LIRA-almanah 25 godina

АЛМАНАХ

КЛУБ ПЕСНИКА “ОРФЕЈ” СУБОТИЦА ГОДИНА: IV БРОЈ:15 22.11.2020.



Година постојања Клуба песника ОРФЕЈ 

ALMANAH KLUB PJESNIKA „ORFEJ“ SUBOTICA GODINA: IVX BROJ:15 22.11.2020.



TÁJÉKOZTATÓ POETÁK KLUBJA ORPHEUSZ IVX ÉV 15-ik SZÁM 2020.11.22.



Reč urednika:

OVAKO JE POČELO...

Prvih 10 godina 1995 – 2005.

SVE ORFEJEVE STAZE Poštovani čitaoci!

Ovu, jubilarnu 10. godišnjcu postojanja i rada Kluba pesnika ORFEJ obeležavamo pored već tradicionalne priredbe ORFEJ SVOME GRADU i ovim Almanahom ili godišnjakom LIRA, u nameri da posvedočimo o lepoti stihova i brojnosti pesnika koji su proteklih godina sačinjavali Klub.

Sedamnaestoro entuzijasta i zaljubljenika u lepu pisanu reč, 22. novembra 1995 godine osnovalo je novo stecište pesnika i poezije i dalo mu ime ORFEJ, po mitskom sviraču na liri, koji se zbog ljubavi prema Euridiki stpustio u Had /pakao/.

Subotički ORFEJ, srećom, nije krenuo tim stazama, već se usmerio trnovitim putem ravno prema zvezdama.

U stremljenju ka kvalitetu i brojnosti članstva, postigli su se značajni uspesi i sigurna sam da nam nećete zameriti ako se ovom prilikom malo i pohvalimo.

Pokušaću da se najkraće što mogu osvrnem na hronologiju našeg desetogodišnjeg rada.

Kako pojedinci sačinjavaju klub, tako i njihovi pojedinačni uspesi doprinose njegovoj afirmaciji u celini, s toga ćemo kao jedan od prvih značajnih podataka spomenuti da su dosadašnji članovi ORFEJA objavili pedesetak pesničkih zbirki, desetak pripovedačkih knjiga i jedan roman.

Objavili smo i zajedničku zbirku poezije pod nazivom STAZE. Uradili smo desetak tematskih biltena LIRA, povodom proslave godišnjice Kluba, za Dečji pesnički maraton, Osmi mart, Valentinovo i sl.

Naši članovi nebrojeno puta su uz lične uspehe i nagrade samostalno predstavljali „Orfej“ na mnogim pesničkim okupljanjima,

a njihovi radovi našli su se u brojnim zbornicima i antologijama.

Jadna od najznačajnijih manifestacija jeste Dečji pesnički maraton, čiji smo organizatori bili 5 godina zaredom, a prehodne 4 godine suorganizatori sa Školom u prirodi na Paliću. Gotovo svaku manifestaciji propratili smo izdavanjem zbornika nagrađenih i izabranih radova učesnika Maratona.

Zajednički smo tokom godina nastupali na svečanoj priredbi ORFEJ SVOME GRADU, na Studentskim danima kulture, gostovali u osnovnim i srednjim školama, organizovali promocije knjiga svojih članova i pesnika iz drugih sredina. Imali smo uspešan serijal pesničkih večeri u poslastičarnici RAVEL, koji je trajao od jeseni do proleća, gde su se subotičkim ljubiteljima poezije predstavili svi članovi Kluba.

Učestovali smo na GALERIJI PESNIKA u „Nepkeru“, organizovali VOZ KULTURE OD Subotice do Beograda i nazad, u kome se tokom vožnje govorila poezija prisutnim putnicima. Ovo putovanje „Vozom kulture“ pobralo je iskrene simpatije i putnika i osoblja Železnice.

Kao stalnu našu aktivnost, gotovo obavezujuću, smatramo organizovanje pesničkih popodneva u gerontološkim klubovima i Gerontološkom centru u Subotici, pa ih ne možemo sve ni pobrojati.

Ugostili smo brojne članove raznih književnih klubova iz drugih sredina, a takođe odlazili u organizovane posete.

Na kraju treba napomenuti da su članovi našeg Kluba različite nacionalnosti i verskih opredeljanja, ali nas veže zajednička ljubav prema poeziji.

Ima među nama i slikara, slamara, muzičara ...

Godine starosti su najmanje važne – zastupljeno je nekoliko generacija, što daje određenu draž i vrednost svega onoga što Klub pesnika ORFEJ u celini može da pruži prilikom zajedničkih nastupa.

OVAKO JE POČELO ...

Kopija intervjua prvog predsednika Kluba „Subotičkim novinama“ OFORMLJEN KLUB PESNIČKE RADIONICE PISACA AMATERA „ORFEJ“

SKRIVA LI ŠKOLJKA BISER Prvi predsednik pesničke grupe Rudolf Novak, govori o upornom radu neprofesionalnih pesnika Nedavno je u Gradskoj biblioteci na svečan način obeleženo formiranje književne grupe „Orfej“, a za prvog predsednika izabran je Rudolf Novak, čovek koji već poodavno radi na okupljanju, kako on to kaže, neprofesionalnih pisaca. Preciznije, već čitavu deceniju funkconiše grupa ljudi najrazličitijih zanimanja, koja ima potrebu da ostavi svoj pesnički trag. Uostalom, evo šta o tome govori naš sagovornik.

- Tu ljubav prema poeziji otvorio mi je naš sjajni Mika Antić, sa kojim sam svojevremeno drugovao, pa Anton Toma Jezinčić, pa susretanja na „Kulturnoj tribini“ u Novom Sadu, pa još dosta toga.

Na toj lepoj večeri u Sali biblioteke čuli smo mnogo ljudi kako govore svoje stihove. Stihovi su lepi, a ljudi najrazličitijih zanimanja, i imaju potrebu da napišu, da kažu, da objave, otkud to?

- U svakom, pa i u ovom gradu ima zanesenjaka u oblasti kulture – kaže Novak. – Čovek ne mora da bude profesionalni pesnik da bi pevao. Za nas je bitno da li ima šta da se kaže, moj osnovni moto je da je bitno da čovek hoće i želi da stvara kulturni milje jednog grada i ljudi u njemu, jeste da se u svakom pojedincu skriva potreba za stvaranjem.

Zajedno „brusimo“ stih, ako treba, to je ono što volim da kažem – radimo na tome da otkrijemo da li u „školjki ima bisera“.

Ko je slušao književno veče ovih zaljubljenika u stih i poeziju, odmah bi mogao da kaže – da, ima. Ono u čemu je sva lepota što zaslužuje ove redove - jeste želja da se iskaže sve ono što je u čovekovoj ličnosti. Pa, to je mnogo, zar ne?

L.Kovačić SUBOTIČKE NOVINE – 5. JUL 1996. BROJ 27

ORFEJ

GRČKI ORPHEUS, LAT. ORPHEUS SIN BOGA APOLONA I MUZE KALIOPE NAJVEĆI PEVAČ I MUZIKANT GRČKIH MITOVA “Orfej je zaista bio umetnik čudesne nadarenosti, kada bi zazvonila njegova lira a on zapevao, divlje bi zveri dolazile k njemu iz šuma, ptice bi sletale oko njega, drveće i stene bi se pomerale kako bi mu bile bliže – vuk je ležao pored jagnjeta i ganuto ga slušao, jasika ne bi ni list pomakla, a krošnja platana ne bi bacala senu na poljski cvet...

U prirodi bi zavladao savršen sklad i mir...”

TOKOM PRVIH DESET GODINA PESNICI KLUBA ORFEJ OSTAVILI SU PISANE TRAGOVE SVOG PRISUSTVA. SVOJIM PESMAMA ONI NAS I DANAS PODSEĆAJU DA SU BILI DEO NAŠEG ŽIVOTA, NAŠIH DRUŽENJA, USPONA I PADOVA, A NAROČITO NAŠIH USPEHA, JER DA NIJE TAKO, „ORFEJ“ NE BI MOGAO DA TRAJE 20 GODINA. SMATRAM DA SE I OVIM POVODOM TREBA PODSETITI NJIHOVIH STIHOVA, A ONI KOJI NAM TO NISU IZ BILO KOG RAZOGA OMOGUĆILI, ZASLUŽILI SU BAR DA IM SE IMENA NAĐU U OVOM ALMANAHU – ZA SEĆANJE. U PRVOM DELU ALMANAHA NALAZE SE PESME ONIH PESNIKA KOJI SU BILI ČLANOVI ZAKLJUČNO SA DESETOM GODINOM NAŠEG POSTOJANJA I IMENA POČASNIH ČLANOVA KLUBA „ORFEJ“.

RUDOLF NOVAK /1950 – 1996./ Prvi predsednik Kluba Orfej

KAROLJ FARKAŠ /1943 / Jedan od osnivača Kluba Orfej

BAČKI VETRI

RECI MI

Nad šašom uvelom, igraju se vetri

Reci mi Zašto ja volim rakiju Umesto da bijem one Koji mi kradu Veru u sutra?

Reci mi Zašto mi je lepo Kad ne pamtim ništa Od večeri do jutra?

Reci mi Zašto sjaju dva meseca – A znam Da je samo jedan.

Zašto pogrešim uvek ulice?

Zašto sam uvek žedan?

Reci mi Hoću li večeras Stići trezan kući?

Hoćeš li me dočekati U prozirnoj spavaćici – Da me uspavaš?!

Poskakuju niz brazde I suvarke rasute nose, Smelom letu ptica pod kapom neba Prkos viju Bezobzirno se kriju Niz skute devojačke, Raskalašno nose Raspletene kose, Pevaju sa frulama starih pastira Traže blatnjave pute, Svojom sivom korom da suše Stopa umornih trag.

Niz mrtve dine ponesu muk ravni Mirise napuštenih staja I salaša snenih.

Mutan dim sa pokojeg krova Rasutim šumarcima nose sobom Kidajući trsku crnu sa njih Da u njima odnose vrme

SAM /odlomak/ Gramafon se vrti Bezglasno Utihnuli su i Poslednji akordi.

U nemoći Posmatram Kako sivi vrabac Napada šarenog leptira ...

Tiho, opako breme, Dok u sutonu kliktavo javi se sova.

A vetri, hladni, jesenji – idu ...

Teški – ovi nama znani Bački vetri...

...

Noć je tiha.

Njiše se po koja zvezda Na usamljenom čempresu.

