Nemirne vode

ocem, nije mogla da zamisli sebe kako je zadovoljava dosadan razgovor o usevima i vremenu s jednostavnim čovekom, bez obzira na to koliko bio dobrodušan ili ambiciozan.

Zato bi možda, naposletku, mogla da razmisli o tome da postane profesionalna krojačica.

Trebalo bi da počne da razmišlja o tome kojim aktivnostima će ispuniti ostatak života.

- A ima i jedan čovek u susednom selu, žena mu je umrla pre godinu dana - nastavila je Mijela. - Stariji je od tebe, ali možda će ti se to dopasti. Ti nikada nisi ni bila mlada, čak ni kada ste tek bili stigli ovamo. Bila si mudra kao stara žena čak i kada si imala trinaest godina. Zato bi ti možda zreo čovek više odgovarao.

Zoi nije odgovorila i Mijela je zaustila da iznese još jedno zapažanje, a onda je zastala i okrenula se ka vratima kao da osluškuje da li neko ulazi u kierten. Zoi je isprva čula samo beskrajno dobovanje kiše, ali onda je, preko tog poznatog zvuka, začula nepoznatu buku, zvuk teških točkova, škripu drveta, snažne glasove.

- Trgovački karavan da putuje po ovakvom vremenu? — pitala se Mijela. - Očekivala bih da su ostali na sigurnom i suvom u kom god to gradu da su se našli. Hajde da vidimo šta imaju da nam ponude.

Krenula je ka vratima, a onda je zastala i pogledala unaokolo procenjujući. - Ako traže negde da prespavaju, ne bi bilo loše da im ponudiš ovu sobu — rekla je. - Mogla bi da im zatražiš i koji novčić više ako im i spremiš nešto za jelo. U kolima može da bude vrlo vlažno po ovakvom vremenu.

Zoi je smogla snage da se usprotivi. — Ne želim da gomila stranaca spava u mojoj kući.

- To može biti dobro za tebe — rekla je Mijela. - Daće ti razloga da misliš o nečem drugom.

Zoi je krenula za njom kroz kierten pa napolje kroz vrata, još uvek se protiveći, ali sada tiho. Ako je Mijela mislila da Zoi treba da glumi krčmaricu grupi putujućih trgovaca, sasvim sigurno će krčmarica i postati.

Međutim, kada su izašle napolje na hladnu, sitnu kišu, bilo je jasno da to nikakva trgovačka kola nisu stigla u potrazi za skloništem i prenoćištem.

Svi seljani su izašli iz svojih kuća, formirali nepravilan krug i zurili u vozilo koje je stiglo. Bilo je dugačko kao dve obične kočije, napravljeno od obojenog, ispoliranog drveta koje ne bi štrčalo ni u kraljevskom dvorištu i imalo šest ogromnih točkova. Prozori na ispoliranim zidovima bili su prekriveni ofarbanim, plavim žaluzinama, sada zatvorenim zbog kiše. Na prednjem delu vozila, tamo gde bi na običnim kolima stajala klupa za vozača i zaprega za konje, nalazila se samo mala, zatvorena odaja. Unutra su sedela dvojica ljudi i gledala napolje kroz stakleni prozor.

Nije bilo konja. Bilo je nemoguće zamisliti šta je to guralo napravu po putu.

A možda i ne. S prednjeg dela vozila osećao se slab, nepoznat miris, a tračak belog dima dizao se između zatvorenog odeljka i ogromnog zadnjeg dela. Zoin otac je obožavao da čita izveštaje o izumima koji su se testirali u Hijaltu i fascinirala su ga samohodna vozila pokretana kompresovanim gasovima. Sigurno je ova naprava bila jedna od takvih.

- Zašto ne izađu i ne kažu nam zašto su došli? - promrmljala je Mijela Zoi dok su gledale dvojicu ljudi u njihovom zatvorenom balonu. Ljudi su gledali u njih ali nisu načinili nijedan pokret da se iskrcaju.