Page 1


SARA PINBORO

POGLED ISPOD OBRVA Preveo Marko Bižid Naslov originala Sarah Pinborough BEHIND HER EYES

Beograd, 2017.


Troje mogu da Ä?uvaju tajnu ako je dvoje mrtvo. BendĹžamin Frenklin


Za Tašu, Reči jednostavno ne mogu to izraziti. Mogu redi samo hvala za sve, a pide je na moj račun.


DEO PRVI


1 ONDA Uštini se i reci BUDNA SAM jednom na svaki sat. Pogledaj svoje ruke. Prebroj prste. Pogledaj u časovnik (ili zidni sat), skreni pogled, pa ga ponovo pogledaj. Ostani mirna i usredsređena. Misli na vrata.

2 KASNIJE Bilo je skoro svanulo kada se najzad svršilo. Tračak sivila razlio se po nebeskom platnu. Suvo lišde i blato zalepili su mu se za farmerke, a slabašno telo bolelo ga je dok mu se znoj hladio na vlažnom svežem vazduhu. Učinjeno je nešto što se nije moglo raščiniti. Užasan i neophodan čin. Početak i kraj sada su se prepleli zauvek. Očekivao je da se boje sveta promene, kako bi to odrazile, ali zemlja i nebo zadržali su iste prigušene nijanse i nigde drhtaja gneva u drvedu. Nije bilo jecavog šapata vetra. Nikakva sirena nije jauknula u daljini. Šuma je bila samo šuma, a zemlja samo zemlja. Duboko je uzdahnuo i osedaj je bio iznenađujude dobar. Čist. Novo svitanje. Novi dan. U tišini je krenuo prema ostacima kude u daljini. Nije se osvrtao

3 SADA ADEL

6


Još je bilo blata ispod mojih noktiju kada je Dejvid najzad došao kudi. Mogla sam da osetim kako mi pecka izgrebanu kožu, zariveno u duboke slojeve. Stomak mi se zgrčio, a živci zatreperili kada su se ulazna vrata zalupila, i na trenutak smo se samo gledali sa suprotnih krajeva dugačkog hodnika naše nove viktorijanske kude, razdvojeni savršeno uglačanim parketom, a onda se okrenuo, blago se zanosedi, prema dnevnom boravku. Duboko sam udahnula i pridružila mu se, trzajudi se na svaki oštar udarac mojih potpetica o pod. Nisam smela da se plašim. Morala sam ovo da popravim. Mi smo morali ovo da popravimo. „Spremila sam večeru“, rekla sam, pokušavajudi da ne zvučim suviše jadno. „Samo sote stroganov. Može da ostane za sutra, ako si ved jeo.“ Okrenuo se od mene, buljedi u police koje su radnici firme za selidbe napunili knjigama iz kutija. Pokušala sam da ne mislim na to koliko je dugo bio odsutan. Pokupila sam slomljeno staklo, pomela i oprala pod i sredila baštu. Svi dokazi minulog besa bili su uklonjeni. Isprala sam usta posle svake čaše vina koju sam popila dok ga nije bilo, kako ga ne bi namirisao na meni. Nije voleo kad pijem. Samo ponekad, čašu-dve u društvu. Ali nikada sama. Međutim, nodas nisam mogla da se uzdržim. Iako nisam sasvim očistila zemlju ispod noktiju, istuširala sam se i presvukla u svetloplavu haljinu, uz cipele iste boje, i našminkala se. Nije bilo tragova suza i svađe. Htela sam da sve to uklonimo i operemo. Ovo je naš novi početak. Mora da bude. „Nisam gladan.“ Tada se okrenuo prema meni i mogla sam da vidim tihu odbojnost u njegovim očima. Potisnula sam iznenadni poriv da zaplačem. Smatrala sam ovu prazninu gorom od njegovog besa. Rušilo se sve što sam se toliko trudila da izgradim. Nije me bilo briga što je ponovo pijan. Htela sam samo da me voli kao ranije. Nije čak ni primetio napor koji sam uložila, jer je izjurio napolje. A toliko sam se trudila. Kako sam izgledala! Kako sam pokušavala! „Idem u krevet“, rekao je. Nije me pogledao u oči i znala sam da misli na krevet u gostinskoj sobi. Dva dana posle našeg novog početka, on nede spavati sa mnom. Osetila sam kako se procepi između nas ponovo šire. Uskoro nedemo modi da se dosegnemo preko njih. Pažljivo me je zaobišao i poželela sam da mu dodirnem ruku, ali sam se previše plašila kako de reagovati. Izgledalo je da me se gadi. Ili je možda njegovo gađenje prema sebi ozračilo i mene. „Volim te“, rekla sam tiho. Mrzela sam sebe zbog toga, ali on nije odgovorio, nego se nesigurnim hodom popeo uz stepenice kao da uopšte nisam tu. Čula sam kako se njegovi koraci udaljavaju, a zatim i zatvaranje vrata.

7


Nakon što sam još trenutak zurila u prazan prostor, u kome njega više nije bilo, slušajudi kako mi se jedva skrpljeno srce ponovo razbija, vratila sam se u kuhinju i isključila šporet. Nedu sačuvati jelo za sutra. Imalo bi kiseo ukus zbog uspomene na današnji dan. Večera je uništena. Mi smo uništeni. Ponekad se pitam da li on želi da me ubije i završi s ovim. Da se reši tereta oko vrata. Možda je i neki deo mene želeo da ubije njega. Bila sam u iskušenju da popijem još jednu čašu zabranjenog vina, ali sam se oduprla. Ved sam dovoljno plačljiva i ne bih mogla da izdržim još jednu svađu. Možda de ujutru sve biti u redu. Zamenidu flašu i on nede ni znati da sam uopšte pila. Zagledala sam se napolje u vrt pre nego što sam konačno isključila spoljašnja svetla i suočila s odrazom u prozoru. Ja sam lepa žena. Vodim računa o sebi. Zašto ne može više da me voli? Zašto naš život ne može da bude kao što sam se nadala, kakav sam želela, posle svega što sam uradila za njega? Imamo mnogo novca. On ima karijeru o kojoj je sanjao. Ja sam oduvek samo pokušavala da budem savršena supruga i omogudim mu savršen život. Zašto nije mogao da zaboravi prošlost? Dopustila sam sebi još nekoliko minuta samosažaljenja dok sam brisala i glačala ispolirane granitne površine, a onda sam duboko udahnula i pribrala se. Trebalo bi da spavam. Da se naspavam kako treba. Uzedu pilulu i obeznaniti se. Sutra de biti drugačije. Mora da bude. Oprostidu mu. Uvek mu opraštam. Volim svog muža. Volela sam ga od trena kad sam ga prvi put videla, i nikada nisam prestala. Nedu odustati od toga. Ne mogu.

4 LUIZA Bez imena, važi? Bez pominjanja posla. Bez dosadnih životnih priča. Neka priča o pravim stvarima. „Stvarno si to rekla?“ „Da. Pa, ne“, odgovorila sam. „On je.“ Lice mi je porumenelo. To je zvučalo romantično u pola pet po podne pre dva dana, uz prvi tajno popijeni koktel negroni, ali sada je delovalo kao nešto iz jeftine romantične tragikomedije. Tridesetčetvorogodišnja žena ulazi u bar i ljubazno joj se obrada muškarac iz njenih snova, za kog se ispostavlja da joj je novi šef. O bože, htela sam da umrem od grozote svega toga. Kakva zbrka.

8


„Naravno da on jeste.“ Sofi se nasmejala i odmah pokušala da se obuzda. „Bez dosadnih životnih priča. Poput, pa, ne znam, nevažne činjenice da je oženjen.“ Videla je moj izraz lica. „Izvini. Znam da to zapravo nije smešno, ali pomalo ipak jeste. Znam da si van štosa što se tiče muškaraca, ali kako po tome nisi odmah zaključila da je oženjen? Taj deo priče o novom šefu ti opraštam. To je jednostavno prokleto loša sreda.“ „Stvarno nije smešno“, rekla sam, ali sam se osmehula. „U svakom slučaju, oženjeni muškarci su tvoja specijalnost, a ne moja.“ „Tacno. Znala sam da de Sofi učiniti da se osedam bolje. Zabavne smo kada smo zajedno. Smejemo se. Ona je po profesiji glumica – iako nikada nismo pričale o tome zašto ved dve godine nije dobijala ništa osim statiranja na televiziji – i zašto je, uprkos silnim vanbračnim vezama, ved čitavu večnost u braku s muzičkim producentom. Upoznale smo se na predavanjima o oslobađanju od nikotinske zavisnosti i mada su naši životi veoma različiti, povezale smo se. Prošlo je sedam godina, a još uvek smo zajedno pile vino. „Ali ti si sada kao ja“, rekla je veselo namignuvši. „Spavaš s oženjenim muškarcem. Ved se osedam malo manje loše.“ „Nisam spavala s njim. I nisam znala da je oženjen.“ Ova druga rečenica nije bila sasvim tačna. Do kraja večeri stekla sam prilično jasnu predstavu. Grozničavi pritisak njegovog tela na moje dok smo se ljubili, a u glavi nam se vrtelo od džina. Iznenadno izmicanje. Krivica u njegovim očima. Izvinjenje. Ne mogu da radim ovo. Svi pokazatelji bili su prisutni. „U redu, Snežana. Samo sam uzbuđena što se zamalo nisi kresnula. Koliko je ved prošlo od poslednjeg puta?“ „Stvarno nedu da razmišljam o tome. Ako se dodatno deprimiram, to mi nede olakšati tešku situaciju u kojoj se trenutno nalazim“, rekla sam pre nego što sam otpila još malo vina. Trebala mi je još jedna cigareta. Adam je bio ušuškan, čvrsto usnuo, i nede se ni mrdnuti do doručka i odlaska u školu. Mogla sam da se opustim. On nikada nije imao košmare. Nije hodao u snu. Hvala bogu na sitnim milostima. „Sve je ovo ionako Mihaelina greška“, nastavila sam. „Da je ona otkazala pre nego što sam došla tamo, ništa od toga ne bi se dogodilo.“ Ipak, Sofi je bila u pravu. Prošlo je mnogo od kada sam čak i flertovala s nekim, a kamoli da se napijem i poljubim ga. Njen život bio je drugačiji. Uvek je bila okružena novim i zanimljivim ljudima. Kreativnim tipovima koji žive slobodno, piju do kasno uveče i žive kao tinejdžeri. To što sam ja samohrana majka u

9


Londonu, koja se trudi da poveda prihode radedi kao povremena sekretarica kod psihijatra, ne daje mi baš mnogo mogudnosti da se odreknem opreza i izlazim svake nodi u nadi da du upoznati bilo koga, da i ne pominjem „onog pravog“, a ne mogu da podnesem Tinder ili Meč ili bilo koji od sličnih internet sajtova. Nekako sam se navikla da budem sama. Sve to sam odložila na neko vreme. Neko vreme koje se nehotice pretvorilo u životni izbor. „Ovo de te oraspoložiti.“ Izvadila je džoint iz gornjeg džepa crvenog somotnog sakoa. „Veruj mi, sve de ti biti mnogo zabavnije kada ovo popušimo.“ Videla je oklevanje na mom licu i iscerila se. „Hajde, Lu! Ovo je posebna prilika! Istakla si se! Smotala si svog novog oženjenog šefa. To je pravi duh. Trebalo bi da nađem nekoga da na osnovu toga napiše scenario za film. Ja bih mogla da glumim tebe.“ „Odlično“, rekla sam. „Trebade mi novac kada dobijem otkaz.“ Nisam mogla da se svađam sa Sofi, a nisam ni želela, i uskoro smo sedele na malom balkonu mog stančida, s vinom, cigaretama i čipsom pred sobom, dodajudi džoint i kikodudi se. Za razliku od Sofi, koja je nekako ostala napola tinejdžerka, duvanje nikako nije deo moje uobičajene rutine – nema se dovoljno ni vremena ni novca kada ste sami – ali smeh je uvek bolji od plača, i zato sam uvukla punim pludima zabranjeni slatki dim. „To samo tebi može da se dogodi“, rekla je. „Sakrila si se?“ Klimnula sam glavom, osmehujudi se komičnosti trenutka sagledanog kroz tuđe oči. „Nisam mogla da smislim ništa drugo što bih uradila. Utrčala sam u toalet i ostala tamo. Kada sam izašla, on je ved bio otišao. Preuzeo je novi posao ved sutra. Doktor Sajks ga je poveo u kompletni obilazak.“ „Sa ženom?“ „Da, sa ženom.“ Setila sam se kako su dobro izgledali zajedno u tom kratkom i strašnom trenutku potpunog razumevanja. Prelep par. „Koliko dugo si ostala u toaletu?“ „Dvadeset minuta.“ „Oh, Lu!“ Usledila je pauza, a onda smo se obe zakikotale, dok su nam vino i trava zujali u glavi, i neko vreme nismo mogle da prestanemo. „Volela bih da sam mogla da ti vidim lice“, rekla je Sofi. „Da, pa, ja ne čeznem previše da vidim njegovo lice kad on vidi moje.“ Sofi je slegnula ramenima. „On je taj koji je u braku. To je njegova sramota. Ne može ništa da ti prebaci.“

10


Dala mi je oprost od krivice, ali ja sam i dalje osedala kako me pritiska, zajedno sa posledicama šoka. Kao da me je u stomak udarila žena koju sam nakratko spazila pored njega pre nego što sam odjurila da se opet sakrijem. Njegova prelepa žena. Elegantna, tamnokosa i s maslinastom kožom kao Andželina Džoli. Imala je tu neku vrstu tajanstvenosti u sebi. I bila izuzetno vitka. Sasvim suprotno od mene. Njena slika gorela mi je u mislima kao da je tu utisnuta vrelim gvožđem. Nisam mogla zamisliti da se ona ikada uspaniči i sakrije u toaletu od bilo koga. Peklo me je jače nego što bi trebalo posle jednog pijanog popodneva i samo zato što je moje samopouzdanje stiglo do najniže mogude tačke. Stvar je u tome što mi se on sviđa – stvarno sviđa. Nisam mogla da pričam Sofi o tome. Kako dugo ni sa kim nisam razgovarala na taj način. Koliko sam sredna bila što flertujem s nekim ko mi uzvrada flertovanjem, i kako sam zaboravila koliko je sjajno to uzbuđenje zbog nečega potencijalno novog. Moj život je, po pravilu, magnovenje beskrajne rutine. Probudim Adama i odvedem ga u školu. Ako radim i hodu da počnem rano, odvedem ga u školski boravak. Ako ne radim, možda provedem sat-dva po radnjama s polovnom robom, tragajudi za markiranom odedom, koja de odgovarati suptilno skupom izgledu potrebnom za kliniku. Onda ostaje kuvanje, čišdenje, kupovina, dok Adam ne dođe kudi, a onda domadi zadatak, čaj, kupanje i on ide u krevet, a zatim ja pijem vino i takođe idem na spavanje. Kada za vikend ode kod tate, previše sam umorna da radim išta drugo osim da ležim i gledam glupi televizor. Užasava me pomisao da bi to mogao da bude moj život dok Adam ne napuni bar petnaest godina. Ali onda me je upoznavanje s muškarcem u baru podsetilo koliko je dobro osedati nešto. Kao žena. Učinilo je da se osedam živom. Čak sam razmišljala da ponovo odem u taj bar i vidim da li de se on pojaviti da me potraži. Naravno, život nije romantična komedija. On je pritom i oženjen. A ja sam ispala budala. Nisam ogorčena, samo tužna. Ne mogu da ispričam Sofi ništa od ovoga, jer de me ona onda sažaljevati, a ja to ne želim, jednostavno je lakše sve to smatrati smešnim. A i jeste smešno. Nije baš da sedim kod kude i jadikujem zbog svoje usamljenosti svake nodi, kao da nijedna žena nikada ne može biti potpuna bez muškarca. Ja sam uglavnom prilično sredna. Odrasla sam osoba. Mogla sam da prođem daleko gore. Ovo je bila greška. Moram da se nosim s tim. Uzela sam malo grickalica u šaku, a Sofi je uradila isto. „Obline su novi hit“, rekle smo uglas pre nego što smo nagurale čips u usta i skoro se ugušile kada smo se ponovo nasmejale. Pomislila sam na to kako se krijem u toaletu od njega, ispunjena panikom i nevericom. To jeste smešno. Sve je smešno. Možda de biti manje smešno sutra ujutro, kada budem morala da se

11


suočim s neprijatnim posledicama, ali zasad sam mogla da se smejem. Ako ne možemo da se smejemo sopstvenim brljotinama, čemu onda možemo? „Zašto to radiš?“, rekla sam kasnije, kada je flaša vina ostala prazna između nas, a veče se bližilo završetku. „Zašto imaš sve te vanbračne veze? Zar nisi sredna s Džejom?“ „Naravno da jesam“, rekla je Sofi. „Volim ga. I ne radim to sve vreme.“ To je verovatno tačno. Ona je glumica; ponekad preteruje kako bi priča bila zanimljivija. „Ali zašto to uopšte radiš?“ Čudno, ali o ovome stvarno nismo mnogo razgovarale. Ona zna da je meni neprijatno kad pokrene tu temu, ne zbog toga što ona to radi – to je njena stvar – nego zbog toga što zna da se meni Džej dopada kao čovek. On je dobar za nju. Bez njega bi bila sjebana. Bukvalno. „Imam jači seksualni poriv od njega“, rekla je najzad. „Uostalom, u braku i nije reč o seksu, ved o tome da budeš s najboljim prijateljem. Džej je moj najbolji prijatelj. Ali zajedno smo petnaest godina. Požuda ne može toliko dugo da se održi. Mislim, mi to i dalje radimo, ponekad, ali nije kao što je bilo. A kada dobiješ dete, to sve menja. Provedeš toliko godina posmatrajudi partnera kao roditelja više nego kao ljubavnika, posle je teško vratiti strast.“ Pomislila sam na moj kratkotrajni brak. Kod nas nije nestalo požude, ali to ga nije sprečilo da posle četiri godine ode kako bi bio s nekim drugim, i to kad je našem sinu bilo jedva dve godine. Možda je ona u pravu. Ne verujem da sam ikada gledala mog bivšeg muža Ijana kao najboljeg prijatelja. „To mi jednostavno deluje pomalo tužno.“ I zaista mi je tako delovalo. „To je zbog toga što veruješ u pravu ljubav i večnu sredu, kao u bajkama. A život nije takav.“ „Misliš li da je on ikada varao tebe?“, upitala sam. „Svakako jeste flertovao“, odgovorila je. „Bila je tu i jedna pevačica s kojom je sarađivao pre mnogo godina. Mislim da je među njima možda bilo nečega neko vreme. Ali šta god da je to bilo, nije uticalo na nas. Ne u suštini.“ Činila je da to zvuči tako razumno. Ja sam mogla da mislim samo na bol zbog izdaje kada je Ijan otišao. I na to kako je njegov postupak uticao na način na koji sam posmatrala sebe. Kako sam se bezvredno osedala danima posle toga. Kako ružno. A romansa zbog koje me je ostavio takođe nije potrajala, ali to nije učinilo da se osedam bolje. „Ne verujem da du to ikada razumeti“, rekla sam. „Svi imaju tajne, Lu“, odgovorila je. „Svima treba dopustiti da imaju tajne. Nikada ne možeš znati sve o nekome. Poludela bi kad bi to pokušala.“

12


* * * Pitala sam se, kada j e ona otišla i dok sam čistila otpatke posle naše večernje sedeljke, da li je možda Džej bio taj koji je nju prvi prevario. Možda je to Sofina tajna, koja se nalazi u srži njenih tajnih ljubavnih sastanaka po hotelskim sobama. Možda ona sve to radi da bi se osetila bolje i da bi mu vratila milo za drago. Ko zna? Verovatno previše razmišljam o tome. Preterano razmišljanje je moja specijalnost. Svako radi po svome, podsetila sam se. Izgleda da je ona sredna, a meni je to dovoljno. Bilo je tek prošlo pola jedanaest, ali osedala sam se iscrpljeno i na minut sam provirila u Adamovu sobu, nalazedi utehu u tome da ga gledam kako mirno spava, sklupčan na boku ispod svog jorgana s motivima iz Ratova zvezda, s medom zadenutim ispod jedne miške, a onda sam zatvorila vrata i ostavila ga da spava. Bio je mrak kada sam se probudila u kupatilu, stojedi pred ogledalom i, pre nego što sam zaista shvatila gde sam, osetila sam oštar bol u potkolenici, kojom sam udarila u korpu za veš u uglu. Srce mi je jako lupalo i znoj mi se probijao kroz kosu. Kad sam postala svesna stvarnosti oko sebe, nodni užasi su se raspršili, ostavljajudi samo fragmente u mojoj glavi. Ipak, znala sam o čemu je reč. Uvek isti san. Ogromna zgrada, poput neke stare bolnice ili sirotišta. Napuštena. Adam je zarobljen negde u njoj, i znam, jednostavno znam, da de, ako ne budem došla do njega, on umreti. Uplašeno me doziva. Nešto loše dolazi po njega. Trčim kroz hodnike pokušavajudi da stignem do njega, a senke se protežu iz zidova i plafona, kao da su deo nekog užasnog zla koje živi u zgradi, i obavijaju se oko mene, zarobljavaju me. Mogu da čujem samo Adama, kako plače dok pokušava da pobegne iz mraka, čiji su lepljivi pipci odlučili da me odvoje od njega, da me uguše i odvuku u beskrajnu tamu. To je užasan san. Drži se za mene kao senke u košmaru. Pojedinosti mogu malo da se promene iz nodi u nod, ali suština je uvek ista. Koliko god puta ga sanjala, nikada se nedu navidi na njega. Užasni snovi nisu počeli kada je Adam rođen – uvek sam ih imala, ali pre njegovog rođenja borila sam se za preživljavanje. Kada se osvrnem unazad, to je bilo bolje, iako u to vreme to nisam znala. Oni su kazna i kob mog života. Uništavaju mi šansu za valjan nodni odmor, a to što sam samohrana majka ionako me ved dovoljno umara. Ovog puta sam hodala više nego ikada pre. Obično se probudim, zbunjena, ili pored mog ili pored Adamovog kreveta, često usred izgovaranja besmislene

13


užasnute rečenice. To se dešava toliko često da njemu čak više i ne smeta ako se probudi. Ali opet, on je praktičan na oca. Na svu sredu, ima moj smisao za humor. Uključila sam svetlo, pogledala se u ogledalo i zaječala. Tamni kolutovi su mi se proširili ispod očiju i znala sam da ih puder nede sakriti. Ne na punoj svetlosti dana. O, baš sjajno! Podsetila sam se da nije važno šta čoyek iz bara, poznat i kao o sranje, on je moj novi oženjeni šef, misli. Nadala sam se da de biti dovoljno postiđen da me ignoriše ceo dan. Ipak, stomak mi se i dalje grčio, a u glavi mi je tutnjalo od previše cigareta i vina. Glavu gore, ženo, rekla sam sebi. Sve de to biti zaboravljeno za dan-dva. Samo idi i radi svoj posao. Bilo je tek četiri sata ujutro. Popila sam malo vode pa uključila svetlo i ušunjala se u krevet u nadi da du odremati bar dok se budilnik ne uključi u šest. Odbila sam da razmišljam o osedaju koji su njegove usne izazvale na mojim, i kako je bilo dobro, makar i samo nakratko, osetiti taj nalet želje. Osetiti tu povezanost s nekim. Zurila sam u zid i razmišljala o tome da počnem da brojim ovce, a onda sam shvatila da se iza moje nervoze takođe skriva i uzbuđenje što du ga ponovo videti. Zaškrgutala sam zubima i opsovala, govoredi sebi da sam budala. Ja nisam takva žena.

5 ADEL Mahnula sam mu, osmehujudi se kada je krenuo na svoj prvi pravi radni dan na klinici, a starija gospođa iz susedne kude gledala je s odobravanjem dok je u jutarnju šetnju izvodila malog psa, krhkog podjednako kao i ona sama. Uvek smo izgledali kao savršen par, Dejvid i ja. To mi se dopadalo. Ipak, ispustila sam uzdah olakšanja kada sam zatvorila vrata i ostala u kudi, iako je taj uzdah delovao kao mala izdaja. Volim kada je Dejvid ovde sa mnom, ali još se nismo vratili na ono malo sigurnog terena koji smo sebi stvorili, i atmosfera je puna mnogo toga neizrečenog. Na svu sredu, nova kuda je dovoljno velika da on može da se sakrije u svojoj radnoj sobi, tako da možemo da se pretvaramo kako je sve u redu dok se oprezno zaobilazimo. U svakom slučaju, osedam se malo bolje nego kada se vratio kudi pijan. Nismo razgovarali o tome ujutro, naravno; poslednjih dana baš i ne razgovaramo. Umesto toga, ostavila sam ga s njegovim novinama i otišla da nas oboje upišem u lokalni rekreativni centar, koji je očekivano preskup, a onda obišla naš pomodni

14


kraj, upijajudi utiske. Volim da dobro upoznam mesta na kojim se nalazim. Da ih zaista vidim. Tako se osedam prijatnije. Pomaže mi da se opustim. Šetala sam skoro dva sata, beležedi u glavi prodavnice, barove i restorane, sve dok ih nisam bezbedno sačuvala u pamdenju, tako da mogu da prizovem njihovu sliku u svesti kad god poželim, a onda sam kupila hleb u lokalnoj pekari i malo maslina, sečene šunke, humusa i na suncu sušen paradajz u prodavnici delikatesa – a sve je to bilo dekadentno skupo i ostavilo me bez gotovine za potrebe domadinstva – i dobili smo piknik u kudi umesto ručka, mada je ved bilo dovoljno toplo da se sedi napolju. Ne verujem da je on još želeo da izlazi u baštu. Juče smo išli na kliniku i šarmirala sam starijeg partnera doktora Sajksa, kao i razne druge doktore i sestre koje smo sreli. Ljudi reaguju na lepotu. To zvuči isprazno, ali je istina. Dejvid mi je jednom rekao da je daleko verovatnije da de porotnici poverovati zgodnim ljudima na klupi za svedoke nego prosečnim ili ružnim. To je samo sredan sklop kostiju i kože, ali naučila sam da on u sebi zaista nosi čaroliju. Ne morate čak ni da kažete mnogo toga, jednostavno slušate i osmehujete se, a ljudi vam se ved klanjaju. Uživala sam u tome što sam lepa. Lagala bih kad bih rekla bilo šta drugo. Mnogo sam se trudila da ostanem lepa za Dejvida. Sve što radim je za njega. Dejvidova nova kancelarija je druga po veličini u zgradi, koliko sam mogla da vidim, od one vrste kakvu bih očekivala da de je imati ako ikada dobije položaj u Harlijevoj ulici. Tepih je mekan i debeo, veliki pisadi sto je očekivano upadljiv, a ispred kancelarije je veoma luksuzno namešteno prijemno odeljenje. Plavokosa i privlačna žena – ako volite takve – iza tog pisadeg stola iskrala se iz prostorije pre nego što su stigli da nas predstave, što me je iznerviralo, ali doktor Sajks je to, izgleda, jedva i primetio, pošto je razgovarao sa mnom i crveneo kada bih se nasmejala na njegove grozne polušale. Mislim da sam se držala veoma dobro s obzirom na to koliko me je bolelo srce. Mora da je i Dejvid bio zadovoljan, jer je posle toga malo omekšao. Večeras večeramo u kudi doktora Sajksa, neki vid neformalne dobrodošlice. Ved sam izabrala haljinu i znam kako da doteram frizuru. Čvrsto sam se namerila da Dejvid bude ponosan na mene. Mogu da budem dobra žena. Žena novog partnera u firmi. Uprkos mojim trenutnim brigama, osedam se mirnije nego ikad otkako smo se preselili. Pogledala sam na sat, čije je kuckanje prosecalo potpunu tišinu u kudi. Bilo je tek osam sati. On je verovatno upravo stigao do kancelarije. Nede zvati kudi bar do pola dvanaest. Imam vremena. Otišla sam u našu spavadu sobu i legla preko pokrivača. Nedu spavati. Ali sklopila sam oči. Mislim o klinici. O Dejvidovoj

15


kancelariji. O tom mekanom tepihu krem boje. O uglačanom stolu od mahagonija. Sa malom ogrebotinom u uglu. O dva uska kauča. Sa čvrstim sedištima. O detaljima. Duboko udišem.

6 LUIZA „Divno izgledaš danas“, kaže Su skoro iznenađeno dok skidam kaput i kačim ga u prostoriji za osoblje. Adam je rekao isto – istim tonom – a njegovo malo lice bilo je blago zbunjeno zbog moje svilene bluze, tek kupljene u radnji s polovnom robom, i isfenirane kose, dok sam mu gurala tost u ruku pre nego što smo jutros krenuli u školu. O bože, bilo je tako očigledno da sam se potrudila, i ja sam to znala. Ali to nije bilo zbog njega. Pre je bilo protiv njega. Ratne boje. Nešto iza čega mogu da se sakrijem. Uz to, nisam mogla da se vratim na spavanje, morala sam nešto da radim. Obično bih u ovakva jutra odvela Adama na doručak, a onda prva stigla na kliniku i svima spremila kafu pre nego što stignu. Ali danas je, naravno, bio jedan od onih dana kada se Adam probudi gunđav i cvili zbog svega, pa onda ne može da pronađe levu cipelu, a onda, iako sam ja ved odavno spremna, nastaje nervozna trka da se na vreme stigne do školske kapije. Dlanovi su mi se znojili i osedala sam blagu mučninu dok sam se osmehivala. Takođe sam popušila tri cigarete dok sam hodala od škole do klinike. Obično sam se trudila da ne popušim nijednu do pauze za kafu. Pa, kažem obično. U mojoj glavi je to kao da ne popušim nijednu do kafe, a u stvarnosti obično popušim jednu usput. „Hvala ti. Adam je ovog vikenda kod tate tako da mogu na pide posle posla.“ Možda de mi i trebati pide posle posla. Napravila sam zabelešku da pošaljem poruku Sofi i proverim da li hode da mi pravi društvo. Naravno da de hteti. Jedva de čekati da sazna na šta je izašla ova komedija zabune. Pokušala sam da sve zvuči opušteno, ali sopstveni glas mi zvuči čudno. Moram da se priberem. Smešna sam. Ovo de biti mnogo gore za njega nego za mene. Ja nisam u braku. Rečenice iz podsticajnih govora možda su istinite, ali one ne menjaju činjenicu da ja nikad ne radim ovo. Ovo za mene nije normalno, kao što je možda za Sofi, i osedam se potpuno bolesno. U meni se kovitlaju ustreptale emocije, koje ne mogu da se usmere ni na šta. Do ove situacije možda nije došlo mojom krivicom, ali osedam se

16


jeftino, i glupo, i krivo, i ljutito. Prvi trenutak potencijalne romanse koji sam imala u, kako mi se čini, poslednjih sto godina, a to je ispalo potpuna laž. A ipak, uprkos svemu tome, i sedanju na njegovu prelepu ženu, takođe osedam i malo uzbuđenja zbog mogudnosti da ga ponovo vidim. Ja sam kao naivna i neodlučna tinejdžerka. „Svi su na sastanku, otprilike do pola jedanaest, bar mi tako kaže Elen sa sprata“, rekla je ona. „Možemo da se opustimo.“ Otvorila je torbu. „A nisam zaboravila da je red na mene.“ Izvukla je dve masne papirne kese. „Sendvič sa slaninom za petak ujutro.“ Toliko mi je laknulo što imam odlaganje kazne za nekoliko sati da rado uzimam sendvič, a to što je doručak petkom najistaknutiji trenutak u mojoj nedelji samo pokazuje koliko mi moja životna rutina otupljuje um. Ipak, to je slanina. Neki delovi rutine su manje demorališudi od drugih. Odgrizla sam veliki zalogaj, uživajudi u puterastom toplom hlebu i slanom mesu. Ja jedem nervozno. Zapravo, jedem onako kako sam raspoložena. Nervozno ždranje, hrana za utehu, hrana za sredu. Sve je to isto. Drugi ljudi se razvedu i izgube na težini. Kod mene je to bilo obrnuto. Zvanično smo počinjale s poslom tek za dvadeset minuta pa smo sele za mali sto sa šoljama čaja i Su mi je pričala o artritisu svog muža i veselom paru u kudi pored njihove, koji, izgleda, neprestano vodi ljubav, a ja sam se osmehnula i dopustila da me taj osmeh celu obuzme, nastojedi da ne poskočim svaki put kada vidim kako nečija senka iz hodnika preleti preko vrata. Nisam videla kapljicu kečapa dok nije bilo prekasno, i baš na prsima moje krem bluze ostala je crvena tačka. Su je odmah priskočila, užurbano tapkajudi mrlju maramicama, a zatim i mokrom krpom, ali je uspela da postigne samo da veliko parče materijala postane providno, a okolo se i dalje video izbledeli obris ispranog crvenila. Lice mi se užarilo, a svila mi se lepila za leđa. Ovo je znak kakav de biti ostatak dana. Mogu to da osetim. Nasmejala sam se na njene dobronamerne pokušaje da me očisti i otišla u toalet, gde sam pokušala da podmetnem što je mogude vedi deo košulje ispod sušilice za ruke. Nije se potpuno osušila, ali bar čipkana bretela mog grudnjaka – malo posivela od pranja – više nije bila vidljiva. Sitne milosti. Morala sam da se nasmejem sebi. Koga ja zavaravam? Ne mogu ja ovo. Osedam se prijatnije kada razgovaram s Adamom o poslednjem nastavku Robospasilaca ili Groznog Gase nego kada pokušavam da izgledam kako moderna i sofisticirana žena. Stopala me ved bole u cipelama s visokim potpeticama. Uvek sam mislila da je to nešto što pređe u naviku, ta sposobnost da se savršeno hoda na visokim potpeticama i uvek dobro obuče. Kako se ispostavilo – bar u mom

17


slučaju – postojala je jedna takva kratka faza u mojim dvadesetim, dok sam izlazila u nodne klubove, a sada uglavnom nosim farmerke, džempere, konversice i kosu vezanu u rep, i sve je to propradeno zavišdu onih koji se i dalje gnjave i trude oko toga. Kladim se da ona nosi visoke potpetice, pomislila sam dok sam nameštala odedu. Još vedi dokaz da sam ispala budala što se nisam držala farmerki i ravnih donova. Jutros telefoni nisu zvonili i do pola jedanaest skretala sam pažnju sa sata, koji je postojano kucao, sređujudi u kartoteci raspored seansi zakazanih za ponedeljak i pravedi spisak onih zakazanih za ostatak nedelje. Za neke pacijente – čiji su slučajevi složeniji – on je ved ostavio napomene, ali ja sam želela da se pokažem kao efikasna pa sam se pobrinula da bude sastavljen potpun spisak. Zatim sam odštampala razne imejlove, za koje sam mislila da bi mogli biti korisni ili važni, a zatim i spisak kontakt-brojeva bolnice, policije i raznih drugih ustanova, koji bi mogli da nam zatrebaju. To je zapravo bilo prilično umirujude. Čovek iz bara bledeo je u mojoj glavi i zamenio ga je šef, iako se njegovo lice mešalo, na prilično uznemirujudi način, s licem starog doktora Kadigana, koga je zamenio. U deset sam otišla i stavila odštampane papire na njegov radni sto, pa uključila aparat za kafu u uglu, tako da ga čeka sveže lonče kafe. Proverila sam da li su čistačice stavile sveže mleko u mali frižider skriven u ormaru, poput hotelskog mini-bara, i da li u zdelici ima šedera. Posle toga nisam mogla da se uzdržim a da ne pogledam fotografije u srebrnim okvirima na njegovom stolu. Bilo ih je tri. Na dve je njegova žena stajala sama, a na jednoj staroj slici njih dvoje bili su zajedno. Ova me privukla i podigla sam je. On je izgledao veoma drugačije. Tako mlado. Mogao je da ima tek dvadeset i koju. Sedeli su na velikom kuhinjskom stolu obgrlivši jedno drugo rukama i smejali se nečemu. Izgledali su tako sredno, oboje tako mladi i bezbrižni. On ju je gledao pravo u oči, kao da je ona nešto najvažnije na svetu. Ona je imala dugu kosu, ali ne uvezanu u punđu kao na drugim slikama, i nije morala da se trudi da bude lepa, čak i u farmerkama i majici kratkih rukava. Stomak mi se zgrčio. Kladim se da ona nikada nije prosula kečap po bluzi. „Zdravo!“ Kada sam čula to blago škotsko otezanje, toliko sam se prenula da sam skoro ispustila fotografiju. Pokušala sam da je namestim na stolu, skoro oborivši gomilu uredno složenih papira na pod. On je samo stajao na vratima, a meni je došlo da povratim onaj sendvič sa slaninom. O bože, bila sam zaboravila koliko je zgodan. Skoro plava kosa, sa sjajem zbog koga bih ubila nekog da i moja kosa može da ga ima. Dovoljno duga s prednje strane da se prođe prstima kroz nju, ali ipak uredna.

18


Plave oči koje prodiru pravo kroz čoveka. Koža koju jednostavno želite da dodirnete. Progutala sam knedlu. On je jedan od onih. Od onih koji oduzimaju dah. Lice mi je gorelo. „Trebalo je da budete na sastanku do pola jedanaest“, rekla sam, želedi da se u podu otvori rupa i usisa me u pakao srama. Ja sam u njegovoj kancelariji i gledam slike njegove žene kao neki manijak. O bože! „O bože!“ rekao je on, ukravši moje redi pravo iz mojih misli. Nestalo mu je boje iz lica, a oči su mu se razrogačile. Izgledao je šokirano, zapanjeno i užasnuto, sve odjednom. „To si ti!“ „Slušajte“, rekla sam ja, „to zaista nije bilo ništa bitno, bili smo pijani i zaneli smo se, a to je bio samo poljubac i, verujte mi, nemam nameru da ikome pričam o tome, i mislim da, ako se oboje potrudimo da zaboravimo da se to ikada dogodilo, onda nema razloga da se ne slažemo, a niko nikada nede znati…“ Reči su mi izletale u brbljivom naletu i nisam mogla da ih zaustavim. Mogla sam da osetim znoj zarobljen ispod šminke dok sam crvenela i osedala vrudinu. „Ali…“ izgledao je zbunjeno i uzrujano dok je brzo zatvarao vrata za sobom, a ja nisam mogla da ga krivim zbog toga, „… šta ti radiš ovde?“ „O!“ U svem onom brbljanju, zaboravila sam da kažem ono što se očigledno nametalo kao najvažnije. „Ja sam vaša sekretarica i recepcionerka. To jest, tri dana nedeljno. Utorkom, četvrtkom i petkom. Stavljala sam neke stvari na vaš sto i videla…“ Klimnula sam glavom prema slikama. „Ja, pa…“ Rečenica se prekinula. Teško da sam mogla da kažem: Stvarno sam pažljivo zagledala slike tebe i tvoje žene kao neka ludača. „Ti si moja sekretarica?“ Izgledao je kao da ga je neko snažno udario u stomak. „Ti?“ Možda ne u stomak. Možda malo niže. Zapravo, osetila sam i malo sažaljenja prema njemu. „Znam.“ Slegnula sam ramenima i namestila nekakav nesumnjivo prokleto komičan izraz lica. „Koje su šanse da se to desi?“ „Ovde je bila neka druga žena kada sam prošlog meseca dolazio da razgovaram s doktorom Kadiganom, a ne ti.“ „Starija i pomalo uštogljenog izgleda? To je sigurno bila Marija. Ona radi preostala dva dana. Sada je pred penzijom, ali radila je ovde čitavu večnost i doktor Sajks je mnogo voli.“ Nije ulazio u prostoriju. Očigledno mu je bilo teško da prihvati sve ovo. „Ja stvarno jesam vaša sekretarica“, rekla sam sporije. Mirno. „Nisam uhoda. Verujte mi, ni meni ovo nije prijatno. Videla sam vas juče kada ste navratili nakratko. I, onda sam se, uh, sakrila.“

19


„Sakrila si se?“ Zastao je. Trenutak je delovao beskrajno dok je razmišljao o svemu ovome. „Da“, potvrdila sam, a onda sam, na svoju sramotu, dodala, „u toaletu.“ Posle toga je usledila duga pauza. „Pošteno govoredi“, rekao je on najzad, „i ja bih verovatno uradio to isto.“ „Nisam sigurna da bi ispalo kako treba kad bismo se oboje sakrili u toaletu.“ Tada se nasmejao, i taj zvuk je bio pomalo neočekivan. „Ne. Pretpostavljam da ne bi. Veoma si zabavna. To sam zapamtio.“ Prošao je iza svog stola, zagledajudi sve što sam spustila na njega, a ja sam mu se automatski sklonila s puta. „U svakom slučaju, taj gornji papir je odštampani spisak kartona koje treba da pregledate za ponedeljak. Ima kafe u…“ „Stvarno mi je žao“, rekao je, podižudi prema meni prelepe plave oči. „Sigurno misliš da sam gad. I ja mislim da sam gad. Obično ne – pa, zaista nisam došao tamo da nešto tražim, i nije trebalo da uradim ono što sam uradio. Grozno se osedam. Ne mogu to da objasnim. Zaista to nikad ne radim i nema izvinjenja za moje ponašanje.“ „Bili smo pijani, to je sve. Zapravo, i nisi ništa uradio. Ne zaista.“ Ne mogu ja ovo. Setila sam se stida u njegovom glasu kada se odmakao od mene i izašao na ulicu, mrmljajudi izvinjenja. Možda zbog toga ne mogu da mislim previše loše o njemu. Uostalom, to je bio samo poljubac. Samo je u mom glupom mozgu to bilo nešto više od toga. „Zaustavio si se, a to ima svoju vrednost. Nije to ništa. Iskreno. Zaboravimo na to. Počev od danas. Ni ja stvarno ne želim da se osedam nelagodno ništa više nego ti.“ „Sakrila si se u toaletu?“ Pogled njegovih plavih očiju bio je oštar, ali topao. „Da, i jedini način da prestaneš da mi izazivaš nelagodu bio bi da to nikada više ne pominješ.“ Široko sam se osmehnula. I dalje mi se dopadao. U jednom trenutku napravio je glupu grešku. Moglo je da bude i gore. Mogao je da pođe kudi sa mnom. Razmislila sam na trenutak o tome. U redu, to bi bilo sjajno kratkoročno, ali svakako gore dugoročno. „U redu, onda smo prijatelji“, rekao je on. „Prijatelji smo.“ Nismo se rukovali da to potvrdimo. Bilo je prerano za fizički kontakt. „Ja sam Luiza.“ „Dejvid. Drago mi je što sam te upoznao. Kako priliči.“ Prošao je još jedan trenutak nelagode i zbunjenosti, a onda je protrljao ruke i ponovo pogledao u sto. „Izgleda kao da nameravaš da mi daš dosta posla. Da li si nekim slučajem odavde?“

20


„Da. Pa, živim ovde duže od deset godina, ako se to računa kao da sam odavde.“ „Misliš li da bi mogla da mi ispričaš šta je potrebno da znam o ovom kraju? Koji su problemi i goruda pitanja? Društvene podele i tako to? Hteo sam da se provezem po kraju, ali to de morati da sačeka. Danas po podne imam još jedan sastanak s nekim ljudima iz bolnice, a kasnije ranu večeru s drugim partnerima.“ „Svakako mogu da ti dam neku grubu sliku“, odgovorila sam. „Takozvani laički pogled.“ „Odlično. To hodu. Razmišljao sam da nekim vikendima organizujem besplatne konsultacije, tako da bi bilo dobro da znam ugao gledanja meštana na mogude uzroke problema zavisnosti od droge, koji su specifični za ovaj kraj. To je moja specijalnost.“ Bila sam pomalo zatečena. Ne znam da je iko od ostalih doktora organizovao besplatne konsultacije. Ovo je zapravo vrlo skupa privatna klinika. Kakve god probleme naši klijenti imaju, oni uglavnom nisu od obespravljenih, a svi partneri su stručnjaci u svojim oblastima. Oni, naravno, prihvataju i preporuke, ali nikad ne izlaze u širu zajednicu da bi radili pro bono. „Pa, ovo je severni London, tako da u ovom kraju uglavnom živi srednja klasa“, rekla sam. „Ali južno od mesta gde ja živim, nalazi se veliko naselje. Tu zaista ima problema. Visoka stopa nezaposlenosti među mladima. Droga. Tako to.“ Pružio je ruku ispod svog stola i izvukao akten-tašnu, otvorio je i izvadio mapu područja. „Ti sipaj kafu dok ja napravim mesta za ovo. Možemo da obeležimo mesta koja treba da vidim.“ Razgovarali smo skoro ceo sat dok sam na karti pokazivala škole i bolnice, i najgore pabove, kao i podzemni prolaz u kome su se za godinu dana dogodila tri ubadanja nožem i za koji je svako znao da ne sme pustiti svoju decu da tuda idu, jer tu narkomani prodaju drogu i fiksaju se. Iznenadila sam se koliko zapravo znam o mestu u kome živim, i iznenadila sam se koliki deo mog života se otkriva dok mu govorim sve ovo. Kada je pogledao na sat i zaustavio me, ne samo da je znao da sam razvedena nego i da imam Adama i gde on ide u školu, i da moja prijateljica Sofi živi u kvartu s vilama u blizini najbolje srednje škole u kraju. I dalje sam govorila kada je video koliko je sati i blago se prenuo. „Izvini, ovde moramo da se zaustavimo“, rekao je. „Ipak, bilo je izvanredno.“ Mapa je bila pokrivena olovkom iscrtanim znakovima, a zapisivao je i beleške na parče papira. Rukopis mu je bio grozan. Prave doktorske škrabotine.

21


„Pa, nadam se da ti je ovo bilo od koristi.“ Uzela sam svoju šolju i odmakla se. Nisam ni shvatala koliko smo stajali blizu jedno drugog. Ponovo se javila nelagoda. „Bilo je odlično. Hvala ti.“ Ponovo je pogledao na sat. „Treba samo da pozovem moju…“ Zastao je. „Moram da je pozovem kudi.“ „Možeš da izgovoriš reč supruga, znaš.“ Osmehnula sam se. „Nedu umreti zbog toga.“ „Izvini.“ Njemu je bilo neprijatnije nego meni. A zapravo je i trebalo da bude. „I hvala ti. Što me ne smatraš govnetom. Ili bar ne pokazuješ da me smatraš govnetom.“ „Nema na čemu“, rekla sam. „Misliš li da sam govno?“ Iscerila sam se. „Bidu za svojim stolom ako ti budem trebala.“ „Zaslužio sam to.“ Kako se zakuvalo, mislila sam dok sam se vradala za svoj sto i čekala da mi se lice ohladi, moglo je ispasti i gore. A ja ponovo radim tek u utorak. Sve de do tada biti normalno i naš mali zajednički trenutak bide gurnut ispod tepiha. Sklopila sam dogovor sa sobom da uopšte ne razmišljam o tome. Imadu jedan dekadentni vikend samo za sebe. Ostadu kod kude. Ješdu jeftinu picu i sladoled, možda gledati i čitavu sezonu neke serije na Netfliksu. Slededa nedelja je poslednja u školskoj godini i pred nama je dugi letnji raspust, pa du dane uglavnom provoditi na groznim igralištima, pri čemu du platu trošiti na staranje o detetu, dok pokušavam da pronađem nove načine da se Adam nečim zanima, da ne bi beskraj igrao igrice na ajpedu ili mobilni telefonu, i da se pritom osedam kao loš roditelj, iako dajem sve od sebe. Ali Adam je barem dobro dete. Svakog dana me zasmejava, i čak u ispadima, toliko ga volim da me od toga srce boli. Adam je jedini muškarac u mom životu, pomislila sam, pogledavši u vrata Dejvidove kancelarije, dokono se pitajudi kakve to slatke besmislice šapude svojoj ženi. Ne treba mi još jedan.

7 ONDA Zgrada je na mnogo načina podsedala Adel na dom. Na njen dom kakav je bio ranije, u svakom slučaju. Zbog načina na koji se izdizala, poput ostrva u okeanu

22


okolnog zemljišta. Pitala se da li je iko od njih pomislio na to – doktori, advokati njenih pokojnih roditelja, čak i Dejvid – pre nego što su je poslali ovamo na mesec dana, u ovu zabačenu kudu usred škotskih visija. Da li je iko od njih uopšte i razmislio koliko je to teralo na razmišljanje o domu koji je za nju bio izgubljen? Ovo mesto je bilo staro. Nije bila sigurna koliko je tačno staro, ali je bilo izgrađeno od čvrste sive škotske cigle, koja je prkosila zubu vremena. Mora da je neko donirao kudu Vestland trastu, ili je možda pripadala nekome iz upravnog odbora ili tako nešto. Nije pitala i nije je zapravo ni bilo briga. Nije mogla da zamisli da bi jedna porodica ikada mogla da živi u njoj. Na kraju bi verovatno koristila samo nekoliko soba, kao što je i njena porodica radila. Veliki snovi, mali životi. Nikome nije potrebna ogromna kuda. Čime da je ispuni? Dom mora da bude ispunjen ljubavlju, a neke kude – uključujudi, kako se pokazalo, i njenu – nemaju dovoljno toplote i ljubavi da ih zagreje. Terapijski centar bar daje ovim prostorijama svrhu. Potisnula je uspomene iz detinjstva na nesputano trčanje po hodnicima i stepenicama, na žmurke i neobuzdani smeh napola zaboravljenog deteta. Bolje je bilo misliti da je njena kuda jednostavno prevelika. Bolje je misliti o izmišljenim istinama nego o stvarnim uspomenama. Prošlo je tri nedelje, a ona je i dalje bila zbunjena. Svi su joj govorili da mora tugovati. Ali nije zbog toga došla ovde. Morala je da spava. Odbijala je da spava. Bezvoljno se vukla kroz dane i nodi ispunjene kafom i red bulom, i svim drugim stimulansima za izbegavanje sna koje je mogla da pronađe pre nego što su je poslali ovamo. Rekli su joj da se ne ponaša normalno za nekoga ko je nedavno izgubio roditelje. Nesanicajejoš bila i najblaži simptom. I dalje se pitala kako to oni znaju šta je normalno ponašanje u takvim situacijama. Šta ih čini stručnjacima za to pitanje? A opet, da, hteli su da spava. Ali kako to da im objasni? Spavanje je oslobođenje koje se okrenulo protiv nje, zmija koja je ujedala u nodi. Došla je ovamo zbog svog dobra, naizgled, ali je i dalje to delovalo kao izdaja. Došla je samo zbog toga što je Dejvid to tražio od nje. Nije volela da ga gleda zabrinutog i dugovala mu je da tu provede bar mesec posle onoga što je uradio. Njen junak. Nije uložila nikakav trud da se uklopi, iako je obedala Dejvidu i advokatima da de pokušati. Koristila je sobe za aktivnosti i razgovarala – to jest, uglavnom je slušala razne savetnike – mada uopšte nije bila sigurna u to koliko su oni profesionalni. Njoj je sve to izgledalo pomalo hipi. Pipkavo, kako bi njen tata rekao. Njemu se uopšte nije dopadalo baš to u njenom prvom terapeutskom ciklusu pre mnogo godina, a nastaviti s tim sad delovalo bi kao izneveriti ga. Radije

23


bi bila u pravoj bolnici, ali njeni pravni savetnici mislili su da bi to bila loša ideja, a tako je mislio i Dejvid. Vestlands bi se mogao smatrati za „povlačenje“, ali kad bi bila poslata u neku instituciju, to bi naškodilo očevim poslovima. Tako se našla ovde, odobravao to njen otac ili ne. Posle doručka, vedina stanara, ili pacijenata, ili šta god bili, išla je u šetnju. Bio je divan dan za to, ni previše vrud, ni previše hladan, nebo je bilo vedro, vazduh svež, i na trenutak je bila u iskušenju da krene s njima i drži se na kraju povorke, ali onda je, kada su se okupili na prednjem stepeništu, videla razdragana lica članova grupe i predomislila se. Ona nije zasluživala da bude sredna. Kuda je vodila sva njena sreda? Takođe, fizički napor bi je iscrpao, a nije želela da spava više nego što mora. San joj je iovako previše lako dolazio na oči. Sačekala je da vidi izraz razočaranja na licu Marka, vođe grupe s konjskim repom, „Ovde se svi oslovljavamo imenima, Adel“, rekao je dok je ona odmahivala glavom, a onda ih je ostavila i otišla sa zadnje strane kude, do jezera. Napravila je pola kruga laganim korakom, kad ga je videla na udaljenosti od nekih sedam-osam metara. Sedeo je ispod drveta i pravio venae od belih rada. Nagonski se osmehnula na taj čudan prizor, tog štrkljastog tinejdžera u štreberskoj majci i farmerkama, s tamnom kosom spuštenom preko lica, potpuno koncentrisanog na nešto što rade samo male devojčice, a onda se osetila loše što se osmehnula. Nikako nije trebalo da se osmehuje. Na trenutak je oklevala i pomislila da se okrene na drugu stranu, ali onda je on podigao pogled i video je. Posle krade pauze, mahnuo joj je rukom. Nije imala izbora do da mu priđe, i to joj nije smetalo. On je ovde bio jedini koji ju je zanimao. Čula ga je po nodi. Te krike i izbrbljane reči, koje uglavnom nisu imale smisla. Kloparanje kada bi naletao na stvari. Trčanje sestara da ga vrate u krevet. Ti zvuči bili su joj poznati. Svih se dobro sedala. Nodni užasi. „Dakle, ne dopada ti se grupno bratimljenje u močvari?“, upitala je. Lice mu je bilo koščato i uglasto, kao da se još nije sasvim navikao na njega, ali bio je otprilike njenih godina, možda godinu stariji, osamnaest ili tako nešto, mada je i dalje nosio žičanu protezu za zube. „Ne. Rekao bih da ni ti nisi raspoložena za to.“ U njegovim rečima čuo se prizvuk vlažnog šuškanja. Odmahnula je glavom, osedajudi se nelagodno. Ni sa kim nije započela razgovor samo radi razgovora otkad je došla ovamo. „Ne krivim te zbog toga. Ja se ne bih previše približavao Marku. Mora da u njegovom repicu ima vašaka. Prošle nedelje je tri dana nosio istu košulju. To nije čist čovek.“

24


Tada se osmehnula i dopustila da joj nsmch osl.ino n.i lu u. Nije nameravala da se zadržava, ali je zatekla sebe kako seda pored njega. „Ti si devojka koja slika vatru“, rekao je on. „Video sam te u umetničkoj sobi.“ Pogledao je u nju, i pomislila je kako su mu oči plavlje od Dejvidovih, ali možda je to bilo zbog toga što mu je koža toliko bleda, a kosa skoro crna. Upleo je još jednu belu radu u venac. „Razmišljao sam o tome. Možda bi umesto toga trebalo da slikaš vodu. To bi možda imalo bolje terapeutsko dejstvo. Mogla bi da im kažeš kako slike vatre predstavljaju tvoj bol i ono što se dogodilo, a slike vode znače da sve to gasiš i potiskuješ. Spiraš.“ Govorio je brzo. Mora da mu je i mozak brzo radio. Njen kao da je bio od melase. „Zašto bih to radila?“, upitala je. Nije mogla da zamisli kako sve to spira vodom. „Da bi prestali da te gnjave da se otvoriš.“ Široko se osmehnuo i namignuo joj. „Daj im nešto i ostavide te na miru. „Zvučiš kao stručnjak.“ „I ranije sam bio na ovakvim mestima. Evo, pruži ruku.“ Uradila je kao što joj je rekao i on joj je navukao venac od cvetova oko ruke. Nije imao težinu, za razliku od Dejvidovog teškog sata na drugom članku. Bio je to lep gest, i na delid sekunde je zaboravila na svu svoju krivicu i strah. „Hvala ti.“ Na trenutak su sedeli dutke. „Čitao sam o tebi u novinama“, rekao je. „Žao mi je zbog tvojih roditelja.“ „I meni je“, odgovorila je ona, a onda poželela da promeni temu. „Ti si momak s košmarima, koji hoda u snu.“ On se zakikotao. „Da, izvini zbog toga. Znam da stalno budim ljude.“ „Da li je to kod tebe nešto novo?“ upitala je. Pitala se da li je i on kao ona. Volela bi da upozna bar nekoga kao što je ona. Nekoga ko bi razumeo. „Ne, oduvek sam to radio. Otkad pamtim. Ipak, nisam zbog toga ovde.“ Podvrnuo je rukav. Izbledeli ožiljci. „Imam i druge loše navike.“ Naslonio se laktovima na travu pa ispružio noge ispred sebe, a ona je uradila isto. Sunce joj je grejalo kožu, i to je po prvi put nije navelo da misli na plamen. „Oni misle da su droge i moji ružni snovi povezani“, rekao je. „Stalno me pitaju o snovima. To je tako dosadno. Počedu da izmišljam stvari.“ „Prljavi seksualni san u vezi s Markom“, rekla je ona. „Možda s onom debelom ženom iz kantine koja se nikada ne osmehuje.“ Nasmejao se, a ona mu se pridružila, i zaista je bio dobar osedaj da s nekim razgovara normalno. S nekim ko nije zabrinut zbog nje. S nekim ko ne pokušava da je raspakuje.

25


„Kažu da ti nedeš da spavaš“, rekao je zaškiljivši prema njoj. „Zato što si spavala kada se to dogodilo i nisi se probudila.“ Ton mu je bio opušten. Kao da su razgovarali o nečemu nevažnom. Televizijskim emisijama. Muzici. A ne o požaru u kojem su njeni roditelji poginuli. O požaru koji je najzad uneo malo topline u njihovu kudu. „Mislila sam da ne smeju drugima da pričaju o nama.“ Pogledala je u svetlucavu vodu. Bila je prelepa. Opčinjavajuda. Izazivala je pospanost. „Oni ne shvataju“, rekla je. On se ponovo zakikotao. Zvučalo je kao kratko frktanje kroz nos. „To me ne iznenađuje. Meni deluje da su svi glupi kao balvani; jedna ista priča za sve. Ali šta tačno u ovom slučaju ne razumeju?“ Ptica je preletela preko vode, tankim kljunom presecajudi površinu. Upitala se šta to pokušava da uhvati. „Spavanje je za mene drugačije“, rekla je najzad. „Kako to misliš?“ Tada se uspravila u sededi položaj i pogledala ga. Mislila je da joj se on dopada. Možda postoji drugi način da se pozabavi svim ovim sranjima. Način koji bi i njemu pomogao. Nije to rekla, ali ovo nije bilo prvi put da je na ovakvom mestu. Spavanje ju je stalno vradalo terapiji. Prvo su to bili mesečarenje i nodne more kada je imala osam godina, a sada ved uopšte nije želela da spava. Spavanje, uvek spavanje. Lažno spavanje, pravo spavanje. Privid spavanja. A u sredini svega toga bilo je nešto o čemu nikada nije mogla da priča. Zaključali bi je zauvek da im je to ispričala. Bila je sigurna u to. „Izmisli priču za njih, da budu zadovoljni. A ja du ti pomodi s nodnim morama. Mogu ti pomodi mnogo više nego oni.“ „U redu“, rekao je on. Bio je zainteresovan. „Ali ti zauzvrat moraš naslikati neke slike s vodom, koje nisi nameravala da slikaš. Bide zanimljivo gledati kako su ushideni sobom što su te spasli.“ „Dogovoreno!“ rekla je. „Dogovoreno!“ Rukovali su se, a na sunčevoj svetlosti latice belih rada sijale su zlatno. Zavalila se na travu, uživajudi u golicanju narukvice na ruci, i dutke su ležali jedno pored drugog neko vreme, jednostavno uživajudi u danu kad niko ne sudi o njima. Stekla je prijatelja. Jedva je čekala da to kaže Dejvidu.