Gramafon se i dalje vrti A ja – u nemoći Uobražavam Da slušam Davno pevane psme SAM ...

СТЕВАН МИТРИЋ – ЂОКО /1943-1997./

MARIJA NENIN /1948 – 2010./

Гуслар и песник. Један од оснивача Клуба Орфеј. Објавио је књигу песама ЖИВОТ БЕЗ ЖИВОТА.

Jedan od osnivača i drugi predsednik Kluba Orfej. Zbog zdravstvenih problema napustila Klub. Objavila je zbirku pesama SAN SRCA.

ЂУРЂЕВДАН /одломци/ Све до данас, од Косовског боја, Крсна слава очина и моја, Љепшег зрака нема од сунчева, Нити данка од дана Ђурђева. Свијетог Ђорђа цело српство слави И на груди свак часни крст стави. Запјевају и птице на грани, Ој весели моји Ђурђевдани! Кућни праг је највећа планина, Пословица каже од старина. Свијети Ђорђе, годишње му дође, Мртав бићу кад ме једном прође. Мај се буди, мени пуне груди, Све се креће, пупи, процвијетава, Ја весео па ми се не спава, Ђурђевдан ме ликом обасјава. Склопим очи, заспати не могу, Свијети лик ми лебди пред очима, Под коњем се аждаха копрца, А низ копље, црна кашље крвца Да јој чудом крв бјеше црвена, Не би с копљем била прободена. Господ Бог га уписа ко свеца, Јер је ропства окове пресеца. Ја га славим од Косовског боја Петровића слава је и моја. ... Моје срце у срећи почине, Кад се сјетим ја славе очине, Једне чаше из које сви писмо И крсни хљеб рукама ломисмо. ... Да докучим све тајне сам мали, Нек потомство крсне свеће пали. Са крстом ћу ја једном нестати С Ђурђевданом нећу се растати.

*** Srećna puštam te Da hodaš Svojim putevima Ako na njima Sebe pronađeš, Dovoljno snage smogneš Da stremljenja Života tvog Braniš, Za tobom će Ostati nezadovoljstva.

Hodaj tad Koraka čvrsta ...! *** Snovi su moji Reke nemirne Dani kao jezera Noći kipteći vodopadi I često Vrlo često na vodopadima tim Nestaju reke moje I jezera ...

BAJRAM KADIŠANI

MÉSZÁROS TAMÁS

Jedan od osnivača i sekretar Kluba Orfej do 2000. godine. Ima status počasnog člana.

Az Orpheus poéták klubjának egyik alapitó tagja. VÁGY ÖRÖKKÉ cimmü Önálo kötetet jelentetett meg.

A Klub megtisztelő tagja.

PRIZIVAM TE Prizivam te u mislima Svakog trena, Ljubavi moja!

Prizivam te Kao boginju Iz drevnih vremena, Da mi u san dođeš I ostaneš do svanuća Da se s tobom budim.

Prizivao sam te godinama, Molio se Želeo sve tvoje nežnosti, A tebe nije bilo O, svetinjo moja!

Molim te Umoran od samoće, Veži me lancima ljubavi I ljubi me – sve dok traje vreme, Za tebe i mene

ELSŐ LÁTÁSRA Mikor megláttam, Tornádókkként söpört végig.

Haja csillogó, Hullámos, Akár a tenger.

Szeme ragyogó kék, Akár az ég.

Alakja kecses és szép, Mint Vénuszé.

Mosolya rejtélyesen ellenálhatatlan, Mint Liszáé.

Megszerezni, Bitorolni, Egy életre, És azon is túl, Ez a szerelem első látásra.

VÁGY, ÖRÖKKÉ Tüz-madár, árnyakban bújt, Felette az ég kékje ...

Zöld pázsit ágyam, Kilátásom az ég.

Bárányfelhőként kúszó idő Felettem is eljár.

Lágy, meleg szellő, Gondolatom száll vele tova ..

Vágyom az életre, Az ismeretlenre, Új csodára, a sikerre.

Lepel fedi mindezeket ...

Vágyni, Akarni, Élni, Mindörökké ...

ALAKSANDRA KOLAR

MILOVAN DELIĆ

Jedan od osnivača Kluba Orfej. Živi i radi u Nemačkoj. Objavila je knjigu pesama SIRENA NEBA. Ima status počasnog člana.

Jedan od osnivača Kluba ORFEJ. Životni putevi odveli su ga iz Subotice, pa tako i iz Kluba. Objavio je knjigu pesama ŽUBORI MLADOSTI. Počasni je član Kluba.

SEDAM DANA I RUŽA U sedam dana po jedna ruža Pupoljci snova želja mojih.

Rosne latice mladosti pruža Otrovom životnih puteva tvojih.

U sedmom danu, ruže uvele, Latice opadoše, želja osta.

Moje misli još uvek bi te htele Ali uspomena od tebe posta.

SIRENA NEBA

MOJA SLUTNJA Ječi slutnja moja vjerna od postanja I kad njen oreol oblik srca ima, Kliče kroz misao u kojoj se sanja, Proriče čekanja naklonjenost svima.

U tajnost vrmena vješto se utapa Podvrijeme jedno sa trenutkom svojim, Tamo kraj čekanja sa smrću se stapa Kao vjernost slutnje, no ja se ne bojim ...

Nisam više oko tvoje Tepati mi nemoj više Moja duša nemirna je Za tobom sad ne uzdiše.

Moranjem se zove ostvarenje svako, Pa i moja slutnja u moranju čami.

To što mora biti podnijeti je lako, A svjetlost je draža kada smo u tami.

Nisam više tvoje zlato U kutiji zaključano.

Ja sam kao ptica jato Što u jesan lete rano.

PJESNIK U VREMENU

Sirene neba sam upoznala Uz bebrojne nove pute.

Eh, da sam ranije znala Za te lepote nedirnute!

Izmijeniti svijet!

To možes samo ti.Kreni!

Prođi kroz budućnost!

Ne čekaj! Kreni iza zaborava, Sve ispravljaj Ponovo gradeći.

Ne okreći se!

Treba poći i proći kroz budućnost – Istinsku lepotu svega Otkriti i ogoliti.

Ona se traži u ljubavi.

Ljubav je tvoja budućnost.

Ona nema veze sa sadašnjnosti Koju niko ne može napustiti, osim tebe.To možeš samo ti.

Zato kreni, Kreni kroz budućnost!

Prošlost zaboravi, Ne pamti ni ona tebe, U sadašnjost se ne vraćaj Ni ona nije u tebi.

U tebi je budućnost, A ti u budućnosti.

ВЕЉКО ЋИРКОВИЋ

DRAGANA JOVANOVIĆ

Један од оснивача Клуба ОРФЕЈ. Објавио је збирке песама ЗОВ ЉУБАВИ и КУНЕМ СЕ.Због промене места боравка, напустио Клуб. Има статус почасног члана.

Bila je jedan od najmlađih članova Kluba ORFEJ. U prvom razredu gimnazije objavila je zbirku pesama MLEČNO JUTRO i ubrzo zatim napustila Klub.

КУНЕМ СЕ Кунем се недогорелом Свећом и сузама Исплаканим на мермерну полочу, Да не постојим, Да нема ме више. Кунем се у све цртеже на зиду, У све пијане ноћи, Кунем се у блањави друм Којим сам знао проћи ... Кунем се у дугу и верујем у њу, У сиво небо и живот од снова. Кунем се у твој црвени капут Да од данас расте Једна биљка нова. Кунем се у пертлу На твојој ципели левој, У тротоар што пролазиш њим, Кунем се у свој сопствени живот, Јер не знам шта ћу с њим. И више не знам чиме да се кунем, Разбих огледало пред којим стојим. Кунем се, Још једном се кунем Да више не постојим. ТРЕНУТАК НЕСТАЈАЊА Зов ветра само разумем, Јер сам олуја Под окриљем ноћи Што оставља путош и нестаје Завијам гласно попут којота И црпим светлост Властитим рукама Из тишине ноћи, Умирем ...

PRVI DAN, PRVI ČAS I SNOVI Šuškaju reči oko mene I ja se gubim polako.

Nestajem negde među zidovima.

sivim

Olovka drhti u ruci.

Misli li ono što i ja?

Gubim se, smanjujem, nestajem ...

Na zelenom podu Prosuli su mi se snovi.

Sanjala bi ih opet ovde, u školskoj klupi!

ZID LJUBAVI Sećaš li se kako smo nekada Držali ruke ispod klupe I sanjali najlepše sne?

Sećaš li se da si me nekada davno Voleo? Živeli smo sa snovima Sa željama.

Lebdeli smo u budućnost.

Gradili smo naš dom sreće, Ciglu po ciglu, Strpljivo.

Gradili smo zidove sanjanog života.

Negde, gde nas niko nije video, Slagali smo cigle radosti, Izrastao je zid ljubavi Duvali su neki vetrovi južni, Otišao si putem bez povratka, Zid ljubavi se srušio, Kula nade i sreće je nestala.

Opet smo sami, Sami na dva mesta.

Između nas sad je zid ljubavi.

МИЛАНКО ВУЧЕТИЋ

SENKA DORNIĆ

Рођен у Црној гори, ношен животном буром, укотвио се на Палићу. Објавио је збирку песама ОВДЕ ЈЕ ПАЛИЋ. Напустио је Клуб из само њему знаних разлога.

U potrazi za drugom napustila ORFEJ.

ТИШИНА /одломак/ Све је утихнуло, Ни ветар не ћарлија, Шта се то збило У тишини сам и ја. Докле, докле тишино, Да ме ко мора давиш, Бар ми наздрави вином Када се са мном бавиш. Тишино, другарице, Попусти узду, од ње крварим, Црно је твоје лице, Не видиш да нагло старим.

DRUGA OBALA Otići ću, jednom, daleko ...

Na neku drugu obalu.

Tražiću je uporno, Sve dok i srce ne kaže da stanem.

Lutaću morem za svojom obalom, Za ostrvom svog života Sve dok u nekoj luci, Jedne zvezdane, tople večeri Ne pronađem utočište.

Stići su, jednom Do neke nove, druge obale Gde ću rukama stidljivo hvatati

Осећам се тишино лоше, А ти и даље тиштиш, Мисли се моје троше Покушај тишино да вриштиш.

Plašljive zrake sreće,

Волим узбуну у телу, Да мишићи и нерви пукну, Галаму и песму у селу А тишине да устукну.

Te drage,

Подне је, а нигде дашка, Да мало душу освежи, Кап зноја као грашка Низ лице ми бежи.

