Tada se ukočio i gotovo da sam mogla osetiti kako je ceo svet zaustavio dah slušajudi nas dvoje. Moje vlastito disanje se umirilo. „Zašto njih dvoje više nisu prijatelji?“, upitala sam. „Šta si uradio?“ Zurio je u mene. „Kako znaš za Roba?“ Reči su mu bile tek malo glasnije od šapata. „Šta si uradio?“ ponovila sam, ali nešto na njegovom licu navelo me je da se zapitam da li zaista želim da znam. Izgledalo je da me ne čuje. Jedan dugi trenutak nije ništa govorio i shvatila sam da ne zuri u mene, nego u nešto iza mene, nešto što je samo on mogao da vidi. „Otpuštena si“, rekao je najzad. Te reči, hladne i kliničke, bile su nešto što uopšte nisam očekivala, do te mere da nisam našla nikakvog smisla u njima. „Molim?“ Na mene je bio red da se namrštim, zbunjena. „Sutra predaj otkaz. Imejlom. Ne zanima me kakav razlog deš navesti – izmisli nešto. Trebalo bi da je to za tebe lako!“ Bila sam zapanjena. Moj posao? Oduzima mi posao? „A ako razmišljaš da kažeš doktoru Sajksu za našu jeftinu malu aferu, onda du mu ja pokazati ovo.“ Podigao je Adelin telefon. „A onda deš izgledati podjednako opsesivno kao Entoni Hokins.“ Nagnuo se prema meni, pretedi i tih. „Jer bi samo jebena ludača započela tajno prijateljstvo sa ženom čoveka s kojim se jebe!“ Malo se izmakao. „A doktor Sajks je na strani muškaraca. Ne bi ga bilo briga što sam te jebao. A tebe nede poštovati što si se jebala sa mnom. Našao bi ved način da te se i sam otarasi.“ Izgubila sam posao. Odjednom je ovo postalo veoma stvarno. Dejvid me mrzi, ne znam da li je Adel dobro, a sada sam izgubila posao. Setila sam se one prve nodi u baru, kad smo se smejali i pili i kada je učinio da se osetim tako živom, a onda su nove suze potekle tako brzo i jako, bila sam puna samosažaljenja. To je bila zbrka koju sam sama napravila, i to sam i zaslužila, ali svest o tome samo je učinila da se osetim još gore. „Rekao si da me voliš.“ Bila sam jadna, tiha i mirna kao miš. Nije ništa rekao na to, ali lice mu je bilo iskrivljeno i ljutito, i to uopšte nije bio moj Dejvid. Htela sam da plačem još malo, a što je bilo još gore, čak ni sad, čak ni kada je sve izneto na čistac, i dalje nisam bila ništa pametnija. Pored svih mojih optužbi, nije mi dao nikakve odgovore. „Dejvide, samo mi reci…“, započela sam, mrzedi moledivost u svom glasu, potrebu da popravim nešto.
139