26


8 ADEL Bila sam budna još od svitanja, ali se nisam pomerala. Oboje smo ležali na boku, a njegova ruka bila je prebačena preko mene, i uprkos tome što me je srce bolelo, osedaj je bio dobar. Težina njegove zaštite. To me podseda na rane dane. Kosa mu je bila blistava i glatka. Bez dlaka na mestima gde su mu se ožiljci pružali niz ruku. On ih je skrivao, ali ja sam volela da ih gledam. Podsedali su me na to ko je on zaista, ispod svega što se vidi na površini. Čovek koji se odvažio da uđe u vatru i spase devojku koju je voleo. Kroz otvore u roletnama sunce se probilo i ocrtalo nepravilne linije na parketu pre šest, i ved sam znala da de to biti još jedan divan dan. Barem napolju. Pritisnuta težinom Dejvidove ruke, premišljala sam o jučerašnjem danu. Sinodna večera kod doktora Sajksa prošla je dobro. Uglavnom sam smatrala psihijatre dosadnim i predvidljivim, ali ja sam bila šarmantna i duhovita i znala sam im se svima dopala. Čak su i supruge govorile Dejvidu koliko je sredan što me ima. Ponosna sam na sebe. Iako je to bilo teško postidi – morala sam po podne da trčim osam kilometara na pokretnoj traci, a zatim da silovito podižem tegove da bih se umirila – bila sam u vidljivo dobrom raspoloženju kada se Dejvid vratio s posla, a vežbanje je pojačalo taj moj sjaj. Veče u društvu prošlo je izvanredno i bez zamerke, a naše pretvaranje da smo izuzetno sredni učinilo je da oboje ponovo nakratko poverujemo u to. Prošle nodi imali smo seks po prvi put za više meseci, i mada nije bilo sasvim onako kako bih ja volela, ispuštala sam sve odgovarajude zvukove i bila topla i podatna. Bio je jako dobar osedaj imati ga tako blizu pored sebe, imati ga u sebi, iako me nijednom nije pogledao u oči i zapravo je bio prilično pijan. Ja sam se držala pravila o jednoj ili dve čaše, a Dejvid nije, iako je ostao umereno i prihvatljivo veseo, sve dok nismo došli kudi, gde je sebi sipao veoma veliki brendi i brzo ga ispio, verovatno se nadajudi da ja to nedu primetiti. Ali jesam primetila, i naravno, nisam ništa rekla, iako sam imala puno pravo da ga opomenem. Trebalo je da smanji pide u sklopu našeg dogovora o novom početku. Čak je i on znao da ne može biti psihijatar specijalizovan za bolesti zavisnosti i opsesije ako i sam ima problem s pidem. A opet, pretpostavljam da se samo jedno od nas zaista trudi oko našeg novog početka.

27


Dejvid je uvek imao kontrolu u našem braku. Pazio je na mene. Neki bi, kad pažljivije pogledaju, mogli redi da me je gušio, i bili bi u pravu, ali bilo je trenutaka kada sam mislila da sam mudrija od njega. Ukrutio se iza mojih leđa i oprezno sam se pomerila, stiskajudi se uz njega, mazedi se, skoro ga zavlačedi između guzova, stežudi ga tu i podstičudi ga prema zabranjenom mestu, gde sam ga najviše volela. Možda de, dok spava, biti bolji. Međutim, ništa se nije desilo – otkotrljao se na leđa, odvlačedi pokrivač sa sobom. Nešto je promumlao, tiho i blago, poput blededih odjeka sna, dok se vradao u svet jave, a ja sam se oduprla porivu da ga zajašem i ispoljim svu strast, zahtevajudi da me ponovo voli. Umesto toga, sklopila sam oči i pretvarala se da spavam, sve dok on nije ustao i bosonog otapkao kroz hodnik do kupatila. Ubrzo se začulo pucketanje bojlera i potekla je voda iz tuša. To me je malo povredilo. Nisam mogla tome da se oduprem, koliko god snažna bila moja nova rešenost da budem jaka. Imali smo ugrađenu tuš-kabinu u spavadoj sobi, ali on je izabrao da se udalji od mene, a ja sam imala i prilično jasnu predstavu zašto. Zašto je otišao tamo. Probudila sam ga maženjem i sada se, radije nego da ima seks sa mnom, sam pobrinuo za sebe. To je glupa fraza, ali meni se nikada nije dopadala reč masturbacija. Tako je klinička. Bolje je redi drkanje, ali takav jezik meni očigledno ne pristaje, pa sam odavno naučila da izbegavam prostote i sada one jednostavno čudno zvuče u mojoj glavi. * * * Pre nego što je sišao u prizemlje, ved sam spremila lonče kafe i stavila kroasane da se greju. Gušili smo jedno drugo svako na svoj način, a ja sam znala da de mu biti potrebno da spere ostatke mamurluka koji je osedao. Okrenula sam se i počela da petljam po sudoperi, da bi on mogao da uzme ibuprofen iz kredenca bez ikakve moje tihe osude. „Postavila sam sto“, rekla sam vedro i opušteno, prebacujudi pecivo na tanjir. „Deluje glupo traditi ovako divno jutro.“ Zadnja vrata bila su otvorena, a vazduh topao, iako je tek prošlo pola deset. Umorno je pogledao kroz prozor i primetila sam da pokušava da u cvetnim lejama otkrije gde sam tačno zakopala mačku nakon što me je ostavio da se za to pobrinem i otišao negde da se napije, ili šta god ved. I dalje je razmišljao o tome. Ja sam pokušavala da pređem preko toga i zaboravim. On se držao onoga što ne može da promeni, ali ono što je urađeno, bilo je urađeno, dopadalo nam se to ili ne.

28


„U redu“, rekao je i stegnuto mi se osmehnuo. „Svež vazduh de me razbuditi.“ Izašao mi je u susret, možda da bi me nagradio zbog mog dobrog nastupa sinod. Nismo mnogo govorili, ali ja sam uživala u našem, bar ovaj put prijateljskom, dutanju. Dok sam pijuckala kafu i jela kroasane, pustila sam da mi svilena kudna haljina sklizne tako da mi sunce greje golu nogu, a onda zabacila glavu unazad. Povremeno sam osedala kako me gleda i znala sam da ga i dalje privlači moja lepota. U tom trenu bili smo skoro zadovoljni. To nede potrajati – ne može da potraje – ali zasad sam uživala u tome. Možda još i više zbog onoga što bi moglo da usledi. Kada smo završili, otišla sam da se tuširam, ne žuredi i uživajudi u vrudoj vodi. Dan je bio prazan pejzaž ispred mene, ali imao je svoju neizgovorenu rutinu. Dejvid de raditi nekoliko sati i onda demo možda oboje otidi u teretanu – aktivnost za koju smo se pretvarali da je obavljamo zajedno, ali naravno da je obavljana nasamo – pre nego što se vratimo kudi, večeramo, gledamo televiziju i verovatno rano legnemo. Kada sam sišla u prizemlje, ved je bio u svojoj radnoj sobi i pozvao me unutra. To je bilo iznenađujude. Obično je želeo da bude sam dok radi, a meni to nije smetalo. On tamo ima informacije o pacijentima i, mada možda previše pije, u svakom drugom smislu je posvedeni profesionalac. „Imam nešto za tebe“, rekao je. „Oh!“ Ovo je bilo skretanje sa naše uobičajene rutine i bila sam iznenađena. Srce mi se malo steglo kada mi je prvo pružio pakovanje pilula. „Za tvoju anksioznost“, rekao je. „Mislim da bi ove mogle da budu bolje od trenutnih. Po jednu tri puta dnevno. Nema sporednih efekata zbog kojih bi trebalo brinuti.“ Uzela sam ih. Naziv ispisan na prednjoj strani kutijice ništa mi nije značio, bila je to samo još jedna reč koju nisam umela da izgovorim. „Naravno“, rekla sam potišteno. Još pilula. Uvek pilule. „Ali doneo sam ti i ovo.“ Glas mu je bio ispunjen nadom i podigla sam pogled. Kreditna kartica i mobilni telefon. „Kartica je povezana s mojom, tak oda du modi da pratim šta radiš, ali mislio sam da je vreme da ponovo imaš svoju. Isto važi i za telefon.“ To je bio stari aparat, bez pristupa internetu, pretpostavila sam, i samo sa osnovnim funkcijama, ali srce mi je zaigralo. Nema više oslanjanja na Dejvida da mi da novac za kudne potrebe. Nema više sedenja u kudi i čekanja na unapred zakazane telefonske pozive. Moj osmeh bio je potpuno iskren.

29


„Da li si siguran?“, upitala sam, nespremna da verujem u toliku sredu. Skoro sam mogla da zaboravim prvi udarac lekova. „Siguran sam.“ Osmehnuo se, sada i on sredan što me je usredio. „Novi početak, sedaš se?“ „Novi početak“, ponovila sam, i zatim sam, pre nego što sam i postala svesna šta radim, optrčala oko stola i zagrlila ga oko vrata rukama u kojima sam i dalje držala stvari koje mi je dao. Možda je zaista tako mislio. Možda de se od sada više truditi. „Hvala ti, Dejvide“, šapnula sam. Udahnula sam njegov miris dok mi je uzvradao zagrljaj. Njegova toplota. Dodir ruku. Širina vitkih grudi ispod mekog tankog džempera. Srce bi moglo i da mi pukne od njegove blizine. Kada smo se razdvojili, videla sam iškrabanu mapu u koju je gledao i cedulju sa zabeleškama pored nje. „Šta je to?“ upitala sam, glumedi zainteresovanost. Nastavljala sam da budem dobra žena u ovom divnom trenutku. „O, razmišljao sam da malo radim sa stanovništvom. Volonterski. Dobrotvorni rad ili tako nešto. Još nisam siguran. Zbog toga sam i mislio da bi ti mogao trebati telefon.“ Skrenuo je pogled, ali ja sam se osmehnula. „To je divna ideja“, rekla sam. „Zaista jeste.“ „To znači da du možda više izlaziti. I vikendima i uveče. Ali pokušadu da to zadržim na minimumu.“ Govorio je u kratkim rečenicama i na osnovu toga sam znala da mu je neprijatno. Naučite da prepoznajete sitne znake u dugom braku. „U redu je“, rekla sam. „Mislim da je to veoma lepo od tebe.“ „Stvarno tako misliš?“ Sada je na njega bio red da bude iznenađen. Uvek sam volela da radi što je mogude više u privatnom sektoru. U tome ima utešne finode, daleko od sumornosti i grubosti teškog života. Ja sam ga gurala na praksu u Harlijevoj ulici, gde je i pripadao. Gde de imati više vremena za nas. On je izvanredan. Svi to kažu. Uvek je i bio, i trebalo bi da bude na samom vrhu. Ali ovo i meni odgovara. Odgovarade nam oboma. „U svakom slučaju, razmišljala sam o malom preuređenju kude. To de biti lakše ako mi se ti ne budeš motao ispred nogu.“ Osmehnula sam se i pobrinula da shvati da se šalim. Ne predlažem da i ja nađem posao. Odakle bih uopšte počela? Godinama nisam imala posao i svakako nisam mogla na osnovu toga da dobijem neke preporuke. „Ti si dobar čovek, Dejvide“, rekla sam, iako mi je bilo teško da to kažem i delovalo je kao laž. „Stvarno jesi.“

30


Atmosfera se zatim umirila, u prostoriji se na trenutak osetila neka težina, i oboje smo osetili kako se prošlost čvrsto isprečava između nas. „Idem onda da uzmem jednu od ovih pilula“, rekla sam. „Ostavljam te da radiš.“ Nastavila sam da se osmehujem, pretvarajudi se da ne primedujem iznenadnu nelagodnost, ali čak i s tim pilulama, koje uopšte nisam nameravala da uzimam, koračala sam s obnovljenom živošdu. Telefon i kreditna kartica. Kao da je Božid.

9 LUIZA Do nedelje po podne odustala sam od nade da du imati slobodni vikend samo za sebe, i samo sam gledala u sat dok Adam nije došao kudi. Popila sam pide sa Sofi posle posla u petak, i još malo je nasmejala Šefgejtom, kako je ona to nazivala, iako sam mogla da vidim da je osedala olakšanje što se više ništa nije dogodilo. Ne seri na sopstvenom pragu, rekla je. Umalo da joj ukazem na to da upravo ona uvek spava s Džejevim prijateljima ili klijentima, ali odlučila sam da predutim. Kako god bilo, nije mogla dugo da ostane napolju, i posle dve čaše vina sa zadovoljstvom sam se pozdravila s njom. Njeno zabavljanje na račun moje situacije postajalo mi je zamorno. Zanimljivo u vezi s parovima jeste to što oni, iako nisu tako samozadovoljni kao što samci misle da jesu, zaista upadaju u životnu rutinu u kojoj imaju samo aktivnosti s drugim parovima. Niko ne želi da peti točak remeti uspostavljenu ravnotežu. Sedam se toga. I Ijan i ja smo bili takvi. A kako starimo, svi se ionako žene i udaju, a oni koji to ne urade, grozničavo izlaze kako bi se ponovo uklopili u šablon. Ponekad izgleda kao da su svi osim mene u paru. U subotu sam obavila kudne poslove, puštajudi glasnu muziku s radija i pokušavajudi da stvorim osedaj kako je to više zabava nego zamoran rad, a onda sam gledala televizor, naručila picu, pila vino i previše pušila, pa posle mrzela sebe zbog preterivanja. Sve je zvučalo tako dekadentno dok sam planirala, a delovalo je baš jadno kad sam ga sprovela u delo. Nisam zadržala ni rešenost da ne razmišljam o Dejvidu. Šta su oni radili ovog vikenda? Igrali tenis? Sedeli u svojoj nesumnjivo savršenoj bašti, pijuckajudi koktele i smejudi se zajedno? Da li je uopšte pomislio na mene? Da li je bilo

31


ikakvog razloga za to? Možda imaju problema u braku. Misli su mi se vrtele ukrug dok sam napola gledala TV i pila previše vina. Morala sam da zaboravim na njega, ali to je bilo lakše redi nego učiniti. Hodala sam u snu obe nodi vikenda i zatekla se kako u nedelju u četiri sata ujutru stojim u kuhinji, dok hladna voda teče iz česme na sudoperi, jezivo blizu vrata balkona. Na kraju sam ležala u krevetu do deset, jedudi poslednje ostatke pice za doručak, a onda naterala sebe da odem do Morisona u nedeljnu kupovinu, posle čega sam sela da sačekam Adama da se vrati i ispuni stan životom. Adam se najzad vratio malo posle sedam. Morala sam da se obuzdam da ne odjurim na vrata, a kada je protrčao pored mene kao vihor, srce mi je poskočilo od te energije i buke. Povremeno me je iscrpljivao, ali on je bio moj savršeni dečak. „Nema sad igranja“, rekla sam kada mi je zagrlio noge. „Idi i okupaj se, skoro je vreme za spavanje.“ Zakolutao je očima i zagundao, ali se ipak odgegao u kupatilo. „Zdravo, sine!“ „Hvala, tata“, doviknuo je Adam, s rancem ovlaš prebačenim preko ramena i visoko podižudi plastičnog dinosaurusa, „vidimo se sledede nedelje!“ „Sledede nedelje?“ Bila sam zbunjena, a Ijan je spustio glavu, omogudivši mi na trenutak pogled na njegovu sve vedu delu. Sačekao je da se naš sin udalji. „Da, hteo sam da razgovaram s tobom o tome. Znaš, Lisa je dobila ponudu da na mesec dana uzme kudu na jugu Francuske. Izgleda glupo to ne prihvatiti.“ „A šta je s poslom?“ Osedala sam se kao da sam dobila šamar. „Mogu da radim odande dve nedelje, a onda da uzmem ostatak kao odmor.“ Lice mu se zarumenelo kao i kad mi je rekao da odlazi. „Lisa je trudna“, izlanuo je. „Ona – mi – mislimo da bi to bio dobar način da se poveže s Adamom pre nego što beba stigne. Ne može stvarno da ga upozna ako ga viđa samo svakog drugog vikenda. A to je i za njegovo dobro. Ona ne želi da se on oseda zapostavljeno. Ni ja to ne želim.“ Posle reči trudna nisam čula ništa osim belog šuma. Lisa je bila relativno novo i neodređeno ime u mojoj glavi, a nikako ličnost kojoj je suđeno da zauvek ostane deo mog života. Bio je s njom tek nekih devet meseci. A po Ijanovom ponašanju posle našeg razvoda, pretpostavljala sam da njeno vreme samo što nije isteklo. Delimično sam se sedala da mi je pominjao da je ona drugačija, ali ga nisam shvatala ozbiljno. To jest, pogrešila sam. Oni de biti prava porodica.

32


Ta misao bila je kao nož u mom iznenada ogorčenom i pocrnelom srcu. Žive u adekvatnoj kudi. Lisa de požnjeti plodove Ijanovog postojanog uspona u hijerarhiji firme. Moj mali stan deluje zagušujude. Nepoštena sam, znam. Ijan mi uredno plada alimentaciju i nikada nije imao nikakav prigovor zbog novca. Ipak, bol je nadvladao moj racionalni um, a pomisao da on odvodi Adama od mene na letnji odmor samo da bi imao još jedan dodatak na njihovoj maloj slici savršene srede učinila je da mi se pred očima zacrveni, kao da mi je srce eksplodiralo i sva krv iz njega preplavila oči. „Ne“, procedila sam. „On ne ide.“ Nisam mu ni čestitala. Nije me bilo briga za njihovu bebu. Bilo me je briga samo za moju, koja je ved odrastala. „O, daj, Lu, to ne liči na tebe.“ Naslonio se na dovratak i na trenutak sam mogla da vidim samo nj egov pivski stomak. Kako je on uopšte uspeo da pronađe nekog novog, novog i pravog, a ja nisam? Zašto sam ja jedina ostavljena sama, da provodim dane u nekom dosadnom rimejku Dana mrmota*. „Sjajno de se provesti“, nastavio je Ijan. „Ti to znaš. A ti deš konačno imati dosta vremena za sebe.“ Pomislila sam na proteklih četrdeset osam sati. Vreme za mene samu nije bilo ono što mi je trenutno bilo potrebno. „Ne. I trebalo je da prvo razgovaraš sa mnom.“ Skoro da sam lupnula nogom o pod. Zvučala sam kao ljutito dete, ali nisam mogla ništa protiv toga. „Znam, izvini, ali to je jednostavno nekako samo iskrslo. A da bar razmisliš o tome?“ Izgledao je povređeno. „To je školski raspust. Znam da je to tebi uvek nezgodno. Ovako nedeš morati da brineš za dete dok si na poslu i to de ti omoguditi da predahneš. Modi deš da izlaziš kad god poželiš. Da upoznaš nove ljude.“ Mislio je na muškarce. O, sjajno! Baš ono što mi je trebalo za vikend. Šteta za mog bivšeg muža preljubnika. Ovo je bila kap koja je prelila čašu. Nisam čak ni ponovo rekla ne, samo sam mu zalupila vrata ispred nosa, nateravši ga da odskoči da ga ne bih i udarila. Posle toga je dvaput pozvonio, ali ja sam ga ignorisala. Osetila sam mučninu. Osetila sam ljutnju. Osetila sam se izgubljeno. A gore od svega toga bilo je osedanje da nemam prava ni na šta od toga. Lisa je verovatno vrlo fina. Ijan ne zaslužuje da bude nesredan. Nisam mislila čak ni da sam ja nesredna pre onog glupog pijanog poljupca. Naslonila sam se glavom na vrata, opirudi se porivu da jako udarim o drvo kako bih uterala malo razuma u nju. „Mama?“

33


Okrenula sam se. Adam je nelagodno provirio iz dnevnog boravka. „Mogu li da idem u Francusku?“ „Rekla sam ti da se okupaš!“ prasnula sam kada se sav moj gnev ponovo ispoljio. Ijan nije imao pravo da pominje odmor Adamu pre nego što razgovara sa mnom. Zašto ja uvek moram da budem loš roditelj? „Ali…“ „Kupanje! I ne, ne možeš da ideš u Francusku, i to je konačan odgovor.“ Tada se oštro zagledao u mene, pravo malo oličenje besa, kada su moje reči probile mehur njegovog ushidenja. „Zašto?“ „Zato što ja tako kažem.“ „To nije razlog! Hodu da idem!“ „To je dovoljan razlog! I nema rasprave!“ „To je glup razlog! Ti si glupa!“ „Nemoj da mi se tako obradaš, Adame! Sad se okupaj ili večeras nema priče za laku nod!“ Ne volim kada je ovakav. Ne volim ni kada sam ja ovakva. „Ne želim priču! Želim da idem u Francusku! Tata želi da idem! Ti si zla! Mrzim te!“ Sa sobom je nosio plastičnog dinosaura i zavitlao ga na mene pre nego što je odjurio u kupatilo. Čula sam kako su se vrata zalupila. Nisam ja jedina koja ume to efektno da uradi. Podigla sam igračku i videla nalepnicu Prirodnjačkog muzeja na njegovoj nozi. To je samo učinilo da se osedam još gore. Dugo sam mu obedavala da demo otidi tamo i nikako nismo uspevali da stignemo. Roditelj koji se sve vreme brine o detetu, nikad ne stiže mnogo toga. Kupanje je trajalo kratko i uopšte nije bilo zabavno. Nije obradao pažnju ni na jedan moj pokušaj da objasnim zašto ne mislim da je taj odmor dobra ideja i samo je sevao očima na mene ispod mokrih pramenova kose. Kao da je i u šestoj godini mogao da prozre da lupetam. Nija da bi mu ovo bio prvi put da je odsutan na mesec dana. Nije reč ni o tome da bi možda nedelja odsustva bila mnogo bolja nego mesec, za slučaj da oseti čežnju za domom. Niti je posredi to što njegovom ocu i Lisi možda sada treba više prostora za sebe, pošto stiže beba – jednostavno nisam želela da izgubim ono jedino što mi je preostalo. Njega. Ijan nede dobiti i Adama. „Ti mrziš tatu i Lisu!“, zarežao je dok sam uvijala njegovo savršeno malo telo u veliki peškir. „Mrziš ih i želiš da ih i ja mrzim.“ Otišao je u svoju sobu, lupajudi nogama i ostavljajudi me da klečim na podu kupatila, mokre odčde, gledajudi za njim, šokirana. Da li je to ono što zaista misli? Volela bih da češde ima ovakve

34


ispade. Volela bih da plače, vrišti i besni umesto da se zatvara u sebe i onda izbacuje ove bolne istine. Iz dečjih usta… „Hodeš li Harija Potera?“, upitala sam kada je obukao pidžamu, a ja okačila peškir u kupatilu da se osuši. „Ne.“ „Da li si siguran?“ Nije me pogledao, nego je čvrsto stegao svog medu Padingtona. Previše čvrsto. Sav taj potisnuti bes i bol. Lice mu je i dalje bilo smrknuto. Mogao bi isto tako da napudi donju usnu i završi s tim. „Hodu da idem u Francusku s tatom! Hodu da jedem puževe! I plivam u moru! Ne želim da ostanem ovde i idem u letnju školu dok si ti sve vreme na poslu!“ „Nisam sve vreme na poslu!“ Njegov bes pekao me je kao i njegove reči, jer je u njima bilo izvesne istine. Ne mogu da uzmem slobodne dane da ih provodim s njim kao što mogu neke druge majke. „Ali uglavnom jesi.“ Blago je othuknuo i okrenuo se na bok, licem na drugu stranu od mene. Padington, i dalje čvrsto stegnut, virio je prema meni preko njegovog malog ramena, skoro kao da se izvinjava. „Ne želiš da idem zato što si zla.“ Na trenutak sam zurila u njega. Srce mi se odjednom steglo. To je istina. Sve to je istina. Adam bi se sjajno proveo u Francuskoj. A to bi bilo samo na četiri nedelje, i na mnogo načina bi mi olakšalo život. Ali ta pomisao i dalje je delovala kao nož zariven u stomak. Bilo bi mi lakše, da, ali bi i sve bilo i praznije. Uprkos osedaju hladnode zbog toga što mi je bio okrenut leđima, nagnula sam se i poljubila ga u glavu, ne obradajudi pritom pažnju na njegovu stegnutost i napetost. Udahnula sam njegov divni, čisti, karakteristični miris. Uvek du biti njegova majka, podsetila sam se. Lisa nikada nede modi da me zameni. „Razmislidu, u redu“, rekla sam veoma tiho s vrata pre nego što sam isključila svetlo. Bilo bi ispravno da ga pustim da ide. Znala sam da je tako, ali i dalje sam želela da plačem dok sam sipala čašu vina i klonulo se spuštala na sofu. Čitav mesec. Adam de sigurno biti viši kada se vrati. Preostade još manje onog čudesnog vremena dok još želi da se sklupča uz mene, drži me za ruke i bude sredan što je moja beba. Za tren oka postade tinejdžer, a večerašnje ponašanje je samo predznak. Zatim de odrasti, otidi i voditi sopstveni život, a ja du verovatno još biti u ovom usranom stanu i grčiti se da preživim u gradu u kome ne mogu sebi da priuštim život, sa šačicom prijatelja koje tek povremeno viđam. Znala sam da sve preuveličavam u svom samosažaljenju i da zapravo i dalje pokušavam da

35


prihvatim reč trudna i efekat koji de to imati na moj život. Nisam mislila da de Ijan imati još dece. Uopšte nije bio toliko zainteresovan za to ni prvi put. Ja sam bila njegova supruga za vežbu, shvatila sam. Adam i ja bili smo njegova porodica za vežbu. Dok se priča njegovog života bude odvijala, mi demo jednostavno biti rani uvod. Nedemo biti niprimetna boja. To je čudna i tužna misao, a ja ne volim čudne i tužne misli pa sam popila još vina, a onda pravila planove da ispunim te četiri nedelje zabavom. Mogla bih negde da izađem za vikend. Mogla bih da džogiram. Da izgubim ovih nekoliko dodatnih kilograma koje sam nakupila oko struka i na butinama. Da nosim štikle. Da postanem neko nov. To je mnogo planova za jedan mesec, ali spremna sam da pokušam. Ili sam bar voljna da pokušam dok imam flašu sovinjon blana. Pre nego što stignem da se predomislim, poslala sam SMS Ijanu i rekla mu da je taj odmor u redu. Adam može da ide. Skoro odmah sam se pokajala, ali zapravo i nisam imala izbor. Adam de me mrzeti ako kažem ne, a ne mogu da ga sprečim da bude deo i Ijanove porodice. Pokušaji da ga zadržim samo za sebe samo de ga oterati od mene. Osedala sam se jače dok sam bila pripita. Sve je to trenutno izgledalo kao dobra ideja. Kasnije sam se probudila u mraku pored Adamovog kreveta. Dah mi je izlazio iz usta u grozničavim dahtajima dok je svet zadobijao uobičajenu formu oko mene. On je čvrsto spavao, s jednom rukom i dalje obavljenom oko svog izanđalog i izubijanog mede Padingtona. Posmatrala sam ga na trenutak, dopuštajudi da njegov spokoj postane i moj. Kako mu izgledam u ovim prilikama kada se probudi? Kao neki ludi neznanac koji izgleda kao njegova mama? Za dečaka koji nikada nije imao ružne snove, to je sigurno uznemirujude, koliko god on govorio da nije. Možda bi trebalo da dobijem neku pravu terapiju za nodne more. Jednog dana, možda. Da legnem na kauč, doktore? Da li biste da dođete i pridružite mi se? O ne, naravno, vi ste oženjeni. Možda bi trebalo da ipak razgovaramo o vašim problemima. Nisam mogla čak ni da nateram sebe da se osmehnem. Adam putuje na mesec dana. Lisa je trudna. Svet me ostavlja za sobom. Uvukla sam se između svojih od znoja pomalo vlažnih čaršava i rekla sebi da to jednostavno prevaziđem. Postoje daleko gore situacije u kojima čovek može da se zatekne. Bar je ono što se dogodilo Dejvidu dokazivalo da i dalje postoje muškarci koji mi mogu biti privlačni. I, još važnije, muškarci koji i dalje mene smatraju privlačnom. Gledaj život s vedrije strane i tako to.

36


Uprkos mom motivacionom govoru samoj sebi usred nodi, i radosti i ljubavi na Adamovom licu kada sam mu rekla da je putovanje u Francusku odobreno, i dalje sam bila sva jadna dok sam ga gledala kako trči kroz gužvu na školskoj kapiji, čak se i ne osvrnuvši. Obično me ovo čini srednom. Volim kada je on samouvereno dete. Ali danas to trenutno zaboravljanje na mene deluje simbolično, predstavlja čitavu moju bududnost. Svi trče napred, a ja, s druge strane kapije, mašem ljudima koji više i ne gledaju iza sebe, ostavljena pozadi, sama. Razmišljam o tome na časak i to je toliko pretenciozno da se moram nasmejati sebi. Adam je otišao u školu, isto kao i svakog drugog dana. Pa šta ako je Ijan sredan? Ako je Ijan sredan, to ne znači da ja moram biti nesredna. Ipak, reč trudna pritiska mi srce kao olovni teg, koji ne mogu da pomerim, a oči me peku od umora. Nisam se vratila na spavanje. Okružena kricima, smehom dece i čavrljanjem dadilja iz severnog Londona, poželela sam da, i pored problema s Dejvidom, danas što pre stignem na posao. U glavi sam prešla preko spiska svakodnevnih obaveza koje moram da obavim pre kraja nastave u školi, i nisam iznenađena što shvatam da mi pomisao na čišdenje kupatila zaista ne popravlja raspoloženje. Možda bi trebalo da kupim Adamu nove kupade gade i neku letnju odedu, da je ponese sa sobom. Sigurna sam da se Ijan pobrinuo za to, ali želim da imam neki uticaj na ovaj porodični odmor u kome ne učestvujem. Razmišljam da kupim Lisi na poklon neku odedu za bebu, ali to bi zaista bilo prerano. Njihova beba nema nikakve veze sa mnom. Uostalom, zašto bi ona želela išta od bivše žene njenog izabranika? Majke njegovog prvog deteta? Nesavršena veza. Šta li joj je Ijan pričao o meni? Koliki deo krivice je svalio na mene? Kada je Adam ušao u školu, spustila sam glavu i odjurila odatle, ne želedi da budem uvučena u razgovor o letnjem raspustu s drugim majkama, i očajnički sam želela cigaretu, pa sam požurila da zađem iza ugla pre nego što je zapalim. Odeda mi je verovatno ionako zaudarala na dim, ali mogla sam da živim i bez procena napravljenih na školskoj kapiji. Osetila sam sudar pre nego što sam postala svesna da sam ga doživela. Iznenadni trzaj glave, tupi udarac drugog tela u moje, šokirani uzvik, a onda sam se zateturala unazad. Ostala sam na nogama, a druga žena nije. Prvo sam videla njene cipele, pa prepletene noge kad je polegla na zemlju. Lepe plitke krem cipele sa štiklom. Nije bilo nijedne ogrebotine na njima. Reagovala sam automatski i zgrabila je, pokušavajudi da joj pomognem da ustane. „Oh, toliko mi je žao, nisam gledala kuda idem!“, rekla sam.

37


„Ne, to je moja greška“, promrmljala je, a glas joj zvučao slatko i tamno, kao smeđi šeder u toplom vazduhu. „Ni ja nisam gledala kuda idem.“ „Pa, onda smo obe glupave“, rekla sam i osmehnula se. Tek kada je ustala, vretenasta i visoka, užasnuto sam shvatila ko je to. To je ona\ „To ste vi!“ rekla sam. Reči su izletele pre nego što sam mogla da ih zaustavim. Moje jutro je dramatično krenulo od lošeg ka gorem, a lice mi je gorelo. Ona me zbunjeno gledala. „Izvinite, ne verujem da smo se upoznale?“ Iskoristila sam malu povorku dečjih kolica koja su krenula pored škole, da prikrijem nelagodnost, i kada su prošla, uspela sam da namestim osmehnem, nadajudi se da deluje iskreno. „Ne, ne, nismo. Alija radim za vašeg muža. Povremeno. Videla sam vašu sliku na pisadem stolu.“ „Vi radite s Dejvidom?“ Klimnula sam glavom. Dopalo mi se što je rekla 5 Dejvidom, a ne za Dejvida. „Upravo sam ga ostavila tamo. Poželela sam jutarnju šetnju“, rekla je. „Mali je svet, izgleda.“ Zatim se osmehnula, i zaista je bila lepa da vam stane dah. Kratak pogled, koji sam ranije bacila na nju, nije bio dovoljan – mada sam u tom trenutku u panici bežala u toalet – i nadala sam se da ona prosto dobro ispada na fotografijama. Ali ne. Osedala sam se kao nezgrapna vreda sala pored nje, pa sam zadenula uvojak iza uha, kao da de me to odjednom učiniti zgodnijom. Nosila sam stare farmerke i duksericu s kapuljačom s mrljom od čaja na rukavu, i nisam čak ni mahnula četkicom za maškaru preko lica pre nego što sam izašla iz stana. Ona je izgledala opušteno i otmeno s nezategnutom punđom, u tankom zelenom džemperu i svetlozelenim pamučnim pantalonama. Pastelno priviđenje koje bi trebalo da izgleda sladunjavo, ali nije tako izgledalo. Kao s jahte negde na jugu Francuske. Bila je mlađa od mene, možda čak još nije imala ni punih trideset, ali je delovala veoma odraslo. Mora da su ona i Dejvid zajedno predstavljali prelep par. „Ja sam Adel“, rekla je. Čak joj je i ime bilo egzotično. „Luiza. Izvinjavam se zbog stanja u kome se nalazim. Ujutro je uvek žurba, a kada ne radim, sklona sam da ostanem pola sata duže u krevetu.“ „Ne budite smešni“, rekla je. „Izgledate lepo.“ Oklevala je na časak, i htela sam da predupredim, kako sam pretpostavila, njeno traženje načina da se pozdravi i nastavi svojim putem a da ne ispadne gruba, kada je dodala: „Slušajte, jeste li raspoloženi da odemo na kafu? Sigurna sam da sam videla jedan kafe na onom uglu.“

38


Ovo nije dobra ideja. Znala sam to. Ali ona me je gledala s takvom nadom da je moja radoznalost prevladala. Ovo je žena čoveka iz bara. Dejvid je oženjen ovim lepim stvorenjem, a ipak je poljubio mene. Razum mi je govorio da smislim neki izgovor i odem, ali naravno da nisam. „To bi bilo sjajno. Ali ne tamo. Za deset minuta bide prepuno mama koje su odvele decu u školu, a ja mogu da živim i bez toga. Osim ako ne želite da slušate hor beba u plaču ili volite izmuzeno mleko uz kafu.“ „Ne, ne baš“, nasmejala se. „Onda vi odlučite, a ja du vas pratiti.“ Završile smo u bašti Košta kafea, s kapucinom i kriškama torte od šargarepe, za koje je Adel insistirala da ih ona plati. Jutarnja svežina je sada nestajala jer je bilo skoro ved deset sati, i sunce je bilo toplo: malo sam začkiljila dok je blistavo sijalo iznad njenog ramena. Zapalila sam cigaretu i ponudila joj jednu, ali ona nije pušila. Naravno. Zašto bi? Izgledalo je da joj ne smeta što ja to radim, i ljubazno smo razgovarale kada sam je upitala kako su se smestili. Rekla je da je njihova nova kuda prelepa, ali da razmišlja o preuređenju nekih soba, kako bi ih malo osvetlila, i jutros je baš krenula da uzme neke uzorke boja. Rekla mi je da im je mačka uginula, što nije bio baš sjajan početak, ali pošto je Dejvid počeo da radi, ušli su u rutinu. Rekla je da se još prilagođava na okolinu. Sve što je govorila bilo je šarmantno, s nagoveštajem razoružavajude stidljivosti. Bila je ljupka. Toliko sam želela da bude grozna ili nadmena, ali nije bila. Osedala sam se užasno zbog Dejvida i poželela da sam sto kilometara daleko od nje, jer ona je prosto opčinjavala. Ona vrsta osobe u koju ne možete prestati da gledate. Pomalo kao Dejvid. „Imate li prijatelje u Londonu?“, upitala sam. Mislila sam da je to bezbedna tema. Skoro svi su imali neke stare prijatelje koji su se motali po prestonici – ljude iz škole ili s fakulteta, ljude koji su vas dodali za prijatelje na Fejsbuku. Čak i kad nije vaš rodni grad, London je mesto gde ljudi uvek na kraju završe. „Ne.“ Odmahnula je glavom i blago slegla ramenima, na trenutak zagrizavši donju usnu dok je skretala pogled u stranu. „Zapravo nikada nisam imala mnogo prijatelja. Jednom sam imala najboljeg prijatelja…“ Glas joj je utihnuo i na trenutak mislim da se čak i nije sedala da sam ja tu, a onda me je ponovo pogledala u oči i nastavila da govori, ostavljajudi tu priču nedovršenom. „Ali znate ved. Takav je život.“ Slegnula je ramenima. Pomislila sam na sopstvene ostatke prijateljstava i razumela na šta misli. Društveni krug se uporno smanjuje kako starimo.

39


„Upoznala sam supruge partnera u firmi i deluju mi fino“, nastavila je, „ali one su uglavnom dosta starije od mene. Dobila sam mnogo ponuda da pomažem u dobrotvornom radu.“ „Ja sam svim srcem za dobrotvorni rad“, rekla sam, „ali teško da se to može uporediti s nodi u pabu.“ Govorila sam kao da mi je život pun dobrih nodi, a ne tihih i samotnih večeri, i pokušala sam da ne mislim o poslednjoj nodi kada sam se dobro provela. Poljubila si njenog muža, podsetila sam se. Ne možeš joj sad biti prijateljica. „Bogu hvala što sam te upoznala“, rekla je i osmehnula se, a onda zagrizla parče torte. Jela ga je s uživanjem i osetila sam se manje loše kada sam počela da jedem svoje. „Misliš li da deš nadi posao?“ upitala sam. Pitanje je bilo delimično sebično. Ako ona želi da radi sa svojim mužem, onda sam u problemu. Odmahnula je glavom. „Znaš, osim nekoliko nedelja rada u cvedari pre koju godinu, nikada nisam imala posao. Što tebi verovatno zvuči glupo, a zaista i jeste čudno, pomalo i sramota, ali, pa…“ Oklevala je na trenutak. „Pa, imala sam izvesne probleme dok sam bila mlađa, dogodilo se nešto što sam morala da prevaziđem, a za to je trebalo malo više vremena, a sada ne bih znala odakle da počnem s bilo čim što iole liči na neku karijeru. Dejvid se oduvek brinuo za mene. A mi imamo novca. Kad bih negde i dobila posao, osedala bih se kao da ga kradem nekome kome je zaista potreban, a ko bi verovatno mogao da ga radi mnogo bolje nego ja. Mislila sam da demo možda imati decu, ali ni to se nije dogodilo. Bar ne još.“ Bilo je čudno čuti njegovo ime s njenih usana. Ne bi trebalo da bude, ali bilo je. Nadala sam se da mi nede pričati koliko su se trudili da zasnuju porodicu, jer bi to moglo da me gurne preko ivice, ali ona je promenila temu i umesto toga me pitala o mom životu i o Adamu. Osedajudi olakšanje što govorim o nečemu što nije povezano s Dejvidom i trudnodom, uskoro sam počela da joj pričam moj ne toliko doterani životni istorijat, na svoj naročiti način – vrlo otvoreno i previše brzo – činedi da najgori delovi deluju smešno, a najbolji još smešnije, i Adel se smejala dok sam ja još pušila, gestikulirala i na brzinu prepričavala brak, razvod, mesečarenje i nodne more, i objašnjavala koliko je zabavno biti samohrana majka, a sve je to bilo izneto u komičnim anegdotama. U pola dvanaest, kada su nekako proletela skoro čitava dva sata, prekinuo nas je zvon stare nokije, i Adel je žurno izvukla telefon iz tašne.

40


„Zdravo“, rekla je, bezglasno oblikujudi usnama jedno Izvini kada je pogledala u mene. „Da, dobro sam. Izašla sam da potražim neke uzorke boja. Pomislila sam da na brzinu popijem kafu. Da, uzedu neke. Da, do tada du ved stidi kudi.“ To je bio Dejvid, morao je da bude. S kim drugim bi mogla da razgovara? Skratila je razgovor, spuštajudi glavu dok je tiho govorila u telefon kao da je u gradskom prevozu i svi mogu da je čuju. Tek kada je završila, shvatila sam da me nije pomenula, što je delovalo pomalo čudno. „To nije mobilni telefon“, rekla sam gledajudi u mali crni kockasti aparat. „To je muzejski eksponat. Koliko je star?“ Adel je tad pocrvenela. Nije bilo rumenih mrlja na njenom licu, samo jarko rumenilo na njenoj maslinastoj koži. „Vrši svoju funkciju. Hej, trebalo bi da razmenimo brojeve. Bilo bi lepo da ovo ponovimo.“ Bila je ljubazna, naravno, pa sam joj izdiktirala svoj broj i ona ga je pažljivo ukucala. Nikada ovo nedemo ponoviti. Previše smo različite. Posle telefonskog poziva bila je tiša, i obe smo počele da sakupljamo stvari da krenemo. Nisam mogla prestati da gledam u nju. Bila je poput nekog krhkog vazdušastog stvorenja. Pokreti su joj bili blagi i tačni. Čak i posle onog pada na ulici, izgledala je besprekorno. „Pa, divno je što sam te upoznala“, rekla sam. „Pokušadu da te ne oborim slededi put. Sredno s krečenjem.“ Naš trenutak bliskosti je prošao i sada smo bile poluneznanke koje osedaju nelagodu. „Zaista je bilo divno“, rekla je ona, iznenada jednom rukom dodirnuvši moju. „Stvarno.“ Oštro je udahnula i zastala. „A ovo de zvučati šašavo…“ Izgledala je nervozno, kao ustreptala povređena ptica. „Ali radije ne bih pominjala Dejvidu da smo ovo radile. Pile kafu. Zapravo, verovatno de biti najlakše da ne pomeneš da si me uopšte srela. On ume da bude pomalo čudan kada je u pitanju mešanje poslovnog i privatnog života. On to…“ tražila je pravu reč, „strogo razdvaja. Ne bih želela da on… pa, jednostavno bi bilo lakše da to ne pominjemo.“ „Naravno“, rekla sam, iako sam bila iznenađena. Bila je u pravu, to je zvučalo šašavo – zapravo ne šašavo, nego čudno. Dejvid je tako opušten i šarmantan. Zašto bi ga bilo briga za to? A ako ga je briga, kakav je onda to brak? Ja bih očekivala da bude sredan ako ona nađe prijateljicu. Ipak, na neki čudan način, osetila sam olakšanje. Verovatno je i za mene bolje da on ne sazna za ovo. Mogao bi pomisliti da sam nekakva ludača koja ga uhodi ako bih sutra vedro ušla u firmu i rekla kako sam pila kafu s njegovom ženom. Ja bih to pomislila. Ona se osmehnula i videla sam kako olakšanje struji kroz nju dok su joj se ramena opuštala i malčice spuštala, ponovo omlitavela.

41


Kada je ona otišla, a ja krenula nazad u stan, da se suočim sa pranjem kupatila, pomislila sam da je baš dobro što sam je srela. Ona mi se dopala. Prilično sam sigurna da bi mi se dopala u svakom slučaju. Bila je ljupka, ali ne i sladunjava. Delovala je prirodno. Uopšte nije bila nadmena kao što bih očekivala od nje na osnovu fotografije. Možda sada, pošto sam je upoznala, nedu smatrati njenog muža toliko privlačnim. Možda du prestati da razmišljam i o onom poljupcu. Iznova sam osetila krivicu. Ona je fina žena. Ali nisam baš mogla to i da joj ispričam, zar ne? Njihov brak nije moja stvar. Ionako je verovatno više nikada nedu ni čuti ni videti.

10 ADEL Zaboravila sam kako je to osedati se sredno. Toliko dugo se sve vrtelo oko Dejvidove srede – kako sprečiti njegova mračna raspoloženja, kako ga sprečiti da pije, kako ga navesti da me voli – da je negde u svemu tome moja sopstvena sreda ugušena. Nije me činilo srednom čak ni to što sam imala Dejvida. A to je nešto za šta nikada nisam mislila da je mogude. Ali sada je u meni bio pravi vatromet. Prasak šarene radosti. Sada imam Luizu. Novu tajnu. Ona je zabavna i oštroumna. Dašak svežeg vazduha posle zagušljivih vetrova beskrajnog boravka u ograničenom okruženju doktorskih supruga. Ona je lepša nego što misli i imala bi divnu figuru kad bi izgubila koji kilogram. Ne vitku i dečačku poput moje, nego s oblinama i ženstvenu. Takođe je i čvrsta, smeje se životnim padovima zbog kojih bi drugi ljudi tražili saosedanje ili sažaljenje. Zaista je čudesna. Tek uzgred sam razgledala uzorke boja za zidove u spavadoj sobi – razne nijanse zelene s odgovarajude skupim nazivima. Pale Eau de Nil, Vert de Terre, Volfram-zelena, Maslinasti dim. Ni za jednu od tih boja ne biste pretpostavili kakva je zaista na osnovu njihovih imena. Meni su se sve dopale. Poredane zajedno u nizu, mogle su da budu i šumsko lišde. Ipak nisam mogla nijednu da izaberem, mozak mi je bio previše zauzet onim što bismo Luiza i ja mogle da radimo zajedno da bih se usredsredila na preuređenje soba. Luiza radi samo tri dana nedeljno. To ostavlja mnogo vremena za devojački provod. Za teretanu možda. Svakako. Mogu da joj pomognem da izgubi taj višak

42


kilograma i zategne se. Možda mogu da je navedem i da prestane s pušenjem. To bi bilo dobro, a ja ne mogu dozvoliti da mi se kosa i odeda osedaju na duvanski dim. To bi nas odalo. Dejvid bi znao da imam novu prijateljicu, a njemu se to ne bi dopalo. Možemo zajedno da pijemo vino u bašti, ili možda negde napolju, u jednom od malih bistroa na Brodveju, i pričamo i smejemo se kao što smo to radile danas. Želim da znam sve o njoj. Ved sam njome opčinjena. Izgubljena sam u zamišljenoj zabavi koju demo zajedno imati. Spustila sam male limenke s bojom i skuvala lonče čaja od nane. Bacila sam jednu od Dejvidovih pilula u sudoperu i otvorila česmu da je voda odnese. Iznela sam čaj u sunčanu baštu. Tek je prošlo vreme ručka. Imam još nešto vremena do Dejvidovog slededeg poziva i hodu da uživam u tome što nemam šta da radim, osim da uživam u ovom čudesnom osedanju, i razmišljam, i planiram. Znala sam da Luiza nede redi Dejvidu za naš susret. Nije ona takva. I ona zna da to nijednoj od nas ne bi bilo ni od kakve koristi. Bilo je tako lako susresti je, zahvaljujudi mapi koju je Dejvid doneo kudi s posla, jasno obeleženoj zahvaljujudi njenom poznavanju okoline. Ja sam određivala smer dok smo se vozili po kraju u nedelju po podne, posedujudi svaku od obeleženih lokacija i posmatrajudi butike pretvorene u radnje s jeftinom robom i izloge zakovane daskama samo nekoliko ulica dalje. Podzemni prolazi kroz koje niko pri zdravoj pameti osim narkomana ne bi hodao. Grupica oronulih stambenih zgrada na samo kilometar-dva od naše divne kude. Takođe sam videla osnovnu školu sa cvedem jarkih boja naslikanim na zidovima. Pročitala sam Dejvidovu nažvrljanu zabelešku na tom mestu. Posle toga je bilo jednostavno. Dve neznanke su se sudarile. A ona ništa nije posumnjala.

11 ONDA Dejvid je čekao na vezi najmanje deset minuta pre nego što su je našli, visoko na drvetu pored jezera, kako se smeje s Robom. Na podbulom licu bolničarke Mardžori bio je izraz zaprepašdenosti zbog njihovog nemarnog balansiranja između grana. Dovikivala im je da smesta siđu dole. Adel nije trebao nikakav

43


podsticaj – srce joj je poigravalo od pomisli na razgovor s Dejvidom – a Rob je nešto jetko promrmljao o osiguranju i klijentima koji su pali i poginuli, pre nego što se prividno okliznuo na kori na debeloj grani i naterao Mardžori da krikne, potpuno u neskladu s etikom mira i tišine u Vestlandu. Nasmejali su joj se kao nevaljala školska deca, ali Adel je ved poletno i spretno silazila, ne brinudi da li de ogrebati stomak na mestu gde joj se majica zadigla. Brzo je potrčala preko trave i ušla u kudu, ne usporavajudi hodnicima. Lice joj je bilo zajapureno, a oči su joj blistale. Dejvid je čekao. Izgledalo je da je prošla čitava večnost od njegove poslednje posete. U ustanovi nisu bili dozvoljeni mobilni telefoni, kontakt sa spoljašnjim svetom bio je kontrolisan, verovatno nije bilo ni signala, ali Dejvid je savesno redovno navradao. Međutim, ove nedelje je ponovo bio u bolnici zbog svoje ruke. Kada je stigla do male kancelarije i uzela stari telefon zakačen na zid, sat koji nije smela da nosi visio je sa njenog zglavka kao narukvica. Bio je previše velik i muški za nju, ali nije je bilo briga. To što je nosila njegov sat bilo je kao da je i on s njom. „Zdravo!“ rekla je zadihano, sklanjajudi zamršenu kosu s lica. „Gde si bila?“ upitao je on. Veza je bila loša i zvučao je vrlo udaljeno. „Brinuo sam da si pobegla ili tako nešto.“ Učinio je da to zvuči kao šala, ali ispod toga se osedala zabrinutost. Nasmejala se i čula njegovu tihu i zabezeknutu iznenađenost s druge strane. Nije se nijednom nasmejala otkad se ono dogodilo. „Ne budi smešan“, rekla je. „Kuda bih pobegla odavde? Svuda su močvare. A gledali smo Američkog vukodlaka u Londonu, zar ne? Nedu sama da lutam preko tih beskrajnih pustara. Tamo napolju moglo bi da postoji bilo šta. Kako je bilo u bolnici?“, upitala je. „Da li de ti transplantirati kožu?“ „Tako kažu. U svakom slučaju, to zapravo i ne boli. Bilo je najgore po ivicama, a to se sad umirilo. Ne brini za mene. Koncentriši se na to da se oporaviš i vratiš kudi. Nedostaješ mi. Možemo početi iz početka. Daleko od svega, ako tako želiš.“ „I da se venčamo“, rekla je osmehujudi se. „Uradimo to što pre.“ Kao što Rob kaže, zašto ne bi bila sredna? Zašto bi se osedala toliko loše zato što je sredna? Ne možeš da se veriš u sedamnaestoj, rekao joj je njen otac. U sedamnaestoj ne znaš šta hodeš. A on je previše star. Kakav to dvadesetdvogodišnjak želi da se vida s tinejdžerkom? Ipak, njen tata je grešio. Želela je Dejvida otkad je mogla da se seti. Sve je bilo u njegovim plavim očima još od trenutka kada je prvi put pogledala u njih. Njena majka nikada nije mnogo pričala, samo je prokomentarisala da je njegova farma na ivici oduzimanja zbog pijanog oca, koji je uspeo da sve upropasti, i odsustva njegove majke, i da on nede imati nipeni imovine na svoje ime. On je

44


poticao od „loše loze“. Postojalo je tako mnogo načina da se kaže da nije prikladan za našu savršenu devojčicu a da se to zaista ne izgovori. Možda je sve što je njena majka govorila bilo istina, ali Adel je znala da to nema nikakve veze s onim što Dejvid zaista jeste. Nikada nije ni imalo. Volela ga je kada je bila devojčica od osam godina i igrala se u poljima gledajudi ga kako radi, a volela ga je i sada. On de postati doktor. Nije više morao da brine o studentskim dugovima. On de biti i njen muž, a ona je sve nasledila. Neodobravanje njenih roditelja više nije bilo važno, i ona više nede dopustiti da se oseda krivom. Njenih roditelja više nema i, kao što Rob kaže, to što ona želi da je nestala s njima to nede promeniti. Jedini način da se krede jeste da pođe napred. „Zvučiš dobro. Bolje.“ Zvučao je upitno. Pomalo i zabrinuto, kao da nije sasvim verovao prividnom poboljšanju raspoloženja, ali to nije bilo iznenađujude. Jedva da je uopšte govorio prošlog puta kada je pozvao, ali to je bilo pre deset dana, a za nju se od tada mnogo toga promenilo. „Osedam se bolje“, rekla je. „Mislim da si bio u pravu. Ovo mesto bide dobro za mene. O, i još nešto“, dodala je, skoro kao da se naknadno setila, „stekla sam prijatelja. Zove se Rob. Mojih je godina. Veoma je zabavan, stalno me navodi da se smejem ovim ljudima ovde. Mislim da pomažemo jedno drugom.“ Zagrcnula se dok je pričala, ali nije mogla da se uzdrži. Takođe je bila pomalo nervozna. Kao da je, posle svega što se dogodilo, Rob nekako predstavljao izdaju Dejvida. Što je bilo glupo, jer je ovo bilo potpuno drugačije. Samo zato što voli Dejvida, ne znači da ne može da joj se dopada i Rob. „Moradeš da ga upoznaš jednom. Mislim da de se i tebi dopasti.“

12 ADEL Imala sam više energije posle njegovog popodnevnog poziva. Rekao je da de kasno dodi kudi. Izgleda da je imao sastanak s dve dobrotvorne organizacije, preko kojih je mogao da pomogne u oporavku nekih pacijenata iz lokalne zajednice. Mrmljala sam sve prikladne reči u odgovor na njegove nespretne isprekidane rečenice, ali u sebi sam mislila šta de tačno svi ti siromaštvom ojađeni narkomani u prljavim stambenim višespratnicama misliti kada se Dejvid – njegova lažna spoljašnjost pripadnika srednje klase, oko koje se toliko trudio za vreme studija

45


medicine, sada mu se upila u kožu kao neka tamna mrlja – pojavi da razgovara o njihovim problemima. Mogla sam samo da zamislim kako de se smejati na njegov računa kada ode. Ipak, to je njegova lična pokora, i ona odgovara mojim planovima. Sada imam planove. Kada sam to shvatila, od toga mi se okrenuo stomak. Na trenutak sam skoro osedala sažaljenje prema njemu, ali onda sam se setila da to čak i ne mora biti istina. Možda je išao da se napije, ili da se nađe s nekim, ili bilo šta drugo. To ne bi bilo prvi put, bez obzira na novi početak. I ranije je imao svoje tajne. Nisam imala vremena da ga proveravam. Ne danas, u svakom slučaju. Um mi je bio previše ushiden, previše usmeren na drugo. Rekla sam mu da sam izabrala neke boje za spavadu sobu i da mislim da de mu se dopasti. Pretvarao se da ga ta zanima. Rekla sam mu i da sam uzela pilule kako bih ga poštedela potrebe da pita. Mislim da bi, da je mogao, došao i gledao kako ih gutam, ali umesto toga je morao da prihvati moju laž kao istinu. Hteo je da budem poslušna. Uživala sam u nekoliko dana tokom kojih smo bili skoro zadovoljni, ali to nije moglo da potraje. Ne ako mislim da spasem našu ljubav. Ali zasad sam nastavljala da igram igru. Rešavala sam probleme. Samo je trebalo da budem hrabra. Radila sam to i ranije. Mogu ponovo. Kada je razgovor završen, vratila sam se u spavadu sobu i povukla deblje i duže linije boje na zidu. Sunčevo svetlo ih je prošaralo i s druge strane sobe izgledale su kao šarolike boje šume. Lišde, svakako. Možda je trebalo da uzmem i neke nijanse svetlosmeđe i žute, ali sada je bilo prekasno za to. Zelena de biti dovoljna. Pogledala sam u zid i pomislila na drvede i lišde, a na to de pomisliti i on. Mislim da je to možda jedino o čemu misli. Ne vidi šumu od drveda. Oprala sam ruke, skidajudi iritirajude mrlje koje su mi se zalepile za kožu, a zatim sišla u podrum. Ljudi iz kompanije za selidbe su, po Dejvidovom nalogu, doneli nekoliko kutija pravo ovamo dole. Nije me pitao gde želim da ih stave, a opet, znao je i da me nije briga. Ne stvarno. Prošlost je prošlost. Zašto stalno raskopavati grobove? Godinama nisam ni zavirila u te kutije. Sveže je ispod zemlje, daleko od prozora i sunčeve svetlosti, i jedna jedina žuta sijalica obasjava me dok virim u kutije, pokušavajudi da pronađem onu pravu. Nikoga nije briga kako podrumi izgledaju. Sumorna prljavština golih zidova na neki način poštenije prikazuje dušu kude. Koračala sam oprezno, pazedi da ne zaprašim odedu i cipele. Mrlja od boje je u redu, ali prašina bi mogla da bude sporna. Dejvid zna da ne volim kad je kuda prljava. Ne želim da pita odakle potiče nekakva prašina. Ne želim da ga lažem više nego što moram. Volim ga.

46


Pronašla sam ono što sam tražila pored najudaljenijeg vlažnog zida, do kog je bleda svetlost jedva dopirala. Četiri kartonske kutije, malo bleđe od svetlosmeđe boje drugih koje smo tu odložili – višak knjiga, stare fascikle i slično – čije su ispresavijane i omekšale stranice daleko starije. Ove kutije su stare, ništa iz njih nikada nije vađeno, a karton je deblji i čvršdi. Čvrste kutije za skrivanje ostataka života. Svega što je spašeno iz izgorelog krila kude. Pažljivo sam spustila gornju na zemlju i zavirila u nju. Srebrni svednjaci, kako mi se učinilo. Neki escajg i posuđe. Kutijica za nakit. Prešla sam na slededu kutiju. Trebalo mi je malo vremena pre nego što sam pronašla ono što sam tražila. Bilo je sakriveno među mnoštvom starih fotografija, albuma i knjiga, koji su izmakli plamenu, ali su i dalje zaudarali na paljevinu. Nisu mirisale na dim. Dim ima prijatan miris. Ovo je bio vonj nečega uništenog, pocrnelog i gorkog. Prelistala sam nepoređane fotografije koje su mi se našle u rukama, a na jednoj sam spazila svoje lice; punije, ozareno mladošdu, sa osmehom. Na toj slici imala sam možda petnaest godina. Bilo je to lice neznanke. Ignorisala sam ga i nastavila potragu. Ovde je, negde unutra. Sakrila sam ga kada sam znala da Dejvid ne gleda, među ove starudije za koje je znao da su samo moje. Bilo je na samom dnu, ispod sveg tog krša, ali neoštedeno. Stara beležnica. Tajne zanata, takoredi. Bila je tanka – istrgla sam poslednjih nekoliko strana pre mnogo godina, jer neke tajne moraju zauvek ostati tajne – ali bila je u jednom komadu. Zadržala sam dah dok sam je otvarala, a preostale stranice bile su hladne i pomalo izvitoperene od godina ležanja u mraku i vlazi, što ih je učinilo krtim kao jesenje lišde. Reči na prvoj stranici bile su pažljivo ispisane – uredne i podvučene. Instrukcije iz nekog drugog života. Uštini se i reci BUDNA SAM jednom na svaki sat. Dok sam ih gledala, delovalo je kao da su ove reči napisane pre samo nekoliko trenutaka, i mogla sam da nas vidim kako sedimo ispod drveta, a povetarac je divan i lagano mreška površinu jezera. To je živo i prisutno, a ne uspomena od pre jedne decenije, i u stomaku osedam čudan oštar bol. Duboko udišem i potiskujem ga. Vradam kutije na mesto, tačno onako kako sam ih zatekla, i nosim beležnicu sa sobom, držedi je kao neki osetljiv prastari tekst, koji bi mogao da mi se raspadne u rukama kada ga obasja svetlost, a ne jeftinu svesku maznutu iz Vestlanda pre tako mnogo godina. Krijem je u spoljašnjem džepu sportske torbe za teretanu, gde nede biti viđena. To je ono što je potrebno Luizi. Jedva čekam da ovo podelim s njom. Ona je moja tajna, a uskoro demo imati zajedničku tajnu.