Gde ću ih čuvati Plašeći se da će mi ih neko oteti, jedva pronađene zrake sreće ...

Otići ću, jednom, daleko Na neku drugu obalu Kada budem osetila Da je povoljan vetar i sunčano vreme Za plovidbu, za odlazak

Још мало па ће и вече, Сутно је на помолу, Мени је од свега прече Песма до песме на мом столу.

I konačne promene.

Тишино, ноћ је већ пала, А ти и даље давиш, Ниси посустала, Побеђујеш, и зато славиш.

Za mene

...

obalom

Otići ću kada budem osetila Da je povoljan vetar –

SANDRA MILER GRUNČIĆ

KATARINA BULJOVČIĆ

Prolazeći kroz kapiju vremena, otišla je Iz ORFEJA, ostavljajući svoje stihove u LIRI.

Jedan od osnivača Kluba ORFEJ. Napisala je sv oju posldnju pesmu za nas i otišla ...

Ima status počasnog člana.

KAPIJA VREMENA POSLEDNJA PESMA Prolazimo kroz kapiju vremena U nadi da je s druge strane sreća.

Ostavljamo za sobom Tamu, bol, prašinu, Puni nade činimo prve korake U novom svetu.

Nesigurni, osrvćemo se I počinjemo polako da istražujemo...

Nesigurni, osvrćemo se I počinjemo polako da istražujemo ...

Ponosni na hrabrost, U nadi da će vreme pokazati Da smo izabrali bolje – Idemo dalje ... *** Stojim sama u hodniku bez vremena.

Ne znam koliko Dugo sam u njemu.

Sve sam svoje Pesme ispevala U zalog svetu Ih dala.

Sada umorna Od dalekih visina Sići ću na Stanici ovoj.

Možda voz Kreće iz početka I treba mesta Za putnike nove koji će putovati Brže i bolje I videti više Od dalekih visina.

Možda je ovo Kraj početka Ili početak kraja.

Ko zna ...

NIKO verovao nije U reč što se tek budi.

Oko mene su Paučina, prašina i Sat koji ne meri vreme.

NIKO poznao nije Samoga sebe u gomili ljudi.

Nepomična, čekam Da me neko izvede.

NIKO shvatio nije Šta znači nemir.

Vreme prolazi ...

NIKO doznao nije Da je sve prašina i svemir.

Koliko sam sama U hodniku bez vremena ...

ĐENĐI RADIŠIĆ

NIKOLA SAULIĆ

U ZAMKU KRISTALNIH ZIDOVA sakrila je svoje NEBESKE BISERE /nazivi njenih zbirki/ i otišla u potragu za njima ...

Jedan od osnivača Kluba ORFEJ. Instruktor kasičnog plesa, folklorac, muzičar, sa puno želja za čijim ostvarenjima je pošao u potragu ...

Ima status počasnog člana.

MOLBA Možeš me povrediti Ti, što mi dušu otvaraš.

U plave kule snova ću pobeći Zamku kristalnih zidova Prelomiti najlepše boje Zaslepiti te spektrom duge Maglom obaviti sećanje.

Molim te, Ne povredi me, Ti što mi dušu otvaraš

DA MI JE Da mi je Da ti uđem u snove U srce i dušu I da ostanem ...

Da mi je Da me ljubavi zoveš U očima tvojm da nestanem ...

Da mi je Da me ruke tvoje traže Da se od njih ko od vina opijem ...

SAV OD MATERIJE Predobra sam za tebe Svog od materije.

Ti tama ...

Ja svetlost.

Mogu te zagrliti, Prožeti te Maziti Zrakama srebrnim.

Ti ... ostaješ Crn, tvrd, hladan I sav od materije.

Da mi je Da me u pesmi nađeš Da u noći tugu zauvek razvijem ...

Eh, da mi je!

DAJ MI SEBE DANAS Polako, sasvim polako Guta me taj slatki bezdan, Plovim kroz dubine očiju njenih Ka jednoj sjajnoj zvezdi, Koja u svome kutu Čuva suze za mene I tiho, Sasvim tiho Pušta ih niz obraze ... Čudo se suza Hladi na papiru Ostavljajući trag Vreliom ljubavi Nad rečima ravnim Samo snu ...

Daj mi sebe danas, Jer sutra ti možda Više neću smeti tražiti ...

GORDANA HRAST

PREDRAG OPALIĆ

Svratila nakratko i ostavila svoje stihove u zajedničkoj zbirci STAZE.

Tehnički urednik, voditelj programa, pesnik sa hiljadu pesama.

Staze ORFEJA postaše preuske za njega, pa јe nestavio nekim drugim putem...

PLAŠIM SE Plašim se, plašila sam se, plašiću se Tvoje senke, odbleska tvoje krvi.

Svetlosti moja presečena Stasti moja nedorečena!

Ne razumem tvoje reči, ni misli Ne razumem tvoje ruke ni usne Ljubavi moja koju snih Plašim se njih.

Strasti moja vekovima prepletena Otplela si se za vrelom krvi Biser za biserom se niže Ljubav se moja U nebesa diže.

Noć u zenicama otkriva strah, Plašim se, plašila sam se, plašiću se.

Svetlosti moje presečena Strasti moja nedorečena!

TIHO Tiho, najtiše moje srce kuca Tiho, da niko ne čuje u ovom gradu U sebi čuva iskren osmeh Vraća izgubljenu nadu.

Još tiše od toga Šapćem lepe reči Nek ih vetar nosi, nek putuju lako Samo da stignu do pravog čoveka Ne mora da ih čuje svako.

Nečujno, ljubav se u meni budi Neprimetno grli me strah Plašim se njegovog pogleda, Dodira, od kojeg gubim dah.

PONEKAD MI NA TUGU MIRIŠEŠ Jesenji vetar ti okom prevrće Sasušeni, lepršavi list uspomena, Dok se cede suze prozeblih zvezda Sa odore užegle tame, Koračam nekim lavirintom Tvojih smeđih uvojaka vremena A na oljuštenom licu Sve su tvoje ljubavi ostale same.

Ne, nisam se odrekao Tvog razbludnog osmeha sreće Dok se kao suluda pahulja Kotrljaš niz police uzdaha I opet bulevarom zaborava Hodam – ali mi se neće.

U dlanovima krijem senku jeseni I razbijene komadiće straha.

Ponekad mi na tugu mirišeš U oznojeno leto, u so obučena.

Znam da je tvoje mangupsko oko Svetionik mom sluđenom trajanju, Sve dok si ljubav bez portfelja Dušom mi hoda neka druga sena.

Tiho ću sa dlana svica ti uzeti I onda, nema mesta praznom kajanju.

ANĐELIJA MILOŠEVIĆ

TIJANA MARCIKIĆ

Došla i otišla iz Kluba, gotovo neprimetno.

Ostali su njeni stihovi u zajedničkoj zbirci STAZE.

Bila je jedna od najmlađih članova Kluba ORFEJ. Njeni stihovi ostali su u zajedničkoj zbirci STAZE, a ona je pošla nekim drugim putem ...

MAMA Starice majko, umorna lica Na kojem život ostavi trag, Ja gledam tvoje tople oči I čujem glas, nežan i blag.

I sanjam našu rodnu kuću, Na pragu stojiš sama, Dečak ti jedan u zagrljaj trči Smeje se, plače, šapuće – mama.

Ja ljubim tvoje staračke ruke I osećam, još su tople Ko nekad davno, meke.

Iz sna se prenem, U sobi samo tama, Na zidu igraju senke I tiho šapnem – mama.

Ti brišeš suzu s uvelog lica, Srce ti toplinu i spokoj sneva, Tiho se bude obzorja plava Objavljujući novi dan Negde petao peva – mama.

DOK OTVORIM „OKE“, SUZE POTEKU U bledoj senci imam pohaban lik.

Sjaj zenice topi led kad usnim, Dok „oke“ otvorim suze poteku.

Usne u nemoj predstavi govore. Šta?!

Ne čujem!

Zaboga, u te ruke ne smem, Neću nikada, Senku pletu oko mene.

Trzaj! Boli!

Nebo je plavo, a veliko i moje U preletu planet ceo, u prostoru tom oko ...

Lažljiva kučko!

Pa, laž je tako jaka, izgovorena , čak i laka.

Ali boli, boli ...

Usne u nemoj predstavi govore.

ŽIKA SAVIN

MARIJA HORVAT

Klub pesnika zamenio je studiom radija i televizije. Nešto svojih stihova ostavio je za sećanje u zajedničkoj zbirci STAZE.

Pesnik i pasionirani fotograf. U potrazi za novim vidicima, otišla je iz Kluba. Objavila je dve zbirke pesama – LEPTIRICA i LJUBAVI LUTALICE.

TEBE NE BIH MENJAO ODLAZAK Zapisano je tu, u jednom odlomku Knjige, koja život mi znači.

Velikim slovima tvoga imena, Tužnim pesmama sretnih krajeva, Sjajnim zvezdama, kosom od talasa Vatrom u očima.

Na ženama koje me gledaju, Nežno me zavode, zatim se predaju ...

Laže srce, ali na tebe me sećaju.

A ti si bila sve, Moje rađanje, moje maštanje, Moje buđenje.

I svaki dodir tvoj Ja sam pamtio, Kao poklon, tebi se davao.

E, kada bih tu godinu vratio, Nizašta tebe ne bih menjao.

Kišna je godina, a kiša rumena, Vino je crveno, kuvano s ružama, Miris je proleća u stotine cvetova U hiljadu svatova.

Ja se ne pominjem, jer nema razloga, Neću pričama, verujem slikama ...

Slike ne pričaju, ali na tebe me sećaju.

Želim da odem Ne pitaj kuda Ne pitaj zašto, Želim da moj odlazak Bude samo moja mala tajna.

Plakaće Za nama bulevari Usnuli trgovi Po kojima smo noćima Besciljno lutali I uvek se pitali Dokle i zašto?

Pločnici su ostajali Nemi, hladni Niko nije želeo Priču o nama Ostala je bez kraja, Sve je prošlost U krilu zaborava.

O SREĆI Šta je sreća Pitam se često, Gde smo mi, A gde je njeno mesto, Da li je sreća Otići ili doći, Pobeći ili stati.

Pišem i kažem sebi – Ne idi, ne traži, Sreća je u tebi.

IVAN ČKONJEVIĆ

RUŽA MESAROŠ

Pesnik i muzičar. Opredelio se za muziku i ostao čuvar tradicije.

Malo svojih stihova ostavio je u LIRI.

