глас трже је из сањарења и она опет испија горку бочицу реалности у виду његовог лика. „Мораш да ме возиш до лекара, мислим да ће ми стомак експлодирати, ово је крај, сигуран сам...” Његов панични монолог слуша стрпљиво, не трудећи се да пружа отпор, одлази по кључеве. Он је већ на сувозачевом седишту, превија се од грчева и упорно стење на сваких пар секунди. Жена се паркира испред Дома здравља, а потом му помаже да изађе и довуче се до циља. На шалтеру, сестре се труде да обуздају порив за смехом када их угледају. Он се тресе у самртничком ропцу, те људи испред ординације, несвесни са киме имају посла, дозвољавају да уђу преко реда. Доктор, видевши их на вратима, покушава да смисли изговор како би напустио просторију и бар на кратко одложио суочавање са највећим изазовом у својој професионалној каријери. Ипак, резигнирано, остаје на свом месту и смркнутог лица пита за разлог данашње посете. Следи монолог праћен јауцима, искрене сузе отужног самосажаљења и бескрајно хиперболисани опис баналних симптома... Жена опет види нешто што измиче перцепцији других и покушава да то претвори у разуму прихватљив садржај, али не успева. Израз лица јој је туп одсутан, те доктор мора да повиси тон како би обратила пажњу на њега: „Ово је јако озбиљно, ја овде не могу ништа да урадим, мислим да је неопходно да га превезете у болницу, како би му урадили неопходне анализе”. Она не може да не примети заједљиву интонацију и иронични смешак који прати докторову нарацију. Зна да је решио да се освети и да мало напакости својим прогонитељима. Бар да их малкице скрене са пута, док он потражи неко уточиште пред најездом ових варвара. Она ипак узима упут, оверава га на шалтеру и смешта задовољног мужа у аутомобил. Он сада мање јеца, као да штеди снагу за прави наступ на његовом омиљеном терену. У болници поступају по протоколу. Његови страховити крици и превијања од бола схватају се озбиљно. Он седи у инвалидским колицима, јер не може да се креће од ужаса који му раздире утробу. Она га вози од лабораторије до ултразвука, од гастроентеролога до кардиолога... Страховито дуги сати, чекаонице пуне уморних, несрећних лица, смрад болнице све то утиче на њу и она, само на кратко,

113


73-74 излази да припали цигарету, како би покушала да се сакрије у облачић дима од чемера око себе. И опет, тамо испод санитета је то. Мирно чека да она дође у стање свести у коме га је могуће видети и ужива у њеној пажњи. Она увлачи последњи дим и баца опушак у његовом правцу, али то ни на који начин не утиче на необични ентитет испод санитета те се окреће и док се врата пакла сама отварају, чује како јој то нешто шапуће. Игнорише звук иза себе и враћа се до колица, од мужа допиру благи ритмични јецаји. Дубоко су зашли у ноћ када се дежурни лекар, са хрпом папира вратио. Жена, иако зна пресуду, ипак сву своју наду гура ка идеји да заиста нешто није у реду са њеним мужем и несвесно стиска своје палчеве надајући се макар каквом чиру, преплету црева, тумору... Он не сме да погледа лекара, јецање своди на минимум и напето чека да му открију разлог ових неиздрживих мука... Лекар их ћутке неко време посматра, а онда чисти своје грло и тихо позива жену да пође за њим. Она га прати док ковитлац контрадикторних осећања и жеља дивља по њеној души. Лекар улази у кабинет, седа за сто и нуди жени да такође седне. Она послушно заузима место преко пута њега и најзад проговара: “Докторе, шта је са мојим мужем?” Он ћути, загонетно се смешка, а онда замишљено проговара: “Трауме из детињства можда, патолошки однос са мајком, страх од оца, ко зна, није питање за мене. Овде имате једини упут који вам је потребан, упут за психијатријско лечење”. “Чекајте, не разумем, ви хоћете да кажете да је он здрав?” “Управо супротно, он је јако болестан човек!” “Али са његовим телом је све у реду?” “Толико у реду да сам сигуран како ће још дуго посећивати ординације након што и ви ја пођемо на последњи заслужени одмор!” Жена постиђено узе упут и опет угледа оно, овог пута скривено у лекаревим очима и сада поче да схвата његову поруку. Врати се супругу, помилова га по коси и поче да гура колица ка аутомобилу. На његова узнемирена, усплахирена питања, само је кратко одговарала: “Причаћемо код куће”... У колима је било тихо. Његови јецаји изгубише се у сну који га је обузео и замени их хармонично дисање.

114


“Проклето траћење ваздуха”, промрмља неко у њој. Морала је да га пробуди како би га увела у кућу. Ослањао се на њу целим телом и са тешком муком га је довела до фотеље у коју је потонуо, молећиво ишчекујући да му најзад каже шта јој је лекар саопштио. “Молим те да ме пажљиво саслушаш! Прогнозе нису добре, нећу да те лажем. Али доктор мисли да ипак има наде. Твоја болест је јако ретка, нема довољно информација о њој, али постоји експериментални лек који може да спречи њену прогресију. Ипак, вероватно постоје нежељени ефекти за које се још не зна. Да ли желиш да почнеш са овом терапијом, упркос ризику?” “Желим, наравно да желим, па ово није живот, већ агонија, ја сам у боловима, зар не видиш колико ми је лоше. Знао сам! Знао! Правили сте ме лудим! Мислиш да нисам примећивао! Али истина је на мојој страни! Желим лек, нека докажу на мени да је ову болест могуће победити! Цели живот је тешка патња, можда је најздравије било да се нисам ни родио! Али шта је ту је, сад се морам борити! Лек!” Послушно одлази у оставу, отвара прашњаву кутију и извлачи бочицу цијанида. Узима је, дрхтавим прстима и сипа садржај у чашицу. Он нестрпљиво ишчекује. Она само за један тренутак оклева да пружи „лек“, али га он граби из њене руке и халапљиво испија. Задовољно се смешка и боље се намешта у фотељи. Убрзо се опет чује хармонично дисање. Жена седа поред његових ногу и са болом у грудима слуша како му дисање постаје све тише, а језиво церекање ослобођене немани све гласније...

115


73-74 Федор Марјановић ЈУНАК БЕЗ ЛИЦА Лав Николајевич је сједио у купеу. Изненада је остао сасвим сам, али то му није сметало. Већ је почео да осјећа малаксалост. Тешко је дисао. Иако је самог себе убјеђивао да ће издржати, физички напор није био у складу са његовим годинама. Јуче је послао писмо Софији Андрејевној да се неће вратити. Њен покушај самоубиства, несносна писма дјеце, потрага која му је за стопама, све су то били трагови њеног присуства. Дјеловало је скоро као да није побегао од куће. Мисао о повратку с времена на вријеме би се појавила. Да ли је ово заиста нешто што смије да уради? Како да своју срећу гради на туђој несрећи, несрећи Софије Андрејевне? Након свих мисли о идеалу брачног живота, он напушта свој дом попут Ане Карењине. Али не, у том дому више нема среће. Давно су прошли дани када је он био Љевин, а она Кити. Али зашто то? Зашто мислити кроз књиге у којима је естетика изнад морала? Зашто мислити из тачке онога чега се и сам одрекао? Живот има предност над умјетношћу. Али Јасна Пољана одавно не личи на живот, него на затвор. А Софија Андрејевна не личи на жену, него на стражара. Године љубоморнога чувања, хистеричних испада и надгледања уништили су породичну срећу. Они више нису били у браку. Они су били двије особе које се не разумију. Она је убијала њега жељом да га потчини, а он њу жељом да буде слободан. Не, одавно нису Љевин и Кити. Ноћ пред бијег није могао да спава. Устао је и упалио свијећу. Софија је то осјетила. Ушла му је у собу да га пита за „здравље“. У њеним очима је видио смрт. Тада је одлучио да побјегне. – Повратак значи смрт. Још једна сцена – и крај – рекао је јуче. Зато је морао што прије да оде. Не, не умире онај који вјерује у духовно усавршавање. А тамо, у племићкој раскоши и тим брачним оковима, он није могао да иде напријед. Имао је 82 године, и изабрао је живот. Неко је ушао у празан купе и сјео поред њега, али он није имао снаге да погледа ко. Посматрао је кроз прозор. Зима није обећавала да ће му физички олакшати путовање, али топлина дома би га убила.

116


– На далек сте се пут упутили – запита сапутник. Глас је био мушки. То није био Сашин, али није био ни Душанов глас. Било је нешто нељудско у њему. Али Лав Николајевич и даље није могао да се окрене. – Чини се. – А чему се надате на том путу? Није му било до разговора. Али је одговорио. – Надам се ономе чему човјек мојих година уопште може да се нада. – А то је? – Живот није лакрдија, знате. Можда су ми ови мјесеци који су ми преостали да поживим важнији од свих преживјелих година, и треба да их проживим лијепо. – Лијепо размишљање. Да сте барем мени дали да мислим тако. Ова опаска га зачуди. Можда је неки читалац који га је препознао. Можда је неко ко му замјера због онога што је написао, или због његовог разлаза са Црквом. – Не разумијем. – Да сте ми барем дозволили те мисли, можда не бих завршио тако биједно како сам завршио. Прође га језа. У истом тренутку постаде му хладно. Зној га је облио читавог и чинило му се да не може нормално да дише. – О чему Ви причате? – Причам о томе шта сте ми урадили, Лаве Николајевичу. Страшан бол распара му плућа. Ко је овај човјек? – Шта сам Вам урадио? – Ви сте ме убили. И више није могао да држи поглед уперен у прозор. Окренуо се свом чудном сапутнику и преблиједио. Поред њега је сједио човјек ни млад ни стар, ни лијеп ни ружан, ни мршав ни дебео. Није имао ни очи, ни уши, ни нос, ни косу. Није имао ни ноге, ни руке, ни леђа, ни стомак. Био је сјена. Али и такав, без уста, и даље је причао са Лавом Николајевичем, без ушију, и даље га је слушао, без очију, и даље га је посматрао страшно и дубоко. Гроф осјети како губи снагу. – Ко сте Ви? Шта сте Ви?

117


73-74 – Ја сам Ваш лик. – Како мислите? – Ја сам онај човјек који је страдао под возом, кад је Ана Аркадијевна дошла у Москву. – Молим? – Ана Аркадијевна. Ана Карењина. Зар сте заборавили? Очи Лава Николајевича су се разрогачиле од страха. Није могао проговорити. Тешко му је било да дише. Осјетио је како гори. – Ја сам онај човјек из Вашег романа који се никада не појављује на сцени. За мене се само зна да сам мртав, да сам издахнуо под возом, али не зна се ни зашто. Да ли сам се убио, или сам био пијан, не зна се. Ја немам очи, уши, уста, нос, ја немам лице, немам ни руке, ни ноге, немам тијело. Ја сам створен да бих умро. Ви сте ме створили, Ви сте ми дали живот, само да бисте ме убили, Лаве Николајевичу, Ви. Тама путника обгрли купе. Умјесто ваздуха, Лав Николајевич је дисао мрак. А у њему, осјетио је мноштво мртвих очију из неког другог свијета како га посматрају. – Ви нисте стварни! – Како да не будем стваран? Па ви сте ме створили! – Не то су све опсјене и лажи. Ја сам се тих дјела одрекао. И све да нисам, Ви сте измишљотина. – Измишљотина, којој сте Ви дали живот. Измишљотина којој Ви нисте дали да живи. Одакле Вам право, Лаве Николајевичу, да тражите живот, кад сте га нама одузели? Зар нисмо и ми достојни духовног усавршавања, иако нисмо од крви и меса. Зашто сте нам такву судбину одредили? Зашто?! Срушио се са свога мјеста. На поду је видио само мрак из којег изрони једна лијепа женска глава. Била је то глава Ане Аркадијевне. Али очи су јој биле другачије. Гледала га је очима Софије Андрејевне. Гледала га је очима смрти. – Како је Ваше здравље? – упита га.

118


Слађана Белко МИРОЧКА ПОКАХОНТАС Мндра фата... Можда се и не изговара овако, али ја сам тако запамтила и изговарам тако већ тридесет година. Лепа жена са малим устима. Када сам била млада цура моја комшиница (код бабе и деде где сам долазила на распуст), дакле девојка у касним тридесетим, замолила ме је да је одвезем у Хомољске планине код врачаре која уме да баје и „веже“ сваког мушкарца кога девојка пожели. У малој патријархалној средини комшиница је била стара цура, знак да је нико неће, да није пожељна, подобна за снаху, да нема пара ни земљу да би је зато узели у фамилију, једноставно њено је да увек и свуда буде тетка и трећа. Судбина коју не желите никоме. То што је моја дивна Нађа (отац јој је био Рус, бели, дошао у Краљевину после октобра, одслужио своје у Колдицу као учесник априлског рата и официр краљеве војске, после рата заглавио Голи оток, Боже, па он је Рус, нормално) елем Нађа, најбољи студент руске књижевности на Београдском универзитету вратила се у родно место да негује тешко оболелог оца. Болест потраја, године минуше и ето ње неудате, са мном путује под Мироч, код врачаре. Не би ли јој она (врачара) рекла како да се уда, како да коначно осети ту љубав Наталије и Григорија о којој је маштала читајући у оригиналу. Можда због ње и данас мислим да су Наталија и Гриша најлепши, најсензуалнији, најстраственији и најживотнији љубавни пар. Вероватно је зато Шолохов један од оних са ким редовно „делим постељу“. Елем, возимо се нас две кроз Ђердапску клисуру и негде код места где су Руси прешли Дунав 1944. скренувши мало са свог похода на Берлин у наше крајеве (знали су да има доброг вина, ракије и лепих жена). Улазимо у планине. Мироч достојанствено надгледа моћну реку са висине, а ја пазим на серпентине и излокани

119


73-74 планински пут који повремено запоседну овце не желећи да се макну двема цурама у реноу четири. Као да знају где смо се упутиле и мисле у себи: „Е ове две су веће овце од нас“. Након сата и више пентрања,стижемо на врх Мироча. Обожавала сам мој девојачки ауто, свуда је стизао мали див, ципелица, катрица, како год да су је звали, с њим сам пропутовала пола Европе. Типично планинско село, раштрканих кућа по превојима. Мирис лета и јара која као да стоји у ваздуху. Питамо ретке пролазнике за баба Маринину кућу, сви покажу прстом ка шуми и оду даље. Ћутке. Без речи. Као да неће да учествују у тој глупости у коју смо дебело закорачиле. Остављам ауто на ливади и даље се упућујемо пешке. Без воде, шешира, заштитног фактора 30 или 50, младост је то, а и ништа од тога није постојало, сем Копертона и беле бебеће гузе за друго нисмо знале. А и нисмо могле баш да се мажемо идући код врачаре по лек. Љубавни. Како ће истрпети мужа ако једно августовско сунце не може да поднесе. Након пола сата упловисмо у блажени хлад букви. Поток је одмах ту и питка планинска вода доноси освежење и гаси жеђ. Угледасмо колибу. Скоро да сам очекивала негде Ивицу и Марицу. Уђосмо у мрак планинске брвнаре и за ниским столом уз који су поређани троношци седи баба. Није Јага, али као да је она. Расплетене седе кике, чибук међу крезубим устима и просуто зрневље пасуља пред њом. Кажемо шта хоћемо, али баба не зна ни реч српског. Мрмља нешто на влашком док из друге просторије не изађе најлепша девојчица коју сам у животу срела. Срнећих очију и дивне црне косе. Мирочка Покахонтас. Каже да ће нам преводити. Само морамо да дамо неки комад одеће. Ту схватам колико сам необавештена. Моја Нађа спремно извади руком везену марамицу (тада су се још увек користиле платнене, Палома је касније ушла у наше животе). Немам ништа такво. На себи имам мајицу без рукава, мини сукњу и веш. Не знам шта да дам и кажем да ја и нећу да ми баја, да сам само возач. Девојчица преводи, али баба инсистира да прво мени баци зрневље. И неће да ме пусти.Тражи и тражи.

120


На крају цепам парче мајице и пружам јој. Она расипа зрневље и каже да измешам пасуљ. Мрмља нешто и тек ће: „Мндра фат цум гура миц, мндра фата... јој, јој, јој...“, и још нешто што нисам запамтила. Покахонтас преводи: ,, Лепа жена са малим устима никада неће бити срећна у љубави. Смрти, одласци, растајања, болести, мала уста - велике невоље. Насмејем се и кажем да су све то глупости и изађем напоље да сачекам Нађу. Шта је њој баба рекла не знам, али знам да је изашла плачући. Остала је красива ђевушка до краја живота... А ја сам плакала касније.

121


73-74 Селведин Авдић КАП ВЕСЕЉА (Одломак)

Некад је на углу зграде стајала трафика. Свакодневно сам је загледао са свих страна, посматрао изложене стрипове, сваки детаљ. Виркао сам унутра и мислио да је столица обложена шареним плетивом, на којој је сједила трафикантица, најудобнији комад намјештаја на свијету. Желио сам живот провести окружен свим могућим стриповима, укључујући и ријетко издање Великог Блека Закон шутње. Још сам замишљао да ћу имати свој новчаник и пљувати кроз зубе. И то сам остварио. По сензационалном резултату испуњених амбиција, може се рећи да сам један остварен човјек, ма шта то значило, чак и ако означава срећу. Захваљујући тој трафици, још у дјетињству научио сам да је свијет зубата џунгла. Старији дјечаци из зграде понекад, не довољно ријетко, слали су ме да им купим кондоме у трафици. Како је то био окрутан шкрипац. Продавачица је познавала моју мајку и не само што ми не би продала кондом, него би задржала новац и исти дан испричала оцу. С друге стране, ако одбијем понуђену мисију, то је значило дугу немилост старијих дјечака, који би ми ускратили заштиту и забранили да слушам њихове разговоре. И шта сам могао? Скривен иза трафике вребао сам неко слабије биће које бих натјерао да уради мој задатак. Било је то прво практично упознавање прехрамбеног ланца. Послије сам имао много прилика да се увјерим у његову окрутност. Стајао сам пред комисијама које су уз помоћ десетак питања процјењивале имам ли право на живот – јесам ли лијен, агресиван, можда суицидалан, недовољно очајан... Трпио сам презриве

122


погледе којима су ме одмјеравали, а зној ми је пунио ципеле. На једном тесту пожелио сам да им кажем: “Да, ми јесмо опасни, хвала на питању... Научили су вас да батлер може бити убица, тихи комшија шпијун, а стидљива бејбиситерка психопатска нимфоманка, неће вас зачудити то што очајан човјек може бити опасан. Ми јесмо дошли по ваше удобне аутомобиле, по мобилне телефоне и бијели намјештај, по сунцобране, базене, плетене столице и фотографије са широким осмјесима. Мислите да нећемо цијенити ваш начин живота, ваш систем вриједности? Не варате се, увјеравам вас да их не цијенимо, јер знамо како је лако кад се живот распе пред очима да се никад више не састави. Не цијенимо ни лијепо понашање, ништа ‘молим лијепо’, ‘поштовање’, ‘љубим руке’, ‘драго ми је’, ‘преклињем вас’, ‘бла бла’, ‘ћирибу ћириба’, ништа нам те ријечи не значе, знамо да немају никакву вриједност, снагу, магију, не могу зауставити неизбјежно, не могу промијенити нечију одлуку. Бринете за ваше слатке супруге, за мужеве са четвртастим вилицама? Имате разлога за бригу, с изразитим апетитом бисмо их јебали, а јебали би и они нас, јер и међу нама има лијепога свијета, најмање два примјерка лично познајем. Можда нисте уочили, али ви и ми јако сличимо, имамо двадесет пет хиљада милијарди крвних зрнаца, петсто један мишић, двјесто осам костију, седамдесет пет милиона нервних станица у очима, петнаест милијарди неурона у мозгу, два килограма бактерија, тачно толико, идентично, како ви, тако и ми. Знамо се смијати, наравно и заплакати, често и без јасног разлога, ама баш као што се и вама дешава па вас људи збуњено гледају, а некима од вас због тога буде непријатно, а има и оних којима је сасвим свеједно, јебе им се. Не сумњајте, све ваше нама се допада. Вољели бисмо искусити ваше депресије, отуђења, сексуалну овисност, чак и ваше болове, без икаква устезања до неба бисмо јаукали због тениског лакта. Свашта бисмо радили, најежим се од угоде кад помислим, испружили бисмо се у кућицама ваших љубимаца, умивали се водом из акварија, залијевали цвијеће у вашим вртовима, гледали како се оно радује и пљескали рукама. Али знате шта, нећу лагати, ми то желимо одмах, без икаквих услова, без пола муке, јер пола живота већ смо преживјели, немамо времена. Увјеравам вас да сте сасвим управу што се плашите, опасни смо јер све то јако желимо да бисмо све могли одбацити кад нам досади, баш као и ви... Снажно све

123


73-74 желимо, само да бисмо мудровали како су у животу најважније једноставне ствари које новац не може купити.” Ништа нисам рекао. Загледао сам се у брош на блузи једне чланице комисије. Једноставан, бијели круг с двјема водоравним линијама које су мијењале боје кад год се госпођа помјери, или су боје пратиле њезино расположење, не знам... Био је то лијеп брош. Такав исти желимо. ... Ено га, сад га добро видимо. Као на длану. Миран је онај у зеленој вјетровци, са жутим шалом и Матилдом, ранцем који је тако дуго с њим да му је дао име, на леђима. Пуши. Увијек пуши док хода, дим се вије иза њега. Стигао је до аутобуске станице. Гледа на сат, прелази улицу и улази у малу сластичарницу. Сједа за сто у излогу па га можемо и даље посматрати, мада се не догађа богзнашта. Разговара с конобарицом, зури кроз стакло, пије кафу, пуши, зури кроз стакло, гаси цигарету, срче... Нека га. Нека ужива наш добри Миран. Устаје, забацује ранац на леђа, спушта новчиће на сто, излази... Испред кафића пали још једну цигарету, четврту откад је стигао. Посматра аутобусе, шта ће друго гледати на аутобуској станици, гледа како се мијењају на перонима, путнике како излазе и улазе. Окреће се и враћа тамо одакле је кренуо. Споро хода, погурен је, изгледа да је ранац тежак. Нема потребе да га пратимо, знамо гдје ће… ... Готово свакодневно, предвечер, кад сви у згради одмарају, узмем штап за пецање и одлазим на аду. Сједнем на мали пањ, између два камена запалим ватру и на њу спустим џезву. Забацим празну удицу у воду, штап заглавим у рашље и не дирам га док не кренем. Иначе га носим само да не изазивам знатижељу. Не желим ловити, само желим гледати у воду. Људи се чуде онима који сједе

124


и гледају у воду. Ако ће се ускоро утопити, онда у реду, али иначе је чудно. Штап је моје оправдање. Гледам мало у ријеку, мало у зграду и мотам цигарету, ручним радом оплемењујем порок. Кад у ролни цигарет-папира наиђем на упозорење “ six leaves left”, обавезно помислим шта би се догодило кад би свијет добио упозорење да му је остало само шест дана живота. Сигуран сам да на свијету постоји неколико озбиљних, дисциплинираних људи који би те дане искористили да среде репове које су оставили у животу – вратили би дугове, платили рачуне, поравнали кредите, написали опоруку и посљедњег дана позвали укућане да им подијеле мудре, опроштајне мисли. Ипак, мислим да би већина људи преосталих пет дана провела на исти начин. Први и посљедњи дан провели би у шоку, због ужасног сазнања и у страху од смрти. Остала три дана правили би се да се ништа не дешава и да се ради о лажном упозорењу. Хонда се појави одједном, као да изникне из земље, тресне с неба или склизне из космичке црвоточине. Најприје ће бити да изађе из једног од шупљих стабала. Хонда је некад био моторист који је на Гробнику подизао публику на ноге својим бравурама. Откад га ја познајем, он је бескућник, а од славе му је остала само излизана јакна с крилатим грбом “Хонде” на леђима. Прва реченица коју је Хонда изговарао увијек је била: “Јес’ ти добра кабаница.” Кад му је ја понудим, обавезно одговара: “Не треба, само јој се дивим, ваљда зато што сам у животу пуно пута покисао. Имам ја своју јакну. То ми је сав идентитет што имам, а човјек мора имат’ идентитет, да зна ко је. А и рокерска је, шик...” Онда би ме замолио за духан, пушио и одлазио увијек тако брзо да не успијем уочити куда нестане. Једном ми је рекао:

125


73-74 “Немој ићи преко ријеке. Неки људи стоје на брду и гледају доље. Немој их се плашити, само стоје и гледају, али немој ни ићи преко ријеке.” ... Ма колико пажљиво посматрали, не можете потпуно разумјети свијет. Човјеку је невидљиво све што му није занимљиво. Шетач гледа како се класје повија и мијења боје, а при истом призору пољопривредник проклиње наметнике који гризу жито. Не виде исто. Не види човјек ни шта је под земљом, шта иза облака, ни шта људи заиста мисле, ако ишта мисле. Тешко му је разумјети свијет. И ја се понекад мучим и поред оволиког искуства. Сви страшно журе, нико нема времена, па због тога пропусте занимљиве детаље. Важне се ствари превиде, разни ђаволи имају времена да скрију ноге. Уочавам детаље које ријетки примјећују. Напримјер, тајне знакове које бескућници и просјаци остављају на зградама. Корисно је знати да плус на фасади значи да станари не дају милостињу, двије водоравне линије говоре да поступају лоше према просјацима, круг значи могућност даривања, ако су два круга уцртана један у другом, знајте да на том мјесту живе врло добри људи, а круг с плусом у унутрашњости позива просјаке да у знак освете почине било какву штету на том мјесту. Добро је остати будан у првим сатима седамнаестог дана у мјесецу. Тада се власник комуналног предузећа разбјесни јер мора подијелити плату и из освете, у глухо доба ноћи, огласи узбуну упосленицима. Његови чувари лупају на врата и буновне људе избацују на улицу, гдје им газда подијели задатке. Радници шмрковима перу улице, администрација метлама чисти ћошкове, правници и економисти рибају степеништа важних пословних зграда, ПР-стручњаци и кадровски савјетници гланцају рукохвате на степеницама. Кад се они, пред зору, врате у своје спаваће собе, град заиста бљесне под уличном расвјетом, додуше само накратко, јер до јутра гареж из фабричких димњака поново све покрије.

126


Али, није само то занимљиво, треба још мало сачекати... Кад чистачи погасе свјетла поред кревета, кад посљедњи кашаљ умине, пссст, још мало стрпљења, шшшшш, треба обратити пажњу на главну улицу, молим за још мрву тишшшине и видјет ћете како се улица увија, како се асфалт надима, како тоне, опет надима... Као да огромна животиња плази испод земље. Једном сам јасно видио кичму с пршљеновима величине цомбо-аутомобила. Признат ћете, није то призор који се свуда може видјети.

/Из романа, КАП ВЕСЕЉА, Књижевна радионица Рашић, Београд, 2021./

127


73-74 Стеван Алексић НОСТАЛГИЈА

1. Недостају ми бледуњаве, обичне кифле пекарске индустрије као и пошећерене бухле са мармеладом, увијене у сиви, груби папир, исти онај у који су продавачице увијале паризер и зимску саламу. Уз трокут - јогурт, најлепша јутра пред одлазак у школу, била су она када у шест часова, бака порани до "Центропрома", пазари неколико кифлица а као заслађење чоколадну бананицу и еуро кремић са црвеном пластичном кашичицом. "Мићо, хајде, петнаест до седам је" - умилним гласом позивала ме је да устанем из кревета, на шта сам војнички искакао из топле постеље. У кухињици мирис "Ц" кафе, чкиљаво светло и једна гугутка на симсу прозорском. На асталу тањир, сервис, шоља из које се пуши чај од менте. Та најобичнија кифла за доручак, коју сам редовно умакао у кремић, била је нешто најлепше у то давно време, обојено окер, каки-миш, грао, марони, јесењим колоритом, када је протезање у цик зоре, док капи кише нервирантно туку уз мелодију са малог радио апарата, стационираног на фрижидеру, служило да снажно зажмуриш и упамтиш ушушкану слику, која ће бити трајна у галерији детињства. У коцкасту, школску торбу пакујем џемасту бухлу која ће се спљоштити до великог одмора, постати мекана као душа а ја ћу је смазати са слашћу док другари буду крњили кликере около стабла дрвета. Бранкица је из купуса белих салвета вадила сендвич величине лопте за одбојку, па сам све бежао да ме не уфлека кад начини загрижај. Први сам у дневнику, тај Алексић на "А", биће данас гадно, ако ухвати да пропитује, награбусио сам. Радујем се следећем јутру, цртаном филму, мамином и татином - "Добро јутро дечице", сестрином сањивом погледу, чупавој косици и смешној, растегнутој пиџами, бакиној пожртвованости да нам све буде потаман.

128


„Хоћеш попару, да обарим виршле, испржим јаја, направим топли сендвич, намажем путер на хлеб?" - изговарала би Вида, брзином муње, док сам трљао крмељиве очи и слао јој голему љубав.

2. Осамдесетих, када деца бејасмо, долазак гостију, те одлазак у госте, вазда је био празник који се славио са усхићеним врискањем. Фиксни телефон није се много рабио да се не набије рачун, па су се од петка до недеље увече резервисали термини за дружења у баштама кућа или проветреним становима, додељеним преко синдиката. Страшно сам волео посете. Обављао сам велике припреме и састављао репертоар. Шта ново рецитовати, које вруће-тазе цртеже показати, каква унакрсна питања постављати, коју друштвену игру одиграти. Подићи шатор у бакиној соби, цепкати карте за улазак под исти, сиротој, слабо савитљивој родбини и породичним пријатељима. Здушно сам учествовао у справљању мезетлука, колача, ручка или вечере. Данима пре дивањења, распредало се о карти пића и понуди хране у зависности одакле стижу посетиоци. Ако долази Вишња из Загреба, нешто чега се ужелела у Београду, такођер Марку из Љубљане, да се донесе печење и свеже воће са плантажа. Тетке, тече, стрине, сестре, ујаци, колеге и колегинице, па ветерани што потегну иза седам гора, аутобусом и возом, како би у три дана обишли читаву фамилију и сазнали шта се све одиграло у претходних годину дана. Ко се удао а ко оженио. У армију отишао... Ко децу подобијао, ко школе завршио, унапређење добио или кристалну вазу и сат за одлазак у пензију. Ко је сарањен и када, под каквим мермером, каменом ружом, пирамидом или крстом. Сачекивање нама драгих лица на Главној железничкој станици, па се потрпамо као сардине. Пун гепек кофера, поклона, једва се креће Застава 101. Пентрање и силазак низ степенице зграде, у толико наврата да смо сви имали ноге као фудбалер Сафет Сушић.