47


* * * Na kraju i nije došao kudi previše kasno. Pojavio se na vratima u sedam i pet. Iz kuhinje pune mirisa hrane – provela sam vreme dok sam ga čekala spremajudi ukusan tajlandski kari – odvukla sam ga na sprat da pogleda boje u spavadoj sobi. „Šta misliš?“, upitala sam. „Ne mogu da se odlučim između Zelenila letnjeg lišda sa leve strane i Šumske izmaglice s desne.“ Nijedan od ta dva naziva nije bio pravi, ali on to nikada nede znati. Izmislila sam ih u trenutku. Možda je reč o preopteredenju ili prevelikom uzbuđenju. Ionako nisam ni bila sigurna da li me je uopšte čuo. Zurio je u trake boje koje su blistale na nestajudem sunčevom svetlu. Mogao je da vidi u njima sve što i ja. „Zašto ove boje?“ upitao je. Ton mu je bio ravan. Jednoličan. Mrtav. Okrenuo se da me pogleda i sve sam videla u njegovim hladnim očima. Sve što se isprečilo između nas. Odlično, pomislila sam, skupljajudi snagu da izdržim bes ili tišinu koji de uslediti, pripremajudi se za otrovne žaoke kojima du morati da se suprotstavim. A sada, počinje.

13 LUIZA Dejvid je bio u svojoj kancelariji pre nego što sam i došla na posao, a kada sam krenula da okačim kaput na vešalicu, Su je podigla obrve i odmahnula glavom. „Neko je jutros ustao na levu nogu.“ Na trenutak sam mislila da govori o meni, jer sam izgledala umorno i džangrizavo. Košmari su me opet probudili i onda sam ležala u krevetu razmišljajudi o Lisinoj trudnodi – još nisam mogla da mislim o tome kao o Ijanovoj novoj bebi – i Adamovom jednomesečnom odsustvu, i pre nego što je otkucalo sedam, popila sam tri kafe i popušila dve cigarete, i bila sam pakleno loše raspoložena. Nekako je ova Lisina trudnoda prizvala sve one grozne emocije koje sam proživljavala kada me Ijan ostavio, a njegova sreda delovala je kao nova izdaja, za šta sam znala da je glupo, ali sam se ipak tako osedala. Međutim, Su nije mislila na mene, nego na Dejvida. „Nije čak rekao ni dobro jutro“, nastavila je sipajudi mi čaj. „A do sada sam mislila da je prilično šarmantan.“ „Svi imamo loše dane“, rekla sam ja. „Možda jednostavno nije jutarnji tip.“ 48


„Onda nije trebalo da dođe ovamo tako rano. Izgleda da je zauzeo tvoje mesto ranoranioca.“ Bila je u pravu. Slegla sam ramenima i osmehnula se, ali srce mi je lupalo. Da li mu je Adel ispričala da je popila kafu sa mnom? Da li je sedeo tamo unutra dajudi mi dijagnozu opsesivne progoniteljke i spremajudi se da me otpusti? Bila sam sva ustreptala od osedaja krivice. Bez obzira na to da li mu je ona ispričala ili ne, trebalo bi da ja to uradim. Imala sam previše drugih sranja u svom životu da bih čuvala tajnu i za njegovu ženu. Ne baš da je stvarno poznajem, a on mi jeste šef. A zapravo nisam imala nikakvog izbora osim da odem na kafu s njom. Ona je pozvala mene. Šta je trebalo da kažem? Setila sam se njenog lica, na kome se videla zabrinutost i nelagoda dok je tražila da ne pominjem ništa o našem susretu, i na trenutak sam osetila sumnju. Ona je bila tako ranjiva. Ali morala sam da mu kažem. Morala sam. On de razumeti. Naravno da hode. Morala sam da se suočim s neprijatnošdu i skinem teret sa sebe, tako da sam, umesto da pregledam beleške koje je Marija ostavila od juče, uredno otkucane i odštampane kao i uvek, otišla i pokucala na njegova vrata, a srce mi se pelo u grlo. Otvorila sam ih ne čekajudi odgovor i ulepršala unutra. Samouvereno. To je način da se ovo sredi. „Ima nešto što moram da…“ „Sranje!“ prasnuo je prekinuvši me. Povukao je poklopac od debele folije s plastične šolje skupe kafe – ne one uobičajene na klinici, nego donete od kude – i kada se okrenuo, mlaz smeđe tečnosti pljusnuo je po stolu za kafu. „Jebem mu sunce, zar ne umeš da kucaš?“ Nisam sigurna da sam ikada pre videla nekoga da seva očima, ali sada jesam. Osedala sam se kao ošamarena agresijom i gnevom u njegovom glasu. „Kucala sam“, rekla sam. „Žao mi je. Donedu krpu.“ „Ja du!“, prasnuo je na mene, izvlačedi maramice iz pakovanja na radnom stolu. „Mokra krpa bi samo sve pogoršala.“ „Bar se nije prosula po tepihu.“ Pokušala sam da zvučim vedro. „Ne vredi plakati za prosutom kafom.“ „Da li si nešto htela?“ Tada se zagledao u mene, kao potpuni neznanac. Hladan. Udaljen. Nije preostalo ništa od onog prirodnog šarma i toplote odranije. Živci su mi zatreperili, a grlo mi se steglo. Sada nije bila prilika da mu ispričam da sam pila kafu sa Adel. Ne dok je u ovakvom raspoloženju. Ne mogu da se setim kada sam poslednji put nekoga ovoliko naljutila time što baš ništa nisam uradila. Da li je ovo njegovo drugo lice? Crv sumnje uvukao mi se u mozak. Da li je zbog ovoga Adel krila svoje prijatelje?

49


„Htela sam da proverim hodeš li da pristavim kafu“, rekla sam, nastojedi da se držim uspravno. „Ali vidim da si sve sam sredio.“ Okrenula sam se i ukočenim korakom izašla napolje, tiho zatvorivši vrata za sobom. To je bilo jedino što sam mogla da učinim – da mu pokažem zube, ali i da ipak zadržim posao, međutim, kada sam sela na svoje mesto, ved sam se tresla od besa. Nisam uradila ništa pogrešno. Kako se usuđuje da mi se tako obrada? Da mi tako preti? Kakvu god krivicu osedala što sam pila kafu s Adel, to je sada izvetrilo u ljutnji. Šta se ionako zaista dogodilo između mene i Dejvida? Glupi poljubac? To je bilo sve, i sa svakim danom je sve više ličilo na san o nečemu što se nikada nije ni desilo. Fantazija. A Adel i ja bismo se verovatno srele u nekom trenutku. Na božičnoj proslavi ili tako nešto. Pa zašto je onda bitno ako smo se ved slučajno srele? „Rekla sam ti“, rekla je Su prolazedi pored mog stola i spuštajudi na njega moj zaboravljeni čaj. „Nemoj to da shvataš lično. Znaš kakvi su muškarci. Oni su svi u srcu džangrizava deca.“ Nagnula se prema meni. „A naročito ovi bogati i razmaženi.“ Nasmejala sam se, iako sam i dalje bila uvređena ovakvim odnosom prema meni. Glavu dole, Luiza, rekla sam sebi dok sam uključivala kompjuter i počinjala svoj radni dan. I nastavi s poslom. Ionako nikada više nedeš ni čuti za Adel, a Dejvid je samo tvoj šef. Po podne je došla porodica Hokins i bilo je očigledno da pacijent – dvadesetjednogodišnji Entoni – ne želi da bude ovde. Njegovi roditelji bili su pripadnici više srednje klase, u srednjim pedesetim, i pratio ih je oblak mirisa: skup puder za lice, kolonjska voda, parfem. Bili su dobro obučeni – on u odelu, a ona u markiranoj bluzi i suknji, s biserima oko vrata – ali mogla sam da vidim umor u borama oko njenih očiju. Uvela sam ih u čekaonicu, koja liči na salon ekskluzivnog kluba, i ona je sela na ivicu fotelje s visokim naslonom. Njen muž je ostao da stoji, s rukama u džepovima, i glasno mi se zahvalio. I pored sve ove prenaglašene srdačnosti, ni on nije želeo da bude ovde ništa više od svog sina. Entoni Hokins bio je mršav, previše mršav, grčio se i trzao, a njegove oči, pune nekog sirovog odbrambenog gneva, izgledale su nepostojano. Kao one skakutave oči kakve možete da vidite na nekim dečjim igračkama, pomalo podrhtavaju i nikad nisu fokusirane, bar ne ni šta što mi ostali možemo da vidimo. Uopšte nije gledao u mene. Čak i da nisam ved znala da je heroinski zavisnik, nisam morala biti genije da bih to i sama zaključila. Entoni Hokins je bio oličenje zavisnika. Izgledalo je da je spreman da eksplodira, ali mogla sam da primetim da je reč uglavnom o strahu. Međutim, zadržala sam distancu. Strah nije prepreka za

50


nasilje, a uvek sam dodatno zabrinuta kada nam dođe pacijent koga je sud poslao na lečenje. „Ne želim ovo da radim“, promrmljao je kada je Dejvid izašao da ga pozove u kancelariju. „Nemam nikakav jebeni problem.“ Akcenat Entonija Hokinsa je sasvim jasno poticao iz državne škole. „Vaši roditelji mogu sačekati ovde napolju“, rekao je Dejvid. Bio je blag ali odlučan. Nije bilo ni traga od njegovog ranijeg gadnog raspoloženja, ali sad uopšte nije ni pogledao u mene. „To je samo jedan sat. Nede vam naškoditi.“ Blago je slegnuo ramenima i uputio Entoniju razoružavajudi šarmantni osmeh. „I nadam se da, zahvaljujudi tom satu, nedete završiti u zatvoru.“ Entoni se tada fokusirao na njega, umorne i nemirne narkomanske oči bile su sumnjičave, i kao osuđenik na vešala, samo je krenuo za njim. Kad su se vrata zatvorila, videla sam kako su ramena gospođe Hokins klonula dok je njena maska prividne snage spadala, i osetila sam sažaljenje prema njoj. Šta god da je Entoni uradio ili nije uradio, to je ostavilo traga na njegovim roditeljima, a ne tako davno, bio je samo mali dečak, kao Adam. U majčinim očima verovatno je to još uvek. Oboma sam napravila po šolju čaja – u porcelanskim šoljama za klijente, a ne onim običnim za osoblje – i rekla im da je doktor Martin veoma ugledan. Nisam išla toliko daleko da tvrdim i da de pomodi njihovom sinu – nismo smeli da dajemo takva obedanja – ali sam htela da kažem nešto, i mogla sam da vidim zahvalnost u očima te žene, kao da je privijala moje reči na grudi. Nesigurnost sveta navodi me da mislim o Adamu, i u trenutku majčinske paranoje, iznenada zabrinuta da je možda bilo problema u školi ili produženom školskom boravku dok su telefonske linije klinike bile zauzete, pa sam počela da preturam po tašni i proverila mobilni, ali nije bilo propuštenih poziva – sve je, razume se, kao i obično, bilo u redu – ali jesam dobila jednu tekstualnu poruku. Od Adel. O, sranje! Zašto mu nisam rekla? Ako sutra nisi na poslu, hodeš li nešto da radimo? Mislila sam da bismo mogle u teretanu. Imaju i saunu i bazen, tako da bi moglo da bude opuštajude. Mogu da ti nabavim dnevnu ulaznicu. Bilo bi lepo imati društvo! Poz. Buljila sam u poruku. Sranje! Šta sad da radim, jebote? Nisam očekivala da mi se ikada više javi. Prsti su mi lebdeli nad tastaturom. Možda ne bi trebalo da obradam pažnju na to. Verovatno ne bi trebalo da obradam pažnju na to. Ali to bi bilo nepristojno, a onda bih se osedala nelagodno u njihovoj blizini. Sranje, sranje,

51


sranje! Skoro da sam poslala SMS Sofi da je pitam za savet, a onda sam ipak odustala od toga. Znam šta bi ona rekla, a ako joj kažem da sam se sprijateljila s Adel, ne bih mogla da povučem to što sam joj rekla, i ona de hteti da zna šta se zatim dogodilo. Ne želim da moj život opet bude njena zabava. Ponovo sam pročitala poruku. Treba da odgovorim na nju. Treba da prihvatim poziv. Mislim, to s Dejvidom bilo je samo pijana zavrzlama, s kojom je u potpunosti završeno. Glupa obostrana greška. Možda bi Adel mogla da mi bude nova prijateljica. Osedala sam kao da sam joj potrebna. Ona je zaista usamljena. To je juče prosto zračilo iz nje. I nije jedina, mada mrzim što moram to da priznam. I ja sam usamljena – i užasnuta što je to činjenično stanje za onaj predvidivi deo bududnosti u mom životu. Sve pojedinačne nedelje stapale su se u jednu. I Adel i ja smo usamljene, i koliko god otmena i harizmatična bila, bog zna na šta njihov brak liči ako on izlazi, napija se i vata s drugim ženama. On je rekao da to obično ne radi, ali svi oni to kažu, zar ne? A šta je drugo mogao da kaže? Radidemo zajedno, a to je nešto što nijedno od nas tada nije očekivalo. I da, bio je divan pre neki dan, ali danas je prosto užasan. Možda je bio fin prema meni kako ništa o svemu tome ne bih pomenula doktoru Sajksu? Kad razmislim o tome, trebalo bi da budem na Adelinoj strani. Znam kako je to živeti s muškarcem koji vara. Znam kako je to otkride slomilo mene, i mrzela sam što sam ja sada bila potencijalni uzrok takvog bola. Možda je ne poznajem dobro, ali Adel je mila. Sviđa mi se. I lepo je imati nekoga ko meni šalje poruku da nešto radimo, umesto da bude obrnuto. Treba da se nađem s njom. To bi bilo ljubazno. A ako se budemo dobro slagale, onda du kasnije ispričati Dejvidu za to. Redi du da sam nameravala da mu ispričam kako smo se upoznale, ali on je bio toliko naprasit da to nisam uradila. To je dobro rešenje. Ved sam se osedala bolje. Nešto me je ipak teralo na oklevanje. Zašto nije predložila ručak i čašu vina u nekom restoranu? Pomisao na teretanu naterala me je da poželim da se sakrijem. Veoma dugo nisam vežbala, osim trčanja unaokolo za Adamom, a njemu je sada šest godina, tako da više ni toga nema mnogo. Adel je tako očigledno u formi da mogu samo da se stidim pored nje. Nisam sigurna ni da imam bilo kakvu dobru odedu za vežbanje. U svakom slučaju, nikakvu koja bi mi pristajala. Htela sam da smislim neki slab izgovor i kukavički se izvučem, ali onda sam zastala. Setila sam se svoje pripite i samosažaljive rešenosti da izgubim nekoliko kila dok je Adam na putu. Da sredim život. Počela sam da kucam poruku pre nego što opet zaustavim sebe.

52


Naravno, ali sam potpuno van forme, pa nemoj da mi se smeješ! Osetila sam se sasvim zadovoljna sobom. Jebeš Dejvida! Ne radim ništa pogrešno. Odgovor je odmah stigao. Sjajno! Daj mi tvoju adresu pa du dodi po tebe. Oko podneva? Pomisao na prelepu Adel u mom stanu učinila je da mi se stomak stegne i više nego od pomisli na teretanu. Mogu li da se nađem sa tobom tamo? – odgovorila sam. Ne budi smešna! Imam auto. Pošto nisam imala drugog izbora, zabrinuto sam ukucala svoju adresu i napomenula sebi da večeras pospremim i usisam stan. To je, naravno, glupo. Ja sam samohrana majka koja živi u Londonu – Adel mora znati da ne živim u vili – ali znala sam da du se osedati postiđeno. Možda ne toliko koliko du biti postiđena u teretani, ali, hej, sve de to biti test da li ovo novo prijateljstvo ima osnovu, a takođe de poslužiti i kao poslednji ekser u mrtvačkom sanduku onoga ništa između mene i Dejvida. To je samo jedan dan. Bide u redu, rekla sam sebi. Šta može podi naopako? Seansa s Hokinsom bila je produžena za pola sata, ali kad je Entoni najzad izašao iz kancelarije, bio je mirniji. I dalje je delovao rastrzano, ali je očigledno bio opušteniji. Dok je Dejvid razgovarao s njegovom porodicom i pratio ih napolje, Entoni je stalno gledao prema njemu. Nelagodno divljenje zračilo je s njegovog lica, iako je pokušavao to da sakrije pred roditeljima. Pitala sam se šta mu je to Dejvid rekao da ga tako brzo navede da se otvori. Ali onda sam se prisetila, blago pocrvenevši, kako sam se ja osedala u onom baru. On je učinio da se osetim posebnom. Doživela sam to. Shvatala sam. I Entoni i ja smo kupili istu priču, tako je izgledalo. Pretvarala sam se da kucam nešto na kompjuteru kada je prišao stolu, i mada je i on delovao mirnije, kao da je bavljenje problemima drugih ljudi izgladilo njegove, zadržala sam hladan izraz. Ne znam zašto sam dozvolila da me iznervira. I želela sam da me više ne čini nervoznom i napetom. Toliko sam nespretna kada je u blizini. 53


„Zakazao sam Entoniju Hokinsu slededu seansu u petak“, rekao je. „U isto vreme, tri i trideset. Uneto je u kompjuter.“ Klimnula sam glavom. „Da li da naplatim ovih dodatnih pola sata od danas?“ „Ne, to je moja krivica. Nisam hteo da ga zaustavljam kada je ved počeo da govori.“ Šta de doktor Sajks misliti o tome? Dejvid možda želi da se bavi humanitarnim radom, ali ova ustanova je daleko od humanitarne firme. Nisam htela da se petljam u to. Lepo je to što je uradio, ali me je i blago zbunilo. On je čovek pun suprotnosti. Krenuo je nazad u svoju kancelariju, a onda se okrenuo i brzo vratio nazad. „Slušaj, Luiza, zaista mi je žao što sam bio tako grub jutros“, rekao je. „Bio sam u usranom raspoloženju i nije trebalo da to prenosim na tebe.“ Izgledao je tako iskreno. Pokušala sam da ostanem rezervisana. „Ne, nije trebalo“, rekla sam. „Ali ja sam samo tvoja sekretarica, tako da to zaista i nije važno.“ Reči su zvučale hladnije nego što mi je bila namera, i on se blago trgnuo. Spustila sam pogled na ono što sam radila dok mi je srce jako lupalo u grudima. Znoj od nelagodnosti zapeckao me je po dlanovima. „Pa, hteo sam da se izvinim.“ Blagosti je nestalo iz njegovog glasa, a onda se okrenuo i udaljio od mene. Umalo sam ga pozvala da se vrati, smesta se pokajavši zbog gorčine u glasu i pomislivši koliko je to glupo, da bi trebalo da budemo prijatelji, a onda sam se setila da se sutra nalazim s Adel i bila sam zarobljena tom tajnom koju mu još nisam otkrila. Da li da mu sada kažem? Zagledala sam se u njegova zatvorena vrata. Ne, pomislila sam. Držaču se plana. Ako prijateljstvo s Adel bude pravo, onda du mu redi kasnije. Trebala mi je kafa. Trebalo mi je i nešto jače, ali zasada de poslužiti i kafa. Kad mi je život postao tako komplikovan?

14 ADEL „O bože, ovo je dobar osedaj. Mogla bih da ostanem ovde zauvek.“ Luiza se pored mene naslonila glavom na drveni zid i ispustila zadovoljan uzdah. Sedeli smo na gornjem stepeniku u parnom kupatilu, okružene mirisnom izmaglicom, kože klizave od vode i znoja.

54


„Nikad nisam mogla da izdržim duže od desetak minuta“, rekla sam. „Mora da ti voliš vrelinu.“ Ipak, bilo je divno, i sva napetost se rastopila jer moje telo nije imalo drugog izbora osim da se opusti. Bilo je to sjajnih nekoliko sati. Luiza je bila dražesno nespretna kada sam navratila u njen stan, i mogla sam da primetim da zapravo nije želela da uđem unutra – držala je svoju torbu spremnu pored vrata – ali ja sam insistirala da mi pokaže stan. Teško da je mogla da me odbije. Ona može da bude i ovakva i onakva, ali svakako nije nepristojna. Što je dobro, jer sam htela da pogledam stan. „Ovo je najbliže odmoru što du imati ove godine“, promrmljala je napola se nasmejavši. I ja sam sklopila oči, u glavi proveravajudi spisak prostorija u njenoj kudi. Dnevna soba: jedan televizor, sofa krem boje s bež prekrivačem na starim sedištima, s rupom od cigarete na levom naslonu za ruke. Plavi tepih. Čvrst, kako dete ne bi moglo da ga ošteti. Glavna spavada soba. Mala, ali s dovoljno mesta za dvostruki krevet. Oslikane tapete iza kreveta. Beli ugradni plakar. Bela komoda s fiokama i šminka razbacana po njoj. Upetljan jeftini nakit viri iz male tašne – verovatno od onih koje se dobijaju besplatno uz kremu za lice ili u poklon-paketu. Kudna haljina okačena sa zadnje strane vrata – nekada baršunasta i bela, sada izanđala od previše pranja i s mrljama od kafe i čaja na rukavima. Naučila sam da dobro primedujem detalje. Detalji su važni kada se gleda neko mesto. Stan je mali, ali dobro uređen. Adamova soba – nju nisam proučavala tako pažljivo – mnogo je manja i šarenija, ali je svakako prijatna i udobna. U njoj je prijatno boraviti. „Takođe“, nastavila je Luiza, i ja sam obratila pažnju, pošto sam bila sigurna da sam sve dobro upamtila, „uvek sam više volela ovo mirno sedenje od teretane. Sutra de me boleti svi mišidi.“ „A ipak deš se osedati bolje“, dodala sam. „Mislim da se ved osedam bolje“, rekla je ona. „Hvala ti što si mi pomogla. I nisi se smejala.“ Osetila sam nalet naklonosti prema njoj. Bila je sasvim dobra, kad se sve uzme u obzir. U svakom slučaju, trudila se. Nisam trčala dugo i intenzivno kao obično, jer nisam htela da je odbijem od sebe. Današnji dan bio je posveden tome da se Luizi nametne ideja o teretani, a ne mom vežbanju, i nakon što sam skoro ceo jučerašnji dan provela ležedi na krevetu, zglobovi su mi bili ukočeni i bilo je dobro kretati se, iako to kretanje nije bilo previše napregnuto. Prvo smo odradile malo laganog trčanja, a onda sam joj pokazala razne sprave za dizanje tereta, i ona ih je hrabro sve isprobala pošto sam smislila nekoliko serija vežbi za nju, kako bi joj se mišidi razgibali.

55


„Znaš, volela bih da imam drugaricu s kojom bih redovno išla u teretanu“, rekla sam, kao da mi je ta misao prvi put pala na pamet. „Zašto ne bi išla sa mnom, danima kad ne radiš?“ Zastala sam pa spustila glavu i stišala glas. „I vikendom, ako dolazim sama, znaš, bez Dejvida.“ Tada je pogledala u mene s pomešanom zabrinutošdu i radoznalošdu, ali nije pitala čemu takva tajnost. Znala sam da nede. Nismo dovoljno bliske za to. „To bi bilo lepo“, rekla je posle dugačke pauze. „Ovo de biti dug mesec. Adam ide u Francusku sa svojim ocem. Znam da de to biti sjajno za njega i tako to, i verovatno zvuči glupo, jer me on najvedi deo vremena iscrpljuje, pa bi trebalo da budem spremna i da ubijem nekoga da bih dobila mesec dana samo za sebe, ali ved se osedam pomalo izgubljeno.“ Sve je izgovoreno u jednom naletu. „Sutra po podne završava se polugodište, a onda de njegov otac dodi po njega u pola šest. Sve je organizovano tako brzo da zapravo još nisam to u svojoj glavi prihvatila kao konačno.“ Onda se naglo uspravila, očiju razrogačenih od naglog razumevanja. „O, sranje! Trebalo je da tražim slobodan dan, a potpuno sam zaboravila na to! Moradu sad da ih zovem i molim.“ „Opusti se“, rekla sam ja. Naravno da je zaboravila. Na umu su joj bile druge stvari. „Pozovi i reci da si bolesna. Zašto bi izgubila dnevnicu?“ Lice joj se smračilo. „Nisam sigurna.“ Pogledala je u mene. „Tvoj muž je juče bio loše raspoložen, ne želim to da pogoršam.“ Pogledala sam u svoja kolena. „On ume da bude takav“, rekla sam skoro nelagodno, pre nego što sam podigla glavu i blago joj se osmehnula. „A to što deš zvati da kažeš da si bolesna nede to promeniti. To je samo jedan dan. Tebi znači mnogo, a njima nede značiti ništa.“ „Tačno“, rekla je ona. „Možda i hodu.“ Na trenutak smo sedele dutke, a onda je upitala: „Koliko dugo si u braku?“ Bilo je to bezazleno pitanje. U uobičajenom prijateljstvu pitala bi to mnogo ranije, ali naravno da ono što Luiza i ja imamo nije uobičajeno prijateljstvo. „Deset godina“, rekla sam. „Otkad sam napunila osamnaest godina. Volela sam ga otkad sam ga prvi put videla. On je bio onaj pravi. Znala sam to.“ „To su vrlo mlade godine“, rekla je ona. „Možda. Valjda jesu. Znaš li da mi je on spasao život?“ „Šta je uradio?“ Uprkos omamljujudoj vrudini, posvetila mi je punu pažnju. „Govoriš li bukvalno ili metaforički?“ „Bukvalno. Te nodi su mi roditelji poginuli.“

56


„O bože! Toliko mi je žao!“ Izgledala je veoma mlado, njeni mokri plavi uvojci bili su sklonjeni s lica i iz njih je kapalo na njena ramena, i mislim da de, kada izgubi neki kilogram, njena figura biti fantastična. „U redu je, od tada je prošlo mnogo.“ „Šta se dogodilo?“ „Zapravo se ne sedam baš ničeg u vezi s tom nodi. Imala sam sedamnaest, skoro osamnaest godina. Spavala sam u kudi na porodičnom imanju u Pertširu.“ „Tvoji roditelji su imali imanje? Pravo seosko imanje?“ „Da. Zvalo se Ferdejl haus.“ Mogla sam osetiti kako postajem j oš opčinjenija Luizom: prelepa povređena princeza. „Rekla sam ti da meni nije potreban posao. U svakom slučaju“, slegla sam ramenima kao da mi je neprijatno, „moja spavada soba nije bila previše blizu njihovoj. Voleli smo da imamo sopstveni prostor. Bar su oni to voleli. Voleli su me, ali nisu bili baš previše puni ljubavi, ako to ima ikakvog smisla. A i kada sam napunila dovoljno godina, dovoljno prostora među nama bilo je dobra stvar. To je značilo da mogu puštati muziku glasno koliko želim, i da mogu krišom da uvedem Dejvida u kudu nodu a da oni to ne znaju, tako da je sve dobro funkcionisalo.“ „I?“ Slušala je, pažljivo, ali znala sam da želi da čuje srž priče – deo o Dejvidu. Bila sam zadovoljna time. Ionako nisam znala nikakve pojedinosti o požaru. Sve sam čula iz druge ruke. „Istina je da su moji roditelji pozvali neke ljude kod sebe, i da su istražitelji mislili da su oboje bili prilično pijani kada su gosti otišli. U neko doba nodi izbila je vatra i brzo se razbuktala. Kada je Dejvid provalio unutra, oko dva pos ponodi, stigao do moje spavade sobe i izvukao me napolje, ved se bila proširila na pola građevine. Na polovinu u kojoj smo uglavnom živeli. Ja sam bila onesvešdena. Pluda su mi bila oštedena dimom, a Dejvid je imao opekotine tredeg stepena na ruci i ramenu. Morali su da mu urade posle transplantaciju kože. Mislim da je i to jedan od razloga zašto je posle izabrao psihijatriju, a ne hirurgiju. Nervi su mu oštedeni. Uprkos opekotinama, ipak je pokušao da se vrati i po moje roditelje, ali ved je bilo nemogude. Da nije bilo njega, i ja bih bila mrtva.“ „Au! To je neverovatno“, rekla je ona. „Hodu da kažem, užasno, naravno, ali takođe i nekako neverovatno.“ Zastala je. „Šta je on radio tamo usred nodi?“ „Nije mogao da spava i hteo je da me vidi. Za nekoliko dana trebalo je da se vrati na univerzitet. Puka sreda, pretpostavljam. U svakom slučaju, pokušavam da ne mislim o svemu tome previše često.“ Ona je i dalje je bila izgubljena u toj priči, a mislim da ju je malo i pogodila. Učinila je da se oseda inferiorno. Možda je navikla da se oseda inferiorno. Čak i da

57


to ne zna, ona je po prirodi neko ko se ističe, a ljudi uvek vole da to prikriju i umanje. Imala sam čvrstu nameru da to ponovo istaknem u prvi plan. „Idem na minut da se rashladim u bazenu“, rekla sam. Sve ovo pričanje o vatri učinilo je vrudinu nepodnošljivom. „Kako bi bilo da kasnije uzmemo neku salatu iz restorana? Odlične su. Zdrave i ukusne.“ „Svakako“, rekla je. „Ovim tempom vratideš me u moju staru veličinu farmerki pre nego što budem i svesna toga.“ „A zašto da ne?“ „Da, zašto da ne?“ Poletno mi se osmehnula dok sam izlazila na prijatno svež vazduh, i osetila sam se sredno. Dopadala mi se. Zaista jeste. Zaplivala sam jako i brzo kroz vodu koja je bila divno hladna na koži, i dok sam se kretala dugim elegantnim zamasima, nadoknadila sam malo vežbanja koje sam prethodno propustila. Bio mi je potreban nalet energije koji dolazi s aktivnošdu. Ja volim nalete energije. Krenule smo u kafeteriju, svežeg lica i osušene kose, kada sam pogledala u sat na zidu. Bilo je dva. „Zar je ved toliko sati? Sačekaj“, rekla sam osetivši iznenadnu paniku i čučnula da pretražim po svojoj torbi. „Da li si dobro?“, upitala je Luiza. „Da li si zaboravila nešto u svlačionici?“ „Ne, nije to.“ Rasejano sam se namrštila. „Telefon. Zaboravila sam mobilni telefon. Nisam navikla da ga imam, znaš, a sad je dva po podne i ako se ne javim…“ Na mene je bio red da mi reči žurno izlete iz usta. Podigla sam pogled prisiljavajudi se da se osmehnem. To nije bilo previše uverljivo. „Slušaj, zašto ne bismo otišle kod mene na ručak? Ovde su salate dobre, ali ja u frižideru imam neke đakonije iz delikatesne radnje, a možemo da sedimo u bašti.“ „Pa, ja ne…“, počela je ona, očigledno ne želedi baš previše da dođe u moju kudu – Dejvidovu kudu – ali ja sam je prekinula. „Ja du te kasnije odvesti kudi.“ Ponovo sam se osmehnula, pokušavajudi da budem blistava, sjajna i divna. „Bide zabavno.“ „U redu“, rekla je posle kradeg oklevanja, mada je i dalje bila zbunjena. „Onda i uradimo tako. Ali ne mogu dugo da ostanem.“ Zaista mi se sviđa. Jaka, topla, zabavna. A i povodljiva.

58


15 LUIZA Pokušala sam da vodim razgovor u kolima i rekla sam joj kako mogu da ostanem samo sat, jer Adama dovoze kudi posle školske utakmice u pet, tako da moram da se vratim najkasnije u pola pet, ali ona me nije slušala. Mrmljala je neke prikladne reči, ali je stalno skretala pogled na sat na kontrolnoj tabli, vozedi prebrzo po uskim londonskim ulicama. Zašto je toliko žurila? Kakav de to važan poziv propustiti? Čelo joj je bilo izborano od brige. Opustila se tek kada smo prošle kroz ulazna vrata. Što je bila prava ironija, jer je prelazak preko tog praga u meni izazvalo blagu mučninu. Nije trebalo da budem ovde. Nikako. „Deset minuta ranije!“, rekla je osmehujudi se. „Dođi unutra.“ Kuda je bila divna. Prelepa. Drveni podovi – raskošni, debeli hrastov parket, a ne jeftini laminat – pružali su se celim hodnikom, a s jedne strane elegantno se uspinjalo stepenište. To je bila kuda u kojoj može slobodno da se dišeš. Vazduh je bio svež, zidovi od cigle stari i čvrsti. Kuda je sigurno postojala duže od jednog veka, i bez problema de postojati još jedan. Zavirila sam u jednu prostoriju i videla da je to radna soba. Radni sto pored prozora. Ormar za dokumenta. Fotelja. Police pune knjiga, od kojih su sve bile u debelom tvrdom povezu. Ovde nije bilo jeftinih mekih poveza. Slededa prostorija bila je divan dnevni boravak, stilski doteran, ali ne pretrpan. Svetao i prozračan. I sve je bilo besprekorno čisto. Srce mi je lupalo tako jako da sam od toga osetila probadanje u glavi. Osedala sam se kao uljez. Šta bi Dejvid pomislio kad bi znao da sam ovde? Jedno je popiti kafu s njegovom ženom, a sasvim nešto drugo biti u njegovoj kudi. Možda bi mislio da smo obe podjednako lude. Adel bi to isto mislila kad bi znala šta se dogodilo sa mnom i Dejvidom. Mrzela bi sebe zato što me pozvala u svoj dom. Mrzela bi i mene. Najgori deo priče bio je to što sam ovde, gde sam se osedala najviše izmešteno, osetila čežnju za čovekom iz bara. Nisam želela da me on mrzi. Moradu da mu kažem. Moradu da raščistim stvari. Bože, ja sam takva budala. Nikada nisam smela dopustiti da stvari odu ovako daleko s Adel. Ali šta sad da radim? Ne mogu jednostavno da izađem i odem. Moram da ostanem na ručku, kao što je i dogovoreno. A ona mi se dopada. Mila je. Uopšte nije nadmena ili ukočena. „Evo ga!“ Pratila sam je u kuhinju, koja je velika otprilike kao ceo moj stan, i verovatno isto toliko košta. Granitne površine su se sijale i nigde nisam mogla da vidim 59


nijedan okrugli trag ili mrlju. Adel je podigla malu crnu nokiju. Taj aparat deluje tako pogrešno u toj luksuznoj kudi. Zašto ima takav krš? I čemu tako panična žurba da stigne kudi? „Da li si dobro?“ upitala sam. „Šta je to s tim pozivom? Je li nešto važno?“ „O, zvučade glupo.“ Malo je pogrbila ramena i posvetila se punjenju čajnika vodom iz bokala s filterom, kako bi izbegla da pogleda u mene. „Radi se o Dejvidu. Brine se ako se ne javim kada me pozove.“ Ostala sam zbunjena. „Kako znaš da de zvati?“ „Zato što svakog dana zove u isto vreme. Brine se, to je sve.“ Nelagodnost što sam u njenoj kudi i snažna osedanja prema Dejvidu iščezle su dok sam zurila u nju. Ova prelepa elegantna mlada žena panično je jurila kudi da se javi mužu? „Moraš da budeš kod kude kada te pozove? Koliko je to često?“ „Nije tako kao što zvuči“, rekla je gledajudi me moledivim pogledom. „Samo nekoliko puta dnevno. A imam mobilni, tako da sada uopšte ne moram da budem kod kude.“ Da li je to što čujem panika, ili strah? Kao šamar u lice. Šta ja stvarno znam o Dejvidu? Jedno pijano veče, i na osnovu toga sam izgradila čitav njegov karakter. Običnu fantaziju. Setila sam se njegovog jučerašnjeg lošeg raspoloženja. To takođe nije bio deo moje slike o njemu. Ali opet, deo te slike nije bilo ni to što je oženjen. „Dobro“, rekla sam prekrstivši ruke. „Jer to zvuči prilično ludo i tiranski.“ Ona je pocrvenela i stavila nekoliko kesica čaja od nane u keramičku posudu. „On samo voli da zna da sam dobro, to je sve.“ „Zašto?“ upitala sam ja. „Ti si odrasla žena.“ Telefon je zapištao i obe smo se malo trgle. „Možda bi trebalo da ne obradaš pažnju na to. Da ga pozoveš kasnije.“ Tada me je pogledala, i taj pogled bio je pun rastrzane nervoze, a ja sam se osetila loše. To nije moja stvar. Osmehnula sam se. „Samo se šalim. Bidu tiha.“ Istrčala je u hodnik, ved pritiskajudi telefon na uho, a kada je voda u lončetu proključala, ja sam je sipala u keramički čajnik. Nisam mogla da čujem sve, ali napregnuvši se, mogla sam da uhvatim poneku reč. Sada sam se zaista osedala kao uljez, ali nisam mogla da se uzdržim. Bila sam previše radoznala. To je tako uvrnuto. Dejvid je možda nekoliko godina stariji od nje, ali nedovoljno da ga ona pretvori u nešto poput očinske figure. Njen glas dolebdeo je do mene. „Nisam zaboravila. Sada du ih uzeti. Tek što sam se vratila iz teretane, to je sve. Ne, sve je u redu. Spremam čaj. Volim te.“ Šta je to bilo u tom glasu? Da li se ona plaši? Da li je dobro? Da li se oseda nelagodno? Veoma je teško redi. Možda je to način na koji oni obično razgovaraju. Razmislila sam o tome da otvorim zadnja vrata i izađem da popušim jednu na

60


brzinu, ali ona se vratila unutra. Nisam je čula da se ijednom nasmejala dok je razgovarala telefonom, ali izgledala je opuštenije. „Napunila sam čajnik“, rekla sam. „Odlično.“ Nije nameravala da više razgovara o tom telefonskom pozivu, a ja je nisam pitala. „Dohvati neke tanjire iz one vitrine, a u frižideru je humus, sušeno meso i neke sjajne punjene paprike.“ Dok je meni pažnja bila usmerena na delikatese natrpane u njihov ogromni frižider od nerđajudeg čelika, ona je donela lepinje iz korpe za pecivo, pa zatim krišom otvorila visedi ormarid iznad nje. Osvrnula sam se preko ramena i zastala u mestu. „Auh, ta polica je baš puna pilula.“ „O, imam nekih problema s anksioznošdu.“ Brzo je zatvorila visedi kuhinjski element. „Valjda sam po prirodi nervozna. Zbog toga toliko volim da idem u teretanu. Pomaže mi da sagorim svu tu nervozu.“ „Koliko ih uzimaš na dan?“ Tu je bilo nagomilano mnogo kutijica s pilulama i nisam mogla a da ne pomislim da toliko mnogo lekova nikome nikad nije donelo nikakvo dobro. „Samo jednu ili dve. Koliko mi Dejvid propiše. Uzedu ih kasnije. Kada nešto pojedem.“ Izazivala sam joj nelagodnost, ali moje lice je uvek bilo kao otvorena knjiga. Meni je delovala prilično normalno. Ono što nije izgledalo normalno bili su ti telefonski pozivi i pilule. A te pilule joj prepisuje njen muž? Nisam čak bila sigurna ni koliko je to etički prihvatljivo. Odjednom više uopšte nisam želela da budem ovde. Ništa od ovoga nije bila dobra zamisao. Zamišljala sam da oni žive u nekom čudesnom i savršenom braku, ali sada, čak i nakon što sam videla ovu predivnu kudu, nisam im zavidela. Nisam joj čak zavidela više ni na svoj toj lepoti i eleganciji. Ne zaista. Kuda je delovala kao pozladeni kavez. Šta je ona uopšte radila po ceo dan? Moj život je možda iscrpljujudi krug rutine, ali sam barem nečim zauzeta. „Iznesimo sve ovo napolje i uživajmo u suncu“, rekla je i shvatila sam da je s ovom temom zasad završeno. Hrana je bila izvrsna, a ja sam bila gladna posle teretane, a još bolje je bilo što Adel nije jela kao što sam zamišljala da de jesti. Mislila sam da de ona biti jedna od onih što kažu „O, prejela sam se!“ posle tri zalogaja salate, ali i ona je klopala podjednako slatko kao i ja. Nije nam trebalo mnogo da smažemo sve što smo iznele, pa je Adela morala da uđe po još hleba.

61


„Zašto nemate dece?“, izlanula sam se. Nisam mogla da shvatim zašto ih nemaju. Imali su novca, ona nije radila, a bili su zajedno tako dugo. Adel je otpila čaja pre nego što je odgovorila. „Nismo ih želeli u isto vreme, pretpostavljam. Dejvid jeste, na početku braka, ali ja tad nisam bila spremna. Sada je obrnuto.“ „Biološki sat otkucava?“, upitala sam. „Možda. Malo.“ Slegla je ramenima. „Međutim, trenutno smo veoma usredsređeni na njegovu karijeru.“ „On možda jeste, ali tebi je sigurno dosadno.“ Ne znam zašto sam je pitala sve ovo. Ne znam zašto sam želela da joj pomognem, ali želela sam. Bilo je nečega ranjivog u njoj. „Ja kuvam. Sama čistim kudu. Ne volim da dolaze neki stranci da rade to. Volim da budem tradicionalna supruga, valjda. Jednostavno želim da ga usredim.“ Zaista nisam znala šta da kažem na to i osetila sam kako me znoj pecka ispod butina. Dok je ona kod kude, kuva i čisti, i ide u teretanu da bi ostala savršena, on izlazi, napija se i spopada punačke razvedene mame. „O bože, zaboravila sam!“ Ustala je i utrčala unutra, hitra kao gazela, a ja sam se pitala: Šta je sad? Još neka obaveza koju joj je Dejvid nametnuo, a ona zaboravila? Šta se, dođavola, dešava u ovoj kudi? Ali onda se ponovo vratila napolje, nosedi staru svesku. „Mislila sam da ti ovo dam u teretani, a onda sam zbog onoga s telefonom to smetnula sa uma. Ovo može da ti pomogne s nodnim morama.“ Kako se, dođavola, setila toga? Pomenula sam to uz kafu, sigurna sam, ali samo onako uzgred. „I ja sam ih imala. I to užasne. Dejvid je pokušao da pomogne na svoj način, i doneo mi je knjigu o modi snova, ali na kraju sam ipak morala na terapiju i sve ostalo.“ „Kad su tvoji roditelji poginuli?“ Osetila sam užasno peckanje razumevanja. „Ne, pre toga. Kada sam bila vrlo mlada. Kada su mi roditelji poginuli, imala sam drugih problema sa snom, ali to je potpuno druga priča. Koliko dugo ih ti imaš? Da li si išla kod nekoga zbog toga?“ Osetila sam se pomalo kao da me udarila u stomak. Bože, pogledajte mene i Adel. Iste nodne more. Isti loš ukus za muškarce. „Odmalena“, odgovorila sam, primoravajudi sebe da zvučim nemarno. „Kao i ti, pretpostavljam. Mama me je vodila kod doktora, ali navodno je trebalo da to prerastem. Umesto toga sam se jednostavno navikla na njih. To mi je uništavalo odnose s momcima. Lutala sam okolo otvorenih očiju, kao neka ludača iz horor

62


filmova, a kada bi pokušali da me probude, udarila bih ih i briznula u grozan plač.“ Osmehnula sam se, iako te uspomene nisu bile toliko zabavne. Ijan je to smatrao veoma zamornim. I dalje mislim da je to jedan od razloga zašto smo raskinuli. „Ponovo sam otišla kod doktora, ali on je rekao da to ne mogu da budu prave nodne more, pošto ih se sedam, tako da mi je samo preostalo da se na neki način pomirim s tim što me muči. Pilule za spavanje ponekad pomažu, ali i čine da se sutra osedam usrano, tako da ne volim da ih uzimam kad pijem vino.“ Nisam dodala: a popijem malo vina svake nodi. Ona nije morala to da zna. Nije da se napijam svake nodi. Nema stvarne štete od jedne-dve čaše, šta god ljudi pričali. Kod Francuza to funkcioniše. Ne želim da razmišljam o Francuskoj. Ona je trudna. „Taj doktor nije bio u pravu“, rekla je Adel. „Neki ljudi se sedaju svojih nodnih mora. Kao ti i ja. Znaš li koliko smo mi retka vrsta?“ Nikada je nisam videla ovako uzbuđenu. Bila je usredsređena na mene. Napeta. Leđa su joj bila ispravljena. Odmahnula sam glavom. Nikada nisam zaista mnogo razmišljala o tome. To je jednostavno deo moje ličnosti. „Manje od jedan posto odraslih ima nodne more, a samo jedan mali procenat njih ih se seda, kao ti i ja.“ Osmehnula se od čiste srede. „Koliko je to izuzetno što se dvoje ljudi iz tog sidušnog procenta srelo!“ Izgledala je toliko radosno da sam osetila još jedan nalet krivice. Trebalo je da idem kudi. Nazad u svoj sopstveni život, van njenog. Nisam želela njenu pomod. Ali sam i radoznala. Ona je rekla da ima problema sa anksioznošdu, a ne sa spavanjem. Da je kao ja, onda bi joj spavanje bilo prvo na spisku problema. Pogledala, sam u tanku svesku na stolu između nas. „Pa, kako de mi ovo pomodi?“ „Moraš naučiti da kontrolišeš svoje snove.“ Tada sam se nasmejala. Nisam mogla da se uzdržim. To je zvučalo kao neko nju ejdž sranje o meditaciji, a ja sam rođeni cinik. „Da ih kontrolišem?“ „To je ono što ja radim. Znam da zvuči smešno, ali meni je promenilo život. Uzmi svesku. Pročitaj je. Veruj mi, ako uložiš napor u to, onda više nede biti nodnih mora, ved samo neverovatno živih snova po tvom izboru. Lucidno sanjanje.“ Uzela sam svesku i bacila pogled na prvu stranicu. Reči su bile uredno ispisane i podvučene. Uštini se i reci BUDNA SAM jednom na svaki sat. Pogledaj svoje ruke. Prebroj prste.

63


Pogledaj u časovnik (ili zidni sat), skreni pogled, pa ga ponovo pogledaj. Ostani mirna i usredsređena. Misli na vrata. „Da li je ovo tvoje?“ Prelistala sam stranice. Bilo je nekih stranica ispisanih švrakopisom, urednosti je očigledno nestalo posle one prve stranice, a onda je pri kraju mnogo stranica bilo istrgnuto. Sveska nije bila baš preterano dobro očuvana. „Ne“, rekla je. „Pripadalo je nekome koga sam poznavala. Ali delimično je i moje. Bila sam tamo kada je naučio kako to da uradi.“

16 ONDA „Da se uštinem i kažem sebi da sam budna? Na svaki sat? Hodeš da idem okolo i to radim? Kao da ved dovoljno ljudi ne misli da smo ludi.“ „Onda i nije važno.“ „Ako ti tako kažeš.“ „A šta je s prstima?“ Mesto pod drvedem pored reke postalo je njihovo, i dok je trajalo dobro vreme, tamo su provodili slobodne trenutke, radosno lenstvujudi u toploti ispod debelih grana. „Ruke ti izgledaju drugačije kada sanjaš. Naučila sam sve o tome iz knjige koju mi je Dejvid dao kada sam bila mala. Moji roditelji su mi je oduzeli – rekli su da je to glupost, a mislim da i Dejvid pomalo tako misli – ali nije bila. Iz nje sam naučila sve čemu du naučiti tebe.“ Bila je skoro zadovoljna, i mada su ovakvi trenuci bili prolazni, a ona i dalje ispunjena bolom i krivicom kojih se još nije oslobodila, sada su zaista bili češdi. To što se sprijateljila s Robom spasio ju je od nje same. On ju je vradao u život. „U pravu su, dakle“, rekao je Rob. „Ti jesi luda.“ Ona je zamahnula na njega i nasmejala se. „To je istina. Videdeš. Isto je i s vremenom. Vreme nikada nije dosledno i logično u snu. Satovi otkucavaju brže.“ „Budan sam.“ Osmehnuo joj se. „Vidiš? Radim to.“ Promrdao je prstima i zagledao se u njih. „Ne moraš da radiš sve u isto vreme.“ 64


„Ako ved moram da izgledam kao luđak“, rekao je Rob, „onda nameravam da izgledam kao pravi luđak.“ Adel je pogledala u svoje ruke, sa osušenom plavom bojom ispod noktiju, dok je brojčanik Dejvidovog sata sijao na sunčevoj svetlosti. Rob je bio u pravu: medicinske sestre bile su prezadovoljne njenim novim slikama vode – ako se to moglo tako nazvati – ali joj nije pomagalo. Umesto toga, shvatila je da zamišlja stari i napušteni bunar u šumi iza porodične kude. Videla je sebe kako stoji pored njega i sipa prošlost unutra. Možda de jednog dana otkriti da je on metaforički ispunjen, i onda de modi da ga pokrije i krene dalje. Možda de onda spavati. Kao što je nekada spavala. Nedostajalo joj je to vreme iza zatvorenih očiju. To je bio deo nje, a krivica nije bila dovoljna da ga potpuno isključi. „Jednostavno to uradi, Robe“, rekla je. „Bideš mi zahvalan.“ „U redu, u redu. Ipak, radim to samo zbog tebe.“ Namignuo joj je i osmehnuli su se jedno drugom, i toplota nije bila samo od sunca, nego je na trenutak dopirala i iz njene unutrašnjosti.

17 LUIZA Moj osedaj krivice zbog toga što sam uzela lažno bolovanje potpuno je zbrisan talasom tuge kada je Adam otišao, na mesec dana, istrčavši razdragano iz stana i nenamerno me povredivši kako to samo deca mogu da urade u uzbuđenju. Čim su se vrata zatvorila za njim, naš mali stan počeo je da deluje kao prevelik i prazan. Kao da su se svi odselili i ostavili me. Nisam znala šta du sa sobom. Motala sam se po stanu sve dok više nisam mogla da odolim primamljivosti flaše vina. Kada sam krenula po vadičep, videla sam u fioci svesku koju mi je Adel dala. Dugo sam zurila u nju pre nego što sam je uzela. Sa unutrašnje strane korica, gore u uglu, bilo je pažljivo ispisano ime. ROBERT DOMINIK HOJL, i te reči su me zainteresovale više nego spisak instrukcija na prvoj strani. „Uštini se i reci BUDNA SAM jednom na svaki sat.“ Nisam obratila pažnju na ovo zasad – ali bar ovo mogu da radim kod kude – i zagledala sam se u ime tog neznanca. Uvek sam volela knjige s rukom napisanim imenima, poput onih koje nađete u radnjama polovne robe, koje su nekada bile pokloni i imaju unutra napisane posvete, čitave priče skrivene iza nekoliko reči, a ni ova nije drugačija. Ko

65


je taj momak? Da li su Adel i Dejvid i dalje prijatelji s njim? Da li je on isto kao i ja mislio da je sve ovo glupo kada je Adel prvi put pokušala da mu pomogne? Okrenula sam stranicu, očekujudi da de biti još instrukcija, ali zabeleške, ispisane hemijskom olovkom, tesno zbijena i uglasta slova, sadržale su više od toga. Spisak pokušaja, bar mislim. Otvorila sam flašu vina, nasula ga u veliku čašu i udobno se smestila, radoznala zbog ovog zapisa kao iz vremenske kapsule, odlomka Adeline prošlosti, pa sam počela da čitam. Ako nastavim da se štipam kao neki glupan, ruke de mi biti u takvim modricama da de medicinske sestre misliti da ponovo koristim drogu (jebeno bih želeo da je tako), ali tako bar obelezavam prolazak časova na ovom usranom mestu. Dva dana brojanja prstiju, gledanja u časovnike i krvničkog štipanju – i ništa. Adel kaže da moram biti strpljiv. Bar to kaže sa osmehom. Nisam naročito strpljiv. Ali ipak umem da je nasmejem. I ona mene zasmejava. Jebeno sam zahvalan što imam Adel. Bez nje bi ovo govnjivo dobronamerno mesto bilo dovoljno da se bacim u jezero od dosade. Išao sam na jebenu rehabilitaciju. Ne znam zašto su morali da me pošalju ovamo i dvaput me kazne. Tako tipično zajebenu Ejlsu. Besplatno je, pa onda to uradi. Siguran sam da je ubedila doktora da me pošalje ovamo da se ne bih motao po stanu i da bi ona mogla da se kreše s bilo kim i bilo kad. Adel je drugačija. Pokušavam ovo sranje samo zbog nje. Snovi mi, zapravo, ne smetaju, ponekad mi se i dopadaju, na neki uvrnut način. Čine da se osedam življe nego u stvarnom životu. To ponekad deluje kao hodanje kroz vodu. Svi su glupi i dosadni. Svi su predvidljivi. Svi se bore samo za sebe. Uključujudi i mene, a opet, šta ljudi i očekuju? Da li su videligde živim, jebote? Ljudi su neizbežnogovna i zaslužuju da se prema njima tako i odnosim. Ipak, ne i Adel. Adel je zaista lepa, i iznutra i spolja. Naravno, pošto sam ovo napisao, ona nikada ne sme da vidi ovu svesku. Ne želim da mi se smeje. Ja sam možda zabavan i pametan, ali takođe znam i da sam mršav i pegav, a imam i glupe proteze na zubima. Ona ne bi to shvatila. Mislila bi da želim da je kresnem (što zaista ne želim). Pretpostavljam da mi se jednostavno vedina ljudi ne sviđa. Vedina ljudi čak i ne postoji za mene, ne zaista, ali sviđa mi se Adel. Volim da sam pored nje. Sredan sam pored nje i ne osedam toliki svrab i želju da se uradim kada sam s njom. Mi smo prijatelji. Smatram da smo verovatno najbolji prijatelji. Ne mogu da

66


se setim kada sam poslednji put imao najboljeg prijatelja ili prijateljicu. Adel Raderford-Kembel je moja prva najbolja prijateljica. To je zapravo – šašavo – prilično dobar osedaj. Kada se začulo zvonce na vratima, ustala sam tako brzo da sam skoro prevrnula flašu i prosula ono malo vina što je preostalo u njoj. Sveska je smesta zaboravljena dok sam trčala iz dnevnog boravka. To je Adam, mora da je on. Predomislio se. Na kraju nije želeo da otputuje na mesec dana i, plačudi i bacakajudi se, zahtevao je od Ijana da ga vrati kudi. Meni. Majci. Mami. Centru njegovog univerzuma. Uprkos ushidenim kricima koje je ispuštao kada je krenuo u pola šest, s medom Padingtonom stegnutim ispod ruke, toliko sam ubedila svoj pripiti mozak da se to on vratio kudi da sam, kada sam otvorila vrata, mogla samo da zbunjeno buljim. „Oh, to si ti“, rekla sam. „Zdravo.“ To nije bio Adam. Dejvid. Dejvid je na mojim ulaznim vratima, naslonjen na dovratak kao da ga pridržava. Moje oči su ga videle, ali se moj mozak mučio da u to poveruje. Dejvid je došao kod mene. „Zvala si da kažeš da si bolesna. Pomislio sam da navratim i da te obiđem.“ Izgledao je nespretno, ali to je nekako činilo da izgleda bolje, i odjednom sam bila veoma svesna čaše vina u ruci. Šta, dođavola, on radi ovde? Zašto bi došao ovamo? Zašto se nisam našminkala? Zašto mi je kosa raščupana? I zašto me, kao neku budalu, uopšte briga za to? „Bila je to glavobolja. Sada se osedam bolje.“ „Mogu li da uđem?“ Srce mi je jako zalupalo i pocrvenela sam. Izgledam užasno. Nije da je to važno. Zaista nije važno. Takođe se osedam kao da sam na poslu uhvadena u laži, a ispod svega toga je glupa tajna u koju sam se upetljala. Hej, ja sam prijateljica tvojoj ženi! „Naravno.“ Sklonila sam se u stranu, i tek tada sam shvatila da ni on nije sasvim trezan. Nije bio mortus pijan, ali oči su mu bile zamudene i nije bio baš siguran na nogama. Zastao je u kuhinji, a ja sam ga poslala dalje u dnevni boravak, pa sam donela još jednu čašu i novu bocu vina iz frižidera, a zatim mu se pridružila. Sveska koju mi je Adel juče dala bila je na stočidu pored sofe i, dok sam sedala, brzo sam je oborila na pod, gde on ne može da je vidi. Osetila sam blagu mučninu. Šta, kog đavola, on uopšte radi ovde? Da li du dobiti otkaz? U kakvom je raspoloženju?