Svratila na kratko u Klub, a tiho se iskrala tragajući za odgovorima na pitanje

MIRAN SAM SAMO KAD SPAVAŠ

ZAŠTO

Ja znam gde ruže rastu I kako se trn zabija u meso Tvojih anđeoskih ruku.

Zašto je tako moralo biti?

Zašto si nas ostavio Bez reči, Nestao Bez pozdrava?

Zašto si nam se iskrao Iz života, Iz naše svakodnevice Lepe, samo ponekad sive.

Zar pod ovim suncem, Pod ovim zvezdama, Više nije bilo mesta Za tebe Onda kada mi je bilo najteže?

Ne postoje crvene ruže, Tvoja krv im je dala boju.

Ti znaš da ljubav donosi bol, I da svaki cvet će te boleti još više.

Ti znaš da noć donosi mir, I da svaki pogled spiraju kiše.

Miran sam, samo kad spavaš, Iako mrzim san – koji sanjaš.

NOLI ME TANGERE /?!/ Budim se iz sna, Ili tonem u isti ...

Posmatram kroz prozor autobusa Iskljivljenu sliku Mladog meseca.

Spuštam glavu Pokušavajući da utopim Sliku u odraz.

Tri časa i četiri minuta, Pokazujući crveno svetlo Nad vozačem.

Jasno vidim liniju Gde se spajaju Tamno nebo I crni vrhovi.

Pitam se – Zar i ovde živi neko?

Z a š t o?

Zar ti naša ljubav Nije grejala dušu, Zar nismo toliko toga Zajedno trebali uraditi – Za ruke se držati, Jesenje lišće gaziti, Zalaske sunca gledati.

Našoj golubici Krila podariti, Svatove njene dočekati, Iz kuće je nežnu U belom, sa velom Za ruku izvesti, Čoveku njenog života je predati.

Njenoj sreći se radovati, Unučiće u školu, U šetnju voditi, Stare roditelje Na večni put ispratiti.

Z a š t o?

Z a š t o?

Zašto je tako moralo biti?

ISKRENO ŽALIMO ŠTO SVI NEKADAŠNJI ČLANOVI KLUBA NISU OSTAVILI SVOJE PESME ZA SEĆANJE I TRAJANJE NA STRANICAMA ALMANAHA LIRA, ALI ĆEMO ZATO NAVESTI NJIHOVA IMENA. ONI TO SVAKAKO ZASLUŽUJU, JER SU SVOJIM PRISUSTVOM, STIHOVIMA I ZAJEDNIČKIM DRUŽENJIMA DOPRINELI DA KLUB PESNIKA ORFEJ DOČEKA I PROSLAVI DESETU GODIŠNJICU POSTOJANJA I RADA.

-

Tot Árpád

-

Gulyás Sándor

-

Szlovlyák István

-

Vas Tünde

-

Slavoljub Obradović

-

Jovan Balaban

-

Marijana Tarajić

-

Naser Lejla

-

Mirjana Pavluković

-

Đorđe Milivojević

-

Milkica-Minja Tumara

-

Draško Vojvodić

Imena 36 pesnika – nekadašnjih članova Kluba ORFEJ i njihovi stihovi svedoče na stranicama LIRE o entuzijastima i zaljubljenicima u poeziju, koji su, svaki na svoj način dali doprinos u izgradnji ugleda Kluba. Ako smo kojim slučajem nečije ime izostavili – neka nam oprosti.

Ipak, deset godina je dug period.

OVO SU BILI PESNICI IZ PRVIH DESET GODINA NAŠEG POSTOJANJA KOJI SU IZ RAZLIČITIH RAZLOGA NAPUSTILI KLUB SLEDEĆIH DESET GODINA KLUB NADGRAĐIVALI PESNICI ČIJE PESME SLEDE U NASTAVKU.

SU

ODREĐEN BROJ PESNIKA – OSNIVAČA I NOVOPRIDOŠLIH NASTAVILI SU I UNAPREDILI AKTIVNOSTI KLUBA. I PONOVO SU ODLAZILI, A DOLAZILI NOVI PESNICI, I SADA KLUB BROJI UKUPNO 36 ČLANOVA, ŠTO REDOVNIH, ŠTO POČASNIH. IMA, NARAVNO, ONIH, VERNIH OD OSNIVANJA, A PRISTIGLI SU I NOVE, MLADE SNAGE. OSIM IZ SUBOTICE, IMAMO ČLANOVE IZ SOMBORA, NOVOG SADA, BEOGRADA I KIKINDE. PAŽLJIVI ČITALAC ĆE SIGURNO PRIMETITI I KVALITATIVNU PROMENU U PESMAMA KOJE SLEDE. PONEKA ILUSTRACIJA KOJA KRASI OVAJ DRUGI DEO, DELO JE RUKU NAŠIH ČLANOVA, NO SVAKAKO ZA PRIKAZ SVIH NJIHOVIH RADOVA BIO BI POTREBAN JEDAN KOMPLETAN ALMANAH. MOŽDA ĆE SE VREMENOM I TO OSTVARITI. OBJAVILI SMO 4 ZAJEDNIČKE ZBIRKE PESAMA ČLANOVA KLUBA – „STAZE“, „NA PUTU DO ZVEZDA“, „ORFEJ SVOME GRADU“ I „KORAK DALJE“.

DOLASKOM NOVIH, MLAĐIH ČLANOVA RAĐALE SU SE I OSTVARIVALE NOVE IDEJE.TAKO SMO SNIMILI KRATAK FILM O „ORFEJU“ U DVD FORMATU, CD SA PESMAMA VEĆINE ČLANOVA KLUBA, FORMIRALALI SAJT „ORFEJA“ NA ADRESI: www.orfejsu.com I FEJSBUK STRANICU. VEĆINA NAŠIH ČLANOVA IMA SVOJ FB PROFIL I TAKO SMO POSTALI DEO DRUŠTVENE MREŽE SA DALEKO VEĆIM KVALITETOM RADA I MOGUĆNOSTIMA U ORGANIZOVANJU PROGRAMA KLUBA „ORFEJ“.

SLEDEĆIH 15 GODINA 2005 – 2020.

Ne bih želela da se ponavljam, i da od početka, od samog osnivanja Kluba ORFEJ rekonstruišem šta se sve dešavalo u tih prvih 10 godina.

Sledećih 15 godina primećuje se očigledan napredak Kluba, što u aktivnostima što u kvalitetu napisanih pesama, u dolasku /i odlasku/ novih članova.

Od značajnijih aktivnosti bile su pesničkomuzičke večeri u poslastičarnici Ravel, gde su svi članovi pojedinačno mogli predstaviti svoje poetsko umeće. Program nazvan – „Četvrtkom u Ravelu“, naišao je na izuzetan prijem kod publike koja ceni poeziju i članove Kluba Orfej /pa uz kafu, kolače, sokove, lepu različitu muziku/ to su bile večeri koje se pamte. Ta naša aktivnost u Ravelu trajala je tri sezone, odnosno, godinu i po dana, kada se Ravel zatvorio a mi završili naša gostovanja.

Gostovali smo u Novom Sadu u Književnom klubu „Isidor Bajić“, u Domu srpsko-ruskog prijateljstva Subotica, više puta u Gerontološkom centru, OŠ „Miroslav Antić“ na Paliću u sklopu Dečije nedelje, gerontološkim klubovima ...

Održali smo 14 redovnih godišnjih i jednu Izbornu Skupštinu, na kojoj je za predsednika Kluba većinom glasova izabran Emanuel Švorc, a za zamenika Thea Vilfan.

Proslavili smo ukupno 24 Orfejovih rođendana, obično krajem novembra ili početkom decembra meseca. Deset godina u Srpskom kulturnom centru Sveti Sava, a zadnje tri godine u Gradskoj biblioteci Subotica.

Ipak, najveći naš projekat koji smo ostvarili jeste obeležavanje Svetskog dana poezije koji je ustanovljan 21.marta 1999. Godine, a mi smo ga 9 puta obeležavali u Gradskoj bibliotici.

Našem pozivu na ovu

manifestaciju odazvalo se svaki put oko 30 pesnika. Uradili smo Liru sa pesmama učesnika Svetskog dana poezije Raspisali smo konkurs za mlade pesnike Vojvodine svih nacionalnosti pod nazivom RAZIČITOST NAS ČINI JEDINSTVENIM, i elektronski objavili sve pesme u Zborniku radova, nagrađenima uručili diplome i pohvalnice.

Nažalost, izgubili smo i 5 naših članova Anu Irmeš, jednog od osnivača Kluba, Vitu Vrmić, Mihajla Golubovića, Stevana Smuđu i našu vokalnu interpretatorku i pesnikinju Zoricu Švorc.

Najteže smo, ipak, primili odlazak u večnost naše Zorice, jer bez njenog prelepog glasa kojim je uveličavala svaki naš poetski nastup – Orfej nije bio više onaj isti niti će biti.

Na zadnjoj redovnoj Godišnjoj skupštini u januaru 2020. Godine isplanirali smo gotovo do tančina kako ćemo proslavitiobeležiti četvrt veka postojanja Kluba Orfej.

Svaka manifestacija je trebala biti u znaku 25-e godišnjice udruženja pesnika sa idejama entuzijasta koji su davali dobre predloge za ovaj događaj koji se planirao 22.novmebra o.g.

Predvideli smo štampanje zajednčke zbirke, pete po redu, Almanah, mnogo gostiju, muzike...

Organizovali smo se da obeležimo Svetski dan poezije i onda ...

I onda je došla Corona... i zaustavila sve.

Otkazali smo desetu manifestaciju „Uobliči misao u stih“ povodom Svetskog dana poezije i većina nas biva zatvorena na tri meseca u karantin, jer smo prešli 65 godina.

Nadali smo se, ipak, da to neće dugo trajati, da neće biti teško iščekati kraj, koji

ni dan danas, kada se ovi redovi pišu, traje, još tragičnije pretvoren u pandemiju, užasnije ... Ceo svet posrće pod teretom bolesti, straha, propadanja.

I šta nam je preostalo. Na sastancima koje smo počeli održavati, odlučili smo da ovaj jubilej proslavimo sledeće godine, nadajući se, sada već sa skepsom, da ćemo uspeti uraditi sve što smo ove godine planirali.

Ravel - Novembar 2014 Naši mlađi članovi pojedinačno učestvovali su u poetskim večerima, okupljali se pod sloganom – poezijom protiv Corone. Dakle, poezije je bilo, možda i više nego ranije, ona nije zamrla, nije se uplašila, nije odustajala.