129


73-74 Распоређивање по собама је важан чин, па сам био неодлучан коме да се привалим, да по целу ноћ ћућоримо. Рани доручак, мириси гозбе од синоћ, слатке кафе и загрљаји, шетње по Кнез Михаиловој, излети на Авалу, Топчидер, Космај. Да гости што више виде, да им се исприча, да доживе, да могу даље да преносе, усменим путем са колена на колено. Крокодилске сузе на крају вишедневне епопеје уз отварање бомбоњера и тмурне помисли на неурађене домаће задатке, уз звуке шпице "Бољег Живота". Џепарац је умео вратити осмех на лице. Турали нам у џепове толико да смо могли пазарити џакове жвака, албума самолепљивих сличица, Забавника и Алманаха. Ти дивни, лепи гости, сређени и намирисани, мекане коже, намазане помадама и колоњским водама. Осмеси, наздрављања, путописи по великој Југославији. Време без интернета, мобилних телефона, време нежности и постојања.

3. Златно и реско. Преко ребара та јесен свира. Време је за "Кончар" грејалицу и цинобер ћебе из Робне Куће Београд. Ронђање по ормару, трагање за топлим пуловером, џемпером, вуненим чарапама које си добио на поклон од Миланке, Стојанке и тетка Јеле. Ако сам ишта мрзео у детињим данима, то су доколенице које су ми заустављале крвоток. Од кошчатих чашица па до носа, нисам осећао живота. Лепо брате, сва крв остала у петама. Да се кува чај од менте, уз Petit Beurre. Умачеш у топлу шољу, полако, ал' пажљиво да се кекс не распадне, потоне на дно, почне да се таложи па добијеш кашицу. Октобар је да се запеку палачинке у рерни, преливене соком од парадајза, да се тури кромпир у пећницу, располућен, премазан путером, па кад закрче стомаци, шаке се испеку, јербо стрпљења нема. Ко ће још да чека да се охлади, већ онако врућ са младим кајмаком, под чкиљавим светлом у малој кујни, милина ти. Пита од јабука да се развуче, да се рукав завуче, цимет се распрши, облак створи па проникне у сваку пору. Мирише кућа на

130


орашчић, каранфилић, на рендани златни делишес. Да се обрне шоља турске. Долази Наталија да гледа судбу у талогу соца. Видим ти утешни лични доходак, топли оброк, добар глас из далека а ту је и крокодил на бициклу. Само да не рипи у јендек. Јесен је за филмове са Делоном и Денев. Угаљ је истоварен. Чика Аца би добро наложио доле у котларници па би зграда била налик захукталој локомотиви. Димчина из броја 107. ширила се ка Вуковом Споменику. Седео сам често на ребрастом радијатору у сомотским панталонама, до мене је кора поморанџе мирисала. Пред спавање, бака би на тај исти радијатор, одлагала домаће кисело млеко у теглици, прекривала га крпама, како би ујутру било спремно за конзумирање уз пецива. Јесен је да сећа на све оно што беше.

131


73-74 Братимир Петровић КОСМИЧКО ЈАЈЕ РАШЕ ТРКУЉЕ Високе стене кротиле су реку. Она се није дала. Ломила се ударајући о камење затим савијала, подизала и као да је кључала у гротлу надвременског кањона. Кањона у коме су настајале цивилизације. Баш тамо где је прачовек гледајући у стену преко реке, изнад које се сунце рађа, искористио њен облик за своје прво коначиште, које није било само небески свод већ прва кућа, дело његових руку. И сада је човек седео на обали моћне реке и посматрао немир воде, камена и времена. Немир је био и у његовој глави. Рекли су му, направи неко дело, дело које ће дати значај новог човека на овом простору. Размишљао је. Размишљао је о Лепенцу, о Адаму и Воденој вили. О најстаријим уметничким делима прачовека, не само на овим просторима већ и много шире. Шта су она, риболиког облика, представљала. Зашто је своју снагу користио за прављење тих камених фигура. Дали су биле само украс или нешто више. Дали су њиме хтели да своје постојање учине вечним.Да ли су били богови. Да ли њих копирати - питао се. Затим је видео колону римских легионара како клешу камен и усецају узак и вијугави пут кроз кањон тик изнад реке, која их својим хуком упозорава и плаши. Цар Трајан оставиће и натпис о свом подухвату Трајанову таблу. Видео је и друге војске и освајаће како пролезе кроз Гвоздена врата као кроз Галактички портал два света. Света стварности и света сна. И како нестају. Видео је и бројне неимаре како кроте реку, али знатно ниже, тамо где је она мирнија и праве највећу хидроелектрану Ђердап, која људима даје светлост и топлину као сунце некадашњем прачовеку. Шта оставити, питао се. Зар нема довољно дела иза себе. Његови ликови на великим платнима красили су бројне галерије и музеје широм света. Ликови су били стварни и имагинарни и садржали сву митску прошлост места на коме је стварао. Било је то место, још једна степеница историјског времеплова Ђердапа. Био је то атеље

132


смештен у простору некадашње Балон станице у Ђердапској клисури, на самом улазу у Казан. Казан као најужи и надубљи део Дунава, где моћна река сабија се до своје непрепознатљивости. Балон станица била је сигнално место за пролазак бродова, који због веома уског пловног пута у том делу нису могли да се мимоилазе, тако да је пловидба била најзменична. Да је пловидба слободна показивао је велики бели балон, направљен од коже, подигнут на јарбол. Бродови сада пролазе без заустављања и и без погледа на балон. Река је постала знатно пловнија након изградње Хидроцентрале Ђердап. Посматрао је бродове и размишљао о њима и о времену кроз које су се кретали. И како су нестајали. Чуо је у себи и праћакање великих риба као и хук водених дивова, огромних моруна и сомова који су стотинама година лежали на дну реке и о којима су се испредале приче. Како све то ставити у једно дело, питао се. И почео је Раша Тркуља, да зида беле блокове као што је прачовек зидао своју кућу.Зидао их је на обали реке у кањону један по један и један на један као једну велику коцку. Сваки блок представљао је време и догађај. Пролазницима је то личило на кућу без прозора и врата. На кућу без људи. На кућу у којој станују богови. Када је огромна коцка била готова.Узео је чекић и њиме почео да клеше праволинијске ивице. Посао је био спор и дуготрајан. Као да је скидао тајну са свих временских догађаја овог простора. Све више су се назирале глатке линије лоптастог облика. Савршенство круга као циклуса свега постојећег као и облик јајета као пра почетак настајања света, нашао се тамо где је и требао бити. На месту настанка и судара цивилизације.Космичко јаје опет је било ту.

133


73-74 Предраг Црнковић МОЈ ДИДА ЧЕТНИК Vsi dogodki in osebe v romanu so izmišljene in so le plod avtorjeve domišljije. Vsaka podobnost z osebami ali dogodki v romanu je tako zgolj naključna in nenamerna Прежихов Воранц II Предраг је одмах препознао Гутиереза, који је највероватније раније дошао другим таксијем. Aртуро Мартинез-Гутиерез је био писац за кога се говорило да је новинар, и новинар за кога се говорило да је писац. Као новинар се бавио деликатним темама, на пример ратом на Балкану 1990-их (и тако се упознао са својим балканским преводиоцем Црнобрњаем, његовим такорећи шерпасом), али је „одбијао да се сврстава“. Тиме је зарадио нетрпељивост и политички коректних месијанаца и политички некоректних националиста. За прве је био лакеј деснице и, како би рекои у Србији, сводник ратних хушкача, а за друге је био корисни идиот мучког мултикултуралистичког пројекта, на трагу оне луде бабе коју су домороци залудели привлачно нецивилизованим обичајима. За разлику од новинарства, Гутиерез је у романима дозвољавао свом секундарном лику да буде и те како лајав и непристрасан. Такав му је био и последњи роман који се бавио трговином органима на Косову. – Hola, Predrag!1 – рекао је радосно Шпанац. – Hola, Gutierez! ¿Cuánto tiempo ha estado esperando para mí?2 – Nada, cinco minutos.3

Здраво, Предраг! (шпански) Здраво, Гутиерез! Колико дуго си ме чекао? (шпански) 3 Ма ништа, пет минута. (шпански) 1 2

134


– He traído el manuscrito conmigo, vamos a entrar en el restaurante para almorzar y para resolver dilemas en el texto.4 – рекао је Предраг. – Vamos a hacerlo, mi amigo!5 – рекао је Гутиерез. Предраг је узео Шпанца под руку и повео га кроз капију угоститељског објекта. Учинило му се да их из паркираног аутомобила преко пута неко посматра, и то неко познат. „Мала Колубара“ се налазила у авлији и чим су уским пролазом прекривеним даскама стигли до врата кафане и кроз стакло видели црвено-беле „коцкасте“ столњаке, Предраг је заборавио на своју параноју. – Сто за двоје? – дочекао их је офрље конобар. – Није за двоје, нисмо, бре, педери – фркнуо је Предраг. – Већ за двојицу. – Извињавам се, молим вас немојте ми замерити, нисам тако мислио – рекао је покуњено конобар. – Добра дана! – рекао је Шпанац на српском. Келнер се насмејао. – Аха, види га, добро зна српски, добар дан добар дан! Донећу вам јеловник и винску карту. – Затим је показао руком на слободан сто. – Изволите. Предраг је климнуо главом а онда упитао Гутиереза: – ¿Tienes un lápiz?6 – No, pero vamos a pedir un camarero.7 Бацили су се на пручвање јеловника, који је Црнобрња морао да преводи јер је био скроз на ћирилици. Једино је винска карта имала латиничну варијанту. Обојица су били изгладнели. Црнобрња пре експлозије није стигао ни да окуси доручак, попио је само кафу. – Јесте ли се одлучили? – питао је келнер, који им је пришао када је видео да је Пеђа дигао поглед с јеловника. – Овако. Поховани свињски мозак, пљескавицу на кајмаку, печене паприке као салата и предјело од пршуте и кајмака. Донесите

Понео сам рукопис превода, хајдемо у кафану да ручамо и да прођемо кроз текст, да решимо недоумице. (шпански) 5 Хајдемо, учинимо тако, о, пријатељу мој! (шпански) 6 Имаш ли плајваз? (шпански) 7 Не, али замолићемо конобара.(шпански) 4

135


73-74 нам три лепиње. Даље, литар 'вранца' и литар негазиране воде да попијемо. И молим вас, можемо ли да позајмимо хемијску оловку? – Свакако, господине. – Excuse me, waiter?!8 – уметнуо се Шпанац. – Да, господине? Овај...јес сер?! – рече келнер. – Can we get two SHLJIVA before meal, please?9 Конобар се широко насмешио и весело одговорио: – Оф-корс, сер! Следећих седамдесетак минута Црнобрња и Гутиерез су провели у јелу и пићу и у разјашњавању нејасних места у преводу романа. „Мала Колубара“ је као и увек имала тамбурашко-гитарски трио, који је забављао госте на увце. За једним столом је седело женско друштво („све милфача до милфаче“, шапнуо је Шпанац на шпанском) и оне су непрестано наручивале песме, неке и по неколико пута. Гутиерез је запиткивао Црнобрњу да му преводи текстове. Овај се баш намучио да пронађе приближне преводе за „Ој, Јело, Јелено“, „Кад је деда лумповао“, „Неко сасвим трећи“, „Фијакер стари“, „Крај језера једна кућа мала“ и „Донеси вина, крчмарице“, а највише се намучио код текста песме „Бледи месец“. Оставили су добар бакшиш, па их је конобар радосно испратио све до дрвене капије. – Довиђења, господо, тенкју вери мач енд кам агејн! У сеновитој Иванковачкој улици као да се већ смркло. Смог, помешан с димом из оближњег контејнера, улазио им је у ноздрве. Студен недојебане зиме се није дала. – ¿Fue bueno no el era?10 – упитао је глупаво Црнобрња. – ¡Deliciosa comida, el hombre!11 Тада их је обојицу из стања нацрвцаности и надутости пренула шкрипа кочница. Затим се зачуше пуцњава и ломљава стакла. Женски глас је повикао: – Убише човека! Полиција! – Предраг је видео два човека у крви на само неколико метара од улаза у „Малу Колубару“. Неко, можда починилац, трчао је у правцу Цвијићеве. Опростите, конобар?! (енгл.) Можемо ли добити две шљивоцие пре јела, молићу лепо? (енгл.) 10 Било је добро, зар не? (шпански) 11 Изврска храна, човече! (шпански) 8 9

136


Тада се поред њих створио инспектор Филиповић. Црнобрња није видео одакле се овај материјализовао. – Упадајте у кола, брзо, ако вам је живот мио! Обојица! Хајде хајде, шта сте се укипили?! – ¡Entrata en el coche kon sangre, hombre!12 – рече Црнобрња Шпанцу. – ¿Che sta pasando?!13 – упита успаничено Гутиерез. – Кажите вашој 'вези' да се сагне и не паничи, извући ћу вас из ове невоље! – рече одлучно инспектор Филиповић. – Шта рекосте, каквој бре вези? Дугујете и мени и човеку једно велико објашњење свега овога! – Онда се обратио Гутиерезу: – ¡Маntenar la habeza hacia abajo y se calle! Silencio! Voy a explicar a usted más tarde!14 – Добро, добро, само се смирите док им не умакнемо! – рекао је Филиповић а онда се и он обратио уплашеном Шпанцу: – Океј, сер, џаст рилекс! Донт вори! – Повео их је до тамнозеленог аудија. Филиповић је метнуо ротационо светло с магнетом на кров, укључио сирену и уследило је неколико минута лудачке вожње, током које су се склупчани Црнобрња и Гутиерез (Шпанац у положају фетуса на задњем седишту) препустили на милост и немилост шоферском умећу свог спасиоца. Упркос заглушујућој сирени, Црнобрња је успевао да ухвати и „пирли-пирли“ с полицијске мотороле и глас који је рекао „акција 'шпански затвореник' у току, пријем!“. Онда су се кола зауставила и сирена се угасила. Филиповић је угасио мотор. – Опасност је прошла, господо. Евритинг ис сејф нау, мистер! Замолио бих вас да сва тројица мирно и хладнокрвно изађемо из аутомобила и одемо на кафицу преко пута у онај тамо кафић да обавимо један кратак разговор, а ви после идите куд вам је воља. – Па добро, агенте како се зовете, хајдемо на кафицу. После свега овога, треба ми и сода бикарбона. Поховани свињски мозак

Улази у проклети ауто, човече! (шпански) Шта се, бре, догађа?! (шпански) 14 Главу доле и шат д фак ап, бре, после ћу ти објасним! Силенцио! (шпански) 12 13

137


73-74 ми умало на нос није изашао. – Онда окренуо према мртвачки бледом Гутиерезу: – ¡Mi amigo, este tip es de la policia secreta. El nos quiere plantear algunas preguntas!15 – Јели сте свињски мозак?! Фуј, то никада у животу не бих могао да ставим у кљун – рекао је Филиповић с гађењем. – Ма дајте молим вас, шта се вас то тиче?! – Црнобрња је сунуо ватру на ову неумесну примедбу. – И где вам је тај кафић? И шта је све ово било?! – Затим се колико-толико мирнијим тоном обратио Шпанцу: – Gutierez, todo esta bien.16 Филиповић је први изашао из кола а двојица путника су га следила. Инспектор је руком показао на кафић преко пута и повео их до угоститељског објекта. – Ево ту смо, само мирно – рекао је инспектор, агент или шта већ. – ¡Oho, un buen citio!17 – одушевио се Гутиерез. То је ишло на живце Црнобрњи, који је што пре хтео неко прихватљиво објашњење. У кафићу их је дочекала диско музика, у току је био Disco Inferno од Трампса. Ретро ствар је пријала Пеђи. Филиповић их је одвео до шанка и руком показао да заузму барске столице. Црнобрња је више волео да седне за сто, али у пуном и задимљеном кафићу као да није било слободног места. – А шта би било да смо јели скакавце?! – извалио је постмодерниста, јер није могао да преболи критику свог гурманског избора. – Е, да сте јели скакавце – рекао је мртав оизбиљан Филиповић – били бисте ухапшени. Из мог искуства, они који једу скакавце су особито склони шуровању са страним елементима. Пре него што је Црнобрња могао да реагује, пришла им је конобарица. Била је тамнопута, с афро фризуром, али је говорила савршен српски језик, па је Црнобрња био сигуран да је реч о ћерки неког нашег гастарбајтера из Северне Африке. – Добар дан, господо, шта бисте попили? Пријатељу, овај чова је из тајне полиције и желео би да нам постави неколико питања! (шпански) 16 Гутиерез, све је у реду. (шпански) 17 Охо, лепо месташце! (шпански) 15

138


– Даћете нам три еспреса! – рекао је Филиповић. – Да ли је ово скривена камера? – беснео је Црнобрња. Конобарица је подигла обрве. „Као учитељица!“, помислио је писац и одлучио да ће да је мрзи. – ¡Calmarse, Dimitri!18 – рекао је Гутиерез – Е сада је доста замајавања! – Црнобрњи је пукао филм – Шта је бре било оно с пуцњавом испред кафане?! Двојицу су убили на наше очи?! И шта значи ово киднаповање?! Филиповићев поглед је опет заличио на хипнотишуће фиксирање инспектора Џапа. На неки начин је изгледало као да се радује немоћном бесу писца Црнобрње. Играо се с њим као мачка с мишем. – За пуцњаву и оне упуцане несрећнике, немам појма и баш ме брига! То је ствар за јавну безбедност, крвне деликте, и тако то. Ја сам државна безбедност и могу да вам одговорим на други део питања. – Ма јесте ли ви бре нормални...?! – забезекнуо се Црнобрња. – Изволите кафица. Желите ли и нешто жестоко? – конобарица је заиста брзо обавила посао. Кафић је очигледно био разрађен. – Shljiva, one shljiva please!19 Хахаха! – весело је наручио Гутиерез. – Две шљиве! И шта, није вас брига за оне упуцане људе, па могли смо да погинемо! – рекао је Црнобрња. – Три шљиве! – рекао је Филиповић. – Па нису у нас и вас пуцали! Ко зна које се то будале кокају, данас свако има оружје, не може то да се ограничи... – Сркнуо је кафу. – Добро, да чујем онда зашто смо ми киднаповани! – рекао је Црнобрња, одједном уморан и резигниран. Пожелео је да легне на тросед у свом дому и одрема преобилну клопу, вино и ракију. – Као што рекох – почео је Филиповић одлучно и монотоно – ја се бавим државном безбедношћу. Мене не занима да ли се ви дрогирате, јебете у дупе или курвате, или да ли једете свињски мозак сачувај ме Боже... – Ту се прекрстио левом руком и погледао у плафон.

18 19

Смири се, Предраг! (шпански) Шљивовица, једну шљивовицу, молим! (енгл.)

139


73-74 – Види овога шта прича! Па јесте ли пробали свињски мозак, па бризле, шкембиће, то је деликатес! – Добро добро, укуси су разни, као и у сексу, свашта људи раде, не кажем, све треба пробати док си млад, али понављам: ништа ме то не тангира све док вас неко не врбује на тај начин да почнете да радите против уставног поретка. Дакле, у овом случају ме занима само та фасцикла коју сте прорађивали с вашом везом Гутиерезом и у њу нешто бележили и означавали и тако даље. Све време сте се домунђавали. Молим вас да ми без опирања дате ту фасциклу на увид, сада и овде и одмах, те да ми искрено и без икаквог врдања кажете о чему се ту ради. Ако тако урадите, неће бити проблема. Предраг је почео да се смеје. Најпре тихо, па све гласније. Конобарица им је донела ракију. – Стиже ракијица! – Метнула је чашице испред Филиповића и Црнобрње, а затим се весело обратила Гутиерезу: – Хир из јор плам бренди, сер! Нумера Disco Inferno се завршила и почела је песма I Love To Love. Црнобрња, који се сада већ смејао грохотом, препознао је певачицу: била је то заборављена власница једног јединог хита, Tina Charlеs. – Ево вам фасцикла, па погледајте. Не знам шта сте мислили шта је то, али реч је о преводу романа са шпанског на српски, романа овога овде писца, о једној врло осетљивој теми, трговини органима на Косову, и ми смо се састали у кафани да као и обично прорадимо моја питања у погледу превода, последње недоумице, тешка места и тако то. О томе смо разговарали, а белешке се тичу само тога. – Како то мислите 'трговина органима' на Косову? – упитао је сумњичаво Филиповић. – Ко се ту експлицитно помиње? Неки српски функционери? Косовски функционери можда? – Пазите, то је роман. Фикција. Није то извештај. Премда је у доброј мери базиран на извештају Дика Мартија. А не помиње се нико изричито. Имена су промењена. – Чија имена? – Дика Мартија, неких српских саговорника, али нека имена су остала. – Која имена су остала? – Филиповић је био упоран. Црнобрња је помислио да је прерано одахнуо. Рекао је надурено:

140


– Па имате текст. Узмите га и 'проверите' га. – Онда се опет сетио скакаваца и примедаба на јеловник. – Ово са скакавцима ме подсетило на 'Године које су појели скакавци' од Пекића. – У кафићу се променила музика. Преко незавршене „Волим да волим“ кренула је ствар The Sound Of Philadephia, у извођењу МСФБ. Филиповић је први пут донекле изгубио присуство духа. Звучао је и малкице припито. „Да ли му је ово прва шљивовица данас?“, питао се Црнобрња. – Пекића ми не помињите. Малограђанин и вазда пијан као дупе! И постмодерниста. На једног издајника реалисту долазе четири постмодерниста. Комбинацију са једењем скакаваца још нисам имао у пракси, али то би сигурно била бомба! – рекао је инспектор мртав озбиљан. – Покажите ми, молим вас, још једном вашу значку! – Црнобрња се сетио да пита. – Ја још нисам ни видео вашу значку, мора да се шалите! Ма ово је сривена камера, па да! – Почео је да се осврће. – А како сте ме видели у станици милиције у Мајци Јевросиме онда?! – Филиповић је сасвим сигурно био малкице нацврцан, сада је Црнобрња био потпуно сигуран. – Може то да се изведе... Као у филму 'Шарада', на пример. То је најмањи проблем...! – И то је све? Састали сте се само због превода овог романа? Ни због чега другог? – Филиповић одједном као да је био решен да оконча ову конверзацију. – Ни због чега другог – рекао је уморно и резигнирано Црнобрња. Писац Гутиерез, као да је разумео о чему су његов преводилац и инспектор Филиповић разговарали, додао је преплићући језиком: – ¡No por ninguna otra razón!20 – Шта каже овај? – упитао је Филиповић. – Каже 'ни због једног другог разлога'! – ¡Си, си! – потврдио је Шпанац. – Како он зна о чему смо ми сад разговарали? – запео је инспектор. Црнобрња се таман обрадовао да је све готово, али сад се опет уплашио да ће се расправа отегнути. 20

Ни због једног другог разлога! (шпански)

141


73-74 – Паааа, не знам... Он је сензибилан, шта ја знам, овај, уметник, бре! Ма разуме он већ мало српски, слабо говори, али више разуме него што говори! Филиповић је зачкиљио и сумњичаво упитао Шпанца: – Хеј ти, разумеш ли ти шта ми ово причамо?! – ¡Пље-ска-ви-ца! Ка-вур-ма! Па-при-чица! – рекао је припито Гутиерез. – ¡Силенцио, бре! – обрецнуо се Црнобрња на Шпанца. Желео је само да се испружи на свом троседу и да куња наредних неколико сати. На његову срећу, изгледа да је нацрвцаном инспектору Филиповићу такође било свега доста. – У реду! То је било све. Не брините, нећете имати никаквих проблема. Ово ја плаћам. Ево вам за такси – извадио је хиљадарку из џепа и дао је забезекнутом Црнобрњау. – Одвезите вашег писца у хотел, напио се, нека се наспава. Када је Дару Црнобрња пробудио аларм на њиховом Филипсовом радио це-де плејеру, изненадиле су је две ствари. Најпре, зачула се нека друга радио станица и то с песмом „1979“ Смешинг Пампкинса. А онда је приметила да је Предраг некуда већ отишао. Сањала је досадан, репетитиван сан, како су њих двоје отишли да летују на село, обоје су имали претходног дечка и девојку из живота на јави, домаћин их водио да им покаже козе, био је то бљутави сеоски туризам „с домаћим, здравим специјалитетима“, а онда је тај домаћин, изборани човек од најмање педесет лета али у зифт офарбане косе дохватио гусле и кренуо да лелече. Певуцкање Билија Коргана у песми из 1995. – „1978“ – била је милина за њене уши после сна, који ју је подсетио на бенд Казна за уши и њихов хит „Телећи поглед“. Сада је, не знајући зашто, пожелела да помах после Памкинса дођу и Лутке и песма „Ке Путана“ из исте године. 1995. то јест, не 1979. Ставила је шерпу с водом за јаја и укључила апарат за филтер кафу. Извадила је млади сир из фрижидера и припремила тост. Чекала је да чује џингл радија. Можда је пронашла нову омиљену радио станицу. У то је била потпуно сигурна када је почела следећа нумера: Endlessly од Меркјури Рев. Песма је била из 1998. и радио је очигледно био у духу деведесетих. Тада се зачуло звонце на вратима. Дара је похитала да отвори и чула брата како је пожурује из ходника:

142


– Хајде, хајде, Дара, ја сам, пожури! Дара је откључала. Питала се зашто Предраг сам не уђе, али када је откључала врата било јој је јасно: руке су му биле заузете нечим поприлично кабастим, умотаним у бели папир прилепљен селотејпом на више места. – Па где си то био тако рано? Мислим, за тебе је цик зоре. Пази да не закасниш на 'Око Балкана', данас мораш да бриљираш после оног одласка у прошлој емисији..:! Шта је ово?! – Погоди шта сам донео! – раздрагано је рекао Предраг. – Никада нећеш да погодиш! Не брини за емисију, стижем све. – Лаута? Ренесансна, поклон за мене? – устрептало је рекла Дара. Затим је ускликнула: – Јао када покажем ујки и Зорану Хтистићу... Је л' то унапред за рођендан? – Ух, што си досадна с тим Христићем. Није лаута, секо, немој да се љутиш, али није баш теби за поклон. – Затим је шеретски додао: – Али, имаћу на уму ово што сам чуо када стигне рођендан... Ово су наши гени, наше порекло, видећеш... Него да грицнемо нешто! Њам, видим мирише кафа, ух доручак! – Па да грицнемо, кафа је баш готова – рекла је Дара разочарано, сумњичаво гледајући у замотани предмет. Јели су у тишини, а за то време је кренула песма „Голдфингер“, групе Ash из 1996. Дара се питала да ли ће брат да примети носталгичне ноте. Овај је замишљено доручковао. Када је пуним устима проговорио, Дари је било јасно да су га окупирале неке друге мисли. – Па да, види ти то, ја имам досије, а прошао је Пети октобар јеботе! Супер! – рекао је саркастично на крају. – Џабе онолике шетње деведесет шесте-седме. А кол'ки нам је дуг за инфостан јер нисмо плаћали из протеста... – хтела је да му подиђе Дара. И она је говорила пуним устима. – А сетио сам се ноћас, тај бајаги 'инспектор Филиповић' се прави да не зна шта је постмодернизам и књижевност, а још при оном првом сусрету, ноћас ми је дошло у главу, сећаш ли се, рекао ми је док ми је давао фасцикле, рекао је 'користиће вам у вашој књижевности', е, која лукавштина, само се претварао. И пази ти, они су нас пратили, мене и Гутиереза како цуњамо по кафанама и како причамо о преводу и мислили су да ја ко зна какве тајне предајем

143


73-74 страном агенту!? Јеботе! Како је то све наопако насађено... Ма чуј то ову музику, је ли ово касета?! – Неки радио, немам појма који. Звучи kao Радио Индекс из 2005! Али што се тиче онога јуче што си доживео, па, овај, знаш шта, то је и нормално, ћале и кева би исто тако радили са сумњивим интелектуалцима...! – Чујеш ли ти себе, секо моја музикантска?! – Па јеботе, Пеђа, ти си бар филм фрик. Читао си Ле Кареа и гледао си те шпијунске филмове. Па ко је сумњивији од писаца и људи који преводе, путују, знају језике и играју шах?! Нема шпијунског романа а да се у њему пијани писци не састају по иностраним кафанама и размењују фасцикле! – Ти мене зајебаваш, секо, је л' тако да ме зајебаваш?! – Предраг се замислио. На радију је кренуо повратнички хит бенда Weezer, „Keep Fishin’” и он је окренуо главу према спаваћој соби, устао и донео радио и це-де плејер на трпезаријски сто. – Па јесте, и то што кажеш... Него, откад нисам чуо Визере... – И, да ли те је дркао кад си му лепо објаснио о чему се радило? – питала је Дара. – Није, секо, није ме дркао. Пустио је и мене и мог Гутиереза. За тренутак сам се препао да држави просто није у интересу да се објави роман о трговини органима на Косову, шта ја знам, можда је на некој, ко зна којој вишој инстанци, одлучено да не треба чачкати односе с Косовом, шта ја знам. Више ништа не знам. Али, то би било тако неморално заташкавати, ако би се с доказима нешто могло постићи. Мислим, то не може да буде мање важно од политике, ма колико висока та политика била. – Ујка ми је данас уговорио састанак са Зораном Христићем. Показаћу му химну Станислава Биничког. Ноте, мислим. – Чим је видела братовљев израз лица, Дара је знала да је погрешила што је тако рано споменула Биничког. – Јаооооо, немој сад опет о томе, плиииз!, немој, бре, ево сада ћу да отрчим у неку банку нека ме убију пљачкаши. Само немој да тупиш више о том Биничком, 'леба ти! – Добро, нећу – рече Дара увређено и пуним устима. – Али ни да ми не попујеш с тим дедом четником! – Ееееј, чек чек, на њега сам заборавио, јеботе – ускликну Пеђа, такође пуним устима. – Еј, пази ово што сам ноћас слушао када си

144


ти заспала, овај одломак је срцепарајући. Бре, наши четници су били високо морални људи а опет су били од крви и меса. Предраг је на сестрину велику жалост искључио Визере и кликнуо дугме диск плејера. Зачуо се дрхтави старачки глас деде Жерјавића: – Ми смо у шуми, да речем, на терену, имали строга правила у погледу морала и поштења. Ту није смело да бидне, да речем, опште хрвање, да се оно, свак' са сваким, да простиш, тамо где не треба. Она ствар има да бидне у гаће! Него, само ако је дотична, да кажем, распуштеница, илити удовица, да нема свога чојека, и ако јој треба помоћ око имања, ондак, ако је четник без своје породице, онда може невенчано шњом да живи, да се пазе, и тако, али све прописно, уз узајамно поштовање. – Предрагу су пошле сузе на очи. Зауставио је плејер и истресао нос. – Јеси ли чула? Људске громаде! Етика, човече! – рекао је кроз сузе. – Јесам, нисам глува – рекла је Дара пуним устима. Предраг је поново притиснуо дугме на плејеру. Деда Жерјавић је наставио: – Ђенерал Дража је у једном моменту био сам на терену, и та самоћа је богме потрајала. Жена му била одсечена у граду. Он је иначе био толерантан према другим самцима и удовцима, им'о је разумевања, а по природи је био аскета. Додуше, им'о је једну женску душу, била је то једна удовица из села, озбиљна жена, као лађа, ух да си је вид'о, она му је прала и крпила и пеглала и правила гибаницу, е, чуј, Дража је умео тако, понекад само, онако од милоште само шљас по гујци, али то је било онако очински, части ми! – Предраг је заридао и угасио плејер. – Па ово су биле људине и дивови, секо! – Па можда јесу – рече Дара пуним устима – али немој да плачеш опет, сада звучиш као онда кад су прекинули концерт Секс Пистолса у Копенхагену 1996.-те, оно када су их усред Pretty Vacant гађали пивским флашама, тада ти је умало срце препукло, јер тек што су се поново саставили! – Онда је наметнула извештачено весел тон, да би га разведрила: – Зар не треба да се спремаш за други део емисије 'Око Балкана'?! Закаснићеш...! Баш тада се споља зачуше сирене амбулантних и ватрогасних кола. Дара се штрецнула јер се сетила недавне екслпозије.