67


Sedeo je na ivici sofe, ne uklapajudi se u moj haotični život; setila sam se prostranosti i urednosti njegove kude, pa malo zadrhtala. Na televizoru je bilo prašine, jer ga nisam brisala ko zna otkad, a Adamovo neprestano kretanje, slično vihoru, i dalje je bilo primetno u vidu razbacanih igračaka i konzole za video-igre, sa zapetljanim kablovima u uglu. Dodala sam čašu i novu flašu vina dok sam sebi sipala ostatke iz one koju sam ved skoro dovršila. Sutra du biti mamurna na poslu, ali sumnjam da du biti jedina. A bide petak i bar nedu morati da brinem o tome da Adama spremim za školu. To je učinilo da se osedam prazno, pa sam popila još malo vina. „Kako znaš gde živim?“ Delovalo je uvrnuto ovako sedeti pored njega. Celo telo kao da mi je bilo naelektrisano, odavalo me je, iako sam pokušavala da ostanem hladna. „Brinuo sam se da je moja krivica što nisi došla na posao.“ Nije gledao u mene. „Znaš, zato što sam bio tako odvratan prema tebi. Kažu da nikada pre nisi uzimala bolovanje.“ To je delimično tačno. Posao je dobar, i blizu je kude. Radije bih se vukla na posao i s gripom nego rizikovala da ga izgubim, a i to je divan odmor od školskih mama i dece. Društvo odraslih tri puta nedeljno. Osedala sam krivicu šta sam lagala za glavobolju. Trebalo je da budem iskrena, ali Adel je učinila da to zvuči tako razumno, a pošteno govoredi, nije da ni svi ostali to nikad ne rade. „Našao sam tvoju adresu i broj telefona u radnom kartonu, ali sam mislio da deš spustiti slušalicu ako te pozovem.“ Pogledao me je iskosa – odbrambeno, tužno i pijano. Bio je prelep. Vrsta muškarca koga želite da izlečite. Ko je on uostalom? Zašto mu je uopšte stalo do mog jednodnevnog odsustvovanja? I zašto bih ja spustila slušalicu svom šefu? Pomislila sam na policu s lekovima, telefonske pozive i Adelin slatki osmeh. Da li je on pokušavao da kontroliše i mene? Ili je to samo moj um video sumnjivo ponašanje prisutno kod svih muškaraca, a samo zato što sam ja ljuta na Ijana jer je sredan s nekom drugom? Uf, mrzim ovo preterano razmišljanje. „Verovatno bi trebalo da ideš kudi“, rekla sam. On se namrštio i osvrnuo oko sebe, kao da je odjednom primetio da nešto nedostaje. „Da li je tvoj sin otišao na spavanje?“ „Ne. Otputovao je s ocem na mesec dana. Otišli su danas.“ Otpila sam još jedan veliki gutljaj vina, iako mi se u glavi ved malo vrtelo, uprkos naletu adrenalina zbog Dejvidovog dolaska. „Ah“, izustio je on. Možda je bio malo pijan, ali nije bio glup, i mogla sam da vidim da je najzad razumeo moje jednodnevno odsustvo. Ipak, više nije mogao da

68


uradi bilo šta u vezi s tim, osim da kaže doktoru Sajksu kako je bio kod mene kudi i pio sa mnom, a to bi stvarno zvučalo čudno. „Mora da je lepo imati porodicu.“ „Ja sam imala porodicu“, rekla sam ogorčenije nego što mi je bila namera. Lisa je trudna. „Sada sam samohrana majka u Londonu, gde je uvek tako lako stedi nove prijatelje u tridesetim godinama. Zar ne?“ Podigla sam čašu. „Živeo rokenrol način života! U svakom slučaju“, dodala sam, „ti možeš da imaš decu. Oboje ste dovoljno mladi.“ Rekla sam ovo skoro agresivno – oštar podsetnik da je on oženjen. Podsetnik i za mene koliko i za njega. Ali moje telo nije moglo to da prihvati dok sam mu bila toliko blizu. On je brzo iskapio svoje vino i sipao još malo, i čak i u mom ne baš treznom stanju, pomislila sam da malo previše stručno to radi. Da li je ovo deo njihovog problema? Je li pijanac? Koliko često se napija? „Pitam se da li je to bila sudbina“, rekao je. „Naš susret u onom baru.“ Gotovo da sam se glasno nasmejala, ali umesto toga se začuo umorni kikot. „A ja sam mislila sam da je to prosto žešdi baksuz.“ Tada me je pogledao, zaista me pogledao, pravo u oči, i kao da nije primedivao da mi je kosa neuredna, da nemam šminku i da, u suštini, izgledam užasno. „Da li ti to tako vidiš?“ U stomaku mi se nešto uzburkalo. Nisam mogla ništa protiv toga. Nešto mi je radio. Kao da je moj mozak završavao zatvoren u kutiji, a moje telo preuzimalo kontrolu. „Pa, kad se sve uzme u obzir, nije ispalo baš sjajno za mene. Konačno sam srela muškarca koji mi se zaista sviđa, a on je oženjen.“ To je bilo flertovanje. Polupijano poluotvaranje vrata. Mogla sam da kažem da je to bila greška i da se više nikada nede desiti. Trebalo je da to kažem. Ali nisam. „Nisam se osedao toliko opušteno s nekim dugo vremena“, rekao je. „Stvarno smo se smejali, zar ne? Ljudi bi trebalo da mogu da nasmeju jedno drugo. To bi trebalo uvek da traje, šta god da se dogodi.“ To me je navelo da pomislim na ono što je Sofi rekla, da treba biti najbolji prijatelj sa suprugom, i osetila sam se tužno i izgubljeno. Šta on hode od mene? „Stan je veoma udoban. Oseda se da se u njemu živi.“ Primetio je moju postiđenost. „Znaš na šta mislim. Ovde živi porodica.“ „Mislim da je reč koju si tražio neuredan.“ „Stalno mislim na tebe.“ Rekao je to s tolikim kajanjem, ali meni je srce ipak poskočilo. Mislio je na mene. Odmah sam se upitala koliko često i šta misli, a moja savest je sve vreme šaptala: Ti poznaješ njegovu ženu, njegova žena ti se dopada, i: On ima čudne

69


promene raspoloženja i brak mu je uvrnut. Ali stomak mi se i dalje stezao i osetila sam nalet toplote i čežnje. „Ja nisam ništa posebno“, rekla sam dok su mi svi nervi treperili, osedajudi se nelagodno. „Tvoja žena je veoma lepa.“ „Da“, rekao je on. „Da, jeste.“ Popio je još vina, a to sam uradila i ja. Kuda ovo vodi? Da li vodi tamo kuda mislim da vodi? Trebalo je da mu kažem da ode, znam da je trebalo, ali umesto toga sam sedela gutajudi knedle, a celo telo mi je podrhtavalo od nervne napetosti. „Ali ti si…“ Tada me je pogledao i ja sam se sva rastopila. „Ali ti si divna.“ „Koliko dugo ste zajedno?“ Morala sam da umirim situaciju. Morala sam da umirim sebe. Trebalo je da mu kažem da je poznajem. Trebalo je, ali nisam. To bi bio kraj ovoga, šta god da je ovo bilo, a ja jednostavno još nisam mogla to da uradim. Ali još se ništa nije ni dešavalo. „Dugo“, odgovorio je i oborio pogled. „Zapravo, oduvek.“ Pomislila sam na način na koji je ona ispričala njihovu priču. Kako ju je on spasao iz požara. Zašto ovde nisam videla tu njegovu ljubav prema njoj? I zašto bi on to meni pokazivao? „Da li je i ona doktorka?“, upitala sam. Laži i istine – provere. „Ne. Nije. Nisam siguran šta je. Ona ne radi.“ I dalje nije gledao u mene, ved je promudkao vino i otpio još jedan dugi gutljaj. „I nije me nasmejala ved dugo.“ Tada me je pogledao i njegovo lice bilo je tako blizu mom da sam pomislila da de mi srce iskočiti iz grudi. „Zašto ste onda u braku?“ Te reči bile su takva izdaja Adel, ali želela sam da ga podbodem. Da vidim da li de prasnuti, ili de biti ispunjen kajanjem i otidi, ili tako nešto. Sva prethodna rešenost se osipala. Ako ostane ovde još malo, ponovo du napraviti budalu od sebe. „Ako ste nesredni zajedno, možda bi trebalo da se razdvojite. To nije tako teško jednom kada to uradite.“ Oglasio se kratkim i oštrim smehom, kao da je to najluđa stvar koju je čuo za ceo dan, dan u kome je slušao razne lude misli, a onda je neko vreme dutao, zuredi u svoju čašu. Ko je ovaj čovek koji se krije iza šarma i inteligencije? Čemu ova pijana sumornost? „Ne želim da pričam o mom braku“, rekao je najzad. „Ne želim da razmišljam o mom braku.“ Tada mi je dodirnuo kosu, a jedan zalutali uvojak obmotao se oko njegovog prsta i osetila sam se kao da je neko zapalio vatru u meni. Vino, Adamov odlazak, usamljenost i užasni osedaj pobede što je on u mojoj kudi samo su potpalili moju požudu. Želela sam ga. Nisam mogla ništa protiv toga. A i on je

70


želeo mene. Nagnuo se napred i usne su mu preletele preko mojih, lake kao leptiri u svom blagom draženju, i nisam više mogla da dišem. „Moram da…“ Postiđeno sam klimnula glavom prema hodniku, a onda ustala i otišla u kupatilo. Upotrebila sam toalet, a zatim se pljusnula vodom po licu. Ne mogu ovo da radim. Ne mogu. Još dok sam to mislila, brzo sam se oprala i zahvalila bogu što sam obrijala noge i depilirala se pre odlaska u teretanu s Adel. Pijana sam. Ne razmišljam pravilno. Ujutro du mrzeti sebe. Mislim ovo, a nalet belog šuma i pijane strasti sve to potiskuje. Adam je otišao na mesec dana. Lisa je trudna. Zašto ja ne bih mogla da dobijem bar ovo? Lice mi je pocrvenelo dok sam se gledala u ogledalu. Samo nodas, rekla sam sebi. Nede se dogoditi nikada više. On je možda ved otišao kudi. Shvatio je da je pogrešio što je došao ovamo i vratio se u svoju savršenu kudu, svojoj savršenoj ženi. To bi bilo dobro, pomislila sam, iako je moje telo tu misao proglasilo za laž. Ne mogu ja ovo. Ne treba ovo da radim. Kada sam otvorila vrata, on je stajao ispred i čekao me, i pre nego što sam mogla išta da kažem, privukao me sebi i njegova usta su se našla na mojim, i kao da me je protresla struja od glave do pete. Mislim da sam promrmljala da bi trebalo da prestanemo, ali sam mu istovremeno svlačila odedu pa smo se pijano zateturali prema spavadoj sobi. Morala sam ovo da uradim jednom. A onda du to izbaciti iz svog života. Mora da bude tako.

* * * Kasnije, kada smo povratili dah, a nismo baš znali kako da budemo zajedno, on je otišao na brzo tuširanje dok sam ja navukla svoju izanđalu kudnu haljinu i otišla da pokupim vinske čaše i flaše iz dnevnog boravka. Nisam znala kako se osedam. Nisam znala kako bi trebalo da se osedam. Glava me je bolela, a seks i vino su se spojili da me učine pijanijom nego što je trebalo da budem. On me spira sa sebe. Pokušala sam da ne mislim na Adel, koja ga čeka kod kude s nekom domadom hranom u rerni. Koža me je i dalje peckala od osedaja njegove blizine, mada mi je srce bilo šuplje. Prošlo je tako mnogo vremena da je delovalo kao da se moje telo upravo probudilo. Seks nije bio sjajan – oboje smo bili previše pijani za to – ali bilo je bliskosti i toplote, i on me je gledao dok smo se tucali, stvarno me gledao, i bio je čovek iz bara, ne moj šef i Adelin muž, a ja nisam dopustila da se moje oči ili ruke zadrže na ožiljcima koje je dobio spašavajudi svoju suprugu iz vatre.

71


Kada je ušao u kuhinju, bio je obučen i nije mogao da me pogleda pravo u oči. Osedala sam se jeftino. To sam i zaslužila. On se istuširao ne skvasivši kosu, bacio kondom u šolju i povukao vodu, ispirajudi sve dokaze neverstva. „Treba da idem“, rekao je. Klimnula sam glavom i pokušala da se osmehnem, ali to je više bilo grčenje lica. „Vidimo se sutra na poslu.“ Očekivala sam da otvori vrata i izjuri napolje, i na trenutak je izgledalo kao da de to i uraditi, ali onda se okrenuo i poljubio me. „Izvini“, rekao je. „Znam da je ovo sranje.“ Pomislila sam na Adelin slatki osmeh i poželela da mu kažem kako sam podjednako kriva kao i on za ovu izdaju, ali nisam mogla. „Zaboravi na to. Urađeno je. Ne možemo to da poništimo.“ „Ja ne želim to da poništim. Ali sve je…“ Oklevao je. „Komplikovano. Ne mogu da objasnim.“ Nije toliko komplikovano, htela sam da kažem. Ljudi sve vreme varaju. Razlozi su uvek sebični i niski, a komplikovani su samo izgovori koje smišljamo. Ipak, odutala sam. Glava me je bolela, a osedanja su mi bila zbrkana. „Moraš da odeš“, rekla sam, gurnuvši ga prema vratima. Nisam želela da kaže ništa više što bi učinilo da se osedam još gore nego što se ved osedam. „I ne brini, nedu ovo poneti sa sobom na posao.“ Izgledalo je kao da mu je laknulo. „Odlično. Ponekad ona… ne znam kako…“ Nije bilo nikakvog smisla rečenici, ali pustila sam ga da nastavi. „Ne volim da… ovo treba da ostane van ordinacije.“ On to razdvaja. Tako je rekla i Adel. Kada bi samo znala koliko ih razdvaja. „Idi“, ponovila sam, i ovog puta je otišao. Pa, pomislila sam kada su se vrata zatvorila, iznenada me ostavljajudi samu i užasno usamljenu, to je, dakle, to. Novo dno. Čak ni Sofi ne bi ovo uradila. Posle sve moje zabrinutosti zbog načina na koji se on odnosi prema Adel, ipak sam imala seks s njim prvom prilikom koja mi se pružila. Nasula sam čašu vode, popila ibuprofen pa se odvukla nazad u krevet. Nisam htela da razmišljam o tome. Ne želim da razmišljam o njima. Ne želim da razmišljam o sebi. Samo želim da sve to prespavam. Probudila sam se u kuhinji, pored otvorene česme, mašudi rukama oko lica, terajudi snove udarcima. Dahtala sam, a glava mi je bila uzavrela. Ved je bilo svanulo, zatreptala sam i brzo udahnula, na trenutak misledi od zraka ranog sunca da je plamen koji me okružuje, a onda sam se polako vratila nazad u svet, ali san mi je i dalje bio jasan u glavi. Onaj isti. Adam je izgubljen. Mrak oživljava da me

72


zarobi. Ipak, ovaj put je malo drugačije. Svaki put kada se približim Adamovom glasu i otvorim vrata napuštene zgrade, zateknem Adel ili Dejvida u zapaljenoj sobi, i oboje mi dovikuju nešto što ne mogu da čujem. Šest je ujutro i osedam se kao govno, a stomak mi se prevrde od mamurluka, krivice i ostataka sna – iscrpljena sam. Prekasno je da se vratim na spavanje, i na časak sam pomislila da uzmem i drugi dan bolovanja, ali ne želim da budem takva osoba. Su je ved primetila da ne dolazim ranije kao što sam nekada radila, a još jedan dan bolovanja bi je baš zabrinuo. Uz to, želim da vratim život na normalni kolosek. Da se pretvaram da se ono od prošle nodi uopšte nije dogodilo. Ispala sam takvo govno od čoveka, ali još dok to mislim, pomalo treperim od sedanja na seks. Nisam svršila – nikada ne svršim prvi put – ali on mi je probudio telo i bide potrebno neko vreme pre nego što se ono ponovo navikne na život bez seksa. Skuvala sam kafu i otišla u dnevni boravak, gde sam videla svesku oborenu na pod. To je učinilo da iznova osetim krivicu. Adel je pokušavala da mi pomogne, a ja sam joj vratila tako što sam spavala s njenim mužem. Kako sam dozvolila da se ovo dogodi? Morala sam da izolujem ono što se dogodilo sa Dejvidom, izdvojim to od Adel, jer bih inače mogla da uradim nešto glupo, na primer, da joj sve ispričam samo da bih se osetila bolje. A ja se nedu osedati bolje, ali de se zato ona osedati gore. Pomislila sam na Sofi i njene veze, i kako niko nikada ne priča to svojoj ženi, i kako je svačiji život verovatno zbrka tajni i laži kada malo pročeprkamo. Nikada ne možemo da vidimo ko je neka osoba zaista. U nekoj vrsti solidarnosti s Adel, uštinula sam se. „Budna sam“, rekla sam i osetila se glupo začuvši svoje glasno izgovorene reči u praznom stanu. Sve ovo je glupo, ali sam istrajala. Pogledala sam u svoje ruke i izbrojala prste. Nisam mogla da se zaluđujem da ustanem i pogledam na sat u kuhinji. Shvatila sam da taj deo mogu da obavim i na poslu. Ipak, ovo nije prava pokora. Ne u odnosu na ono što sam radila. To što sam dobra učenica teško da je nadoknada za ovu izdaju. Bože, boli me glava. Dejvid i Adel – ne znam zaista šta mi njih dvoje pojedinačno znače. On mi je sada ljubavnik? Novi prijatelj? Ništa od toga? Fascinirana sam njima – pojedinačno i kao parom, ali možda je to zaista sve. Osim haosa koji čeka da se dogodi. Ne mogu da ih zadržim oboje. Ne mogu. Moram da izaberem. Moj telefon, i dalje u spavadoj sobi, počinje da zvoni, i srce počinje jako da lupa.

73


„Bonjour Maman!“, kaže Adam i kikode se. „Zdravo, mama! Ja sam u Francuskoj i još nisam pojeo puževe, ali tata je rekao da bi trebalo da te pozovem pre nego što kreneš na posao…“ U tom trenutku, dok sam slušala njegovo ushideno i zadihano jutarnje brbljanje, osetila sam da bih mogla da poljubim Ijana. On je duboko u sebi znao koliko me je ovo koštalo, da pustim moje dete da ode s njima, naročito sada, naročito kada je trudnoda između nas. On zna koliko mi je važno da ga čujem, i poštedeo me je toga da ja budem ta koja zove. On zna da ne želim da se osedam uskradeno, iako je Adam moja beba i uvek de to biti. Zna da sam ponosna i da sam u stanju da reagujem preterano i samodestruktivno kada sam povređena. On me poznaje. Mogu da ga mrzim zbog načina na koji se poneo prema meni, i mogu da ga mrzim zato što je sredan, ali on me poznaje. Posle protekle nodi s Dejvidom, to je čudno utešno. Smejala sam se nekoliko minuta sa svojim malim dečakom, a onda je on odjurio nekuda, a Ijan mi je rekao da je sve u redu, da je vreme lepo i da nije bilo kašnjenja na putu. To je uobičajeni ljubazni razgovor, ali učinio je da se osedam bolje. Ovo je moj stvarni život, iako se sada osedam nesigurno na njegovoj ivici. Ovo je život s kojim moram da se pomirim. Kada eksplodira ovaj užasni haos koji sam napravila, bar du i dalje imati Adama, a i Ijana, na naš poseban način. Povezani smo detetom. Kada smo završili razgovor, osedala sam se bolje, a tuširanje je odagnalo najgori deo mamurluka. Pogledala sam u ruke pod mlazom vode i prebrajala prste. Uštinula sam se i rekla sebi da sam budna. Pokušala sam da ne mislim o seksu koji sam imala s Dejvidom, spirajudi njegove tragove sa sebe. Danas du nositi farmerke i staviti minimalnu šminku. Šta god da se desilo prošle nodi, ne može da se ponovi. Zaista ne može. Moram da uradim ono što je ispravno. A to nije Dejvid.

18 ADEL Kupila sam to kreditnom karticom, zajedno s ostalom robom u supermarketu. Obično čuvam sve isečke posle kupovine, za slučaj da ih on zatraži, ali on to nije uradio ved nekoliko godina, pa ako sad ponovo počne s tim, pretvaraču se da sam taj izgubila. Nedu modi da kupim sve što mi treba na taj način, ali zasad kreditna

74


kartica ima svoju svrhu. Ne mogu više da zakidam na novcu za kudne potrepštine, jer sam ga ved dovoljno potrošila da kupim Luizi mesečnu propusnicu za teretanu, tako da du morati da prilagodim svoju potrošnju u skladu s tim – da se poslužim Dejvidovom omiljenom frazom. Ipak, to znači samo da moram da podnesem nekoliko žrtava što se tiče moje omiljene hrane. Za nedelju pile iz supermarketa umesto iz mesare s organski gajenom živinom. Dejvid ionako nede primetiti razliku, iako je i dalje u srcu dečko s farme, ispod svih tih slojeva iza kojih se skriva. Ume da razlikuje sveže jaje od onih iz supermarketa, ali to je otprilike sve. Ja sam ta koja uživa u rastrošnosti u ishrani, a on mi to dopušta. Pogledala sam u elektronsku cigaretu, rezervnu bateriju i dodatna punjenja. Ona verovatno trenutno nije u takvom emotivnom stanju da odmah sasvim prestane, ali ovo de probati. Znam da hode. Ona voli da udovolji ljudima. Osetila sam još jedan nalet gorčine. Debela mala udovoljiteljka. Opirala sam se porivu da zavitlam tu skupu spravicu u zid. Razmišljanje o njoj nateralo me da još jednom zaplačem dok sam sedela u kuhinji, u koju je sunčeva svetlost nadirala kroz zadnja vrata i dok mi je slina curila iz nosa. Danas se nisam čak ni pogledala u ogledalo. Ne želim da vidim lepo lice koje me je izneverilo. Moja kafa stoji na stolu, hladna i netaknuta, i zurim zamagljenim očima u mobilni telefon koji stežem u rukama. Duboko udišem i obuzdavam se pre nego što brzo ukucam SMS koji sam unapred smislila. Nadam se da si dobro i da se snalaziš bez Adama: – (. Imam poklon za tebe, da te oraspoložim! Hodemo li u teretanu u ponedeljak? A onda na ručak? Pripremimo telo za bikini, iako ne idemo na odmor! Poz. Nisam pomenula svađu s Dejvidom od prošle nodi, ni kako je izjurio napolje, ni kako sam se pretvarala da spavam kada se najzad ušunjao unutra i otišao u gostinsku spavadu sobu. Nisam joj rekla kako je usred nodi ušao u moju sobu i stajao iznad mene, tiho zuredi, i dok sam ležala čvrsto sklopljenih očiju, mogla sam da osetim sav bes i mržnju kako zrače iz njegovog napetog i stegnutog tela, i jedva sam mogla da dišem dok nije otišao. Nisam joj rekla da nisam čak ni ustala da ga ispratim na posao, ved sam ležala plačudi u jastuk i pokušavajudi da ne povratim, i da još uvek pokušavam da ne povratim. Ne govorim joj to, koliko god da sam ljuta, ne želim da se oseda gore nego što se ved oseda. Ne želim da izgubim novu prijateljicu, iako me je izdala i puna sam

75


besa i zavisti prema njoj. Moram to da potisnem. Od toga nedu imati nikakve koristi i to nede učiniti da me Dejvid opet voli. To je jednostavno iskrslo kao iznenađenje. Nisam očekivala da se njihov odnos razvije baš toliko brzo. Prošle nodi sam mu nametnula raspravu, ali to i nije bilo teško. Previše toga je ključalo ispod površine: šumski zeleni zidovi spavade sobe, mačka, ono što se dogodilo pre nego što smo se preselili, i uvek, oduvek, tajna u našoj prošlosti, koja nas tako čvrsto povezuje. Mislila sam da de otidi negde da se napije, ali nisam očekivala da iz bara ode na Luizina vrata. Ne još. Ne sinod. Potekle su nove suze. U meni je postojalo bezdano vrelo suza i pokušala sam da ih obuzdam dubokim disanjem. Znala sam da de ovo biti teško. Morala sam to da ugušim. Luiza je bar pokušala da odbije. Ona ima dobro srce. Dobra je žena. Pomenula me je i pokušala da ga pošalje kudi. A i sama je bila pijana. Lako je izgubiti kontrolu u pijanom stanju; svi smo krivi za to. Mrzim je što je spavala s njim, kao i način na koji me to povređuje, ali ne mogu čak ni da je krivim za to. Upoznala ga je pre nego što je upoznala mene, i njena požuda ved je bila podstaknuta. Bar nije pokušala da ode s tim korak dalje na poslu, iako je ta prva nod u baru sigurno učinila da se oseda posebno u svom malom tužnom životu. Sviđala mi se zbog toga. Naravno da se vadarila s njim. Kako da se ljutim na nju što ga smatra opčinjavajudim kada ga i ja toliko volim? Ali to je bilo brže nego što sam očekivala. Dopadala mu se više nego što sam mislila, i to me je ostavilo bez daha. Morala sam da budem jaka. Omekšala sam tokom godina. Luiza je činila Dejvida srednim i to je jedino što je važno, iako želim da odem na kliniku i izvučem je na ulicu, čupajudi je za kosu i grdedi što je toliko slaba – što je tako lako raširila noge mom nevernom mužu. Podsetila sam se da mi je onapotrebna da ga usredi, a ja moram da se priberem i napravim plan. Otpila sam gutljaj hladne kafe i naterala se da izađem napolje na sunčevu svetlost. Svež vazduh izazivao je dobar osedaj na mom zažarenom licu. Još je bilo rano i svežina zore lebdela je pod sunčevim sjajem. Nadam se da nisam sve pogrešno shvatila. Nadam se da moja vera u Luizu nije neopravdana. Nadam se da je ona sve ono što mislim da jeste. Ako nije, sve bi ovo moglo postati vrlo komplikovano. Nisam želela da se zadržavam na tome. Moram da budem pozitivna. Pre svega moram da se naspavam. Da se dobro naspavam. Umorna sam, emocionalno i fizički, ali svaki put kad sklopim oči, njih dvoje su jedino što mogu da vidim. Njegovu bednu tugu dok sedi na izanđalom kauču. Njihovo pijano

76


kresanje. Suze samosažaljenja pod tušem nakon što je bacio kondom u šolju. Način na koji je trljao kožu penom za tuširanje iz malog putničkog pakovanja koje nosi u džepu sakoa, iste marke kao ona koju koristi kod kude, za slučaj da osetim neki njen zaostali miris s druge strane hodnika. Njena krivica i čežnja. Iznova sam osetila mučninu.

77


DEO DRUGI


19 LUIZA „Zašto si postao psihijatar?“, upitala sam. Nisam zaista mogla poverovati da ležim u njegovom naručju. Ovo je prvi put da ostane i razgovara sa mnom umesto da odjuri da tušem spere krivicu i ode. Nodas smo stvarno pričali, o mom razvodu, nodnim morama, smešnim sastancima koje je Sofi pokušavala da mi ugovori tokom godina. Smejali smo se i bilo je dobro čuti taj zvuk od njega. „Stvarno hodeš da znaš?“ upitao je. „Da.“ Klimnula sam glavom na njegovim toplim grudima. Naravno da želim da znam. Želim da znam sve o njemu. Uprkos tome što sam se zaklela da se ovo više nikada nede desiti, ovo je tredi put za deset dana. Jednom je to bilo za vikend – i mada sam mu svaki put rekla da ide kudi i da ne možemo nastaviti ovo da radimo, ipak sam mu dozvoljavala da uđe i puštala ga u svoj krevet; izgleda da nisam mogla da se zaustavim. Kao da se moja odlučnost rastapala kad ga vidim. Još gore od toga, zapravo sam čeznula da ga vidim. Pili smo, tucali se, a on me je gledao tako čežnjivo da mi se od toga slamalo srce. To je glupo. Ludo. Ali od toga mi srce jako lupa. Izaziva mi pulsiranje u celom telu. Dopušta mi je da se oslobodim na neko vreme. Pokušavala sam da se pretvaram da je on čovek iz bara, kako se ne bih osedala toliko loše, ali znala sam da se zavaravam. Postoji nešto što me privlači njima oboma. Trebalo je da kažem Dejvidu da poznajem Adel, ali trenutak da nešto kažem odavno je prošao, i kad bih mu sad to rekla, izgledalo bi kao da sam luda. Ali ne mogu sebe ni da nateram da prekinem prijateljstvo s Adel. Ona je tako ranjiva. I pokazala mi je drugu Dejvidovu stranu, koja me zainteresovala jednako kao i ona sama. Svakog dana odlučujem da jedno ili drugo mora da ode, i svakog dana odlažem donošenje odluke. Ved pomalo volim Adel na neki čudan način – ona je tako lepa, i tragična, i opčinjavajuda, i ljubazna prema meni. A onda je tu i Dejvid – mračna tajna. On je nežan i strastven u krevetu, ali nikada ne priča o svom braku, a ja znam da je to na izvesnom nivou štetno. Znam da bi trebalo da odustanem od jednog od njih dvoje, ali ne mogu sebe da nateram na to. Osedam se kao da sam upletena s oboje, da su oni utkani u mene. Što se više zaljubljujem u Dejvida, postajem sve više opčinjena Adel. To je opaki krug greha.

79


Počela sam s pokušajima razdvajanja, kao što to on radi. Razdvojila sam ih. Adel je prijateljica, a Dejvid ljubavnik, a ne njen muž opsednut kontrolom. To rešenje nije savršeno, ali skoro da funkcioniše. Dani su za Adel, a nodi za Dejvida. Ja ga možda viđam i više nego ona. Ne dopada mi se osedaj koji to izaziva. Jedan gotovo pobednički osedaj. „Kada sam bio tinejdžer, živeo sam na farmi i tu je bila devojčica koja me svuda pratila. Bila je usamljena. Njeni roditelji bili su bogati – imali su veliko imanje – i razmazili su je, ali su je takođe i zanemarivali, ako shvataš šta hodu da kažem. Oni si bili zauzeti ljudi. Ponekad i previše zauzeti da stvarno provedu imalo vremena s njom. U svakom slučaju, ona je brbljala dok sam ja radio, pričala mi o svojim nodnim morama, zbog kojih niko od njih nije mogao da spava“, rekao je Dejvid. „Nakon što sam shvatio da se zaista brine zbog toga, našao sam knjigu o spavanju i snovima u prodavnici polovne robe i poklonio joj je.“ Malo sam se trgla kad sam se setila da je Adel pomenula tu knjigu, i bilo je očigledno da je ona ta devojčica o kojoj govori. Osetila sam krivicu, ali i radoznalost. Zašto nije rekao da su njegovu ženu mučili ružni snovi? Nije da ne znam da je oženjen. Zašto je nikada ne pominje? „Da li je pomoglo?“ „Ne verujem. Sve je to bilo potpuno u stilu nju ejdža, ako se dobro sedam, i puno raznih budalaština. Takođe je za nju bilo prerano da to razume kako treba. Mislim da su joj roditelji to na kraju oduzeli, i umesto toga je poslali na neku terapiju. U to vreme imala je samo osam ili devet godina. Moj otac je bio farmer. Pa, više je bio pijanac nego farmer, i kad god bi doživeo neku nezgodu s alatom i mašinama, ja sam ga krpio. Znao sam da hodu da postanem doktor, iako je to tada izgledalo kao pusti san, ali davanje devojčici te knjige o snovima bio je prvi put da sam poželeo nekome da pomognem i s onim što se dešava u glavi. U delovima koje hirurški nož ne može da dosegne.“ Tada me je privukao bliže sebi i, mada mi zapravo uopšte nije rekao mnogo o sebi, osedala sam da je ovo bio neki njegov trud da podeli neke tajne sa mnom. „A to je zanimljiv posao“, nastavio je. „Udi u glavu drugih ljudi i videti šta ih čini tako tvrdim.“ Pogledao je u mene. „Zašto se mrštiš?“ „Ne mrštim se“, odgovorila sam. „Mrštiš se. Ili je to, ili ti je čelo vrlo naglo ostarilo.“ Šaljivo je nabrao svoje čelo, što je razvedrilo trenutak koji nije trebalo da bude težak, ali je nekako bio. „Ne znam“, rekla sam ja. „Samo mislim da bi ljudima glavu uglavnom trebalo ostaviti na miru. Ne dopada mi se pomisao da se iko poigrava mojim umom.“

80


Zaista to mislim, ali se takođe mrštim zbog Adel. Kako on priča njenu priču iz svog ugla. Devojčica koju je poznavao. To nije laž, ali nije sasvim ni istina. Osmehnuo mi se, ali nisam mogla da ne uživam u prizoru njegovih širokih ramena, kad sam podigla pogled. Farmerski sin. Možda izbegava da je pomene kako bi mi poštedeo osedanja, ali nije da sam ja neka naivna devojka koja ne kapira situaciju. „Da li si sigurna da radiš na pravom mestu?“ upitao je. „Mi se bavimo upravo petljanjem po glavama ljudi.“ „Zbog toga ja ostajem iza radnog stola i ne ležem na kauč.“ „Kladim se da bih mogao da te ubedim da legneš na moj kauč.“ „Nemoj da postaneš kočoperan, to ti ne priliči.“ Munula sam ga u rebra i oboje smo se nasmejali. „Ali ozbiljno“, rekao je posle jednog trenutka, „ako hodeš pomod s tvojim nodnim morama, mogu ti obedati da ti nedu dati jeftinu knjigu bajalica i poslati te kudi. Sada sam bolje obučen.“ „To je pravo olakšanje“, rekla sam, pokušavajudi da zvučim opušteno, ali mislila sam na svesku koju mi je Adel dala, i šta bi Dejvid pomislio da je znao za to. Skoro da sam poželela da je zaista ustao i otišao. „Možda bi trebalo da pronađeš tu devojčicu“, promrmljala sam. „Da proveriš da li joj je i dalje potrebna tvoja pomod.“ Posle toga više ništa nije rekao.

20 ONDA Kiša je silovito dobovala po prozorima i to je činilo Adel snenom dok je ležala na svom krevetu sa Robom posle njegove terapije. Trebalo je da bude u sobi za umetnost, ali dosadilo joj je slikanje. Išla je na jogu da umiri negovateljice – to de joj, navodno, pomodi da se opusti, i jeste, ali uglavnom zahvaljujudi tome što je bilo toliko dosadno – ali je zaista želela da bude na svežem vazduhu s Robom. Možda za promenu u močvarama umesto na jezeru. Iako nije trebalo da izlaze sa imanja bez vođe grupe, verovatno su mogli da se iskradu i niko ne bi primetio. U tome je problem s hipicima, kaže Rob. Tako su puni poverenja. Čak i ne zaključavaju kapije preko dana. „Budan sam“, rekao je Rob pored nje, štipajudi se. „Ipak, jedva da jesam. Sve je ovo tako sumorno.“

81


Ona se zakikotala i uzdahnula. Nadala se da de oluja potpuno raščistiti vazduh, ali je umesto toga njena žestina uminula i svela se na ovaj neprekidni sivi pljusak, i on je bio u pravu, sumorno je bila prava reč. „Kada de ovo proraditi?“, upitao je. „Toliko mi je dosadilo da brojim prste. Napola očekujem da ih jednog dana vidim jedanaest.“ „Odlično“, odgovorila je ona. „Kad se to desi, znadeš da sanjaš. A onda možeš da zamisliš vrata i otvoriš ih da kroz njih prođeš svuda gde zamisliš. U svakom slučaju, prošlo je tek nekoliko dana. Strpljenja, mladi džedaju.“ „Ako je sve ovo zajebavanje, onda de moja osveta biti slatka i strašna.“ „Gde deš preneti svoje snove?“ upitala je ona. „Kada budeš mogao da stvoriš vrata?“ Bilo je udobno ležati pored njega. Ne kao pored Dejvida, nije bilo te vreline strasti, niti lupanja njenog srca, ved nečega drugačijeg. Nečega mirnog i utešnog. „Hodeš li idi kudi?“ Tada se nasmejao. Ne svojim zaraznim toplim smehom, nego kratkim lavežom rezervisanim za izražavanje ironije. Ona je sada ved znala sve o njemu. „Jebi ga, ne. Iako možda stvarno sanjam o nekoj pristojnoj hrani. Na ovom mestu zaista moraju naučiti da dodaju malo ukusa u jela. Mmmm.“ Pokušao je da skrene temu razgovora, a ona je to primetila. Uvek je mislila da on ne govori o svojoj porodici zbog nje, jer ona više nema porodicu. Odjednom se osetila kao loša prijateljica. Toliko toga je bilo posvedeno njoj, njenom gubitku, načinu na koji ponovo da dođe sebi, kako da krene dalje, da je shvatila kako se on nikada zaista nije otvorio. On je nju zabavljao pričama o drogiranju, ali to je bilo otprilike sve. Ništa stvarno. Ništa emotivno. „Toliko je loše?“ Ležali su na leđima zuredi u plafon, ali sada se ona preturila na bok i naslonila na lakat. „Da li si zbog toga zacoktao?“ „Ne.“ Osmehnuo se. „Cokdem jer je to dobar osedaj. Što se tiče porodice, pa, uglavnom sam živeo sa sestrom Ejlsom. Ona ima trideset godina.“ Video je njenu reakciju na toliku razliku u godinama. „Da, ja sam bio naknadna pomisao, što je zapravo ljubazan način da se kaže greška. U svakom slučaju, sada živim s njom. A ona je sjebana, samo na drugačiji način nego ja, ali misli da je jebeni dar od boga. Sve je to pomalo usrano – ne želiš stvarno da znaš ništa o tome.“ „Ti si moj prijatelj“, rekla je ona, munuvši ga u mršava rebra. „Verovatno moj jedini pravi prijatelj osim Dejvida. Naravno da želim da znam za to.“ „Pa ti si, moja tragična Uspavana Lepotice, daleko zanimljivija nego ja.“ „Očigledno.“ Blago je pocrvenela. Dopadalo joj se kada je tako naziva, mada nije trebalo da joj se dopada, i njeni roditelji su bili mrtvi, a to je zvučalo skoro kao da im se podruguje.

82


On je dramatično uzdahnuo. „Bože, stvarno želim da se uradim.“ „Ja nikada nisam uzimala droge“, rekla je ona. „Čak ni travu.“ Na njega je bio red da bude iznenađen. „Ne seri.“ „Da, bukvalno ni šit. Mi živimo – živeli smo – usred nedođije. Autobusom u školu i autobusom nazad iz škole, a kad sam imala probleme, neko vreme sam dobijala časove i kod kude.“ „Svaki sloj ispod tvoje besprekorne kože postaje sve zanimljiviji. Časovi kod kude? Bože, nije ni čudo što si se zaljubila u seoskog momka.“ Pustila je da ta mala žaoka prođe bez reakcije. Znala je da on misli da je ved previše zavisna od Dejvida. To se osedalo podjednako i u onome što nije govorio i u onome što jeste govorio. „Verovatno demo morati to da ispravimo“, rekao je on. „Dopašde ti se.“ Ona se glasno nasmejala. Rob je činio da drogiranje zvuči kao nešto najnormalnije na svetu. Za njega je, kako je pretpostavljala, na neki način i bilo. A on nije toliko loš. „Bar neku travu.“ „U redu“, odgovorila je prihvatajudi igru. „Spremna sam za to.“ A trenutno je i bila, ali je takođe znala i da je malo verovatno da de se to dogoditi u Vestlandsu. Mogla je da se oseti divlje i slobodno kao Rob a da ne uradi to zaista. Ali možda je trebalo da to ipak i uradi, pomislila je buntovno. Možda je neko vreme trebalo da se ponaša kao normalna tinejdžerka. Šta bi Dejvid mislio? Pokušala je da potisne to pitanje iz glave. Znala je odgovor. Dejvid ne bi bio sredan. Ali da li njena prva misao o svakoj odluci treba da bude pitanje šta bi Dejvid želeo da ona uradi? To ne može biti normalno. Možda bi trebalo da bude malo sličnija Robu. Nezavisna. Lišena poštovanja. Sama pomisao na to delovala je kao izdaja. Dejvid ju je voleo i ona je volela njega. Dejvid joj je spasao život. Kako god bilo, pomislila je. Možda bi mogla to da uradi i ne kaže mu. Ne bi to bila neka velika tajna. Bio bi to samo trenutak zabave, koji bi sačuvala samo za sebe. Možda joj se to čak ne bi ni dopalo. Pogledala je u Dejvidov sat, koji je visio s njenog članka. Prošlo je dva. „Držaču te za reč“, rekao je Rob. „Uradidemo se zajedno. Bide sjajno.“ Ved je mogla da vidi kako njegov um ubrzano radi, pitajudi se kako to da sprovede u delo. Ona se pitala kako bi to bilo da je on živeo njen život. Možda bi sada bio na nekom velikom univerzitetu, sa stipendijom. Možda bi bio sin koga su njeni roditelji oduvek želeli. „Moram da idem“, rekla je, a on je iznenađeno podigao pogled.

83


„Nije valjda na još jednu seansu?“ Nelagodno je odmahnula glavom. Nije mu pričala za ovo. „Ne, reč je o mojim advokatima. Dolaze ovamo. Hodu da razgovaram s njima o nečemu. Znaš, ima toliko procedura u vezi s nasledstvom.“ Nije znala zašto se oseda toliko postiđeno, ali osedala se tako. „Treba da proverim kako je prošlo uklanjanje oštedenja na kudi. I da dovedem ljude iz agencije za obezbeđenje da po imanju postave alarme i tome slično.“ „Oni dolaze zbog toga?“ Skoro da je mogla čuti kako mu mozak radi. Pustila je da joj kosa padne preko lica dok je ustajala. „Da. To je komplikovano.“ Konačno mu je uputila blistav osmeh. Osmeh od kog se rastapa srce. Onaj koji je govorio da je sve u redu. „Ti se koncentriši na to da se redovno uštineš. Ako se uskoro ne otarasiš toga, pomislidu da glumiš svoje nodne more.“ On joj je uzvratio osmehom. „Važi, Jodo. Ali samo za tebe. Ipak bih prvo mogao da ga izdrkam.“ „Odvratno!“ Oboje su se osmehnuli dok je odlazila, i to ju je učinilo srednom. Znala je da se Rob brine. Znala je da misli da Dejvid ima previše kontrole nad njom. I znala je da on uopšte ne bi bio sredan zbog onoga što je planirala.

21 LUIZA Prošlo je deset dana otkad mi je Adel dala elektronsku cigaretu s pratedom opremom i nedelju dana otkad sam popušila pravu cigaretu, i nisam mogla da se oslobodim blagog osedanja samozadovoljnog ponosa dok sam je stavljala u tašnu i kretala na posao. Stvarno je trebalo ranije da je probam. Viđala sam ih svuda, ali kao i sve ostalo na mom ličnom spisku onoga što treba uraditi, prestanak pušenja je uvek završavao odložen za neki drugi dan. A nisam mogla da je ne isprobam kada je Adel ved potrošila novac na nju, s obzirom na sve ostalo. Nisam očekivala da de mi se dopasti, nisam očekivala ni da de delovati, ali bilo je lepo probuditi se a da mi kosa ne zaudara na dim. Isto je bilo i s mojom odedom. Adam de takođe biti sredan, i Ijan, mada to nije baš zaista važno, ali istovremeno nisam htela da budem ona vrsta majke koju druga žena može da osuđuje zbog toga što puši iako ima dete. A sada ne pušim. Istina, verovatno previše koristim ovu napravu – tako

84


lako je koristiti u stanu – ali zaklela sam se da du se, kada je Adam u stanu, odnositi prema njoj kao prema pravoj cigareti i izlaziti s njom na balkon. Bilo je živosti u mom koraku dok sam udisala letnji jutarnji vazduh, osedala sam se sredno. A nije trebalo. Sve je bilo, na mnogo načina, u potpunom haosu, i to sve mojom krivicom, ali nekako sam uspevala da ne obradam pažnju na to. Čak sam pomalo uživala, uz osedaj krivice, što je Adam otputovao. Sve vreme mi je nedostajao, ali sada sam imala više slobode. Mogla sam da budem svoja umesto samo Adamova mama. Ovog jutra vaga je pokazala da sam izgubila više od jednog kila. Ne samo da je ovo bio deseti dan elektronske cigarete nego i deseti dan bez testenina, krompira i hleba, i nisam mogla da verujem koliko se ved bolje osedam. Adel je bila u pravu. Ugljeni hidrati su đavolje delo. Treba ih čuvati za posebne dane, kada ugađamo sebi. Uz to je mnogo lakše držati se dijete kada Adam nije kod kude. Mnogo šnicli, ribe i salata. Jaja za doručak. Čak i nisam osedala preveliku glad, ali to je takođe delom bilo zbog toga što mi je stomak bio vezan u čvorove strasti i krivice vedi deo vremena. Možda du ipak izgubiti više od tri kilograma. Čak sam smanjila i vino, a ono što popijem preračunavam prema dnevnom rasporedu kalorija. Sada mi je potrebno da i ona stvar sa snom proradi, kako bih mogla pristojno da se ispavam nodu. Danas moram da obavljam rutine svakog sata umesto da počnem dobro i pustim da mi kasnije sve promakne. Odlučna sam da se više potrudim. Osedam se kao da, posle svega što Adel čini za mene, ja nju izdajem. Takođe znam koliko to ludo zvuči. Poranila sam – bar jednom u ovih poslednjih nekoliko dana – i umesto da uđem pravo unutra, odlučila sam da prošetam oko bloka i uživam u prelepom jutru. To takođe povedava zbir na mom brojaču koraka, novoj aplikaciji na mom telefonu, koja tiho insistira da ih napravim deset hiljada na dan. Još jedna Adelina ideja. Ona mi je dobra prijateljica. A najgore u svemu je što du, ako ovo ikada završi u nekoj televizijskoj trač-emisiji, biti prikazana kao grozna kučka. Možda i jesam. U svakom slučaju, tako se ponašam. Znam to. Ali ništa nikada nije tako jasno i sigurno, zar ne? Zaista mi se dopada Adel. Ona mi je najbolja prijateljica koju sam imala u poslednjih sto godina i toliko je drugačija od drugih. Tako je elegantna i draga, i zainteresovana za mene. Sa Sofi se osedam kao da je molim da budem uključena u njen raspored društvenih zbivanja. S Adel nije tako. Jedva da sam poslala neki SMS Sofi otkad se Adel pojavila. Njeno prijateljstvo trebalo bi da mi bude dovoljno, znam. Ali nije bilo. Možda nisam jela tako mnogo ovih dana, ali i dalje sam pohlepna. Adel i Dejvid. Želim ih oboje. Još jedan razlog zbog koga

85


nisam razgovarala sa Sofi. Ona bi mi sigurno održala pridiku zbog toga. Izvadila sam elektronsku cigaretu i puckala je u hodu. U svakom slučaju, rekla sam sebi kada mi se klinika ponovo pojavila u vidokrugu, seks ne može da potraje. Adam je odsutan još samo dve nedelje, a posle nedu puštati Dejvida nodu u kudu. Šta ako Adam ikada sretne Adel? Šta ako bude pričao o Dejvidu? I kakva to majka želi da pruži sinu takav primer? Da kaže kako je u redu da oženjen čovek navrati na seks i zatim ode? Pokušala sam da kažem sebi kako mi je to glavna briga, ali sam zavaravala samu sebe. Glavna briga bila mi je to što je Adam previše mali da bi čuvao tajne, i ako ikada iz nekog razloga navrati na kliniku posle škole, poslednje što mi je potrebno jeste da prepozna čoveka koji ponekad nodu poseduje mamu. Sve je to toliko nisko. I gore od toga, glupo je i sebično raditi tako nešto. Ali kad me Dejvid dodirne, ja oživim. Volim njegov miris na meni. Volim dodir njegove kože. Kada je on tu, ja sam kao tinejdžerka. A onda, kad sam sa Adel, osedam se kao da sam bitna. Ja sam njoj važna. Mogu da osetim kako se struk mojih pantalona blago pomera kada posegnem za ključevima od kancelarije. Očigledno postajem mršavija. Možda me Dejvid i Adel zajedno vradaju u život. „Nisam bila sigurna da li ga želiš.“ Su je pristavila čajnik i u ruci držala sendvič sa slaninom. Mogla sam da vidim masnu mrlju od kečapa na papiru. „Nema problema ako nedeš, uvek mogu da nađem nekoga ko ga želi.“ Osmehnula se. „Ili da ga, naravno, sama pojedem.“ „Ne, hvala“, rekla sam, sredna što prekidam još jednu rutinu. „Sutra je dan kada ugađam sebi.“ Bila sam gladna posle seksa od prošle nodi, ali sam u plastičnoj posudi imala dva kuvana jajeta, koja du pojesti umesto sendviča. Priprema je glavna stvar u dijeti. Adel me je i tome naučila, pa sam skuvala šest jaja odjednom i stavila ih u frižider. Slanina zaista miriše dobro, ali ima nekog čudnog zadovoljstva u tome što je odbijam. Kao da imam kontrolu, bar nad nečim. Nije slanina zadovoljstvo koje treba da odbijem, ali i to je neki početak. „Izvini“, rekla sam. „Trebalo je da ti pošaljem SMS. Dadu ti pare za sendvič.“ „Ne dolazi obzir.“ Su je spustila čaj ispred mene. „Trenutno izgledaš veoma dobro. Skoro kao da sijaš.“ Radoznalo me je pogledala. „Nisam trudna, ako me to pitaš!“ Uprkos skorašnjoj promeni u mom životu, reč trudnoda nikada nije daleko od mojih misli. „Zapravo sam htela da pitam da li imaš nekog novog.“ „Kamo srede.“ Zatim sam se nasmejala i usredsredila na jaja.

86


„Pa, samo tako nastavi i sve deš ih oterati“, rekla je. „Lepa žena, kao što si ti, ne bi trebalo da bude sama. Vreme je da se vratiš u igru i počneš da izlaziš.“ „Možda“, odgovorila sam. »Ali trenutno sam koncentrisana na sebe.“ I dalje sam se osmehivala, mada sam osedala blagu mučninu zamišljajudi kako pokušavam da objasnim sve to Su, s njenim doživotnim brakom i ustaljenim navikama. Ona bi mislila da sam luda i da grešim, a zaista i jeste tako. Ali sam takođe sredna po prvi put u, kako mi se čini, poslednjih sto godina, i da li je onda to zaista toliko strašno? Sve dok niko nije povređen? Svi mi čuvamo tajne. I Adel, i Dejvid, i ja. Sve dok ostane tako, zar ne mogu da imam ovo? Zar ne mogu da imam oboje? Su i dalje gleda u mene, sigurna da nešto krijem, i ne mogu da je krivim za to. Znam da mi oči svetlucaju i ima živosti u mom koraku, koje dugo nije bilo. Završila sam jaja i pogledala se u ruke, brojedi prste. Nadam se da je Adel dobro. Da li su se svađali prošle nodi? Da li je zbog toga došao? Ili je tvrdio da ide na svoj volonterski rad? Ponekad više razmišljam o njima nego o sebi. On je pio, ali nije bio pijan kada je odlazio. Verovatno je mogao to da prikrije. Počela sam da mislim da je prilično vest u skrivanju činjenice da mnogo pije. Možda bi trebalo da razgovaram s njim o tome. O njegovom pidu. Možda je to ono što ne valja u njihovom braku? A Adel uopšte ne pije. Kada zajedno ručamo, ja popijem čašu vina, ali ona ne. Moram smanjiti i vino. Manje vina svakako de pomodi da brže izgubim kilograme. Ostavila sam Su s njenim drugim sendvičem od slanine i otišla do Dejvidove kancelarije da uključim aparat za kafu. Na neki glup način, to je kao da se igram kudnog života s njim. Osedam treperenje u stomaku i ne mogu da potisnem ushidenje. Uvek sam volela svoj posao, ali sada postoji dodatno uzbuđenje u njemu. Zatekla sam sebe kako gledam u njegove ruke dok potpisuje recepte i pisma i prisedam se kako su me dodirivale. Gde su sve bile. I dalje ponekad mislim o tome koliko je Adel bila uspaničena kada je pomislila da de propustiti telefonski poziv, i na sve one pilule u njihovom ormaridu, ali možda u tome stvarno nema ničeg zlokobnog? Možda ona jeste neurotična. Čak je i sama priznala da je u prošlosti imala problema. Možda je Dejvidovo ponašanje pre zaštitničko nego želja za potpunom kontrolom? Ko zaista zna šta se dešava iza zatvorenih vrata? Ionako ne mogu da ga pitam za to a da ne odam da poznajem Adel, a onda bi on stvarno mislio da sam ludača koja ga uhodi, i odala bih Adel. Sve je to tako haotično. Znam da jeste, ali to nije zaustavilo moje srce da ne lupa u grudima kada se pojavio na vratima. „Dobro jutro“, rekla sam.

87


„Dobro jutro i tebi.“ Izgledao je umorno, ali osmeh mu je bio topao i iskren, plave oči svetlucale su samo za mene pa mi je vrelina nahrupila u lice. Ovo je smešno. Radimo zajedno svakog dana. Trebalo bi da sam se do sada navikla da ga vidim, ali ovo jutro je drugačije. Nešto se promenilo prošle nodi dok smo ležali u krevetu i pričali. Naravno da to nije potrajalo – poznati osedaj krivice uskoro se usadio između naših tela, koja su se hladila. Muškarci su čudni. Kao da je izdaja pre u smehu i bliskosti nego u seksu. Opet, pretpostavljam da i jeste. Ta pomisao me je najviše povredila i kad me Ijan varao, kada sam prestala da budem opsesivna prema seksu. Možda zato što je smeh teže razdvojiti. Sve je to užasna izdaja, to je bilo ono što sam želela da mu kažem dok je odlazio. Sve. Ali nisam mogla da se nateram da progovorim. Kako bih mogla? Ne želim da to prestane. To je iskreno iskazana neprijatna istina. Hodu da dobijem svoj kolač i pojedem ga. Hodu i svog ljubavnika i svoju novu prijateljicu. „Dobro si raspoložen“, rekla sam. Hteo je da odgovori, s poluosmehom na otvorenim ustima i rukama gurnutim u džepove pantalona, na način koji je činio da mi se srce potpuno rastopi, kada je ušao doktor Sajks. „Dejvide? Možemo li da popričamo?“ Ja sam se osmehnula i povukla se nazad iza mog radnog stola, zatvorivši vrata za sobom. Mali i skoro posebni trenutak između nas je prošao i verovatno je tako bilo i najbolje. Morala sam da se priberem. Šta god da je ovo, ne može da potraje, i ne smem da se vezujem. To je samo požuda. Prodi de. Ne može da se pretvori u nešto više, a ja to ne bih ni dopustila. Ipak, te reči su delovale šuplje. Srce mi je prebrzo lupalo da bi bile istinite. Pre ručka imala sam šest poziva od Entonija Hokinsa, i pri svakom slededem je postajao sve uzrujaniji dok sam se iz sve snage trudila da ostanem mirna dok ga skidam sa linije. „Kao što sam ved rekla, gospodine Hokinse, prenedu vaše poruke doktoru Martinu čim bude slobodan. Ako je ovo hitan slučaj, mogu li da vam preporučim da…“ „Hodu da razgovaram samo s Dejvidom. Moram da razgovaram s njim.“ „Onda du se pobrinuti da vas pozove čim bude mogao.“ Počeo je ubrzano da diše u slušalicu. „A vi svakako imate pravi broj mog telefona, zar ne? Ne želim da on pozove pogrešan broj.“ Ponovila sam broj telefona s ekrana i on je najzad prekinuo vezu. Dodala sam ovaj poslednji poziv na spisak poruka za Dejvida i poželela da izađe sa sastanka da

88


bi mogao da mi skine Entonija s grbače. Iskreno govoredi, bila sam pomalo zabrinuta. Koliko znam, njihove seanse išle su dobro, a Entoni je zakazao slededu za ponedeljak. Imao ih je tri nedeljno, ponekad i više, na sopstveni zahtev, i nadala sam se da ovo nije neko nazadovanje koje je izazvala iznenadnu potrebu da razgovara s Dejvidom pre vikenda. Doktori su najzad izašli iz kancelarije i prenela sam Dejvidu spisak poziva. „Znam da je vreme ručku, ali mislim da bi trebalo da ga pozoveš. Zvučao je prilično uzrujano.“ „Da li je zaplitao jezikom dok govori?“ Dejvid je proverio vreme kad su pozivi primljeni. „Ne. Ne, čini mi se da ne.“ „Pozvadu ga odmah. I možeš li da mi nađeš brojeve njegovih roditelja i pravnog savetnika? I njegovog lekara?“ Klimnula sam glavom. Vratili smo se odnosu šefa i sekretarice, što uopšte nije seksi, uprkos klišeima. „Posladu ti ih imejlom.“ „Hvala.“ I dalje je gledao u list papira sa spiskom poziva dok je ulazio u svoju kancelariju. Nekako sam se nadala da de se osvrnuti prema meni i osmehnuti se, ili tako nešto, ali nije. Njegove misli bile su u potpunosti posvedene Entoniju. To mi se dopadalo kod njega. Ovde ima doktora koji uprkos tome što su izvanredni u svom poslu – mogu u potpunosti da se odvoje od svojih pacijenata. Možda je to najbolji i najprofesionalniji način ponašanja, ali ne mislim da je Dejvid takav. Mada sumnjam da ti doktori piju svake nodi. On je čudan. Pitam se, kao što sam se uvek i pitala, kakvi ga demoni progone. Kako neko ko je toliko dobar u slušanju drugih i rasvetljavanju njihovih psiholoških profila može da bude tako loš kada treba da govori o sebi. Pojela sam salatu za radnim stolom, a zatim dopustila da me obuzme tišina tipična za petak po podne. Entoni je zvao još dva puta, iako mi je i sam potvrdio da je upravo razgovarao s Dejvidom. Rekao je da je nešto zaboravio i da mora ponovo da razgovara s njim. Ljubazno sam ga prekinula, ne želedi da budem uvučena u razgovor za koji nisam kvalifikovana. U pola tri sam videla da se lampica na Dejvidovoj prvoj telefonskoj liniji upalila. Poziv je potrajao otprilike minut i znala sam da je bio upuden Adel. Pokušavala sam da ne pratim njegove pozive na ovaj način, ali nisam mogla da se uzdržim. U pola jedanaest i u pola tri svakog dana. Kratki pozivi. Ne toliko dugi za ljubaznost iz poslovnih razgovora. Svakog dana to me podseda na Adelinu paniku da se vrati iz teretane, a ja sam do sada provela dovoljno vremena s njom da

89


vidim više ovih poziva s druge strane, iako je ona uvek odlazila u drugu sobu ili hodnik da ih primi. Od svega što nije bilo u redu u mom vlastitom položaju, od svega onoga zbog čega bi trebalo da se osedam grozno, ovi pozivi su me najviše mučili. Šta je to s njima? Kakvu to vrstu ljubavi osedaju? Da li je to uopšte ljubav? Žaoka zavisti ubola me je u stomak. Na kraju dana, kada su poslednji klijenti otišli i kada je pred nama ostao samo vikend, Dejvid je izašao iz kancelarije u sakou i s aktovkom u ruci. Nisam očekivala da se zadržava u firmi – nikada to nije radio i to bi bilo čudno – ali sam i dalje osedala blago razočaranje. „Da li je Entoni dobro?“, upitala sam, delimično iz zabrinutosti, a delimično zbog toga što sam želela da razgovaram s njim. Nije mogao da mi ispriča pojedinosti, to sam znala, ali sam ipak pitala. „Neka svi njegovi pozivi budu kratki“, rekao je on. „Zasad sam mu dao direktni broj telefona, ali ako ne bude mogao da me dobije, mogao bi da zove tvoju liniju. Nemoj da se upuštaš ni u kakve lične rasprave s njim.“ Klimnula sam glavom, pomalo zbunjena. Šta se dešava, dođavola? „U redu.“ Ipak, moje lice bilo je poput znaka pitanja, i on je mogao to da vidi. „On je opsesivan. Pretpostavljam da mu je heroin ublažavao tu crtu, ali se sad pretvorila u kliničku opsesiju. Nadao sam se da se nede tako brzo vezati za mene, ali pogrešio sam.“ Pomislila sam na sve one pozive. „Razvio je fiksaciju prema tebi?“ „Mogude je. Ali ne želim to da prebacujem na tebe u slučajevima kada ne može da dođe do mene. Nije da on misli da sam ja nešto posebno – ima on čitav istorijat opsesivnog vezivanja za nove ljude, ja sam samo deo tog obrasca.“ „Mogu da se pobrinem za pozive“, rekla sam. Želela sam da ukazem na to da sam zapravo prilično dobra u svom poslu, ali mi se sviđalo to što brine zbog mene. Ipak, ja sam više brinula za njega. „Da li je on opasan?“ „Ne, ne mislim tako“, rekao je i osmehnuo se. „Samo je pomalo problematičan. Ali nije tvoj posao da preuzimaš takve rizike.“ Su je bila u kuhinji i mogla je da nas dok je uzimala šolje iz mašine za pranje sudova, tako da nisam mogla da ga pitam za njegove planove za vikend – mada, u stvari, nisam ni želela da ih znam; Adel je uvek između nas, iako nikada ne biva pomenuta – i pošto je poslovno daskanje završeno, nespretno mi je poželeo prijatan vikend i krenuo prema vratima. Pogledao je iza sebe dok je odlazio, brzo se osvrnuvši preko ramena. Poslednji pogled. Od toga mi je stomak proključao od srede, a onda se uvrnuo od ljubomore. On ide kudi kod nje, na ceo vikend. Da U tad uopšte pomisli na mene?

90


Znam da nekada sigurno pomisli, jer se pojavio na mojim vratima prošle subote, ali kako misli na mene? Da li razmišlja da je ostavi zbog mene? Vblela bih da znam šta sam mu ja. Kuda ovo vodi, ako uopšte ikuda i vodi. Sigurno je trebalo da govori o tome do sada? Nismo deca. Iznova sam se osetila jeftino i klonula u stolici. Treba da završim s ovim. Znam da treba. Pogledala sam na sat. Bilo je skoro pet. Skrenula sam pogled pa ponovo pogledala u kazaljke, a one su ostale na istom mestu. Moram da pokupim posude za kafu, završim neke administrativne poslove za ponedeljak, a onda de biti vreme da i sama idem kudi. Mislila sam da večeras odem na džoging, ali bila sam toliko umorna od svog isprekidanog spavanja da sam ved znala da nedu. Uštinula sam se. „Budna sam“, promrmljala sam.

22 ADEL Iako smo proveli veče kod kude, kao i bilo koji drugi par – večera, televizor, minimum razgovora – Dejvid je ipak prošle nodi spavao u gostinskoj spavadoj sobi. Pravdao je to toplim vremenom, ali ovo je velika stara kuda i debeli zidovi održavaju prostrane sobe srazmerno svežim. Nije me pogledao dok je išao na sprat da legne. To nije bilo sasvim neočekivano, ali sam se i dalje osedala kao da me krhotina mog slomljenog srca probada kroz stomak. Kad sam ga jutros čula kako se krede po kudi, ustala sam i otišla u teretanu kako bih izbegla suočavanje s njim preko nevidljive i gorke podele u našem braku. Morala sam da iskalim neke svoje sputane emocije pa sam žestoko trčala na pokretnoj traci, zatim radila vežbe na mašinama, mnogo teže nego ranije, ali nimalo nisam uživala u tome. Sve mi je to izgledalo kao tradenje vremena. Zašto je to važno? Zašto sam ja još uvek važna? Stigla sam kudi na vreme da nam oboma spremim lagan ručak, a onda je on otišao. Na svoj volonterski rad. Neki loše obučen i neugledan čovek povezao ga je starim kolima. Svi oni izgledaju isto, ti dobročinitelji. To je nešto što se nije promenilo od mojih dana u Vestlandsu. Kao da ih loša odeda nekako čini vrednijim. Bar dobrotvorni rad nije bio potpuna laž, iako znam da ga je bar jednom iskoristio kao izgovor da izađe i vidi Luizu.