Poezijom smo se tešili, stihovima plakali, žalili za izgubljenim ljudima, vremenom, prolećem, letom...

Na kraju poruka svim članovima Orfeja i simpatizerima:

7. susret povodom Svetskog dana poezije -Mart 2017.

SREĆNA NAM 25-a GODIŠNJICA POSTOJANJA I RADA!

Izborna skupština 2017.

ŽIVI I ZDRAVI BILI DO SUSRETA U 2021. GODINI

Godišnja skupština 2018.

NATALIJA JANIĆ Jedan od osnivača Kluba, urednik i voditelj Orfejevih programa.

IZOLACIJA II VASKRŠNJE JUTRO Vaskršnje jutro.Tiho, tmurno.

Ne čuju se ptice, samo poneka grlica.

Policijski čas.

Vaskršnje jutro.

Prvi put bez žurbe, bez pripreme trpeze, svečanih stolnjaka, korpe pune šarenih jaja.

Policijski čas.

Vaskršnje jutro.

Tišina urla po sobi prateći svaki moj korak.

Otežano se vučem, gledajući prazne stolice koje su uvek uredno postavljene oko stola čekale goste. Naše najmilije.

Policijski čas.

Vaskršnje jutro. April, sve zeleno.

Napolju tmurno,sunce se katkad stidljivo pomalja između pukotine oblaka.

Tišina jurca po stanu, viče, slavi! Odlučih.

Moraš i ti da slaviš!

Pobedi tišinu, pobedi prazninu!

Danas je Vaskrs!

Kucamo se jajima.

Izgubih.

Osećam se kao razbijena ljuska.

Policijski čas.

19.4.2020.

NEDELJKA A. ŠARČEVIĆ, Jedan od osnivača Kluba KULA OD KARATA I ... evo zbog mene i dragog Boga, a možda više zbog sina svoga, želim istresti tajnu – tajnu života i tugu beskrajnu.

Rođen bez ljubavi u krajnjoj bedi, gde ljubavi je malo i na njoj se štedi.

Gde suze su česte i teku ko reka, pa hleb kvase namesto mleka.

Gde vika i galama u ušima odzvanja, a bestidne reči kad stanu teći uz vuču i tuču dušu ti slama i telo ranjava.

Ali ... ipak iz svega toga, izronih u svet kao – na bunjištu beli cvet, radošću prožet bićem celim pun ljubavi neke tražeći dušu da je s njom podelim.

I nađoh je ...

Gizdavu i lepu, slatkorečivu i meku ... Ali ... o ... Bože!

Oprosti Bože! Za ljubav i dobrotu beskrajno slepu.

I tu ... pored svega za život što nam treba započe drama ljuta među nama, što dušu razara i gorčinu stvara pa biva sve crno i bez imalo čara.

Na kraju sve pade, ko kula od karata i tako zaglibih u glib od blata i opet se nađoh gde niko NE TREBA i opet sam gladan korice hleba.

THEA VILFAN

ELVIRA CSIK PETREKANIĆ

*** UBIT ĆE ME VJETRENJAČE MOGA BOEMSKOG ŽIVOTA NEKA TO JE ŽIVOT MOGA SOPSTVA TO SAM JA UKLETA I ZAKLETA LJUBAVLJU ULETI U MOJE ŽIVLJENJE BUDI PAJAC U SRCU MOM UŽIVAJ NEOBIČNOST LJEPOTE PUSTI OBIČNO KORAČANJE DOSADNIH KONZERVI PRORAČUNATOG BON –TONA LJUBI SPONTANO U SVEMIRU POSTOJANJA BUDI SVOJ PLAŠTOM MOJE LJUBAVI OGRNUT NE OSVRĆI SE NEKA LAJU DVONOŠCI NEKA POKAZUJU ZUBE KAO PSI GLADNI I BJESNI JER VAPE ZA LJUBAVLJU VOLI ZAJEDNO SA MNOM BEZ PUBLIKE MNOŠTVA I PROZAIKE NJIHOVE LJUBI I PITAJ SAMOGA SEBE HOĆEŠ LI RONITI DO DNA PONORA SAMNOM...

ILI ODUSTANI

***

KORAČAM KA TEBI OČEKUJEM USPJEH PREDAJE BIJELU ZASTAVU POKLANJAM TEBI POBJEDNIKU PREDAJEM SE UZMI ME GOSPODARI ALI ZNAJ SAMO LJUBAVLJU MOŽEŠ ME IMATI...

HIÁNYZOL Hiányzol... mind többször és mind jobban.

Nappal és álmaimban.

Hiányzik hangod kacagtató ereje, szavaid bölcsessége.

Hiányzik karod gyengéd ölelése, s a benne rejlő biztonság érzése.

Együvé tartozni.

A szemed tükrében magam szépnek látni.

Hiányzik a lehetőség kecsegtető reménye, hogy gyenge nő is lehetek melletted.

Sokkal több - mint jó volt, együtt élni veled.

NEDOSTAJEŠ Nedostaješ mi, sve češće i sve više u snu i na javi.

Nedostaje mi umirujuća snaga tvoga glasa, mudrost tvojih reči, nežan zagrljaj tvoj.

Nedostaje mi osećaj sigurnosti i pripadnosti, u tvojim očima, sebe lepom videti.

Nedostaje mi mogućnost varljive nade: pored tebe nežnost osetiti.

Mnogo je više nego dobro, kao nekada, s tobom živeti.

SNEŽANA ŽANA NEORČIĆ

GABRIJELA DIKLIĆ

GUMICA

RT PESNIČKE NADE

GUMICA, GUMA ILI KAUČUK PRAVI SE OD LATEKSA SOKA KORE NEKIH BILJAKA. PRERAĐUJE SE I IMA IH RAZNIH. SLUŽE ZA BRISANJE POGREŠNO ISPISANIH SLOVA,REČI. ZA ZATVARANJE ZIMNICE PREKO CELOFANA, ZA VEZIVANJE KOSE U REP ILI PLETENICA. GUMA JE DRŽAC GAĆA, SPREČAVA TRUDNOĆU, INFEKCIJE RAZNE. STAVLJA SE U TKANINE, ČARAPE, AUTOMOBILSKE GUME, ZAPTIVAČE, ŽVAKAĆE...

ZNAČI, ONA NESTO DRŽI, SPREČAVA, OGRANIČAVA, ŠTITI, BRIŠE, BRIŠE, BRIŠE..

Na zapadu purpur jenjava vidokru grli tama, pale se baklje, jezerom prska svetlost sa kandelabra.

PA SE PITAM, TEK ONAKO, PALO MI NA PAMET – DA LI POSTOJI NEKA GUMICA ZA BRISANJE NEGATIVNOSTI, LAŽI, GLUPOSTI? STRESOVA, KRIMINALA, POGREŠNIH POTEZA, POGREŠNIH LJUDI SA POGREŠNIH MESTA, POZICIJA ?

KAD SE TAKO GREŠKE NEKE DESE, DA LI SE MOGU OBRISATI ?

POSTOJI LI GUMICA ZA ŽIVOTNE GREŠKE, LJUDE TEŠKE, KOLATERALNE ŠTETE ?

DOBRO BI IH BILO ŠTO PRE OBRISATI BAR ONE VEĆE, DA SE VIŠE NE DESE. DA SE VIŠE NE DESE… DA SE VIŠE NE DESE…

Kroz paučinu sazvežđa vire, odsjaj nebeskih ždrala ogledalo smaragdno kiti perlama ćilibara.

Krila noći s krošnjama srasla, znana mi staza, opoj jasmina, večni platani čuvari tajni, rekom prošlosti navire plima.

Setih se noći palićkih, strasnih, ljubavnog zova u pogledima, ćilima tkanog od mesečine i praskozorja s ukusom vina.

Uzdah okovan u nemom kriku, nektar ispijen, damari ćute.

Da li je grešno, želeti, hteti vratiti mladost bar na trenuke?

Pehar na dlanu, pružene ruke sad jasmin toče umesto vina, palićke noći magiju slutim, snovi su java, čuje se lira.

I dok zdravicu oči govore i dok stihovi mostove grade, gore baklje i prska svetlost na Rt pesničke nade.

VUKOSAVA VUKA MUTABDŽIJA

СРЕТЕН СТАНЧЕВИЋ

PESNIK

КЋЕРИ

Ja pesnik – pevam U slavu dolazećeg vremena, U kojem ljudi neće mariti , Za razlike između rase i verovanja.

Prolaziće kroz vreme onaj Koji svakom i svemu vrednost priznaje.

I sve gubitke i tuge prevazilazi u ime života!

Ja pesnik - pevam tim ljudima!

Gromovi i oluje su visoko iznad glava.

Dani su kao na cvetu latice.

Srce u kojem plamti, plam se pamti.

I bistrina u svetlom oku.

MOJA PESMA Ja sam pesmo tiha, i sve tiša.

Srce brod, počinje da tone.

Ti si pesmo deo moje duše, biser moj, ogledalo moje, snovi mladosti moje rane.

Nisam pesmo tvoja slika ni ti nisi moja senka.

Kad te vreme razbije bićeš kockica u nekom mozaiku.

Dogoreva moja sveća moga srca luča ...

Куд год кћери наша пошла, увек си нам добро дошла, где год ишла, где год била, увек бићеш нама мила. Молиће се Богу мати да те Анђео чува и прати, да ти љубав душу греје, да се лице твоје смеје. Молиће се отац стари да ти срце срећом жари, да ти љубав душу краси, да те води где год да си. Кћери, душо душе наше, буре нека те не плаше, искушење мора доћи, све што дође, мора проћи. Живот ти је као река која односи човека, знаће често да те мучи, зато пливати научи. Много никад не очекуј, ни у чему не претеруј, ближње као себе воли, за помоћ се Богу моли. Скромност, чедност је врлина, то сви знају од давнина, умерена у свем буди, никад никоме не суди. Ослањај се ти на Христа, Њем је душа навек иста, Он све добро ће ти дати, воле те отац и мати.

DIVNA LULIĆ JOVČIĆ

МИХАЈЛО ГОЛУБОВИЋ

OD NEDODIRA DO NEMIRA

FOR N

Volim te ljubavlju satkanom od snova, od neviđenja, od nedodira nemira, ljubavlju posebnom, nezemaljskom, nemerljivom, od Zemlje do Svemira!

Сва лепота речи у слово се слила

Volim te vulkanom ljubavi toplih do kraja neizgovorenih reči, ljubavlju silnom vidno nevidljivom, što vreme i prostor ne može da spreči.