145


73-74 – Е, да видиш шта сам ово донео! – рече брат, отре сузе и донесе тајанствени предмет у белом папиру. –Види! Дара је зинула од изненађења. – Гусле?! Стварно није лаута! – Да, да, гусле, секо. Ево да чујеш. Предраг је одлепио гудало које је уз гусле неприметно било причвршћено гуртном и даде се у певање: Оооој Дедо Жерјавићууууууу што ми показа прави пууууут четници били сте јунаци правииииииии киту држали у гаћамааааааааааа – ооооо-ој! Ој Џони Лајдоне од Лондонаааааа што остави Пистолсе Сексиииии ооооо-ој! и oснова Паблик Имиџеееееее оооооо –ој! Тада се зачуло лупање у зидове, а затим и вика комшија: – ДОСТА! ПРЕКИНИ! КО ЈЕ ОВА БУДАЛА?! – Предраже, јеси ли ти полудео? – рекла је збуњено Дара. Није знала шта да ради. Никада није видела брата у оваквом стању. Овај је, пак, наставио да поје: – Ој Велиборе Костићууууууу што растури Радост Европеееееееее ооооој-ој! и обуче плави жакет, мајциииии, и постаде Тони Монтаноооо оооооо-ој! Ту је напокон завршио и Дара је могла да одахне. Ипак је додао, нормалним гласом: – Е, ово је бре музика. – Поново су се зачули протести комшија и лупање о радијаторе и зидове. – ДОСТА ВИШЕ! ЗВАЋУ ПОЛИЦИЈУ, ПРЕКИНИ! – Ма коме ти прекини, стоко једна усташка! Усташе, марш из Србије ако вам се не свиђа! – Предраг био избезумљен од гнева.

146


– Пеђа, молим те, смири се! – Дара га је кумила, али брат је и даље реплицирао комшијама: – Прекините ви, кеву вам усташку! Хајде, изађите у ходник, да се бијемо! Па ком опанци ком обојци! – Пеђа, време је да кренеш на радио. Позваћу ти такси... – Дара је била бледа као креч. Предраг Црнобрња се некако смирио и сишао пред зграду. Тамо га је већ чекао такси. Препознао је број који му је сестра рекла и одмах сео на место сувозача. Запахнула га је музика: „Без тебе“, Милоша Бојанића, удружена са знојем таксисте, који рече: – Добар дан, госин певач. Тек тада је Предраг препознао човека: то је био „Боле Стошић“, таксиста од пре тачно недељу дана. – Оооо, то сте ви – рече писац кисело. – Баш ми је мило! Е сада идемо у Радио Београд, то је јамачно довољно далеко. – Ја-ма-чно, јамачно, па јесте ја-мачно. – Таксиста је анализирао њему непознату реч. – Може да се вози до тамо, али ти си млад, бре, мог'о би то и пешке, да ли се бавиш неким спортом?! Не, је л' да? Види се! – Ма хајде молим вас не задржавајте ме, возите ме! Закаснићу на емисију! – Тада је на радију почела песма „Заведе ме мајко момак лош“ од Шикице. – А, емисија? Певаш, ха?! Па да, чим си на радио ниси познат, нисам те видео у Фарми, јебига, запантио би' те. А певаш изворну музику, ха? Царевац и Силвана Арменулић и онај 'армоникаш Ђокић, што је мазнуо Стојшићку, је л' да? Је л' знаш ко је Стојшићка? Та је била авион. И још је авион! – млео је таксиста. – Јесте. Од извора два путића. Певам и плешем. – Плешеш на радијо?! Аууу, ал' си наџак... Наредних неколико минута таксиста увређено ћути и у аутомобилу се једино чује дисање два човека и Шикица. После ње, кренула је песма „Боље да сам јуче умро“ од Џеја. Стихови су фацинирали Предрага: Да сам ове ноћи умро лакше би ми било него што те виде с другим

147


73-74 да му грејеш крило. Ухвати ме као сома без штапа и мамца а сада крај мене прођеп као поред странца. Тада се зачуше рафали из хеклера (тако се барем учинило Црнобрњи) ломљава стакла, крици и нечији гласни повици „ЛЕЗИ; УБИЈАМ; ЛЕЗИ, НЕ МРДАЈ!“ – Ово је амбасада, бре, атентат. Идемо бочном уличицом. – Предраг је тек тада приметио где се налази. Точкови таксија су закрипали. – Идемо мало заобилазно, ал' стижемо ваљда на твоју певанцију на радију. Сад морамо да станемо поред скупштине, види види, високи гости, је л' видиш?! Је л' видиш?!' – Аман, видим, нисам ћорав! – Предраг је помислио како се сирене у даљини кепо слажу с песмом Џеја Рамадановског. Морали су да стану јер се неко очигледно непрописно паркирао испред зграде Скутшпине. Таксиста је коментарисао: – А пази онај што се паркирао као јунац, па ни макац. А што би' му ја слатко наплатио казну, али њему неће, не не, само нама обичном свету наплаћују, а таквима... Пази га, неће да се макне. Јер л' видиш?! Ха? Тада је дотични аутомобил експлодирао. Високи гости који су се још налазили на степеницама Скупштине полегаше чим пре, а преко њих се бацише разбацани људи у црним оделима, очигледно телохранитељи. – Јеси вид'о, мајке ти, аутомобил-бомба бокте јебо!!! Атентат! Па с ким се ми то качимо, пусти Турке пусти НАТО, пусти Русе, гледај свој пос'о, јаооо... – цвилио је таксиста. – Ама видео сам, човече, хајде вози! Спасавај нам живе главе! И шта си запео за атентат, то је нешто друго а не атентат...! – зарежао је Предраг. – Шта бре друго?! Шта друго?! – збунио се таксиста, али је срећом знао да нагази гас и да зажди даље. До краја пута нису проговорили ни реч. На радију је после Џеја почео да пева Милан Бабић:

148


Ја имам Сану Сана има ману њене очи сваког могу да оборе с ногу. Таман када се завршила прва строфа, стигоше пред зграду Радио Београда. Таксиста је изгледао малаксало и као да је изгубио вољу да се шегачи. – Ево га Радио Београд. Седамсто динара округло. – Са'ће са'ће, пет-сто...а ево и две-ста! Изволите. – Фала бато, жив био и срећан ти наступ... рече возач без много одушевљења. Предраг је похитао кроз двери Радио Београда и после краће чарке с портиром, који му је опет тражио личну карту на увид, упутио се степеницама прекивеним похабаним тепихом према студију Другог програма. – Светски проблеми се мене не тичу, ја ћу сада да се обрачунам са постмодернизмом и први пут ћу у јавност да изнесем повест о мом деди четнику. Дида мој, бре! – говорио је Предраг себи у браду. Без куцања је бануо у студио, осам минута пре десет сати. За сваки случај је искључио мобилни телефон. У студију су га чекали Саша Ћирић и критичар Арсенић и џингл емисије који се вртео on repeat. Као и прошли пут, њих двојица су путем радио линка већ слатко ћакулала с гостима из Хрватске и Словеније. – Добро дошли! Значи, преживели сте овај ужас и аутомобилбомбу... – рекао је Ћирић. – А, то је ипак била аутомобил-бомба?! Мислио сам да мој таксиста има бујну машту. Па баш ту сам се провезао. А пре тога сам видео и оружану пљачку банке... Или је то био атентат на амбасаду, сад не могу да се сетим...! – Ма кај велите?! – зачуо се узбуђен глас Мајдака. – Гдје?! Гдје?! Београд је збиља Невјорк! – Завидим вама Београџанима, Љубљана је булана и долгочасна! – чуо са Војновичев глас и Предрагу Црнобрњи су се и против његове воље јавили стихови песме „Љубљана је булана“, иако муму у том тренутку опште није било до латинице. Стихови, са све музиком Панкрта су прошли кроз главу:

149


73-74 Lublana ma pet občin največja je Šiška pol je Center pol so Moste. Lublana je bulana! Na Viču so še kmetje v Mostah so delavci kmetje delajo na polju delavci v tovarnah. – Немојмо драматизовати. Београд је ипак слободарски велеград, то су само изоловани инциденти – рекао је Ћирић конвенционално. – Послужите се кафом. Него, шта кажете за ово с Миљенком Јерговићем? Он је баш награбусио после оне колумне у Политици. Удружење књижевника Србије га је оптужило да је усташа. Ја мислим да би та хајка морала да престане. Је л' тако, Предраг? Пре него што је успео да одговори, умешао се Арсенић: – Јерговић је један од наших најморалнијих писаца и њега назвати усташом може само кретен. – Човек пише колумно за 'Политику' ин му је па то захвала. Анпак ја не вем все о томе... – удробио је и Војнович са звучника. „Зашто људи имају потребу да искажу своје мишљење и о стварима о којима немају појма?!“, питао се Предраг. Осетио је снажан порив да просветли колеге Балканце: – Е јесте усташа и треба му одузети 'колумно' у Политици! Усташе марш из Србије! – Ма, да ли ви то озбиљно? Не, мора да се шалите! – забезекнуо се Саша Ћирић. Ни Арсенић није могао да верује. Исколачио је очи и рекао: – Предражe, исто вас питам као и Саша, је л' ви то озбиљно? – Ха ха ха, ви Срби сте чудесни. Морам признати да баш не пратим о чему се ту ради, ја и не знам читати ћирилицу... Кај је написао? – умешао се и Мајдак са звучника. Тонске везе су очигледно радиле беспрекорно. – Ево да вам објасним шта је урадио и како је кренуло, а иначе јесте усташа...! – рекао је Предраг.

150


– Шта је вама данас, господине Црнобрња?! – зачудио се Ћирић. – Ћутите, Саша, да објасним људима о чему се ради. Ви сви знате да наш министар културе и информисања у кабинету има воштану фигуру Драже Михаиловића у природној величини. – Онај с косом?! – питао је Војнович. – Јесте, али није то он унео, већ један други пре њега, новинар иначе. А већина осталих министара, осим из Ес-Пе-Ес-а, имају мале фигуре Драже... – Па то као Штрумпфови – насмејао се Арсенић. – Као вуду луткице?! – посолио је Мајдак смејуљећи се. У студију је завладао општи смех. Само је Предраг био озбиљан. – Јесте, као Штрумпофви и вуду луткице... Ма који је вама ђаво, бре?! Јебали вас Штрумпфови! – Данас смо сви под стресом због ових ванредних догађаја...! – покушао је Ћирић да смири ситуацију. – Да наставим – рекао је Предраг. – Јерговић, који је опседнут темама из бивше Југославије па и старе Југославије, дохватио се никог друго до Николе Калабића и за њега рекао да је 'тродимензионалан' лик, за разлику од Слобе, Фрање, Хитлера и Драже, који су, по њему, једнодимензионални ликови, као да су од стиропора. А Калабић је издао Дражу комунистичким властима, маму му његову! Е због тог величања издајника Калабића га је У-Ка-Ес назвао усташом. И имали су право! Нека се врати у Хрватску па нека тамо велича Калабића! – И ви то одобравате?! Откад то?! – Ћирић није могао да верује својим ушима. А ни очима, јер је било очигледно да се Предраг не шегачи. – Аха, сада ми је контроверза мало јаснија. Али нигдар нисам чуо за Калабича, морам поведати – рекао је Војнович. – Запетљана ситуација...! - рекао је Мајдак. – Кај му је то требало усташати се по србијанским медијима?! – Ама Мајдаче, није се усташао, пусти овог Црнобрњаа, пошандрцао је – рекао је Арсенић. – Или се зеза?! Ха, Црнобрња, зезате се, је л' тако?! Саша Ћирић је тада подигао кажипрст и рекао: – Е сада почињемо емисију, позор!

151


73-74 Зачула се шпица емисије „Око Балкана“ и одмах после ње, емисију је отворио аутор и водитељ Саша Ћирић: – Поштовани гледаоци, овај слупаоци, опростите, иако сте вероватно узнемирени ванредним догађајима испред Скупштине, где је, према првим и незваничним информацијама, експлодирао аутомобил-бомба управо у време посете високих државника из Европске Уније, верујемо да има и заљубљеника у културу који су остали на Другом програму. Данас треба да довршимо овај радијски округли сто о постмодернизму контра стварносне прозе. – Литература постоји за обичног човека. Никакав жанр, јурњаве аутомобилима, имитација холивудске акције или јалово бављење формом не могу да замене људскост и топлу људску реч, истину и морални став у вези нашег напаћеног народа – рекао је Предраг, иако је било је јасно да Ћирић није завршио „уводно излагање“. Водитељ је одмах реаговао: – Ви се, господине Црнобрња, шалите?! Ви, постмодерниста од формата и друго-Србијанац, ви тако да говорите? – Ја имам деду Жерјавића! Он је знао да Дража није био једнодимензионалан! – рекао је Црнобрња дрхтавим гласом и осетио да му полазе сузе. – Па то је дивно! Ја сам у свом првом роману писао о бабушки... – рекао је одушевљено Војнович. – Дјед у литератури одувијек је доносио позитивна изненађења. Можете ли замислите ситуацију у којој је дјед негативац у свјетској књижевности?! – рекао је Мајдак. Арсенић овоме није могао одолети: – Па, можда када је тај 'дјед'... ратни злочинац на листи 'Центра Симон Визентал'?! – Арсенићу, немој да једеш говна! – рекао је Предраг Црнобрња. Тада запкрипаше врата од студија. Нека мршава бледа женска сподоба у плавом комбинезону (можда била теткица, прошло је Димирију кроз главу) прекинула им је емисију и рекла: – Ја се извињавам, али управо су на свим програмима радија пустили озбиљну музику из студија и прекинули живо емитовање. Јавили су нам да треба да евакуишемо зграду Радио Београда што је хитније могуће због дојаве о постављеном експлозиву. Читав центар је под узбуном, има много таквих симултаних дојава. Чујем да је негде и експлодирало. Молим вас да без панике и

152


дисциплиновано сви изађемо из зграде. Само без панике, идемо степеницама. Не лифтом, само степеницама. Предрагу је пало на памет да зграда и нема лифт. То му је било сумњиво, али није стигао ништа да каже. Када су изашли из студија, понела га је маса узнемирених људи, који се и нису много трудили да сачувају мир. Већ су газили друге по ногама и лактали се. „Стока“, помислио је Предраг. Чули су се коментари: „Боже, шта је ово?!“ и „Заиграла мечка и пред нашом кућом!“... „Типичан дефетизам малограђана и паланачких мудраца“, помислио је Предраг. У једном тренутку је дошло до застоја јер се ходник запушио када се заглавио управо Вуле Журић. У гомили људи који нису могли да сакрију панику, искрсао је директор Трећег програма, П. Шарчевић и просиктао Црнобњи: – Због оних речи о Ани Тасић, ти си персона нон грата на нашим програмима! Онда се Журић одглавио и евакуација се наставила. Ускоро су сви изашли на београдски смог. Али, испред зграде Радио Београда људи сада нису знали шта ће и куда ће. – Ово ми се као новинару и човеку догодило први пут у животу – рекао је помпезно Саша Ћирић. – Мени се као писцу и човеку ово догађа већ данима! – рекао је злобно Предраг. – Шта ли сада мисле Мајдак и Војнович?! – упитао се Ћирић. – Заболе ме курац шта они мисле! – одбрусио је Предраг и кренуо кући пешице. Знао је да више никада неће крочити у зграду из које је управо изашао. Предраг је пошао Светогорском, па даље право улицом Илије Гарашина, а онда је код Технолошког факса скренуо Карнегијевом надоле, па натсавио улицом Краљице Марије поред Машинског факса да би дошао до парка поред Вуковог споменика. Тада је одјекнула снажна експлозија. Предраг је могао да нагађа да се то догодило тамо одакле је и пошао, али није могао тачно да процени. Позвао је Дару. Одмах се јавила. – Пеђа, жив си?! – рекла је сестра кроз плач. – Јесам, шта би? – Срушене зграда Радио Београда, Скупштине, Владе Србије, РТС-а у Таковској, експлозија у ресторану у Београђанки, да не причам. Дођи!

153


73-74 Предраг је стигао кући нешто пре три по подне. Дара га је загрлила без речи. Затим је потражила фреквенцију Првог програма Радио Београда. Радио је стајао на трпезаријском столу. На свим домаћим телевизијским каналима био је телоп с истом поруком: ОЧЕКУЈЕМО ОБРАЋАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА НИКОЛИЋА. (Предраг се питао да ли СББ поново блокира канале хрватске телевизије. Мрзело га је да зме даљински и то провери.) Обавештење с телопа је стајало и у 15:00 када су почеле вести Радио Београда. Шпица је била раштимована. После ње, зачуо се дрхтави глас Жарка Обрачевића: – Поштовани слушаоци, овде Радио Београд. Ванредне вести емитујемо не из наше некад лепе зграде у Хиландарској број два, већ из тајног студија Телевизије Србија. Београд је данас погодила серија терористичких напада. Председник Николић је прогласио ванредно стање на читавој територији Србије и изјавио да је Србија данас завијена у црно. Одговорност за ове убилачке и рушилачке нападе преузела је --Из неког необјашњивог разлога, Дара је искључила радио. Отрчала је до витрине с музичким дисковима и узела један. Вратила се без речи, извадила диск са сећањима њиховог деде, четника Жерјавића, уметнула диск који је донела и притиснула дугме. Зачули су се тонови, који су Пеђи звучали изазивачки оријентално. – Да ли су то те 'Народне игре' Едварда Грига? – смогао је снаге да упита. – Не. То је свита 'Пер Гинт' – рекла је Дара. – Немој да бесниш, али баш арапски звучи...! – прошапутао је Предраг. – Па то се и зове 'Арапска игра'.

Плејлиста (in order of appearance): Мокрањац: Десета руковет The Muffs: Agony The Muffs: I Need A Face

154


Years & Years: King Alicia Keys: Girl On Fire Rihanna: Unfaithful Icona Pop: I Love It Станислав Бинички: Марш на Дрину Stanko Premrl: Zdravljica Јосип Руњанин: Лијепа наша домовино Радост Европе: Фригидна је била Еdvard Grieg: 25 Norske Folkeviser og Danser, Op. 17 No.10 Масимо Савић: Сјај у тами Ој, Јело, Јелено (стара градска) Фијакер стари (Звонко Богдан) Крај језера једна кућа мала (Звонко Богдан) Кад је деда лумповао (М.П. Захар) Неко сасвим трећи (Звонко Богдан) Бледи месец (стара градска, или: В.Васић/Д. Јенко) Донеси вина, крчмарице (М. Нешић/А. Трандафиловић) The Trampps: Disco Inferno Tina Charles: I Love To Love MSFB (Mother, Fathers, Sister, Brother): The Sounds Of Philadelphia Smashing Pumpkins: 1979 Казна за уши: Телећи поглед Лутке: Ке Путана Mercury Rev: Endlessly The Ash: Goldfinger Weezer: Keep Fishin’ Sex Pistols: Pretty Vacant Милош Бојанић: Без тебе Шкица: Заведе ме мајко момак лош Џеј: Боље да сам јуче умро Милан Бабић: Сана Pankrti: Lublana je bulana Edvard Grieg: Arabisk dans från Peer Gynt, Akt IV

155


73-74

СВЕТИ ДИМ Филип Френо (Philip Freneau, 1752–1832) ПОВОДОМ СМРТИ ДР БЕНЏАМИНА ФРЕНКЛИНА (On the Death of Dr. Benjamin Franklin) И тако, дрво што дуго стаја, Висока дика роднога гаја, (кад бура сруши га ил’ време сâмо) Иште да сузама почаст одамо. Див што је дуго стасават’ мор’о Праху се враћа трулећи споро. Ал’ кад му сврши се суђени битак, Још више морамо жалит’ губитак. На добра навикнута ти дела, Тугује васељена цела; Знање сам твоје тако завол’о Да ми је, мудраче, растат се бô’но! Кад жезло посрне горостасно, Новог је краља пронаћи ласно: Али Френклине непревазиђени! Може ли тебе ико да замени? Краљевски понос ти си заробио И стреле громовске у страну одбио.

156


ИНДИЈАНСКО ГРОБЉЕ (The Indian Burying Ground) Упркос свему што мудри кажу, И даље држим до свога става – Положај покојника у гробу Вели да душа вечно му спава. Ал’ ове земље урођеник, Када му живот сконча се цели, За своју трпезу поново седа И с браћом гозбу веселу дели. Крај њега чинија шарених боја, Сликане птице, брзоног јелен Кажу да ловац и после смрти У пустоловину биће одевен. Затегнут лук му за лов је спреман, Стрелама његовим врх је камен – То значи само да век му прође Ал’ му идејâ још гори пламен. Путниче, када прођеш овуда Нека те изглед не заведе, Кад видиш хумку, поштено реци – Они не леже овде, већ седе. Овде још стоји уздигнут камен, На коме око соколског кроја, Спазити може, већ спране кишом, Трагове простијег људскога соја. Ту јоште стоји један брест стари, Висок, што даје дубоког хлада, Под брестом ком се пастир још диви, Шуме се деца играху некада! Ту често краљица индијанска (с кикама бледа Саба) се јави

157


73-74 Да с многим дусима варварским кори Онога који на гробљу борави. По месечини и роси влажној, У покрету су ловац и плен. Јелена ловац и даље гони, Ловац и јелен, обоје сен! Дуго ће страшљива ту видет’ машта Поглав’цу с копљем за лов и бој, А разум ташти ће да се клања Сенкама тим и опсени тој. ИНДИЈАНСКИ СТУДЕНТ, ИЛИ СИЛА ПРИРОДЕ (The Indian Student, or the Force of Nature) С најдаљих извора Сускехане,1 Где дивља племена ловац су плену, (Ћебе му везано нитима жутим) Пастир од шуме на пут свој крену. Мало пре тога, један потукач, Поп тужна лица, жељу изрази – „О, зашто тако ваљана момка Држат’ у пустоши где живе врази?“ „У земљи белаца постоји варош Где знање има разумну цену – У школу момка, ћебе му скин’те, Нека га одором школском одену.“ Од дуге расправе устаде савет, Шалума2 трикови забавни бише, На пут, у Кембриџ Хол, по снегу, Дечака бронзана отправише.

1 2

Река која протиче кроз Пенсилванију. Дечаково име је Шалум.

158


Лук поглавица штедри му даде, Од других стрелу и кожу ј’ добио; Перје у јарко црвеној боји Сам је од какве ћурке уловио: Тако пут започе, одевен весело, По голим брдима, самцијат сам; Звезда га вођаше, дуго тумараше, А сваке ноћи јастук му кâм. Напокон стиже, храмљући тешко, Где учењаци хеленски зборе, А муза ради о Писму хебрејском Недељно двапут се разговőре. Помало ј’ пис’о, помало чит’о, Мало с граматиком забушав’о (Дивљак индијански одгојен фино У школи много је обећав’о). Мишљаше једни – постаће правник, Други – у физичара ће да стаса; А трећи што га је мање познав’о Вид’о је у њем божанска гласа. Али погледи проницљивији Још онда вид’ли су шта у њем чучи, Вид’ли да с луком радије лута Него да Вергилија учи. По дугим сатима научењаштва, По часу што душу у калуп меће, У шуму одлази да дивљач лови, Пределом самотним да трчи, шеће. Никаква мистика ум му не грејаше; Учена звања тражио није, Сласт му је била веверца пронаћи Што се у стабла шупљини крије.

159


73-74 Жалом сеновитим, жуборном реком, Шумом му осети поседнути; Орошен травњак и сан јутарњи Шарама маште му оденути. „Та зашто“, узвикну, „шуму замених Родну за зидове мрачне и ’холе; Сребрни поток, језеро бистро Мемљивом књигом, ходником школе?“ „Мало је тражњи мојој довољно – Хоће л’ ми новац, част више дати; Или ће награду скромну што некада Бог шумски даваше да ми ускрати?“ „Нека серафими храм стекну светлости, Палату рајску што миљем плени – Ја само Богу Природе клањам се – Добра је мени и земља сени.“ „Страхотне тајне ове небеске Од душе чине ми плашљива ругла – Да ли планете лете орбитама И је ли земља стварно округла?“ „Нека комете к средишту хитају, Нек се планете и даље крећу – Само је сунце мој верни пријатељ, Другога Бога штовати нећу. Тамо где шуме расту исконске, А ловор преплетен никад не бледи, Отићи морам, срце ми казује – У земљи сени ми мрети вреди. То рече и без одоре, новца, Пошавши западним врелима воде, (Ћебе му везано нитима жутим) Пастир од шуме свом дому оде.

160


О ИСЕЉАВАЊЕУ У АМЕРИКУ И НАСЕЉАВАЊУ ЗАПАДНЕ ТЕРИТОРИЈЕ (On the Emigration to America and Peopling the Western Country) К западним шумама и чистој низији, Где гениј најдивљи Природе влада, Паламон3 полази ка својој визији Да уметности начини сâда – Каква ће тамо чуда слобода И нове државе моћне да ода! С европске обале, деспотске, горде Туђинац стиже да свет нов истражи, Овамо, к нама га путеви воде У земљу срећнију, крајолик блажи, Где ’холи деспот га не уништава, Нити га круном роб понижава. Каква ли љупкост око опчињава На дивљем потоку, на Охају! Ни храбра уметност не сачињава Природе дела што тамо сјају. Са ове равнице што села ј’ престо, Дуго сакривен, познат одскора, Дивљак у бегу уступа место, У другу земљу се селит’ мора, Где теку мање угодне реке И расту шуме тамније неке.

Паламон је лик из Кантерберијских прича Џефрија Чосера („Витезова прича“). Он, слично избеглицама из Европе који су напуштали огњишта због терора римокатоличких и протестантских суверена, бежи из тамнице краља Тезеја, да би на концу остварио своју намеру оженивши вољену принцезу Емилију (избеглице су у Северној Америци успеле да подигну стална насеља). 3

161


73-74 Река Господине!4 Стаза ти твоја Ходи кроз пределе, земље без броја, Притоке творачка даде ти Природа Многе да огромна постанеш вода! Више без користи да будеш нећеш, Нит’ ћеш кроз лугове залуд да течеш; Више ти неће принчевске воде Да поје језера бадава даљња, Нит’ ће кроз шуме мрачне да броде Непримећене, пут ушћа крајња, Улоге веће ти шаљу с висина, Нов товар спрема ти трговина. Док груди штедре греје врлина, Овде слобода ће вишња да живи, Сметати ратна неће глашчина, Нити Европе понос грамзиви – Разум ће законе нове да роди И из збрке ће ред да се згоди. Краље и државе њине напустивши Вештачка сјаја, као у лутка, Намерник стиче, тек доцкан схвативши, Земљу блаженију од сваког кутка – Исток је допола сужањства допао Где краљ и свештеник ум је спопао. О, веку, пристигни, пожури, дане, Кад човек човеку враг бити неће, Кад Разума ће бакља да плане Да род наш постиђен поглед не скреће – Африканац још овде јечи Због ланца што нераскинут звечи. Доба ће будуће светлије сцене Френо говори о томе да ће највећа река Северне Америке – Мисисипи – поставши жила куцавица цивилизоване америчке државе, стећи нову, далеко сложенију улогу него што ју је имала међу урођеницима. 4

162


Држава ових поздравити, Гениј ће њихов свет да покрене, Дела им смрт ће победити. И друштва настаће веће сигурности Но што их дадоше источне мудрости. О ОСАМЉЕЊУ (On Retirement) Самотњаков крај реке дом Што усред шуме спава, Какав да год се учини ком, Више се радујем дому свом Но круну да носи ми глава. Колиба коју зовем станом, Од брига изолована; Баштица ограђена кâмом, Зид јој обрастао бршљаном, А близу бистра фонтана – Више дат’ среће могу мени, Више блаженства да ми пруже Од свих богатстава сакупљени’, Светова пали’ и обновљени’ – Сипаца што душу руже! Човече луди! Гордост те слади, А мало срећу ти мож’ донети. Погрешно ј’ осећат’ толико глади, Као да само победе ради Живиш – а нећеш мрети!

