Page 1


EKVILIBRISTA 1 Gledam kako čoveka jednog na groblje nose. Novembar je, kiše su isprale zlatni trag šinskog točka u prašini, nebo je omeđeno katranom oblaka, zvukom tihih voda pod padinom. Iza pogrebnih kola, na nekoliko desetina metara, pruža se kolona ljudi namrgođenih lica. Sprovod se kreće tromo, poput sunca na smiraju. Udarac tabana u kamen blatnjavog puta, tihi grleni jecaj, pomisao: da se okreneš i srebro pokreta da zaustaviš. Svečani izraz na licima pogrebnika, katafalk s kovčegom smokvine boje, gospođa sa širokim crnim šalom prebačenim preko usta, daleko u dolini pisak ugljem natovarenog, teretnog voza. Muti mi se svest i vidim sebe kako krunim grumenove zemlje i rasipam ih za kovčegom, jama se širi, čujem majku kako skamenjena jeca, jedna starica kleči nad raskopanom rakom i cvili. Nebo je sad modro i skriveno od pogleda dugim čakširama husarskim, kiša je odavno stala. Stojim pred vratima, na stepeništu kuće, gvozdena alka povlači moju ruku, udar zvekira, gospodin 56


iza vrata prepoznaje me po glasu i otvara. Ulazim; na zidovima izbledele fotografije, na plafonu, na vešalima, riblje glave žutih nepokretnih očiju, pomorandže u dnu stola, neka žena me miluje po kosi. Osećam težinu bisera na njenoj ruci, svest se muti, propadam. U tesnom kupeu putničkog voza službenik u plavom mundiru gladi ogolela kolena studentkinje prava. Pritom joj na uho šapće skaredne, bestidne reči. Iz suncokretom obraslog polja izrone, barjaktarem predvođeni, svatovi, brzopoteznim stiskom šake, kroz spušteno okno prozora, putnik hvata dobačenu bocu šljivovice, svi su pomalo pijani u tom nesrećnom vozu, za kliznim vratima kupea kukuriče, loncu namenjeni, petao. Stari putnik se čudi mom govoru, pita me: „Nismo li se mi već negde sreli?“ Odmahujem mu rukama, čudeći se suzama koje naviru na oči. Tišina se pretvara u kloparanje točkova voza, svetlo utrne i ja čujem kako se mladost šepuri pod dodirima.

57


2 Držač kovčega je leden, s donje strane šupalj, useca se u šaku poput sečiva. Gledam oko sebe lica: vilice se uvijaju, brade se jedva primetnim pokretima miču – ona nešto gutaju. Posmatram ih: kao da gledam sebe u ogledalu. U dnu desne obrve useca se duga bora poraza, kao ljuštura lica odvaja se, sliva, pretvara u kap znoja, gubi se. Lice sveštenika je rutinski ozbiljno, oko njega se ne dešava ništa pažnje vredno, on će izmahati kadionicom i srebrnim krstom još jednu partituru, izmrmljati, sebi u bradu, reči molitve, a zatim će očistiti blato s obruba pantalona pod mantijom i bez reči otići. A s pokojnikom prisutni imaju neke neraščišćene račune. Dozivaju ga, pričaju mu, kore ga što je „otišao“, mole ga da im nešto oprosti. On leži mirno, imun na suze, reči i dodire, u smokvinoj škatuli iz koje ni prstom neće da makne. Ogledam svoje lice na obrazini tamne boce: razbarušena kosa, ne toliko visoko čelo, labije razvučene u grimasu tihe žalosti. Uokviren u zagasiti ram od nekoliko stotina ljudi, grobova, rubom prljavosivog neba – stojim kraj crnog mermernog krsta, zagledan u sve te ljude što se tiskaju oko 58