91


Kada je otišao, pomislila sam da joj pošaljem SMS i vidim da li je raspoložena da negde popijemo kafu – odjednom sam se osetila usamljeno u kudi – ali sam zatim odlučila da to ne uradim. Ne znam gde on odlazi ovih dana i, mada živimo u prometnom kvartu, slučajnosti se zaista dešavaju. Ne mogu rizikovati da nas on opazi iz kola samo zato što se osedam potišteno. Umesto toga čistila sam kudu sat-dva, ribajudi kupatila dok nisu zablistala a ja ostala bez daha, a onda me prekinuo zvuk ubacivanja subotnje pošte – zakasnele kao i obično – kroz otvor za pisma. Kada sam videla kovertu, poznati pečat firme u uglu i uredno rukom ispisanu adresu, bilo mi je drago što danas nisam započela svađu. To bi bilo previše i nepotrebno. I ovo d biti dovoljno da ga uznemiri. U mojoj glavi prošlost je kao živi pesak, a Dejvid je zaglavljen u njoj, i polako i sigurno tone. To me je iznova rastužilo. Otvorila sam kovertu i zagledala se u kolone troškova i pojašnjenja, pa preletela pogledom preko uvodnog pisma. U njemu nije bilo ničega neobičnog ili iznenađujudeg, mada nikada i ne bude. Mi se ne vradamo u Ferdejl haus i niko nije živeo tamo otkad je krilo izgorelo. Ponovo sam pročitala pismo. Na glavnoj građevini izvršeno je nekoliko popravki. Ograde su dobro održavane. Sve sigurnosne kamere rade. Nije bilo novih oštedenja na imanju. Gas i struja su i dalje uključeni, a računi pladeni. Vodovod i kanalizacija funkcionišu dobro. Najamnina za okolne poljane je ispladena. Letnji troškovi su uvek manji od zimskih. Nema potrebe da se toliko uključuje grejanje zbog škotske hladnode. Iskreno govoredi, mislim da je vedina ljudi zaboravila da imanje uopšte i postoji: zamak Uspavane Lepotice iza redova žive ograde. Spustila sam pismo i račune na kuhinjsku tablu, gde de ih Dejvid videti. Namestila sam ih da izgleda kao da sam ih nemarno bacila tamo. To de ga takođe iznervirati. Nije trebalo da otvaram kovertu. Trebalo je da je stavim na pisadi sto kada sam videla pečat firme. Bila je adresirana na oboje, ali svi odavno znaju da on upravlja novcem. Ja sam samo lepa lutka: tragična supruga o kojoj se treba brinuti. Advokati su prestali da nas pitaju hodemo li prodati imanje. Nikada ne bismo mogli da ga prodamo. Iako, možda, u bududnosti… stomak mi se okrenuo od svih tih mogudnosti. Od mogudnosti da naša tajna bude razotkrivena i puštena da se smrvi u prah, a zatim i u ništavilo. Da budem oslobođena od nje. Misao je vrtoglava, ali me takođe ojačava. Pogledala sam na sat. Pola devet. Napolju je letnji dan počinjao da gasne. Dejvid de biti napolju do deset. Nije želeo da ga večera čeka, tako da nisam morala

92


da brinem za to. Ipak, imala sam mesto na koje mogu da odem, i nema svrhe da to dalje odlažem. Moram da budem pripremljena. Moram da budem spremna. Na neki način, jedva čekam na to. Samo moram biti vrlo, vrlo obazriva.

23 LUIZA „Čoveče! Da li si urađena ili tako nešto? Mislim, ovo u šta si se uvalila pravi je festival sranja! Čak i ja to mogu da vidim, a znaš koliko ja volim dobru zbrku!“ Sofino neodobravanje čulo se jasno i glasno preko telefona, i odmah sam poželela da joj ništa nisam ispričala. „O čemu li si razmišljala? I zašto mi ved nisi rekla?“ „Bila sam zauzeta“, promrmljala sam. Šta njoj daje pravo da tako donosi presude? Ona nije u poziciji sa mi sudi. „Ne seri! Tu stvar sa šefom na stranu, to nije dobro. Koliko god sam sredna što se izvlačiš iz toga, to nije baš ono što sam imala na umu.“ Pokušavala je da ublaži svoj zaključak šalom, ali ja sam i dalje bila crvena u licu dok sam koračala po kudi. Pozvala me je samo zato što su njeni planovi za to veče propali i ostala je kod kude s Elom. Verovatno nije čak ni primetila da joj nisam slala SMS-ove sve ovo vreme. „Znam, znam“, rekla sam ja. „I završidu s tim.“ „S kim deš završiti? S njom ili s njim? Imam osedaj kao da se krešeš s oboma.“ Zastala je. „Da li se krešeš s oboma?“ Blago sam se osmehnula na to, iako sam bila ljuta na nju. „Ne, naravno da ne. Samo… ne znam – svaki put kada pokušam da završim s jednim ili drugim, ne mogu.“ „Hodeš li moj savet?“, rekla je Sofi pre nego što ju je tanak glasid prekinuo iz pozadine. „Sačekaj, Luiza.“ Glas joj se utišao kada se okrenula na drugu stranu. „Šta?“ rekla je iznervirano. „Rekla sam ti, Ela, mama razgovara telefonom. Idi pitaj tatu. Pa pitaj ga ponovo.“ Ponovo sam začula njen glas iz blizine. „Izvini, Lu. Prokleta deca…“ Grlo mi se steglo. Nisam bila sigurna da želim njen savet. Ono što sam stvarno želela bilo je da se nasmeje i kaže mi da je sve u redu, da je sve to tako uzbudljivo? Ali imala sam osedaj da nede biti tako, i bila sam u pravu.

93


„Ako želiš moj savet, draga“, nastavila je, „otarasi ih se oboje. Ne možeš da joj budeš prijateljica jer deš uvek biti žena koja se kresala s njenim mužem, a to je sranje, a ne možeš da budeš ni njegova ljubavnica jer je oženjen ženom kojoj si bila prijateljica, a to je takođe sranje. To što imaš takvu vrstu veze dovoljno je velika tajna, i to od one vrste za koju ne mislim da si stvorena – a to je kompliment. Ti si previše dobra za to, Lu. Prijavi se na Tinder ili tako nešto. Tamo ima mnogo privlačnih muškaraca – veruj mi. Samaca i tako tih. Kunem ti se bogom, ako ne budeš imala otvoren profil pre nego što te slededi put vidim, bide problema. U redu?“ „U redu“, odgovorila sam, lažudi kroz stegnute zube kako bih je umirila i otarasila je se. „Moram da idem, Lu – Ela samo što se nije raspekmezila. Ali čujemo se. Tu sam ako ti budem trebala.“ Prekinula je vezu, ali i dalje sam čula njene reči kako mi odjekuju u glavi. Otarasi ih se oboje. Njoj je lako to da kaže s njenim životom punim zbivanja, i porodicom i vanbračnim vezama. Sofi nikada ne nedostaje pažnje i društva. Verovatno je nedu ni videti pre nego što se Adam vrati, a onda du morati da šutnem Dejvida, tako da de sve biti rešeno. Nije da moram da bilo šta radim kako bih udovoljila Sofi. Kada je ona meni pričala o svojim aferama, ja sam slušala i klimala glavom, čuvajudi svoja mišljenja za sebe. Zašto ona nije mogla da postupi isto? Misli da zna najbolje, ali ne zna. Ne mogu da zamislim da bi mi Adel ikada na taj način govorila šta da radim. Adel bi slušala i pružala podršku – kao prava prijateljica. Shvatila sam koliko to ludo zvuči, s obzirom na situaciju, pa sam odlučno isterala Sofi iz glave i nasula sebi drugu čašu vina, dodajudi malo vina da mi potraje duže. Nisam se osedala previše loše, jer je to ulazilo u moj predviđeni broj kalorija, a iskreno govoredi, mogla sam da budem i gora. Vikendi su teški za držanje dijete, ali sada, kad osedam razliku, postaje lakše. Nisam džogirala jer me loše spavanje sjebalo, ali jesam otišla u dugu šetnju, i mada sam žudela za nekim pecivom, pojela sam ribu i povrde za večeru pre nego što sam pozvala Adama i Ijana i saslušala o svim poslasticama koje su oni jeli, što je učinilo da mi stomak zakrči još više. Dakle, nedu sebe prekorevati zbog vina. Moram nekako da se zabavim, a to što du se malo napiti nede me zavesti na mračnu putanju prežderavanja. Ormari su prazni, a ja sam previše lenja da izađem u ovo doba nodi. U svakom slučaju, vino mi je potrebno da zaspim. Sigurna sam da su se moje nodne more pogoršale, ali pretpostavljam da to i nije neko iznenađenje, pošto se tucam s mužem nove

94


prijateljice. Izgovorila sam tu reč u sebi toliko grubo da sam se malo i trgla. Da, nije ni čudo što mi je san tako isprekidan. Prelistala sam televizijske kanale tražedi nešto što de mi privudi pažnju. Na programu je neka grozna emisija s mladim talentima, ali to je otprilike sve. Stara epizoda Frostovog dodira. Ništa što bi me privuklo. Popila sam još vina i misli su mi opet odlutale na Dejvida i Adel. Neki deo mog mozga uvek misli na Dejvida i Adel. Da li on misli na mene? Da li ona misli na mene? Skoro sam se nasmejala. Koliko je to sjebano? Treba da ranije legnem. Sutra bar mogu ostati da ležim ako budem loše spavala. Otišla sam u kuhinju i nasula čašu do vrha. Ostaje mi i dalje nešto malo manje od pola flaše ako se sada zaustavim, a to je daleko bolje nego inače. Da li Dejvid pije kod kude? Da li su izašli na večeru? Da li imaju neku vrstu seksa iz krivice? Da li on poredi naša tela? Bože, nadam se da ne. Pitanja mi zuje u glavi i odustajem od pokušaja da ih potisnem. Vadim svesku iz fioke u kuhinji. To je moja veza s njima, i ako de mi oni biti u glavi, onda bih mogla i da zaronim u Adelinu prošlost, iako mi je naporno da razaznajem nažvrljane i zbrkane reči. Uz to, bila sam mnogo bolja u ustaljenim postupcima u proteklih nekoliko dana. Možda de mi ovo pomodi da zaista ovladam njima. Isključila sam televizor i ponela čašu s vinom u spavadu sobu. Osedala sam blago i umorno zujanje u glavi, iako nisam popila previše. Dijeta me pretvara u nekoga ko se lako napija. Pokušala sam da ne mislim koliko sam ved laka, kad se sve uzme u obzir. Zadržala sam majicu kratkih rukava na sebi, ali sam ostatak odede bacila na pod i uvukla se u krevet. Oči su mi ved bile teške i otpila sam veliki gutljaj vina. Nisam oprala zube. Uradidu to kada završim pide – menta i vino nisu dobra mešavina – ali velike su šanse da du verovatno zaspati pre toga, a onda to uraditi kada me ružni snovi probude nekoliko sati kasnije. Baš sam u rokenrol fazonu, pomislila sam, napola se osmehujudi zbog toga koliko u stvari uopšte nisam u tom fazonu – u krevetu sam pre deset – a onda sam uključila lampu pored kreveta i otvorila svesku. Sitni uglasti rukopis isprva je smetao mojim očima, ali polako sam se navikla na oblik slova. Adelina i Dejvidova prošlost. Tvoje povezivanje, rekao mi je moj unutrašnji glas. Čitaš ovo da bi pomogla sebi da bolje spavaš. Kako da ne, odgovorila sam sebi. Znam da je to laž. … Počelo je isto kao i obično. Ja trčim, a oni svi jure za mnom. Dileri iz zgrade, moja odavno nestala beskorisna majka, Ejlsa, onaj dečak

95


koga sam onomad prebio u uličici bez ikakvog drugog razloga osim što me koža zasvrbela, što nisam mogao da se uradim i što je u meni kipeo bes. To su oni, znam da su oni, ali i nisu oni. Čudovišne verzije, kako ih stvarno vidim; utonule oči, mlitava koža, oštri zubi, okrvavljeni jer sve isisavaju iz mene kako bi nastavili da postoje. Imam ožiljke na rukama gde su me mama i Ejlsa ugrizle pre nego što sam im se oteo. Ne treba mi doktor za glavu da mi kaže o čemu se tu radi. Oni to zovu krivicom. Krivicom zbog moje zavisnosti i učinka koji je to imalo na porodicu. Nemaju oni pojma šta je u mojoj glavi. Ožiljci, ujedi i sisanje moje krvi povezani su s time što su me one poslale na rehabilitaciju i naterale me da odustanem od jedinog u čemu zaista uživao u ovom sumornom životu. Trčim kroz blok visokih zgrada. Ne onaj u kome živim s Ejlsom, nego onaj u kome su moja mama i Šenks, njen momakpedofil, kome je pravo ime Teri, živeli pre nego što je on nestao. Blok je star i u liftovima tako gadno smrdi na pišadku da čovek mora da pomisli: jebeš ovo – i da krene stepenicama. Ja sam u snu na stepenicama i mogu da ih čujem iza sebe, kako me dozivaju, vređaju. „Znamo mi tebe! Nemoj misliti da ne znamo!“, vrišti moja mama. Glasovi su im vlažni, u njihovim ustima je previše oštrih zuba. Mogu da čujem zveket metala o betonske stepenice i noge mi propadaju kao da se kredu kroz sirup. Ne mogu nimalo da ubrzam. Stigao sam na odmorište i osvrnuo se. Oni su dva odmorišta niže, ali se kredu brzo u ludom poluzverskom čoporu. Na rukama su im umesto prstiju dugi oštri noževi, koji se vuku za njima. Dolaze da me iseku na komade i pojedu. Previše sam umoran da nastavim da trčim uz stepenice i gledam prema vratima hodnika u kom se nalazi niz usranih stanova. Odnekud dopire glasna rep muzika. Na vratima je prljava staklena ploča i kroz nju vidim Šenksa, koji nikad ne izostaje iz takvih scena. On zuri u mene kroz prljavo staklo, podiže prst-nož i maše njime kao da me tera. Zaglavljen sam. Uhvatiče me, znam to. Njihovi prsti isedi de me na komade. Tad se obično ukočim u snu i probudim se tek kad me Ejlsa dohvati. Ali ne i ovog puta. Ovoga puta ja u snu imam svoj trenutak. Vrata. Prsti.

96


Spuštam pogled na svoje ruke. Na desnoj imam još jedan mali prst. Stojim na odmorištu i skoro da se smejem. Sanjam i znam da sanjam. Zvuk grebanja metala nestaje dok se koncentrišem. Gledam u vrata na odmorištu, ali znam da to nisu vrata koja tražim. Okredem se prema zidu na kom su traljavo nažvrljani neki amaterski grafiti. U glavi preslažem linije tako da formiraju mala vrata s okruglom kvakom, kao na dečjim crtežima. Čudovišta iza mene se približavaju, ali ja ne obradam pažnju na njih dokpružam ruku da otvorim svoja nova vrata. Mislim na plažu. Ne onu s govnjivog odmora na koji smo išli u Blekpul, gde je kiša padala skoro svaki dan, a Ejlsa sve vreme imala tinejdžerske izlive besa jer nije mogla da dovede svogpegavogglupana od momka, nego stvarno otmenu plažu, kao u izlozima putničkih agencija. Okrenuo sam kvaku i zakoračio unutra. Moja nodna mora je nestala i našao sam se na beloj plaži, s toplim povetarcem u kosi, vrelim peskom između nožnih prstiju i toplom vodom koja ih zapljuskuje. Bio sam u šortsu i majici. Bio sam miran. Hteo sam da se smejem. Hteo sam da Adel vidi ovo i onda se ona odjednom pojavila – Adel iz sna. Voda je neprirodno plava, ali uvek sam zamišljao da je okean takav. Dodajem delfine. Dodajem konobara koji ide prema nama s koktelima u velikim čašama. Izgledaju čudno. Nikada nisam pio koktel, ali on ima ukus šlaga od jagode, kako i mislim da bi trebalo da bude. Skoro da sam dodao i iglu i uradio se, ali nisam. U snu sam se nasmejao i onda se Adel iz sna takođe nasmejala, i tada više nisam mogao da izdržim i probudio sam se. ALI URADIO SAM TO. Jebiga, ne mogu da verujem da sam to uradio. Uradio sam to, jebote! Mogu da budem kralj svojih snova. Sledediput de biti još bolje. Znam to. Previše sam uzbuđen da ponovo zaspim. Četiri sata ujutro je i svi spavaju, ali meni srce jako lupa. Nisam se osedao ovako dobro ne znam ni sam otkad. To je bilo kao magija. Prava magija, a ne trip od droge. Jedva čekam da odem i ispričam Adel, ali devojke su u drugoj polovini kude i ne mogu da rizikujem da me tamo uhvate. Izbacili bi me. Kada sam tek došao ovamo, jedva bih to dočekao, ali sada više ne. Potpuno sam odlepio. I dalje se cerim kao budala dok ovo pišem. Nedu joj redi da sam je zamišljao na plaži sa mnom, da se odmah pojavila, kao što i treba da

97


bude. Kao da uopšte mogu da zamislim da sam sredan bez nje. To i mene dovoljno raspameduje, a bog zna kako bi se ona osedala zbog toga. Sada je prošla ved skoro polovina našeg boravka ovde. Šta de se desiti kada odemo? Ne mogu da zamislim da bi me doktor Dejvid želeo u svojoj blizini. Adel kaže da bih mu se dopao, ali ona ne poznaje ljude kao ja, a on meni deluje kao manijak za kontrolu. I dalje se pitam u čemu je štos s onim advokatskim sranjem. Nisam navaljivao na nju u vezi s tim, ali posle toga je bila čudna. Na kraju de mi sve redi. Dobar sam u navođenju ljudi da govore. Na seansama sada više slušam nego što govorim. Svi žele da govore o sebi. To je suština. Možda bi trebalo da se prijavim za jebeni posao ovde. (Šala). Ptice se napolju bude. I dalje ne mogu da verujem da sam to uradio. Sve ono štipanje i brojanje prstiju na kraju se isplatilo. Kontrolisao sam svoj jebeni san. Dejvid to ne može. To je nešto što je moje i njeno… Oči su mi zamudene i shvatam da čitam poslednju rečenicu dva puta, pošto mi u glavi zuji od vina. Sklapam oči. Samo na sekundu. Sveska mi klizi iz ruke. Treba da operem zube, mislim neusredsređeno, a onda zaspim.

24 ADEL To je jednostavno grozno. Grozno. Nema druge reči da opiše ovo jutro. Vikanje je prestalo, ali ova mrtva tišina je još gora. Osedam mučninu. Drhtim. Zaista ne znam šta da kažem, ni da li išta treba da kažem. Ili mogu da kažem. Sve je ovo moje delo. „Prelazim u gostinsku sobu. Zasad. Na neko vreme. Mislim da je tako najbolje. Dok ne odlučimo šta demo.“ Glas mu je profesionalno miran, ali on je živahan. Poznajem ga. Želim samo da plačem, ali to ne činim. Zadržavam nadmen i nezainteresovan izraz lica. Ne želim da on zna koliko me povređuje. „Gde je kreditna kartica?“, pita, a oči su mu hladne. Stvari koje sam naručila preko kanala za kupovinu počele su da stižu u osam ujutro i sve su isporučene do devet. Savršeno sam podesila vreme isporuke, 98


dodatno plativši za strogo određen vremenski raspored. Za kupovinu mi je bio potreban samo sat usredsređenog truda, ali Dejvidov račun ved se ubrzano praznio za iznose mojih nasumičnih kupovina. Novi aparat za kafu – najbolji model. Nova mašina za hleb – takođe. Malo nakita. Veoma skup foto-aparat. Kuhinjski sekač sa svim dodacima. I piece de resistance1 traka za trčanje. Na hiljade funti je otišlo. Kao neko dete, skinula sam tašnu s naslona kuhinjske stolice i dodala mu je, a zatim gledala kako izvlači dragocenu karticu iz mog novčanika i seče je. „Mislio sam da bi ovo trebalo da bude novi početak“, rekao je bacajudi parčide plastike u kantu za smede. Izgledao je tako hladno. Htela sam da mu kažem da de sve biti u redu i da mi veruje, ali nisam mogla. Krenula sam ovim putem, radedi sve da ga odbijem od sebe i usmerim prema njoj, i morala sam da ostanem na tom putu. Ne mogu sad da budem slaba. Moram imati vere u Luizu, Dejvida i mene da bih učinila da ovo funkcioniše. „Mislio sam da je s ovim odavno završeno“, promrmljao je i zagledao se niz hodnik koji je izgledao kao da smo se upravo ponovo uselili jer su kutije bile razbacane na sve strane. „Organizovadu da se sve pošalje nazad.“ Zastao je. „Možeš da zadržiš traku za trčanje, ako želiš.“ Znala sam šta je mislio. Time je još više vremena mogao da me zarobi u kudi. „Možeš da je vratiš“, rekla sam. Ne može da mi poništi članstvo u teretani. Platili smo za godinu dana unapred. Tako je jeftinije, a u to vreme sam pokušavala da mu učinim po volji. Naš novi početak. Zurila sam u njega. Da li je u njemu i dalje preostao i najmanji plamičak ljubavi prema meni? Sigurno jeste. Mora biti da jeste. Ponovo je gurnuo ruku u moju tašnu i uzeo mi i ključeve od kude. „Moram da odem do socijalnog centra. Nemam izbora. Tamo je organizovano psihološko savetovalište, ali bidu odsutan samo dva sata.“ Naravno da mora da izađe. Posao je na prvom mestu. Uvek je želeo da pomaže ljudima. Osim nama. Osim meni. Od toga je odustao. Za mene postoje samo pilule, pilule i još pilula. Nisam shvatala zašto mi je uzeo ključeve dok nije otišao do vrata kuhinje, zaključao ih, i stavio ključ u džep, a onda sam se oglasila oštrim i neprijatnim smehom. Nisam mogla da se uzdržim. „Zaključavaš me?“ Nisam mogla da verujem. Naš brak je ved neko vreme izgledao kao zatvor, oboje smo to osedali, ah da li sad postaje i moj tamničar? „To je za tvoje dobro.“ Bar je imao pristojnosti da pocrveni i da me ne gleda u oči. „Samo ovo jutro. Ne mogu da… ne mogu da…“ mučio se da pronađe prave 1

Fr. fraza – najbolje od nečega, nešto čemu se ne može odoleti. (Prim. prev.) 99


reči. „Ne mogu da budem ometan.“ Slabašnim pokretom je pokazao na hodnik, a onda na mene. „Svim ovim.“ Skrenuo je pogled u stranu. Nije mogao da me pogleda. „Odmori se malo. Možda treba da ti ponovo promenimo lekove. Sredidu to sutra.“ Pažnju mi je privukla ta reč ometan. Hteo je da kaže da ne može da bude ometan razmišljanjem gde sam ja i šta radim. Čak ni naša mala rutina telefonskih poziva više nije dovoljna. Možda bi trebalo da smanjiš ometanje tako što deš prestati da jebeš svoju debelu recepcionerku, želela sam da mu vrisnem u lice, ali nisam. Pilule koje me naterao da uzmem pred njim počele su da deluju, i počela sam da se osedam pomalo sanjivo. Nije me zaista bilo briga. Malo sna de mi prijati. Njegovtelefon je zapištao. Stigao mu je prevoz. Nije mi oduzeo telefon – možda namerno, a možda i zato što mu se u glavi još vrtelo od svega ostalog pa je zaboravio – i osetila sam olakšanje. Bila sam ga sakrila, za svaki slučaj, ali sam ved preuzela, verovatno preuranjeno, dovoljno rizika. Telefon ostaje za neko drugo vreme. „Još demo razgovarati kasnije“, rekao je krenuvši prema vratima. Njegove reči bile su šuplje. Razgovor je nešto što zaista više ne postoji među nama. Ne razgovaramo o nama i ne razgovaramo o onome. Zastao je i osvrnuo se, mislila da de redi još nešto, ali nije. Zurili smo jedno u drugo jedan dugi tren, nekada ljubavnici, sada tihi protivnici, a onda je on otišao. Čula sam kako se ključ okrede u donjoj bravi i osetila se kao pokopana u našoj kudi. Veoma je čudno znati da ne mogu napolje. Nisam se osedala tako bespomodno ved dugo. Šta ako izbije požar? Šta ako se kuda zapali dok spavam? Sanjiva sam od lekova. Šta ako stavim šerpu na šporet i zaboravim? Da li je on razmišljao o tome? Požari su izbijali i ranije. Možda misli da sam u poslednje vreme dovoljno sposobna da se snalazim sama. A pošteno govoredi, bilo bi sasvim lako polomiti prozore, samo kad bih to htela. Stajala sam u tišini i zurila u staklo misledi na plamenove, u glavi su mi se rojile ideje, a onda me je pulsiranje u licu vratilo nazad u sadašnjost. Uzela sam sve njegove pilule, ali ono što mi je stvarno potrebno bio je ibuprofen. Uzela sam dva s vodom, a onda otišla u ostavu u prizemlju i uključila svetlo, naginjudi se nad lavabo da pažljivo pogledam lice u ogledalu. Modrica je bila jasno vidljiva, isticala se visoko na jagodičnoj kosti. Koža mi se zategla preko natekline i trgla sam se kada sam je nežno dodirnula. Prošle nodi to je bio samo crveni beleg.

100


Danas zauzima upadljivo mesto na licu. Ipak, oko mi nije zatvoreno, što je olakšanje. Modrica de nestati za nedelju dana, sigurna sam u to. Mrzim to. Njegova zabrinutost zbog rastude modrice od ranog jutra nestala je kada su stvari koje sam kupila počele da pristižu, i to je bilo sve. Još besa i ista nametljiva pitanja od prošle nodi, na koja i dalje nisam htela da odgovorim. Hteo je da zna gde sam bila. Zašto sam bila napolju kada je stigao kudi. Šta sam radila. Očigledno nisam mogla da mu kažem gde sam stvarno bila – nameravala sam da stignem kudi pre njega, ali moje loše vremensko planiranje bilo je još jedna greška u fijasku od prošle nodi – ali možda je trebalo da mu dam nešto. Ili ne. Stvarno sam uživala u tom trenutku tihe modi nad njim. Možda sam ja ta koja je zaključana unutra, ali ono što on želi da zna zaključano je u mojoj glavi. Samo moje. Ipak, osedam se iscrpljeno sad kad sam sama. Ne boli me samo lice. Bole me i ruke i noge. Mišidi me probadaju jer su bili vezani. Čak me i rebra pomalo bole. Potrebno mi je kupanje. Moram da sve to sperem sa sebe i razmislim. Polako sam se popela uz stepenice, pritisnuta gađenjem prema sebi i samosažaljenjem, i kada sam pustila vodu da teče, premestila sam njegove košulje iz našeg ormara u jedan manji u gostinskoj spavadoj sobi. Poredala sam ih po boji, onako kao što on voli. Dodirivala sam ih sa svom onom nežnošdu s kojom više ne mogu da dodirujem njega. Obuzima me sumnja u sebe i osedam se veoma veoma usamljeno. Izvadila sam mobilni telefon iz kutije za cipele u zadnjem delu ormara, skrivene ispod satenskih cipela Džimija Čua, a zatim svukla odedu i spustila se u vrudu penušavu vodu. Ostavila sam telefon nadohvat ruke, na poklopcu klozetske šolje. Možda de pokušati da me pozove. Možda mu bude žao. Možda de mi redi da želi sve da popravi. To su uzaludne misli. Otišli smo ved predaleko na ovom dugačkom putu. Sklopila sam oči i pustila da mi voda ukloni bol u mišidima. Osedam kako mi otkucaji srca pulsiraju u licu, postojanim ritmom umirenim tim nekim lekom koji me naterao da uzmem. Osedaj je sasvim prijatan, na neki čudan način. Samo što nisam zaspala kada me je oštri zvuk vibriranja telefona naterao da se naglo uspravim u sededi položaj. To je bila poruka. Od Luize. Zagledala sam se u ekran. Nikada mi nije slala poruke vikendom. Uradila sam to!!! Zurila sam u te reči, a onda se osmehnula, uprkos bolu koji sam osedala u licu. Uradila je to. Stvarno je to uradila. Srce mi je ubrzano radilo, lupalo je svoj

101


ritam u mojim grudima i obrazima. Volim Luizu. Zaista je volim. Mogla bih da puknem od ponosa. Odjednom više nisam pospana.

25 ONDA Dim je jak i sladak, i kada dospe u njena pluda, to je takav šok da ga ona iskašljava sve dok joj oči ne zasuze, a zatim se oboje smeju, iako u grudima ima osedaj kakav je imala i posle požara. Rob uzima džoint od nje i, glatko udahnuvši, uvlači dim punim pludima. Izbacuje kolutove dima. „Tako se, draga moja“, kaže odglumljenim otmenim akcentom, „ovo radi.“ „Gde si nabavio taj sit?“ Ona ponovo pokušava da povuče dim i ovoga puta uspeva da se izbori s porivom da se zagrcne. Gotovo odmah oseda zujanje u glavi. Topao, peckav i vrtoglav osedaj. Dopada joj se. On izvija obrve ka njoj. „Imam ja svoje nezaustavljive metode.“ „Ne, stvarno. Gde?“ Rob je za nju čista energija. Pomalo ga voli, svesna je toga. Tako je različit. Nikada nije srela nekoga koga je manje briga za sve što bi trebalo da se smatra važnim. Sve što su njeni roditelji smatrali važnim. Što i Dejvid smatra važnim. Da imam plan. Karijeru. Rob je kao vetar. Ovde je, tamo, svuda. Odredište nepoznato. Mora da je čudesno biti takav. „Od jednog bolničara. Ubedio sam ga da mi nabavi.“ „Od koga?“ Zurila je u njega. Nije mogla čak ni da zamisli da de početi da se raspituje za to. „Da li je to važno? Svi su oni podjednako glupi“, rekao je on, gledajudi napolje u nod. „Jednostavno od jednog od njih.“ Zaključali su se u kupatilo. Prozorsko krilo bilo je visoko podignuto pa su se stisli jedno uz drugo naginjudi se napolje i pušedi. Ona je došla u muško krilo, iako se on dobrovoljno javio da dođe kod nje. Htela je da to uradi. Htela je da rizikuje. Da oseti nešto. A šunjanje kroz hodnike do središnjeg stepeništa, provlačenje pored usamljene svetiljke dežurnog bolničara, a zatim prolazak do zabranjenog krila Vestlandsa izazivali su uzbuđenje. Bila je zadihana i kikotala se kada je stigla, a sada, s travom koja joj je palila pluda, osedala se sjajno.

102


Pitala se od kog bolničara je to nabavio i zašto nije hteo da joj kaže. Da li je to bilo zbog toga što mu nije rekla zašto je advokat dolazio? Nije pitao, ali ga je poznavala dovoljno dobro da zna kako to ne predufkuje samo zato što nije radoznao. Naravno da je radoznao. On je bio najpametnija osoba koju je poznavala, osim možda Dejvida. Uzela je džoint od njega i uvukla dim. Duvao je hladan vetrid, koji joj je podigao kosu, i osetila se kao da leti. Kratko se nasmejala, bez nekog određenog razloga. Letenje. Možda de ispričati Robu o advokatu. Ionako su sada imali jednu zajedničku tajnu. Kao da je usaglašen s njenim mislima, Rob je progovorio. „Kuda odlaziš kad sanjaš? Znaš – šta tebe čeka s druge strane vrata?“ „Različita mesta“, odgovorila je ona. To je bilo skretanje teme. Njoj je bilo teže da to objasni. Ona je kroz prva vrata prošla odavno. Sada je bilo drugačije, i tako je ved nekoliko godina. A on je bio nov u tome. „Zavisi kako sam raspoložena.“ „To je tako uvrnuto“, rekao je on. „Uvrnuto, ali sjajno.“ Prošlo je pet nodi otkad je Rob prvi put uspeo, i od tada je bio potpuno prirodan. Znala je da ne laže – nije ni mislila da bi lagao – jer su svi terapeuti to nazvali napretkom. Svi su se osedali samozadovoljno. Sada je zlatni dečko u Vestlandsu, pošto spava bez vrištanja – a mislili su da su ga oni izlečili. Da su samo znali da nemaju nikakve veze s tim. U umu postoje vrata koja se mogu otvoriti, ali ne onako kao što oni to misle. Uopšte ne. Kako li bi se nosili s istinom? Verovatno bi im trebala terapija. Ona se na to glasno nasmejala. Počela je da razmišlja kao Rob. „To je kao da imaš svet na vrhovima prstiju“, rekao je on. „Da.“ Klimnula je glavom. „I nema više košmara.“ „Amin!“ odgovorio je i dodao joj džoint. Skoro su ga dovršili, ali nju nije bilo briga. U glavi joj se vrtelo i mislila je da bi joj se smučilo kad bi uzela još, ali sviđao joj čudan osedaj na koži i samo je htela da se smeje. Sve je bilo zabavno. Iscerila se Robu, a on se iscerio njoj, i nisu morali ništa da govore. Zatim je spustila glavu na njegovu ruku. Bila je mršava i žilava, toliko drugačija od Dejvidovog širokog ramena i bicepsa ojačalog od rada na farmi. Dejvidov sat visio je na Robovom članku podjednako kao i na njenom. Ipak, bio je dobar osedaj nasloniti se na Roba. Osedala se bezbedno. Nikada ne bi mogla da ima ovakav trenutak s Dejvidom, i to ju je pomalo rastužilo. Dejvid jedva da je uopšte sanjao, a kamoli da je imao nodne more. Dejvid nije slušao kada je pokušavala da mu priča o tome.

103


On nikada ne bi mogao da uradi ono što je Rob uradio, i to je bila neporeciva činjenica. Ali to je nije sprečilo da se oseda sjajno što postoji neko ko to može. Prijatelj koji to može. Neko s kim može to da podeli. Bar jedan deo toga.

26 ADEL Održao je reč i bio napolju samo dva sata, a ja sam bila krotka kad se vratio kudi. Iako me je SMS od Luize oraspoložio, i dalje su me progonili sinodni događaji i moj katastrofalni neuspeh. Bila sam previše sigurna u sebe, a sada mi je samopouzdanje bilo potpuno srušeno i osedala sam se užasno usamljeno. „Prebacila sam tvoju odedu u gostinsku sobu“, rekla sam blago kada me zatekao u kuhinji, prikladno pitomu i ukrodenu. Vratio je ključ od kuhinjskih vrata u bravu i bar je imao pristojnosti da izgleda kao da mu je neprijatno što me je zarobio ovde. Stajao je na trenutak okrenut na drugu stranu, a zatim se okrenuo. Želja za svađom je minula. Njegova ramena klonula su podjednako kao i moja. „Zašto si obojila našu spavadu sobu i hodnik tim bojama?“ Ved je postavio to pitanje mnogo puta do sada, ali volela sam to što je rekao našu, kao da smo mi i dalje nekako mi. „To su samo boje, Dejvide“, rekla sam, ponavljajudi isti odgovor koji sam mu svaki put davala. „Meni se dopadaju.“ Ponovo mi je uputio onaj pogled, kao da sam stranac s neke tuđinske planete, koji nema šanse da ikada razume. Slegla sam ramenima. To je bilo sve što sam mogla. „Nemoj da krečiš gostinsku sobu.“ Klimnula sam glavom. „Nadam se da spavaš tamo samo privremeno.“ Ovo je naš razgovor. Ovaj potpuni nedostatak komunikacije. Možda je on taj kom su potrebni svi oni lekovi, umesto da provodi dane opijajudi se dok mu mozak ne utrne. To nije dobro za njega. To nije dobro za bududnost. To mora da prestane, ali teško da sam u položaju da lupim šakom o sto i to zahtevam. Možda de prestati kada sve ovo bude završeno. Možda de me tada pustiti da mu pomognem. Otišao je i sakrio se u svoju radnu sobu, mrmljajudi nešto o poslu, i razgovor je zasad bio završen. Pretpostavljam da je pogled na mene učinio da poželi brendi, ali nisam htela da analiziram razloge za to.

104


Pustila sam ga i nisam mu pomenula činjenicu da znam da ima nekoliko flaša u radnoj sobi i da nisam jedina s tajnama u ovom braku, koliko god mislio da dobro to skriva od mene. Umesto toga sam uradila ono što radim najbolje, i počela da pripremam pečenu jagnjetinu za večeru. Ima nečega što greje srce u vezi s takvom večerom, a nama oboma je to bilo potrebno. Začinila sam meso ružmarinom i gradelicama koje sam umetnula u masnu kožu, a onda, dok sam sekla i dinstala krompir i prilog od povrda, modrica je počela da me boli od vrude pare. Pokrila sam je šminkom, a Dejvid je nesumnjivo pomislio da sam to uradila da bih je sakrila od njega, ali je pogrešio. Krila sam je od sebe. Bila sam ispunjena stidom zbog sopstvene slabosti. Postavila sam na sto naš najbolji escajg, upalila svede i postavila sve posude i tanjire pre nego što sam ga pozvala. Sipala sam mu čašu vina, iako je u mojoj čaši bila samo kisela voda. Nisam sigurna da li sam sve to uradila da mu ugodim, ili da utešim sebe posle sve gadosti od prošle nodi. Tražila sam neki znak odobravanja, ali on jedva da je primetio moj trud. Tanjiri su nam bili puni, ali nijedno od nas skoro da ništa nije jelo. Pokušala sam da malo daskam o njegovom volonterskom radu – kao da me bilo briga za to – ali on me prekinuo. „Šta se dešava, Adel?“ Pogledala sam u njega, a stomak mi se vezao u čvor. Nije bio zabrinut, ved hladan. Sve je to bio deo mog plana, ali to nije ono što želim. A svakako to ne želim još. Pokušala sam da smislim šta da kažem, ali ponestalo mi je reči. Nadala sam se samo da izgledam lepo na svetlosti sveda, čak i pored pomodrele otekline koju je on pokušavao da ne vidi. Spustio je nož i viljušku. „Ono što se dogodilo pre nego što smo se uselili, to je bilo…“ „To je bila tvoja krivica.“ Sada sam došla do glasa, mada je on zvučao skoro kao cviljenje, ili škripanje noktima po tabli. „Znaš da jeste. Rekao si da jeste.“ „Rekao sam to da te umirim. Nisam to stvarno mislio. Ti si htela novi početak i ja sam želeo da ti ga dam.“ Nisam mogla da poverujem da ima drskosti da to kaže. On jebe svoju recepcionerku. Sjajan novi početak. I ja sam spustila nož i viljušku, pažljivo ih naslonivši na ivicu svog tanjira. Moj trud oko večere bide protraden. „Priznajem da sam napravila neke greške“, rekla sam, „i jako mi je žao. Znaš da imam problema. Mislim da me je selidba uznemirila.“ Odmahnuo je glavom. „Ne mogu da te kontr… ne mogu da se više brinem za tebe. Pitadu još jednom. Kuda si išla prošle nodi?“ Kontroliše. To je hteo da kaže. Ne može više da me kontroliše.

105


„Išla sam u šetnju“, odgovorila sam. „Izgubila sam pojam o vremenu.“ Zurili smo jedno u drugo i pokušala sam da izgledam nevino, ali on nije pao na to. „Iskreno“, dodala sam i smesta se pokajala zbog toga. To je reč koju svako koristi kada laže. Iskreno, ona mi je samo prijateljica. To je Dejvid rekao kada smo živeli u Blekhitu. I u redu, on je možda nije jebao, ali ona je bila mnogo više od prijateljice. „Ovako ne može da se nastavi“, rekao je on. Da li je govorio o nama ili o meni? Da li me je želeo zaključanu negde? U još jednom starateljskom domu gde ljudi mogu da mi pomognu, ali ovog puta dugoročno? Dok se on razmede mojim novcem i svojom slobodom? Od toga sam poželela da zaplačem. „Mislim da sam propustila da uzmem nekoliko pilula“, rekla sam. To je bio rizik. Ne želim da navrada s posla i proverava da li ih uzimam. Potrebna mi je bistra glava, a moj mozak ionako radi sasvim dobro. „Nadoknadidu ih. Ti to znaš.“ Kao da se ponavljaju naši rani dani, ali on sada nema obilje ljubavi za mene, koja ga je održavala dok se ja nisam pribrala i sredila. To vrelo je odavno presušilo. „Znaš da nikada nedeš modi da me ostaviš, Dejvide“, rekla sam. Dobro je glasno izgovoriti njegovo ime. „Ti to znaš.“ To je pretnja. To je oduvek bila pretnja. I eto ga, prošlost je sedela između nas, pored mog netaknutog pečenja i praziluka u pavlaci, dinstanih šargarepa i tri vrste krompira, a ja sam znala da, uprkos svemu, postupam ispravno – pokušavam da sačuvam svoj brak. „Znam“, rekao je on, odgurnuvši stolicu unazad. „Znam.“ Nije me pogledao dok je išao prema vratima. „Idem da se istuširam i ranije legnem.“ „Okrečidu spavadu sobu“, rekla sam da ublažim svoje poslednje reči. „Ako se vratiš u nju.“ Tada se osvrnuo i skoro neprimetno klimnuo glavom, ali u očima mu je bila laž. Postoji samo jedan krevet koji on želi s nekim da deli, a taj nije moj. Pitam se šta Luiza radi. Pitam se da li misli na mene, ili na njega. Pitam se da li de se svi moji planovi pretvoriti u obično sranje. Večera je, kako je izgledalo, bila završena. Gledala sam ga kako odlazi, a onda, kada sam čula njegov teški korak na stepenicama, ustala i iskapila njegovo vino. Pogledala sam u tanjir. Ostaci hrane. To je život za koji sam se tako žestoko borila. Modrica me jako bolela dok sam potiskivala suze. Duboko i isprekidano sam udahnula. Nikada nisam plakala. Ne znam šta mi se dogodilo. Promenila sam se. Skoro da sam se jecavo nasmejala na to. Bar još imam smisao za humor.

106


Ispirala sam posudu za pečenje pod vodom kad se začulo zvono na vratima. Kratka i oštra zvonjava. Izašla sam u hodnik i pogledala uz stepenice, ali voda je tekla iz tuša i Dejvid ništa nije čuo. Osetila sam kako ostajem bez daha. Ko bi to mogao da bude? Mi nemamo slučajne posetioce. Nemamo prijatelje. Samo Luizu. Ona ne bi došla ovamo. Ili bi? Ovo nije vreme da ona prizna. To bi sve komplikovalo. Otvorila sam vrata za koji centimetar i provirila. Mladid je nervozno stajao na drugom stepeniku ispred prednjih vrata, gotovo kao da se plaši da se popne do vrha. „Mogu li da vam pomognem?“, upitala sam tiho, šire otvarajudi vrata. „Da li je doktor Martin kod kude?“ upitao je on. „Ja sam Entoni. Recite mu da je došao Entoni. Ja sam njegov pacijent.“ Držao je spušten pogled, ali onda je pogledao u mene, i videla sam sebe onako kako me sigurno video on. Krhka lepotica sa šljivom na oku. Odjednom sam našla neku svrhu za prošlu nod. Pogledala sam preko ramena, kao da sam nervozna, i onda odgovorila. „Otišao je da legne, ima glavobolju. Žao mi je.“ Govorila sam tiho. Bilo mi je drago što se te večeri nisam preterano doterala. Čak i s modricom izgledala bih previše visoko, van domašaja. Nosila sam dugu letnju haljinu s prugama, a kosa mi je bila puštena. Nije skretao pogled sa mene, a ja sam poznavala taj pogled. Videla sam ga kod mnogih muškaraca ranije. Iznenađenost, i čežnja, i požuda. Imala sam takav učinak na njih. Mislim da je ved zaboravio na Dejvida. „Ja sam njegova supruga“, rekla sam, a onda za svaki slučaj dodala, „i ne smem da razgovaram s vama.“ Ruke mršavog tamnokosog momka su se zgrčile i nogom je lupnuo po stepeniku, a nije bio svestan toga. Nosio je crnu majicu kratkih rukava i mogla sam da vidim ožiljke od igle na njegovim rukama. Prepoznala sam odmah šta je on. „Morate da odete“, nagnula sam se i šapnula, sasvim dobro znajudi da sam mu blagim isturanjem napred omogudila izazovan kratki pogled na moje grudi. „Molim vas.“ Podigla sam ruku skoro do lica, gde se modrica širila po mojoj koži. „Ovo nije prikladno vreme.“ „Da li ste dobro?“ pitao je. Imao je naglašen akcenat srednje klase, u neskladu sa svojim izgledom. „Molim vas, idite“, ponovila sam, „mislim da dolazi.“ Pobrinula sam se da se u mom glasu začuje divan prizvuk hitnosti i straha, a onda zatvorila vrata. Kroz staklo sam videla da se zadržao još malo, a onda je njegovo tamno obličje nestalo.

107


Naslonila sam se na drveni dovratak. Entoni. Njegovo ime je kao slatki nektar za mene. Ramena su mi se opuštala dok je moj stid zbog neuspeha od prošle nodi nestajao. Možda de ipak na kraju sve funkcionisati.

27 LUIZA „Šta se to dogodilo?“ upitala sam užasnuto. Bila je sreda i prvi put da sam videla Adel te nedelje. A sad sam znala i zašto. Mislila sam da de mi se svakako javiti u ponedeljak ujutro – ne samo zato što je teretana na neki način postala deo nove rutine – nego i zato što sam bila toliko ushidena zbog kontrole mojih snova. I više od toga, stvarno sam mislila da de ona takođe biti ushidena. Mislila sam da de hteti sve da čuje. Ali ona se nije javljala. Razmišljala sam da joj pošaljem još jedan SMS, ali nisam htela da budem nametljiva, a imala sam i privremenu članarinu u teretani, koju mi je ona platila, pa nisam htela da izgleda kao da to uzimam kao gotovu stvar. Isprva sam bila tek pomalo ljuta, ali u ponedeljak uveče, kada sam sedela sama kod kude, a ni Dejvid se nije pojavio, uvređenost se pretvorila u zabrinutost. Možda sam uvalila Adel u nevolju porukom za vikend? Možda je Dejvid video tu poruku? Ali da ju je video, sigurno bi došao i hteo da zna šta se dešava. Međutim, mogude je da je moj broj u njenom telefonu bio upisan pod lažnim imenom. Možda je i on tako uradio, kad smo ved kod toga. A ako je tako, zašto mi se onda nije javila? Da li joj je oduzeo telefon? Juče j e Dejvid bio dutlj iv na poslu, nij e bilo onih međusobnih osmeha i rumenila obraza kao u poslednje vreme, a kada sam prošle nodi otišla u krevet posle druge večeri provedene u samodi, osedala sam se kao da su me oboje odbacili i bila mi je potrebna sva snaga da mu ne pošaljem poruku i proverim da li je sve u redu. Bilo je čudno kako je moj život delovao prazno bez njih dvoje u njemu, a to me je navelo da se još više zabrinem. Bili su mi potrebni. Bolelo me je da vidim kako me Dejvid izbegava. To što se nisam čula s Adel podstaklo mi je maštu na grozničav rad. Da li su ispričali jedno drugom za mene? Oni i ja. Uvek oni i ja, bez obzira na to koliko sam osedala da sam se umetnula između. Umetnuta ili uhvadena u klopku? Prvo ili drugo? Ali sada, kad je Adel stajala ispred mene, mogla sam da vidim zašto nije želela da se nađemo ranije. Osetila sam blagu mučninu. Pokušala je da sakrije

108


izbledelu modricu šminkom, ali i dalje je bila vidljiva tamno-ljubičasta i zelena nijansa na savršenoj jagodici. Na neki način, šminka ju je skoro učinila još primetnijom, razmazana preko tih boja. „O, nije to ništa“, rekla je, koncentrišudi se na vožnju – ili se pretvarajudi da je koncentrisana na to kako ne bi morala da gleda u mene. „Glupa nezgoda. Udarila sam se vratima vitrine u lice. Kao budala.“ Pokušavala je da zvuči opušteno, ali ja nisam nasela na to i noge su mi se znojile na vrudem sedištu kola. Nešto se desilo. Dobro sam je pogledala dok je davala migavac i skretala. Izgledala je izmučeno, čak progonjeno. Njena kosa je izgubila sjaj. Po prvi put sam osetila kao da sam ja ta koja sva sija, a ne ona. Nekoliko nodi dobrog sna me je promenilo. Bila sam osvežena i puna energije. Godinama se nisam osedala tako dobro, ako sam ikada. Osedala sam se kao nova ja i htela sam da to proslavim s prijateljicom, ali sada, videvši je tako malu, skoro da sam osetila krivicu zbog svoje radosti. „Mislila sam da bismo danas mogle da propustimo teretanu“, nastavila je ona. „Zaista nisam raspoložena za to. A dan je divan. Ručajmo u bašti, a ti možeš da mi ispričaš za snove.“ Onda se osmehnula i videla sam da se malo trgla. Drhtaj, ali meni je to bilo dovoljno da znam da je modrica i dalje boli. „Naravno“, rekla sam. Mozak mi je ubrzano radio. Ko se udara vratima kredenca u lice? Tolikom snagom? Da li je to uopšte mogude? Telefonski pozivi. Pilule. Modrice. Od svega toga mi se stegao stomak. Svi ti znaci, koje sam tako očajnički pokušavala da prenebregnem, mogli su da ukazuju samo na to da nešto ozbiljno nije u redu s Dejvidom. Adel voli teretanu. Zašto ne bi htela da ide tamo? Da li ima još modrica i na telu pa se plaši da du ih videti u svlačionici? Htela sam nešto da kažem, da proverim da li je dobro, a onda je njen mobilni u otvoru na komandnoj tabli zazvonio. Nisam morala da pitam ko je zove. „Upravo idem u teretanu“, rekla je kada se javila. Zvučala je skoro kao da se izvinjava. „Da, tako je. Ne, idem posle pravo kudi. Obedavam. U redu, čudemo se tada. Zdravo.“ „To je bilo romantično“, rekla sam suvo i otvorila prozor. Bilo je toliko vrude u kolima da sam se osedala pomalo mučno nakon što sam videla modricu i čula njihov razgovor. Osedala sam se grozno. Ljutito. Uznemireno. Zbunjeno. Dejvid nije izbegavao moj krevet zato što obnavlja svoj brak, to je bilo sigurno. „Da li ste se vas dvoje posvađali?“ Nisam upotrebila reč sukobili. Nisam htela da misli da je pitam da li ju je Dejvid udario, iako je to otprilike bilo upravo ono što sam je pitala, iako nisam sasvim mogla da zamislim tako nešto. U svakom slučaju, ne kada je reč o mom Dejvidu. Adelin Dejvid je potpuni neznanac.

109


„O, ne“, odgovorila je, ali nije me pogledala dok je parkirala auto. „Ne, ništa slično. Samo, znaš, bračni problemi.“ Nisam znala, shvatila sam. Ne znam ništa o njihovom braku, ali izgleda mi veoma različit od vedine drugih brakova, svakako potpuno različit od Ijanovog i mog. Ijan i ja smo nekako gurali zajedno, pre njegove preljube, kao i svi drugi. Stvari su se pogoršale, ali ja ga se nikada nisam plašila. Kod Dejvida i Adel situacija nije bila ni slična tome. Telefonski pozivi, njena nervoza, njegove promene raspoloženja, pilule, a sada i ovo. Koliko toga treba da ignorišem zbog toga što je on naizgled drugačiji kada je sa mnom? Ja volim Adel. Ona mi je dala sposobnost da nodu spavam kako treba, što je najbolje što mi se ikada desilo. Ne želim da bude nesredna i povređena. Ali moja osedanja prema Dejvidu takođe su stvarna. Da li sam ispala budala? Da li je on zlostavlja? Da li du i ja uskoro imati šljivu na oku? Sve je to delovalo nadrealno. Da li ju je on udario? – mislila sam dok sam izlazila iz kola. Stvarno? Naravno da ne. Možda je Adel rekla istinu i jednostavno doživela glupu nezgodu kod kude. Možda se zato nije pojavio na mojim vratima. Brinuo se za nju. Osedao je krivicu? Napetost mi je malo popustila u stomaku kada sam se uhvatila za to objašnjenje i krenula za Adel do ulaznih vrata. Nezgoda, to je sve. U hodniku je stajala kutija sa spakovanom trakom za trčanje i Adel se nasmejala kada sam to videla, a taj zvuk je bio poput zveketa slomljenog stakla. Rekla je da joj je Dejvid to kupio na poklon, ali da su odlučili da ga vrate. Nije želela da prestane da ide u teretanu. Raspoloženje mi se ponovo pokvarilo kada je moj mozak dodao ove nove delide u slagalicu. Da li je to trebao da bude samo lep poklon, ili je postojao neki zlokobniji motiv? Da li je Dejvid pokušavao da je dodatno veže za kudu? Kad ne bi išla u teretanu, postojao bi još jedan razlog manje da izlazi i upoznaje nove ljude? Možda je to uzrokovalo svađu. Da li je pokušala da se odbrani od toga i on je tada udario? A sada, iz osedanja krivice zbog svog ponašanja, popustio je i rešio da vrati traku za trčanje? Ali ako je tako ljubomoran i zabrinut kako ona provodi vreme dok je on na poslu, zašto onda spava sa mnom? Zašto nije sve vreme kod kude s njom? I zašto nije ljubomoran i ne pita se gde sam ja kada nisam s njim? Možda je naša veza u previše ranoj fazi za to. Gledala sam filmove u kojima su muškarci toliko šarmantni na početku, a onda usledi nasilje. Delovalo je uvrnuto uopšte i povezati Dejvida i nasilje u istoj rečenici. Možda mu jednostavno nije dovoljno stalo do mene da bi želeo da zna svaki moj postupak. Možda je, pokušala sam da kažem sebi, uopšte nije udario.

110


„Koji kredenac?“, upitala sam kada smo ušle u kuhinju. Deo mozga mi je govorio da zavežem i ostavim se toga, ali bila sam previše radoznala. Nisam mogla da se uzdržim. Ona me je zbunjeno pogledala dok je vadila tanjire i bez napora počinjala da sprema laki ručak, što, izgleda, nikada nije uključivalo da se salate ili humus ostave u posudama i postave na sto, kao što rade normalni ljudi. „Koji kredenac? Znaš…“ Prešla sam rukom preko obraza. „O!“, uzviknula je ona. „A, to!“ Njene oči su na trenutak grozničavo letele preko niza ormarida. „Onaj. Iznad čajnika. Stvarno glupo. Htela sam da uzmem ibuprofen, a čajnik je ključao i para mi je ušla u oči, pa nisam videla šta radim. Vrlo glupo.“ Klimnula sam glavom i osmehnula se, ali srce mi je jako lupalo i sad sam znala da laže. Izabrala je nasumično, a bila sam prilično sigurna da je zapravo morala da čučne da bi je ugao vrata pogodio u jagodičnu kost. Nisam mogla ni da zamislim kako je mogla da se udari direktno u lice ako je ona otvorila vrata. Bar ne s dovoljno snage da izazove takvu povredu. Modrica se ved povlačila, dakle, bila je na njenom licu ved danima. Umalo da sam postavila pitanje koje je lebdelo između nas – Da li je Dejvid to uradio? – ali sam se uplašila i odutala. Nisam htela da znam, ne ovde i ne sada. Ne na mestu gde moja reakcija ne bi mogla da bude ublažena. Moja krivica bi se pokazala. Na kraju bih joj rekla šta sam radila s njim, a to ne mogu da uradim. Ne mogu. Izgubila bih ih oboje. A u svakom slučaju, ona je za sada previše krhka za to. To bi je verovatno slomilo. Umesto toga, i dalje osedajudi mučninu, dohvatam flašu gazirane mineralne vode i dve čaše i izlazim na svež vazduh. Po prvi put za ne znam koliko dugo žudim za pravom cigaretom, a ne mogu da izvadim elektronsku iz tašne dovoljno brzo. „Dakle, pričaj mi!“ rekla je kada mi se pridružila, nosedi dva puna tanjira, koji su izgledali izvrsno, ali uopšte nisam bila raspoloženo za jelo. „Zaista si to uradila?“ „Da.“ Ispustila sam dugi mlaz dima, puštajudi da me nikotin malo umiri. Po prvi put danas videla sam pravu sredu na njenom licu – pljesnula je i rukama od radosti, kao dete. „Znala sam da ti to možeš. Jednostavno sam znala.“ Osmehnula sam se. Nisam mogla da se uzdržim i zasad sam potisnula Dejvida iz misli. Razdvajala sam. Ovo smo Adel i ja. Njen brak nije moja briga. Takođe sam sebično umirala od želje da joj ispričam sve ovo još otkad sam se probudila u nedelju ujutro.