Била ми је душа што се широм шири

Volim te tu, i sad, i tamo, od oduvek početka, u beskraj do kraja, volim te najnežnije najvećom snagom, nepomična do duše drhtaja!

Volim te ljubavlju jednog isposnika, koja se samo u snovima zbiva, volim te i sa spoznajom neostvarenih snova, neispunjene želje ...

I onda te volim ...

Oprosti mi Bože ako sam kriva Volim te ...

Мир шапата мисли душа као свила Касно речју схватих шта ми слово значи Да у сваком стиху бојом другом зрачи Сврха сваке приче до задњега слова Дисала је жељом сваког мога зова А не мири судбом кад се слово криви Крај си и почетак радостима мојим Без наде је смисао док усамљен стојим У бескраје плаве сећањима пловим Дубоке су речи које словом словим И свака реч твоја лепотом је чиста Срећа и лепота два су дара иста Дарујем све врту где ће рука твоја Уткати животе свих најлепших боја Ех ти слово моје свршетку мог краја Мир кретања твога душом ко из раја Спустићеш ми цвеће па ледени камен Животу је љубав неугасли пламен У једном је слову немир моје збиље Ко ветрови једру ко мирисно биље У немиру бола разумети нећеш Зашто сам ти сетан и сетног ме срећеш

VITA VRMIĆ /

- 2018./

ANA IRMEŠ / - 2017./

PESMA I JA

SUTON

Ti znaš dušu da mi piješ, i kad bih usnula san na jastuku uz mene si, pa me vodiš opijenu.

Snivam snove danju, noću otimam se, al’ ne mogu da ti kažem – idi dalje!

Ti si moja gorska vila!

U snu mi se ti pojaviš, pretapaš mi san u javu.

Sa tobom ja ne starim.

Iz srca mi biser vadiš, beli dan mi ti osvajaš, tako setna ja te pišem dah osećam kada dišeš.

Sve ću dati da te imam bez tebe bi život stao.

Zašto u oku suza zasvetluca, Zašto u glavi afrički tam-tam.

Zašto me goni karmička muza, Suton kad pada, ja izgubim san.

SRCE PATI Na bosiljak postelja miriše.

Srce moje od kamena nije.

Zašto kriti srcu što je milo?

Sa nama se davno to desilo.

Zašto lomiš srce moje mlado?

Nije ono od suvoga zlata, Već od milja, majka što ga rodi.

Mnogo puta rekla sam u sebi, zaklela se, nikom osim tebi, izdržati neću moći dugo pa ću reći – zbogom moja tugo! Što mi kradeš snove tople moje kad te druga u zagrljaj zove?

Majka drugom mene htela dati, ja prekrših – srce sada pati.

Zašto mi veče zaokuplja misli, Znam, i drugi su ponekad sami, Već više puta bolovi me stisli I čudom sam se otrgla tami.

Zašto se suton privlači duši?

Ko to tako tužno ulicom korača, Zašto se san odjednom ruši I nejasno vidim ošricu mača.

Ne volim suton, nikom ne pripada, Napušta dan kad se sprema noć, Rađa se uvek, dok veče pada, Ne služi nikom, a ima čudnu moć.

Zašto se noćca približava meni?!

Ostavi moj bol, već dugo živim s njim.

U sunčanom krugu tražim mesto sebi Slutim tišinu, a ne mirim se s tim.

Zato u oku suza zasvetluca, Zato mi veče odnosi san, Na vrata mi tišina kuca, Zato u glavi afrički tam-tam.

LJUBICA VUKOV MIHAJILO

DRAŽENA TKALAC

SETI SE

***

Robova, bičeva Arena Trojanskog konja Na logoraše I gasa što ubija ljude Vatre, ugaraka Zgarišta kuća Što još dime, jama Prepune kostiju I naroda kojih više nije.

Meni treba Zemlja Uzorana Ljudi Srećni Siti A ne biti Il’ ne biti Moraću Se moliti Tebi o Bože Jer samo Mi ti možeš Pomoći Da shvatim Neshvaćeno Da Kosovo ode, a ne dadosmo Ga. Tuđin sa nama i Svetom Upravlja.

Da ljubim što ljubit se ne da Da verujem neverama Da suzim neisplakano Da tonem u jami veka Da me uvlači tuga i jad U grotlo lave Nemira Govorim Sada Sećanjima Na zemlji Ljubavi U veri Da tako sve Nije trebalo biti...

Izusti ili skupi moje razbježane misli ne daj da usta počivaju suha i gorka da glava seže u raspad od praznine kao fina prašina u našem salonu.

Shvati ovo kako hoćeš, ali najbolje shvati kao ukletu kletvu ako ništa ne možeš bolje il’ više tad ništa više nisi ni znao.

Dovoljno biva izaći iz prostora kad svi zupčanici poremećene vjere poslušno legnu u žljebove svoje još ne pomišljah, a ti ni da se pitaš: Može li se ridati život cijeli?

Uprazno nek je ako se uputim u jednom pravcu da se ne umrtvim u koraku u kom se slučajno zdesim i sve što vidiš u to doba tame imaš saznanje od čega je sazdan u meni mrak.

SPAVAJ

Vrijeme po zlu odlazi zacrtanim tragom.

Ne osvrći se …

Na horizontu završava -započeti put.

Iza leđa to što ostavljaš nastaje napušteni svijet.

Spavač ostaje bez nade tužan zaokret.

Eto, to je …

Ne možeš da objasniš svoju smrt.

IVANA PAPEŠ BOGOSAVLJEV

ARANKA KIŠ

***

PITAM SEBE

Lista u meni šuma, misao rođena u smiraj dana, u kostima šuplja hladna tišina, bol-posoljena živa rana.

Tinja u meni do gustih oblaka, magle nepogrešivo slute kišu, u naramku teg dosadašnjih odluka, koraci daljinama čežnju pišu.

Raste u meni verovanje, poslednja reč pred svršen čin. Čuvala sam te pod modrom kožom sad krvi dajem da zaboravim!

Buja u meni jesen, nadošla nemirna reka.

Ti imaš vremena za polakomeni se više ne čeka!

Ponela me misao Ali zastala sam u pola treptaja Ponela me osećanja Ali sam usporila usred daha Poneli me koraci Ali sam zadrhtala Ponela me ljubav I jedan osmeh nežan Da li da ti verujem ili odustanem Šapat postaje veoma težak

*** Da li si nekada voleo bez dodira, u mrtvim baštama svoje praznine sadio želje?

Kad okopni jesen pod snegovima života da li ćeš pomisliti da je moglo drugačije?

Osmeh neće uvek podsećati na greh i srce ima rok trajanja.

A ja...

Kao Alisa u Zemlji čuda verujem u nestvarno, čekajući da mi se dogodi luda čajanka!

NISI TI GREŠKA Nisi ti bio moja greška Već nada za boje sutra Snaga verovanja u nova jutra Nisi ti bio moja greška Samo si odgovor na moje molitve Da vidim Da li takvi ljudi još uvek postoje Nisi si ti moja greška Niti je greška bila zavoleti Samo nisi umeo osećanje uzvratiti Nisi ti moja greška Jer je ljubav plamtela Drhtalje je izazivala Osmehom sreće usne darivala Nije greška što je prestala Jednostrana ljubav je nestala Ona tako ne ume da živi Bolove teško preživi Nije greška što je bila Sivilo je na trenutak obojila Dok su lepšali leptiri Shvatila sam... još uvek živim...

DIJANA STEVANOVIĆ UHEREK

FILIP TOT

TRENUTAK STVARNOSTI

ONA

Praznina, mentalni sklop posustaje.

Iz daljine čuje se muzika, vesnik proleća u sred jeseni.

Ludim li to ili tek pišem više no što bi neko hteo?

Nevažno, jer sve je to pojela daljina.

PROLAZNOST Život prolazi kroz prste, nevidljiv, umoran, upleten u laži, hranjen obećanjima - biće bolje.

Da, znam, biće bolji, ali ne znam, kada i kome?

Gutam još jedan Mesec ili on guta mene?

Ne znam, samo osećam da ništa više ne znam.

Ostaje mi samo da verujem da neću biti kolateralna šteta ovog rasejanog 21. veka.

Da je samo tu da osetim miris njen Samo mali dašak vazduha s kože Tako malo treba mi i noći ove Makar u prolazu miris njene kose.

Da Da Da Da

je samo tu kad joj zablista osmeh osetim blagi dah na vratu svome mi se zamagle oči noći ove me opije i rastopi u polen.

Da mi je bar pogled njen u tami sobe Užaren svetionik za oči moje Bez njega sam u magli i noći ove Izgubljena duša u ropstvu slobode.

Da Da Da Da

je je je je

samo tu sunce bi mi sijalo tu ne bih je nikada pustio tu ne bi ni noći ove bilo samo tu srećan bih opet bio.

SNENA U U U U

bašti duga, sunce rumeni, jednom snu, u jednoj ženi. njenim očima i usnama vrelim, njenim veselim, koracima cvetnim.

U njenom zagrljaju čuju se harfe, Dok tišina u grudima ušuškava srce.

Njen miris vodi u vrtove rajske, Sve noći s njom – previše kratke.

Volim pogled njen tajnovit I bisernu suzu oka smeđeg.

Volim njene trepavice duge I crne obrve što razdragano leže.

Zato znaj, uvek sam za tebe tu, Čak i kada ne bude mog glasa.

Po mislima mi lutaš svakog dana, Po mislima mi lutaš svakog časa.

ĐORĐE SUVAJDŽIĆ

ILDIKO KLONKA

ZOV U LOV

ÉBRESZTŐ “EMBEREK”

Pogledom krotkim ukipiti,ukrotiti pegaza u trenu poletnom.U potaji pronaći, osvojiti, otvoriti srce zaključano jednim ključom, jedinim na svitu cilom.

Iz prikrajka pripoznat razigrana tila divojaka, kako pod svodom nebeskim izvode alvatno ritmične pokrete hirovito vitrovitog kola.

Toprongyos egy világ, utcáit feslett lelkek, csillogó ruhákba magukat istennek hívő mihasznák járják át.

Mélyen alvó, megalkuvó feslett lelkek, melyek eme csodás életből semmit sem éreznek.

Pusztítanak, romokba döntenek, kilöknek magukból minden értéket. Ébresztő "emberek"!!!

Mi lesz így velünk?

Mi lesz így veletek?