mene, učestvujući u ovoj rogobatnoj raboti. Moje lice, to lice s obraza boce, odnosi čovek s bradom i stavlja ga u veliku crnu torbu. Tu torbu, zatim, odnose dve žene u nepoznatom pravcu; čuje se pucanj nalik na puščani. Moja majka, prepoznajem je po haljlni i burmi na desnoj ruci, moja mati jeca, zuri u mene. Uzimam je za ruku, govorim, brbljam reči utehe u koju ni sam ne verujem. Sleću mi, kao ptice na rame, preživljeni časovi: dan proveden u vozu, brojim neonska svetla u hodniku, na vrelom podu, pokraj smrdljive klozetske školjke, rastopljeno meso sendviča kupljenog u staničnoj kafani. Izlazim iz voza, izlazim iz automobila, uvode me u kuću, kao da nije moje sve ovo oko mene, ljubim jedno hladno nasmešeno lice, govorim mu, krstim se. Padam na oblog komšijskog groba, opet igram ulogu žrtve, kao da to nije onaj koji leži sahranjen, neka se odmara u miru. Moj brat, jedini sabrat moj u nevolji, teši me. Uzvraćam mu pogledom, nemamo više šta jedan drugom da kažemo, trpećemo, znamo to obojica. Kada bismo samo mogli obući sve te ljude oko nas u belo, ušuškati ih u tople perine i otići negde. Pobeći u neki vašljivi bircuz, napiti se, o, besno se i ludački 59


napiti jedini put. Smeje mi se, to je baćuška moj, sabrat jedini. Sedimo u nekoj prašnjavoj, zadimljenoj krovinjari, napolju reže košava. Svaki čas konobar odnosi pepeljaru ispred mene, brat gleda u kamen stola, ja se dodvoravam nekoj poznanici, treba mi ljubavi, osećam to. Mutnozelena voda reke pod mostom, gledam surova provincijska sastajališta, pada sneg, ispod bledunjavog uličnog svetla, u osvit dana, promiču pahulje, kao zalutali revolverski meci. Dani su sivi, noći bele, sve se okrenulo tumbe, prate me na stanicu, penjem se u voz, u kupeu dame na raspolaganju, smeše mi se stidljivo. Otvaram prozor, snežna vejavica prodire u kupe. Znam da će se sve to svršiti, to me raduje, voz ulazi u tunel, potmula lupa točkova, tonem.

3 Pločnik ispred crvene kapije rska nevidljivim zrnima peska pod nogama, sablasna figura topole ispred kamenih stubova nadvija svoje grane nad glavama prolaznika. Ispred kapije, na nekoliko metara, šine stare pruge za Sombor skreću u blagom 60


luku levo i noću svetle pod diskretnim crvenilom meseca. U kasnim večernjim satima tu se smucaju priviđenja i utvare. Sagrađena početkom veka, ta pruga uporno odoleva kiselini vremena, na njenim žilama još uvek zaklopoće kakva stara lokomotiva, londiner propalog vremena. Obe strane pločnika oivičavaju vodokanali. Desi se, rano s jutra, da se pijanac dotetura do jednog od njih, a zatim satima počiva u vlažnoj zemlji. Na kraju sna se diže i odlazi svojim pijanačkim putem. U mutnim samotničkim časovima taj kanal mu je jedini prijatelj. On to zna. Njemu se vraća i u njemu satima leži. Kapija se otvara uz blagu škripu, zatim lupne za leđima onog koji ulazi. U trenucima kad je vreme neobično mirno, kad se ne čuje niti glasak sa spoljne strane kapije, ta crveno obojena vrata su tiha i ničim ne remete stvoreni mir. Iza njih se otvara pogled na veliko, zeleno dvorište s kestenovima i lipama. Na svakih desetak metara postavljene su klupe izrovanih naslona. Mirisi, u maju, kuljaju sa svih strana, čovek se tu kreće umorno i tromo, kroz krošnje drveća nazire skut neba, ako pogleda ka tlu, videće stazu od kamena, kao da hoda dvorištem kakve bolnice ili muzeja.