163


73-74 ЈУТИНА ВРЕЛА5 (Eutaw Springs) На Јуте врелима, храбри су пали, Прашина ј’ прекрила њихове уди, Сузама, врела, јунаке залијте, Кол’ко их неће да се пробуди! Ако на овим рушевинама, Око још може да ти засузи, Притисни груди нежне и реци – Слободе овде спавају друзи. Ти, кој’ ћеш овом кланицом проћи, Ако ти прса се греју врлином, Уздах за селима пустим испусти, Уздах за уснулим чобанином! Скромни шумарак им, странче, украси, И због те, паднеш ли, суза ћ’ да тече: Лепота јутарња нужно не значи Да ведро по томе биће и вече. Отаџбину су рањену видели, Варош у пустоши, пламен што скита; Онда с’ у сусрет врагу појурили, Са копљем кренувши – али без штита. Под барјацима командант-Грина, Енглез је у бег мор’о да с’ дадне: Оклев’о нико ниј’ да се бори, Битка код Јутиних врела (извора речице Јуте у Јужној Каролини) одиграла се 8. септембра 1781. У њој је војска од око 2000 незавидно наоружаних побуњеника под командом Натанијела Грина, приморала нешто бројнију војску британског поручника Александра Стјуарта да се повуче у Вирџинију и придружи трупама лорда Корнволиса, чија ће предаја у октобру исте године отворити преговоре о повлачењу британске армије из побуњених колонија и признању независности Сједињених Америчких Држава. 5

164


Нити за земљу своју да падне. Али ко што су Парћани стари, Премда у бегу, стрелама тукли, Британци, бежећ’, неуплашени, Пуцаху док се нису повукли. У миру почивај, војско патриотска, Премда далеко си, на каквом небу; Ваљда си срећнијој отишла земљи, Светлијем неком сопственом Фебу. ДИВЉИ ОРЛОВИ НОКТИ6

(The Wild Honeysuckle) Лепи цвете, што си тако нарастао чедан, Скривен сред свог тихог, осамљеног стана, Нетакнут ти на ветру лебди цветак медан, Невидљива поздравља мајушна ти грана; Ничија ту ти нога задат’ неће муке, Засузити нећеш ни због чије руке. Сама те Природа у бело завила, Од простачка те погледа скрила, Сен да те чува ту је настанила И воду жуборну крај те је слила; Толико нечујно лето ти мине И дан ти залази да почине. Љубећ’ ти чари што плен су времену, Срце ми пропаст ти будућу жали; Више их нема – чак ни у Едену Нису радоснији цветови цвали; Мразеви строги, јесења снага Од цвета оставит’ неће ни трага.

Орлови нокти (енг. honeysuckle) су пузавица која расте у различитим деловима северне хемисфере. Њихови цветови имају слаткаст, медан мирис. 6

165


73-74 Из сунца јутарња, вечерње росе Малог те Природа испрва скова; Нестанком ништа не губиш посве, Јер смрћу ништа постајеш снова;7 Тек сахат од рођења до смрти, Такав је цвету век жића крти.

(С енглеског језика превео Горан Петровић) Филип Френо (Philip Freneau, 1752–1832), један од најважнијих списатеља у периоду настајања америчке књижевности као независне у односу на британску. Новинар, песник, амерички патриота и ватрени републиканац. Због велике подршке коју је, као поета, пружао колонистима у току борбе за отцепљење од Британије, односно у току Америчке револуције (1775–1783), добио је надимак „песник Америчке револуције“. Најважнији део његовог опуса представља његова поезија, која се може поделити на три тематске целине: 1. песме о благодетима републиканизма и изузетности новонастале америчке нације; 2. песме о ратним подухватима америчких колониста и британске војске током Америчке револуције; 3. песме о обожавању природе којима се антиципира трансценденталистички покрет у америчком песништву.

7

Снова разумети као поново.

166


Петер Хандке ГУБИТАК СЛИКЕ ИЛИ ПЛАНИНОМ СИЈЕРА ДЕ ГРЕДОС (Одломак из истоимене приповести) Испред Нуевог Базара су Је упозорили. На више страна Јој је речено (а та упозорења нису имала никакве везе са тренутним гласинама о рату) да се место у последње време променило; није више добро тло. Тако пише аутор књиге најновијегег туристичког водича – коме се, истина, као и већини многобројних саветника и давалаца корисних предлога за било коју још тако забачену област на свету, није могло веровати: ,,Нуево Базар, мешавина Андоре, Палерма и Тиране. Сваког јутра се уклања дванаест товара пиљевине натопљене крвљу. Свакодневно нараста брдо од гашеног креча, надомак града који не заслужује ни име ,,ciudad“, него је постао убилачка зона, па и у народу позната само још „La Zona“, а не више Нуево Базар.“ Ипак, на радију сада ни речи о томе. Чуле су се дуге кратке локалне вести, а у њима се радило само о времену, о водостају, о ценама у пијачној хали, о времену почетака биоскопских представа и богослужења. Тек на крају се чула реч ,,рат“, или пре демант: ,,није рат“: воде се, наводно, само појединачне борбе, далеко у планинама на југу. И тек сасвим на крају, зато и неко дуже време, и то сваких неколико дужина возила понављано1: ,,Рат!“ – али сасвим негде другде, не само у једној земљи – у Африци; не као гласнине о спорадичним окршајима са планинским племеном у Сијери, или о међусобним окршајима људи из племена?, не, ,,тај“ рат као вест из света: и обоје спикера Радија Нуево Базар, мушкарац и жена, обоје јасно веома млади, били су у тој њиховој разантној игри питања, одговора и приповедања о том реалном, на свим странама признатом рату, ипак, тако осетно предани свом послу. Рат тамо у Африци – уопште не тако много удељеној од Сијере - био је тај посао; то је било то; тамо се он одигравао; и шта чините ви овде, шта чинимо ми млади овде у том буџаку?

Жена (јуњакиња приповести) налази се у аутомобилу на путу у Нуево Базар и слуша вести дана емитоване са укљученог радија. (Прим. прев.) 1

167


73-74 Притом су та два спикера причала само то што се у области ратовања у Африци причало. ,,Причају”, то је у њиховим вестима о рату била реч која се после сваке реченице понављала, и како се тиме започело о развоју, сваки пут о масовном умирању и масовном пропадању, важило је то већ и за доказано; ,,прича се”, речено је о томе у вези рата: тако и никако другачије; немогуће је сумњати; ,,без икакве сумње“ – тако по правилу гласи резиме причања; ,,наводно“ или ,,претпоставља се“, као и у случају ,,неодређених гласина” са Сијере: није долазило у обзир. И врхунац неоспорности био је кад се томе који је ,,причао“ додатно још придода ранг сведока (,,неко му га је доделио“?, репортер?, сам рат?): ,,сведок прича...“ – већа истина није била спознатљива. И такво причање, круна свих доказа, да ли је могла да стигне само руку под руку са ужасним?, да ли су причање и ужас били нераздвојиви, и то не само у сфери вести?, него и у књигама?, или одувек?, да ли причати без хорора и није било причање?, није стизало до ушију?, није се, више?, чуло?, није било То? Причањеи-рат-и-ужас: само је то било То? Не искључивши радио, насумице листајући брошуру Њене нестале ћерке, на арапском, онда чак и читајући одломке (било је то могуће при сталном заустављању при вожњи у Нуево Базар)2: ,,АлХалба било је место у Багдаду“... ,,друштво тог шеика било је такво да си помислио да си у некој башти...“ Како год да се тај Нови-Базар ту од Њеног последњег путовања променио: имала је наједанпут времена за то место, у сваком случају те ноћи – времена?, да, и то не само за то место. А ако је Нуево Базар, према туристичком водичу, значио претњу или препреку? Нека: не треба опасност бркати са ,,ратом“ – у њој је Она била у свом елементу, у опасности беше на свом месту. А у злогласној гунгули људи у ,,зони”? И у њој је њушкала неку Јуњакињи приповести, Жени, нестала је једног дана ћерка (студенткиња арапског језика?), отишла је од куће. Тога дана прекида Жена свој дотадашњи живот. Напушта посао успешне банкарке, одлази на пут…и тако почиње њен живот авантуристкиње. Запутила се у област Сијере де Гредос, у унутрашњости Пиринеја, у којој влада рат. И тако даље. (Прим. прев.) 2

168


вредност, и то не, тобоже, галантност (па већ само њушкање није имало везе са тиме), него је, једноставно, њушкала; њушкање није потицало од Њеног посла, од Њеног економисања, него Ју је оно пре њему и водило? Без њушкања вредности не би било авантура које су надилазиле уобичајено банкарство и даље покретале послове, и не само њих? Једна од малобројних реченица из више стотина чланака, коју је Аутор у припреми своје књиге о Њој подвукао: ,,Тајна ове жене економије: у готово свему, па и нечем неповољном, њуши она неку вредност. Није Она глумица, него авантуристкиња.“ Та повест, а исто тако и Она сама, хтела је да моја авантуристкиња оне вечери уласка у Нуево Базар остане непримећена. И поред тога што је фронални ветробран био разбијен у парам-парчад, нико од више хиљада њих који су Јој ишли у сусрет није Је погледао. А то није било због њене допола закукуљености, нити мараме пред њеним очима. Једноставно је хтела да је нико не опази, а тако се и десило. И један од ранијих чланкописаца, коме је било дозвољено да Њу једанпут прати током радног дана у банци, а онда и увече по Њеном лучком граду на реци, уочио је ту способност, и повезао ју је онда са једном посебношћу у Њеној канцеларији: седела је Она тамо сама, излазна врата је било могуће отворити само на притисак дугмета, недоступна, закључана, никоме уочљива; у исто време је пред собом, на истом зиду као и врата, имала неку врсту прозора великог као излог, и то не напоље него пре свега у суседну велику просторију где су руководећи сарадници седели и примали своје муштерије, или већ неког; кроз то стакло је Она имала пред собом све што се напољу одигравало, док су они у великој просторији на затамњеној сребрној фолији видели само себе у огледалу. Аутор једне друге репортаже о Њој, који је писао роман о фудбалу, објаснио је тај феномен Њеног бивања неуочљивом, тиме што Њен начин да гледа мимо других у нешто удаљено, у неку тачку ишчезавања или неки крајњи циљ, и да у том међупростору између тела тих наспрам Ње скицира погледном могући пролаз, подсећа на оног ,,генијалног либера“ који, протурајући лопту између својих противника, одвраћа и везује њихову пажњу за погледом назначене међупросторе, а онда – он, либеро, попут личности постале

169


73-74 невидљиве тим тако зачаранима и заслепљенима - по својој вољи пуца поред противничких играча или преко њих на гол, и најчешће га погађа. Као и увек: ни оне вечери није желела да је примећују, и нико Је није видео. Сви су од Ње одвраћали поглед; у најбољем случају је понеко можда пратио Њен: јер према томе како је Она ту гледала, у хоризонт, морало је тамо да се одвија нешто невероватно. Тамо, међутим, није било ничега, па ни хоризонта. Без прелаза, од једног заустављања до другог, па котрљања, па већ опет заустављања, нашао си се у Нуевом Базару, и одмах између кућа, високих, већ као у центру. Није то био посебни центар: сваки ћошак беше као у центру, па и једна споредна улица, један пролаз, једно степениште са четири, пет скалина. Тиме што се насеље налазило у кориту, које се наочекивано још једном снажно дубило и уједно извијало у луку, следећи можда неку, у тој висији често бившу реку и њене меандре, остало је оно скривено до краја, све до скретања у кривину низбрдо, где су одмах, уместо пусте простране степе сасвим ублизу фасада кућа, и уместо неба над висијом, улице доле окруживали чак уски трагови облака у продужетку. И то би, после дугог дана на путу, често у неизвесност, могло да буде нешто благодетно. Могло је лепо да узбуди; да узбуди и умири уједно; да пожели добродошлицу без ознаке за добродошлицу. И као при вечерњем корзоу у неком граду на југу, били су тротоари, претходно потпуно опустели, одмах, од прве цокле на кући, црни, бели, у бојама пролазника који су се ту гурали, стискали или само тако стајали и ослањали се (као на неком корзоу) попут неписаног закона, ни корака преко границе вечерње променаде, у овом случају преко руба насеља, не прелазећи напоље, а ако се неком појединцу то једанпут и омакло, одмах се он онда окретао на петама. Као последица добродоласка, апетит: за кушањем тог места све те вечери. И шта ли је само мислио онај творац туристичког водича пишући о свакодневним тонама пиљевине угрушане крвљу у Нуевом Базару? Да је то уисину тако, није, па ни у неком преносном смислу, било ни најмањег показатеља. Пешаци, а тако и возачи аутомобила који су возили веома споро, нису ни на крај памети имали

170


ничег злог и хтели су само да уживају у садашњем тренутку. Изгледали су међусобно чак неуобичајено безбрижно; а то је долазило, и поред јануарске вечери високо изнад мора, од отворених кровова на возилима, подврнутих рукава на кошуљама и блуза без рукава: новост су биле и латерне које нису само светлеле него и грејале зрак. Улице, чак и споредне, биле су светле као усред дана, а и она једна одмах уочљива разлика у поређењу са облашћу већ у мраку пре уласка у место: светлост која је долазила од рефлектора на многим стубовима високо изнад града, одсјај који и при подизању погледа увис уместо да заслепи остаје благ; све заједно као од неког закукуљеног сунца које подсећа на јутро у рано пролеће. И чуј: чак су појединачни зрикавци постали, као у лето, гласни, хркање и опаљивање ако не живих животиња, пре онда више хиљада лажњака – дирљиво малених машина у облику зрикаваца, причвршћених високо горе за латерне тамо-амо, са свим оним благодетним паузма ћутања, да не настане дречање у хору; ништа до спорадично опуштено тонирање и онда настављање отприлике у истој мери. И гле: стабла маслина у лонцима великим као буре, и осети: истинске, праве, маслинасто-зелене, ломне оштрице листа, и чак зрели, уистину-горки плодови. Ка огранку Њене банке у Нуевом Базару, где се, као и код сваког широм света постираног огранка, налазио изнад просторија банке један ,,службени стан“ за Њу, приступачан серијом кодова, похрањеним у Њен мобилни телефон, за четири или пет улаза? То овог пута није долазило у обзир. Сада се на путовању радило о нечему другачијем од неког чланка или репортаже: радило се о књизи, тој, о Њој3. Преноћити у тако удобном и још познатом стану, није то приличило књизи; сем тога није била на пословном путовању. Повест није то допуштала, а, сходно томе, и она сама је то забранила.

…јер Жена није из пређашњег живота отишла тек тако, него је и повела пратиоца, Аутора који ће о Њој писати књигу. Дакле, ово је не само књига о Жени престалој да живи као досада, него и о писању књиге о свему што се у овде дешава. (Прим. прев.) 3

171


73-74 Није Она нешто своје ни морала да забрани. Подразумевало се да за ноћ својски потражи место. (Смејушење.) Службена одаја није ,,важила“. А сем тога је Она за неко време, ,,или заувек?“, мислила је, била више него само ,,ван службе“; ако је, за ту књигу, требало да отеловљује неког другачијег од онога у Њеној свакодневној улози – онда не неизоставно неког другог: него још неког, неког који је, дакако, ако је потребно, могао да буде на услузи. Књига која је нудила авантуру, тражила је да овде сада буде непозната и нико. И једна шака Јој се при овим размишљањима спустила на раме. ,,Катиб“ каже се на арапском раме, а ,,китаб“ књига. У потрази за коначиштем могло је већ да се осети нешто од авантуре. Многи хотели, најмање три пута их је више него при Њеном последњем боравку овде, били су сви заузети, или пак беху празни: ,,У очекивању избеглица“, писало је стереотипно на табли за обавештења. Али Она уопште није питала за собу. Баш тако. Паркирати возило на по свему судећи још не изграђеној парцели земљишта и ићи даље пешице. Нека врста радовања предстојећој ноћи без кревета, на срчи од разбијеног стакла у аутомобилу, или било где другде. Само полако: неће то изостати у току потоњих збивања. Коначно се негде сместила, не у пансиону, нити у приватној кући, а ни у азилу, иако је то најпре изледало тако. То, тесно узглобљено међу више десетина других истоветних зграда, премда усред места (као што је и све у Нуевом Базару упућивало на центар), звало се ,,вента“, као и једно од коначишта напољу на цести, надалеко усамљено, на једној пре више стотина година важној раскрсници која у међувремену није више била важна, а можда и не више раскрсница. Вента без соба: спратови тог коначишта изнад приземља, у овоме барска просторија и специјална сала коју су чинила једино четири, под правим углом укрштена ходника, отворена према унутрашњем дворишту, пре некаквом шахту који се спуштао према бетонском четвороуглу званом ,,патио“, великом ни колико стонотениска плоча. Ништа до ти ходници, без врата у било какву одају – где, дакле, спавати? У преградама за кревет ту на зидовима ходника или галерије: дрвени ормани за спавање, нижу се тесно један за другим, или су то сандуци, или шкриње за спавање (тако ниског свода горе); споља су деловали чак тесно, унутра пак унеколико

172


пространо, чак и ако су глава или стопала ударали у сваки пут суседни орман са постељом; та кутија са креветом могла се оградити тешком тамном завесом; а такве шкриње за спавање, сличне носиљкама за људе, а и једна иза друге као у хангару за носиљке, предвиђене само за самотне спаваче, у низу иза четири угла на ходнику, биле су скоро све већ заузете за ту ноћ. Њој (да ли је ,,вентеро“ уопште приметио да је жена?) припала је последња лежаљка, једна са зидном лампом, тако да је, пошто је навукла завесу, могла да, као и увек, чита после поноћи. И, такође, опет као и обично на путовању, кључ, и поред тих носила која се нису закључавала, за случај касног доласка. И како ли је мален овај кључ у поређењу са онима других ноћи, како је лак и неупадљив, као за поштанско сандуче или бицикл. После вечере у венти видео сам је напољу како се мешала са пешацима којих је у међувремену било најмање двоструко више. И шофери одраније били су ту; готово да нико није више возио. И нико је није уочио; као да је и даље невидљива, или – и то је на њој била привремена црта - ничему не наличи. Иначе, при таквом необавезном ходању у мноштву, феномен, или природна појава, да повремено неко лице, неки глас, или само гест подсети на неког познатог; по правилу на некога од раније, одавно изгубљеног из видокруга, често некога умрлог. Али овде ниједанпут тако нешто. Зато пак, вероватно због вештачке светлости која је падала високо одозго, нешто као људи који су стремили на меч на стадиону, а у супротном правцу у арену на борбе с биковима, или на неки концерт на отвореном. Уобичајено много деце међу њима, и она су личила једно на друго, и не само деца међусобно, него и деца на одрасле, и то не као на родитеље, него пре као одрасли на одрасле ту; деца са лицима одраслих. Гласови не прегласни; ако се говори, онда равномерно, полугласно, као управо на путу у неки такозвани доживљај заједништва, или на повратку са њега. Постепено се могло препознати да су се те масе, уместо да образују неку једноличну поворку, кретале у мноштву групица, чета, клика и одреда там-амо на, с временом онда, јасном одстојању једне екипе од друге (и двоје је могло тако да иде као ,,екипа“). Уједно од

173


73-74 групе до групе при слично пригушеном нагласку веома разнородни језици; истина, не суштински различити, како је при слушању постајало јасно, него чак готово увек истог порекла, потичући из исте фамилије језика, али су их те јединице које су дефиловале изговарале као намерно сасвим различито, наглашено, узбуђено, па задихано; и то, такође, а ту посебице изразито и наглашено, у пуким дијалектима и наречјима – свака од тих хиљаду четица имала је, тако, веома своје наречје (једног свима зејдничког књижевног језика) уједно носећи у себи по могућности највише могуће акумулацију свих одлика; снагом тога разликујући се од суседне мале групе, као да је ова говорила кинески или сибирски шатро-језик и само овде, код нас сада, звучи то као чисти кастиљански или базарански; и отуда сваки од тих ентитета у том промаришравању зачиње у том простору један језик као нов, стандардно као неки изазов; а у то се уклапа и она слика претходно, за време вечерњег улажења конвоја аутомобила у Нуево Базар: то френетично махање барјацима, заставама и марамама, истуреним из сваког возила кроз отворене прозоре и кровове, а свака од тих марама је била различите боје и са различитом грбом. И међу тим појединачним четама – једва да је још било утиска о корзоу и фланирању – ни из једне се није гледало у другу, за њом, у ону испред себе, ону што је долазила у сусрет, чак ни у појединца. Углавном се скрећу погледи; не из презрења или мржње, пре из неке нове врсте стида (и у томе се Нуево Базар променио од прошлог пута); људи су постали снебивљиви и једни другима странци, а пре свега сами себи. Свако од сваког зазире, и то у својој земљи (у другој земљи би то можда било другачије?). И он ће бити страшљив и уз трзај ће окренути главу када сам ујутру наиђе на некога из његовог садашњег маленог или већег клана. И како ипак личе једно на друго, не само тих девет хиљада деветсто деведесет девет лица – и фризуре су готово код сваког исте, погледај код тих мушкараца, старих и младих, исто плавкасту влас косе, веома дугу, заденуту позади на опасачу. И сви ти смртно снебивљиви, сирочићи остали, напуштени и / или удовци, одевени су у истом стилу, и њихове ципеле или високе потпетице имају исте металне ђонове који сада у хору у ноћи праште. Ноћ? И многи се ударају и гурају, ненамерно, и та тако јединствена, уједно безглава гомила у којој нико више не зна за лепо узмицање; и одговор је онда

174


псовка или ту и тамо, док си рек'о бритва, севање оружја; реч и гестови, најпре уопште не непријатељски чин, него пре израз раздражљивости својствене свима овде у Нуевом Базару, или још више ужаснутости – као и тај један, уистину мелодичан удар црквеног или храмског звона, који се сада зачује као хладан, суви прасак, нешто између претећег тона и тона опомене, уједно као замена за лајање пса од кога неко, неко?, многи устукну уплашени. (С немачког језика превео Жарко Радаковић) APPENDIX ПРЕВОДИОЦА Пикарски роман није ,,умро”. ,,Поуздано знам” (не наводећи овде доказни материјал) да је писац Петер Хандке у време писања ове повести помно ишчитавао Сервантесову књигу Дон Кихот. И, како то ништа у Хандкеа не бива случајно, знао сам одмах да ће из те рецепције настати паралелно писана (ова) књига; онако како је он, преводећи Есхиловог Окованог Прометеја, исписивао своју драму Кроз села, или је читајући Рајмонда Чендлера и Агату Кристи писао своју приповест Кратко писмо за дуги растанак. Дакле, писао је тако како је читао. Не само зато што су (академски гледано) писање и читање примарно паралелни. И јесу; али само донекле. У Хандкеа се писање одвија и паралено непосредном доживљавању реалности. Нисмо ли нас двојица, својевремено, два пута боравили у Новом Пазару, па одатле пешачили околином све до манастира Сопоћани? Било је то давне 1996. У позну јесен. Непосредно после ратова. И није ли она огромна сала у новопазарском хотелу, у којој смо вечерали, доручковали, ручали и опет вечерали и доручковали, окружени мноштвом избеглица из Босне, постала управо дворана описана у књизи (драми) Комад за филм о рату? Па да: и живот и непосредни доживљај итекако претходе писању, исто колико и читање. И као што научник, начитан свега, доказује, често искључиво, читајући и ,,интертекстуално“ ово или оно у пишчевом написаном: тако, ево, сада и ја сведочим о много томе што је непосредно из живота претходило пишчевом Написаном. Јер био сам очевидац. Никако не заинат оном ,,стручњаку” који каже да очевидац није ,,компетентан“ јер је ,,преблизу“ свему; јер близина извору писања

175


73-74 (сматра стручњак) ремети тражену херменеутисчку дистанцираност... А да ли је даљинско не-учествовање једини пут ка ,,истини“?; да ли је ,,без сведока“ уопште могуће доћи до истине? Није ли одбацивање сведока и део недоличне (и овде непотребне) битке за звање и каријеру ,,неприкосновеног и јединог тумача“? Зар истинско примицање Истини није могуће само у компатибилности: и ишчитавања и сведочења... Дакле, и на лицу места - доживљавајући области око планине Сијера де Гредос у Шпанији, али и ону зону око Новог Пазара у Србији -, али и те како и читајући Сервантеса, Петер Хандке пише свој ,,нови пикарски роман”. Пишући га на више од седамсто страна (а који ја, ево, управо преводим), одважно одбија аутор да га назове ,,роман”, одређујући га, скромније, као ,,епску приповест”. Јер шта је Сервантесов Дон Кихот, писан нашироко и надугачко, ако не епско приповедање; никако оно што данас многи стручњаци, па и амбициозни писци, затварају у жанр ,,роман”. Јер отворено, опширно, меандрирајуће, нашироко и надугачко, цик-цак приповедање, какво нам овде нуди Петер Хандке (а то је својевремено чинио и Сервантес), једино је и било могуће у представљању доживљаја авантуристкиње овде. Да, наш јунак, савремени ритер, па и борац са ветрењачама, јесте Жена. Дакле, у овој повести ради се о успешној Банкарки која на врхунцу каријере, и усред своје моћи, напушта ,,досадашњи живот” и одлази у оностраност свакодневног живљења, постаје субверзивац, отпораш који сумња у све видове реалности, препуштајући се авантурама голог живота, попут ликова у пикарским романима. Радња се и одвија делом у Сервантесовој Ла Манчи. Али је исто тако јасно ту препознатљив, на сваком кораку, у милиметар тачно, и живот на Балкану којим је Петер Хандке учестало шпартао паралелно одласцима у планине Сијера де Гредос у Шпанији. И успоставља се у овој књизи тако очигледна упоредност само на први поглед различитих и удаљених светова. Ако постоји у књијжевности данас свеза истока и запада, онда је она остварна овде у овој књизи. А у поглављу које овде први пут представљам препознајемо, црно-на-бело, управо тај Нови Пазар у коме смо Петер Хандке и ја уистину боравили. И не чуди онда име места у коме се радња, ево, одвија - Нуево Базар. Жарко Радаковић

176


СУБЛИМАЦИЈА Младен Милосављевић ХЕРОЈ КОМЕ СУ ПОКУШАЛИ ДА ОДУЗМУ ПРОШЛОСТ (Прича о Станиславу Кракову) Био је потомак племства, ратник, новинар, филмски критичар, редитељ и писац. Први роман Кроз буру објављен му је пре тачно једног века, 1921. године у издању нашег некада највећег издавача и књижара Светислава Б. Цвијановића, док други роман Крила излази из штампе свега годину дана касније и представља дело које се условно речено може сматрати историјским, будући да описује атмосферу Солунског фронта и Првог светског рата са својим, за то време изразито модерним и не догматским приповедачким поступком, али које је у суштини свет и жанр за себе, без претходника и наследника. Његова аутобиографска књига Живот човека на Балкану представља одличан приказ и анализу, како прилика које су довеле до почетка Великог рата, уз детаљне описе страдања и патњи војске и цивила у повлачењу, тако и историјски најбитнијих момената који су претходили стварању државе Срба, Хрвата и Словенаца, својеврсне претече Југославије. Ако сте читали барем и једно његово дело онда знате да је реч о Станиславу Кракову, а ако нисте, најтоплије препоручујем да почнете можда баш са горепоменутом аутобиографијом. Верујте ми на реч, нећете се покајати. Краков је био врстан стилиста, способан да на папир или филмску траку верно пренесе танана треперења људске душе. Такође, поседовао је ванредан осећај за детаље, које је бележио готово кинематографском прецизношћу. Отуда и не чуди податак да је између два рата друговао са великим немачким редитељем Фрицом Лангом, аутором класика као што су Метрополис и М, који се средином тридесетих година прошлог века преселио у Сједињене америчке државе, бежећи пред захукталим таласом нацизма, претходно предложивши Кракову сарадњу до које, нажалост, никада није дошло.