111


„Osedam se toliko dobro“, rekla je. „Nikada nisam znala koliku razliku dobro prospavana nod može da stvori u životu. Imam toliko energije.“ „Pa, hajde, pričaj mi! Kako si to uradila?“ „Jednostavno se desilo.“ Slegla sam ramenima. „Bilo je stvarno lako. Zaspala sam čitajudi svesku koju si mi dala, i u njoj je Rob našao svoja vrata iz sna, tako da mora da se to probilo u moju podsvest. Dakle, našla sam se u svom uobičajenom košmaru, Adam je bio izgubljen u napuštenoj velikoj staroj kudi i zvao me je, a ja sam pokušavala da ga pronađem dok su se ti mračni pipci probijali iz zidova i pokušavali da me zgrabe za grlo…“ Osedala sam se glupo dok sam to pričala, jer je i zvučalo glupo, ali Adel je zaneseno slušala. „A onda sam prestala da trčim i pomislila: Ne moram da budem ovde. Ovo je san. A onda se to našlo na podu ispred mene.“ „Vrata?“ upitala je ona. Klimnula sam glavom. „Vrata iz moje stare kude kada sam bila dete. Ružičasta i s naslikanim leptiridima. Ali bila su veda, kao da su porasla zajedno sa mnom. I samo su se pojavila, niotkuda. Kad sam ih videla, to me je navelo da pomislim na kudu u kojoj sam odrasla pre nego što su moji roditelji otperjali u Australiju kako bi pokušali da spasu svoj usrani brak, a onda sam čučnula, otvorila vrata i pustila da propadnem kroz njih. Bila sam tamo. Opet u toj kudi. Baš kao kada sam bila dete.“ „Šta se dogodilo s vratima?“ „Podigla sam se i nisu više bila tamo. I onda sam znala da sam to uradila.“ „I nisi se probudila? Kada si shvatila da sve kontrolišeš? Robuje trebalo nekoliko pokušaja pre nego što je mogao da ostane u snu.“ „Ne, bila sam dobro.“ Stomak mi se opustio pa sam pojela papriku punjenu rikotom pre nego što sam nastavila da govorim, uživajudi u deljenju tog iskustva. „Lutala sam kroz kudu, pojela malo mamine domade pite od jabuka iz frižidera, a onda se popela u moju staru spavadu sobu, legla u krevet i zaspala.“ „Legla si u krevet?“ Pogledala me je, na pola puta između neverice i smeha. „Mogla si da odeš bilo gde, a ti si u snu otišla na spavanje? O, Luiza!“ Odmahnula je glavom i nasmejala se, ali ovog puta se nije trgla. Učinila sam da se i ona oseda bolje. „Bože, ali to je bilo tako dobro spavanje“, rekla sam. „Prošlih nekoliko nodi bilo je neverovatno. Mislim da iskreno mogu redi da si mi promenila život. Nisam ni shvatala da sam stalno bila umorna.“ Ubacila je parčence lepinje s humusom u usta i odmahnula glavom dok je žvakala, i dalje zabavljena. „Otišla si u krevet.“

112


„Znam.“ Na mene je bio red da se nasmejem. „Osedadeš se podjednako odmorno bez obzira na to šta radiš“, rekla je ona. „Veruj mi. Mogla si da odeš bilo gde, s bilo kim. To je sad tvoj san. Ti imaš potpunu kontrolu.“ „Hmmm, bilo gde i s bilo kim, kažeš?“ Izvila sam obrvu. „Na pamet mi pada Robert Dauni Junior. Ipak, to bi i dalje podrazumevalo krevet.“ Obe smo se zatim nasmejale i osetila sam jaku naklonost prema njoj. Ona mi je prava prijateljica. A ja sam kučka. Ona nema mnogo prijateljica, a ona kojoj pomaže spava s njenim mužem, koji se prema njoj ionako ved loše odnosi. Sjajno! Njena pomod me je navela da pomislim na Roba iz sveske. „Rob je u svom snu otišao na plažu“, rekla sam. „Zamislio je da si i ti tamo.“ Bila sam pomalo zabrinuta zbog pominjanja sveske, za slučaj da se ona seti koliko je pojedinosti u njoj i zatraži je nazad, ali toliko toga sam radila pogrešno da sam poželela da uradim bar nešto ispravno. Nisam želela da čitam dalje, osim ako je to u redu za nju. „Da li si sigurna da ti ne smeta što to čitam? Deluje mi prilično lično. Osedala sam se pomalo čudno dok sam čitala o tvojoj prošlosti zapisanoj rečima nekoga drugog.“ „To je bilo pre mnogo vremena“, rekla je ona blago, i u trenutku je preko nas prešao oblak, bacajudi tamnu senku nečega tužnog na njeno prelepo lice, ali ona se brzo razvedrila. „Mislim da bi čitanje o tome kako je to video drugi bilo bolje od mojih pokušaja da objasnim. Ja sam grozna u objašnjavanju.“ Setila sam se prvog puta kad sam je videla, pre nego što sam pobegla i sakrila se u klonju. Mislila sam da je tako elegantna i da poseduje kontrolu, ni slična ovoj nervoznoj i samoprekornoj ženi. Čudno je kako različito svi izgledamo u odnosu na ono što stvarno jesmo. A kako ona mene vidi? Da li sam u njenim očima bucmasta i neuredna plavuša, ili nešto drugo? „Dakle, ne smeta ti?“ „Ne.“ Odmahnula je glavom. „Zapravo, možeš i da je zadržiš. Trebalo je da je odavno bacim. Vreme je da pokušamo da ne mislimo o tome.“ Mogla sam to da razumem. Bila je upravo izgubila roditelje u požaru, i sigurno joj je tad bilo užasno. Ali i dalje sam bila zainteresovana za život zabeležen na tim stranicama. „Da li si i dalje prijateljica s Robom?“ upitala sam. Nikada ga nije pominjala, a to je izgledalo čudno s obzirom na to koliko su bili bliski u Vestlandsu. „Ne“, odgovorila je, gledajudi u svoj tanjir, i ovog puta nije bio potreban nikakav oblak da baci senku na njeno lice. „Ne. Dejvidu se on nije svideo. Ne znam gde je sada.“

113


U kudi se začulo zvonce na vratima i Adel je žurno otišla, izvinjavajudi se, da vidi ko je to, i trenutak je bio prekinut. Dejvidu se nije svideo. Još jedan znak Dejvidovog tiranskog ponašanja, za koji sam takođe morala da smislim način kako da ga ignorišem. Mada možda više ne moram da mislim o tome. On i nije baš pokucao na moja vrata ove nedelje, niti je obradao ikakvu pažnju na mene na poslu. Možda je završeno. Mrzela sam to što me je to toliko bolelo. Adel se vratila, mrmljajudi nešto o trgovačkom putniku, „zar njih sada nema svuda u ovoj današnjoj groznoj ekonomiji“, a ja nisam dalje navaljivala na nju u vezi sa Robom. Nisam želela da kažem ništa što bi je moglo navesti da uzme svesku nazad. Ako izgubim ovaj uvid u njihovu prošlost, vrlo malo du razumeti to dvoje ljudi, koji su postali tako važni u mom životu. A ako Adel ne smeta, onda od toga svakako nema nikakve štete?

28 ADEL „O, iskreno“, rekla sam. „Stvarno? Da li je to ozbiljno pitanje?“ Moj smeh je bio veseli zvon u telefonskoj slušalici i gotovo sam mogla da čujem kako se doktor Sajks malo opušta na drugoj strani veze. „Izvinite“, nastavila sam. „Znam da ovo nije tema za smeh i ne smejem se tome – ali Dejvid? To je zabavno. Da, zaista imam modricu na licu, ali nastala je mojom glupom greškom. Trenutak nespretnosti u kuhinji. Zar vam Dejvid nije to ved ispričao?“ Iskreno govoredi, zaista sam se izuzetno zabavljala dok mi je doktor Sajks brbljao u uvo. O tome kako je za narkomane tipično da sve preuveličavaju, a naravno da je Entoni želeo da me spase, tako da je na svoj način ispričao ono što je video. Ispalo je čudesno i savršeno. Rekla sam Dejvidu da se on pojavio na vratima u nedelju uveče – naravno da jesam. Verovatno bi to ionako saznao kad momak dođe na seansu. Ali nisam mu rekla da sam odavala utisak kao da sam uplašena. I nisam mu rekla da se Entoni i vratio dok je Luiza bila ovde, skoro napravivši vrlo neprijatnu scenu. Brzo sam ga se otarasila, ali ne pre nego što sam nagovestila da mi je drago što ga vidim. On se očigledno brinuo za mene. Baš slatko. Možda je trebalo da počnem da ručam sa Luizom u gradu umesto kod kude, za slučaj ako se bude motao pred vratima i ona ga vidi.

114


Dejvid je došao na posao u ponedeljak i smesta preporučio novog terapeuta za Entonijafprilično uznemiren saznanjem da ga je Entoni u nekom trenutku sigurno pratio do kude, da bi saznao gde živimo. Možda i više nego jednom. Možda je proveo nekoliko večeri proučavajudi našu kudu iz senke, pokušavajudi da sakupi hrabrost i priđe. Po Dejvidovim rečima, Entoni je narkoman samo zato što je opsesivan, i sad je razvio fiksaciju prema njemu. Teško da sam mogla da krivim momka zbog toga. I ja ludo volim Dejvida, i tako je otkad sam ga prvi put videla, ali izgleda kao da su Entonijeve opsesije dosta promenljive. Bio je dovoljan jedan pogled na moje lepo lice naruženo modricom i njegova fiksacija prebacila se na mene. A sada razgovaram telefonom branedi mog jadnog muža od optužbi za prebijanje supruge. Doktor Sajks, pošteno govoredi, bar zvuči kao da mu je izuzetno neprijatno što je uopšte morao da potegne ovu temu. Prebacio me je na spikerfon pa sam mogla da čujem blagi odjek i promenu u kvalitetu zvuka. Da li je i Dejvid ovo slušao? Mogla sam samo da zamislim njegovo lice kada su odlučili da me pozovu. Sasvim uspaničeno. Sigurno mu nije bilo prijatno. Nije mogao znati šta du ja redi. To me je malo iritiralo. Trebalo je da mi više veruje. Nikada ne bih naškodila njegovoj karijeri. Zašto bih? Želim da bude uspešan. Znam koliko mu je to važno. „Da budem jasna“, rekla sam, „nije bilo nikakve tuče. I mi se nikada ne bismo raspravljali pred neznancem. A svakako ne pred pacijentom.“ Raspravljali. Zvučala sam ljutito taman koliko je trebalo. Uostalom, svi smo mi prava srednja klasa, a doktor Sajks ponajviše. Mora da je sada ved krajnje postiđen. „Mladid je došao na vrata i tražio Dejvida dok sam raščišdavala kuhinju posle večere, a ja sam mu rekla da je Dejvid otišao u krevet s glavoboljom, to je bilo sve. Sigurno je video moju modricu i konstruisao priču na osnovu toga. Možda se oseda kao da ga je moj muž odbacio i sad na neki način hode da ga kazni?“ Tačno sam znala kakav je to osedaj. To je nešto što je mladom Entoniju Hokinsu i meni bilo zajedničko. „To sam i ja pomislio“, rekao je doktor Sajks. „Ali kad je rekao svojim roditeljima da je video… pa, ono što je on mislio da je video, oni su osetili moralnu obavezu da to prijave.“ Zvučao je kao da mu je laknulo. Možda je i on osedao neku sumnju. To me ne bi iznenadilo. Tako je lako posejati seme sumnje u ljude. Uostalom, niko od nas zaista ne poznaje nikoga. „Naravno“, rekla sam. „I molim vas, zahvalite im za njihovu brigu, ali ovde zaista nema nikakvog razloga za brigu. Osim možda moje trapavosti.“ Tada sam se ponovo malo nasmejala, kao da me cela ta stvar zabavlja. „Jadni Dejvid“, rekla

115


sam. „On je poslednji čovek na svetu koji bi ikada udario ženu. Molim vas, recite momkovoj porodici da se nadam da de on dobiti potrebnu pomod.“ Ovo bi moglo da ispadne dobro za mene, mislila sam dok smo se pozdravljali i završavali razgovor. Dejvid de osetiti olakšanje što sam se tako dobro pobrinula za ovo, a nadala sam se da de mi dati malo više prostora i vratiti se svojim prljavim večerima s dvoličnom Luizom. Ako nastavi da me guši, uvek mogu zapretiti da du redi doktoru Sajksu da sam lagala i da me on jeste udario. To bi, doduše, bila prazna pretnja – u poređenju s drugima koje bih mogla da mu uputim – ali Dejvid to ne bi tako shvatio. Zašto bih ga uništila? Da, mi imamo bogatstvo, ali Dejvidu je uvek trebalo više od toga, i ne mogu da mu oduzmem njegovu karijeru. Od svega, to bi bilo ono što bi ga sigurno uništilo. Međutim, još važnije je bilo što sam mogla da upotrebim ovo s Entonijem. On de se osedati užasno što su njegovi roditelji otišli na kliniku da to prijave. Njegov osedaj krivice što me je izložio opasnosti od nasilnog supruga mogu upotrebiti da ga nateram da mi da ono što želim, a šlag na torti je što de to, i u slučaju da sve ispriča nekome, biti odbačeno kao još jedna izmišljotina. Niko ga nede slušati. Brzo sam poslala Dejvidu poruku. Da li si dobro? Tom momku je stvarno potrebna pomod!! Poz. Znala sam da su verovatno svi i dalje u istoj prostoriji, i da de Sajks verovatno videti poruku. Dodatni dokaz nevinosti, ako bude potreban. A takođe podsetnik i za mog muža da smo, kada dođe do sranja, u istoj ekipi, i da de uvek tako i biti. To nede popraviti naš brak – čak i ja sam znala da je otišao predaleko za tako nešto – ali de njega malo omekšati prema meni. Čulo se zvonce na vratima, tri oštra zvona. Grozničava. Jadni momak dotrčao je da moli za oproštaj, pretpostavila sam. Sve je išlo tako dobro.

29 LUIZA Nasula sam čašu vina pre nego što sam i spustila tašnu. Živci su mi treperili i osedala sam se kao da mi se unutar glave vrzmaju mravi. Nisam znala šta da mislim. 116


U vreme ručka sam izašla u šetnju, da istegnem bolne noge posle džoginga od sinod i malo razbistrim misli, umorna od zurenja u Dejvidova vrata, u želji da me on pozove unutra i objasni mi šta se, dođavola, dešava. Celog dana sam bila napeta. Ignorisao me kao da smo tinejdžeri, a ne odrasli ljudi, i nisam razumela zašto ne može da mi kaže ako ne želi više da me viđa. Uostalom, on je sve ovo i započeo. Ne ja. Zašto jednostavno ne može da razgovara sa mnom? Stomak mi je bio tako stegnut da nisam mogla da jedem čak i da sam htela. Odlučila sam da du posle šetnje otidi i razjasniti to s njim – bilo to profesionalno ili ne – ali kad sam se vratila, on nije bio za svojim stolom, a Su, sva ustreptala od uzbuđenja, rekla mi je da su došli roditelji Entonija Hokinsa i da su ušli u kancelariju s Dejvidom i doktorom Sajksom. „Entoni im je rekao da je video kako je Martin udario svoju ženu. Pravo u lice!“ Su je to prošaptala s takvom radošdu da sam osetila kao da sam i sama dobila udarac. Za nju je to bio trač, a za mene završni udarac. Posle toga nisam videla Dejvida. Sedela sam za svojim stolom, a u glavi su mi se komešale napola oblikovane misli i brige; želela sam da se izgubim odatle, što sam i uradila čim je otkucalo pet. Želela sam čašu vina. Želela sam da razmislim. A ipak nisam znala šta da mislim. Vino je bilo hladno i ukusno i uzela sam moju elektronsku cigaretu pa otišla da sedim na balkonu, puštajudi svež vazduh u zagušljivi stan. Adel je uporno tvrdila da je naletela na kredenac, ali Entoni je video da ju je Dejvid udario. Zašto bi Entoni lagao? A ako je to što je rekao istina, kako je on to video? Da li je virio kroz prozor? Dejvid je uputio Entonija kod novog doktora u ponedeljak, naravno, zbog toga što se Entoni previše vezao za njega. Ali možda je razlog zapravo bio taj što je Entoni video nešto što Dejvid nije želeo da on vidi. Osetila sam mučninu i popila još vina dok mi je u glavi ved pomalo zujalo. Danas nisam mnogo jela i sada sam potpuno izgubila apetit. Zvonce se oglasilo dvaput pre nego što sam ga čula, toliko sam bila izgubljena u mislima, pa sam požurila nazad u stan. „Hej!“ To je bio on. Jedva je bilo šest sati, a on je bio na mojim vratima prvi put ove nedelje. Mislila sam da se više nikada nede vratiti i bila sam previše iznenađena da bih išta rekla dok sam ga puštala u stan. Doneo je vino, odmah ga otvorio i doneo još jednu čašu iz kredenca. „Osedaj se kao kod kude“, promrmljala sam, osedajudi kovitlanje međusobno suprotstavi) enih emocija.

117


„Voleo bih da mogu“, rekao je uz tužni poluosmeh – ili samosažaljivi, nisam bila sasvim sigurna. Iskapio je čašu pa je ponovo nasuo. „Kakav jebeni dan!“ rekao je zabacujudi glavu i uzdišudi. „Kakav jebeni život!“ On baš mnogo pije – shvatila sam to pošto sam ja drastično smanjila pide. Da li je opasan kad pretera? Da li se to dogodilo? Pogledala sam ga. Svađa, pesnica, lice. „Ne mogu da ostanem dugo“, rekao je, a onda posegnuo za mnom, privlačedi me na grudi. „Ali morao sam da te vidim. Stalno sam govorio sebi da prestanem, obedavao sebi da du prestati, ali ne mogu.“ „Viđaš me po ceo dan.“ Bila sam ukočena u njegovom naručju. Da li sam to namirisala brendi? Pogodila me je ta užasna misao. Da li on pije i u kancelariji? Poljubio me je u potiljak i ispod pida i losiona za brijanje osetila sam njegov miris, a to nije moglo da mi se ne dopadne. Iskreno govoredi, žudela sam za njim, naročito kada sam bila sama nodu. Ali ako misli da sada odemo pravo u krevet, ili da uopšte odemo u krevet, onda greši. Danima jedva da me je uopšte i pogledao, a sada je jednostavno ulepršao unutra. Odmakla sam se i uzela svoje pide. Jebeš njega. Pogledala sam njegovu ruku na vinskoj čaši. Jaka. Krupna. Videla sam modricu na Adelinom licu. Bar jednom du joj biti prijateljica kakvu ona zamišlja. „Ali ne ovako“, rekao je. „Ne kada mi ne možemo da budemo zajedno.“ „Mi.“ Reč je zvučala mrtvo kada sam je ponovila. „Teško da mi postojimo, zar ne?“ Naslonila sam se na kuhinjsku radnu ploču radije nego da ga odvedem u dnevnu ili spavadu sobu, kao obično. Danas nisam razgovarala s Adamom, a to nedu propustiti, ne radi preljubnika koji možda i tuče svoju ženu. Odjednom sam se osetila umornom. Adam se vrada kudi za otprilike nedelju dana, tako da bi sve ovo ludilo ionako moralo da prestane. Možda de to biti olakšanje. Blago se namrštio, shvativši da sam loše raspoložena. „Da li si dobro?“ Slegla sam ramenima. Srce mi je jako lupalo. Mrzim konflikte. Jako sam loša u tome. Radije sam bila povučena i tiha tinejdžerka nego što bih izgovorila nešto prekorno. Progutala sam gutljaj vina i duboko udahnula. Jebiga! Ovo je jedina prilika koju du imati da pričam o njihovom braku. Ovo je nešto što legitimno mnogu da znam. „Su mi je rekla šta se desilo. S roditeljima Entonija Hokinsa. Šta su oni rekli?“ „Bogu hvala da je to razjašnjeno“, odgovorio je. „Nije mi to trebalo danas.“ Tada je pogledao u mene, videvši moju sumnjičavost, i lice mu se snuždilo. „Auh, Luiza!“ „Šta?“ Zvučala sam kao da se branim, a tako sam se i osedala. Pošto se našao tu ispred mene, osedala sam se glupo što sam i upola poverovala da je mogao to

118


da uradi. Čak ni Adel nije rekla da ju je udario. Ali dešavalo se toliko toga što nije imalo smisla, a ja nisam mogla da se snađem. „Ne misliš valjda ozbiljno da sam udario svoju ženu?“ „Ne znam šta da mislim“, rekla sam. „Nikada ne pričaš o svom braku. O svojoj ženi. Ti radiš ovo“, pokazala sam kružnim pokretom na svoj jadni mali stan, kao da jebe njega, a ne mene. „Bar kad ti to odgovara. Razgovaramo, ali ti nikada ne govoriš o svom braku. Zatvoriš se svaki put kada pokušam da te bilo šta pitam, i uvek izgledaš tako jebeno nesredno jer ne mogu da razumem zbog čega si i dalje tamo. S njom. Jednostavno traži jebeni razvod!“ Izlila se iz mene sva moja potisnuta zbunjenost i uvređenost, navirala je u uzavrelom besu s mojih usana. Videla sam Adelinu modricu. Znam koliko je ona krhka. Znam za telefonske pozive. Ne mogu da kažem ništa od toga, koliko god želela da mi on to objasni, tako da sam mogla samo da se vratim na zbrkani odnos između nas dvoje. Zbrkani odnos koji je njemu poznat samo polovično. Zurio je u mene kao da sam ga ošamarila, ali ja sam nastavila. „Mislim, ovo nije baš pošteno ni prema njoj, zar ne? Ovo što radiš?“ „Zar zaista moraš da me pitaš da li sam je udario?“ Presekao je sve moje trabunjanje. „Da li me uopšte poznaješ?“ Skoro sam se nasmejala na to. „Da li te poznajem? A kako bih mogla da te poznajem? Ti poznaješ mene – ja sam otvorena knjiga. Znaš otprilike sve o meni. Pričali smo o meni. Ali ti? Ne znam ni šta bi trebalo da mislim o tebi.“ „Naravno da je nisam udario, jebote!“ Klonuo je kao da je sav život izvetrio iz njega. „Rekla je da se udarila vratima kredenca u lice. Ne znam čak ni da li je to istina, ali znam da je nisam ja udario.“ Obuzela me je plima olakšanja. Barem su mi oboje dali isto objašnjenje. „Entoni je došao da se vidi sa mnom u nedelju uveče“, nastavio je on, „ali ja sam bio pod tušem. Mora da je video njeno lice i izmislio priču da mi privuče pažnju, ili da me povredi, ili šta god ved.“ Možda je i to istina. Zvuči kao istina. Sada sam se osedala grozno što sam sumnjala u njega, što sam sumnjala u nju, ali šta je trebalo da radim kada su u meni bila zarobljena sva ta pitanja? O njima, o nama, o tome kuda sve ovo vodi? „Zašto nikada ne razgovaraš sa mnom?“, upitala sam. „Ne razgovaraš sa mnom stvarno. Ne o svom životu.“ Zagledao se u svoju čašu s vinom. „Stvarno ne bih znao odakle da počnem“, rekao je. „A to nije tvoja stvar. Ne želim da to bude tvoja stvar. Ne želim da…“ oklevao je, tražedi pravu reč. „Ne želim da te uprljam svim tim.“

119


„Šta to uopšte znači?“ upitala sam. „Slušaj, ne očekujem da je ostaviš zbog mene. Znam da ti nisam važna…“ „Nisi mi važna?“, prekinuo me on. „Ti si trenutno jedino dobro u mom životu. Zbog toga sam toliko obazriv. Zbog toga nisam hteo da ti pričam o mom braku i mom životu. Ne želim da se išta od toga ispreči između nas.“ Ispio je svoju čašu u nekoliko dugačkih gutljaja. Kako iko može tako da pije a da ne povrati? Čaša za čašom, takvom brzinom. Njegovo samosažaljenje nije privlačno, ali moja potreba za njim dovodi do toga da mi se dopada što me smatra važnom. To čini da se osedam jačom. „Na trenutak me izostavi iz te priče“, rekla sam. „Ti si očigledno nesredan kod kude. Zato idi. To je upravo ono što je moj muž uradio, i kao što vidiš, to me nije ubilo. Bolelo je, ali prevazišla sam to. Život ide dalje.“ A sada de Ijan dobiti bebu s mojom zamenom, a ja sam kao duh u sopstvenom životu. Zadržala sam tu misao za sebe. „Ne vidim u čemu je problem.“ „I ne možeš da vidiš u čemu je problem. Morala bi da nas poznaješ. Da nas stvarno poznaješ, kad smo ved kod toga. A ja nisam čak siguran ni da nas dvoje i dalje poznajemo jedno drugo.“ Zvučao je ogorčeno. Reči su mu zbog toga bile oštre dok je zurio u svoju čašu. „Ali nešto mora da se promeni“, rekao je najzad. Reči su mu bile pomalo nerazgovetne. „Ali moram da smislim kako to da uradim. Kako da se bezbedno otarasim nje.“ „A da razgovaraš s njom?“ rekla sam, pokušavajudi da budem što je mogude lojalnija Adel u ovom trenutku potpune nelojalnosti. „Ona ti je žena. Valjda te bar malo voli.“ Tada se nasmejao, isprva skoro veselo, ali onda je zazvučao gorko. „O, ona me mnogo voli! Ali kakve koristi od toga!“ Pomislila sam na svoju krhku prijateljicu, kako trči da se javi na pozive, uzima pilule i sprema večere, i osetila sam ljutnju. Kako je mogao tako da se odnosi prema njoj? S takvim prezirom'? Ako je ne voli, onda bi trebalo da je oslobodi da voli nekoga drugog. Nekoga ko bi je tretirao kako ona zaslužuje. „Idi kudi“, rekla sam hladno. „Idi kudi i sredi svoja sranja sa svojom ženom. Ja trenutno ne mogu da se bavim time.“ Nije rekao ni reč, samo se zagledao u mene, a oči su počele da mu dobijaju staklasti sjaj od alkohola. Da li je nameravao da vozi? Nije me briga, zaključila sam. To je njegov problem. Trenutno sam samo želela da ode. „Idi“, ponovila sam. „I prestani da piješ. U totalnom si haosu.“ Htela sam da plačem, zbog njega, zbog Adel, zbog sebe. Uglavnom zbog sebe. Nisam htela da se svađam s njim. Htela sam da ga razumem.

120


Nisam ga gledala dok je odlazio, i nisam uzvratila na njegov stisak ruke u prolazu. „Sredidu ja to“, promrmljao je sa vrata. „Nekako. Obedavam.“ Nisam podigla pogled. Ništa mu nisam dala. Možda sam dvolična kučka, ali što je dosta – dosta je. Želela sam ga, ali ne ovako. Nisam više mogla ovako. Zaista nisam. On i Adel cepali su me na dva dela. Kada je otišao, nasula sam još jednu čašu vina i suprotstavila se glupom porivu da zaplačem tako što sam pozvala Adama. Čak ni njegova zagrcnuta radost nije mogla da mi popravi raspoloženje, i dok mi je prepričavao kako su proveli dan u akvaparku i o toboganima na koje je išao s Ijanom, jedan deo mog uma je premotavao razgovor koji sam vodila s Dejvidom. Govorila sam sve odgovarajude reči i bilo je divno čuti mog malog dečaka, ali sam takođe osetila olakšanje kada je rekao da mora da ide. Trebala mi je tišina. Osedala sam se prazno, iscrpljeno i tužno, a i još svašta drugo, što nisam želela podrobno da istražujem. To je bila naša prva svađa, a mogude i poslednja. Takođe sam shvatila, prekasno, da ne verujem da je udario Adel. Duboko u sebi nisam verovala u to. Ne više. Iako još nije bilo devet, ponela sam vino i zavukla se pod jorgan. Htela sam da na neko vreme zaboravim na sve to. Da sve prespavam. Možda de ujutro nekako sve biti bolje. Osedala sam se otupelo, ali sam delimično mrzela sebe što sam ga oterala, a mogli smo da budemo u krevetu zajedno. Mogla sam da budem u krevetu s mojim Dejvidom, a ne Adelinim. Pred očima mi je bio izgled njegovog lica kada je shvatio da se pitam da li je udario svoju ženu. To užasno razočaranje. Ali mi je pred očima takođe stalno bila i modrica na Adelinom licu. Sav njen strah i tajnost videli su se u tim bolesnim zelenim i mutnoplavim bojama. Bilo da ju je on udario ili ne, nešto u njihovom braku nije bilo normalno. A opet, ništa u vezi s ovim nije normalno, a ja sam verovatno najgora od nas troje. Osedala sam se kao da sam uhvadena u klopku. Nisam znala šta bi trebalo da radim. Uradila sam jedino što sam mogla i iskapila čašu s vinom dok mi je u glavi zujalo od alkohola, a onda sklopila oči. Adam de uskoro dodi kudi i onda du modi da se ušuškam uz njega, u našoj zajedničkoj bezbednosti. Jedina osoba koju sam mogla da volim bez krivice ili samoprekora. Zaspala sam. Ovoga puta, kada su lepljivi pipci senke posegnuli za mnom i kada sam otvorila vrata kude, nisam ušla u svoj dom iz detinjstva, nego u kudu u kojoj smo Ijan i ja živeli kada smo se tek venčali. Kada smo oboje još bili sredni. U bašti sam i savršen je sunčan dan – ne previše vrud, nego divno topao, i igram se s Adamom. Ipak, on ima šest godina, Adam sada, a ne majušna bebica kakva je bio kada smo

121


tu živeli, i na jezercetu pokušavamo da uhvatimo punoglavce. Stopala su nam blatnjava i mokra, ali oboje se smejemo dok zaranjamo mreže i tegle ispod sluzave površine vode. Miris mesa koje se prži na roštilju lebdi u vazduhu, a čak i pre nego što svesno pomislim na njega, čujem kako Dejvid dovikuje da su hamburgeri spremni. Okredemo se i smešimo, Adam trči kod njega. Ja hodu da krenem za njim, kad uglom oka vidim kako nešto svetluca u jezercetu. Neki oblik ispod površine. Svetluca po ivicama dok se formira, skoro srebrn ispod tamne vode. Mrštim se, zbunjena. Ovo je moj san – ja ga kontrolišem – a ipak ne znam šta je ovo. Zakoračila sam na površinu jezerceta i krenula po vodi kao Isus – i skoro da sam se nasmejala na to, ja sam bog svojih snova – sve dok nisam mogla da čučnem pored tog oblika. Gurnula sam ruku u tečnost, pravedi talaside po njoj, ali blistavi oblik ispod površine ostao je na svom mestu. To su još jedna vrata, shvatila sam, a njihove ivice sijaju jače, kao da potvrđuju moje misli. Potražila sam kvaku, ali nije je bilo. Vrata bez kvake, koja nisam svesno zamislila. Nisam znala zašto su tu. Zurila sam u njih još trenutak, a onda me je Dejvid ponovo pozvao, a s njim i Adam. Čekaju na mene da počnu da jedu, i ja želim da budem s njima. Blistava vrata blede i nestaju, a zatim ispod mene nema ničeg osim jezerceta. Probudila sam se rano, odmah posle pet, dehidrirala od vina i razočarana samom sobom. San koji sam stvorila bio je tako savršen, nas troje smo se igrali sredne porodice, i uprkos žeđi, osedala sam se spokojno, kao što je Adel i rekla da de biti. Ponovo osedam malo gađenja prema sebi. Trebalo je da zamislim Adel u snu. Moja lojalnost trebalo je da bude na njenoj strani. Ona je uvek bila dobra i ljubazna prema meni, dok je Dejvid nepouzdani preljubnik i pijanac, i bog zna šta još, ali ipak, ako se moj san uopšte računa, ludo ga želim. Možda ga nisam pustila da me tuca u krevetu, ali svakako jesam u svojoj glavi. Ali ne samo da me tuca. U svom snu sam učinila da me voli, i ja sam volela njega, i bili smo porodica, a od Adel nije bilo ni traga ni glasa. Zbrisala sam je iz postojanja. Zastenjala sam i ustala da popijem vode i pristavim čajnik. Bila sam potpuno budna, pošto sam sinod rano legla, i nije bilo svrhe da pokušavam ponovo da zaspim na samo sat vremena. Dok je čajnik ključao, pokušavala sam da se otresem uverljivosti svog života iz sna, pa sam pogledala u Adamovu sobu i osetila nalet ushidenja što de uskoro biti kod kude, posle čega du možda modi bezbolno da se izvučem iz prijateljstva s Adel. Da poslušam Sofin savet. Oslobodim se i Adel i Dejvida, i ove preglupe zbrke u koju sam se uvalila. Istuširala sam se da sperem ostatke blagog mamurluka, a zatim se obukla i spremila za posao, ali kada sam sela da popijem drugu šolju čaja, tek je bilo

122


sedam. Sunce je sijalo na prašnjavom ekranu televizora, i druga vrata u snu, ona blistava, koja sam videla u jezercetu, vratila su mi se u svest. Uzela sam svesku iz fioke u kuhinji. Možda ih je i Rob video. Srce mi je jače zakucalo. Posle prošle nodi ne bi trebalo više da čitam. Pravim ved dovoljno štete i bez uranjanja u njihovu prošlost. Ali ne mogu da se uzdržim. Želim da znam sve o njima. A druga vrata su mi samo izgovor. Tako je lako. Mogu da idem gde god želim. Uglavnom idem na neka zamišljena mesta, jer nigde nikada nisam bio, jebiga, a nema jebene šanse da izaberem da odem kudi. Ipak, gde god da sam, tu je uvek i Adel. Čak je i ne zamišljam stvarno na tom mestu, ona se samo pojavi. Možda je to zbog toga što uvek mislim na nju. Ne želim da je tucam, nego je u pitanju nešto daleko bolje od toga. Nešto čistije. U mojim snovima se mnogo radimo. To je otprilike nešto što najviše volim. Mogu da se razvalim koliko god želim, bez kajanja i ružnih propratnih efekata. Adel ponovo dobro spava. Svi u jebenom Vestlandsu sada nas vole, kao da oni imaju nešto s našim oporavkom – mi smo nešto kao pacijenti iz njihovih vrudih snova. Ipak, ja sam sredan zbog toga. Zbog toga što ona spava. Znam da ne laže, jer se vedinu nodi ušunjam u njenu sobu i po nekoliko minuta je gledam kako spava. Čoveče, sam sebi zvučim jezivo dok ovo čitam. Ali ona je kao Uspavana Lepotica, a ja pazim na nju. To je nekako umirujude, a ja ne moram toliko da spavam pošto sam sada čist, a ono sna što imam nije ispunjeno nodnim morama. Bilo je tako i u početku, pre nego što sam počeo da ih kontrolišem. Ponekad ostanem neko vreme kraj nje, radi uzbuđenja. Kao da se vozim na rolerkosteru. Znam da ne mogu da mi naude, jer ja imam kontrolu. Da, dobro je što ona spava kako treba. Mora da nadoknadi mnogo sna posle nedelja tokom kojih je pokušavala da ostane budna, i mora da ostavi sve to sranje za sobom. Čudno je brinuti o nekome. Brinem o Adel, a nikada ranije nisam brinuo ni o kome. Svakako ne o mojoj usranoj porodici, a jedva i o samom sebi. Svi su bili sivi pre Adel. Niko nije bio važan. Ranije nikada nisam stvarno mislio da je mogude da mi neko bude važan. Da li je to ljubav? Možda zaista volim Adel na svoj način.

123


Da li i ona zamišlja mene u snovima, ili je to uvek legendarni dosadnjakovid Dejvid? Najviše brinem zbog Dejvida. Ne znam zašto je toliko vezana za njega. Ne verujem da može da vidi koje on stvarno. Kaže da mu VERUJE. Ma kako da ne. Kladim se da mu se to sviđa. Ona mu toliko veruje da je potpisala da on upravlja svim njenim novcem i stvarima. On ima kontrolu nad čitavim jebenim bogatstvom. Zbog toga je njen advokat bio ovde. Najzad mi je to rekla. Znao sam da hode. Ona ne voli tajne. Ali kakve to zapravo ima jebene veze? Tako je Dejvid na jebenom univerzitetu, gde dobija svoje bezbrojne diplome i živi na visokoj nozi, dok ona čami u ludari, a ona mu je dala kontrolu nad celim imanjem i novcem i svim ostalim. Ne mogu da verujem. Skoro da sam se izvikao na nju, ali dok mi je to pričala, izgledala je kao da joj je toliko neprijatno da nisam mogao. A sada je s tim završeno. Rekla je da je to privremeno, jer ne želi da razmišlja o tome, a njih dvoje de se ionako venčati, ali ko, dođavola, da je sav svoj novac nekom drugom? Čak i nakratko. Mislim, zašto bi to uradila? Postoji ljubav i postoji glupost. Ona ne kopira ljude kao ja. Bila je zaštidena celog svog života. Još nije shvatila da je svako za sebe. Čak ne krivim Dejvida što je uzeo novac – bar je to nešto najmanje glupo i dosadno što je uradio, ali mrzim nju zato što mu je to dopustila. Novac sjebe ljude, a Dejvid je jedan od onih koji je nekada imao dosta novca od farme – a onda je njegov tata sve to razjebao. Zabavno je kako je ipak dobio mnogo novca. Zahvaljujudi Adel. Kladim se da nede potpisati da joj novac bude vraden kada izađemo odavde. Kladim se da de smisliti neke izgovore. Dejvid, siromašni farmerski sin koji odjednom ima bogatstvo u rukama. To zapravo čini da poželim da se nasmejem jer je toliko ludo. To me toliko ljuti da me sprečava da ponovo zaspim kada se probudim nodu. Takođe me navodi na razmišljanje – šta se zaista dogodilo s Adelinim roditeljima. Mislim, kako to da se on vozio tuda tačno na vreme da je spase usred nodi? Da li se provezao tuda tačno na vreme i da podmetne požar? Ovo je iz mog ugla posmatranja ispalo prilično dobro za njega. Naše vreme na ovom mestu skoro je isteklo, ali ako Adel misli da du zaboraviti i nju i sve ovo, to se nede dogoditi. Ja du paziti na nju. Jer ni na jedan jebeni trenutak ne mislim da je Dejvid…

124


„Izvini“, rekao je on. Bili smo u njegovoj kancelariji, razdvojeni njegovim pisadim stolom. Ja sam drhtala. Drhtala sam još otkad sam jutros vratila svesku na njeno mesto. „Znam da sam pio, ali bio sam ozbiljan kad sam rekao da du srediti stvari“, nastavio je. Bio je tih. Zamišljen. Verovatno mamuran. „Znam da je moj brak loš. Znam to. I ne bi trebalo da se ovako zezam s tobom. Ono što si rekla prošle nodi…“ „Nisam došla ovamo da pričamo o prošloj nodi.“ Bila sam hladna prema njemu, prekidala sam ga. Osedala sam se kao da sam gurnuta u ledenu vodu. Umirala sam od želje da vidim Adel i saznam da li je moja sumnja opravdana. „Treba mi slobodno popodne. Bojler mi je otkazao, a vodoinstalater je upravo zvao i rekao da može da navrati između dva i šest po podne. Su kaže da ima lak popodnevni raspored, tako da može zakazivati termine i tvojim klijentima i raditi za mojim stolom.“ On je imao četiri zakazane seanse i bilo mi je drago zbog toga. Nedu morati da brinem da de dodi kudi i videti nas zajedno. Poslala sam SMS Adel čim je on jutros došao na posao, znajudi da je sama i da može bezbedno da mi odgovori. Nisam rekla o čemu se zaista radi, nisam htela da se oseda ugroženo ili zabrinuto, pa sam napisala: U mom snu od prošle nodi bila su čudna druga vrata. Bez kvake? Nisam mogla da ih otvorim? Da li si ih ti ikada sanjala? Imam slobodno popodne, ako si raspoložena za ručak. Sve bezbrižno i opušteno, uprkos tome što su mi se ruke tresle dok sam kucala poruku. Odmah je potvrdno dogovorila, predloživši mali bistro sa stolovima na trotoaru, ne previše blizu klinici, a takođe malo zaklonjen od glavnih ulica, u kvartu sa pretežno stambenim zgradama i kudama. Ni ona nije želela da je on zatekne sa mnom. „Naravno“, odgovorio je on. Dlanovi su mi se znojili dok me je gledao, i po prvi put je izgledao kao neznanac. Ne moj Dejvid, ne ni Adelin Dejvid, možda Dejvidov Dejvid, onaj koji uvek dobija ono što želi. U sebi sam izgovorila mojih hiljadu izjava zahvalnosti što je Adel pristala da ručamo zajedno. Ne bih mogla da čekam do ponedeljka. Moram da saznam, a ona je jedina koja može da mi kaže. Počela sam da upotpunjavam slagalicu njihovog ludog braka i nije mi se dopala slika koja se nazirala. „Nadam se da nije ništa previše ozbiljno“, rekao je on. „Bojleri su skupi.“ Tada je podigao pogled. „Ako ti treba bilo kakva…“

125


„Imam osiguranje.“ Ponovo sam ga prekinula. Da li je zaista nameravao da mi ponudi novac? Čiji? Njegov ili Adelin? „U redu.“ Bio je kratak, moja hladnoda ga je pogodila u živac. Izgledao je uvređeno, ali nisam sigurna koliko me je bilo briga za to. „Hvala.“ Krenula sam prema vratima, nezgrapno hodajudi, jer sam znala da me gleda kako odlazim. „Luiza!“ Okrenula sam se i pogledala ga. Gurnuo je ruke u džepove i to me je podsetilo na prvi put kada smo razgovarali u ovoj prostoriji, dok je između nas vladala električna napetost. I dalje je postojala, i vukla me prema njemu, ah sada je bila ogrnuta sumnjom i nepoverenjem. Bila je izubijana kao Adelino lice. „Stvarno mi je stalo do tebe, znaš“, rekao je. „Istinski. Stalno mislim na tebe. Ne mogu ništa protiv toga. Kao da u glavi vodim odvojen život s tobom.“ Reči su same tekle iz njega, a ja sam mogla da mislim samo kako mi ovo nije potrebno, ne sada, ne dok ne saznam. „Mislim… mislim da se zaljubljujem u tebe. I znam da moram da ispravim svoj život. Moram da sredim ovaj haos. Po celu nod sam budan dok pokušavam da shvatim kako, i znam da ti to ne razumeš, a ja ti ne pomažem da to razumeš, ali ovo je nešto što moram da sredim sam. Ali počedu s tim. Danas. I znam da imaš pravo da budeš ljuta na mene. Hteo sam to da ti kažem. To je sve.“ Krv mi je navrla u lice i stopala, i na sva mesta između, kao da je jurila po mojim venama, pokušavajudi da pronađe put i pobegne iz mog tela. Sada? Rekao je to sada? Glava mi je ved sjebana, a on mi sad uvaljuje i ovo. Zaljubljuje se u mene? O bože! Ne znam šta da mislim. Ne znam šta da osedam. Ali Adel je čekala i morala sam da saznam bar deo istine od nje pre nego što uopšte budem mogla da razmišljam o ovome. Moram da znam kakva je on vrsta čoveka, kakav je stvarno, ispod kože. U glavi. Klimnula sam glavom i progutala knedlu, a onda ga ostavila da stoji tu. Dohvatila sam tašnu ispod stola pa istrčala na svež vazduh čak i ne rekavši Su da odlazim.

30 ADEL

126


Sedela sam na suncu i pijuckala zabranjeni hladni sanser čekajudi Luizu. Luiza. Neverovatno je koliko ta čudesna žena može da utiče na moje raspoloženje. Prošle večeri, kada je Dejvid otišao pravo u njen prljavi mali stan posle posla, bila sam toliko povređena da sam želela da je ubijem, iako je na svoj jadan način dala sve od sebe da me odbrani i pošalje ga kudi. Bilo je to premalo i prekasno, iskreno govoredi, a još gori od toga bio je Dejvidov izbor da ode pravo kod nje umesto kod mene, posle svega što sam uradila za njega u razgovoru s doktorom Sajksom. Mogla sam da ga uništim, ali on to nije uzimao u obzir. Nije bilo zahvalnosti. Onda je došao kudi i napio se u svojoj radnoj sobi pre nego što se oteturao u krevet. Nije mi čak ni zahvalio. Ja volim Dejvida. Iskreno, ludo, duboko, koliko god ljigavo to možda zvučalo, ali ja sam jača od njega. Da, stvari moraju da se promene, ali ja sam ta koja de morati da uprlja ruke. Ipak, progutala sam svoju uvređenost od prošle nodi. Potisnula sam je duboko unutra, gde ne može da me dotakne, jer ne možemo sebi priuštiti još jednu svađu. Ne sad. A onda, kao čudom, dobila sam poruku od Luize. Druga vrata. Osmehnula sam se pijuckajudi vino, iako sam bila sama i verovatno bih izgledala pomalo luda svakome u prolazu. Ona je videla druga vrata. Ved. Ovo sve menja. Sve mora da bude na svom mestu pre nego što ih otvori. Pre nego što sazna. Sva sam treperila od uzbuđenja kada sam je videla kako skrede iza ugla i dolazi niz ulicu. Izgledala je dobro, stvarno dobro, i osetila sam da sam veoma ponosna na nju. Čak je hodala uspravnije, pošto je sad vitkija i u boljoj formi, a njene jagodice – iako nikada nede biti mačje oštre kao moje – bile su blago istaknute na lepom licu. Mene mišidi bole od nedostatka vežbe, a leđa su mi ukočena od napetosti. Ja bledim, a ona cveta. Nije ni čudo što se Dejvid zaljubljuje u nju. Ta misao me peče. Ta misao de me uvek pedi. „Vino?“, upitala je i osmehnula se. Pocrvenela je i tašna joj je iskliznula na zemlju dok je pokušavala da je okači na naslon stolice. „Zašto da ne? Dan je divan, a ovo je lepo iznenađenje.“ Videla sam da gleda u moje lice, u mesto gde su se zadržali ostaci modrice. Sada je brzo bledela, kao da je bila svesna da je njen posao završen. Dala sam znak konobaru da donese još jednu čašu. „Kako to da si dobila slobodno vreme?“ „O, problem s mojim bojlerom“, odgovorila je nemarno. „Vodoinstalater dolazi kasnije, ali sam to iskoristila da uzmem celo popodne slobodno. Nek ide sve dođavola.“

127


Užasno loše laže. To je stvarno vrlo dražesno, s obzirom na to da se jebe s mojim mužem neprestano tokom našeg prijateljstva. Konobar se brzo pojavljuje s njenim pidem i dva jelovnika, i obe se pretvaramo da ih gledamo dok ona brzo otpija nekoliko gutljaja vina. „Dakle, videla si druga vrata?“ upitala sam, poverljivo se naginjudi ka njoj, iako smo nas dve jedine napolju u bašti. Želim da oseti bliskost sa mnom. „Gde? Kakva su bila?“ „U jezercetu iza moje stare kude. Bila sam tamo“, blago je pocrvenela, „sa Adamom, igrali smo se, a onda, dok sam se okretala da se vratim, pojavila su se ispod površine. Sijala su.“ Nije mi rekla celu istinu o svom snu – mora da je i Dejvid bio tamo, mogla sam to da vidim na osnovu njenog crvenila – ali nije me bilo briga. Ne bi mi bilo važno ni da je zamišljala grupni seks s tri Dejvida. Važna su vrata. Ona su jedino važna. „Kao svetlucavo srebro“, dodala je. „A onda su nestala. Da li si ti to ikada doživela?“ Odmahnula sam glavom, zbunjena. „Ne. Vrlo čudno. Pitam se čemu služe.“ Slegla je ramenima. „Možda je moj mozak imao kratki spoj.“ „Možda.“ Ipak, srce mi je brzo lupalo. Ved sam razmišljala šta sve moram da uradim pre nego što ih otvori. Konobar se vratio da primi naše porudžbine i ja sam naročito naglasila da nisam gladna, kako sam samo htela da izađem iz kude, a onda sam videla njeno lice, obazrivu zabrinutost na njemu i ved sam znala dokle je stigla u svesci. Znala sam zbog čega je ovaj ručak zaista dogovoren. Morala sam da se usredsredim da se ne bih nasmejala ili osmehnula zbog blistavog savršenstva ovog dana i zbog toga što sam sve tako dobro planirala. „Moraš da jedeš nešto, Adel. Postaješ previše mršava. U svakom slučaju“, dodala je previše nonšalantno, „na mene je red da častim.“ „O, hvala“, prenemagala sam se. „Tako me je užasno stid, ali kada sam došla ovamo, shvatila sam da nisam ponela novčanik. Tako sam rasejana.“ Naručila nam je dva tanjira raviola s pečurkama – preuzimajudi vodstvo, što nikada ne bi uradila kada smo se tek upoznale – a onda sačekala da se konobar udalji pre nego što progovori. „Da li si zaista došla bez novca, ili Dejvid kontroliše koliko trošiš?“ Luiza je baš neposredna, to joj priznajem. Pocrvenela sam, kao da pokušavam da sakrijem nešto, mrmljajudi koliko je smešna ta pretpostavka, dok ona nije posegla preko stola i uzela me za ruku kojom sam mahala. Gest

128


solidarnosti, prijateljstva, ljubavi. Stvarno verujem da me ona voli. Ne koliko mog muža, ali me voli. „Pročitala sam u svesci nešto što me je malo zabrinulo“, nastavila je. „I slobodno mi reci da otkačim i da to nije moja stvar i sve ostalo, ali da li si mu zaista prepisala celo svoje nasledstvo? Posle požara? A ako jesi, molim te, za ljubav božju, reci mi da je to bilo samo privremeno.“ „O, ne brini za to“, rekla sam i znam da sam izgledala kao ranjena košuta koja zuri u nišan na lovčevoj pušci. Tipična žrtva koja brani svog zlostavljača. „Dejvid se mnogo bolje snalazi s novcem nego ja, a takav je teret baviti se kudnim budžetom i, o bože, ovo je tako neprijatno…“ Stegla mi je ruku. „Ne budi šašava. Nemoj da se stidiš. Brinem za tebe. Ipak, potpisao je da ti vrada upravu nad imovinom, zar ne? Kada si izašla iz Vestlandsa i ponovo stala na svoje noge?“ Ruka joj je bila vlažna i lepljiva. Ona je imala čvrst interes u ovome, i ja sam to znala. „Hteo je“, promrmljala sam. „Stvarno jeste. Ali onda sam imala još jedan mali nervni slom nekoliko meseci kasnije, i on je odlučio – mi smo odlučili – da je bolje da on jednostavno zadrži upravu nad svime. A onda smo se venčali i to je ionako postao naš novac.“ „Auh!“ Uspravila se na stolici i otpila dugačak gutljaj vina dok joj je ono što je čula polako ulazilo u glavu, čime su njene sumnje bile potvrđene. „Zvuči gore nego što jeste“, rekla sam blago i zaštitnički. „On mi daje džeparac i budžet za hranu, a ionako nam nikada nije bilo stvarno previše stalo do novca.“ „Budžet za hranu?“ Razrogačila je oči. „Džeparac? Šta je ovo, hiljadu devetsto pedeset i neka?“ Zastala je. „Sada usrani telefon ima smisla.“ „Nije me briga ni za telefone. Stvarno, Luiza, to nije važno. Ja sam sredna. Želim da Dejvid bude sredan.“ Ovo je možda bilo za korak preduboka patetika, ali istina je uvek uverljiva, a ja moram da budem patetična ako mislim da ga održim srednim. „Nemate čak ni povezane račune u banci ili tako nešto?“ „Stvarno, Luiza, nije važno. U redu je. Ako želim nešto, on mi to i kupi. Tako je to ispalo u našem braku. Ne brini. Oduvek se brinuo o meni.“ Sklonila sam uvojak kose s lica i pustila prste da mi na trenutak lebde iznad modrice. Skoro neprimetan gest, ali dovoljan da ga ona primeti i u svojoj glavi poveže modricu i novac.

129


„Kao da si dete“, rekla je. I znam da joj je glava bila puna našeg tajnog prijateljstva, telefonskih poziva, pilula, modrice, a sada i novca, dok se sve uklapalo na svoje mesto. U tom trenutku me je volela daleko više nego Dejvida. Mislim da je u tom trenutku možda čak i mrzela Dejvida. Ja nikada ne bih mogla da mrzim Dejvida. To je največa razlika između nas. „Molim te, jednostavno se ostavi toga. U redu je. Kada se Adam vrada?“, upitala sam, koristedi njen komentar o detetu da promenim temu. „Mora da jedva čekaš da ga vidiš. Verovatno je malo i porastao. Brzo rastu u tom dobu, zar ne?“ Stigla je naša hrana i ona nam je poručila po još jednu čašu vina dok je dutke na svoj spisak Dejvidovih nedostataka dodavala i moje kajanje što nemam dete. Gorivo za sve jaču vatru u njoj. Ravioli su bili savršeni, ali ona ih je preturala po tanjiru i ne okusivši ih. Verovatno je trebalo da i ja to radim, da bih zadržala svoj nervozan izgled, ali sam bila umorna od tradenja dobre hrane pa sam ih pojela – odmereno i pristojno, ali sam ih ipak pojela – dok mi je ona pričala o Adamovom odmoru i govorila kako zvuči kao da se sjajno proveo. Nijedna od nas nije zaista obradala pažnju na to što je pričala. Njena glava bila je puna besa i razočaranja, a moja ushidenja zbog otkrida drugih vrata. Izgovarala sam odgovarajude reči i smešila se, i ona je primoravala sebe da izgovara reči, ali ja sam samo želela da se taj ručak završi. Trebalo je da mnogo toga obavim. „Da li je to…“ Zastala je usred rečenice i namrštila se, zuredi negde preko mog ramena. „Šta?“ Okrenula sam se. „Jeste.“ I dalje je zurila i napola ved ustala iz stolice. „To je Entoni Hokins.“ Sada sam ga i ja videla, i koliko god da mi je on bio koristan, moja iznerviranost se pojačala. Pratio me je. Naravno da jeste. „Možda živi negde u blizini“, rekla sam. „Ili te možda prati.“ Eto nje, moje velike zaštitnice, ljubavnica mog muža. „O, sumnjam u to.“ Nasmejala sam se na to, ali pogledom sam streljala Entonija, i shvativši da mi izaziva nelagodu, imao je dovoljno mozga da skrene i uđe u jednu malu radnju na uglu. „Verovatno kupuje cigarete.“ Divljenje koje je osedao prema meni bilo je korisno, ali jednostavno nije prihvatljivo da me svuda prati. „Možda“, rekla je neubeđeno. Obe smo gledale u vrata dok nije izašao, i nadala sam se da Luiza nije primetila čežnjiv pogled koji mi je uputio dok je odlazio, ali ona je čkiljila na suncu, tako da sam verovatno bila bezbedna. To nije bilo toliko važno. Ved sutra de joj Entoni biti najmanja briga.

130


Kada smo završile ručak, požurila sam je da se posveti svom izmišljenom pokvarenom bojleru, a ja sam otišla u teretanu. Stigla sam tamo baš pre Dejvidovog narednog poziva, ali nisam vežbala, kao što sam to tvrdila; puštala sam slededu etapu svog plana u pogon. Dejvid je rekao da de posle posla dodi pravo kudi, jer moramo da razgovaramo, a onda sam se ja obratila recepcionerki u teretani u vezi s onim što mi treba, da sam previše zauzeta da čekam i da nas pozovu na kudu posle šest i potvrde da de ispuniti moj zahtev. Ne sumnjam da de to i uraditi. Ovo je veoma ekskluzivan klub, a mi pladamo punu uslugu, a i više od toga, uvek sam ljubazna i draga. Ljubazna sam i draga kada nisam kod kude, a uvek se isplati biti ljubazan prema osoblju. Neki od drugih članova kluba mogli bi to da nauče. Ostala sam bez daha od uzbuđenja, a nervi su mi treperili zbog onoga što de uslediti. Kada sam stigla kudi i počela da pripremam večeru, ruke su mi se tresle i jedva sam mogla da se usredsredim. Lice mi je bilo zažareno kao da me hvata groznica. Pokušala sam da dišem duboko, ali su mi udisaji bili plitki i drhtavi. Ostala sam fokusirana na ta druga vrata i stalno se podsedala da verovatno nikada nedu ponovo dobiti ovakvu šansu u celom životu. Moji znojavi prsti klizali su po luku koji sam pokušavala da isečem, i skoro da sam se posekla. Ne znam zašto se toliko trudim oko ovog jela. Sve de ionako završiti u kanti za smede, ali moram učiniti da sve izgleda što je mogude normalnije, a kuvanje je postalo iznenađujudi izvor mog ponosa otkad sam se udala. Nemarno isečen luk mogao bi da bude nagoveštaj da znam šta sledi, a Dejvid je u poslednje vreme izrazito sumnjičav. Čula sam njegov ključ u bravi i celo telo mi je zatreperilo od napetosti, a svetla u kuhinji su odjednom bila gotovo previše jaka. Ovog puta sam uspela da duboko udahnem. Videla sam moj mobilni telefon na radnoj ploči pored sudopere, smešten na neutralnoj teritoriji između mene i fiksnog telefona pričvršdenog na zid. Pogledala sam na sat. Samo što nije otkucao šest. Savršeno. „Zdravo“, rekla sam. Ušao je u hodnik i znala sam da želi da ode i sakrije se u radnu sobu. „Kupila sam ti flašu šatonef di papa. Dođi da je otvoriš, da vino malo prodiše.“ Krenuo je prema kuhinji kao neodlučni divlji pas kome su ponuđeni komadidi mesa. Kako je naša ljubav stigla do ovoga? „Dakle, i dalje se pretvaramo da je sve u redu“, rekao je umorno. „Ne“, odgovorila sam uvređeno. „Ali možemo bar da budemo pristojni. Sigurno možemo da budemo prijatelji dok rešavamo probleme? Dugujemo to jedno drugom, zar ne?“

131


„Slušaj…“ Telefon je zazvonio, i iako je to bilo očekivano, ipak sam skoro poskočila i ruka mi se stegla oko kuhinjskog noža. Zakoračila sam prema telefonu, ali Dejvid mi se isprečio, kao što sam i znala da de uraditi. „To je sigurno iz klinike“, rekao je. „Ja du se javiti.“ Nisam podizala pogled dok sam seckala luk, a koža mi je plamtela dok sam slušala razgovor. Vreme je da njegova blažena mala tajna veza postane sjebana podjednako kao ovaj brak. „Halo? Da, ovde je Dejvid Martin. O, zdravo… Šta želite da potvrdite? Izvinite, nisam siguran da vas razumem. Produženo gostujude članstvo?“ Tada sam se okrenula da se suočim s njim, morala sam, a lice mi je bilo puno nevine brige da de se naljutiti zbog tog troška, pošto imam prijateljicu za koju mu nisam rekla. Nije gledao u mene. Ne još. „Za koga?“ Mrštio se. Onda sam videla. Šok dok je pokušavao da prihvati informaciju. Zbunjenost. „Izvinite, da li ste rekli Luiza Barnsli?“ Onda je pogledao u mene, ali je i dalje pokušavao da sve postavi na svoje mesto. Njegov svet se upravo okrenuo naglavačke, a onda se ponovo potresao iz temelja. „A to je produžetak gostujudeg članstva koje je ugovorila moja žena?“ Slegnula sam ramenima gledajudi u njega, moledivo, i oblikovala usnama reči: To mi je nova prijateljica. „U redu, da, hvala vam. To je u redu.“ Pogled mu se spustio na moj mobilni telefon. Posegao je za njim dok je još spuštao slušalicu, pre nego što sam mogla čak i da odglumim da i sama hodu da ga uzmem. „Izvini“, rekla sam. „Ona je samo neko koga sam upoznala. To je sve. Samo prijateljica. Nisam htela ništa da ti kažem. Bila sam usamljena, a ona je bila ljubazna prema meni.“ Nije me slušao, nego je pregledao poruke u telefonu, namršten. Sačuvala sam vedinu poruka. Naravno da jesam. Kako bih se za ovo pripremila. Tada se zagledao u mene i stegao moj telefon tako jako da sam mislila da de ga zgnječiti. Čije bi grlo više želeo da stegne u ovom trenutku – moje ili Luizino? „Izvini“, ponovila sam. Bio je bled, vilica mu je bila čvrsto stegnuta, celo telo mu se treslo od potisnutih emocija, koje se borio da obuzda. Samo jednom pre videla sam ga ovakvog, a to je bilo vrlo davno. Htela sam da ga zagrlim. Da mu kažem da de sve biti u redu. Da sve poboljšavam samo za njega. Ali nisam mogla. Morala sam da budem jaka.

132


„Idem napolje.“ Prosiktao je reči kroza zube. Ne verujem da me je uopšte i video. Pojurio je prema ulaznim vratima, a ja sam ga pozvala – nije čak ni usporio korak. Izgledao je kao vihor besa i zbunjenosti. Vrata su se zalupila i ostala sam sama. Čula sam kako sat kuca u tišini. Na trenutak sam zurila za njim, a zatim nasula čašu vina iz otvorene flaše. Trebalo je duže da diše, ali nije me bilo briga. Duboko sam uzdahnula posle prvog gutljaja, a onda istegla vrat kružnim pokretima, kako bih smanjila napetost. Jadna Luiza, pomislila sam. Bila sam iscrpljena, ali pokušala sam da se otmem tom osedaju. I dalje sam imala još toga da obavim. Najpre, da proverim da li je Entoni ostavio paket tamo gde sam mu rekla. A onda da proverim šta Dejvid radi. Moj umor morade da sačeka. Uostalom, naspavadu se kad budem mrtva.

31 ONDA Oni odlaze sutra. Prošlo je mesec dana i nije bilo razloga da ijedno od njih ostane duže, pošto su ved bili zvezde među pacijentima. Osedaj je bio čudan, ali Adel nije mogla da se ne osmehne dok se pakovala. Sloboda od Vestlandsa, i Dejvid za koga de se udati na kraju semestra. Uprkos svemu što se dogodilo, njena bududnost je izgledala dobro. Njena jedina briga bio je Rob. On se šalio na tu temu, ali mogla je da vidi da on ne želi da se vrati svojoj sestri, uopšte ne. Bolelo ju je da ga vidi takvog, gotovo ranjivog. Takođe ju je bolelo da ga ostavi. To je bila njena jedina tuga dok je savijala odedu i stavljala je u svoj mali kofer, ali tuga je bila velika. „Hodeš li da siđemo dole do jezera?“ upitala je. On je sedeo na njenom krevetu, gledajudi je kako se pakuje, i po prvi put otkad ga je upoznala, izgledao je više kao mali dečak nego kao skoro odrastao čovek. Tamna kosa mu je visila preko lica, ali mogla je na njegovim zubima videti sjaj proteza koje je toliko mrzeo. Ipak, majica mu je bila ispeglana. Nikada pre nije upoznala nekoga koje peglao svoje majice kratkih rukava ili farmerke. Možda je peglao i čarape. Možda je to bio delid kontrole koji je Adel izgledao potpuno nekontrolisano. Malo odstupanje od neobuzdanosti.