Ošrim pogledom strilca izvrebat nerista divljeg ,kobca ’el vrebčara, prirušenog čarobnjaka iz Oza. Mož se trevit viditi –slona politana, sa aždajom, ’el s alom bisnom, šćućurenim u krunama, na granama, na žilama – gelegunja, dračova, lipa, breza jel platana.I još likove mnoge, manje jel više znane ulovljene u jednom momentu oprobanim oružjem, priborom, alatom f o t o a p a r a t o m.

PISMA DRVEĆU Sve drveće i rastinje na svitu Zaslužuje da mu se iz dana u dan iz trena u tren na svakom koraku, na svakom mistu zafalnost odaje za dobročinstva čovičanstvu i svakom živom stvoru za darove koje nudi i daje!

A o njevoj lipoti,obrisima kruna, granama, listovima ,cvaću, plodovima, kori i korenju,od Svevišnjeg darovanog nam znaminju,dok svako pojidino godišnje doba traja od procvalog prolića, žarkog lita, zlatne jeseni, do surovosti ciče i rodosti što donosi zima – izazovno je punudit oda se zabiluži, da se slika i snima ,i potokom riči da se zapiše, ispriča priča, ispiva pisma,‘el sroči rima!

Lenézőn köpnek a rászorultra, pedig ráncos arcuk jóságukat takarja.

Félnek tőlük, félnek, hogy ruhájukról a kosz reájuk is tapad, és segítő jobbot egyre kevesebben nyújtanak. Ébresztő "emberek"!!!

Mi lesz így velünk, mi lesz így veletek?

Nem kell a világot megváltani, elég lenne egymásnak kicsit többet adni.

Figyelni, buta ítéleteket félretenni, kicsit önzetlenebbül létezni, kevesebbet elvárni... Ébresztő "emberek"!!!

Mi lesz így velünk?

Mi lesz így veletek?

TATJANA DRAGIČEVIĆ RADIČEVIĆ

TEODORA ZORIĆ

SRCE U DUŠI

KAKO SAM SE RODILA

I kad osluhnem vetar, šapuće mi glasnu tajnu, da je ime tvoje, drugo ime duše moje.

Kad pogledam u Sunce, nacrta mi osmeh dragi, sa oblakom on se šeta, mome srcu večna meta.

A kad krenem putem duge, koraci se tad ne broje, jer na svakoj boji slova stoje, koja nose ime tvoje.

I u kiši koja pada, ja u kapi utkam note, pa dobuje ona tada, simfoniju sa imenom nada.

I u svakom zrncu zraka, tražim trag tvoga daha, jer me staza moja vodi, tamo gde se tvoj dan rodi.

I lebdeću kao zvezda, i svetleću na tvom putu, jer znaj da je tvoja sreća, u mom srcu tri puta veća.

I voleću ja bez daha, kako voli majka svaka, dete svoje, čedo svoje, jer ta dva srca kao jedno uvek stoje.

SREĆAN ROĐENDAN MAMINO ČEDO!

RECI MI MAMA, KAKO SAM DOŠLA NA SVET? U BAŠTI SAM TE UBRALA, KO NAJLEPŠI CVET. TATA MI JE REKAO, U GLAVICI KUPUSA JEDNOG DANA LETNJEG DA ME JE PRONAŠAO. ŠTA JE SADA ISTINA, KAŽI MI STRINA?!

DA LI DECU RODE NOSE, ILI MENI TO PRKOSE? AMA KAKVO POVRĆE, I TE BAJKE PTIČJE, TI SI SE RODILA IZ LJUBAVNE PRIČE. MOJA STRINA JE L KO VID’O MOJU STRINU KAD RUKOM SVOJOM KO ČAROBNIM ŠTAPIĆEM UMESTO GRAJE DEČIJE GALAME ODJEDNOM NAPRAVI TIŠINU. NIJE KO MAMA, NIKO KO STRINA NIJE, IMA NEŠTO U NJOJ I TO VEŠTO KRIJE. MNOGO STRINU VOLIM, PA I STRIKU MOLIM, NEK ME ČUVA STRINA AKO SE RAZBOLIM.

LÁNYI GÉZA

STEVAN SMUĐA /1946 - 2018./

IDŐS EMBER HITVALLÁSA

ВРЕМЕ

Fáradt elmémben kavarog sok kósza gondolat, Mily idegen nekem már minden fürge mozdulat.

Változatosak napjaim, fehértől szürkéig, Lelassulva minden nagyon, de ki tudja, meddig.

Ebben a korban nem nagy zajjal zajlik az élet, Sokszor még a csendnek halkulását is megéled.

Mily szomorú, lépteim alatt a föld már nem reng, Napjaim múlnak szerényen, nincsen már ütem, rend.

A kis fekete tücsök is milyen észrevétlen, Ha meghúzódik, és a fű alatt lapul tétlen.

Látjuk nappal, mert ugrik, éjjel már nehéz lenne, Hogyha olyan gyönyörű hangon nem ciripelne.

Ах, кад би време вратити могао грешке неби спречавао, сва сукобишта избегавао, не бих тежио тако савршен да будем, и другима њихову не савршеност опраштао, Био бих глупљи него што бејах, мало ствари бих озбиљно схватао чистунац бих много мањи био, више волео и више путовао… Јео бих више меса а мање кориснога зеља, мање зрневља а више сладоледа и колача, имао стварне проблеме, а не измишљене… Небили космичку екстазу доживео Сви животи се од тренутака састоје. Тренови су вечност! зато не пропуштај тренутак, јер ти баш тај тренутак вечност дарује

Feketerigó sem tűnik fel éj leple alól, Viszont jelenlétét észleljük, mert szépen dalol.

A piciny szentjánosbogár nappal fel sem tűnik, Sötét éjjel pedig ragyogása meg nem szűnik.

Зашто пртљаг носити, Кад он само терет може бити, Већ у пролеће бих босоног ходао, чак до јесени догурао, са децом се играо и више дружио, Разјаснице од њих учио,

A szürke szamár is eltűnne a sűrű ködben, Hogyha olyan éktelen hanggal nem szólna közben.

Ködös reggel a füst el tudná rejteni magát, Ha nem éreznénk a kellemetlen, csípős szagát.

Заљубљивао би се не прекидно, Јер љубав старост не познаје, Кад заљубити се можеш године не бројиш, И недромир себи дариваш…

Egy kipukkadt műanyag zacskó durranhat nagyot, De annak a híre nem éri meg a holnapot.

Nem elég tenni valamit, nagyon nagy tévedés, Ha azt gondoljuk, hogy elegendő a hírverés.

Бгд. Јули 1999.

МИОМИРА МИМА МАРКОВИЋ

MARKI MARIJA

РАЂА СЕ СВЕТЛОСТ

MI MARADT MEG

Око мене светлост, валови лепоте, нијансе љубави душа тек открива ... Колико до јуче веровах у нешто, а ја заправо и не бејах жива ...

Valamikor itt is élet volt, és most én halkan, magamban kerdezem mi is maradt meg. Összedölt a régi ház, tető nincs már csak a falak állnak még.

Az asztalon száraz penészes kenyer, piszkos ablaküvegeken pókháló mint fügöny, de átlátni nem lehet.

A padló helyet fekete vajdasági föld, rakott tüzelő sporhet, öreg családi ágy, a kukoricahéjas szalmazsákot egerek szétrágtak, öszetúrták...

Az ágy fölött megsárgult, kifakult esküvökép, melete Jézus a kereszten.

A bejáratnál, a falon még most is lóg egy régi kihasznált téli kabát és a fekete poros kalap.

Valaki itt volt ... itt élt ... és – elment

Полако се будим, преспавах животе. Титрај светлости развија ми крила. Шта сад да кажем?... Помози Господе, где сам до сада ја заправо била! И све те године преспаваног пута... поклоњених љубави, проживљених дана ... Како сам могла толико да пружам, а да моја душа, стално буде сама.. Нема више страха, неизвесност бледи ... Извесност јутра није више страна ... Топлина светлости уклања тмину и душа израња са дна океана. Док сваки талас хита своме циљу, оркани смирују буру настајања. А тамо негде, на површини воде, рађа се светлост мог новог дана. СПОЗНАЈА Кад затвориш врата досадашњег пута и смогнеш снагу да упознаш тишину, прегршти лепоте, радости и среће, испуниће на час сву твоју нутрину. Спознаћеш светлост, што те обавија, топлином њеном пулсира ти биће. Срце трепери ко најлепши смарагд, то је почетак заборављене приче... Душа, та искра божанске чистоте, скривена дубоко у виру свих мука, буди се полако, ко малена птица, уз светлосну тишину, препознатог звука. Одједном све блиста, у теби, крај тебе, та предивна тишина, којом све пулсира. Нема више брига, мука и самоће, део си светлости читавог Свемира..

ŠTA JE OSTALO Nekada davno i tu se živelo...

Sada se tiho pitam -šta je od toga ostalo?!

Srušila se stara kuća, krova nema, samo zidovi stoje uzdignuti prema nebu.

Na stolu plesnivi hleb.

Na prljavim staklima prozora i vrata vise čipkaste paučine, ali ništa se ne vidi unutra ...

Pod je crna vojvođanska zemlja, zidani šporet, stari porodični krevet, slamarica sa kukuruznim ljuskama već istrulelim.

Iznad kreveta požutela venčana slika, a pored nje, razapet Isus na križu.

Na ulazu, iza vrata, još i sada visi na ekseru stari, iznošeni zimski kaput i prašnjavi crni šešir ...

Neko je bio tu... živeo ... i otišao ...

РУЖИЦА КЉАЈИЋ

SLOBODAN PETROV

ДНЕВНИК У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

CRVENI ŠAL

Давно је сутон овладао, болном душом њеном.

Ugledam je umotanu šalom crvenim kako korača u snežnoj vejavici.

Хладном руком перо хвата, јер много тога има рећи, поверити свом дневнику, - дневнику, у предвечерје. У тишини тамне ноћи, у хладноћи собе мале, у пустоши душе њене, и мисли су посустале. Плећа су јој сад нејака, несигуран, клецав ход. Из очију сјај нестао. Туђи поглед, из њих сада, рећи ће вам, све о њој. Волела би тако жарко, вратит’оно давно време. Видет’ опет драга лица, и са њима поделити, ко олово, тешко бреме. Равнице су негде тамо, и зелени брегови око њих. Бистри поток од извора, тихи шапат белих бреза, опојни мирис, зеленог бора. Родну кућу на брежуљку, у сећању, и сад носи. Зрело жито златом злати, вредни отац кад га коси, док с бунара у подножју, мајка с муком воду носи. Одавно више тако није. Друге слике сад су стварне. Од родне куће темељ само. Бујни воћњак силом неста.