177


73-74 Ипак, једног човека ћемо најбоље упознати ако завиримо у његово детињство и услове под којима је стасавао и развијао се. Станислав Краков је рођен крајем марта 1895. године у Крагујевцу, од оца Зигмунда (по неким изворима Зигисмунда) Кракова, лекара и потомка пољског племства и мајке Персиде, рођене Недић, која је потомак кнеза Николе Станојевића из села Зеоке, једног од првих пострадалих у сечи кнезова 1804. године (Поједини извори тврде да је баш приликом погубљења кнеза Станојевића страдао и један Турчин, који се сматра првим убијеним турским војником у Првом српском устанку). Отац Станислава Кракова дошао је у Србију током Српско-бугарског рата 1885. из Париза, где је живео као пољски емигрант. Говорећи о своме оцу Краков наводи да је био изванредан ерудита, да је говорио шест језика и да се, иако повремено изванредно строг, трудио да највећи део слободног времена посвети сину, његовој доколици и образовању. Као врстан лекар са вишегодишњом беспрекорном службом, Зигмунд Краков, бива постављен на функцију дворског лекара краља Петра, кога је и сам Станислав, као дечак, упознао у Брестовачкој бањи, а након једног разговора са краљем, како касније сам признаје, први пут почео да размишља о каријери војника. Након очеве смрти 1910. године, бригу о Станиславу и његовој мајци преузеће дечаков ујак, Милан Недић. Током Првог балканског рата Станислав Краков, тада гимназијалац, привремено напушта школу и пријављује се као добровољац, након чега бива распоређен у војну болницу у Куршумлији. Његове успомене из овог периода, иако штуре, можда најбоље описује фотографија седамнаестогодишњег дечака са шајкачом и пушком од које је био тек нешто виши растом, одлучног погледа и става скоро па искусног војника. Недуго по завршетку Првог почиње Други балкански рат у који је Краков похрлио, овога пута желећи да по сваку цену учествује у борбама. Пријавио се у 18. пешадијски пук, у коме је некада служио његов отац. Ту среће Павла Јуришића Штурма који га, сазнавши чији је син, узима за свог ордонанса. Ратно искуство млађаног Кракова почело је на Калин камену, у близини Криве Паланке у Македонији, где му је већ приликом првог јуриша, услед јаке експлозије, напрсла бубна опна, због чега ће до краја живота остати глув на једно уво.

178


Касније ће и као учесник Првог светског рата преживети бројне битке, рањавања, повлачење преко албанских гудура, пробој Солунског фронта и коначан слом непријатељских снага. Највећим делом управо под утиском страхота преживљених у рату, оптерећен правилима војне службе која му никако нису пријала, Краков почетком двадесетих година прошлог века одлучује да стави тачку на војну каријеру, пензионише се у чину поручника, завршава права и посвећује се новинарском послу. Био је прво сарадник а затим 1932. године и главни уредник Времена, као и часописа посвећеног ваздухопловству Наша крила. Јула 1940. године постављен је за директора Радио Београда и на том месту остаје наредних годину дана. Почетком Другог светског рата Југославија је окупирана и распарчана а влада и краљ Петар II Карађорђевић се склањају у Лондон. Окупатору је била потребна личност од угледа којој би поверили администрацију у Србији, проналазе је у генералу Милану Недићу, ујаку Станислава Кракова, који сестрићу нуди место новинара у којима је овај, између осталог, писао прогласе и новинске текстове о сусдржавању, ненападању и сарадњи са окупаторским властима. Кракову је након завршетка рата највише замерано то што је, за време његовом директорског мандата на Радио Београду емитован забаван и сатиричан програм на рачун Тита и комуниста, због чега је по завршетку рата мора да напусти земљу, да се у њу никада више ни не врати. Треба истаћи и чињеницу да је Станислав Краков један од наших најуспешнијих представника књижевног експресионизма, који се нарочито огледа у његовом другом роману Крила. Овај правац је у овдашњој књижевности међу првима препознат као авангардни покрет а његова начела и циљеве дефинисао је Станислав Винавер у свом „Манифесту експресионистичке школе“, који објављује 1920. године и дневно политичком листу „Прогрес“, који је и уређивао. Експресионизам у први план ставља другачију, померену слику стварности и света, која је симболички представљена описујући уметникова осећања, претежно негативна, песимистична и сеновита, настала под утисцима Првог светског рата. Такође, и горепоменути Фриц Ланг један је од зачетника филмског експресионизма у немачкој кинематографији и права је штета што никада нећемо сазнати каква би дела произашла из сарадње ове двојице уметника. Када већ помињемо филм, треба истаћи да значајан сегмент Краковљевог уметничког опуса представља и његов документарни

179


73-74 филм Голгота Србије, који је настао на основу аутентичних снимака из периода Првог светског рата, којима су накнадно додати играни сегменти. Ово дело имало је чак три премијере и три наслова. Прва од њих, настала 1930. године, био је неми филм. Друга верзија представља целину састављену од монтираног материјала, исеченог и скраћеног, који је премијерно приказан током 1940. године да би трећу и, како ствари стоје коначну премијеру, филм доживео 1992. године у Сава центру. Читајући ауторове рефлексије о напуштању земље и туговању за њом, Станислав Краков ми је на тренутак заличио на Павла Бакића, потомка чувене властелинске породице и последњег српског титуларног деспота, који је у зиму 1525. након што је изненада пао у немилост турских власти морао заувек да оде из Србије. Нарочито су дирљиве последње Краковљеве речи, записане у раније поменутом аутобиографском делу, у некој врсти кратког поговора, а које најбоље описују на који начин је доживљавао Србију коју је до краја живота сматрао својом једином отаџбином. Ако ова моја далека и блиска сећања допринесу да људи емпиричног и несентименталног Запада упознају упознају тежње и потребе, полете и страдања бар мога српског народа – а оне су исте за све народе са Балкана – народа који је само у току непуне половине столећа, коју сам ја проживео, изгубио трећину свога становништва бацајући се непоштедно у крв и пропаст да би достигао оне снове какви су људска слобода, национална независност, државна равноправност и колективна част, онда ћу сматрати да сам испунио најважнију своју животну мисију, и да ми је три пута био дат рок1 баш да би тај посао обавио.2

1 2

Овде писац мисли на своја три покушаја самоубиства. Станислав Краков „Живот човека на Балкану“, Наш дом, Београд, 2004.

180


Маја Белегишанин УЗВИШЕНОСТ ЛИРСКОГ ПЕВА (Милица Миленковић: Треће крило, Избор из поезије, Поетикум, 2021) Милица Миленковић (1989), ауторка песничких збирки Мање од длана (2012), Via Militaris, Via dolorosa (2013), Испоснице (2019), Љубав у Кани и друге песме (2020), аутор романа Homunculi (2010), писац књижевне критике и приређивач Сабраних дела Гордане Тодоровић – начинила је избор из своје поезије са лепим називом Треће крило. Ова књига садржи песме без груписања у циклусе, а све се оне, без обзира на теме и врсту стиха (слободан или везани стих), одликују префињеношћу језика и поетичком изграђеношћу, по чему би могле ући и у туђе антологије и изборе српских песника. Важан слој многих песама јесте патријархалност, која се огледа у избору мотива и уопште у атмосфери опеваног света: „Божићни колач“, „Погача“, „Богу-брада“, „Кућа“, „Њива“, „Небо“, „Мучник“. Мотиви жита, воденице, погаче, поворке која пролази селом ради приноса, мотив огњишта, фигура мајке и њене деце у овим песмама нису само реквизити патријархалности него су и дубоке слике са архетипским значењем, са митолошком и религијском подлогом. А у песми „Стара мајка“ старица постаје симбол свих мајки са ових простора које су у невољама историје биле осуђене на чекање деце и бол: „У празнини сећања, / у окову рађања и гајења, / мајка немо дочекује и испраћа аутобусе“. Ситуацију чекања има и песма „Раскршће ветрова“; упечатљивим сликама прожет је говор о човеку који тражи „корене, ДНК, постање“. Слој религије такође обележава ову књигу. Празници Божић и Свети Трифун настањују песме „Божићни колач“ и „Вино“, с тим што је у првој песми реч о мајци и њеним пословима око куће и њиве, а у другој лирски субјект говори о себи. Религијско-православни слој краси и песме „Иконе“, „Острог“, „Богородици широј од небеса“, „Надзаветна песма“, које не само насловима него и целином песничког ткања оживљавају сакрални свет са свим његовим реквизитима: јеванђеље, звона, манастир Острог и његова стена... Снажним и необичним сликама обилују ове песме, на пример стих: „У освит новог дана / из сунца ће изврцати пупчана врпца“ (песма

181


73-74 „Надзаветна“), а песма „Богородици широј од небеса“ јесте и похвала и молитва лирског субјекта упућена Богородици; песму красе риме у катренима и рефренско понављање, те је она, може се рећи, спој два Ингарденова слоја – звучања и значења. Леп склад звука и значења у религијском плашту јесу и песме/поеме „Војсилов монолог“ и „Војсилово откровење“. (Обе су иначе у оквиру књиге Испоснице у којој се налази и сонетни венац „Откровења са белине“.) „Војсилов монолог“ сачињавају песме у слободном стиху: уводна песма и пет нумерисаних целина, а инспирација за ово певање јесте средњовековни Запис Војсила Граматика из 1279. године, који је такође инспирација за „Војсилово откровење“. „Војсилов монолог“ тече као говор преписивача Војсила о себи и свом духовном задатку преписивача; нижу се исечци из његовог живота, историјске околности тог доба и његова вера у Бога. Из песничких слика провејава оностраност и дух средњовековља, а наративна нит и сродне слике у свакој малој целини дају овој песми јединство мале поеме. Наративна нит, дух средњовековља и слављење Бога протежу се и у сонетном венцу „Војсилово откровење“. У првом и другом сонету Војсил Граматик представљен је као преписивач и поета, а затим се лирска нарација разгранава у правцу слављења Бога и приче о испосницама. „У шестом сонету лирски субјект оглашава се у првом лицу и уводи тему свог завичаја Сврљига; осврће се и на помене овог места у старим записима, као и на контраст између некадашњег древног града и садашњег Сврљига са различитим невољама, међу којима је и бомбардовање 1999. године. Но, наративна нит о Војсилу Граматику наставља се потом у новом руху, у тринаестом сонету, где сам лирски субјект постаје Војсил, стапа се са његовим ликом и поје ламент над Сврљигом“.1 Цитати и парафразе из Војсиловог Записа, наведеног пре почетка сонетног венца, проговарају у пуном надахнућу лирског гласа у овој сонетној творевини која има и сјајне оностране пејзаже (четрнаести сонет, на пример стихови: „Звезде и мирови плове мраком, / читав свемир – једна честица“), библијске цитате и средњовековне топосе уз слављење стваралачког чина, а петнаести, магистрални сонет узвишена је

О збирци Испоснице Милице Миленковић писала сам у часопису Кораци, а тај текст је касније објављен у књизи Светло препознавање (прикази, есеји); цитат на страни 136. 1

182


градација у овој сонетној грађевини коју је песникиња Милица Миленковић зналачки и са заносом изградила. Уз поменути завичај Сврљиг у овом венцу, тема завичаја јавља се у књизи и кроз певање о истоку и Тимоку; песме „Шака лирске пене“, „Ars Timacum: предео насликан давно“ и „Ноћ на Тимоку“. Истичемо кратку и језгровиту песму „Ноћ на Тимоку“, у којој синтаксички паралелизми, на начин како је Јакобсон говорио о поезији граматике и граматици поезије, творе посебан лирски пејзаж. Тематски слој ове збирке чине и љубавне песме: „Љубав у доба поноса“, „Сусрет“, „Двери“, „На пола копља“. Све су у слободном стиху и без интерпункције, а остварене су или као обраћање вољеном (тако је у песмама „Љубав у доба поноса“ и „Двери“), или као говор о њима двома коришћењем заменице првог лица множине (песме „Сусрет“ и „На пола копља“). Проткане су необичним метафорама, а присутна је и лексика из народне књижевности (јабука, сватови, барјак). Песме надрастају лични план и добијају димензију универзалног у мушко-женским односима. По лику жене, младице и сватовским мотивима на подлози новозаветне свадбе у Кани нарочито је лепа и потресна песма „Вече у Кани“, која говори о иницијацији, растанку девојке са детињством и прелазу у нови живот по удаји, а песма „Угао, мере“ кроз лик жене, самоћу и мотив зида припрема онај круг песама које певају о младој Гојковици. О Гојковици, трагичној хероини епске песме „Зидање Скадра“, на различите начине говоре песме: „У зиду без звезда“, „Или од злата јабуку“, „Читаоцу“ и „Умножење јабуке“. Песма „У зиду без звезда“ остварена је као сам говор младе Гојковице, у првом лицу, где она говори о својој узиданости; песма плени узвишеном лепотом и сетом, а као мото узети су стихови Бранка Миљковића: „Празно име наде и прелепа жртва / у зиду без звезда праведно се срећу“. Песма „Или од злата јабуку“ јесте говор лирског субјекта о трагедији младе жене; описи са антитезама настањују ове стихове: „имала је очи, а није видела / имала је уши, а није чула / имала је ноге као у кошуте, а није побегла“. Песма „Читаоцу“, у апострофи лирског субјекта читаоцу, обзнањује повезаност епске песме и са свим осталим временима наше историје, а ставља тему и у савремени контекст („Читаоче, / и данас се тражи Гојковица, / мајка да се раздвоји од детета / да јој се забрави материца / како више не би било Гојковића“), док песма „Умножење јабуке“, у форми сонета, кроз пробране слике и мисаоне секвенце затвара овај круг певања.

183


73-74 Но, женски ликови доминанта су ове збирке: песма „Принцеза на зрну грашка“ спаја мотиве бајке и филозофски аспект промишљања; песма „Бранкица“ пева о малој девојчици која је умрла од срца, што оставља траг у бићу лирског субјекта. „Временска прогноза“ кроз лик покојне баке осликава контраст некад/сад, односно разлике између старинског и модерног доба (често обездушеног), а поменути контраст постоји и у песми „Вуга“, о птици које се сећамо „само у причама“. Мотив птице краси и завршну песму „Треће крило“ која је молитва Тројеручици за птицу са сломљеним крилом; песма је испевана у катренима са римом, пуна је нежности и сете, а спој духовног и готово детиња брижност дају јој посебну ноту, те би се ова песма могла рецитовати на рецитаторским сусретима ученика, као што, уопште узев, многе песме у овом избору погодују не само читању у тишини већ носе и неку гласноћу, као порив да се и усмено чују због удруженог дејства емоције, мисли и звука. Књига Милице Миленковић Треће крило, разноврсна тематски, показује и формалну разноликост: слободан стих, песме у катренима, сонет, сонетни венац. У целини, књизи одговара естетичка категорија узвишено, као што је икона Богородице са насловне стране... Нека ова поезија и у души читалаца побуди посебно, узвишено стање духа, а критичарима подстакне интересовање и за друга дела ове истакнуте и свестране књижевнице.

184


Драшко Милетић ДО ОБОДА ПОХАРАНОСТИ (Надежда Пурић Јовановић:Чак и у Хуенти, Завод за издавање уџбеника Источно Сарајево, 2020) Већ самим насловом, списатељица нам сугерише крајност топономастике, тачку урбаног пароксизма, пооштреност остварену у речи чак. Природно, бирократизовањем стварности Надежда Пурић Јовановић нам јасно и недвосмислено ставља до знања да живот постаје животарење а време у ком живимо - невреме. Не ради се овде о симулакруму, о маскирању и у крајњем исходу потирању стварности, не о томе!, већ о насушном подражавању наше токсичне збиље. О непорецивом постојању дистопијских парова. О шизофренији тела: прстију, коже, мускулатуре. О поодмаклој мијазми. Отклон од те и такве стварности дат је у форми лавиринта, у напору свести и тражењу смисла, у покушају да се прокаже инстант облик постојања. Навијања нема, има отежаности. Пред нама се ређају поглавља писана леденим пером, неидеализовани јунаци, неокићена датост, немушта будућност. То је зарез који је био неопходан, то је дефинитивна одјава од насладе, од књижевног каријеса. Није то пркос по себи, то је самосвојност. То је оно што је тешко. То кошта. Желудац се ту изврће. Очи се бистре. Ум се мотри. Ту се одолева инерцији, ту се напушта комфорно. Оквир романа донекле твори затајно место звано Хуента. Метафора за одступницу од убиственог озрачја у којем се живи. Међутим, како убице нема, па самим тим ни удела личног или масовног, убица је све. Наравно, у широј поставци, Хуента је некакав корелатив за Платонову античку утопију, за његову измишљотину, добро знану као Атлантида. Стога се може говорити о постмодерној метастази, о релативитету који пориче. Примењујући поступак Sic et non sic!, списатељица истовремено роман чини нејасним и самосвесним. Међутим, треба нагласити, да је тај удео апорије и те како неминован. Он није узаман, њега јесте јер логика текста тако захтева.


73-74 Проблем идентитета (и потрага за истим) јавља се већ на првим страницама и он ће до краја романа бити вариран у неколико смерова: као трагање за сестром, као пренатална прича, као сексуални обзор, као распад свих распада. Ту падају табу теме, а став о којем списатељица ломи копља није онај мортусни, који доноси смрт својом хладном укоченошћу (можда једини став у човека!), већ је то трен неопредељености. Вајкавост се не доводи у питање, она постаје модус вивенди или још боље: антиживот. Суровост ауторка спроводи одузимањем књижевне награде главној јунакињи. Психо-неуро-лингвистички трик, тобож туђа грешка, туђа брљивост и површност продукт су тога. Али, не одузима се само награда. Посебну раван романа чини инсистирање на материци, као нултој тачки човечанства. Ту се списатељица упушта у опасне воде. Ту вазда нешто окрене на наопако. Ту се јасно чује бука и бес (крађа новорођенчади), пре него што уопште настане. Ту је све већ толико компромитовано да на материцу (извесно време) треба ставити катанац. Жижна тачка романа јесте осврт на српски реализам, од Глишића наовамо. Списатељица јасно пружа отпор свакој апотеози смрти, свакој идеологији страдања. За њу је Карађорђева звезда пораз здравог разума, то је звезда премазана вишком смрти. То не треба истицати, тога се ваља посебно чувати. Еповање је овде строго забрањено. Стога Надежда тачно каже: то је вртлог неистина и измишљотина. Све узев, Надежда раби половицу: она приказује, она не тврди, она не окончава, она провоцира, она одустаје од фабуле и фабулана, она позива читатеља да настави лик, да радњу сам помери, да сопственом животу дâ ред. Уколико узмемо тачном тврдњу да је европска цивилизација настала на отпацима древних култура, онда с правом очекујемо да ће се Надежда Пурић Јовановић и тога дохватити. Међутим, списатељица о томе ћути и баца се у словенску танатофилију, у обожавање сутерена, у простор прогнане светлости, у обистињеност и глорификовање мрака. После свега, јунакињи још једино остаје одлазак. Мали, минијатурни, непримећени одлазак. У Грац, скоро па на обод похараности. Тамо где почиње јесте. Где је другојачије све. Где живот сме и може. Међутим, трен ескапизма, то као суза чисто морање, та субверзија стварности, сан, можда, ипак конча у одустајању. Обичај тла је, чини се, неумољив. Незаобилазан. Печатни.

2


Временске кретње су на појединим местима бруталне и могу лако да заведу читаоца у погрешне воде. Питање поступка или не, тек позивају на додатни опрез. Такође, замене улога међ главним јунакињама, Људмилом, Јелисаветом и Лидијом, служе вишој сврси, преплетом разних типова женâ. Тиме се, сасвим разумљиво, остварује литерарна пуноћа и полна заокруженост. Могло би се казати да се Надежда Пурић Јовановић у роману Чак и у Хуенти бави конструктивним феминизмом: односом двеју јунакиња, самоћом одважне жене у нашој датости, дигнутим челом које сваком новом страницом наликује на Лилит. На Ону коју је самобитност из Вулгате, из књиге постања, прогнала на дно океана. Готово на самом крају романа списатељица отвара и имплицитну криминалну основу. Међутим, Надежда Пурић Јовановић се савршеном злочину не покорава, она, једноставно, зна да ће мијазма учинити своје. Убиство је, дакле, неизбежно. Тај пуцањ у простор и време. У догађаје. У шта год. Укратко речено: врло захтевним поступком Чак и у Хуенти постаје роман-лавиринт. Роман који бубри, који тргује књижевним ликовима и живим људима, замецима могућности и очекивањима, злорабљем и обзирима, случајем и намером, судбином и дијалектом, идентитетом и закривљеним зрцалима, чиме год.

3


73-74 Дивна Вуксановић СНОВИ И БУЂЕЊА (Слађана Ристић: Свинг на Карловом мосту, Граматик, Београд, 2020) Нова збирка поезије Слађане Ристић, београдске поетесе родом из Параћина, носи у себи нешто карневалско. Тај моменат рапрскавајуће прославе, али и добро скривених тајни, шаренила заодевеног у уметност, и потом утканог у унутрашњост језика, делом представља наслеђе из претходних књига, а посебно из њених прозних остварења, као што је, рецимо, збирка кратких прича “Сезона собних вртова” из 2008. године. Венеција и Котор, два карневалска града што их запљускује исто море, представљају, како изгледа, трајно надахнуће песникиње. Ти таласи музике, радости, уметничких дела и посебних естетских доживљаја, првенствено везаних за епохе ренесансе и барока, из претходних књига као да се преливају и запљускују приобаље и ове збирке поезије, саткане од мириса, чежњи, снова и надања, што сликовито призива стих: “Не дај да се из сна пробудим док сам на једрењаку.” Већ из наслова рукописа може се ишчитати поетичка намера ауторке: да једним дахом и погледом обухвати градове кроз које је пролазила, које је стваралачки ослушкивала и заволела, било да је реч о италијанским, средњоевропским или грчким топосима опеваним у слободном стиху. Но, ту су, у контрасту са урбаним, и они предели који плене својом неукротивошћу и дивљином, попут Кучајских планина, на пример. И најзад, ту је и језик који се огледа у стиху као у самоме себи. Иако су градови у центру поетских збивања, њихове музе које их чине уметничким, облећу их са свих страна; музика, плесови, ремек-дела песништва или ликовне уметности, али и сени песника, израњају, такође, из поезије Слађане Ристић. Педесетак песама збирке разврстано је у циклусе: Плес на мосту, Оглед о певању и Време чистине. Први циклус, уједно и најлепршавији, представља неку врсту омажа уметности и песништву. У њему се истовремено појављују

4


ведуте, тргови и мостови, те лебде приказе Шекспира, Петрарке, Дантеа и Кафке, да би се, преко уснулих градова попут Прага, Беча, Ровиња или Котора, уз тактове моцартове музике, песничко самоогледање зауставило на Аристотеловој статуи, на маленом тргу с погледом на балкон с мушкатлама: “Питаће се филозоф Аристо Да га не прекрију буре и гласови Шта му је од живота остало Осим мермера и зрна мудрости И погледа на балкон и мушкатле.” Овај поетски осврт, као некакав кроки читаве историје културе и филозофије, индректно говори о заједничком пореклу поезије и филозофије, о истом корену који се крије под мермером, загледан у живот овде и сада, као И балконе с рацветалим мушкатлама. Речју, иза најразноврснијих чулнх сензација и асоцијација које призива ова лирка скрива се рефлексивни дах прошлих времена, једна потрага унатраг ка мудрости, коренима Медитерана, опеваним у прозрачним стиховима. За разлику од претходног циклуса, Оглед о певању окреће се поезији која више не тематизује спољне утиске, већ сам језик што износи ствари на видело. Овде песникиња одбацује све оне непотребне скеле којима се речи држе за појаве, бавећи се језиком самим – његовим стаништима, лицем и сенкама, алегоријама у које је уплетен… Чини се да се, у овом циклусу, Слађана Ристић делимично одмакла од претходеће поетике, заронивши дубље у “своје сопство” и биће, односно саме изворе певања: “Језик је шкртица и понекад дилетант Због светскх меланхолија Истраживачи кроје програме за његов опстанак Језик стрпљиво тада тражи своје сопство На породичном стаблу броји знакове и личне тетоваже Купа се у лектури…”

5


73-74 Рефлектујући властиту грађу, како видимо, овде поезија прелази у тзв. језичке игре, и то тако што осветљава основе свог појављивања. У трећем циклусу збирке, песникиња се враћа музама и градовима, отварајући нека важна егзистенцијална питања. Овога пута, у средишту пажње је човек/жена и његов/њен песнички хоризонт и свет. Нижу се сећања на баку и драге људе, плаветнило, старинске албуме које су можда однеле у заборав велике и страшне поплаве. Но, у свим тим сећањима и запажањима, на крају збирке као да испливава истина: “Истину волим без боје Увијем је у колачић и прогутам И увек ми се трбух окрене И направи завежљај у плућима” То је, дакле, време чистине, час разгртања стихова и естетских појава, односно суочавања са дахом поезије и са собом; поезија која има ту моћ, снагу да изнесе истину свакако је аутентична. Али то је, наравно, једна нарочита поетска истина, без разграничења са сном.

6


Надежда Пурић Јовановић О СПИРАЊУ СМРТИ СА ТЕЛА (Сара Омар: Купачица мртвих, Пресинг, Младеновац, 2019, превео с данског Предраг Црнковић) Роман Саре Омар асоцира на прозу две различите ауторке. Једна је Светлана Алексијевич и то са књигом Рат нема женско лице, а друга је руска списатељица татарског порекла Гузељ Јахина са романом Зулејха отвара очи. Док Светлани Алексијевич оспоравају статус прозне списатељице, видећи у њој само инвентивну документаристичку колажисткињу, новинарку и класификаторку (non fiction), Гузељ Јахина је запажена са свог филмског односно сценаристичког дара (film fiction?). Без намере да полемишем о томе где се могу генерисати оваква „другачија мишљења“ истакла бих да се Сари Омар не могу дати замерке овог типа – да је њена књига резултат нечега другог а не онога што јесте – болан и узбудљив роман са опробаним и потврђеним приповедачким стратегијама. Сама ради као новинар и активисткиња која је са породицом избегла из Курдистана деведесетих. За роман је добила значајне књижевне награде у Данској. Помињање двеју ауторки уопште није случајно: епско стање рата, то јест документаристичка истина ушла је у сиже романа; књигу посвећује познатим прототиповима и ликови су засновани на аутобиографским подацима; филмичност њеног „синопсиса“ чита се као радња у два временска плана – у времену садашњем, 2016, и времену тридесет година раније. У садашњости демони вршљају по мозгу унесрећене главне јунакиње у болници, а прошлост сеже до пред њено рођење. На лаптопу записује шта је некада било, јер чак и у далекој земљи не може да говори слободно, у џепу joj je паниктастер не би ли се заштитила од насртљивих чланова породице. Рат је у позадини, и у њему непосредно учествују мушкарци, док жене бију битке у унутрашњим просторима, на душецима натопљеним плодовом водом, у кујни где се на плинском решоу крчкају сарме од винове лозе. Увучени смо у непосредан и близак опис, мирисе, боје и укусе дубоке интиме под чадором; под самим покривачем жене, увијени у њену најинимнију страну, принуђени смо да буквално додирујемо и миришемо тело које се скрива и које често нема пријатеља чак ни у онима који би требало да јој буду најближи.

7


73-74 На самом почетку романа сведочимо свирепом убиству жене и њене мајке, и све што дође после тога, а има много бруталног а животног штива, доживимо претходно припремљени на такву врсту огољености. Прича од пре тридесет година има митолошку и временску дубину, и као таква личи на оријенталну бајку – на бескрајно и живописно приповедање, на упознавање са културом и обичајима древног и егзотичног народа који страда. Религијско-филозофски слој дат је кроз цитирање и критику делова Курана протумачених као одобрење за безгранично насиље над женама. Интересантно је да пред текстом стоји списак родбинских веза јунака, не би ли се могла пратити разорна множина и међусобни утицај чланова породице који једни другима и о глави раде. Питање девичњака, обично медицинско питање постаје питање живота или смрти. Читамо непосредно збивање, интригантне ликове, заплете, међусобна трвења, добре и зле духове, а све у сенци најсуровије мизогиније. Главна јунакиња, нараторка Фрмеск, одрасла је код бабе Гaхар, која једина има храбрости да купа мртве преступнице, и деде Дерваша, зороастрејца. Упућена је у тајна знања, она која многима нису била доступна, и преко непосредног посматрања и преко дедине библиотеке сакривене иза ћебади. Они су њени отац и мајка, а своју биолошку мајку сматра сестром. Oд рођења je за оца и очеву породицу била нежељено дете, дете са нечистим белегом на глави. Откад се родила, планирају и покушавају да је убију. Поред тога што је жена, она на глави има бели прамен, који у условима митско-магијског веровања доноси несрећу породици и околини. У питању је танани живот или танана граница живота и смрти на којој јунакиња непрекидно балансира, између кошмара и стварности, између две породице, између зараћених држава, између древне и актуелне религије. Гaхар је сложена фигура са богатим и разноврсним животним искуством. Све што чини оставља дубоког трага на њу, а Куран јој служи као духовна потпора. Иако је по занимању последња од последњих, она која ради посао који нико други не би чинио, ипак последује филозофску ширину; неписмена је а ипак зна напамет Куран који носи у џепу; удата је за човека који учи суре из Курана а сећа се се зороастрејске вере својих предака. Осим што мртве жене припрема за онај свет, Гохар и са живих спира задах смрти који се увукао свуда – свуда око ње је прижељкивање смрти као јединог спаса из незавидног и тешког положаја; она

8


је и слушкиња мртвих тела и свештеница у молитвеној групи у којој се окупљају жене. Деда је пензионисани официр ирачке војске, што донекле стабилизује њихов положај у држави. Непријатељство и насиље иде од самог човека до вишег метафизичког плана; сама смрт је у рођењу, у породици, у граду, у држави, на небесима. Јунакиња пролази кроз стихове свете књиге и сва тумачења и веровања, али у личности је дубоко уткано предрелигиозно, митско и магијско веровање, оно које се тиче непосредних егзистенцијалних питања која затим задиру и у онтолошка; сваки покрет има дубље значење, свака реч је интерпретирана, сваки трептај ока неко (ко не треба) уочи. Простор је подељен на спољашњи, јавни, условно речено мушки, и унутрашњи, заклоњен зидовима иза којих се поред жена и деце крију и слаби, немоћни, сви који служе на срамоту. Нарочито су импресивне колективне сцене праћене дијалозима и описима, у интимном кругу жена забележен је сваки дрхтај – порођај, бдење, давање имена, покушај обрезивања, купање страдалих. У подрумима, као у биолошком и несвесном, одигравају се језива збивања. У спољашњем простору несигурност је јавна – истакнимо само најупечатљивију епску слику бомбардовања џамије и окупана тела која потом на онај свет одлазе заједно. Индивидуа спутана свим могућим забранама има неколико излаза из ситуације – привићи се и прихватити правила, извршити злочин или побећи и борити се свим силама за голи опстанак. Личности овог романа дате су као вишеструко мотивисана илустрација могућности које се пружају у суровом свету биолошких победника. Непрекидно стреме ка висинама, а заглибљени су у блато тела и крви. У зависности од начина на који се чита, овај роман можда може имати и политичку димензију у првом плану, борбену и активистичку, каткад и помало огољену идеју да се саопште друштвено важне теме, али представља још један доказ да доброг романа нема без доброг приповедања и да се, колико год племенита ауторска намера била, без уметничког дара не може постићи одговарајући естетски квалитет. Иза наративне орнаментике, увек дате са мером, откривамо и тело у простору и нетелесне временске одсјаје скривене у раскошној грађевини тела. На читаоцу је да прочита моћне симболичке слојеве овог дела.