61


Staza navodi prolaznika na račvu od koje, svaka svojom putanjom, polaze dve staze uz dve zgrade obojene žuto. Građene s kraja prošlog veka, one opstojavaju na toj ravni decenijama. Njihovi prozori i vrata, potpuno jednak raspored svakog elementa, upale oči okana iznad ragastova – sve to priča svojim nečujnim jezikom. Te dve bliznakinje gledale su mnogo generacija kako se provlače njihovim ranjavim utrobama, svaku ponaosob, sve njihove tuge i radosti gledale su one ćuteći, nepomično. Prolaznik tu primećuje da je tišina prestala, da se pretvorila u dečiju graju, lupanje i ciliktanje alatki, u starački hrk. Ružičnjak s rascvetalim ružama je gdegde obršćen, s vremena na vreme stazom pored njega prođu kola s pomijama, stari Ciganin šiba knutom mršavu ragu u zaprezi. Prosto, naiđe neka melanholična tuga u takvim trenucima: gledate za zaprežnim kolima i desi se da zaplačete. U aprilu ili oktobru mir se rasprši, stotine ljudi ispune svaki pedalj vrta pored zgrada, reklo bi se da je reč o kakvom slavlju. Čuju se povici, kroz maglu pogleda naziru se nasmejana lica devojčuraka tek izašlih iz detinjstva, mogao bi se čuti i marš, ali larma nadglasava muziku iz razglasa. 62


Polje se pruža u unutrašnjost ravni. Na njegovoj sredini, iz vrta se teško može nazreti, optočena barskom trskom, počiva mirna, velika voda. Bara začinjena kreketom žaba, piskom vodenih glodara, tužna bara sa željom da se izlije, da napusti svoje korito, bara koja nikad more neće postati, kružna kreketava voda. Nedeljom, kad se sunčeva svetlost srodi s ravnicom, na njenoj se trščanoj obali slije desetina slava pecaroških. Praćaka se ulovljena riba, površinom vode šire se drhturavi krugovi, nasmešeno lice starog alasa daje znake ribaru na drugoj strani obale. Vreme se tad zaustavi; iznad prašnjavog panonskog druma lebdi treperavi, vreli vazduh. U sumrak, umorni i izgladneli ljudi se vraćaju u svoje sobičke da bi pokraj ostarelih žena grizli slatkasto meso ribije. U daljini, nebom iznad polja, promiče telo ogromnog balona, čovek, nalik muvi, naginje se nad obodom korpe i rukama nešto govori. Nebo iza njega je modrocrvene boje, tamo gde je oblak napravio vidljiv okret, tamo je Mađarska. Mi smo s ove strane, granica je jasno povučena. Mladić mršavih ramena trskom crta arabeske u prašini. Nalik lutalici, zalazi u polje pšenično, duboko izvučeno od puta, i kruni zlatasto klasje. Na 63


glavi ima kapu, skida je, stavlja u džep, nadlanicom briše znoj sa čela, odlazi. Neko ga doziva s puta. Vidi se njegova visoko podignuta ruka, zatim se okreće i vraća ka vrtu na dnu.

4 U zadimljenom kupeu putničkog voza na relaciji Beograd – Novi Sad, jedan seljak dobre duše nudi me domaćim sremskim vinom. Spavam, budim se, kraz tminu prozora promaljaju se sablasti prošlosti. Kod kuće ostavljam najbliže, njihova lica me posmatraju iz sivila moždane kore, okrećem se, čovek naginje iz petlitarskog balona vrelo muskatno vino, strese se od jeze, nadamo se kraju putovanja. Devojka iz kupea pita me nešto o mom statusu u zemlji, odgovaram joj preko volje, zagledan u te tužne, plačne oči. Tromi se železnički točak zaustavlja na peronu stanice u Novom Sadu, prazna vojnička čekaonica, legitimiše me podbuli milicioner, vraća mi vojnu knjižicu, potapšavši me po leđima. Prolazim kroz crvenu kapiju na ulazu u vojarnu, dočekuje me prijatelj, radostan rukama trese moja ramena, gledam ga: Noa, kada bijaše pijan. 64


Devojka od petnaest godina, devojče neko što živi u izgnaničkoj koloniji, gleda me netremice. Povlačim prstom po njenim usnama, grlu, između dojki, po ogoljenom i mirišljavom trbuhu, sve do stopala malog, u sandalu učaurenog. Posmatram je. „To je opis“, kažem. „Juuh, Boožee“, veli mala raspaljenica, počešavši se po nosu. Odlazim u polja. Iza sigurnosti vrta u kojem boravim, pružaju se polja pšenice i suncokreta. Lutajući princ, krunim pšenično klasje, metnem zrnevlje u usta, izdrobim ga zubima, zatim gutam belu voštanu kašu. Ne snalazim se u svetu oko sebe, osećam samoću kako mi nagriza kožu na vratu, nemam slobodu, nemam domovinu, Evropa je moj Dom.