Kroz otvor šala prepoznah blistave i vesele njene oči plave.

Pogledi se sretnu, pozdravih je blago, zastade na tren i pokloni osmeh.

Pozdrav otopi pahuljice lep dan nastade.

Pozvah je na čaj.

Ostade trajna ljubav.

LJUBAVI MOJA Svaku rečenicu mašnicom ti vežem i dajem je samo tebi – ljubavi moja!

Najdraža moja, ti si uvek u srcu mom u snu i na javi!

Ti si moja inspiracija ljubavi moja jedina!

Lice ti zarumeni kao božur, srce ti zaigra kao čigra.

Upijaš svaku moju reč i daješ mi nadu, ljubavi moja - jedina!

EMILIJA JELIĆ

OLGA GRAČKO

ONA

BALETTFANTÁZIA

Da je samo tu da osetim miris njen Samo mali dašak vazduha s kože Tako malo treba mi i noći ove Makar u prolazu miris njene kose.

Fehér pilangó, orhidea szirma, csodás mozdulatok titkokkal behálózva.

Ritmus a testében, lelkében szimfónia, labújjhegyen fordul, S gyengéd szárnyain álmaidban repül.

Da Da Da Da

je samo tu kad joj zablista osmeh osetim blagi dah na vratu svome mi se zamagle oči noći ove me opije i rastopi u polen.

Da mi je bar pogled njen u tami sobe Užaren svetionik za oči moje Bez njega sam u magli i noći ove Izgubljena duša u ropstvu slobode.

Da Da Da Da

je je je je

samo tu sunce bi mi sijalo tu ne bih je nikada pustio tu ne bi ni noći ove bilo samo tu srećan bih opet bio.

IGRA I STRAST Kako je divno u ritmu se kretati, u pokretu grliti telom se dodirnuti, i uz muziku od strasti izgarati!

LJUBAV NEMA GRANICE

SNENA U U U U

bašti duga, sunce rumeni, jednom snu, u jednoj ženi. njenim očima i usnama vrelim, njenim veselim, koracima cvetnim.

U njenom zagrljaju čuju se harfe, Dok tišina u grudima ušuškava srce.

Njen miris vodi u vrtove rajske, Sve noći s njom – previše kratke.

Volim pogled njen tajnovit I bisernu suzu oka smeđeg.

Volim njene trepavice duge I crne obrve što razdragano leže.

Zato znaj, uvek sam za tebe tu, Čak i kada ne bude mog glasa.

Po mislima mi lutaš svakog dana, Po mislima mi lutaš svakog časa.

Voleti treba znati.

Nežno, polako, žarko.

Iz dubine duše, Iskreno davati se Dobijati bez računice.

Voleti bez laži, voleti bez granice.

POLJUBAC STRASTI Očima je prati pokretima doziva, kao žedan vodu na usne privija.

Strasno je zagrli usne joj poljubi, miluje i mazi, opet žarko ljubi.

Ljubi, ljubi ljubi ... i tako do večnosti ...

ЈАСМИН АДЕМОВИЋ

ADRIJANA MARJANUŠIĆ

ТАТА

MUŽU

Држање јуначко. Делује хладан, притиска Га брига, љубави је гладан. Не уме осећаје речима да опише, али знај, Он те воли највише.

Orosiš me novembarskom kišom Odmahneš rukom Zagreješ srce Okom kestenjastim Ne govoriš ništa Ogrneš me plaštom Mesečeve svile Dohvatiš mi zvezde Zagrlimo mrak Godinama sakupljamo Lovorike pobeda Krunišemo ljubav Kišnim oblacima Naše su duše Retki izvori Gde srce stihom U boji govori...

Donela te kiša Postao si sunce....

Иако не видиш, проблеми Га стижу. Нећеш ни видети, тера их да гмижу. Споља лепа слика, на души свашта, осмех преко лица и бујна машта. Све своје што има Он је теби дао, не тражи ти ништа мада Му је жао што нисте времена провели више, речи ти Његове постају све тише… Када једног дана ама баш сви оду, никако не прати ту тужну моду, Кад год у животу дођу такви сати, ко најбољем пријатељу, обрати се Тати!

МАТИ Жар што одбија престати да гори, уточиште од туге која непрекидно мори. Када све тутњи, на све стране пуца, лепота чисте душе, нежно срце куца… Вечити другар као дар од Бога, заштитник узбурканог живота мога! Потпуно сам сигуран и то није клише, Твојим се именом срећа пише…! Време је сурово па мора да се пати, угледах те и радост у мисли ми сврати. Знам да баш све једном мора стати, само никад љубав према Теби, Мати!

***

Šta činiš kada Praznina odjekuje Gde daviš vapaj ko' suvišne mačiće Igramo se Boga I dželata U vreme rata Između ljubavi i mržnje Biram prolaznost U oku Maštanju Sanjarenju Želji Biram trenutak U prolaznosti postojanja Večnosti Svetlosti Molitvi Oproštaju Šta činiš Kada tuga izlomi Tvoje osmehe na licu Zgazi dušu i izbroji Korake do kraja Nebo se sa zemljom spaja Kada zagrliš istinu

СУЗАНА КРИВОКАПИЋ

ZORICA ŠVORC / 1962 – 2019/

МОГУ… УЗАЛУД

MILI MOJ

Могу да… стиснем зубе и раскрварим усне…. Љубав нећу угушити! Могу да… пустим врисак и растерам птице… Љубав нећу уплашити! Могу да… пустим сузе данима да теку….. Љубав нећу спрати! МОГУ…. УЗАЛУД! Нећу успети да те не волим!

Toliko ti toga želim reći, ali, otvorim usta da izustim , prozborim… a ono ništa, samo uzdah se razleže kao povetarac i suza sklizne…

Više nismo zajedno, jer grubo nas rastavi bolest ta, ali kad god čuješ predivan ptica poj, znaj, da ja to pričam s tobom jer toliko te puno volim - mili moj – ZATO - ne tuguj , već hrabro napred, u pobede nove života svog.

U borbi svetla i tame - budi svetlo budi jak - budi stub što čvrsto stoji.

A ja ću biti tu dok to želiš .

U kiši : da sperem tugu i tu izdajničku suzu što klizi niz obraz tvoj, U lahoru : da te milujem, u mirisima cveća, da ti razgalim dušu, u gromu što pukne, da te trgnem kad posustaneš , i u munji koja sevne kad se naljutim što tuguješ, u pesmama ptica, u prašini koju podiže vetar, u drhtavom listu – pred padanje, u pupoljku koji se otvara, u zracima sjajnog dana i hladnim noćima, u pucketavoj vatri koja veselo pleše svoj zavodljivi ples.

U mirisima opojnim i mekim travama, u rimama, u zvucima istrumenata koji cvile pod prstima veštih muzikanata...

Svugde ću biti dok to želiš, ZATO ....

Ne tuguj, već hrabro napred u pobede nove života svog.

U borbi svetla i tame budi svetlo, budi jak, budi stub što čvrsto stoji, jer - toliko te puno volim mili moj!

ДАРИВАНА ДАРУЈЕМ… Поклоних ти језгро живота и свој нежни дах… Сплетох увојке своје… плаве… око твојих прста и скупљах нектар са речи твојих усана… Сад грлим свемир што ми те даде … Сунце мога неба! И САД…. И сад… док жудим за Тобом… дрхте мисли обучене у кошуљу од Твојих додира… Са уздахом… на уснама… котрља се чежња…

******************************************* POČASNI ČLANOVI KLUBA ORFEJ 1. Dijana Kopunović 2. Boško Krstić 3. Milenko Popadić 4. Desa Kujundžić 5. Marko Marjanušić 6. Snježana Luetić 7. Danijel Davčik 8. Laura Raos 9. Petar Tarajić 10. Ana Stantić Kadišani 11.

Iva Zaklan ********************************************** SARADNICI KLUBA PESNIKA ORFEJ Tokom svih ovih godina, naše programe i nastupe ulepšavali su i uveličavali svojim učešćem muzičari, pevači, plesači. Bilo ih je zaista mnogo, a među njima su: tamburaški ansambl Sledbenici Tumbas Pere Haje pod upravom dr Josipa Stantića, Tijana Stanković, violina, Mirjana Kovačec, klavir, studio modernog baleta Larisa, Osnovna baletska škola „Raičević“, Plesni studio „Mon Mirage“, muzički ansambl „Primavera“, Jasminka Tabak, gitara, Nela Skenderović, klavijature i Antonija Pijuković, vokal, dečji hor „Tandrčak“ pod upravom Irene Kovačev, učenici niže i srednje muzičke škole... Neka mi oproste oni koje sam izostavila – dvadeset pet godina je dug period.

SVIMA OD SRCA – JEDNO VELIKO HVALA! PRIZNANJA, ZAHVALNOSTI ********************************************** Pored članova Kluba i njihove poezije, dužni smo u ovom Almanahu, kao što to uostalom činimo i svakom pogodnom prilikom, spomenuti naše donatore, bez kojih neke naše manifestacije i programi ne bi bili održani.

Na prvom mestu spomenula bih Otvoreni univerzitet koji nam je gotovo tokom svih proteklih godina pružao i pruža gostoprimstvo, tako što nam ustupa jednu prostoriju za održavanje sastanaka.

Zahvalnost dugujemo i Gradskoj biblioteci Subotica, gde smo u nekoliko navrata održavali našu svečanu godišnju priredbu pod nazivom „Orfej svome gradu“.

Posebnu zahvalnost dugujemo Srpskom kulturnom centru „Sveti Sava“ gde smo deset godina godina za redom održavali ovu našu završnu priredbu.

Zahvaljujemo se i studiju „Audio solution“ Danijela Davčika na pruženoj podršci i saradnji prilikom snimanja kratkog filma o Klubu „Orfej“ u DVD formatu i CD-a sa poezijom naših članova.

Zahvaljujemo se i Caffe poslastičarnici „Ravel“, gde smo tokom leta 2014. i 2015. godine održavali poetsko-muzičke večeri pod nazivom „Četvrtkom u Ravelu“.

Od srca HVALA svim ljudima dobre volje koji su nam na bilo koji način pomagali.

    

IZDAVAČ: KLUB PESNIKA „ORFEJ“ ODGOVORNI I TEHNIČKI UREDNIK: Natalija Janić PRIPREMA PODATAKA, KOMPJUTERSKA OBRADA I DIZAJN: Natalija Janić

  

         

   

   