133


Izvukao je nešto iz džepa i iscerio se. Uredno umotan džoint. „Poslednji ostatak trave. Mogli bismo i da zapalimo. Možda de nas uhvatiti kako duvamo i onda de nam produžiti boravak.“ Znala je da se on na neki način tome i nada. Znala je da bi voleo da ostanu duže, i jedan deo nje je želeo, jer nije mogla da zamisli da ne viđa Roba svakog dana. Ali Dejvid joj je mnogo nedostajao i kipela je od uzbuđenja što de ga videti, i poljubiti, i udati se za njega, bez roditelja koji bi bili tu da to ne odobre. Rob je sumnjao da je ovo kraj njihovog prijateljstva, ali ona je znala da nije. Možda Rob može da dođe i živi s njima nakon što se njih dvoje venčaju. Dejvidu de se on dopasti, bila je sigurna u to. Kako bi mogao da mu se ne dopadne? Rob je previše sjajan da se ne bi svakome dopao. Uhvatila ga je za ruku. Bio je prijatan osedaj da drži njegovu ruku u svojoj. Skoro je zaboravila kako izgleda držati Dejvida za ruke; ovo je delovalo kao izdaja, ali Dejvid nije bio ovde, a Rob jeste, i njih dvoje su se voleli na svoj način. „Šta čekamo?“ upitala je. Danas nije bilo toliko toplo, vetar je preko vode nosio hladnodu koja ih je povremeno ujedala, ali njih nije bilo briga dok su sedeli pod drvetom gde su se prvi put sreli i dodavali se džointom. I njoj de ovo nedostajati. Nije mogla da zamisli da bi Dejvid ikada poželeo da se uradi. Nije mogla da mu kaže da je ovde uzimala drogu. Bio bi užasnut. Još jedna tajna koja je samo njena i Robova. „Možda du sada spaliti svesku“, rekao je Rob. „Ceremonijalni oproštaj.“ Kao i uvek, ton mu je bio bezbrižan, oči su mu svetlucale, ali ona je znala da je potišten. Čvrsto mu je stegla ruku. „Ne, sačuvaj je. Nikad se ne zna, u tvojim snovima moglo bi da bude još iznenađenja.“ Udahnula je dim, uživajudi u opuštajudem zujanju u glavi, a onda mu vratila džoint. „A kada dođeš u posetu, možeš da mi pričaš o njima. Gde si bio, koga si video.“ Osmehnula mu se. „Bolje ti je da me uključiš u neke od tih snova.“ „To važi i za tebe“, rekao je on. „Dovoljno deš viđati sumornog Dejvida. Ne moraš još i da ga sanjaš.“ Ona ga je šaljivo udarila u rame, a on se nasmejao iako je ozbiljno mislio to što je rekao. Bide drugačije kada se ponovo sretnu. Kako da ih voli obojicu ako oni ne mogu da vole jedan drugog? To je nemogude. „Ne smeta ti da se vratiš kudi?“ upitao je. „Mislim da mi ne smeta.“ Nije bila sigurna, ali to je bio deo plana njene terapije. Suočiti se sa situacijom kakva jeste. Vratiti se na izvor traume. Provesti neko vreme tamo.

134


„Ima mnogo prostorija koje nisu oštedene, a one izgorele su očišdene i izvršene su privremene popravke. Dejvid je to organizovao.“ „Pretpostavljam da je i mogao, pošto si mu dala sav svoj novac“, suvo je rekao Rob. „Ne, nisam“, umorno je odgovorila. „Stalno ti to govorim. To je samo privremeno. Tako je lakše. S obzirom na njegove troškove studiranja i sve ostalo, i radove na kudi, nisam mogla time da upravljam odavde. A povrh toga, to je previše stvari za razmišljanje. Sredna sam što je on to preuzeo. Ostavi se toga, Robe. I nemoj nikome da pričaš. Dejvidu je bilo ionako dovoljno teško otkad je priča o požaru dospela u novine.“ „U redu, u redu. Samo se brinem za tebe.“ Ovo nije bilo vreme za njihovu prvu svađu i znala je da on to zna. Zastao je. „Brinudu o tebi još više kada budeš sama u toj velikoj staroj kudi.“ „Bidu ja dobro. To je samo nekoliko nedelja. Ljudi de dolaziti da me obiđu. Neki od meštana, moji advokati i, naravno, doktor. Neko de mi čak donositi hranu i čistiti kudu kada to bude potrebno. Dejvid kaže da de on dolaziti vikendom kad bude mogao.“ „Čitav novi život je pred tobom“, rekao je on čežnjivo. „Pomisli na mene u usranoj stambenoj zgradi, i dalje zarobljenog s mojom jebenom groznom sestrom.“ „Da li je toliko loše?“, upitala je. On se i dalje uopšte nije otvarao u vezi sa svojim životom, iako je ona blago pokušavala da ga podstakne na to poslednjih dana. „Tako je kako je.“ Pokušao je da napravi kolutove od dima, ali vetar ih je razvejao pre nego što su se i dopola formirali, pa je odustao. „Ne želim da mislim o tome do sutra.“ „Možeš da me zoveš, znaš“, rekla je. „Dadu ti broj mog mobilnog. Ako stvari budu usrane, zovi me. Dođi i ostani na nekoliko dana.“ „O, siguran sam da bi Dejvid to voleo.“ „Dejvid je na univerzitetu“, odgovorila je, a onda u trenutku buntovnosti dodala, „a i to je moja prokleta kuda.“ Tada su se iscerili jedno drugom i mogla je da vidi da je on voli, a od toga je osetila toplinu iznutra, mada pomalo komplikovanu. Dejvid joj je bio sve, ali sada je u njenom srcu postojao i Rob. Nikada se ne bi osedala toliko bolje i tako brzo bez njega. Verovatno bi ostala zatvorena ovde zauvek. „Stvarno to mislim“, rekla je dok ju je obuzimao nalet naklonosti prema njemu. „Kad god poželiš.“

135


„U redu“, odgovorio je on. „Možda i hodu.“ Nadala se da hode. Nadala se da de je radije pozvati nego da se oseda jadno. Ali Rob je bio ponosan, znala je to. Ponosan jednako kao i Dejvid, samo na različit način. „Obedavaš?“, upitala je, naginjudi se napred tako da su im lica bila blizu, kosom mu okrznuvši obraz. „Obedavam, moja prelepa Uspavana Lepotice. Obedavam.“ „Odlično.“ Poljubila ga je u nos. „Onda je to sređeno.“

32 LUIZA Nije trebalo da ga pustim unutra, nije trebalo da ga pustim unutra, bilo je sve što sam mogla da mislim dok mi je u glavu polako ulazio sav užas čitave ove zbrke, koja se sada raspadala oko mene. Da ga nisam pustila unutra, ne bih morala da se suočim s tim. Ne još. Htela sam da se razbolim. Nisam znala šta da kažem. Tresao se od besa dok je stajao u mom dnevnom boravku, mašudi Adelinim bednim mobilnim telefonom na mene, i vičudi da je pročitao sve poruke. Ja sam plakala, a nisam znala ni kad sam počela, možda i čim je ušao na vrata, jer sam odmah znala da on zna, ali volela bih da nisam. Stomak mi se pretvorio u vodu i osedala sam se kao da sam uhvadena u preljubi i pokušavam da se opravdam. Mrzela sam sebe. „Sve vreme?“ Nije mogao da veruje, i dalje se naprezao da to prihvati. „Sve ovo vreme bila si prijateljica s mojom ženom i nisi mi to rekla?“ Njegov škotski akcenat bio je jači kada je ljut, seoski grub, i to me je iznenadilo. Glas nekog stranca. „Nisam znala kako da ti kažem!“ zajaukala sam, mašudi rukama bez ikakvog smisla, osim možda da pokušam da sve to oteram od sebe. „Nisam… bukvalno sam naletela na nju na ulici i ona je pala, a onda smo otišle na kafu! Nisam nameravala da joj budem prijateljica, ali onda mi je poslala poruku i nisam znala šta da radim!“ „A nije ti palo na pamet da joj pomeneš da radiš za mene? Nisi pomislila da bi to bilo normalno?“ Od šoka sam utonula u trenutno dutanje, koje je sigurno izgledalo kao dodatni osedaj krivice. Mislila sam da on zna sve. Možda je našao Adelin telefon i

136


onda došao pravo ovamo? Možda još nije razgovarao s njom? Ili mu možda ona nije ispričala taj deo priče. Možda se suviše plašila. Nisam znala šta da kažem. Da li da mu kažem da se podrazumeva da je ona to znala? Da mi je tražila da to čuvam kao tajnu? Ali onda bi je to uvalilo u dodatne nevolje. A od svih nas, Adel je ta koja nije uradila ništa pogrešno. Zato ništa nisam rekla. „Koliko si jebeno luda?“ Pljuvačka mu je izletela iz usta zajedno s rečima. „Gospode, mislio sam da si iskrena! Normalna! Da li si me i uhodila?“ „Bilo mi je žao nje!“ vrisnula sam na njega, iako su zidovi bili tanki i Lora iz susednog stana me je sigurno čula. „Bila je usamljena!“ „Sunce ti jebem, Luiza! Znaš koliko je ovo bolesno, zar ne?“ „Nisam želela da joj budem prijateljica! Nisam!“ Reči su mi zvučale slinavo zbog suza. „Ali spetljala sam se, i u početku sam mislila da se ono što smo uradili u baru nede ponoviti.“ „Ali zašto mi nisi rekla? Sve te jebene laži, Luiza? Ko si ti?“ „Nisam lagala, samo nisam…“ Bespomodno sam slegla ramenima. Samo ti nisam rekla. To je bio slab izgovor i znala sam to i pre nego što me je prekinuo. „Šta si mi ono beše rekla? Ti si otvorena knjiga?“ Iskezio se i jedva sam ga prepoznavala. „Puna si sranja, znaš? Mislio sam da mogu da ti verujeml“ Okrenuo se i zagladio kosu, ali izgledalo je kao da je na ivici da je počupa iz koiena. „Ne mogu ovo da prihvatim! Ne mogu!“ „Zbog čega ti stvarno brineš, Dejvide?“ Iskoristila sam trenutak. Najbolji vid odbrane je napad, a ako je on mislio da može da mi veruje, zašto mi onda nikad ništa nije pričao? Možda je on taj koji je pun sranja. „Da sam možda saznala nešto što ne bi trebalo da znam? Da du možda učiniti da Adel ispravi kičmu i stavi te na svoje mesto? Da te otera? Da ponovo preuzme svoj život u svoje ruke?“ „Molim?“ Okrenuo se i pogledao me, stvarno me pogledao, po prvi put otkad je uleteo ovamo. Namrštio se. Glas mu se stišao. „Šta ti je rekla o meni?“ „O, nikada nije govorila ništa drugo osim da te voli.“ Na mene je bio red da se iskezim. „Ali ja sam videla svašta. Znam kako se odnosiš prema njoj. Kako je nervozna zbog tebe. Videla sam kako se poigravaš njenom glavom.“ Zagledao se u mene, dugo i oštro. „Ni na trenutak ne misli da bilo šta znaš o mom braku.“ „Znam da kontrolišeš sav njen novac. Da li zbog toga ne želiš da odeš? Siromašni farmerski sin spašava bogatu naslednicu, a zatim je navodi da mu prepiše svoje nasledstvo i nikada joj ga više ne vrada? Ti si j ebeni hodajudi zaplet priče Agate Kristi!“ Sada sam bila besna. Da, možda ima pravo da bude toliko ozlojeđen zbog mene, i ne znam kako bih se ja osedala na njegovom mestu –

137


oštedeno i prevareno možda – ali on je spavao sa mnom iza leđa svoje žene, tako da sam to iskoristila kao adut protiv njega, bar zasad. „Ti me stvarno nimalo ne ceniš, zar ne?“ Bio je bled i drhtao je, ali oči su mu plamtele. „Ne, to nije istina“, rekla sam, mrzedi to što su mi iz očiju ponovo potekle suze. „Gajim osedanja prema tebi. Mislila sam da te možda i volim. U svakom slučaju, bila sam na putu ka tome. Ali postoji sve to, Dejvide. Sve to što mi ne govoriš. A i tvoja sirota žena je previše uplašena da priča o tome.“ „Šta to, jebote, ti misliš da znaš, Luiza?“ Izgovarao je reči hladno i odsečno, i obuzeo ga je nekakav jeziv mir. Suzdržani bes. Da U je to bila pretnja ili pitanje? Sada sam bila uplašenija nego kada je vikao. Pomislila sam na način na koji se ophodio prema Adel, na njegove opekotine i na to kako ju je spasao iz požara. Pomislila sam na novac. Da li je bio toliko junačan radi nje ili radi sebe? „Šta se stvarno dogodilo Adelinim roditeljima?“ Skrstila sam ruke nad grudima dok je moj tihi glas izbacivao implicitnu optužbu. „Požar usred nodi, a ti si slučajno prolazio. Ona mi je ispričala o tome. Njen junak!“ Otpuhnula sam da pokažem šta tačno mislim o tome, mada nisam tačno znala šta mislim o tome. „Spasao sam joj jebeni život!“, zarežao je upirudi prstom u mene, skoro me ubovši njime. Odstupila sam za korak. „Da, jesi. Ali ne i njenim roditeljima. Oni su poginuli. To je posle ispalo dobro za tebe, zar ne?“ Trgnuo se razrogačenih očiju. „Jebena kučko! Misliš da sam ja…“ „Ne znam šta da mislim!“ Vikala sam, brbljala. „Umorna sam od razmišljanja o tome. Pilule, telefonski pozivi, sva ta sranja! Adelin Dejvid koji kontroliše, moj dobri ali sjebani Dejvid, pokušavala sam da shvatim kakav si pravi ti u celoj toj zbrci. Nikada nisam želela da razmišljam o tome! Nikada nisam želela da budem njena prijateljica, ali jesam, i ona mi se sviđa, i osedam se usrano zbog svega!“ Bila sam toliko uzrujana da sam jedva mogla da dišem, dahtala sam, jecala i borila se za vazduh. „Osedam se kao govno!“ „Jebote, smiri se, Luiza!“ Zakoračio je napred, pokušavajudi da me uzme za ruke, ali ja sam se istrgla, uplakana i zadihana. Bio je šokiran mojom bujicom emocija; jasno sam mogla to da vidim. „A ja sam joj jedina prijateljica!“ Krenula sam putem uništenja i nisam mogla da se zaustavim. Bila sam umorna od toga da me sva ta pitanja izjedaju iznutra. „Njena jedina prijateljica! Zašto je to tako?“ „Luiza, slušaj…“ „Šta se dogodilo s Robom, Dejvide?“

138


Tada se ukočio i gotovo da sam mogla osetiti kako je ceo svet zaustavio dah slušajudi nas dvoje. Moje vlastito disanje se umirilo. „Zašto njih dvoje više nisu prijatelji?“, upitala sam. „Šta si uradio?“ Zurio je u mene. „Kako znaš za Roba?“ Reči su mu bile tek malo glasnije od šapata. „Šta si uradio?“ ponovila sam, ali nešto na njegovom licu navelo me je da se zapitam da li zaista želim da znam. Izgledalo je da me ne čuje. Jedan dugi trenutak nije ništa govorio i shvatila sam da ne zuri u mene, nego u nešto iza mene, nešto što je samo on mogao da vidi. „Otpuštena si“, rekao je najzad. Te reči, hladne i kliničke, bile su nešto što uopšte nisam očekivala, do te mere da nisam našla nikakvog smisla u njima. „Molim?“ Na mene je bio red da se namrštim, zbunjena. „Sutra predaj otkaz. Imejlom. Ne zanima me kakav razlog deš navesti – izmisli nešto. Trebalo bi da je to za tebe lako!“ Bila sam zapanjena. Moj posao? Oduzima mi posao? „A ako razmišljaš da kažeš doktoru Sajksu za našu jeftinu malu aferu, onda du mu ja pokazati ovo.“ Podigao je Adelin telefon. „A onda deš izgledati podjednako opsesivno kao Entoni Hokins.“ Nagnuo se prema meni, pretedi i tih. „Jer bi samo jebena ludača započela tajno prijateljstvo sa ženom čoveka s kojim se jebe!“ Malo se izmakao. „A doktor Sajks je na strani muškaraca. Ne bi ga bilo briga što sam te jebao. A tebe nede poštovati što si se jebala sa mnom. Našao bi ved način da te se i sam otarasi.“ Izgubila sam posao. Odjednom je ovo postalo veoma stvarno. Dejvid me mrzi, ne znam da li je Adel dobro, a sada sam izgubila posao. Setila sam se one prve nodi u baru, kad smo se smejali i pili i kada je učinio da se osetim tako živom, a onda su nove suze potekle tako brzo i jako, bila sam puna samosažaljenja. To je bila zbrka koju sam sama napravila, i to sam i zaslužila, ali svest o tome samo je učinila da se osetim još gore. „Rekao si da me voliš.“ Bila sam jadna, tiha i mirna kao miš. Nije ništa rekao na to, ali lice mu je bilo iskrivljeno i ljutito, i to uopšte nije bio moj Dejvid. Htela sam da plačem još malo, a što je bilo još gore, čak ni sad, čak ni kada je sve izneto na čistac, i dalje nisam bila ništa pametnija. Pored svih mojih optužbi, nije mi dao nikakve odgovore. „Dejvide, samo mi reci…“, započela sam, mrzedi moledivost u svom glasu, potrebu da popravim nešto.

139


„Kloni me se!“ prekinuo me je ledenim glasom. „Kloni se i Adel! Veruj mi kada ti ovo kažem, Luiza, ali ako znaš šta je dobro za tebe, klonideš nas se oboje. Mi te se više ne tičemo, razumeš li?“ Klimnula sam glavom, kao uplašeno dete, i sva borbenost je nestala iz mene. Za šta sam se uopšte borila? Nisam mogla da povučem ono što sam rekla, a nisam bila sasvim sigurna ni da želim. Samo sam htela odgovore, a on mi ih nede dati. „Ne želim da te više ikada vidim“ rekao je. Reči su mu bile tihe ali surove. Kao udarac nogom u bubreg, koji me ostavio bez daha dok se okretao da ode. A onda se čulo zatvaranje ulaznih vrata i ostala sam sama. Klonula sam, sručila se na pod, sklupčala se plačudi kao dete, u dugim, jakim i nekontrolisanim jecajima. Dejvid je toliko ljut. A ja ne mogu čak ni da pošaljem poruku Adel da je upozorim.

33 ADEL Otišao je na pide pre nego što se vratio kudi. Dejvidu je uvek trebalo pide, ali ovog puta mi to nije smetalo. Više mi je odgovaralo da se prvo umiri. Pobrinula sam se da sednem za kuhinjski sto kada sam čula otvaranje ulaznih vrata, s tragovima suza na licu. Ipak nisam plakala. Pretpostavljala sam da mu je bilo dosta uplakanih žena za jednu nod. Nastavila sam sa svojom zbunjenošdu u vezi s Luizom. Stalno sam se izvinjavala što mu nisam rekla za moju novu prijateljicu, ali bila sam usamljena i brinula sam da de me sprečiti da je viđam, a ja sam samo pokušavala da budem normalna. Mislila sam da de druženje s njom biti dobro za mene. Pitala sam ga kuda je išao. Pitala sam ga šta mu je ona i zašto je pomen njenog imena učinio da tako izjuri napolje. Naravno da mi nije rekao istinu, iako je do sada stvarno trebao da postane pametniji. Rekao je da je ona jedna od njegovih pacijentkinja i pažljivo je posmatrao moju reakciju na to, proveravajudi me. Nije sasvim poverovao u moju nevinost u ovome, previše dobro me je poznavao. Otvorila sam usta i oglasila se jednim blago zbunjenim: „O!“ Iskreno, bila sam pomalo i razočarana. Čak i da zapravo nisam ved znala da tuca Luizu i da je ona njegova sekretarica, ovo bi me svakako učinilo sumnjičavom. Koliko god ja obožavala Dejvida, moglo se poverovati u to da

140


ima jednog opsesivnog pacijenta, ali dva su izlazila iz okvira uverljivosti. Ipak, trebalo je samo da prihvatim igru pa sam to i uradila. Postavljala sam sva odgovarajuda pitanja, a on je prosto ispaljivao odgovore na mene. Nije mi vratio telefon, a njegova krivica dodatno se otkrivala time što se uopšte nije raspitivao o našem prijateljstvu. Žao mi je zbog Luize – ona je očigledno primila na sebe veliki deo njegovog gneva. Sa mnom je potpuno druga priča. On više nema snage ni da bude ljut na mene. To bi ga potpuno iscrpio. „Možda bi trebalo da otputujemo na nekoliko nedelja“, rekao je. Ramena su mu klonula i oborio je pogled. Umoran je. Veoma, veoma umoran. Od svega. Od mene. „Ne možemo“, odgovorila sam. A iskreno govoredi, stvarno i ne možemo. To se uopšte ne bi uklopilo u moje planove. „Na poslu si samo nekoliko nedelja. Kako bi to izgledalo? Samo prebaci nekome drugome tu pacijentkinju Luizu, kao što si uradio s onim momkom.“ „Onda možda na nekoliko dana. Pa da razgovaramo kako treba.“ Tada je skrenuo pogled ka meni. Sumnja. Nervoza. Sve se videlo u tom kratkom pogledu. „Da odlučimo šta da radimo.“ Dobra mala Luiza sačuvala je našu tajnu, ali je pomenula pilule i telefonske pozive, a on se pitao koliko je od toga bilo slučajno, ili sam ja to nekako naštimovala. „Ne možemo stalno da bežimo“, rekla sam ja, oličenje blagosti i razuma. „Kakvi god bili naši problemi, treba da ostanemo i suočimo se s njima.“ Klimnuo je glavom, ali me je posmatrao zamišljeno. Luiza ga je obmanula, ali meni ni najmanje nije verovao. Neprestano je pokušavao da analizira moje raspoloženje, razmišljanje, postupke. Nije bio uveren da ne znam ko je Luiza, ali pošto ona ništa nije potvrdila, ništa nije mogao ni da dokaže. Mogla sam da osetim kako su borbene linije čvrsto uspostavljene između nas na skupim kuhinjskim pločicama. On je čovek na ivici i uskoro de nešto uraditi. U najmanju ruku, razvešde se od mene, bez obzira na moje pretnje da du ga uništiti. Mislim da je skoro prestao da brine zbog toga, a ja sam ved neko vreme znala da stisak u kome ga držim slabi. Osedao je olakšanje što je sve gotovo i završeno. Bar na neko vreme, pre nego što nastupi razumevanje da je potpuno sjebao svoj inače savršen život zbog nečega što se desilo pre mnogo vremena. Ipak, ja du delati brže od njega. U tom smislu sam hrabrija. Uvek sam bila korak ispred. Moja odlučnost je jača. Dejvid nikada nede biti sredan dok se ne

141


oslobodi prošlosti, a ja nikada nedu modi da budem sredna dok Dejvid ne bude sredan. Kada smo najzad izašli iz kuhinje, on je prvi otišao u svoju radnu sobu, kako bi izbegao nelagodnost našeg odlaska u odvojene spavade sobe, a onda sam ja krenula na sprat, u naš veliki prazni krevet, i neko vreme ležala budna, zuredi u tamu i razmišljajudi o svemu. Tačnije, razmišljala sam o njima, nama, njemu. Prava ljubav nikada ne ide glatko.

34 LUIZA Od osedaja tolike osveženosti, sada sam stigla do toga da se osedam iscrpljeno. Jedva da sam spavala poslednja dva dana, a svađa s Dejvidom iznova se vrtela u mojoj glavi, pa sam izašla iz stana samo da se odgegam do lokalne prodavnice po vino i lošu hranu, kose vezane u konjski rep, u slabom pokušaju da prikrijem činjenicu da se nisam čak ni tuširala. Sofi mi je poslala poruku „Kako ide?“ koju sam izbrisala ne odgovorivši na nju. Trenutno mi od nje nije trebalo nikakvo samozadovoljno: „Rekla sam ti da de biti tako.“ Skoro da sam povratila dok sam slala imejl s otkazom. Kucala sam ga četiri puta, kroz suze samosažaljenja, pre nego što sam ga najzad poslala. Poslala sam ga u formi cirkularnog pisma i Dejvidu, a kada sam videla njegovo ime u imejlu, poželela sam da još jače zaplačem. Doktor Sajks me je odmah pozvao, vrlo zabrinut, i to me je navelo da ponovo zaplačem, što je podržalo moju priču o porodičnim problemima. Nisam navela pojedinosti, a on nije navaljivao da ih čuje. Rekao mi je da ponovo razmislim o svemu za mesec dana, i da on je smatra samo pauzom. Mogli su da nađu privremenu zamenu da pokrije dane mog odsustva. Nisam se protivila tome. Možda de za mesec dana sve biti drugačije. Možda de se Dejvid umiriti. Možda de se njih dvoje odseliti. Nisam zaista razumela nijedno od njih, tako da nisam znala šta de uraditi. Ljubazni i zvanični imejl koji sam dobila od Dejvida – cirkularno prosleđen i doktoru Sajksu – kao da je bio od nekog neznanca, a ne od čoveka koji je besneo na mene u mom dnevnom boravku prošle nodi. Bila sam u pravu. Uopšte ga nisam poznavala. Adel mi je jedina prava prijateljica. A on nas je obe oštetio.

142


Ipak, brinula sam za Adel. Napola sam se nadala da de se pojaviti na mojim vratima u nekom trenutku, ali nije, i nisam bila iznenađena zbog toga. Toliko se plašila da de naljutiti Dejvida da verovatno nije smela da rizikuje. Ja sam ga sada videla ljutog. Osetila sam taj užasni prezir koji navire iz njega. Nisam mogla ni da zamislim da to trpim godinama. Možda je radio od kude tvrdedi da je bolestan ili nešto slično. Kada nisam bila potpuno zauzeta svetkovinom samosažaljenja za jednu osobu, um mi je goreo dok sam ga zamišljala kao nekakvo čudovište slično Hanibalu Lektoru. Najvažnije je bilo da saznam da je Adel dobro. Obedala sam da du je se kloniti, ali kako sam mogla da ispunim to obedanje? Dejvid je bio tako hladan na kraju naše svađe. S čim se ona suočila kada se vratio kudi? I dalje sam mogla u mislima da vidim tu modricu na njenom licu, i uprkos njegovim tvrdnjama da je nije udario, ne poriču li svi muževi zlostavljači svoje postupke? Bila sam tako umorna i osetljiva da me je napustila sposobnost za bilo kakvo logično razmišljanje. Znala sam samo da moram proveriti kako je Adel, a ponestajalo mi je vremena za to. Adam se vrada prekosutra, a onda ko zna koliko du imati slobodnog vremena? Vreme de mi svakako biti više ograničeno, a ne želim da Adam bude uvučen u ovaj haos. Moram da ostavim to za sobom. I dalje nadrealno deluje pomisao da više nema Dejvida i Adel. I da više nema posla. Ponovo sam se borila protiv suza. Čak je i meni dosadilo plakanje. Sama si napravila taj haos, stalno sam govorila samoj sebi. Kusaj sad to što si zakuvala. Sutra. Videdu je sutra, ako budem mogla, ali kako to da uradim a da ne rizikujem dodatne probleme za obe? Nasula sam čašu vina, ne maredi što je jedva bilo dva po podne – ovo su bile izuzetne okolnosti – i sručila se na sofu. Takođe sam morala da očistim stan. Nije mi potrebno da me Ijan osuđuje kada se vrati. Pogledala sam nered oko sebe, i pogled mi se spustio na moj laptop, odbačen na pod pored televizora, gde sam ga ostavila kada sam poslala imejl doktoru Sajksu, a onda mi je na pamet pala jedna misao. Doktor Sajks mi je rekao da se odmorim mesec dana. To ne deluje kao da sam otpuštena – iako si želeo da me otpustiš, mnogo ti hvala, gospodine gade iz bara – tako da mi oni nede isključiti mogudnost da se ulogujem na moj nalog na poslu od kude. Sela sam na tepih prekrštenih nogu, spustila vino pored sebe, i dok mi je srce lupalo kao da neko može da me vidi, ulogovala sam se na server klinike. Dlanovi su mi se znojili, i mada, tehnički gledano, nisam kršila nikakva pravila, osedala sam se kao da jesam dok sam pregledala imejlove i poruke mog bivšeg ljubavnika. Pronašla sam Dejvidov raspored za sutra. Po podne je bio prilično zauzet. Nede

143


izadi s posla do pet. I da ode kudi na ručak, morade da se vrati do pola dva. Odjavila sam se i otpila malo vina dok sam pravila plan. Ujutro du ponovo proveriti njegov raspored i uveriti se da u poslednji čas nije otkazao neku seansu. Otidi du do prodavnice telefona na Brodveju i kupiti jeftin mobilni sa pripejd karticom. Adel mora da ima telefon, a ne znam da li joj je Dejvid uzeo onaj krš koji je imala. Ako joj dam neki da ga negde sakrije, barem du znati da de modi da me pozove ako bude u ozbiljnoj nevolji. Tada du se osedati malo opuštenije što sam odustala od oboje. Moradu. Nemam izbora. Osetila sam se bolje što imam plan, i dok sam nosila vino napolje na balkon, na popodnevno sunce, shvatila sam da sam se takođe osedala bolje jer sam se suprotstavila Dejvidu. Jebi se, pomislila sam. Šta si ti umislio, dođavola? Pokušala sam da ne mislim na to kakav je osedaj bio imati ga u svom krevetu i koliko mi nedostaje ta bliskost, iako sam mrzela sebe zbog toga. Nisam mislila o tome što je u mojim konstruisanim snovima uvek i on bio prisutan i da smo glumili srednu porodicu iza onih prvih vrata. Umesto toga sam mislila da sam povređena i da je on kriv za to, a ja sam sjebana ako de mi on govoriti šta da radim, kao da sam mala i nervozna Adel. Sutra. Mogu sve to da ostavim za sobom sutra.

35 ADEL Trebalo je da zazvoni nekoliko puta pre nego što sam uopšte shvatila da je to zvonce na vratima. Isprva, u mojoj blagoslovenoj omamljenosti, mislila sam da je neka egzotična ptica uletela u kudu, a onda sam se upitala da li sam uopšte u kudi pre nego što sam ga ponovo čula. Zvono na vratima. Zaista je to bilo zvono. To me je iziritiralo i osedala sam težinu u glavi dok sam se uspravljala u sededi položaj na sofi. „Adel?“.Bestelesni glas dolebdeo je u sobu pa sam se namrštila. Da li je to stvarno ona? Toliko sam razmišljala o njoj da nisam znala da li sam je zaista čula ili je bila samo u mojoj glavi. Bilo mi je toliko teško da se usredsredim, a izgledalo je da je ona toliko trajno prepletena sa mnom da trenutno, u ovom stanju, nisam znala gde se ja završavam a ona počinje. „Adel, to sam ja! Luiza! Molim te, pusti me unutra! Zadržadu se samo trenutak! Samo želim da znam da si dobro!“

144


Luiza. To je ona. Moja spasiteljka. Osmehnula sam se, iako je osedaj bio kao da mi se lice grči, a verovatno je i bilo tako. Na bradi sam imala malo pljuvačke i nespretno sam je obrisala pre nego što sam se nesigurno uspravila na noge. Znala sam da de se vratiti, ali nisam je očekivala ovako brzo. Duboko sam udahnula u pokušaju da malo razbistrim glavu, dok sam odlučivala da li da otvorim vrata. To bi moglo da bude rizično, ali ipak sam sakrila sve stvari u malu izrezbarenu kutiju od tikovine na stočidu za kafu. Ne znam gde sam je kupila ni zašto, ali je najzad imala i neku svrhu. Još jednom me je pozvala po imenu, i tada sam videla svoj odraz u ogledalu. Izgledala sam krajnje neuredno. Bila sam znojava i bleda, a ženice su mi bile toliko proširene da su mi oči bile skoro crne. Usne su mi se grčile. Nisam prepoznavala sebe. Od toga sam se zakikotala, a taj iznenadni zvuk skoro me je prestravio. Da je pustim unutra, ili da je ne pustim unutra, pitanje je sad. A opet, u delu mog mozga koji je pravilno funkcionisao, shvatila sam kako mogu ovo da upotrebim u svoju korist. Moradu da glumim u jednom trenutku, a zasad to nisam morala. Moj plan se lepo odvijao. Mada je s mojim planovima uvek tako. Odšunjala sam se prema ulaznim vratima i otvorila ih, trgavši se od blistavog sunca. Pre jednog sata ne bih bila u stanju ni da se pokrenem, ali pošto sam se koncentrisala, moji udovi su radili ono što sam im naređivala. Osedala sam se prilično ponosno na sebe, ali Luiza je izgledala šokirano. Trebao mi je trenutak da shvatim da sam ja ta koja se blago njiše, a ne ona, a ni pločnik ispred kude. „Sranje, Adel!“, rekla je ona, brzo ulazedi unutra i nežno me uzimajudi za ruku. „U kakvom si samo stanju!“ Povela me prema kuhinji. „Da li si pijana? Da pristavimo kafu! Toliko sam brinula za tebe!“ „Tako mi je žao zbog mog telefona“, nerazgovetno sam prokrkljala. „Tako žao.“ Pomogla mi je da se spustim u fotelju. Bilo je olakšanje šesti. Jedna briga manje na koju bih morala da se koncentrišem. „Nema zbog čega da ti bude žao“, rekla je dok je punila posudu vodom i tražila šolje i instant kafu. Drago mi je što postoji mala tegla „za hitne slučajeve“ u kredencu. Možda sam sada napola pribrana, ali nemam snage da objašnjavam kako radi aparat za kafu. „Dopušteno ti je da imaš prijatelje, Adel. Svima je dopušteno da imaju prijatelje.“ Pogledom je tražila po prostoriji dokaze mog pijančenja, ali ništa nije videla. „Šta je s tobom? Da li si bolesna? Da li ti je on nešto uradio?“ Polako sam odmahnula glavom, da mi se ne bi zavrtelo. „Pilule. Možda sam ih uzela više nego što je trebalo.“

145


Prišla je kredencu, i dok ga je otvarala, znala sam da proračunava da li bi bilo mogude napraviti sebi šljivu na oku na taj način. „Stvarno ne brini, u redu je, dobila sam ih na recept“, promrmljala sam. Ipak, ona se nije zaustavila, naravno da nije. Nije obratila pažnju na mali odbrambeni zid od ibuprofena i andola, posegla je za kutijama iza njih pa ih rasporedila po kuhinjskoj radnoj ploči. Električno lonče za kafu se isključilo, ali se ona nije pomerila. Pregledala je etikete. Na svim su uredno bili ispisani moje ime i instrukcije o doziranju leka, kako je to propisao moj muž. „Jebote!“ rekla je najzad. „Dejvid ti je ovo propisao?“ Klimnula sam glavom. „Za živce.“ „Ovo nije za živce, Adel! Ovo su jaki antipsihotici! Mislim, stvarno jaki! Svi do jednog!“ „Ne, grešiš, to je samo za moje živce“, ponovila sam. Nije ništa odgovorila na to, ali je nastavila da zuri u kutije, iz kojih su ponegde virile poluprazne celofanske table, iz kojih sam sasula pilule u sudoperu. Počela je da pretura po jednoj kutijici. „Nema listida s podacima o leku. Da li ti je Dejvid doneo ove recepte kudi, ili si ih sama preuzela?“ „On ih je doneo“, tiho sam rekla. „Mogu li da dobijem malo kafe, molim te? Osedam se tako umorno.“ Zapravo sam bila iznenađena koliko sam brzo dolazila sebi, s obzirom na to da mi je to bilo tek drugi put da sam ovome pribegla. Ona je konačno napravila kafu i sela nasuprot mene. Nije više bilo ničega naivnog u vezi s bucmastom malom Luizom. Zapravo, nije više bilo ničega bucmastog u vezi s Luizom. Ovih poslednjih nekoliko dana bolova u srcu skinuli su joj i poslednje dekagrame viška. „Koliko dugo te ved tera da uzimaš ovo?“, upitala je. Slegnula sam ramenima. „Neko vreme. Ali uvek isprobava različite.“ Zurila sam u svoju kafu, uživajudi u načinu na koji mi je vrela šolja pekla previše osetljive prste. „Ne uzimam ih uvek, ali on me ponekad kontroliše.“ Naslonila sam se glavom na zid iza sebe, umorna od toga da je držim uspravno. Moj um se možda razbistrio, ali ostatku mog bida trebalo je još dosta vremena da dođe sebi. „Rekla sam da ponovo želim da upravljam svojim novcem“, promumlala sam, kao da taj delid informacije nije važan. „Pre nego što smo se preselili. Posle onoga što se dogodilo u Blekhitu. Ali on je odbio. Rekao je da prvo moram da uzimam pilule neko vreme, da bih se umirila, a da demo onda razgovarati o tome. I pre toga je pokušavao da me navede da ih uzimam, a ja sam

146


uvek odbijala, ali onda sam posle svega toga pomislila da pokušam. Zbog njega. Zbog nas.“ „Šta se dogodilo u Blekhitu?“ Njeno samosažaljenje je sada nestalo i ponovo je bila uvučena u našu priču. Napravila sam dugačku pauzu pre nego što sam progovorila. „Mislim da je imao vanbračnu vezu.“ Reči su mi bile jedva čujan šapat, ali ona se blago trgla kada ih je čula, a lice joj je porumenelo. Da, to boli, zar ne? Sada znaš kakav je osedaj. „Da li si sigurna?“ upitala je. Slegla sam ramenima. „Mislim da jesam. I to s vlasnicom malog kafea odmah pored klinike. Zvala se Merijen.“ To lepo ime i dalje je zvučalo gorko na mom jeziku. „Auh!“ Da, auh, Luiza. Progutaj to. Ne osedaš se toliko posebno sada, zar ne? Htela sam da se zakikodem, i na jedan užasavajudi trenutak mislila sam da de se to i desiti, pa sam pokrila usta i skrenula pogled kao da se borim protiv suza. „Ovo je trebalo da bude naš novi početak. Ova kuda. Ovaj posao. Ponovo sam tražila da mi vrati moj novac, samo da bih imala bolju kontrolu nad njim, a on je pobesneo. On… on…“ Zastao mi je dah, a Luiza je razrogačila oči. „Šta je učinio, Adel?“ „Znaš da sam rekla da nam je mačka uginula kada smo se uselili?“ Zastala sam. „Pa, on ju je udario nogom. Stvarno jako. A onda, dok je bila omamljena, nagazio je nogom na nju.“ Zagledala sam se prema zadnjim vratima i bašti gde sam je zakopala. „Ubio ju je.“ Luiza ništa nije rekla. Šta je moglo da se kaže? Bila je previše užasnuta da govori. „U tome je stvar s Dejvidom“, nastavila sam, umorno i još uvek pomalo zaplidudi jezikom. „On ume da bude tako šarmantan. Tako čudesno zabavan i ljubazan. Ali onda, kad se naljuti, kao da je neka druga osoba. U poslednje vreme kao da ga stalno ljutim. Ne shvatam zašto me ne ostavi ako je toliko nesredan“, rekla sam. „Želim samo da me ponovo voli.“ I zaista želim. Zaista, zaista to želim. „Ako bi se razveo od tebe, morao bi da ti vrati tvoje imanje“, rekla je ona. Lice joj je otvrdnulo dok su se delidi slagalice, koje sam pažljivo postavila pred nju, uklapali, a onda je počela da pretura po svojoj tašni i izvadila mobilni telefon. „Broj je pripejd, a moj broj je unet u memoriju. Sakrij ga negde. Ako ti budem potrebna, samo mi pošalji poruku ili me pozovi, važi?“ Klimnula sam glavom.

147


„Obedavaš?“ „Obedavam.“ Otpila sam gutljaj kafe koja se hladila, a ruka mi je i dalje drhtala. „I prestani da uzimaš te pilule ako možeš. One nisu dobre za tebe. Ti nisi bolesna. Ko zna, jebote, šta one rade mozgu. Hajdemo sad do tvog kreveta. Možeš da prespavaš sve ovo pre nego što se on vrati kudi.“ „Šta ti to smeraš, Luiza?“ upitala sam, grledi je dok mi je pomagala da se popnem uz stepenice. „Nemoj da uradiš ništa glupo, važi? Nemoj da se suprotstavljaš Dejvidu, u redu?“ Ona se nasmejala, pomalo gorko. „To je malo verovatno, s obzirom na to da me je otpustio.“ „Šta je uradio?“ Glumila sam iznenađenje. „O, Luiza, sve je to moja krivica! Toliko mi je žao!“ „To nije tvoja krivica. Nemoj uopšte to da misliš. Ti nisi uradila ništa pogrešno.“ Njeno telo je izgledalo snažno, čvršde i zategnutije nego kada smo se tek srele. Ja sam stvorila ovu novu Luizu i na trenutak sam osetila ponos dok sam se spuštala na udobni krevet. „O, Luiza“, rekla sam pospano, kao da sam se toga tek sada setila, „saksija za cvede ispred ulaznih vrata. S desne strane.“ „Šta s njom?“ „Tu sam sakrila rezervni ključ, za slučaj da mi se vrata zaključaju dok sam napolju. Hodu da to znaš.“ Zastala sam. „Jednom me je zaključao u kudi i bila sam baš uplašena.“ „Ako to ponovo uradi, odmah me pozovi.“ Skoro da je režao ovaj ljuti tigar od žene. „Ne znam šta bih bez tebe“, promrmljala sam dok me je pokrivala i zatim mi blago sklonila kosu s lica. „Stvarno ne znam.“ I to je bila istina.

36 LUIZA On izgleda kao mala smeđa lopta, moj mali dečak. Možda ne više tako mali. Porastao je. Iako je kasno i on je jedva budan, mogu da vidim koliko je preplanuo i

148


zdrav, i gotovo da sam zaplakala kada mi je potrčao u naručje i čvrsto me zagrlio. Ono jedino dobro što imam. „Doneo sam ti ovo, mama.“ Pružio mi je privezak za ključeve s malom školjkom zarobljenom u providnoj smoli. To je jeftini suvenir s mora, ali meni se sviđa. Sviđa mi se to što mi ga je on odabrao. „O bože, hvala ti! Divan je. Ujutro du odmah zakačiti ključeve na njega. A sada bi mogao da odneseš svoju torbu u spavadu sobu dok ja poželim tati laku nod.“ „Vidimo se uskoro, majstore“, rekao je Ijan, a onda, kada je Adam odzujao sa svojim malim koferom, osmehnuo mi se. „Dobro izgledaš, Lu. Da li si ti to malo smršala?“ „Malo.“ Drago mi je što je primetio, međutim, iako možda izgledam vitkije, nisam sigurna da je dobro reč koju bih ja izabrala da opišem kako sam izgledala. Nod bez sna, dok sam se okretala i prevrtala po krevetu i razmišljala o Dejvidovom i Adelinom sjebanom životu, mom ranjenom srcu i samosažaljenju, kao i o tome da sam ostala bez posla, učinila je da izgledam istrošeno. „Ah, onda verovatno nije trebalo da ti ovo donesem.“ Podigao je kesu. Dve flaše francuskog crvenog vina i nekoliko vrsta sira. „To je uvek dobrodošlo“, rekla sam uz umorni osmeh dok sam uzimala . kesu. Nisam mu rekla da sam izgubila posao. To je moglo malo da sačeka, a moradu da smislim neku laž da to opravdam. Nema šanse da mu kažem istinu. Ne želim da ga navedem da misli kako smo sada na nekakvom istom moralnom nivou. On je varao mene, a sada sam ja spavala s oženjenim čovekom. Nikako mu nedu to priuštiti. Redi du da moj novi šef ima sopstvenu sekretaricu ili tako nešto. To je nešto što sam naučila o vanbračnim vezama. One pokredu lavinu laži. „Bolje da kreneš, zar ne?“ rekla sam. „Mora da se Lisa ved uzvrpoljila u kolima.“ Pošto su doputovali kasnom linijom Evrostara, sada je ved skoro bila ponod. Trebalo je da budu kod kude pre devet. „Da, sigurno.“ Na trenutak je izgledao kao da mu je neprijatno, a onda je dodao: „Hvala ti za ovo, Luiza. Znam da ti nije bilo lako.“ „U redu je, stvarno“, odgovorila sam, mašudi mu rukom da ide. „Sredna sam zbog tebe. Zaista jesam.“ Nisam mogla da odredim da li je to laž ili ne, a onda sam shvatila da je delom laž, a delom istina. Komplikovano je. Ipak, stvarno sam želela da ode. Posle napetosti u proteklih nekoliko nedelja i dana stvarno nisam bila raspoložena za daskanje, a ovaj nametljivi povratak normalnosti izgledao je nestvarno.

149


Kada je otišao, obukla sam Adamu pidžamu i čvrsto ga zagrlila, uživajudi u njegovom divnom mirisu dok je on pospano mrmljao o svom odmoru, pri čemu sam vedi deo toga ved čula preko telefona. Nije mi smetalo. Osedala sam se kao da bih mogla da slušam to čavrljanje cele nodi. Stavila sam veliku plastičnu čašu vode pored njegovog kreveta i razgovarali smo još malo dok je on postajao sve pospaniji. „Nedostajala si mi, mama“, rekao je. „Drago mi je što sam kod kude.“ Tada mi se srce rastopilo. Ja imam svoj život. On je možda sav upakovan u ovog malog dečaka, ali ja ga volim celim svojim srcem, i ta ljubav je čista, besprekorna i savršena. „I ti si nedostajao meni“, odgovorila sam. Te reči nisu izražavale kako se osedam. „Hajdemo sutra u Hajgejt Vuds ako vreme bude lepo. Da jedemo sladoled. Da doživimo neke izmišljene avanture. Da li bi to voleo?“ Osmehnuo se i klimnuo glavom, ali je tonuo u svet sna. Poljubila sam ga za laku nod i gledala ga još trenutak-dva pre nego što sam isključila svetlo i ostavila ga. Osedala sam se krajnje iscrpljeno. Adamov povratak me umirio, a sada je preostao samo umor koji me je pritiskao. Nasula sam čašu gustog crnog vina, koje mi je Ijan doneo, i uklanjala poslednje ostatke napetosti dok nisam počela da zevam. Pokušala sam da pustim Adel i Dejvida da izvetre iz mojih misli. Adel ima telefon. Ako bude u bilo kakvoj nevolji, može da pozove. Osim, naravno, ako je previše raspamedena od one mešavine pilula koju joj je Dejvid davao. Ali ne postoji ništa što stvarno mogu da uradim. Razmišljala sam da pozovem doktora Sajksa, ali ko bi mi poverovao? A prilično sam sigurna da bi Adel lagala da zaštiti Dejvida – i sebe. Ne mogu da shvatim zašto ga ona i dalje voli, ali očigledno je tako, kada meni izgleda prilično jasno da je on tu samo zbog novca. Koliko je ona teška? Koliko je on ved potrošio? Možda su zajedno toliko dugo da je Adel pobrkala zavisnost s ljubavlju. Takođe me je zabolelo to što je Adel rekla da je Dejvid imao nešto s nekim tamo gde su nekada živeli. Toliko o vatrenim tvrdnjama da ovo inače ne radi. Bolelo je, i stalno sam u glavi premotavala kakav je on bio te užasne nodi, tako hladan u onome što je rekao. Stranac. Druga njegova strana, kao što je Adel i rekla. Duboko sam uzdahnula, kao da mogu nekako oboje da ih izbacim iz sebe. Adam je sad kod kude. Moram da se usredsredim na njega. Na njega i pokušaj da nađem drugi posao. Šta god doktor Sajks rekao, ne mogu da se vratim na kliniku. Čak i da Dejvide ode, to mesto je sada toliko puno njega – toliko puno negativnog

150


– da bih ikada poželela da tamo ponovo radim. Ne bi bilo isto. Izvela sam jednu malodušnu pretragu na internetu, ali nije bilo ničega za mene, a to me je učinilo još žalosnijom. Bogu hvala da imam malu ušteđevinu u banci, koja de mi dopustiti da nekoliko meseci slobodno dišem, ali ona nede potrajati zauvek, a onda du ponovo zavisiti od Ijanove milostinje. Htela sam da legnem i sklupčam se dok sve to ne prođe. Umesto toga, iskapila sam vino i krenula u krevet. Adam se vratio i nede više biti spavanja dokasno za mene. Brzo sam zaspala. Ovih dana jedva da sam imala nodne more, našla bih se u njima na sekundu-dve, pogledala bih u prste, a onda bi se pojavila vrata i ja bih otišla. Kao što mi je prešlo u naviku, našla sam se u bašti pored jezerceta, i Adam je bio tamo sa mnom, i mada smo pokušavali da se zabavljamo, dan je bio siv i vlažan, kao da, čak i u snu nad kojim imam kontrolu, moje emotivno raspoloženje ima završnu reč. Znala sam da je san samo fantazija, a fantazija nije predugo trajala sa samo nas dvoje u njoj. Nodas Dejvid nije spremao roštilj. Nisam ga želela tu. Ne s onim njegovim: ako znaš šta je dobro za tebe, klonideš nas se oboje, toliko jasnim u mojoj glavi. Bila sam pored jezera, ali Adam je pažnju preusmerio s punoglavaca i riba na autide i kamiončide razbacane po travnjaku, i jedva da je podizao pogled s njih. Znala sam da sam ga ja postavila tamo – da sam želela da Adam bude sa mnom i da pokušavamo mrežom da izvučemo neko blago, trebalo je samo to da poželim – ali ovo takođe nije bio pravi Adam, nego samo Adam iz mašte, a nodas to nije bilo dovoljno. Pravi Adam je čvrsto spavao u svom krevetu, ušuškan ispod jorgana, grledi Padingtona. Mislila sam na njega, kako spava tako blizu mene, i to što sam ga i ovde zamislila u njegovoj sobi učinilo je da mi se srce ozari, i htela sam da ga gledam i grlim tako jako da jedva može da diše. Osedala sam taj poriv svom silinom majčinske ljubavi a onda, odjednom, opet su se pojavila. Druga vrata. Sijala su ispod površine jezerceta kao i ranije, ali ovog puta su se kretala, uspravljajudi se do vertikalnog položaja, i mada su ivice i dalje svetlucale kao srebrnasta živa, sama vrata bila su od vode. Stajala sam mirno, a ona su mi se brzo približavala, i na trenutak sam mislila da mogu videti punoglavce i zlatne ribice kako plivaju na njihovoj površini. Dodirnula sam tečnu toplotu i prošla kroz njih, i onda sam… … stajala pored Adamovog kreveta. Osetila sam vrtoglavicu zbog te promene, ali onda je svet zadobio svoje oblike oko mene. Bila sam u njegovoj sobi, mogla sam da čujem njegovo disanje, sporo i ravnomerno, disanje nekoga ko je veoma

151


star ili je duboko usnuo. Jedna ruka mu je bila prebačena preko lica, i palo mi je na pamet da je pomerim, ali nisam želela da ga uznemirim. Bio je napola zbacio jorgan sa sebe, i u jednom trenutku je preturio čašu s vodom i ona se prosula svuda po jadnom Padingtonu, koji je ispao iz kreveta. Bilo mi je drago što je to san. Adamu se ne bi dopalo to što Padington mora da se suši. Nije hteo čak ni da mi dopusti da ga stavim u veš-mašinu. Sagnula sam se da podignem medu, ali moja ruka nije mogla da ga uhvati. I više od toga, nisam mogla da vidim svoje ruke. Pogledala sam na mesto gde je trebalo da budu. Nisam imala ruke. Tamo nije bilo ničega. Zbunjena, tri puta sam pokušala da dodirnem medu nevidljivim prstima, ali pri svakom pokušaju imala sam osedaj da oni prolaze pravo kroz meko vlažno krzno, kao da uopšte nisam tu, kao da sam duh, a onda sam se užasno uznemirila i osetila silovito povlačenje, kao da me je neko trgao unazad, na trenutak sam bila strašno uplašena, a onda… … probudila sam se zadihana, uspravljena u svom krevetu, duboko udišudi. Osedala sam da sam se naglo probudila, kao u onom polusnu padanju koje doživljavamo tik pre nego što zaspimo. Oči su mi letele unaokolo po mraku dok sam pokušavala da se oslobodim ove svoje potpune dezorijentisanosti. Spustila sam pogled na ruke i prebrojala prste. Deset. Uradila sam to dvaput pre nego što sam bila sigurna da sam ovog puta stvarno budna. Pluda su me pekla, kao da sam bila u nekom baru popušila dvadeset cigareta, kao u stara vremena, ali nisam se osedala umorno. Pre sam osedala divlju energiju, s obzirom na to koliko sam bila emocionalno izubijana i koliko sam bila umorna kada sam legla u krevet. Ipak, bila sam žedna. Očajnički žedna. Vino pre spavanja. Nikada nedu naučiti. Ustala sam, odšunjala se do kuhinje, ispila dve čaše vode s česme, a zatim se ispljuskala po licu. Pluda su mi se vratila u normalu, peckanje je prestalo. Možda je to bio samo neki odjek sna. Bilo je tek tri po ponodi pa sam krenula nazad u krevet, iako nisam bila sigurna da du ponovo zaspati; zastala sam na Adamovim vratima, pogledala unutra i osmehnula se. On se zaista vratio kudi. Htela sam da zatvorim vrata kada mi je privukao pogled meda na podu. Padington. Ispao je iz kreveta. Namrštila sam se i prišla bliže. Plastična čaša na stolu pored kreveta ležala je oborena i prazna. Meda je bio mokar. Ovog puta sam mogla da podignem Padingtona, i zaista je bio potpuno mokar. Pogledala sam u Adama, a srce je počelo brže da mi kuca. Jedna ruka mu je bila prebačena preko lica, a noge su mu virile ispod jorgana, koji je dopola zbacio sa sebe. To je kao ved viđeno. Sve je tačno onako kao što sam videla u snu kada sam prošla kroz druga vrata. Ali to ne može biti. Nisam mogla to da vidim. Sanjala sam.

152


Ali nisam mogla da znam da je prosuo vodu i pokvasio medu, i da mu je ruka prebačena preko lica. Ne bih mogla da zamislim te detalje. Adam ima najčvršdi san od svih koje znam. Obično jedva da se i pomeri dok spava, uglavnom ostane sklupčan na boku cele nodi. Ništa od ovoga nije nešto što bih zamislila da sam zamišljala Adama kako spava. . Nisam znala šta da mislim. Nisam mogla da nađem nikakav smisao u tome. A onda mi je sinulo. Mora da sam hodala u snu. To je mali trenutak olakšanja, logike, i ja se hvatam za njega, iako ne deluje istinito. Nisam to radila otkad sam počela lucidno da sanjam. Ali mora da je to bilo ono što se dogodilo. Možda sam hodala u snu i napola se probudila, ili nešto tako. Videla sam sobu, a onda se vratila na spavanje i odnela tu sliku sa sobom u san. Kada sam shvatila da nema svrhe da tu i dalje stojim i zurim, vratila sam se u krevet i neko vreme zurila u plafon. Sve to me je uznemirilo, iako nisam bila sigurna zašto. Način na koji nisam mogla da dodirnem medu. Moja nevidljivost. To se nikada nije desilo u mojim novim snovima. Mogu da jedem, pijem, jebem se, šta god. Kako to da nisam mogla da podignem Padingtona? Kako to da nisam imala ruke? To je čudno. I nije bilo poput drugih snova. Uprkos tome što nisam imala telo, sam san je delovao čvršde. Stvarnije. Mora da sam hodala u snu, stalno sam govorila sebi. Mislim, kakvo bi drugo objašnjenje moglo da postoji?

153


DEO TREĆI


37 ADEL Mi smo sada dvoje neznanaca u istoj kudi, oprezno kružimo jedno oko drugog i – barem s Dejvidove strane – nema mnogo pretvaranja da postoji bilo šta drugo. Jedva da smo čak i ljubazni. On progunđa odgovore na moja pitanja kao da je nazadovao u neku neandertalsku zver nesposobnu da sklapa potpune rečenice i izbegava da me pogleda u oči. Možda ne želi da vidim da je uglavnom pijan. Mislim da svu svoju normalnost čuva za posao i nema snage za to i kod kude. Izgleda sitnije – umanjeno. Da sam ja psihijatar, rekla bih da je na ivici nervnog sloma. Moje prijateljstvo s Luizom potpuno ga je dotuklo. Ne, to nije sasvim tačno. Luizino prijateljstvo sa mnom ga je dotuklo. Ona je bila njegova specijalna tajna, a to je uništeno. Bio je prevaren. Pošto je početni šok od tog otkrida prošao, znala sam da krivi mene. „Da li si sigurna da nisi znala ko je ona?“, pitao me je sinod, stojedi na vratima naše spavade sobe, ne želedi da pređe prag. „Kada si je upoznala?“ „Kako sam uopšte mogla da znam da je ona tvoja pacijentkinja?“, odgovorila sam razrogačenih očiju i sva nevina. Pacijentkinja. Njegova laž, ne moja. Možda je bio pijan, ali nije mi poverovao. Nije mogao tačno da odredi kako sam znala za nju, ali znao je da jesam. Ipak, moje ponašanje ga je zbunjivalo – to nije bio moj vid ponašanja. U Blekhitu sam bila daleko direktnija u pristupu, samo što Merijen nije bila ništa drugo do potencijalna pretnja mom braku. Luiza je – pa, Luiza je velika bela nada za našu sredu. Luiza je čudo. Mrzim da priznajem greške, ali moram priznati da sam se verovatno ponašala previše providno u Blekhitu. Nije trebalo da dopustim da me obuzme bes – bar ne tako dramatično – ali tamo je bilo drugačije. U svakom slučaju, sve je to prošlost. Nikada nisam marila za prošlost, osim kad sam mogla da je upotrebim za nešto u sadašnjosti, a možda de se pokazati da bi Blekhit mogao da bude koristan, a u tom slučaju to uopšte nije bila greška. Prošlost je podjednako neuhvatljiva i prolazna kao i bududnost – sve to može da se vidi samo u perspektivi, kao kroz dim i u ogledalima. Ne možeš da je uhvatiš, zar ne? Recimo da su dvoje ljudi doživeli potpuno istu stvar – pitajte ih da vam kasnije prepričaju taj događaj i, mada njihove verzije mogu biti slične, uvek de biti razlika. Ista istina je različita za svakog.