5 Najpre se vidi zgrada. To je stara zgrada, stara koliko i najstariji čovek u varoši u kojoj je sagrađena. Ima olinjalu, nekada davno jarkožutu fasadu s ožiljcima iz kojih sipi sivkasta žbuka, usitnjeni malter. Ta žbuka prolazniku pada na glavu i on je noktima čeprka iz kose. Zatim se vide vrata. Drvena vrata s razbijenim oknima, na 65


čijim mestima se ne nalazi ništa. Tu se za letnjih podneva sudaraju i mešaju vreli vazduh spolja i prohladni iznutra, a zimi obrnuto. Prolaznik tu primećuje hodničku stazu što kreće nekoliko metara napred i tu se račva u tri pravca. Levo i desno šire se zasebni hodnici, a napred kreću stepenice koje vode na višu etažu. Prolaznik, međutim, ide desno. Lako, kao po navici. Suton svakim korakom biva tamniji, jer je jedino dnevno svetlo ostalo na vratima iza zavijutka, a s gornje strane hodnika čkiljavo svetlo dopire iz prostorije čija su vrata poluzatvorena, a na promaji se čuje njihova škripa, kao iz grla ludaka. Na stropu su ugašene neonske svetiljke. Koračajući između zidova, prolaznik stiže do vrata koja vode u prostoriju čiji donji pregradni zid dotiče stepenište, a gornji se naslanja na sobu iz koje u hodnik dopire čkiljava svetlost. Vrata su iz jednog dela, od drveta, prilikom zatvaranja čuje se rezak zvuk mehanizma brave. Svetlo je tu nešto jače; dopire s plafona, iz abažura od mlečnobelog stakla. To sobi daje avetinjski izgled. Po levoj i desnoj strani razmešteni su kreveti metalnih konstrukcija. Šipke i madraci od vunaste žice. Oko kreveta su raspoređeni metalni ormani. 66


Mladić mršavih ramena korača ka dnu prostorije. Prilazi jednom krevetu (očigledno svom) i otključava orman. (Blesne zlatotisak na korici knjige, na postelji zazvecka kutija s dugmadima, vrata ormana, zanjihana rukom, klatare se nečujno.) Zatim ga zaključa, a ključ stavi u džep pantalona. Kad sumrak navali na prozore, ulazeći u sobu širokim gazom, mladićevo umorno telo lagano uroni u postelju, svetlo zgasne i zaigraju svetle, vesele boje pod kapcima.

6 Na visokom jarbolu vijori se zastava. Posmatram je. Liči na: razapet kaput, pticu koja je raširila krila, na raznobojnu seosku ponjavu. Gleda nas s visine; gleda na vojnički stroj. Maj je mesec, kaplje znoja slivaju se ispod krute čojane kape, iznad postrojenih glava sen aviona pravi luping i nestaje. Rušim se u nesvest pred ravnodušnim majorskim okom, nose me, polivaju vodom, osećam trodelni krevetski dušek pod leđima, tonem u san. Hladna unutrašnjost sanitetskih kola, doktorka se svaki čas okreće i nadgleda me, zatim 67