9


73-74

TERROIRE Жарко Радаковић Винсент ван Гог: ЦИПЕЛЕ С ПЕРТЛАМА, 1886 (Одломак из приповести Књига о уметности)

У намери да отпочнем дуго намеравану повест о јутарњем изласку из стана, већ сам за време доручка размишљао у којим ципелама ћу закорачити у нови дан. Не тврдим да сам у свом односу према ципелама фетишиста, али, стицајелм различитих околности, поседујем већи број обуће. Премда и изван стана најчешће ходам босоног, моји у међувремену све ређи изласци у град последњих година најчешће су се завршавали куповањем нових ципела. Све их уредно слажем на сталажи у предворју. А поређане су хронолошки према

10


времену куповања, одоздо на горе. Ту су, дакле, светло-смеђе полудубоке гиљке, марке Meindl ; па црне малко зашиљене, лаке, кожне, ципеле за сваки дан, марке Ecco; дакако и мокасинке, можда и моје најудобније и најлепше ципеле, али, ипак, за нијансу преелегантне за моју лежерну одећу, утолико не увек одговарајуће; онда и тврде ”колонијалне” ципеле, лепе, али не и удобне за дуже шетње (обувао сам их само неколико пута, увек у свечаним приликама, рецимо на скупу преводилаца у аустријској амбасади у Паризу); о, да, не заборављам овде два пара омиљених ципела марке , Camper једне црне, друге смеђе; па обућа марке Ganther, већ ко зна колико пута крпљених, обнављаних, поправљаних ђонова, додуше, већ малко похабане коже; баш као и оне “плитке ципеле за сваки дан”, марке Jokoport, старе већ десет година, а као да су нове, јер им је обућар већ други пут мењао ђон (сећам се да ми је један пријатељ, који је у преподневним сатима свраћао до мене на кафу и цигарету, јер код куће не сме да пуши пред женом, рекао да је одувек желео баш такве ципеле, али да му жена не дозвољава да их купи, јер су ”ружне”); па патике, марке Пума, дречеће жуте боје, купљене на великој распродаји у јендој продавници у Дижону, сат времена пре него што ћу се састати са Мирком Радојчићем, нисмо ли потом дуго разговарали о нашем заједничком пријатељу Мирославу Мандићу? ;нису ли и ципеле које сам имао на себи за време једне шетње са Драганом Великићем у Пули биле баш те ту, марке Siux, које сам годину дана касније хтео да поклоним Милоју, али ме је он подсетио да сам му исте такве ципеле већ поклонио годину дана раније; да, свакако, биле су ту и моје омиљене сандале, марке Lоwа, које сам носио само лети, али свуда, и купајући се у Јадранском мору, и прешачећи шумама Шварцвалда, и при пољопривредним радовима на пољима испод обронака Фрушке Горе недалеко од вароши Рума, и прешачећи са Скот Аботом, долином исушеног потока Спринг, у којој се само месец дана пре нашег доласка утопило седам немачких туриста пошто их је, после ненадног невремена, однела надошла бујица. ”Данас ћу ипак обути најомиљеније, и најстарије, и већ похабане гиљке марке Мефисто”, рекао сам испијајући крупне гутљаје јутарње кафе, заливајући залогаје хлеба са премазом пасте од црних маслина (купљене пре месец дана, о једном од последњих излазака у центар града). ”Та ми је обућа посебно удобна, јер је изгажена, у међувремену меке коже, оптимално чврстих ђонова, и још увек неисхабаних потпетица”, рекао сам полугласно, обраћајући се водитељки на телевизијском екрану, која ми је, управо читајући јутарње

11


73-74 вести, гледајући ме директно у очи, потврдно климнула главом, тобоже одобравајући моје намере.

Нина Попс: Винсент ван Гог, ЦИПЕЛЕ (У НАСТАЈАЊУ) Као да је и додала, ”пертле на ципелама не везуј превише чврсто, јер то би после само десетак корака могло да изазове болове на ристу стопала који ти је ионако превисок”. Била је то, иначе, жена својих тридесетак година, плавокоса, плавоока, витког стаса, увек чистог израза лица, и увек полунасмејана. Познавали смо се већ дуго. Углавном ми се обраћала у раним јутарњим часовима, водећи Јутарњи програм, читајући вести или прогнозу времена, а неколико пута је коментарисала и најновије догађаје из спорта. Најпре сам је

12


слушао само необавезно, третирајући њено оглашавање исто као и цвркут птица на тераси или лајање паса у суседном парку. Дуго је нисам разликовао ни од самог сточића на коме се телевизор налазио; деловала ми је као и лампа која је изнад радног стола висила као суво месо окачено у пушници; често сам њену појаву поистовећивао са осталим деловима намештаја у соби: са орманом за рубље, са двоседом испред телевизора, са столицом на којој већ данима лежи штос старих новина, са папучама које не обувам, јер, рекао сам већ да најрадије ходам босоног, са вазом ружа које су већ биле увеле (зар не би куповина новог цвећа била такође један од разлога да изађем напоље?), па и са тепихом на поду на коме сам у једном тренутку угледао зрно бадема испало ми, очигледно, при уобичајеном грицкању. Али када је та жена - увек тако уједначеног израза лица, чистог, јасног, а ипак беживотног, као испегланог, умногоме празног (какво често видим у манекенки и неких, свесно, безизразних глумица, лица као пуких подлога за надградњу, већ према потребама филма) - наједанпут изговорила неколико реченица о једном политичару који је, наводно, морао да поднесе оставку због недоличног приватног живота, водећи га двоструко, јер мимо породице имао је два љубавнице и са њима по неколико деце, а да ниједна од три жене није знала за другу, те, ”уместо да даје пример пристојности и доличног понашања, речено је”, рекла је, ”показао се он као недостојан важног положаја у нашем друштву, речено је”, а и ”злоупотребљавао је своје привилегије”, рекла је, ”често није долазио на време кући”, ”није спавао са својом женом, него са својим љубавницама”, рекла је, ”није био присутан у разговорима са својим колегама”, ”није се смејао”, ”није деловао довољно одлучно”, ”није остављао утисак плитички коректног”, ”није одговарао на питања како то нама одговара”, ”није ћутао када је то требало, него је причао кад то није било пожељно” ,”није имао длаке на језику”, ”није био дипломатичан”, ”није био уздржан, речено је”, рекла је.

13


73-74

Нина Попс: Винсент ван Гог, ЦИПЕЛЕ (У НАСТАЈАЊУ) Наједанпут сам, погледавши лице водитељке на телевизијском екрану, схватио да је била узрујана. Као да су јој заиграли мишићи на образима. Као да су јој се помериле уши. Празнина лица, коју сам на њој сматрао по себи разумљивом, нестала је, као заувек. У једном тренутку сам помислио да ће устати са свог водитељског седишта у студију, да ће подићи руку према камери и мени ”тамо на другој страни”, да ће одгурнути шаком ”мајмуна” са текстом вести које је до малочас читала, и да ће сместа напустити своје радно место. Били су то тренуци неке мени нејасне присности према том бићу. Наједанпут смо постали блиски. Наједнпут сам пожелео да је позовем за сто, да поделимо обед, да поразговарамо. Устао сам од стола. Закорачио сам према прозору да видим какво је време напољу. Баш у том тренутку је водитељка, сада готово избезумљено, и гестикулирајући, дакако обраћајући се мени, саопштила да се очекује мирно време у преподневним сатима, али наоблачење око поднева, и поподневни пљусак, ”са грмљавином”, рекла је, ”уз олујни ветар, јачине и до 100 километара на час”. ”Добро”, рекао сам. Енергично закорачих у предсобље. Још енергичније зграбих ципеле марке Мефисто, као да сам то још рано

14


јутрос знао, извукох их одлучним замахом шаке тако жестоко да су из регала поиспадале сандале, патике и нануле. Не подигавши их са пода вратих се, са Мефистовкама у шаци, седох испред телевизора гледајући у очи жени на екрану која је, сада мени лично, саопштавала резултате са рукоментног првенства света, смешкајући се најискреније, као да је знала да су ми изречени резултати били потаман. Завезивао сам пертле баш како је то рекла на почетку емисије: ни прелабаво, ни пречврсто. ”Значи, да понесем кишобран?”, рекао сам. ”Па ако баш желиш да ти га ветар изврне на наличје... Ја данас не бих понела ни шешир”, рекла је. Добро. Нећу понети ништа. Погледах да ли су ми у џеповима биле све потрепштине, и да ли су били закопчани. Дакако, ставих у задњи џеп панталона новчаник, у предњи десни џеп кључеве од стана, у леви џеп оловку, а у леви џеп јакне мобилни телефон. ”Довиђења”, рекао сам. ”Довиђења”, чуло се са свих страна, не само са екрана телевизора који сам искључивао, него из свих углова свих просторија стана који ми се наједанпут учинио као јазбина коју је ваљало, бар привремено, напустити.

Нина Попс: Винсент ван Гог, ЦИПЕЛЕ Илустрације: Винсет ван Гог и Нина Попс

15


73-74 Слободан Р. Николић БОЖАНСКА ПРАСВЕТЛОСТ У ЉУДСКОМ СРЦУ (Иконописање Мијалка Ђунисијевића) Икона није портрет, него прволик будућег храмовног човечанства. (кнез Јевгениј Трубецкој) Оно што није вечно није ни стварно. (Мигуел де Унамуно) Бог има мноштво говора којима општи са својом творевином. Један од њих је осмишљен да према твари струји уз помоћ слика. Али, како се он обраћа свету, човеку поглавито, који би требало да Му постане син по духу? Према светоотачком схватању, када је створио човека, обдарио га је слободном вољом, коју чак ни Он Сам више не може да наруши. И управо то не смемо да испустимо из вида (а ипак редовно чинимо!) - да смо створени и да је било кад нас није било. Окушана слободна воља је узрочник порива ка трулежи и не-бићу, тј. ништавилу, а неискушана воља Господња је завет вечног битија. О обе те стране нашег сазданог бића приповеда свака икона која живи пред нама као предизобразителни символ Тројичног Царства. Термин симбол од првобитног значења документ, обележје распознавања, легитимација, у философији новоплатонизма добија значење појавнога облика у којем спознајемо божански битак. Тако он није више означавао било који знак него само онај у којем долази до метафизичког споја видљивог с невидљивим. Гете и Кант су у њему увиђали неограничено и неисцрпно идејно залеђе, за разлику од тачне појмовне одредивости алегорије. Симбол није сушто бића, већ само назнака његове скривености, оно што су Божанске енергије Пресвете Тројице, али никако Његова природа, само смер којим би се издалека требало запутити барем ка наслућивању Логоса (Њега не морамо нужно ни разумети, а још мање усвојити, што је могућност неусловљене слободе којом смо даровани), делови који упућују на целовитост онога на шта се односе, али суштаствено никако то на шта се односи, већ нешто као огртач тела, атрибут бића о којем донекле муцаво проговара.

16


„... Палама […] дели симболе на две категорије: на оне који долазе од природе онога што симболишу и оне који су туђи природи онога што симболишу. […] Карактеристично обележје симбола који долази од природе онога што симболише јесте чињеница да он увек сапостоји са оним што симболише, јер, као што смо то већ видели, долази од природе онога што симболише. С друге стране, симбол који не долази од природе онога што симболише, или постоји независно или се, пак, јавља тренутно и потом нестаје, немајући никакав суштински однос са оним што симболише. […] Симбол je, за Паламу, или одблесак суштине онога што се њиме симболише или, пак, нешто што je потпуно туђе ономе што симболише и онда се користи једино као конвенционални знак. По платонистичкој и платонизујућој традицији, пак, могуће je да симбол, као слика архетипске идеје, има блиски и непосреднији однос са архетипом. […] Али, овај став, сличан ономе који је заступао Варлаам, не може да се помири са Паламиним учењем о нествореној светлости као симболу Божанске славе, јер такав став поново своди сам символ на категорију створених ствари.“1 Сваки језички кôд болује од појмовне неадекватност и значењске неподесности, барем у оном свом појавном виду саобразном логици и разумском схватању света. Но, суштина света је у тајанствености његове невидљиве стварности. Логос творевине јесте недоступан ма ком чулу, али је ипак је ту пред и у нама и стварносно и симболички. Чини ми се да нека од значења старохеленског глагола ξυμβάλλω (скупљати, сјединити, поредити; закључивати, разумети; срести се, бити у вези; начинити уговор...) и именице ξύμβολον (општење; приватни уговор о твоме и моме; знамење по којем се препознају гласници или, рецимо, муж и жена након дугог растанка; знак по којем се може испитати нешто непознато...) недвосмислено потврђују ову претпоставку. Са друге стране, назив славне Миронове скулптуре Дискоболос (Δισκοβόλος, Бацач диска, 5. век пре Христа) стоји на трагу могућег тумачења симбола који као да се односи на разбацивање небројено могућих значења пројављивања Манзаридис, Георгије И. - Обожење човека по Св. Григорију Палами и православном Предању Предању /Мистичко искуство обожења/, у: Православље и мистика светлости (Свети Григорије Палама и пут човековог обожења), Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског /библиотека Образ светачки, књига четрдесет прва/, Београд, 2003, 329. 1

17


73-74 нечијег постојања које се никако не исцрпљује тиме што се показало, односно представило (глагол βάλλω, као и претходно наведене речи, има више значења - одапињати, (по)гађати; у нешто сурвати или заплести; одбацити, скинути, протерати; обухватити, загрлити; огрнути, обући; ранити, убити; дотакнути; размишљати, просудити...). Једна од функција језика је да опише присно чулну стварност, али је он надилази, јер само оно што именујемо путем језика постаје стварно за нас. Именовано престаје да буде туђина. Тако је и са иконом која само транспонује надстварност у разуму схватљиву и пријемчиву слику и пребацује виђено из једне у другу семантичку раван. Она је одјек читавог регистра невидљивог божанског плана у оку посматрача. Уосталом, како год схватили феномен симбола, можемо га значењски применити на тумачење иконолошког проблема. „За иконописца je главно и најважније да симболички покаже да се оно што je изображено на икони налази у другом свету, са потпуно другачијим просторним параметрима (будући да je изванпросторност - у правом смислу те речи - неизобразива). […] Појам „симбол” не може се применити на Прволик. Син Божији, невидљива икона невидљивог Бога, у Богооваплоћењу постаје видљиви Лик, али се Он не може назвати симболом. Друго Лице Пресвете Тројице управо и јесте Лик, a не симбол. Симболима се не могу назвати ни ликови друге врсте (невидљиви прволикови, архетипови), који у целини обитавају у сфери оностраног (трансцендентног). Иконолик je повезан са Прволиком и са прволиковима јасно и непосредно, он je свагда онтолошки „одраз” Прволика, док символ усходи ка Прволику само посредно.“2 Стара словенска реч зракъ значењски је најближа појму симбола, јер се односи на лице, изглед, облик тела, подобије. У чему се састоји узор-стање прослављене у одухотворене свеукупно саздане твари? Смештање у себе, заправо препознавање христоподобних енергија у себи, Божије Речи. Неопалима Купина Синајска је у свима нама, али за сада не гори. Пламен се овде ужиже, а наставља да гори преко смртне међе и то исто онако како је запаљена док је човек био у телу. „Оно што би требало изразити, то је скривена величина, нека дубина. Мада смо далеко од тога да се предамо преобиљу утисака, далеко од тога да се изгубмо у Лепахин, Владимирович Валериј - „Икона и символ”, у: Икона и иконичност, Каленић, Крагујевац, 2014, 116-117. 2

18


појединостима светла и сенки, осећамо да се налазимо пред „битним“ утиском који тражи свој израз, укратко, да смо у перспективи оног што наши аутор називају психолошком трансцендентношћу.“3 Наравно, „божански светлопис” је по свом сврховитом усмерењу, ономе што је Аристотел назвао ентелехија, далеко изнад опсега пуког психолошког формата. Шта нам показује православна икона (за разлику од римокатоличке утемељене, у најбољем случају, на естетским принципима и сентиментално-рационалистичким, томистичким захтевима западне теологије)? Да се сва твар (ангели, људи, целокупна природа), сва весељена, преображењем Христом сједињује у истом том Христу и посињује у Светој Тројици за и у вечност. Она није овоземаљски ни осмишљена нити у корену има такву смисаону назнаку, иако се обраћа овом свету, иако у њему о њему говори. Неуништива светлост је у нама. Све остало за човека представља непристојну вечност. „Средњовековна слика света дели се у простору и времену на два дела и то неједнака пo својој вредности; њихов однос je хијерархијски. Време има два ступња: „овај век” и онај који га превазилази, „будући век”. Простор има, такође, два ступња: „поднебески свет” и онај који je изнад њега, „наднебески свет”.“4 У односу на оно што нам показује свештено ликовно изображавање, било која уметничка слика доживљава семантичку фисију (смисаоно-значењску разградњу). Тајанствени (скривени) и натприродни живот падом бива замењен сликама природне твари, а творачко-економијско-богословски дар Љубави Свете Тројице предметима чулног, проверивог света (чак и кад слика не приказује такав свет, већ онај рођен из садржаја саме душе, њен слојевити имагинативни садржај). Икона је за христијане оно што је за необлагодаћену (логичку и схематизовану) душу овоземљаско злато Челинијевих дела. Стварност после времена и простора је оно што она, царствено-свештеничко-пророчка по својој суштини, износи на трпезу човеку. Кретање од тварног ка нетварном раст је ка плоду Духа – преображеном образу који нам је задат по дарованој слободној вољи. Простор настањен житељима и изгледом света у очекивању Bašlar, Gaston - Intimna neizmernost, у: Poetika prostora, Kultura, Beograd, 1969, 234. 4 Аверинцев, Сергејевич Сергеј - Поредак космоса и поредак историје, у: Поетика рановизантијске књижевности, СКЗ, Београд, 1977, 122. 3

19


73-74 надилази његов геометријски концепт. Она приказује есхатолошки образ суштинске природе постојања свега створеног у обличју његове крајње сврхе, предочен ликовним језиком. Она изображава и Христа у понижењу, али и Христа у слави васкрсно-вазнесењске силе. Њена функција састоји се у томе да покаже сагласје стварно присутног овде и сада и стварно очекиваног тамо и после, иако се она обраћа овом другом, а подучава оно прво, премда се оно друго већ догађа у оном првом и премда је то друго од почетка заправо једино прво. Свако од нас живи, јер свакога од нас грли, распињање између унутарње трагедије и спокојног света и управо је то тренутак у којем смрт саму себе пориче. Баш тад, у тој равни (само)изгнанства, обзнањује се један од знакова спасења - ликовни. Ђунисијевићев поглавито. Но, Тројица чини спасење, Тројица тако хоће да дела, не човек. А све посињења његовог ради. „Икона“ (образ), дакле, не стоји у вези само са једном страном човечанске природе, нити „икону“, пак, у потпуности представља само један појединачни аспект човечанске природе, већ се „икона“ изражава и пројављује, премда као кроз неко сочиво, кроз читаво људско битовање. Многозначни и динамички појам „иконе“ се, такође, cpeћe и у учењу Св. Григорија Паламе. Он готово увек разликује „Икону Божију“ и онога ко je „пo икони Божијој“, што је [...] наглашавао Ориген. Једина Икона Божија је Син Божији, док je човек створење саздано по икони Божијој. Упркос овоме, Палама, ипак, понекад човека назива иконом Божијом, што je то чест случај код Отаца и писаца Цркве, али објашњава да, уовом случају, човек јесте неразговетна икона Божија за разлику од Сина Божијег, Који je истоветна Икона Божија.“5 Светост предочена сликарском техником заправо је дидактички облик парусије Господње који показује оба Његова доласка (у понижењу и крстообразном васкрсу у времену и слави на крају времена) и Његово свагдаприсуство. Не заборавимо да се реч парусија користила и као технички термин који означава званичне посете Манзаридис, Георгије И. - Обожење човека по Св. Григорију Палами и православном Предању /Основе учења о човековом обожењу/, у: Православље и мистика светлости (Свети Григорије Палама и пут човековог обожења), Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског /библиотека Образ светачки, књига четрдесет прва/, Београд, 2003, 271. 5

20


краљевске породице. Није ли то предзнак Свете Тројице која долази у срце праведника и светог подвижника љубави? Који је то путеводитељни смер који разазнајемо на иконама господина и брата Мијалка Ђунисијевића? Непомирљива је разлика у поистовећењу човека са Богом и поистовећења Бога са човеком. Шта се са чиме упоређује и ко ка коме тежи? Ако хоће да буде жив, човек мора да се поистовети са оним старијим који га позива на огледање у Другом, мора да се одазове Другоме који је он сам, иако чува сопствену личност насупрот личности спрам себе, иначе се претвара у потпуну самосмрт (својевољно непознавање и неприхватање божанске благодати која је бесконачно и увек ту). Лице представља један од видова бића, никако само биће. Нико не може видети сопствено лице, осим путем огледала, које је, заправо, онај наспрам нас. Оно је немушти језик онога што је метафизичко у човеку, али кад престане да изражава унутарњи живот на који се односи, оно постаје пука маска, глумачки реквизит обмане. „Према томе, човек води своје порекло од Бога и у његовом битовању зрцали Бог. [...] Од тренутка када je створен, човек тежи да се приближи своме Прволику - Богу и да се, на тај начин, обожи. Ово кретање човека од „иконе“ ка Прволику, Оци, уопште гледанo, описују библијским изразом као „уподобљавање Богу“. Како стоји у Књизи Постања, када je Бог зажелео да створи човека, рекао je: Да створимо човека по нашем образу (икони) u нашем подобију. Реч „подобије“, како се користи у Септуагинти, изражава нешто динамичко, што још није остварено, док реч „икона“ (образ) означава остварено стање, које у садашњем контексту твори полазишну тачку за стицање „подобија“.6 Икона прави онтолошку разлику између лика и лица, извора и „застора“. „Aкo лице припада сфери емпиријског, онда лик изражава онтолошко начело, он je „пројављеност онтологије”. Ако je лице појава, тј. ако je оно феноменолошког карактера, онда се лик односи на сферу суштинског, он je ноуменалан. Ако лице има физиолошки и психолошки, онда лик има метафизички карактер. Лице je временско, a лик ванвременски; лице je пропадљиво, a лик непропадљив; [...] лице je актуелно, a лик потенцијалан; лице je присутност, a лик задатост и призив. [...] Ако je лице појава која припада

6

Ibid. 5, 273.

21


73-74 чулном свету, онда лик припада натчулном. Ако je лице индивидуално, онда je лик саборно-личносни...“7 И свет и човек су располућени и међусобно заборављени, а поредак унутрашњег лика (који за сада не видимо) дубоко је сакривен у умном срцу и чека труд човеков и благодат Духа Светога да га очисте и открију. Наша личност, наш непоновљиви и јединствени егзистенцијални дар којим постојимо, не наличи ничем другом до самој себи, премда смо сви по природи јединствени. Бог свих људи, хтели они то или не, признавали или не, веровали или не, Живи је библијски Бог, самим собом објављен и међу нама у телу дошавши, а не безлични појам ума. Управо због тога Ђунисијевић не приказује строго стилизован лик Спаситељев или светитељев, јер негде свако подозрева, и онтолошки и естетски, да су наметљива понављања истоветности ништа друго до сиротни таутолошки опсег неличног учешћа у тајни Господњој. Заиста, једне и исте части, али по непоновљивом личносном раздељењу и мери правде, настаниће се свако од нас (наравно, ко буде тако расуђен) у Царству Тројичном. Биће Христос све у свему, са мноштвом христоса око себе, биће јединство у множини. И ту надумну тајну нам својим језиком објављује икона. Томе нас у својој Беседи о правој вери изговореној о Вазнесењу Господњем 1221. године подучава Свети Сава: „... поклањамо се часном образу пресвете Богородице и образима свечасних Божијих угодника, узвишујући душевне очи ка првообразној слици и постављајући ум у несхватљиво“ (првенствено је битно ово несхватљиво – прим. аут.). Зашто све мора да буде саобразно формалним законима логике да би било присвојено? Ми приступамо Богу само помоћу очовеченог божанства, јер другачије не можемо – ми Њему долазимо обожени човечански, Он нама очовечено божански. То је место сусрета Оца и синова. Бог није ни идеја ни појам, ни непокретна покретљивост ни неосетљива осетљивост, није бог философа ни њиховог логичног онтолошког захтева – Он је жив! „Значи, до живог Бога, до људског Бога не долази се путем разума, већ путем љубави и патње. Разум нас још више удаљује од Њега. Не можемо га упознати да бисмо га потом заволели; треба почети с љубављу, жудњом, глађу за Њим, па га онда упознавати. Са¬знање о Богу потиче од љубави према Богу, и то са¬знање нема Лепахин, Владимирович Валериј - „Човек – икона Божија”, у: Икона и иконичност, Каленић, Крагујевац, 2014, 132-133. 7

22


ничег, или сасвим мало, рационалног. Јер, Бог је неодредљив. Желети одредити Бога - значи желети ограничити га у нашој свести, убити га. Чим покушамо да га одредимо, појављује се ништавило.“8

Мијалко Ђунисијевић: Жртва Аврамова, јајчана темпера на лепенци, 110x56 цм, 2021. год. На Ђунисијевићевим иконама се ништа не одређује, само се показује неограничена разноликост Божанског бездана у човечанским личностима у којима се Он као Света Тројица јавља. Оне су печат непорециве очигледности. Умицање трулежности, превазилажење времена и простора - то је наша евхаристија васкрсења по милости Предвечног Савета. Чини ми се да се управо то одазивање поистовећењу тихо, без помпе и церемонијала, већ по унутарњем духу (не)видљивог преображења, као што и приличи светињи, догађа на изобразителним површинама нашег брата Ђунисијевића. „Онтологичност иконе садржана je у томе што je икона битијно откривење Прволика; икона не Miguel de Unamuno - O tragičnom osećanju života, Kultura, Beograd, 1967, 149 (дело написано 1912. године). 8

23


73-74 само да линијама и бојама изображава највишу надчулну реалност, него je и открива. Иконолик je видљиво сведочанство о невидљивом. Ha икони се одиграва „оплотњење” (од речи „плот”) прволикова, али je „онтолошки” додир с њима доступан једино светости. [...] Свети Оци описују у сликама оно што су видели „без-лик-о”, због чега и могу да прописују иконописцима како да приказују нешто што сами иконописци нису видели (или су га видели малобројни међу њима).”9 Ђунисијевић нам показује спајање невидљивих утроба свецело новорођене твари (човека и света) у Духу Светоме. Не можемо најбоља остварења завршних фаза у развоју иконописа (палестинског, византијског, коптског, сиријског, старосрпског, руског, јерменског, равенског или римског) узимати као свагда важеће мерило, мада она остају недостижни и неосвојиви узори. Од катакомбних, понекад и наивних алегоријских сликарских решења првобитне хришћанске иконографије и фрескописа из II, III IV века, или резбарских декорација спољашњости и унутрашњости саркофага (изображење Доброг Пастира, Адама и Еве, рибе као символа Христа...), која у својим почецима нема јасну представу ни о архитектури светог места ни о сликама које би требало да живопишу то место, а још мање Царство Божије, па до данашњег тренутка, промењено је прилично философских, теолошких и естетских образаца. Пред иконом у почетку није био јасно дефинисан ликовни канон и помало је тешко, мада благодати и благослову ништа није немогуће, поверовати да родоначелник светих образа, апостол и еванђелист Лука, у првој половини I века онако вискокоестетизовано изобрази лик Богоматере (реч је о Пресветој Богородици Филермоси, која се чува на Цетињу, у оквиру Историјског музеја Црне Горе). О њој као појави најпре нас извештава Јустин Философ (II век), али без икаквих, макар и основних иконографских упутстава, већ да она просто постоји као видљиво обележје хришћанске вере, да би се уобличена теологија свештеног ликовног садржаја искристалисала тек у периоду иконоборства и одлукама Седмог васељенског сабора у Никеји 787. године запечаћених потписом патријарха Тарасија. Био је то дуг пут ка канону, као што је дуг пут од тог догађаја до савременог, али у суштини ипак традиционалног духа у иконопису. Лепахин, Владимирович Валериј - „Двоједина богочовечанска природа иконе”, у: Икона и иконичност, Каленић, Крагујевац, 2014, 54. 9

24


Откуда троделност Ђунисијевићевог умног рукорада? Још је античка хеленска мисао била недвосмилена: ко хоће да учествује на драмским такмичењима, играним у част богова, мора да напише три трагодијска (не један) и један комедиографски текст. Зашто три? Одговор нам даје господин Жарко Видовић у сјајној студији Трагедија и Литургија: први део трилогије говори о нарушеној заједници Бога и човека, други о тражењу пута за поновним успостављањем покидане свете везе и трећи о поновно установљеној саборности божанског и људског, тј. о измирењу између неба и земље. О том одазивању идеји мира снатрио је још и Хомер који управо тако и завршава ратоброни епос Илијаду: јаросни Ахил и очински поражени Пријам успостављају помирење. Рат је, напокон, окончан. Али, шта је са унутарњом војном против невидљивих духова, устанком против овог света? На трагу старих мајстора, али у руху пријемчивом данашњем теолошко-естетском „укусу“ пробраног, изнутра припремљеног и пријемчивог посматрача, Ђунисијевић није подражавалац већ постојећих ликовних образаца-решења - он само последује унутарњој идеји иконе, никако њеном спољашњем виду. Отуда можда и мали нескад између очекиваног и виђеног. Тај толико пута помињани хоризонт ишчекивања у теорији рецепције је изневерен, али се он овога пута указује као добит а не као губитак онтолошке равни предоченог предмета. Јер, „Неизмерност је у нама. Свезана је за неку врсту експанзије бића коју живот обуздава, коју предострожност зауставља, али која се наставља у самоћи. Чим смо непокретни, ми смо другде; сањамо у једном неизмерном свету. Неизмерност је кретање непокретног човека.“10 Предвечна Тројица нас гледа кроз икону - и због Тројичног Бога, сасвим природно, триптих код Ђунисијевића. Свети Григорије Богослов у својој 23. и 29. беседи о божанској тројичности исповеда следеће: „Ми поштујемо Монархију, али Монархију коју не ограничава само једно Лице него [...] (Монархију) коју сачињава иста част природе и сагласност воље, и идентичност покрета, и заједничка наклоност ка Једноме Оних који су од Њега. Зато, Јединица, кренувши од почетка до Двојице, зауставила се на Тројици. И то је нама Отац и Син и Свети Дух. [...] Поштујемо, дакле, Тројицу савршену из савршене Тројице, јер се Јединица покренула због богатства и надишла је двојственост – јер је изнад материје и форме, из чега су састављена тела – и стала је на Тројици због савршенства, јер је Она прва надмашила 10

Ibid. 3, 233.

