Junakinja odbija princa, bira da se posveti svojim doktoratima. „Nedostaju mi tvoje imitacije Nikolasa Kejdţa.“ Postale su piskavije nakon filma Ĉovek od pruća. „Nedostaje mi kako si dugo mislio da se reĉ varljivo, zapravo kaţe 'varavo'.“ „Varljiva mala reĉ. Sasvim varava.“ Smejem se vlaţno i shvatam da plaĉem. „Nedostaju mi tvoje glupe, glupe šale. Nedostaje mi to što si uvek odlamao parĉe ĉokoladice umesto da zagrizeš ĉitavu jebenu ĉokoladicu.“ „Pazi na reĉnik.“ „Izvini.“ „A i bolji je ukus tako.“ Tišina. „Mnogo mi nedostaješ.“ Ponovo tišina. „Mnogo te volim.“ Drhtavo udišem. „Oboje vas mnogo volim.“ Nema ovde obrasca, barem gaja ne vidim – ja sam obuĉena da pronalazim obrasce. Samo mi nedostaje. Nedostaje mi, volim ga. Volim ih. Tišina, dugaĉka i duboka. Dišem. „Ali, Ana“, kaţe mi neţno, „ako…“ Ĉujem neki zvuk u prizemlju. Tiho, prigušeno kotrljanje. Moţda se kuća sleţe. „Ĉekaj“, kaţem Edu. Zatim jasno ĉujem suvi kašalj, i stenjanje. Neko je u kuhinju. „Moram da idem“, kaţem Edu. „Ĉekaj…“ Ali već se prikradam vratima, jednom rukom steţem telefon, prstima prelazim preko ekrana – 911 – drţim palac iznad dugmeta za poziv. Sećam se kad sam poslednji put okrenula ovaj broj. Okretala sam ga više nego jednom, zapravo, ili sam pokušala. Ovog puta će se neko javiti. Šunjam se niz stepenice, rukom klizim niz ogradu stepeništa. Uvlaĉim se u kuhinju. Telefon mi podrhtava u ruci. Pored mašine za pranje sudova stoji neki muškarac, okrenut je prema meni širokim leĊima. Okreće se. Ja pritiskam pozovi.
22 „Ćao“, kaţe Dejvid. Jebote. Izdišem, i ţurno otkazujem poziv. Vraćam telefon u dţep. „Izvini“, dodaje. „Pozvonio sam pre pola sata, ali mislio sam da spavaš.“ „Mora da sam se tuširala“, kaţem. Ne reaguje. Verovatno ga je sramota u moje ime; kosa mi nije ĉak ni vlaţna. „Zato sam se popeo kroz podrum. Nadam se da nemaš ništa protiv“. 70