dopuzi do mene, podigne mi glavu na svoja prsa. Osećam nabrekle lekarkine grudi kako se gnječe na mom obrazu, kroz otvor dekoltea zagnjurim svoje lice u njena prsa, osećam kako drhturi, pritiskajući me još jače uza se. U bolnici odmor za nerve. Sklonili su se u sen bledunjavog zavoda svi oni koji, na bilo koji način, nisu u stanju da podnesu teret vojničke uniforme. Raznoliko društvo mrtvaca, sedimo do u kasne sate, razgovaramo o knjigama, umetnosti, revolucijama. Ozdravim li, upropastiću lep boravak u bolnici, lekove bacam u klozetsku školjku, međutim, sve mi je bolje. Prijatelja dovode po kazni u dvorišni park bolnice, čupa travu prosvrdlalu iz betona, kupi ugalj s bolničkog stovarišta, brine se o mrtvacima koje odnose u kapelu. U šetnji stanem pored njega, razgovaramo ne gledajući jedan drugome u oči. Već dvadeset dana je u zatvoru, našli ga kako spava u nekom skladištu municije, na straži, pijan, u otvorenom sanduku bombi. Pružam mu knjigu, stavlja je ispod košulje, lep razgovor bolesnika i uznika.

68


7 Tišina koja navire s dna sobe ima zvuk gruvanja topova. Bolničarka Marta ulazi i izlazi iz sobe, nervirajući bolesnike. U ruci nosi kutiju s toplomerima, koje pruža uz blag osmeh. Mornar razvaljenih usta, koja su ušili debelim koncem tako da mu jedna strana lica podseća na zašiveni jutani džak. U tu će mu vilicu, kroz nekoliko dana, ugraditi metalno korenje zuba, pa će mu čeljust nalikovati na mehanizam ručnog mlina za biber. Prozori bolesničke sobe su otvoreni i kroz rešetke na spoljašnjoj strani dopire svetlost. U sobu padaju rešetkasti zraci sunca; dopirući iz nekoliko prozora oni se na podu mešaju, odajući izgled zamahnute elise kakvog ventilatora. Opijeni strujanjem te svetlosne elise, bolesnici padaju u postelje utrnula sluha i ne mogu čuti ako napolju visoki zatvorski starešina udari uznika preko lica. Ni udarac, ni jauk, ništa. Samo napukli glas Cetinjanina što dominira sobom, a kaže da ga ta svetlost podseća na golemi ventilator u Istražnom zatvoru u gradu Užicu, koji su čuvari uključivali kad tuku zatvorenike, tako da se od buke, u drugim ćelijama, ništa čulo nije. A čovek je u bolnici, kao 69


i u zatvoru, višom silom savladan. Do njegove postelje šest koraka, do kupatila dvanaest, do ulice trideset, do crkve Kralja Tomislava stotinu dvadeset koraka.

8 Zatvaraju se vrata za mojim leđima, napuštam bolnicu teška srca. Kestenovi ispred katoličke crkve mirišu teško i zaparno, koračam pod senkom tvrđave Petrovaradina. Kasarna velika, neurotična : za dosadnih dana, čitava ta golema Bisetra sedi i uzdiše nervozno. Godina je krvava, ratna, u pozadini frontova gomilaju se strah i ludllo. Vidim sebe kako se krećem pred grupom vojnika, vodim ih na stražu. Bez lozinke, bez odziva, jednog za drugim smenjujem Srbina, Mađara, Slovaka, nemam šta da im kažem, ispred uperene cevi smešim se mrzovoljno. U vojničkoj kantini pišem poslednje redove nekakve priče. Dolazi David, čitam mu to što sam napisao, na poleđini poslednje stranice notesa nalivperom crta moje splasnulo lice. „Omršaveo sam dvanaest kila“, kažem; ispod crteža zapis: „Boris čita knjigu.“ 70


9 Poslednji dani juna vuku se kao slonovi. Sedim na rasklimanoj stolici dežurnog, iza mene, u raselinama zida, bube čistači uređuju svoj svet, gledam kao krv crvenu traku na svojoj ruci. Obeležen, spremljen za egzekuciju, sedim s nekim pijanim Mađarom u zagušljivoj spavaonici. Igramo karte, neka gorka srpska rakija para nam grla, ulazi jedan nepoznat čovek, vidim činove: kapetan, psuje mi majku, kaže, strpaće me u zatvor. Vrata spavaonice preči traka ispod koje se provlačimo, ulaz je zabranjen jer je epidemija žutice, sve to, međutim, nije važno, u svesti koja polako poprima izgled hodnika, odzvanja: „Pik, tref, karo, erc...“ Vreme se ubrzava, dani se smenjuju, David dolazi s odsustva, sedim u vozu, idem na odsustvo. Slika se prekida, iz mračnog hodnika ulazim u osvetljen stan, neko je iz porodice umro, ponirem, stojim na trgu prepunom ljudi, zagledan u divnu, plavokosu devojku koja me posmatra sa svog balkona. Odlazim u prestonicu. U vozu slušam razgovor dvojice ljudi: neka je žena rodila „kopile“ 71