25


73-74 сложеност двојствености, тако да Божанство не буде ни уско, нити пак да се разлије у бесконачност...“ [...] „Она је Животи и Живот, Светлости и Светлост, Добра и Добро, Славе и Слава, Истинити и Истина и Дух Истине, Светиње и Самосветост. Бог је Свако (Лице) ако се засебно посматра умом, када ум дели оно што је нераздељиво, а Бог су и Сва Три Лица схватана заједно идентичношћу покрета и природе.“11 Икона је радост која пројављује будуће човечанство Царства Тројичног, царства саборности, пошто надилази (тачније, потврдно одриче, да се послужимо малим онтолошко-логичким парадоксом) биолошко-физичку датост и показује задатост душе и тела да у Духу Светоме кроз Христа прорасту за Оца. То што видимо на њој нема никакве везе са портретно-природним приказивањем, односно моделовањем стварности, јер се пред нама одвија најава надстварности и надисторије, тј. покрет ка рају. Динамика Ђунисијевићевих површина сведена је на минимум (боје, линије, концепт перспективе, предмети, простор и предели у њему, као и композициона својства приказаног) стога што је то, чини ми се, само онтолошкозначењско предворје иконе. То одсуство „догађаја“ заправо је увод у оно што је, сагласно предањској философији, тачно окарактерисао Јевгениј Трубецкој у омањем есеју Духовиђење у бојама (1915): „Стиче се утисак као да је сав телесни живот замро ослушкујући у очекивању највишега откровења.“12 Та „непокретност“, та тишина, заправо ћутљивост приказаног, којом се као говорним језиком у домену слике служи ауторова ликовно-теолошка рука (тј. мисао), увод је у оно што надилази сваки језик, у оно „... што око не виде и ухо не чу и у срце човечије не дође...“ (Прва посланица Коринћанима 2, 9). Икона је исихистичко созерцање будућег Царства путем слика. „Нестворена светлост, као слава и енергија природна за суштину Божију, јесте бесконачна и несместива. Али, на исти начин на који je бесконачни и несместиви Бог примио ограничење тела и Григорије Богослов, Свети - Беседа 23; Беседа 29, у: Патрологија /друга свеска/, Источни оци и писци 4. и 5. века (од Никеје до Халкидона 325451), ПБФ, Београд, 1984, 154-155; О метафизичкој концепцији бројева, као и о њиховој историји, видети прва три поглавља сјајне књиге румунског математичара-научника и дипломате Матиле Гике Филозофија и мистика броја. 12 Трубецкој, Николајевич Јевгениј /кнез/ - „Духовиђење у бојама“, у: Истина у бојама, Логос – Ортодос, Београд, 1994, 15. 11

26


постао човек, и Његова природна светлост je оваплоћењем била збрана унутар Тела Његовог као источника. [...] Светлост коју су на Гори таворској виделa тројица Христових ученика била je у Христу и пре и после Преображења, као природно сијање Његове Божанске природе. Када се преобразио пред Својим ученицима, Христос није ни додао нити увео неки нови аспект који претходно није имао, већ им je открио само део сијања које јесте Његово од почетка. Светлост Преображења не твори некакву скривену, трећу природу Христову, нити, пак, неки други елемент који се налази између Његове човечанске и Божанске природе, већ та светлост јесте природно сијање Божанске природе која je била скривена унутар Његовог човечанског Тела...“13 Бог на нас, просто речено, излива своју милост кроз светлосно откровење својих нестворених енергија о којима нам је говорио Свети Григорије Палама. Сагледавање и упијање светлости и учествовање у њеном току, односно утемељење нераздељиве заједнице путем општења у Духу Светоме, јесте оно чему нас подучава и куда нас упућује икона. Божија несхватљивост се назире кроз њу, а светотајински дух провејава из сваког њеног дела „Јер ум наш, просветљиван Духом, уздиже поглед ка Сину, и у Њему, као у икони сагледава Оца“.14 Исихазам солунског архиепископа и светогорских подвижника оприсутнио се, мада не толико наглашено или јасно приметно, у Ђунисијевићевом делу. „То духовно созерцање своди се на усредсређивање ума и на његово ослобођење од свих спољашњих утисака, како би могао да се погрузи у уистину мистични примрак непојамног. Тек тада, након дуготрајног спутавања телесне природе и потпуног отуђивања од зла које постоји у свету, долази до божанског озарења.“15 Икона долази пре овога покретања и прати душу све време на њеном путу, док, по благодати проистекле из милости и милосрђа, не дође до свог циља – обожења у Христу. Тада се она повлачи као предучитељна, „пропедевтичка, исагогичка форма“, јер је Онај због којег смо заједно са њом и пошли у подвиг, сада лично присутан. Она је оно што су 13

Ibid. 1, 330-331. Василије Велики, Свети - 226. писмо монасима, у: Патрологија /друга свеска/, Источни оци и писци 4. и 5. века (од Никеје до Халкидона 325451), ПБФ, Београд, 1984, 119. 15 Лазарев, Никитич Виктор, Историја византијског сликарства, Бримо: Логос : „Глобосино“ д. о. о. АЛЕКСАНДРИЈА, Београд, 2004, 16. 14

27


73-74 Византинци звали мистички материјализам (има тело, али показује нетелесно или надтелесно), нека врста видљивог путеводитеља ка богопознању јер путем чулног упућује и узноси ка натчулном и наговештава предукус невидљивог царственог блаженства. Пред нама неискуственима појављује се подвижничка опитна вредност невидивог и скоро па непредставивог онтолошког стања, та чудесна и већ припремљена одежда обожења која је ништа друго до красота и сијање саме Божанске благодати. На њој сагледавамо двоструки ток - суштинску неизрецивост и неизрециву суштину славе Тројичне. Бог нам и даље снисходи на Гори Таворској, гори Преображења. Али, још један је двоструки ток (који се, додуше, слива у један) пред сваком светињом - безмолвије и богозрење. И управо он, тако ми се чини, зрачи из преображених ликова (и васцеле природе) брата Ђунисијевића који нас директно, скоро па ангеоско нападачки, уводи у оно божанско што долази. Његове иконе су „луде“, али „што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре“ (Прва Коринћанима 1, 27). Оне су дрско нове, али и даље присне старинском осећању привржености молитвеној светињи. Нешто као стари пријатељ или брат, само у новом одејанију. Не заборавимо да „...„... мистичко сазнање је у ос¬нови безоблично. Суштина те „додирнутости од божанског“ има, зависно од степена интензитета и дубине на којима је доживљена, смисао који се све мање јасно оцртава или се све мање може да опише, а још мање може објективно да дефинише, јер његов предмет, следствено својој природи, трансцендује оне категорије субјекта и објекта које су претпоставка сваке дефи¬ниције. [...] Већ онога тренутка када мистичар покуша да сам себи рефлективно разјасни сопствено саз¬нање, када покуша да му подари неки израз, а поготово ако се подухвати да га саопшти другима, оно ће му се нужно изразити у оквиру конвенционалних симбола и идеја.“16 Икона предочава сабор све твари у Христу Очевом, испосничко кретање унапред самоунижењем (као што је то и Син урадио источењем Свога божанског обиља из суда славе у оскудност човечанског суда поруге) ка царској трпези припремљеној од постања света, што само изгледа да је кретање унатраг (подсетимо да глагол εἲκω значи натраг ићи, узмицати; заостајати, бити мањи или незнатнији). У оквиру ње се видљивом телу и видљивом свету догађа оно што G. Šоlem, Kabala i njena simbolika / Religijski autoritet i mistika), Vuk Karadžić /biblioteka Zodijak, knjiga 51, Beograd, 1981, 14. 16

28


рече Апостол Павле: „И имају телеса небеска и телеса земаљска: али је друга слава небескима, а друга земаљскима. / Друга је слава сунцу, а друга слава месецу, и друга слава звездама; јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако и васкрсеније мртвих: сеје се за распадљивост, а устаје за нераспадљивост; / Сеје се у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили; / Сеје се тело телесно, а устаје тело духовно. Има тело телесно, и има тело духовно.“ (Прва посланица Коринћанима 15, 40-44) Она нас својим језиком подучава Смислу и вековима пре авангардних идеја Кандинског и Мондријана, Маљевичевог супрематизма и конструктивизма или, донекле, Браковог и Пикасовог кубизма, од предметног узводи ка непредметном свету који превазилази и човечанство и човечанско поимање логосне дубине свега створеног. Једна од њених есхатолошких равни је и (над)естетика Скривеног у откривеном (телу). Наравно, исходишне тачке су јој потпуно другачије од поменутих идеја световне уметности (опажање и представљање апстрактног). Икона је једна од тајних исихастичких кућа у које улази срце човеково да би тамо, очишћено од света и облагодаћено царством, умно становало. (Можда не би било наодмет поменути, поређења ради и барем због формалне сличности, покушај „пробоја“ опне чулне стварности путем боја и облика који срећемо код неких нама временски блиских пробирљивих светских духова који нису ни у каквој вези са ма каквим живописом, али којима је било дато да нешто природним сазнајним путем, али нејасно, наслуте. У кључу симболистиче поетике Рембо је у сонету Самогласници вокале, путем синестетичког поступка, опажао у бојама: а је црно, е - бело, и - црвено, о – плаво, у - зелено. Истоветне ставове имали су и Франц Лист у оквиру музичке уметности и Ј. В. Гете у оквиру мисаоног концепта („мишљење у бојама“). Али, немерљивим стадијима су далеко ови поступци по свом значењу од онога што срећемо у оквиру иконописачког канона, заправо његовог смисаоног захтева.) Таква је законитост света који настаје, који тек слутимо само онда када нам се открије по светом милосрђу (из милог срца долазе милост (праштање) и милосрђе (давање)), а не када ми то пожелимо. Па ипак, тај свет постоји од почетка иако ће у нашој линеарној перспективи историје, у нашем очекивању, тек настати након повести. Ђунисијевићев ликовни језик, на темељу свештене традиције, а у руху „модерног изгледа“, сведочи о двоједном положају сваког од нас. Он дубински препознаје и одржава општу светоотачку мисао у

29


73-74 вези са човековом природом, оном изворном и оном насталом падом од слободне воље. Већини истраживача и тумача добро позната појмовна одредница из домена феноменолошке интерпретације, уочљива и у свим религиозним искуствима (вредност неопипљивог), задобија се само у одвајању од света, а човек „инстинктивно зна да су простори самоће конститутивни“.17 А Ђунисијевић је баш оно што је потребно свету у расулу и трулежи, свету разбацаном и смисаоно пометеном – смерни и побожни иконописац који оно помрачено просвећује и оно расејано сабира. Примарна димензија сваког нашег доживљаја је опажајно сагласје међусобно опонентних стварности (цикличне и линеарне у есхатолошком, не само ликовном смислу), заправо целовитост посматраног, јер човек припада само ономе што препознаје (као своје или себи слично, ако не и истоветно) и на шта се одазива као уједињено и у смисао сабрано биће. На иконама не постоји расцеп опажања, јер је све плод богодоличног благодатног созерцавања новог унутрашњег човека. У садејству опажањā које се у исти мах односе на недељивост и разлагање површине крије се њена тајна. Она стишава бол пред незаузданим налетом поклекле земље и људи, јер се ослања на радосну вест да је Христос васкрсао из мртвих. Ми постојимо искључиво као живе и слободне личност. Корен нам је у срцу. Ако је он напукао или ако је затамњен, онда је исто такво и стабло са крошњом, цветовима, пупољцима и, на крају, што је најважније, самим плодом који је огледало семена. Икона нам говори о самом корену какав он заиста јесте по Духу који га је и створио, а не по ономе што је воља изабрала. Потврдити природу корена слободом бирања значи потврдити постојање у вечности (или не потврдити, наравно). Ђунисијевић нам, по предањском тумачењу, својим видљивим рукорадом отвара врата тренутно невидљиве цркве да у њу уђе не само човек, већ и сва нижа твар. Пред нама се пружају конвенционални ликовни елементи равне геометријске површине предочене чистом бојом у којима се налазе ликови - али садржај тих сликарских језичких знакова никако није уобичајен (површине нису настањене никаквим објектима нити представницима било каквог живог света, или су то врло ретко и то у кључу традиционалног иконографског решења, јер се свет стиче у самом човеку, те је он заправо све у свему, па се зато само Bašlar, Gaston - Kuća. Od podruma do tavana. Smisao kolibe, u: Poetika prostora, Kultura, Beograd, 1969, 37. 17

30


он и види, али преко њега и сва створена васељена (биљке, животиње, минерали, сви елементи од којих је направљена свеколика твар, па чак, усудићу се да кажем, и ангели, мада о томе само слутим у својој огреховљеној умној немоћи)).18 Хришћанска мисао ставља човека у положај који обилује таквом славом у односу на природу да „... кретање, сијање и само постојање небеских тела јесу њихово монашко послушање што га са тугом, али и с трпљењем примају од Бога, а на корист људима. Они би желели „да се ослободе и буду са Христом“, да се извуку испод јарма „кретања“ – космичког клатна неослобођене ствари, али напор свог подвига они претпостављају сопственој духовној глади“.19 Стога, када се укаже човек указује се сав створени свет. То је откровење о окруњености Христо-Адама које нам је дато а које се не постиже нашим трудом, већ чистом милошћу. Хуманистичко-ренесансна антропоцентрична мисао је у овом контексту доиста чист привид и немоћ. Тројица ништа не мора ако неће, Њу ништа не условљава, па чак ни Њена природа. Ако хоће да твори твориће, ако хоће да објави објавиће. Наш је подвиг, Његова је милост. Ми смо дати да бисмо се Богу, заједно са светом, узвратили. Његова љубав донекле зависи од нас. Бог је човеков сарадник у пуноћи бивања и обрнуто. Ми Му приносимо свет кроз себе да би Он био пунији у својој божанској слави, премда је никако не потребује како би био Онај који јесте (Ah'yah Ashar Ah'yah; ἐγώ εἰμι ο ων) увек и заувек, свагда и свуда, како се објави Мојсеју на Хориву (Излазак 3, 14). Велики је човек пред Господом зато што тако Он хоће и велики је човек пред Господом јер се њега ради Несмањиви умањио, иако се никако нигде никад није изменио. Човек би требало да буде као и блистање Христових хаљина на Тавору пред Јованом, Петром и Јаковом. То је (бес)коначно позвање на које одговарамо или не. Свако доба са духом одређене структуре и људима који га подржавају и стварају има своју естетику која му је пријемчива за схватање суштаственијих ствари. Ликовни језик је само видљиви знак оностраног, тренутак метафоре у свету који припада оку. Да ли би Овде би ваљало напоменути и то да је на Ђунисијевићевим иконама склад скоро математичке хармоније значењски начет (формални облик кружнице семантички напушта строги облик овостраног, рационализованог савршенства и постаје симбол оностраног, одуховљеног надсавршенства). 19 Ibid. 4, 103. 18

31


73-74 ово доба требало да буде другачије? Не можемо једном историјском тренутку, ма колико он трајао и ма какве ствари изнедрио, судити на основу мерила данашњег духа, нити можемо радити обрнуто (данашњим достигнућима ставити метар некадашњег вредновања). Склон сам да поверујем да су то две стварности поникле из истог извора, али посматране са различитих тачака гледишта. Дух у човеку непрекидно расте, као што видљиво дете расте од утробе материне, а заједно са њим и његов облик учешћа у сазнавању сопственог смисаоног назначења. Зашто би пред ликом иконе било другачије? Битно је да се напајамо са истог извора воде живе – Христа Бога, Јединородног Сина Очевог. Код Ђунисијевићева су више него уочљива вретенаста, истањена и испошћена, невероватно издужена тела ликова који начином протезања у простору (непоштовање званичног закона равнотеже, као да се бескрајно удаљавају из физички заснованог света и терају инат постулатима разума и техничкој логици) недвосмислено и беспоговорно показују где су усмерили своју вољу и свој подвижнички труд (сви ћемо се претворити у христолики зрак, у издужено тело које тежи преображењу). Тајанствени спокој „растегнутих“ и витких тела „гони“ нас унутра, у срце које се сјединило са усредсређеним умом. Тела губе на тежини, она су „напета“ изнутра, гипка, покретљива и жива, усмерена ка вечности и самосвојна у бескрајној трајност бића. Њихова динамичност је сва у светлости. А и где би другде била? Свети на његовим иконама мењају и(ли) надвладавају законе природе, јер имају завет са законом натприроде. Треба се сачувати за Господа. И наше преображено тело ће бити у Њему, не само обожена душа, јер и оно учествује у наслеђивању обећаних будућих блаженстава. Обоје ће на себи носити печат обожења Духом Светим и обоје ће се настанити у нетварној Таворској светлости вечно присаједињено и причесно Педесетници Небеског Јерусалима. Та издуженост и лица и тела, то је зрак који гледа ка надолазећем Царству. Наговештај таквог моделовања, само не толико смишљено пренаглашен, срећемо у иконопису московскопсковске школе (погледати Светог Јована Претечу из прве половине XV, Распеће и Полагање у гроб с почетка XV, деизисне иконе из Дионисијеве радионице на самом почетку XVI, где су изображени Пресвета Богородица, Свети Јован Крститељ, Свети архангел Гаврило и Свети Димитрије Солунски, или, рецимо, Лик Христа

32


Спаситеља Андреја Рубљова из прве деценије XV века). 20 Слава са почетка коју је имао Адам у врту биће мања од оне која царствено долази кроз васкрслога Христа. Вечни Логос победио је танатос у времену. Свако блажено тело има тог Логоса у изобиљу и више него што је потребно за раст из славе у славу. То нас Син кроз њих распоређује у вечности. У каквом „обличју“ ће бити та вечна слава? Можда онаква какву сагледавамо у иконопису брата Мијалка Ђунисијевића који изображава управо тако облагодаћена тела. И можда баш у тим бојама. Не знам. Надам се да хоће. Бог зна. Дај нам ту радост, Господе! Божанска силовитост претвара боју и линију у чист израз унутарњег захтева непоновљиве личности „малог творца“ (човека). Све је окупљено око једне осе (Христа или крста) која влада читавим композиционим планом. Црвена хаљина, на средишње ан фас постављеном Спасу, заробљава око посматрача толико да скоро и не примећује друге боје које му тек касније притичу у видно поље. Разноликост колорита је сведена и усаглашена у једној нијанси ма која боја да је у питању. Руковање кистом и техничка спретност ништа друго су до отеловљено баратање мишљењем и откровењем. А то је и те како потребно човеку пре сапогребења и саваскрсења. Ђунисијевић је ликовним језиком „довршио“ историју подвижничке врлине – плодови окончане суштинске аретологије положени су наспрам естетике која није толико важна. Време, вододелница човекове историје пре и после пада (свето-непрекидно и профаномерљиво и ограничено трајање), та последња препрека историје, укинуто је. Пред нама се указује синтеза, завршни корак целокупне Видети у: Лазарев, Никитич Виктор - Руски иконопис од настанка до почетка XVI века, Алгоритам ; Логос, Београд, 2008, 238; 270-271; 336337; 287; У том смислу видети и: Распеће из Цркве Успења у Дафне /друга половина XI века/ - репродукција бр. 278; Архангела Михаила из Цркве Светог Георгија у Курбинову /1191. година/ - репродукција бр. 350; Богородицу из Деизиса у манастирској цркви-гробници у Бачкову /друга половина XII века/ - репродукција бр. 364; Скидање са крста у бриселској збирци Стокле /крај XIII века/ - репродукција бр. 435; Светог Јована Претечу Теофана Грка из Цркве Благовештења у Кремљу /1405. година/ репродукција бр. 502; пророка Исаију из Историјског музеја у Москви /минијатура из XIV века/ - репродукција бр. 528; Свети Јован Претеча из Руског музеја у Петрограду /1387-1395. година/ - репродукција бр. 557 Лазарев, Никитич Виктор - Историја византијског сликарства, БРИМО ; ЛОГОС ; „Глобосино“ д.о.о. АЛЕКСАНДРИЈА, Београд, 2004. 20

33


73-74 остварене таксономије видљивог које је, прескочивши све развојне ступњеве, добило свој последњи вид. Нема поступности, она је заборављена, пошто је одрадила сопствене разлоге унутарњег раста. То је темељна осовина најреалније имагинације коју човек има. Хвала брату Мијалку на иконично пребогатој трпези, јер је измирио оно само простодушном оку и уму наизглед непомириво – драму бивања и откровење надбивања у напуклинама и зјапу људског срца – јер му је дослух са непојамним (Заиста, заиста вам кажем) јединствен. У случају његовог ликовног сејања личног искуства божанског не можемо се позвати на традиционални, освештани иконографски приручник Водич за сликарство атоског јеромонаха Дионисија из Фурне (XVIII век) који скоро микроскопски детаљно упућује у техничко-тематско-композициони оквир, али и унутарњи, идејно канонизовани космос светих изображења (поступци израде подлоге и премаза, четкица и боја, распоред и положај ликова, места натписа...). Он показује да човекова (не)створена личност надбија (стоји изнад) и надограђује законик општости потекле из природе створеног бића. „Истоветност представља предуслов постојања једне сликарске школе и, прецизније, радионице са традицијом“, како стоји у Превелакисовој краткој биографији о Ел Греку.21 На Ђунисијевићевим иконама новина (приказивање нове, више не ни обрнуте, перспективе, као и новог угла зрења, заправо начина учешћа у оностраном обећању) предњачи у односу на традицију, иако је ова друга својим освештаним духом присутна. Његова композиција није претерано верна ни византијским ни римокатоличким иконописачким обрасцима, јер је дух за којим се поводи слободан у проналажењу нових решења унутарњег откровења. Доследна интуиција наспрам практичне примене школског наука и ликовно оправданих тематскотехничких постулата – то је динамична вредност његових остварења на којима су палета и цртеж независни од природе, што и јесте присутност поменуте традиције која је допуна нужно личном односу према уоквиреној ликовној историји.

Превелакис, Панделис – Ел Греко /Доменикос Теотокопулос/, биографија, Карпос, Лозница, 2020, 42. 21

34


Мијалко Ђунисијевић: Вазнесење Господње, јајчана темпера на медијапану, 60x80 цм, 2014. год. „Човекова бого-лик-ост последица je његове бого-образ-ности. Подсетимо да се лик (образ) Божији не састоји само у човековом унутрашњем устројству, него и у његовим „спољашњим цртама”. Лик Божији, ка чијем очишћењу стреми подвижник, конкретно се пројављује у телу и лику, a иконописац је позван дa изобрази иконолик, a не лице, дa изобрази духовно иконотело, a не тело физичко, најзад, позвање дa наслика просветљену иконоплот, a не отежалу u

35


73-74 земаљску плот. Овај главни мотив све до сада остаје најтежи и најсложенији за иконописца.“22 Чин стварања истовремено удружен са чином обелодањења тог стварања, најизазовнији је захтев сваког уметника. Научник дотле никад не досеже. У симболичком схватању стварности и њених атрибута, све има амбивалентни вид у вредносном, моралном, символичном и онтолошком смислу, па тако и само појављивање боја и линија. Можда не би било упутно, барем у овом случају и на овом месту, у потпуности се сложити са Кантовим ставом у вези са естетском моћи суђења изнетим крајем XVIII века, јер је то мисао једног философа и математичког, рационализованог духа: „Оно што је битно у сликарству, скулптури, па чак у свим ликовним уметностима у грађевинарству и вратарству, уколико они представљају лепе вештине, јесте цртеж, у којем основ сваке настројености за укус не сачињава оно у осету што изазива задовољство, већ само оно што својом формом изазива допадање. Боје којима је скица насликана спадају у дражи; оне су додуше у стању да предмет по себи учине за осет живахним али не достојним посматрања и лепим...“23 Његове ликовне равни су преплављене чистим бојама, као по неком хроматском типику, јер само чист, „непомешан са нижим стварима“ (Хамлет), човек може ступити у синовску заједницу са Оцем. То су наметљиво запреминске, односно дубинске боје, чисте у својој појавности (непомешане са другим, осим у виду сопствене валеријске вредности). „Човек обликује свет бојама. Према томе, он бојама разоткрива и своју културу и духовност. Сезан је то лепо изразио: „Природа није на површини, она је у дубини. Боје су израз те дубине на површини“.“24 Иконопис брата нам и господина Ђунисијевића показује Светињу над светињама у коју улази Ваплоћени и Васкрсли, коју ће душа и тело преображени Духом Светим наследити као „небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше... [...] ... видјех град свети, Јерусалим нов, где силази од Бога с неба, приправљен као невеста украшена мужу својему“ (Откровење Јованово 21, 1-2). Еденски врт са почетка је напокон охристовљен и довршен 22

Ibid. 5, 136. Kant, Imanuel - Kritika moći suđenja, BIGZ /Velika filozofska biblioteka/, Beograd, 1991, 116. 24 Trstenjak, Anton - Čovek i boje, Nolit /Psihološka biblioteka/, Beograd, 1987, 16. 23

36


заједничарењем Тројице и човека. Првообразни се поново, али савршеније него пре, јер се овога пута све догађа у пунини, огледа у нама. Ми смо Његови нетрулежни санаследници и сателесници. Није ли нам о том надилажењу овог света, па чак и Врта на истоку, својим откровењским језиком говорио и Свети апостол Павле: „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.“ (Прва посланица Коринћанима, 13, 12) Ђунисијевић нас води у Царство благословених које нам је „припремљено од постања света“ (Матеј, 25, 34), са њим залазимо с оне стране огледала и загонетке. Шта виде наше очи - обазриви или радикални сазнајни кодекс? Ни једно ни друго. Само побожну правичност кроз сажаљење разастрту. Зато је Ђунисијевић тако свеж и нов, тако снажан и зачуђујући, тако „традиционално побуњенички“ честит у својим иконама. На његовим иконама видимо првине од рода људскога, Адама и Еву, остварене у свом есхатолошком позиву, како сабрани и освештани око Христоса, првине васкрсења, стоје изнад искушења таме и слободовољне личносне непослушности које пробадају са два крака који су, ништа друго, до два крака једног те истог Крста, јер су и синови Израиља у Царству изнад првобитног Едена из којег су протерани по наговору црноликог шаптача који је сада побеђен и налази су у подножју њихових ногу, сусрећемо се са скидањем распетог Јагњета Божијег са Крста поруге за телесне робове који је Крст славе за преображене душе, сагледавамо разбијање адског печата гроба у који беше положен Син Божији да нас ради, сам бесмртан, умртви смрт одваљивањем камена заточеништва, сазрцавамо нутрину распетог човештва у којој се находи Живи Бог, улазак Господњи у Јерусалим на празник пред Пасху (где нам боје уместо говорног језика казују „Осана, Сину Давидовом...“), триптих Васкрсење Лазара четвородневног, Тајну вечеру у Сионској горници, за празном видљивом трпезом, али изнутра пуном Христа Живога, Светог Јована са сопственом одсеченом главом одбаченог старог, док је на њему глава васкрслог Христа као залог новог, царственог човека, Пут у Емаус са Луком и Клеопом, мач Господњи и архангелско копље Св. Михаила који победоносно „стају на силу вражију“ и изричу суд над отпадијем света, Симеона Богопримца у суштинском јединству са Пресветом Богородицом на празник Сретење... Гледајући ове свештене представе имамо утисак да се и пред и у нама одвија ничим нарушено усхођење ка Богу Тајноме, наше иступљење за јединство са причастним силама Пресвете Тројице.