dok joj je muž u ratu bio. To je dete, iz straha od muževljeve reakcije, udavila u glinenem ćupu, a ćup zakopala u nekoj šumi. Slutim nastavak priče koju sam, čini mi se, već negde čuo: žandari, zatvor, oslobađanje, leš deteta nisu našli, svedoka nema. U prestonici ništa novo. Kod Andreja u stanu sede Cigani, otvara mi vrata, pozdravljajući me na bugarskom. Razgovor se vodi na francuskom, ciganskom, bugarskom, šopskom, srpskom, vazduh preseca zvuk klavira na kom pokušavam da sviram, zveket pivske boce koja je ispala iz nečije ruke, na stolu blesne bačeni caribrodski zlatnik. Neko je ušao, neko je upitao sme li udariti glavom u zid, neko je pitao: „Ne habar?“ „Habar jok!“, odgovorili smo mu na tatarskom. Jedan je srpski, drugi ruski, treći bugarski plemić, Rumuni nadiru iz hodnika, svetom vodicom škrope glavu belgijskog scenografa, u mutljagu sećanja vidim uniformisanu figuru Boldike Lakatuša i čujem: „Borise, traži te jedna žena .“ Nekoliko zdravo provedenih dana na selu. Jedem dobru hranu, pijem hladnu izvorsku vodu, u grad silazim u društvu prijatnih ljudi. Vraćam se u vojsku, u vozu mirno, nema trauma. Dva poslednja 72


meseca, zatvor. Gledam: lišće s kestenova opada, kupe ga, šutiraju, vetar ga razvejava na sve četiri strane sveta. Plodovi kestena su gorki, paraju čula na vrhu jezika. Vetar donosi miris starine, nad pomijarama jata zloslutnica, ne vidi se zemlja. Nebo je plavo, sparina žestoka, iza ugla, naslonivši se na zid zgrade, konstatujem da nešto nije u redu s mojim zdravljem. Na pregledu, odbijam ležanje u bolnici: „Imam svega četiri dana, neću da idem tamo.“ Nervozan, pod temperaturom, svršavam poslednja razduženja, ujutro krećemo kućama. Trebalo bi da se radujem, ali ne osećam ništa osobito. Jutro sviće, krećemo kućama, vozovi puni pijanih regruta, ljudi sa zastavama slave buduću pobedu u ratu. Svira truba, čujem pičkaranja, pod prozorom voza uplakana devojka grli i ljubi svog mladića. Izvući ću ja živu glavu iz ovog rata, na mene je red da preživim. Doktor, porodični prijatelj, konstatuje jaku upalu pluća. Bolest je zahvatila oba plućna krila, da sam svega dan kasnije došao, lečili bi me od tuberkuloze. U bolnicama nema hrane, zbog slabosti, prepisuje mi kućno mirovanje i lečenje penicilinom. 73


Posle ozdravljenja najčudnije je to što čovek veoma brzo zaboravi svaku zakletvu položenu za vreme bolesti. Zaklinjao sam se da ću ostaviti duvan, da neću više lutati; sve sam pogazio. Branim se navikama, branim se porodičnim nasleđem, i uvek se odbranim pred sobom. Koliko sam se samo puta zaklinjao da ću zaboraviti prošlost, ljude koji su me izdali. Nisam ih zaboravio. Rešavao sam da se okanem rđavih navika. Nisam ih se okanuo. Na njihov nemali broj dodao sam, reda radi, još nekoliko. I da me nije strah, rekao bih da mi godi takav život. Ma koliko se razumom borio protiv njega, na izvestan način se ponosim njime. To je večna borba jedinke protiv same sebe. Utehe radi, pišem. Utiskujem u hartiju rečenice koje mi nešto znače i koje me oslobađaju suvišnog tereta. Tereta mog nasleđa, mojih nerava. Laura me shvata. Dobra je ona. Privije se uz mene s večeri, broji moje ludosti. „To je žena mog života“, bulaznim u sebi, u isto vreme se nadajući da ću dobro da je udam za kakvog advokata ili profesora istorije. Rasrdim se na nju zbog sitnice, ona me samo gleda, znam da u sebi već šišti od besa, tada sednem, kažem: „Idi od mene, ludo jedna!“ Duri se, traži da je molim za oproštaj. Gledam 74


rezultate svojih nagvaždanja: sedimo ćuteći, satima, kao da smo nemi. Posmatram je kako polagano odlazi: postaje prošlost, sen prošlosti, uzvik u sećanju. Onda se izvlačim iz kriza, pišući priče. Imam ih na desetine, po sobi se vuku, prođe gomila dana, ne udostojim ih ni pogleda, kao da više nisu moje.

10 Neobrijan, zarastao u bradu kao kakav rabin, ispisujem poslednje redove ove pripovesti. Sećam se: odlazim s Laurom kući, ded joj je izvršio samoubistvo. Putujemo, u kupeu se pripoveda o svemu i svačemu, ne pominjemo jedno drugom razlog puta. Posmatram je: mirnija je od mene, sedi, ćuti, spava, gleda ljude koji pričaju. Nakon sprovoda nalazim se s Laurinim bratom Petrom u kafeu Makedonija. Priča mi šta se desilo: uzeo je lovački karabin, izašao u dvorište, pod vinarijom prostrelio svoje srce. U karabinu je ostao još jedan metak, kao da je hteo da bude siguran. „Tako to rade stari borci, nemamo se čemu čuditi.“ Pijemo crno vino, pušimo njegove cigarete. Ujutro odlazak na groblje, ne mogu da upalim 75


sveće, vetar gasi svaki plamen. Posmatram: na grobu ispred mene, neko je nalio vodu u vazu s veštačkim cvećem. Prazan hol fakulteta u prestonici, odlazim kod Sonje u dom. U tramvajima kiseli zadah neopranih tela, kao na kakvom balu, lica s navučenim maskama radosti. Iz kabine tramvajdžije trešti muzika, veoma žalostan pejzaž, gospodine moj. Sonja mi vraća notes s pričama, setno je oduševljena, kaže mi da se lepo izražavam. Kroz prozor sobe vidi se ulica po kojoj ljudi koračaju. Tom ću ulicom, kroz nekoliko minuta, proći i ja u pravcu Novog groblja. Ući na njegovu kapiju i dugo posmatrati vrata krematorijuma, oko kojih se tiskaju ljudi. Ostaće mi još samo to da stanem pred jedan grob na kom piše datum rođenja i datum nečije smrti, i da se pred njegovim kamenim stubovima vrtim, vrtim, vrtim.

76


Post scriptum Sećanje: Gledam svoga oca kako pije: pije kao da želi nešto da zaturi, da zaboravi. Pije tako strašno i jako, a nije pijanica, pije kao da su mu preci bogovi pića bili. Pije u snazi, u želji da popije; pije u miru gospodnjem. Pije kao da je to poslednje što čini u životu; pije kao da krstom pravdu isteruje, pije kao nektara pehar da ispija, pije kao da grehe iskupljuje, pije za oca svoga, za praoca, pije da njihovo popije, pije kao suzu da proliva, pije kao ženu da ljubi. Usne mu se stišću i ja znam: progutaće! Adamova jabučica se pokreće, lice poprima izraz blaženstva i shvatam: gotovo je... Realnost: Veličina njegove nadgrobne ploče je... etc.

77

"Ekvilibrista", Borivoje Adašević  
"Ekvilibrista", Borivoje Adašević  

Knjiga "Ekvilibrista" Borivoja Adaševića u izdanju Književne radionice Rašić

Advertisement