37


73-74 Оно што нам је прирођено бива остварено као натприродно. Црвено море је напокон пресушило, овосветско искушење фараонско суштински је одбачено. Сенчење, чије одсуство представља једну од суштинских смисаоних порука иконе, не постоји ни на Ђунисијевићевим радовима, јер светлост обилато навире са свих страна (по старом византијском начелу да „светло приближава, а тамно удаљава“). Пред нама је колоритни подвиг једног тражитеља скривеног духа Господњег. То је нова Пасха коју чекамо, то је твоје насеље обећано, Оче праведни. Нека наша вера буде одговор чаши која се у исти мах лије на отпуштање грехова и за вазнесење у вечној слави. „Бог и човек се наизменично стварају, заиста: Бог се ствара или се открива у човеку, а човек се ствара у Богу. Бог је створио самог себе, Deus ipse se fecil, рече Лактанције, а ми можемо рећи да се и даље ствара и у човеку и човеком. [...] Јер, Бог јесте и открива се у заједници. И Бог је најбогатија и најличнија људска замисао.“25 Све ће нам се открити a posteriori. Окончаће се историја, укинуће се незаштићена нагота нашег пада, биће заустављен проток одсечака времена и преображен облик мноштва простора, а вечност бити остварена у литургијском не-времену и не-простору. Умукнуће сваки језик, престаће све слике и испуниће се новозаветно очекивање да у Царству буде „Христос све у свему“ (Посланица Колошанима 3, 11). Обновитељска сила Духа Светога увешће нас у Осми дан бесконачне славе. Ђунисијевићева ликовна реч то показује и ка томе управља живи поглед богочежње. „...„... ти трансценденти задаци, настојање да нам се учини опазивим то бесконачно које измиче нашим чулима. Ти крилати кругови и тај Тетраморф су ми изгледали као математички модели који запремину коцке или октоедра успостваљају у четвртој димензији. И у једном и у другом случају [...] осећа се сусрет два простора, две дубине у математичкој и мистичкој свести човековој.“26 Ми још увек носимо обличје слуге који не види, не чује, не разуме и не верује ни у шта што није чулно, технолошки-рационално, те се стога и „плаши“ Божанске Тројице јављене кроз Сина Јединороднога Који нас састави са Собом. Радост спасења не постоји без Пасхе и крстообразног страдања. Човек је позван да пројављује милосрђе које је ништа друго до састрадавање и саваскрсења са једноприродним ближњим. Крштење у Христу почетак је будуће 25

26

Ibid. 8, 150-151. Lakarijer, Žak – Grčko leto, Karpos, Loznica, 2012, 79.

38


девствености у Духу Светоме. Пуноћа је у заједничарењу, у скупљености за Једно, тј. Логоса (саборовање за посињење у Христу), сапостојању и сједињењу са Њим. Само је Бог Тројични сасуштаствен са самим собом. „ „Али уметник мора да се бави смислом који се не разуме сам по себи. И управо зато је он посебно угрожен Ничим бесмислености. Смисао који није саморазумљив крхак је. Он лако може да буде срушен питањем „чему целина“.“27 Пред светињом мора да се буде чист и честит, оправдан и умивен, скрушен и благодаран, или се она повлачи пред невредним и указује се другом, достојном по духу. Не ради она то стога што је слаба, већ зато што се не меша са тмином. Светиња се само личносно задобија када подвиг човека и милост Бога поставе темељ кроз руковање („... царство небеско се на силу узима и само га разбојници (подвижници) задобијају“ (Јеванђеље по Матеју 11, 12). Дух Царства „дрско“ навејава из Ђунисијевићевих икона, њима се ангеоски наговештава тело савршеног Едена. Верујем, недокучиво и необјашњиво, да је све овако и да он не залази са оне стране кривице надошле из грешке нити отвара вратнице хибриса (онтолошког) прекомерја, а Христос ће показати меру и плод свачије вере. Иконопис пред нама, по суштини рађен у духу јеванђеља Синовљевог и светоотачког предања, али у новом руху, позива на умирујуће „отварање умних очију”. Његов рад је утеха уморном човеку. Зато „сваку сада животну бригу оставимо“ и принесимо цео свет Тројици на освећење. Живописац нас позива на хоривско-таворско успење. Одазовимо се док још има времена које нам је дато за христообразни васкрс пре суда Господњег. Нека подножје Крста којим Христос, само на трен страдално, благосиља буде врх наше славе. Да пода Господ да иконе брата Ђунисијевића буду наше Цвети, наш улазак у Јерусалим. Идемо Христу у сретање са детињом чистотом, јер Он долази и већ је ту...

Zafranski, Ridiger - Zlo ili drama slobode, Službeni list SCG, Beograd, 2005, 158. 27

39


73-74 P.S. - Овај текст не узима на себе какав вид трактата, огледа, херменеутичког покушаја, иконографске егзегезе или ма какве академске учености, а још мање носи обележје истраживачко-критичарског карактера, јер су или свети или паметни и одиста учени људи све већ одавно написали. Он је само простосрдачна пријатељска рука пружена брату у Христу. Реч преко овога припада трудним рукама теолога и историчара уметности. Нека свако моје неуко огрешење Бог разреши ако усхте. „Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. / Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.“ (Прва посланица Коринћанима 13, 11-12) Да нас све скупа помене Бог Тројични у Царству своме. Амин.

Мијалко Ђунисијевић: Издајство Јудино, 2018. год.

40


Мијалко Ђунисијевић: Део недовршеног триптиха, 50x70 цм, јајчана темпера на медијапану, 2021. год.

41


73-74

Мијалко Ђунисијевић: Стварање Еве, јајчана темпера на медијапану, 50x80 цм, 2018. год.

42


БУКТАЛИ СУ Селведин Авдић (1969, Зеница), ради као уредник онлине магазина Журнал. До сада је објавио збирку прича Подстанари и други фантоми, романе Седам страхова, Кап весеља, “интимну монографију” Моја фабрика и Аутобусне биљешке. Роман Седам страхова, објављен је у Босни и Херцеговини (три издања), Хрватској, Србији (два издања), Македонији, Египту, Турској (два издања), Великој Британији (два издања), Данској, Шпанији, Словенији. Ушао је у шири избор за награду IMPAC Dublin Award и у уже изборе за награде Science Fiction and Fantasy Translation Award у Калифорнији, Јутарњег листа у Загребу и Меша Селимовић у Тузли. Британски Гардијан уврстио је роман међу најбоља „paperback“ издања објављена у 2014. години. Роман Кап весеља до сада је објављен у Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији, ускоро у Македонији. Аутобусне биљешке објављене су у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Према мотивима књига Моја фабрика направљене су позоришне представе.

и Седам страхова

Огњен Аксентијевић ( 1994, Лесковац) основне и мастер студије књижевности завршио је на Филолошком факултету у Београду. Претходно је објавио збирку песама Ум за морем, смрт за вратом (Трећи Трг, 2017). Резерват одбеглих птица је његова друга књига поезије. Живи и ради у Београду. Стеван Алексић (1981, Београд), визуелни уметник, сценограф, илустратор, професор на Факултету савремених уметности у Београду. Од 2000-2005 на Факултету примењених уметности, Универзитет у Београду /одсек сценографија / класа професора Герослава Зарића и Јасне Драговић. За време студија и након завршетка Стеван је радио велики број пројеката на филму, телевизији и позоришту. Иза себе има петнаест година предавачког рада. Поред сценографије успешно се бави

43


73-74 илустровањем филмских плаката, израдом визуелних концепата за филмове, глумом, режијом, монтажом, цртањем и сликањем, креативним писањем.У Сарадњи са мајстором специјалних ефеката, филмске маске и шминке Мирославом Лакобријом, као члан удружења "Млади Кадрови" креира независне филмове за фестивале кратког метра који се одржавају у земљама широм бивше Југославије. Добитник је многих признања за кратке форме. Стеван припрема своју прву збирку прича о детињству у земљи које више нема, о осамдесетим годинама прошлог века, продуктима тога времена и људима који су га обележили. Бележи читаву деценију веома личне сторије које осликавају блиску прошлост кроз породичну историју која задире у неке од конститутивних елемената југословенске митологије. Маја Белегишанин (1980, Београд), завршила је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Пише поезију, есеје и књижевну критику. Књиге песама: Испод неба (2007), Светлосна пруга (2011), Зимско сунце (2014), Песме разних боја (за децу, 2017), Нежна граница (2018), Биљке и девојчице (2019). Књига есеја и приказа: Светло препознавање (2020). Слађана Белко, током студентских дана активно сарадјивала и објављивала у студентским гласилима ГЕ и Студент.У професионалној каријери објављивала радове у домаћим и медјународним часописима из области економије. Сарађивала у гласилима ЈКП Зеленило и ЈАТ-овој ревији. Ауторка је збирке песама Малине у фланелу, објављене 2019. Године . У штампи је збирка кратких прича као и нова збирка песама.

44


Током последње године објављивала есеје, путописе и кратке цртице на мрежама и порталима, у часописима Балканске вертикале и Београдски круг кредом. Од 2018. активни је члан Друштва књижевника Београда. Ивана Булатовић је дипломирала на ФДУ, у Београду, 1999. Збирка Руска и друге приче , објављена је у „Нолитовом“ издању 2009. Објављивала је приче у „Корацима“, „Пољима“, „Сарајевским свескама“, „Градини“. Живи у Београду. Дивна Вуксановић (1965, Београд), дипломирала је на Одсеку за организацију сценских и културно-уметничких делатности Факултета драмских уметности (1988) и на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду (1992). Магистар је Театрологије (1993) и доктор филозофских наука из области савремене филозофије и естетике (1998). Предаје на Факултету драмских уметности Естетику, Теорију културе и Филозофију медија. Председница је Естетичког друштва Србије и Удружења грађана за уметност, културу, медије и друштвена питања „Млади грашак“ из Београда. До сада је објавила шеснаест књига, пет у области научног рада и једанаест у домену књижевности (поезија, међужанр, романи за децу, кратке приче). Извођене су јој и две радио-драме на Радио Београду 2. Жељка Гавриловић живи у Ваљеву. Од 2011. године бави се фотографијом, а прву изложбу имала је у Шпанији. Прва књига кратке прозе носи назив Фотографије, снови (Дечје новине, 1994). Објављивала у Летопису, Свескама, Кварталу, Буктињи. Увршћена у антологију приповетке ваљевског краја Од Глишића до Белог Марковића и даље (Остоја Продановић), са причом Све о Еви. Ове године објавила прозу Принчев пупак (коме је дала поднаслов „роман фуга“) код издавачке куће Албатрос Плус, 2021.

45


73-74 Ненад Глишић (1972, Крагујевац), песме, приче и есеје објављивао у многим часописима и зборницима широм бивше Југославије. Неке песме, кратке и есеји су преведени на пољски, италијански и енглески језик, а хаику на енглески и словеначки. Уредник је Књижевне трибине крагујевачког Студентског културног центра. Књиге: "Домовино, ти си као цироза јетре" (песме); "Химне камиказа" (песме); "Цветови Хирошиме" (хаику); "Песмице о природи и друштву" (песме); "Све о Псовачу" (роман); "Лица и ситуације" (кратке приче); "Анахронике" (поема); "У хладу дрвета сазнања" (песме). Добитник награде "Ђурин шешир" за збирку "Доба. Циклуси" 2013. године. Након тога изашле су "Остаје само тело" (2014, песме), "Езопиде" (2016, кратке приче); "Теме за широку потрошњу" (2018,коментари и анализе), "Наследници времена" (2018, песме) и "Отпадија" (2018, приче). Године 2014. објављен је избор из његове поезије на италијанском језику под насловом Nella pancia della bestia, (У стомаку звери ). Лидија Дедуш (1977) , објавила је три збирке поезије: Апатриди и остале чудне личности (Београд, 2018), Ништа од најављиваног краја свијета (Београд, 2019) и Разгледнице из прашњаве републике (Загреб, 2020). Добитница је награде Трећег Трга за најбољи пјеснички првенац (2018), награде Post Scriptum за књижевност на друштвеним мрежама (2019) и награде Slavitude Удружења студената славистике на Сорбони (2020). Песме су јој уврштаване у антологије, објављиване на порталима и у часописима у регији, превођене на енглески и грчки језик, читане на Хрватском радију и Радио Београду, извођене у поетском перформансу Не читаш жене Хрватског народног казалишта у сценској поставци Ивице Буљана, те читане у музичко-сценском програму ХНК Крај љета. Осим поезије, пише и кратку прозу, а тренутно ради на првом роману. Живи, ради и пише у Вараждину. Милоје Димиресковић Неготински (1962, Београд), графички дизајнер, сликар и писац. Ојавио роман Гвоздена крв и више краћих прича у књижевној периодици. Добитник је награде за мултимедијалну уметност „Мирко Петковић“. Живи и ствара у Неготину.

46


Томислав Домовић (1964, Загреб) , хрватски је пјесник, прије распада бивше државе био је један од најнаграђиванијих младих пјесника („Горан“, „Мак Диздар“, „Печат вароши сремскокарловачке“, Фестивал у Врбасу) те поезију објављује у готово свим релевантним часописима те на радију. У самосталној Хрватској одликован је „Редом Данице хрватске с ликом Марка Маручића“ за особите заслуге у култури. На међународном фестивалу у Румунији 2021, награђен је признањем „Капија поезије“. До сада је објавио седамнаест самосталних збирки поезије те једну као коатор. Осим поезје пише кратку прозу, филмске сценарије, а тренутно ради на свом романеском првијенцу. Живи и ради као самостални умјетник у Карловцу. Милан Ђорђевић (1954, Београд), песник, приповедач, есејиста и преводилац. Један је од најприсутнијих стваралаца на српској књижевној сцени већ четврт века. Са првом књигом Са обе стране коже се јавио 1979. године. Аутор је двадесетак књига, поезија, приче и текстови превођени су му и објављивани у часописима и новинама на енглеском, немачком, словачком, румунском, мађарском, португалском, пољском, македонском и словеначком језику. Добитник је више награда и признања. Јасна Јеремић (1987, Лозница), студирала српски језик и књижевност у Београду, завршила Високу школу струковних студија за васпитаче у Сремској Митровици. Пише поезију од пубертетских дана. Објављивала у часописима, као и у зборнику завичајне поезије З. Антонијевића „Завичајни ноктурно 2“. Заступљена у зборнику младеновачке кратке приче Карневал у сутерену. Прву збирку љубавне поезије Загрли љубав објавила у издању Литера, Младеновац 2020. За истог издавача 2021. године штампала збирку песама Воде надошле године. Живи у Младеновцу. Надежда Пурић Јовановић (1974, Београд), завршила студије на групи за српску књижевност са општом књижевношћу на

47


73-74 Филолошком факултету. Магистрирала је 2007. са темом „Слика жене у аутобиографској прози XVIII и XIX века“. Поезију, прозу, књижевну критику и есеје објављивала у часописима и зборницима у Србији и региону. У едицији Прва књига Матице српске 2006. објавила поезију Воде, а рукописом Хаљине из музеја победила на Пресинговом регионалном конкурсу за необјављену збирку песама 2017. Потом у истој кући објављује поетску збирку Бескрајно учење о раскомаданости царства 2018, и 2019. роман Антиној 24. Године 2020. осваја другу награду на конкурсу „Златна сова“ Завода за издавање уџбеника Источно Сарајево са романом Чак и у Хуенти. Исте године објављује и роман Полог и збирку песама Архивоће. Марко Костић (1981), пише кратке и дуге приче. Професор у ОШ Вук Караџић у Неготину, редовни је члан Крајинског књижевног клуба, члан редакције часописа за књижевност, уметност и културу Буктиња. Амар Личина (2001, Нови Пазар). Завршио је гимназију и тренутно студира српску књижевност и језик на Државном универзитету у Новом Пазару. Пише краћу прозу и поезију. Објављивао је у часописима Казивар, Багдала, Eckerman, Суштина поетике Кораци. Већ три године је полазник школе креативног писања, писца Енеса Халиловића. Поред књижевности бави се и позориштем, филозофијом и историјом уметности. Никола Aлександар Марић (1973, Београд), објавио је књиге песама „Студеница, Студеница“ (2003.), као награђени рукопис за прву књигу у уздању СКЦ Крагујевац едиција „Првенац“, „Косовски прозбеник“ (2008.), у издању „Градац“ Рашка и „Анђели жетеоци“ (2008), у издању Књижевног клуба Краљево, "Обручавање светлости" (2014), "Византијски вишебој" (2015) у издању "Бдења" Сврљиг, "Чтенија" (2018), Градац Рашка.

48


Александар Марковић (1991, Неготин) пише поезију и кратке приче, објавио збирку поезије Облак изнад шанка, Пресинг, Младеновац, 2021. године. Федор Марјановић (1990, Бања Лука ), Јунак без лица (Имприматур, Бања Лука, 2021) је његова прва књига. Драшко Милетић (1963, Котор), дипломирао на Београдском Универзитету, живи и ради у Београду. Књиге поезије : Осми падеж, Насумице. Романи: Аутопортрет, Ph, Календари, Матична књига. Младен Милосављевић (1982, Смедеревска Паланка), дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на смеру за Етнологију и антропологију. Главни је и одговорни уредник Омаје, концепта посвећеног промовисању фолклорне фантастике. Снимио је неколико документарних и један играни филм (Напрата, 2013). Пише приче из области фантастике. Аутор је романа ''Кал југа'' (Страхор, 2018) и романа-збирке ''Језава'' (Бедем, 2020) Живи и ради у Београду. Слободан Николић (1970, Чачак), завршио Гимназију у Чачку. Студије књижевности (српски језик и књижевност са општом теоријом књижевности) на Филолошком факултету у Београду завршио 1997. године (дипломирао код проф. Новице Петковића). Од марта 1998. године ради као професор српског језика и књижевности у Гимназији у Чачку. У уређивачком одбору и редакцији часописа АРТ032 (19992009); у истом часопису објавио следеће радове: „Слово светог Јована Златоустог о онима који се лажно куну - 2001; Смисао тела у поезији Растка Петровића, 2005; У водама ликовног стваралаштва – осврт на цртеже Растка Петровића - 2006; После потопа – српски

49


73-74 надреализам јуче, данас, сутра - са Савом Стијеповићем - 2010 (два наставка); Пловидба окамењеног Халикарнаса (о роману Камени бродови Сава Стијеповића - 2012); Жиг у крину (о поетској прози Милана Ћаловића - 2012).“ Лектор Зборника радова, као и каталога Народног музеја у Чачку (2005-2020) Лектор издања Уметничке галерије „Надежда Петровић“ у Чачку (2005-2020) Рецензент књиге Необичне приче сликара Миливоја Марића. У часопису Градац бр. 194-195 објавио текст Феномен Морисон (2014). Иван Новчић (1972, Краљево) Објављене књиге: Поезија: Ампутација душе (Комино трејд, Краљево, 2003.), Шифарник страдања, (Словенско друштво, Краљево, 2008.), После потопа (Пресинг, Младеновац, 2018), Галиција и друге шуме (Пресинг, Младеновац, 2019.), Песме о кавезу (Поетикум, Краљево, 2020. ) Проза: Срем и Суматра (Краљевачко удружење писаца, Краљево, 2017.) Студија: Емир Кустурица: поетика порицања смрти (Краљевачки форум, Краљево, 2016.) Братимир Петровић, завршио Факултет Политичких наука у Београду. Заступљен у часописима. Живи и ради у Кладову. Горан Петровић (1989) је доктор филолошких наука запослен на научноистраживачком пројекту Књиженство: теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915. године, који се одвија на Филолошком факултету у Београду. Докторат је стекао у области англофоне утопијске и научно-фантастичне

50


књижевности, одбранивши дисертацију о раном научно-фантастичном опусу Х. Џ. Велса. Редовно објављује научне радове из области британске и америчке књижевности и преводи књижевна дела, прозна и поетска. Нина Попс (1073, Београд), завршила је дизајнерску гимназију у Београду, сликарско усавршавање код проф. Г. Николића и проф. С. Мерковић. Уметничка академија, Ст. Петерсбургу, Академија лепих уметности, Брисел. Студирала такође Графички дизајн/визуелне комуникације у Ахену. Живи и ради као слободан уметник у Келну. Изложбе: Kubuskunsthalle, Duisburg - "Sponk", Keln - Galerija Art d’Oeuvre, Keln - Galerija Artemis, Istambul - Kulturbunker, Keln. Жарко Радаковић (1947, Нови Сад), школовао се у Земуну, Београду, Tübingenu (студије светске књижевности, германистике, историје уметности, филозофије). Од 1978. живи у Немачкој. Аутор knjiga: Tübingenu (1990), Понављања (коаутор Скот Абот 1994), Книфер (1994, 2018), Емиграција (1997), Поглед (2002), Ера (2008), Вампири & Разумни речник (коаутор Скот Абот, 2008), Страх од емиграције (2009), Књига о музици (коаутор Давид Албахари, 2013), Кафана (2016), Кречење (2018), Књига о фотографији (коаутор Давид Албахари, 2021), Путовати (2021). Превео двадесет седам књига Петера Хандкеа. Аутор више зборника и антологија: о читању књижевности Петера Хандкеа (1986), о уметности Јулија Книфера (1990), о „радним тешкоћама у уметничком стварању“ (1987), о „мотиву детињства и породичног живота“ (1987), о „ходању у уметности и књижевности“ (1989), о српској књижевности у рецепцији Петера Хандкеа (2008). Сарађивао са уметницима: Ером Миливојевићем (преформанси: Медекс 1971, Корњача 1972, Лабудово језеро 1973), Јулијем Книфером (монографија и сериграфија Меандар 1960-1990), Нином Попс (библиофилско издање ,,Петер Хандке: Der Bildverlust / Губитак слике” 2007; ,,Једно наспрам другог” изложба 2021).

51


73-74 Срђан Секулић (Приштина, 1993) пише поезију и прозу. Његове кратке приче и песме објављиване су у књижевним часописима, на веб порталима и у књижевним зборницима у читавом региону. Превођен је на албански, македонски, персијски(фарси), русински, немачки, мађарски, француски, цинцарски(армањски) и енглески језик. Један је од добитника награде „Мак Диздар“ за 2018. годину која се додељује у склопу фестивала „Слово Горчина“ у Стоцу за своју прву књигу песама под насловом „Кавалов јек“ коју је почетком 2019. године објавила издавачка кућа „Бајбук“ из Сарајева. Почетком маја месеца 2021. године објавио је другу књигу поезије под насловом „Угрушак“ у издавачкој кући „Арете“ из Београда. На пролеће 2021. године добио је прву награду за кратку причу „Давид, син Исаков“ у Бања Луци на конкурсу „Приче из комшилука 5“. Преводи поезију и прозу са македонског и бугарског језика. Тренутно живи и пише на релацији Сарајево-Врбас. Саша Станимировић (1977, Неготин ), објавио је збирке песама “Крај ружног пачета” (КД Свети Сава, 2000) и “Страх од провинције” (Апостроф, 2003). Стефан Станојевић (1995, Панчево) Поезија му је објављена на више интернет портала, у онлајн и физичким издањима часописа у зборницима „Рукописи” „Блудни стих” , "Вавилонска библиотека" и "Нова БХЦС поезија" издавачке куће Славитуде у Француској-Кратке приче објављене су му у зборнику „Рукописи” и часопису „Стварање” Удружења књижевника Црне Горе. Од 2015. одржао преко тридесет вечери поезије и тако вратио учестала читања поезије у свом граду. Од јануара 2018. уређује једини панчевачки књижевни серијал „Punchtown poetry“ у клубу Штаб Погон. Објавио је збирке поезије „Млади Атлас” (БКГ, Београд, 2016) и „Напад панике” (Едиција Најбоља, Панчево, 2020), која се нашла у ужем избору за регионалну награду „Славитуде” и чији је избор песама на шпанском објављен у перуанском часопису „Revista Kametsa“. Радио је као новинар, физички радник, професор на замени, магационер. Члан је Удружења књижевника и књижевних преводилаца Панчева. Ради у књижари. Један од уредника 44. издања зборника "Рукописи."

52


Срђан В. Тешин (Мокрин, 1971) је студирао филозофију и комуникологију у Београду. Дипломирао је на поетици кратке приче. Објавио је три књиге прича: Сјајан наслов за пантомиму (1997), Испод црте (2010, награда Друштва књижевника Војводине за књигу године, најужи избор за Андрићеву награду) и Приче с Марса (2015, најужи избор за књижевну награду Златни сунцокрет и Андрићеву награду). Објавио је пет романа: Антологија најбољих наслова (2000, 2013), Казимир и други наслови (2003), Кроз пустињу и прашину (2005, 2008), Куварове клетве и друге гадости (2006, 2014, награда Борислав Пекић) и Гори гори гори (2017). Објавио је књиге аутофикцијске прозе и мемоарске фикције: Моје (2019, ужи избор за награду ДКСГ за најбољу књигу нефикцијске књижевности) и Мокринске хронике (2021). Објавио је књигу изабраних колумни Алтернативни водич кроз Вавилон (приредио Невен Ушумовић, 2008). Објавио је књигу прича за децу и размажене родитеље Лука каже (2020, 2021, Награда града Ниша „Малени цвет” за књигу године за децу и младе). Приредио је седам тематских антологија, панорама и избора кратких прича. Роман Куварове клетве и друге гадости преведен је на словеначки и на македонски (два издања), роман Кроз пустињу и прашину на немачки, а збирка прича Испод црте на македонски. Роман Гори гори гори је објављен у Хрватској. По одломцима из романа Куварове клетве и друге гадости мађарски уметник Геза Риц (Рицз Гéза) нацртао је стрип који је објављен у суботичком часопису Сyмпосион (2009). Други програм Радио Београда је 2012. године, у оквиру серије Радио игра, премијерно емитовао радио драму насталу према роману Кроз пустињу и прашину, у режији Зорана Рангелова и у радијској драматизацији Ивана Велисављевића. Проза му је превођена на десетак европских језика. Заступљен је у домаћим и иностраним антологијама и изборима из српске савремене књижевности. Његова прича Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, из збирке Приче с Марса, уврштена

53


73-74 је у Антологију најбоље европске приче америчког издавача Dalkey Archive Press. Добитник је Награде Борислав Пекић, Награде Друштва књижевника Војводине за књигу године и Медаље културе за мултикултуралност и интеркултуралност Завода за културу Војводине. Члан је Српског ПЕН центра. Живи у Кикинди. Петер Хандке (нем. Peter Handke; Грифен, 6. децембар 1942), аустријски је књижевник и активиста, немачко-словеначког порекла. Један је од најзначајнијих писаца немачког језика и савремене светске књижевности. Писац стотинак књига, романа, приповести, драма, поезије, есеја и филмских сценарија; аутор више филмова, и коаутор и сарадник у многим филмовима Вима Вендерса; ликовни илустратор својих текстова. Добитник низа награда: Бихнерове, Кафкине, Шилерове, Ибзенове, Нестројеве, награде „Томас Ман“, награде „Милован Видаковић“ и других. Нобелова награда за књижевност додељена му је 10 децембра 2019. „због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу истражује периферију и посебност људског постојања“. Хандкеов први роман Стршљенови и прва драма Псовање публике објављени су 1966. Исте године се на састанку Групе 47 у Принстону у САД дистанцирао од „описивачке“ књижевности новог реализма и утврдио позицију своје књижевности као усмереност на језик и на однос језика и света. Мотив угроженог субјекта у проблематичној комуникацији са спољашњим светом карактеристичан је за рана Хандкеова остварења, као што су романи Голманов страх од пенала (1970), Безжељна несрећа (1972), Кратко писмо за дуго растајање (1972) и Леворука жена (1976), потом прослављени драмски комад Каспар (1968) или збирка поезије Унутрашњи свет спољашњег света унутрашњег света (1969). Књига Спори повратак кући (1979) представља прекретницу у Хандкеовој књижевности и окретање природи и материјалности света, где су филм и сликарство извори књижевне инспирације. Истовремено је у Хандкеовим остварењима присутно непрекидно трагање за смислом постојања. Отуда су лутање и миграција

54


примарни модус активности и активизма, а пут је место за тзв. „епски корак“, који није посебно везан за одређени жанр. Његовом делу је отад својствен снажан авантуристички дух, али и носталгија, који су уочљиви у приповестима као што су Поука планине Saint Victoire (1980), Понављање (1986), Још једанпут за Тукидида (1990), Зимско путовање до река Дунава, Саве, Дрине и Мораве или Правда за Србију (1996), Моравска ноћ (2008) и Велики Пад (2011) или у драмама Вожња чуном или комад за филм о рату (1999) и Лепи дани у Аранхуезу (2012). Петер Хандке је одувек много времена проводио изван Аустрије и на путовањима, а од 1990. претежно живи и ради у Француској. Недим Хаџиахметовић – Мафа (1970, Неготин), као велики заљубљеник у стрипове, креће на студије графике, али касније прелази на одсек скулптуре, Факултета примењених уметности у Београду, на коме дипломира 1997. године. Током свог активног и веома продуктивног рада постао је члан више уметничких удружења. Шест година проводи у Будимпешти где ради и као сценограф у Националном позоришту и постаје члан Удружења мађарских скулптора, затим од 2007. до 2011. води Удружење ликовних стваралаца Неготина (ЛУНА) као председник, члан је и УЛУПУДУС-а – Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, као и многих других организација. Добитник је великог броја признања и учесник великог броја симпозијума и ликовних колонија широм света. Његова дела, скулптуре и слике налазе се широм света. Предраг Црнковић (1970, Београд), превео преко педесет књига (39 са данског, 4 с норвешког, 5 са шведског и књиге са енглеског и словеначког језика). Објавио седам романа, збирку прича и збирку поезије. Преведен је на дански, мађарски и словеначки. Тренутно уређује неколико едиција у издавачкој кући Пресинг, Младеновац (Северно светло - скадинавске књижевности, YUGO ЛИТпроза са простора екс-Југославије, Ван тока-поезија мимо света и Нонфикшн).

55


CIP - Категоризација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.11) БУКТИЊА: часопис за књижевност, уметност и културу / уредник Саша Скалушевић. – Год. 1, бр. 1 (1954) – Год. 2, бр. 1 (1955); 1985 (мај) — . – Неготин: Крајински књижевни клуб, 1954-1955; 1985– (Младеновац: Пресинг издаваштво). – 24 цм Тромесечно. – Има суплемент или прилог: Пламичак = ISSN 1820-9041 ISSN 1450-8141 = Буктиња COBISS.SR–ID 65253890