155


Ipak, jadan Dejvid. On je obuzet prošlošdu. Kao da ima betonske cipele koje ga vuku nadole, davedi nas. Taj jedan trenutak u prošlosti oblikovao ga je u ovog slomljenog čoveka. Jedna nod dovela je do pida, brige, nesposobnosti da dopusti sebi da me voli, krivice. Bilo je tako jebeno zamorno živeti s tim i pokušavati da sve popravim. Pokušavati da ga navedem da uvidi da to nije važno. Niko ne zna. Niko nikada nede znati. Tako da, pošto to niko ne zna, onda se to nikada nije ni dogodilo. Ako drvo padne u šumi, a nikoga nema u blizini da to čuje, bla-bla-bla… Međutim, uskoro de naša užasna tajna i krivica biti izvučene na svetlost dana i mi demo biti oslobođeni tog tereta. Dejvid je na ivici da sve prizna, znam to. Pretpostavljam da mu zatvor izgleda kao bolja opcija nego produžetak boravka u ovom paklu. Ne boli toliko koliko bi trebalo, misliti da čovek koga toliko volim smatra život sa mnom paklenim, ali opet, u poslednje vreme ni za mene ovo nije baš opušteni izlet. Ipak, priznanje bi značilo samo trenutno olakšanje. On to još nije shvatio. Priznanjem nede osvojiti Luizu. Priznanje mu nede doneti poverenje i oproštaj. A Dejvid zaslužuje i jedno i drugo. Neke tajne moraju biti iskopane, a ne samo saopštene, a naš mali greh predstavlja jednu od takvih tajni. Mogla sam sve ovo da uradim i na mnogo lakši način. Mogla sam da ih ostavim na miru i Dejvid bi možda na kraju rekao Luizi istinu o našem braku, i događaju koji ga je oblikovao, ona bi mu poverovala, ali on bi se uvek pitao da li je zadržala u sebi mrvicu sumnje. Stalno bi tražio tu sumnju u njenim očima. Nema ničega čvrstog i konkretnog u ispovedanju. Sve se svodi na Luizu. Ona sama mora da otkrije našu gorku prošlost. Mora da nas oboje oslobodi svojom potpunom verom. Vredno radim na tome. Čak i da Dejvid ne može podneti da me pogleda; ja to sve radim za njega. Pripremila sam lonče čaja od nane i zatim, dok je voda ključala, donela mobilni telefon iz ormara, uključila ga i poslala poruku Luizi, mojoj lepoj maloj marioneti. Htela sam da znaš da je ovde sve u redu. Pokušavam da budem normalna. Ispraznila sam kapsule s pilulama, tako da uzimam samo prazne omotače kada je on ovde. Druge ne gutam, stavim ih pod jezik i kasnije ispljunem. Proveravala sam u njegovoj radnoj sobi da li ima dosije o meni, ali nisam mogla da ga nađem: Drago mi je što znašgdeje rezervni ključ. Osedam se ludo što se brinem zbog D – on se uvek brinuo o meni – ali ti si u pravu, nije dovoljno to što ga volim. Možda du se obratiti advokatu za razvod. O, zamišljala sam nas u

156


svom snu – u Orijent ekspresu – veliki devojački odmor treba to da uradimo jednog dana. Zagrljaj. Poruka je bila duga, ali je pokazivala koliko mi je potrebna i koliko mi nedostaje. Nisam se potrudila da odmah vratim telefon na mesto – Luiza je uvek odgovarala brzo, a ni ovog puta nije bilo drugačije. Tako mi je drago što si dobro i odlično si izvela to s pilulama! Brinula sam za tebe. Sanjala sam i prošla kroz ona druga vrata o kojima sam ti pričala. Završila sam u Adamovoj sobi. Stvari su bile ispremeštane. Kada sam se probudila i otišla da ga obiđem, sve je bilo tačno kao u mom snu. Čudno, ha? Ti stvarno nikada nisi u snu imala druga vrata? Mislim da sam možda hodala u snu. I DA ZA ORIJENT EKSPRES! Odgovorila sam da je to čudno i potvrdila da u snu nikada nisam videla druga vrata, pa pretpostavljam da njen mozak sigurno radi drugačije od moga, ali ruke su mi drhtale od uzbuđenja dok sam kucala poruku. Jedva sam mogla da sedim mirno od iznenadnog naleta adrenalina. Ona je to ved radila! Još nije sasvim shvatila šta radi, ali bila je veoma brza. Brža nego ja. Prirodna. Morala sam da ubrzam stvari pošto to više nije sasvim bilo pod mojom kontrolom. Ponovo du potražiti moj dosije u njegovoj radnoj sobi. Gde bi mogao da bude? U svakom slučaju, moram da idem. Čuvaj se. Poz. Nisam sada mogla da se gnjavim dugim daskanjem s njom. Bila sam previše uzbuđena. Ipak, podstakla sam je poslednjom porukom. Još jedno zrnce semena posađeno da se njeni živci potpale, iako je odgovor bio tako jebeno očigledan da bi morala da bude retardirana pa da ne vidi rešenje. Šta li je samo ona stvarno morala da misli o mojim intelektualnim kapacitetima? Jadna mala Adel. Tako slatka i ljubazna, a ipak tako jednostavna i glupa. To je sigurno ono što ona misli o meni. Kad bi samo znala.

38 LUIZA 157


Bio je to sjajan dan na izletu u šumi, a zatim na igralištu s avanturama, posle čega smo otišli na kasni ručak u kafe. Adamu i meni podjednako je prijao svež vazduh i kikotali smo se kada smo se vratili u stan. Bilo mi je drago što je Adel jutros poslala poruku da me obavesti da se stvari barem nisu pogoršale, i zahvalila sam se bogu što se potrudila da ne uzima one pilule. Ko zna šta one rade zdravom mozgu. Nekoliko sati slobode od briga mnogo su mi prijali i još sam se osmehivala dok sam tražila ključeve po tašni. Možda nije bilo kao Francuska, kuvani puževi i bazeni za plivanje, ali i dalje sam znala kako da nasmejem mog malog dečaka. Igrali smo se doktora Hua među stablima u šumi. Adam je, naravno, bio doktor, a ja njegov verni pratilac. Izgleda da je drvede bilo neka vanzemaljska rasa i isprva je htelo da nas ubije, ali negde usput – sigurna sam da je to imalo smisla za Adama – mi smo ga spasli i mir je ponovo uspostavljen, tako da smo bili spremni da krenemo vremeplovom u drugu avanturu. Naravno, posle zaustavljanja da naspemo gorivo u vidu sladoleda. Adam je bio ubeđen da je sladoled ono što doktor i njegov pratilac jedu kada su na putu, a ja mu se nisam suprotstavljala. Time sam potpuno prekinula svoju dijetu, ali pored stresa od svega onoga što se zbivalo dok je moje dete bilo na putu, kilogrami su se sami topili. I, bože, ukus je bio dobar. Moj pravi život je stvarao dobar osedaj. „Gde je moj privezak za ključeve?“, pitao je Adam pomalo ljutito. „Rekla si da deš ga danas koristiti.“ „Blesava mama je zaboravila“, rekla sam. Privezak je i dalje bio na stočidu za kafu, gde sam ga sinod ostavila. Posle čudnog sna koji mi je potpuno zaokupio pažnju, to mi je promaklo. „Zakačidu ključeve na njega čim uđemo u kudu.“ Razbarušila sam mu kosu i osmehnula se, ali bila sam ljuta na sebe. Kako sam mogla to da zaboravim? Njegov poklon. Poklon od jedine osobe koja me je volela bezuslovno, a ja sam ga zaboravila. Tek kada je seo da igra igrice na starom tatinom ajpedu, dok su u pozadini na televizoru igrali crtadi, počela sam da prebacujem ključeve na novi privezak, i tada sam shvatila da i dalje imam ključeve od klinike. Srce mi je zakucalo brže. Ako je Dejvid napravio neku vrstu dosijea o Adel, onda ga sigurno ne bi držao kod kude. Držao bi ga na poslu, gde ona ne može da ga pronađe. A ja mogu. Ako se usudim. Zurila sam u ključeve. Mogla sam da uđem unutra a da niko ne zna za to. Znala sam šifru alarma. Mogla sam to da uradim još nodas. Osetila sam blagu mučninu od onoga što sam predlagala samoj sebi, ali sam takođe osetila i nalet adrenalina. Morala sam da znam. Adel je morala da zna. A to sam joj dugovala

158


posle svega što sam uradila, čak i da je ona bila blaženo nesvesna koliko sam ja istinski usrana prijateljica. Adam je bio usredsređen na crtač, koji je pospano gledao, i dalje izmoren od puta i dana provedenog u šumi, pa sam se iskrala napolje i pokucala na vrata Lore iz susednog stana. „Hej“, rekla je ona smešedi se, dok je zvuk s njenog ogromnog televizora dopirao do mene. „Luiza. Šta mogu da uradim za tebe? Hodeš da uđeš?“ Dopadala mi se Lora, iako je nisam mnogo viđala u poslednje vreme, i na trenutak sam se postidela na pomisao da je ona verovatno čula Dejvida i mene dok smo se svađali pre neku nod. „Ne mogu da se zadržavam, ostavila sam Adama u stanu. Pitala sam se, i znam da je ovo stvarno ispalo naprečac, da li bi možda mogla da ga pričuvaš nodas. Stvarno mi je žao, iskrsnulo mi je u poslednjem trenutku.“ „Ideš na neki sastanak?“ upitala je široko se osmehujudi. Klimnula sam glavom, što je bilo glupo. Sada du morati da se obučem za večernji izlazak samo da bih provalila u moju staru firmu. Pomislivši na to, da du stvarno to uraditi, odjednom sam poželela da me odbije. „Naravno da bih mogla“, odgovorila je, a ja sam proklela moju ishitrenost. „Nikada se ne bih isprečila na putu potencijalne prave ljubavi i dobrog tucanja. U koje vreme?“ „Oko osam?“ Imadu viška vremena, ali sve kasnije od toga bi zvučalo čudno. „Da li je to u redu? On de do tada biti u krevetu, a ti znaš kakav je on, nikada se ne budi.“ „Nije problem, stvarno“, rekla je ona. „Nemam ništa planirano.“ „Hvala ti, Lora. Najbolja si.“ Dakle, to je bilo to. Stvarno du to uraditi. Osetila sam dodatnu napetost dok je popodne prelazilo u veče, a po glavi su mi se rojile razne brige. Glavnu među njima predstavljalo je pitanje: šta ako supromenili šifru alarma, ali nisam mogla da vidim zašto bi to uradili. Šifra je bila ista otkad sam radila tamo, a drugi članovi osoblja su u međuvremenu dolazili i odlazili. A što se doktora Sajksa tiče, mogla sam da se vratim na posao. Zašto bi on brinuo što ja imam pristup prostorijama klinike? A ipak, u osam i petnaest, kada se Lora smestila, a ja izašla napolje, i dalje sam strepela da li du uspeti da uđem pomodu stare šifre. Ako iko sazna za to, mogla bih da upadnem u ozbiljnu nevolju. Pomislila sam na pilule. Na stanje u kome je Adel bila u svojoj kudi. Mogla bi da bude u gorem problemu ako ovo ne uradim.

159


Nisam mogla da odem pravo na kliniku, bilo je još prerano, pa sam umesto toga otišla u italijanski restoran na Brodveju, zavukla se u jedan ugao i naručila večeru koja mi zaista nije bila potrebna. Stomak mi je bio čvrsto stegnut od nervoze, ali sam na silu pojela pola porcije rižota. Međutim, popila sam i veliku čašu crvenog vina da se umirim. Ali jedva da sam ga i osetila i osedala sam se potpuno trezno. U deset sam morala da krenem i zatim sam lutala po gradu sat vremena, stalno puckajudi elektronsku cigaretu, dok mi se usta i grlo nisu sasvim osušili. Pokušala sam da se usredsredim. Pomislila sam na Adel. Znala sam da moram ovo da uradim. Ovo je bilo važno. A nisam provaljivala. Tehnički gledano, zaista nisam. Imala sam ključeve. Ako se iko pojavi – o bože, jebote, ne dozvoli da se iko pojavi – mogu da tvrdim da sam samo uzela nešto što mi je tamo ostalo. Ma kako da ne, Luiza, zato što je posle jedanaest uveče uvek najbolje vreme da ljudi nedužno svrate po nešto što su zaboravili u poslovnim prostorijama. Ulice su izgledale zagušujude mračno, a moji koraci bili su jedini zvuk koji je narušavao tišinu na opustelim pločnicima. U vedini zgrada u ovom kraju bile su advokatske ili knjigovodstvene kancelarije, i mada su na nekim od viših spratova bili stanovi, jedva da se imalo svetlosti probijalo ispod teških raskošnih zavesa i stilizovanih roletni. Trebalo je da budem zadovoljna što ne mogu da budem viđena, ali dlačice na vratu su mi i dalje bile nakostrešene, kao da me je nešto iz mraka posmatralo. Osvrnula sam se preko ramena, na trenutak ubeđena da je neko tačno tu iza mene, ali na ulici nije bilo nikoga. Drhtavim rukama izvukla sam ključeve iz tašne. Uđeš i izađeš. Ovo de biti lako. Pretvaraj se da si Džejms Bond. Nisam se baš osedala kao Džejms Bond kad su mi ključevi kliznuli iz prstiju i zazveketali na gornjem stepeniku, ali minut kasnije ved sam otključala vrata i ušla unutra. Srce mi se popelo u grlo kada sam uključila svetlo i pritrčala kutiji alarma, koja je otkucavala svojih trideset sekundi pre nego što počne pakleno da pisti. Radila sam ovo stotinu puta, ali sada, dok sam ukucavala šifru, sva zažarena u licu, bila sam sigurna da du ukucati pogrešne brojeve, ali moji prsti su se kretali po navici i sami leteli po tipkama, a onda je otkucavanje blaženo utihnulo. Stajala sam u čudnoj i sumornoj praznini i nekoliko puta udahnula pre nego što sam uspela da primoram srce da uspori. Ušla sam unutra. Na sigurnom sam. Krenula sam prema Dejvidovoj kancelariji, ostavljajudi što je mogude više svetala ugašenih. Bila sam ovde sama i ranije, i po mraku u rana zimska jutra, ali zgrada mi je nodas delovala drugačije. Nepristupačno, kao da sam je probudila iz sna, a ona zna da ne bi trebalo da budem ovde.

160


Doktori su retko zaključavali svoje kancelarije jer su ih čistačice obilazile posle radnog, a u celoj klinici je vladala atmosfera spokojstva tipičnog za srednju klasu; starinsko poverenje. Povrh toga, posmatrano iz praktičnijeg ugla, nisu imali ormaride pune morfijuma koji bi privukao lopove, a što se tiče informacija, vedina dosijea pacijenata bila je pohranjena u kompjuterima zaštidenim lozinkama, i samo doktori su mogli da im pristupe. Ipak, ako je Dejvid ovde imao dosije o Adel, on nede biti u sistemu. Ne bi želeo da taj dosije bude negde gde ostale kolege mogu da ga vide, iako ne bi mogli da mu pristupe. Bila bi pokrenuta razna pitanja, bar ona etička. Njegova vrata zaista su bila otključana i ja sam uključila lampu na njegovom pisadem stolu i počela da pretražujem stari ormarid za dokumenta u uglu, ali on je uglavnom bio napunjen lecima farmaceutskih kompanija i vodičima za samopomod, koji su deljeni pacijentima. Mora da je mnogo ovog sranja zapravo zaostalo za doktorom Kadiganom. Sve je to bilo suvoparno i isprazno. Izvukla sam sve napolje i pregledala, ali nije bilo ničega skrivenog na dnu fioka. Prošlo je dvadeset minuta dok sve nisam vratila unutra, nadajudi se da sam sve poredala onako kako je i bilo, ali moje razočaranje učinilo me je odlučnijom nego ikad da pronađem ono što tražim. Nedu imati hrabrosti da se ponovo vratim ovamo, ali sam takođe morala da budem kod kude najkasnije u jedan, da Lora ne bi postavljala previše pitanja. Osvrnula sam se oko sebe. Gde bi na drugom mestu to moglo da bude? Mora da je negde imao bar neke beleške – pisao joj je recepte, morao je z njih da ima neko pokride. Njegov pisadi sto bio je jedino preostalo mesto u prostranoj i ne previše natrpanoj kancelariji, i ja sam grozničavo počela da ga pregledam. U gornjoj fioci bile su beležnice, olovke i kancelarijski materijal – iznenađujude neuredno nabacan s obzirom na to koliko mu je kuda besprekorna – a onda sam povukla donju, vedu fioku. Bila je zaključana. Pokušala sam ponovo, ali bez uspeha. Jedina zaključana fioka. Tajne! Potražila sam ključ u gornjoj fioci, ali nije ga bilo. Sigurno ga je držao kod sebe. Sranje, sranje, sranje! Šta sam mogla da uradim? Zurila sam u fioku, a onda me je savladala radoznalost. Morala sam da provalim unutra. Jebeš posledice. On de videti da je neko provalio, ali nede znati da sam to bila ja. Donela sam nož iz kuhinje i zarila u mali otvor na ivici fioke, pokušavajudi da nađem oslonac i da je otvorim silom. Prvo sam pomislila da nedu uspeti, a onda sam procedila: „Hajde, govno jedno!“, i jako povukla. Drvo je puklo. Fioka je kliznula dva centimetra napolje. Uspela sam.

161


Prvo što sam videla bile su boce brendija. Dve, a jedna dopola prazna. Trebalo je da budem šokirana, ili bar iznenađena, ali nisam. Dejvidova sklonost pidu je njegova možda i najlošije skrivena tajna, u svakom slučaju, bar za mene i Adel. Takođe je tu bilo i više paketida jakih mentol bombona. Koliko je on pio u toku dana? Skoro sam mogla da ga zamislim – jedan gutljaj sada, drugi malo kasnije, ne previše, ali sasvim ' dovoljno. Zašto pije? Osedaj krivice? Nesreda? Koga je briga, zaključila sam, nisam ovamo došla zbog njega. Bila sam u iskušenje da ispraznim boce u sudoperu, ali nisam to uradila, nego sam ih samo izvadila i počela da pregledam šta je ispod njih. Klečala sam na kolenima i znojila se ispod šminke, koju sam morala da stavim zbog Lore, preturajudi po kovertama i fasciklama s receptima i primercima medicinskih članaka koje je on napisao. Najzad, na samom dnu, videla sam veliku plastičnu kovertu. Unutra je bila kartonska fascikla A-4 formata. Nije više bila nova i pucketava pod prstima, ved meka na dodir, a razne stranice u njoj bile su povezane gumicama u nasumičnu zbirku stranica beležaka, koja uopšte nije ličila na pravi medicinski dosije. Ipak, to je bilo ono što sam tražila. Njeno ime je bilo tu, odmah na prvoj strani, zapisano debelim crnim flomasterom. Adel Raderford-Kembel/Martin. Sela sam na njegovu stolicu i na trenutak prelazila prstima po površini fascikle pre nego što sam otvorila prvu stranicu. To nije bio standardni medicinski karton, to je bilo sigurno, nego više zbirka nasumičnih beležaka. Zapisi nažvrljani njegovim lošim doktorskim rukopisom na različitim vrstama papira – naizgled, na bilo čemu što mu se u trenutku našlo pri ruci. Mislila sam da de ono što sam našla biti od pre godinu dana ili tako nešto, otkad je počeo da kuje ovaj plan. Možda kada je upoznao Merijen iz kafea u Blekhitu, što je bila misao koja je i dalje pogađala moj ponos. Ali ne, prvi unos je bio od pre šest godina, a odnosio se na zapažanja od pre jedne decenije. Izluđivalo me to što je izostavljao pojedinosti. Privukla sam stolicu bliže stolu, tako da sam, dok sam pokušavala da pronađem neki smisao u njegovim škrabotinama, mogla da postavim fasciklu pravo pod blagi žuti sjaj stone lampe. Manji nervni slom tri meseca posle odlaska iz Vestlandsa, u vreme kada je imala abortus. Šta je ono Adel bila rekla? Na početku njihovog braka on je želeo decu, a ona nije. Kako je njena odluka da abortira delovala na njegova osedanja? Mora da ga

162


je bolela. Možda je to bio početak odbojnosti prema njoj? Prelistala sam stranice dalje napred. Sumnja na paranoju i ekstremnu ljubomoru. Ona zna stvari koje ne bi trebalo da zna. Da li me špijunira? Kako? Poželela sam da dopišem ispod njegovih beležaka: „Ko sad zvuči paranoično, Dejvide?“ Adel tvrdi da nezgoda u cvedari s Dzulijom nije bila njena krivica, ali bilo je previše sličnosti s prošlošdu. Ništa nije preduzeto – nije bilo dokaza. Dzulijaje uznemirena/uplašena. Prijateljstvo je završeno. Završeno je i s poslom. Dogovoreno je da ona više ne radi. Da li je to uradila da bi mogla da ostane kod kude? Posao koji je Adel pomenula da je jednom imala. Mora da je to to. Ali šta se desilo? Pomislila sam na svakodnevne telefonske pozive. Da li je Dejvid sabotirao njen posao da bi se pobrinuo da ona ostane kod kude? Ali kakva je to nezgoda? Šta se stvarno dogodilo? Cilj ovog dosijea nikada nije bio da ona bude analizirana. Nije bilo pojedinosti, kao ni zvaničnih procena ili beležaka sa seansi. Možda se on oslanjao na svoju reputaciju, koju bi mogao da upotrebi protiv nje. Pritajena osuda umesto otvorenog napada na nju, tako da bi on mogao da izgleda skoro neodlučno prema njoj. Prelistala sam napred do najnovijih unosa i pogled su mi privukle rečenice od kojih sam se naježila. Psihotički slom. Sociopatske tendencije. Videla sam da je zabeležio i recept za lekove, ali sve je bilo nejasno. Samo aluzije. Sve su to bile beleške kao za privatni dosije, ali i dalje sam se osedala kao da on govori o nekoj neznanki – ovo nije Adel. Merijen nede podneti tužbu. Nema dokaza. Dogovorili smo se da se odselimo. Ponovo. Merijen je žena iz Blekhita. Šta se zaista tamo dogodilo? Adel je očigledno otkrila da se on viđa s njom, i možda je došlo do sukoba? Osetila sam nalet mučnine zamišljajudi sebe u toj situaciji. To sam lako mogla da budem i ja. 163


Strepela sam od pomisli da Adel ikada otkrije šta sam radila, i to ne zbog toga što sam mislila da je luda, šta god Dejvid želeo da ostatak sveta veruje, nego zato što je ona moja prijateljica. Ne bih volela da sazna da sam je izdala. Pogledala sam tu belešku. Reč Ponovo u vezi sa selidbom. Koliko puta su se oni selili? Adel mi to nije rekla, a ovde nije bilo nagoveštaja na osnovu kojih bi mogla sama da zaključim. Možda je on želeo da, kada konačno pokaže ovo sranje nekome – doktoru Sajksu možda – sve izgleda kao da ju je on štitio, ali to više ne može. Pregledala sam najnovije stranice, ali na njima je rukopis bio nečitljiv. Razaznala sam nekoliko reči od kojih mi je srce skoro stalo – roditelji… imanje – i naprezala sam oči da nađem smisao u nekoliko isprekidanih rečenica oko njih, ali nisam mogla. Ovo je pisao pijan, bila sam prilično sigurna u to. Osedala sam se kao da gledam u um nekog luđaka, a ne u medicinski dosije. Poslednje dve stranice bile su bukvalno prazne, ali ukočila sam se videvši šta je na njima. Bes iz čista mira posle selidbe. Šutnulaje mačku. Stala na nju. Ubila je. Previše slučajnosti. A zatim, malo niže na istoj stranici: Da li je to bila pretnja? Iznošenje tvrdnje? Promenjeni lekovi. Koliko nezgoda može da se dogodi?? Da li ih je ikada stvarno i bilo? Na poslednjoj stranici bio je napisan samo jedan redak, ali dugo sam zurila u njega. Luiza. Šta raditi u vezi sa njom?

39 ONDA Bila je sama kudi dva dana pre nego što je Dejvid došao, i bila je iznenađena koliko se osedala opušteno. Usamljenost je bila čudna posle stalnog društva u Vestlandsu, ali je takođe delovala umirujude na dušu. Čak i nodu, u seoskoj tišini, u kojoj je lako poverovati da je poslednja živa osoba na svetu, osedala se mirno. Iako 164


se i pre osedala izolovano od ljudi i sveta, to nije bilo stvarno. Ne s onim što je mogla da uradi. A ipak, mislila je da su oni na neki način možda bili i u pravu. Mladi brzo ozdrave. A Ferdejl haus je sada izgledao kao tačna kopija njenog doma. Bio je isti, ali i toliko različit bez roditelja u njoj. Čak se osedala dovoljno jako da zaviri u ugljenisane ostatke njihovih soba i popakuje neke stvarčice – majčinu filigransku kutiju za nakit, bakine srebrne svednjake i druge sitnice, od kojih je svaka za nju sadržala neke uspomene. Fotografije u kutiji u donjoj fioci nekako su preživele požar. Sve su bile snimljene očevim skupim foto-aparatom i razvijene u njegovoj mračnoj komori. Jedan od njegovih mnogih hobija koji su mu bili preči nego da bude otac. Bila je tu i jedna njena slika snimljena kada je imala otprilike petnaest godina. Jedna na kojoj su ona i Dejvid sedeli na kuhinjskom stolu, snimljena ne tako davno. To je bilo lepo veče. Roditelji su pili i manje su izražavali neodobravanje prema njemu, i to je bilo retko vreme koje su svi proveli zajedno. Vratila je prvu sliku u kutiju, ali je zadržala drugu. Dala ju je Dejvidu dok su šetali imanjem, na vazduhu koji je bio prohladan i vlažan, ali osvežavajudi. „Pronašla sam ovo“, rekla je držedi ga podruku. On je bio tih otkad je došao, a njihov ponovni susret skoro nelagodan. Bacili su se jedno drugom u zagrljaj i poljubili se, oboje presredni što su ponovo zajedno, ali mesec dana razdvojenosti, i požar, i dalje su stajali između njih, i posle sata ljubaznog i uzdržanog razgovora o Vestlandsu i da li je ona tamo imala sve što joj je trebalo, mada je bilo jasno da jeste – takav kakav je, Dejvid je za svaki slučaj doneo torbu punu hrane – ona je predložila šetnju. To je bila prava stvar. On se opuštao sa svakim korakom, a ona je bila ljuta na sebe što nije pomislila da bi boravak u kudi mogao da utiče na njega. On je bio tu one nodi. Kao dokaz za to, imao je ožiljke koji su još zaceljivali. A za razliku od nje, on se sedao požara. Naslonila se glavom na njegovo rame dok su ostavljali stazu za sobom i zalazili u šumu. Padala je kiša, tlo je bilo blatnjavo, pokriveno lišdem i mahovinom, ali bilo je nekog divnog zemljanog mirisa. „Ponedu je sa sobom na fakultet i uramiti“, rekao je on. „To je bio dobar dan.“ „A imademo ih još mnogo“, odgovorila je široko mu se osmehujudi. „Ceo život pun takvih dana, kada se venčamo. Uradimo to na Božid. Kada ti odeš na raspust, a ja napunim osamnaest godina, niko tad nede modi da se mršti na nas.“ Zastala je. „A nije ni ostao niko da se mršti na nas.“ On joj je stegao ruku. Uvek bi mu se zavezao jezik kada je trebalo da govori o važnim stvarima, a njoj to nije smetalo.

165


„Razmišljao sam da bih možda mogao da pauziram na fakultetu neko vreme“, rekao je. „Da pazim na tebe. Znaš, dok budeš boravila ovde.“ Ona se nasmejala, i još uvek joj je bilo čudno što može da se smeje, mada joj je bolno nedostajao Rob. Volela je Dejvida svim srcem, ali Rob je bio taj koji joj je vratio sposobnost da se smeje. „To bi nekako poništilo svrhu mog boravka nasamo ovde, zar ne? U svakom slučaju, ne možeš tako. O ovome si oduvek sanjao, a ja sam toliko ponosna na tebe. Bidu doktorova žena.“ „Ako položim sve ispite“, odgovorio je on. „O, hodeš. Zato što si tako pametan.“ I bio je. Imao je najmirniji i najizvanredniji um od svih koje je ikada upoznala. Zastali su i ljubili se neko vreme, a osedaj njegovih ruku oko njenog tela bio je dobar, i osedala se bezbedno i smireno, i pomislila je da njihova srca možda grade čvrste temelje za bududnost. Hodali su još malo i ona je shvatila da su stigli čak do starog bunara. Bio je jedva vidljiv u zelenim i smeđim nijansama šume, jer je stara cigla bila obrasla mahovinom, kao zaostatak iz davno prošlog vremena. Zaboravljenog. Naslonila se na zid bunara i pogledala u tamu, u suvu i praznu jamu. „Zamišljala sam ovaj bunar dok sam bila u Vestlandsu“, rekla je. „Zamišljala sam kako sam isplakala svu svoju tugu u njega i zatim ga zazidala.“ To je bilo blizu istini. Zamišljala nije bila prava reč, ali je bila najbolja koju je mogla da kaže Dejvidu. On joj je prišao s leđa i obuhvatio je rukama oko struka. „Voleo bih da mogu to da popravim.“ „Ti sve činiš boljim.“ I to je bila istina, zaista je sve činio boljim. Možda nije imao Robovu neobuzdanost, koja je činila da se oseda mladom i slobodnom, ali je bio čvrst i pouzdan. A to je bilo ono što joj je zaista potrebno. Iako joj je nedostajao Rob, Dejvid je bio taj kog je stvarno želela. Njena stena i oslonac. Njegov sat joj je i dalje bio na zglavku, i ona ga je podigla. „Da li sad možeš da nosiš svoj sat?“ „Mogao bih, ali zadrži ga. To što ga nosiš čini da osedam kao da sam s tobom.“ „Ti si uvek sa mnom, Dejvide Martine. Uvek. Volim te.“ Bilo joj je drago što de zadržati sat. Znala je da de joj dolaziti u posetu vikendom, kada bude mogao, ali sat je bio kao i on sam – pouzdan. Jak. Imao je težinu koju je mogla da oseti. Trebalo joj je uporište. Možda de mu jednog dana čak i redi zašto. Objasniti mu nod požara. Možda. Možda kada budu stari i sedi i on bude video više misterije u svetu nego što je sada vidi.

166


Hladnoda se uvukla u popodnevni vazduh i odjednom se čulo tiho lupkanje kiše po lišdu iznad njih. Padala je blago i postojano, umesto da se silovito sruči u pljusku, pa su krenuli nazad i priredili ručak od nekoliko jela i popili flašu vina koju je Dejvid doneo sa sobom, a onda se opružili u krevetu u gostinskoj sobi. Još nije bila spremna za svoju spavadu sobu. To je pripadalo prošlosti. Toliko toga je pripadalo prošlosti. „Trebalo bi da prodamo ovo mesto“, rekla je nakon što su vodili ljubav i pospano ležali u mraku. Njeni prsti blago su prelazili preko sada ved glatkih ožiljaka na ruci. Pitala se da li ga još bole. Dejvid to nikada ne bi rekao. „Kada se venčamo.“ „Novi počeci“ rekao je on. Ni on nije želeo da se zadržava ovde ništa duže nego ona, u svakom slučaju, šta de im uopšte tako ogromna kuda? Njenom ocu je bila potrebna samo zbog ega. „Novi počeci“, složila se ona, pre nego što su oboje utonuli u san. Za nju nodas nije bilo brzog prizivanja drugih vrata. Nije bila spremna za njih. Samo za prva vrata, za promenu. Nameravala je da sanja zajedničku bududnost. O tome kako de biti savršena.

40 LUIZA „Pošto nisi odgovarala na moje poruke, odlučila sam da navratim u tvoju kancelariju u vreme ručka, da te iznenadim“, rekla je Sofi ulepršavši u stan pradena malom Elom. „Ali ja sam bila ta koja se iznenadila kada mi je Su rekla da si dala otkaz. Šta se dešava, jebote?“ Stvarno mi ovo nije trebalo sada. Jedva da sam uopšte spavala posle avanture od prošle nodi, bila sam na ivici živaca. Jutros sam poslala poruku Adel i rekla joj da moram da je vidim, ali ona nije odgovorila i uplašila sam se da je Dejvid možda pronašao telefon. Zašto mi inače ne bi odgovorila kad je on na poslu? Sofi je skinula jaknu i bacila je na sofu. „Reci mi da nisi dala otkaz zbog njega. Reci mi da si prihvatila moj savet i šutnula ih oboje? Molim te, reci mi to.“ „Teta Sofi!“ Adam je utrčao iz svoje sobe i zagrlio joj noge. „Ela!“ Ela je živahno i neuhvatljivo dete, koje naizgled nikada ne ponavlja ništa od reči iz živopisnog načina izražavanja svojih roditelja – za razliku od Adama, oko kog se

167


mnogo trudim da ne psujem kad je u blizini, ali on nekako ipak uspeva da pokupi sve psovke. Ako je šestogodišnjak u stanju da bude beznadežno zaljubljen, onda sam sigurna da je Adam zaljubljen u Elu. „Bio sam mesec dana u Francuskoj! I dobidu brata ili sestru! Lisa de roditi bebu!“ Bilo je to prvi put da je pomenuo Lisinu trudnodu preda mnom – nisam bila čak ni sigurna da zna za to – ali taj oprez da ne uznemiri mamu nestao je u naletu njegovog ushidenja. „Ijan de dobiti još jedno dete? Nisi mi to pomenula“, rekla je Sofi. Zvučala je pomalo uvređeno. Slegla sam ramenima. „Bila si previše zauzeta držedi mi predavanja.“ Pominjanje te bebe i dalje mi je bilo neprijatno, ali nisam želela da ona to vidi. Poslali smo decu u Adamovu sobu, da se igraju, a sa sobom su odnela kesice slatkiša koje je Sofi donela, i zatim smo nas dve izašle na balkon da pijemo vino. Ona je upalila cigaretu i ponudila i meni jednu, ali ja sam joj mahnula svojom elektronskom pljugom. „Na neki način sam prestala“, rekla sam. „Auh, bravo! Stalno nameravam da nabavim meni i Džeju takvu. Možda jednog dana. Dakle“, pogledala me je, sa čašom vina u jednoj ruci i cigaretom u drugoj, „pričaj. Šta se desilo? Postala si mršavija. Da li je to zbog stresa ili si na dijeti?“ „I jedno i drugo“, odgovorila sam. A onda sam joj, i protiv svoje volje, ispričala. Ceptela sam od nervoze zbog svega toga, i delovalo mi je kao veliko olakšanje da to podelim s njom. Pustila me je da dugo pričam, jedva me ponekad prekidajudi, ali znala sam da sam pogrešila kada sam videla kako joj je lice potamnelo, a bore koje se toliko trudila da pokrije šminkom duboko su se urezale na njenom čelu. Gledala me je kao da ne može da poveruje u ono što sluša. „Pa, nije ni čudo što si izgubila posao“, rekla je kada sam najzad završila. „Šta si očekivala da uradi? Sprijateljila si se s njegovom ženom, a nisi mu rekla.“ Bila je ozlojeđena na mene. „Ko to još radi? Rekla sam ti preko telefona da ne možeš da nastaviš sa tim.“ „I nisam nameravala da nastavljam“, rekla sam. „Jednostavno se desilo.“ „Šta, to što si ga puštala unutra i stalno se tucala s njim, a ved si se sprijateljila s njom, jednostavno se desilo? Kao što se jednostavno desila ta luda provala u njegovu kancelariju?“ „Naravno da se to nije jednostavno desilo!“ prasnula sam. Obradala mi se kao da sam nekakva šiparica. S obzirom na istorijat njenog ponašanja, očekivala sam više poštovanja.

168


„U svakom slučaju, suština nije u tome. Brinem za nju. Šta ako on pokuša da je se otarasi? Njihov brak je potpuno uvrnut, a to s pilulama i kontrolom novca…“ „Ti ne znaš kakav je njihov brak“, prekinula me ona. „Nisi ti u tom braku. A i Džej takođe vodi računa o našem novcu, i prilično sam sigurna da ne izvodi nikakve nečasne prevare s njim.“ „Da, ali ti nisi nasledila bogatstvo“, promrmljala sam, potiskujudi poriv da je podsetim da je sav njihov novac ionako Džejev novac, jer ona baš i ne donosi neku lovu u kudu. „Ovo je drugačije.“ Zamišljeno je povukla dubok dim iz cigarete. „Ti si se kresala s tim tipom, a nisi se kresala ni sa kim ved sto godina, tako da ti se verovatno stvarno dopao. Kako to da si posle toga na njenoj strani? Da li si sigurna da ne osedaš krivicu i da ne pokušavaš nekako da se iskupiš?“ Ona me stvarno poznaje, to joj je priznajem. „Možda je delom i to, ali postoji toliko dokaza, Sofi. A da si je upoznala, i ti bi mislila isto. On je toliko sumoran. Obuzimaju ga izuzetno mračna raspoloženja. A ona je tako nervozna zbog njega. Veoma je mila i krhka.“ „Krhka?“ Izvila je svoju savršeno oblikovanu obrvu. „Ili luda?“ „Kako to misliš?“ „Pa, ti stalno brbljaš o tim pilulama i svemu ostalom, i vidiš to kao nešto zlokobno, što joj on radi – ali šta ako je ona ta koja se ponaša nenormalno? Da li si pomislila na to?“ „To su ozbiljne pilule.“ Slegla je ramenima. „To bi moglo da bude i ozbiljno nenormalno ponašanje.“ Odlučno sam odmahnula glavom. „Znala bih da je luda. To bi se pokazalo. Provele smo dosta vremena zajedno.“ „Da, zato što se ludilo uvek pokaže. Reci to ljudima koji su poznavali Teda Bandija ili bilo kog drugog serijskog ubicu. Samo kažem da možda previše razmišljaš o svemu tome i da zato vidiš nešto što ne postoji.“ „Možda“, odgovorila sam. Nisam ni na trenutak verovala u to, ali nije više bilo svrhe da je ubeđujem. Znam da umem previše da razmišljam o nečemu, ali ovde se nije radilo o tome. Volela bih da nije ni navratila. Gledajudi je, pomislila sam da bi i ona možda volela da nije došla. Malo me je sažaljevala, mogla sam to da vidim, kao da je tužna što ne mogu čak ni da izvučem zabavu iz ljubavne avanture. „Možda se ovde zapravo radi o Ijanu“, rekla je oprezno. „Znaš, pošto stiže nova beba. To tebi sigurno nije lako da prihvatiš.“

169


„Misliš da izmišljam probleme u Dejvidovom i Adelinom braku zato što je moj bivši napumpao svoju devojku sponzorušu?“ brecnula sam se na nju. Zapravo sam skoro zarežala. Odjebi, pomislila sam u naletu gneva. Odjebi nazad u svoje plitke afere. Ja ne odustajem od Adel. Ne odustajem. „Misliš da sam izmislila taj dosije koji sam našla? I pilule?“ Jedan dugi trenutak zurile smo jedna u drugu, i nijedna nije progovarala. „Ne, naravno da ne“, rekla je najzad. „Brinem se za tebe, to je sve. U svakom slučaju“, pretvarala se da gleda na sat, „moram da idem. Moja mama večeras dolazi zbog mojih grehova, a ja moram da smislim šta da skuvam.“ Pred našim nogama je bilo još pola flaše vina i bila sam prilično sigurna da laže. Nisam znala šta osedam zbog toga. Usamljenost. Nedostatak prijatelja. Prazninu. Ljutnju. „Volim te, Lu“, rekla je kada se Ela spremila i kada su došle do vrata. „Ali kloni se njihovih problema. Ništa dobro ne može da proizađe iz mešanja u nečiji brak. Prekoračila si sve granice. I ti to znaš. Odmakni se. Prepusti to njima. Kreni dalje.“ „Razmislidu o tome“, rekla sam. „Hodu. Obedavam.“ „Odlično“, odgovorila je uz poluosmeh. Skoro sam mogla da je čujem kako priča Džeju o ovome. O bože, pogodi šta je Luiza uradila! To je ludilo! Kakva glupa krava! Uzvratila sam joj osmehom i ona i Ela su otišle, ali meni su zubi i dalje bili stegnuti. Sačuvala sam ostatak vina u flaši dok Adam nije otišao u krevet, iako sam celog popodneva premišljala o Sofinom prezrivom stavu prema mojoj zabrinutosti za Adel i Dejvida. Trebalo je da držim usta zatvorena. To je priča mog života, uvek izlanem ono što bi trebalo da zadržim za sebe. Nije mi čak poslala ni poruku otkad je otišla, čak ni da se našali na tu temu, što bi poslužilo i kao izvinjenje, tako uobičajeno za nju. Sofi je mrzela sukobe, i mada se, tehnički govoredi, nikada nismo svađale, nije se moglo poredi da je nad čitavim našim razgovorom visio teški oblak neslaganja i neodobravanja. Donela je odluku čim je saznala da nisam poslušala njen savet i završila s njima. Sve posle toga bilo je samo beli šum u njenoj glavi. Toliko o celom njenom stavu o slobodnom razmišljanju i slobodnom životu. Kada se u sedam začulo zvonce na vratima, upravo sam sipala sebi poslednje ostatke sovinjon blana u neuspelom pokušaju da popravim raspoloženje, i skoro da sam ispustila čašu kada sam otvorila vrata. Ne znam koga sam očekivala da vidim, možda Loru. Čak i Sofi, koja se vratila da se pomirimo.

170


Ali ne. To je bio on. Dejvid. Dugo letnje veče je nestajalo i nebo je posivelo. To je izgledalo kao metafora za sve ono što se dogodilo između nas. Krv mi je navrla u lice i znala sam da su mi se čak i prsa osula pegicama. Osetila sam mučninu. Osetila sam se uplašeno. Osetila sam mnogo toga što nisam umela tačno ni da imenujem. U ušima mi je zujalo. „Ne želim da ulazim“, rekao je. Izgledao je neuredno, čak mu ni košulja nije bila valjano upasana. Ramena su mu klonula. Osetila sam se kao vampir. Dok sam ja postajala sve jača zbog toga što sam bolje spavala, njih dvoje postajali su sve slabiji. „Nisam ni htela da te pustim“, odvratila sam, blago pritvarajudi vrata za sobom, za slučaj da Adam ustane. Takođe, osedala sam se bezbednije napolju. „Ključevi od firme. Hodu da mi ih vratiš.“ „Molim?“ rekla sam, iako sam ga jasno čula i usta su mi se odmah osušila od osedaja krivice. „Znam da si to bila ti, Luiza. Nikome nisam rekao šta si uradila. Samo želim da vratiš ključeve. Ja mislim da je to pošteno, a ti?“ „Ne znam o čemu pričaš.“ Držala sam se svoje priče dok mi se stomak ponovo okretao. „Loše lažeš.“ Zurio je u pod kao da ne može podneti da me gleda. „Daj mi ključeve.“ „Ionako mi ne trebaju.“ Držala sam prkosno podignutu bradu, ali ruke su mi drhtale dok sam ih skidala s priveska sa školjkom i davala mu ih. Prsti su mu okrznuli moje dok ih je uzimao, i telo me odalo pokazujudi čežnju za njegovim dodirom. Da li je i on to osedao? Kakvo je sve ovo sjebavanje u glavu. Kako sam mogla i dalje da imam ova osedanja, iako me je sad potpuno užasavao? „Drži se podalje, Luiza. Ved sam ti to rekao i stvarno to mislim.“ „A ja sam rekla tebi da ne znam o čemu pričaš. I držala sam se podalje. Dosta mi je vas dvoje!“ Izgovorila sam te reči vatreno, ali su to sve bile laži, laži, laži. Mogao je da me prozre. Mrzela sam to. Pogledao me je i poželela sam da umem bolje da ga pročitam. Njegove plave oči su potamnele kao sumračno nebo i nisam mogla da vidim šta se odvija iza njih. O čemu razmišlja. „Drži se podalje od nas! Ako ne želiš da na kraju budeš povređena.“ „Da li je to pretnja?“ Htela sam da plačem, a nisam čak znala ni zašto. U šta sam se to uvalila? I posle svega, zašto mi je bilo toliko teško da ga mrzim kada je stajao tačno ispred mene, kao sada? Moj Dejvid.

171


Odmerio me je pogledom. Onaj hladni Dejvid se vratio. Stranac. „Da, to je pretnja. Veruj mi, to je pretnja. Znaš li šta si sinod zaboravila?“ Dutala sam i samo zurila u njega. Šta? Šta sam zaboravila? „U klinici postoje i sigurnosne kamere.“ O bože, u pravu je! Mogla sam da shvatim na šta cilja i pre nego što je to izgovorio. On je to znao, ali je ipak i izrekao. „Jedna moja reč i snimci od prošle nodi bide pregledani, a u najboljem slučaju, tvoje šanse za budude zaposlenje bide žešde sjebane. I to u najboljem slučaju.“ Upro je prstom u mene, a ja sam se trgla. Pilule. Fascikla sa svim beleškama o Adel. Psihotični slom. Sociopatske tendencije. Možda je on taj koji ih ima. Možda nije samo jurio za ženinim novcem. Možda je on taj luđak. Ali ipak, iako me je imao u šaci, ništa od ovoga ne bi izgledalo dobro ni za njega kad bih ja rekla ono što znam. I ja sam bila pretnja za njega. „Samo se kloni mog braka“, završio je. Svaka reč bila je ispljunuta kao da je želeo da me zaista pljune. „Reče čovek koji me tucao. Možda bi trebalo da brineš za sebe umesto za ono što ja radim ili ne radim.“ „O, brinem ja, Luiza!“, rekao je. „Veruj mi, brinem!“ Okrenuo se da ode, a onda zastao. „Ima nešto što bih voleo da znam. Nešto što moram da znam.“ „Šta to?“ „Kako si tačno upoznala moju ženu?“ „Rekla sam ti. Naletela sam na nju. Nisam uhodila ni nju ni tebe, niti bilo šta slično.“ Ne laskaj sebi, poželela sam da dodam. „To znam. Mislio sam kada i gde.“ Zurila sam u njega oklevajudi. „Zašto je to važno?“ „Oraspoloži me, Luiza. Hodu da znam.“ „Bilo je jutro. Upravo sam odvela Adama u školu. Ona se vradala iz šetnje s tobom do klinike, a ja sam naletela na nju i oborila je.“ Izgledalo mi je kao da je to bilo juče, a ipak je bilo tako davno. Toliko toga se desilo od tada. U glavi je počelo da mi pulsira. Koliko god sam bila kao začarana, koliko god sam bila odlučna da pomognem Adel, trenutno sam želela da ih nikada nisam upoznala. Dejvid je odmahnuo glavom i napola se osmehnuo. „Da, pa naravno…“ rekao je. „Molim?“ Tada je pogledao u mene, pravo u mene, lice mu je bilo u senci, oči kao svetlucanje stakla u tami, a reči bestelesne: „Moja žena nikada ne šeta ujutro sa mnom do posla.“

172


„Ne verujem ti“, rekla sam. „Više ne verujem ni u šta što kažeš.“ I dalje je stajao tamo, kao sve tamnija figura, kada sam zatvorila vrata, ograđujudi se od njega, ponovo osvajajudi za sebe svoj mali svet, svoj privatni prostor. Naslonila sam se uhom na vrata, da proverim mogu li da čujem njegove korake na betonu, ali u glavi su mi odzvanjah otkucaji sopstvenog srca. O bože, o bože, o bože. Šta ja to radim? Možda je Sofi u pravu. Možda bi trebalo da odem. Koliki deo života želim da sjebem radi ovoga? Dejvid je mogao da me predstavi kao ludaču doktoru Sajksu. I bilo kom drugom. Mogla bih da budem zauvek sjebana što se tiče posla. Verovatno bih mogla da završim i u zatvoru. A sve je to bila moja krivica. Zbog moje radoznalosti. Da nisam bila radoznala da vidim kakva je Adel, izmislila bih neki izgovor i ne bih otišla s njom na kafu onog jutra. I šta je značilo ono da ona nikada ne šeta do posla s njim? Mora da to ponekad ipak radi. Na šta je to pokušavao da ukaže? Ne veruj mu, rekla sam sebi. Ne slušaj ga. Drži se onoga što znaš. Znaš za pilule. Znaš za pozive. Znaš za njegovo pide, novac i dosije u kancelariji. To su čvrste činjenice. A on ti je upravo pretio. Adel mi i dalje nije odgovorila na poruku, ali čak i da sam odlučila da se ostavim svega toga, morala je da zna za ono što sam pronašla u kancelariji. Morala je da donese svoje odluke na osnovu toga. Sutra du otidi da je vidim, a onda du se okaniti svega. Rekla sam to i ranije, ali ovog puta sam stvarno tako mislila. Morala sam tako da mislim. Glava me je bolela, pa sam sela na sofu i položila glavu na naslon. Morala sam da se smirim. Udahnula sam kroz nos, a izdahnula na usta, puštajudi da vazduh ulazi dublje i sporije, izbacujudi napetost iz mišida na licu, glavi i vratu kako bih se opustila. Ispraznila sam um od misli, zamišljajudi kako ih odnosi nodni povetarac. Nisam htela da razmišljam o njima. Nisam htela da razmišljam o haosu koji sam stvorila. Nisam htela ni o čemu da razmišljam. Htela sam da se izdvojim iz svega, bar na neko vreme. Dogodilo se iznenadno. Skoro između dva udisaja. Srebrnaste ivice drugih vrata pojavile su se u tami iza mojih očiju, sijajudi tako jako da sam se gotovo trgla, a onda, pre nego što sam uopšte i videla svetlucavu vodenu površinu, prošla sam kroz njih i… … stajala sam iznad svog tela. Ali to je bilo nemogude, jer sam mogla da vidim sebe kako sedim na sofi, dok mi se glava zabačena unazad blago klati. Oči su mi bile sklopljene, usta napola otvorena. Vinska čaša stajala je prazna na stolu pored mene. Nisam se sedala da sam je donela ovamo. Kako sam mogla da vidim samu sebe? Šta se dešava? Uspaničila sam se i osetila silovito povlačenje u samoj srži

173


svog bida – baš kao povlačenje u mom snu o Adamovoj sobi – a onda sam otvorila oči i ponovo se našla na sofi. Disanje mi sada uopšte nije bilo mirno i bila sam potpuno budna i svesna. Šta je to bilo? Pogledala sam u stočid pored sofe i videla vinsku čašu na mestu gde sam je nesvesno odložila nakon što je Dejvid otišao. Šta se to, jebote, upravo dogodilo?

41 ADEL Posmatranje, čekanje, učenje, vežbanje. Dani su mi ispunjeniji nego ikada otkad me sedanje služi, i to je divno. Obula sam visoke potpetice pre nego što se Dejvid najzad vratio kudi, one koje su se uklapale uz moju odedu. Bilo je lepo obudi se i doterati. Koža između prstiju na mojoj desnoj nozi je oljuštena i bolna, ali vredelo je osedati iritaciju pri svakom koraku, baš kao što je vredelo osedati i sve jači svrab. To je podsetnik da imam kontrolu. Ovo me održava u takvoj poziciji. U svakom slučaju, sad sam time ovladala. Spremna sam za taj deo svog plana, i drago mi je što sada mogu da se otresem mog obožavatelja Entonija. Počinje da se ubrzava. Luiza je moj mali terijer i zgrabila je kost koju sam joj dala, a ja znam da je nede pustiti. Radoznala sam da vidim gde de je to odvesti, kako de odigrati moju igru. Ne mogu u potpunosti da kontrolišem način na koji de se svako pojedinačno ponašati u ovim okolnostima, ali to nekako čini sve zanimljivijim. Kockam se s njihovim karakterima, a do sada me ni Dejvid ni Luiza nisu izneverili. Dejvid je možda doktor za glavu, ali ja znam kako ljudi zaista funkcionišu. I tome se prilagođavam. Kuhinjom se širio primamljiv miris kada je došao i zaustavio se na vratima. Napravila sam sveže špagete karbonare i salatu s rukolom i biberom, i imam čvrstu nameru da sve to pojedem, čak i da on nede. Ostao je na drugoj strani praga, naslonjen na dovratak. Izgledao je užasno neuredno. Nede sačuvati svoj ugled na klinici ako se ovo još dugo nastavi. „Vidim da i dalje glumiš poslušnu ženicu.“ Osmehnuo se dok je to govorio. Njegov uvrnuti humor. On mi se smejao; mojoj odedi, mom kuvanju i svem mom trudu. Izgledala sam uvređeno. Bila sam uvređena. Nije se više ni pretvarao da me voli. „Treba da pojedeš nešto“, rekla sam. Umesto da sve kalorije unosiš kroz pide.

174


„Šta ti uopšte želiš, Adel? Stvarno?“ Pogledao me je s neodređenim prekorom. „Čemu sve ovo? Ovaj zatvor u kome živimo?“ Očigledno je bio pijan, i po prvi put, videla sam istinsku i ogoljenu agresiju u njemu. „Želim da budem s tobom.“ To je istina. To je moja večna istina. Dugo je zurio u mene, kao da pokušava da shvati šta se to odvija u meni, ko sam ja zaista, i kakvu novu etiketu može da primeni kako bi pronašao smisao u tome – šizofrenik, sociopata, opsesivna, prosto jebeno luda – a onda su mu ramena klonula od umora i izostanka odgovora. „Ja želim razvod“, rekao je. „Želim da se ovo završi. Sve ovo.“ Nema potrebe da se ovo poslednje dodatno razrađuje. Oboje znamo na šta je mislio. Prošlost je potrebno iskopati i propisno smestiti na počinak. Prošlost. Telo. On je ovo govorio i ranije, ali ovog puta nisam toliko sigurna da de se predomisliti kada se otrezni, bez obzira na to šta bih ja mogla da uradim. Bez obzira na to što bih mogla da ga uništim ako sve ispričam. „Večera de biti spremna za deset minuta, ako želiš da se do tada osvežiš“, bilo je sve što sam rekla. Moja normalnost ga je uznemirila više nego bilo kakva verbalna pretnja. „Znala si ko je ona, zar ne?“ On me je prezirao. To je zračilo iz njega još više nego samosažaljenje. „Luiza. Znala si kada si je srela?“ Zbunjeno sam se namrštila. „Odakle ti to, Dejvide? Kako sam uopšte mogla da znam da je ona tvoja pacijentkinja?“ Njegova laž je ponovo upotrebljena protiv njega. „Ti uvek znaš sve. Kako?“ Bio je ogorčen, ali ipak je zvučao slabo. Jadno. Uopšte ne kao moj Dejvid. „To što govoriš nema nikakvog smisla.“ Lice mi se pretvorilo u živu sliku obzirne zabrinutosti. „Da li si pio? Trebalo je da smanjiš. Rekao si da hodeš.“ „Samo ti igraj svoje igre, Adel. Igraj svoje igre. Ja sam završio s tim. Nije me više briga. I ne želim nikakvu jebenu večeru!“ Doviknuo je poslednju rečenicu dok se peo na sprat, a ja sam se pitala šta se dogodilo s osobom u koju sam se zaljubila. Koliko se duboko sakrio unutar te nespretne sramote od čoveka? Znam da je išao da je vidi. Da je upozori. On je stvarno voli, što mi, naravno, odgovara na neki način, ali sam s druge strane poželela da uzmem jedan od naših skupih kuhinjskih noževa i odem na sprat da mu isečem iz grudi njegovo jebeno nezahvalno srce. Potisnula sam taj poriv. Nikada ne bih mogla da povredim Dejvida, i to dobro znam. To je krst koji moram da nosim.

175


A ionako je Luiza čula njegovo upozorenje kao pretnju, jer ona pripada meni. Ona vidi moje istine. Zasad, u svakom slučaju. Još nisam odgovorila na njenu poruku, i nedu. Hodu da ona sutra dođe ovamo. Hodu da me nađe. Još nešto mora da razume pre nego što sklopi sve delove naše žalosne priče. Pokaži umesto da govoriš, tako bar kažu, zar ne? I to je ono što ja radim. Sutra du joj ostaviti novi trag od mrvica hleba, koji može da prati. Ona je moja mala lutka na navijanje i hoda u pravcu u kom je usmerim. Bože, volim Luizu. Volim je skoro kao što volim Dejvida. A nakon što podelim svoju priču s njom, ona de ga mrzeti. A to i zaslužuje.

42 LUIZA Kiša je pljuštala i nebo je bilo tamnosivo kada sam odvela Adama u dnevni boravak. Sušni period bio je završen, i mada nije bilo hladnode i jesenjeg vetra da nanosi kišu na mene, izgledalo je kao upozorenje da je leto završeno. Ved je bio skoro septembar. On me je poljubio na rastanku i otrčao unutra, moj dečak pun poverenja i prijateljstva, naviknut na ovu rutinu. Nisam mu rekla da ne idem na posao. Umesto toga sam mu rekla da sam uzela nekoliko slobodnih dana, da ih provedem s njim, a sada smo se vratili u normalu. On nije zaista obradao pažnju na to. Njemu je šest godina, dani su mu izmešani i prolaze u magnovenju, ali uskoro de videti svog tatu, a ja nisam spremna na to da mu izleti: „O, mama nije išla na posao.“ Zaustavila sam se u Košta kofiju i smestila na klupu kod prozora, odakle sam zurila kroz zamagljeno staklo u ljude koji su pognute glave žurili niz Brodvej po pljusku, a kišobrani su im se sudarali kao rogovi antilopa. Usta su mi gorela od vrudeg napitka i nestrpljivo sam gledala na sat dok nisam pomislila da je verovatno bezbedno da krenem. Nisam imala pojma da li je Dejvid otišao na posao u uobičajeno vreme. Pokušala sam da proverim njegov dnevni raspored, ali moja šifra za logovanje na server firme više nije funkcionisala. Mora da ju je kopile otkazalo. U svakom slučaju, otidi du do kude. Morala sam da vidim Adel. Još nije odgovorila na moju poruku i brinula sam za nju. Jebeš njega, ako je uopšte kod kude. Možda du joj redi šta smo radili. Možda de je to podstadi da uradi ono što mora da uradi. Izgubidu i nju, ali ona de bar biti slobodna.

176


U deset sam skupila hrabrost i krenula. Njena kola su bila tamo, dakle, još nije bila otišla u teretanu, ako je uopšte više i išla tamo, i sa srcem koje mi se popelo u grlo, pritisnula sam zvonce. Čula sam ga kako zvoni s druge strane vrata, teško i dostojanstveno. Stajala sam i čekala, viredi kroz staklo u potrazi za nekom senkom ili pokretom, ali u kudi je vladao potpuni mir. Ponovo sam pritisla dugme, ovog puta duže. I dalje ništa. Gde je ona? Nije mogla da bude u bašti po ovakvom vremenu, a znala sam da može da čuje zvonce čak i tamo. Pozvonila sam tredi put, držedi dugme pritisnuto skoro deset sekundi. Barem sam znala da Dejvid nije kod kude. Ved bi vikao na mene da je tu. Vrata su ostala čvrsto zatvorena ispred mene. Možda je skoknula do neke radnje. Ali po ovakvoj kiši? Sigurno bi sela u kola i otišla do velikog supermarketa da joj je nešto trebalo? Ostavila sam kišobran kod vrata, spustila se niz stepenike pa prišla velikom isturenom prozoru; zaklonila sam oči rukom i provirila unutra. Bila je to Dejvidova radna soba, tako da nisam očekivala da išta vidim, ali Adel je sedela u fotelji u uglu pored polica s knjigama. Jedna ruka joj je visila preko naslona, kliznula je postrance, a u uspravnom položaju održavale su je samo isturene ivice starinske fotelje presvučene kožom. Zalupala sam po staklu. „Adel! To sam ja!“ Nije se pokrenula. Čak ni trgla. Kako nije mogla da me čuje? Zalupala sam jače i ponovo je pozvala po imenu, jednim okom motredi na radoznale komšije, koje bi mogle da pomenu da su me videle kod prijatnog doktora u susedstvu. I dalje ništa. Mora da ju je naterao da uzme one pilule pre nego što je otišao na posao; to je bilo jedino što mi je palo na pamet. Možda ih je uzela previše. Možda je nepovoljno reagovala na njih. Sranje, sranje, sranje! Ponovo sam pogledala u ulazna vrata, a kosa mi se sada lepila preko lica i hladne kapi vode tekle su ispod okovratnika moje jakne, od čega sam se trgla i zadrhtala. Videla sam velike saksije. Ključevi. Preturala sam po vlažnoj zemlji dok ih nisam pronašla, nekoliko centimetara u zemlji, kako bleskaju srebrnasto. Donja brava je bila otključana, što je značilo da je Dejvid bar nije zaključao unutra, što mi je bila prva pomisao, pa sam gurnula ključ u gornju i okrenula. Ušla sam unutra. Moje cipele ostavljale su vlažne otiske na njihovom savršenom parketu dok sam trčala do radne sobe, ali nije me bilo briga. Nije me bilo briga ako Dejvid shvati da sam bila ovde. S njim sam završila. „Adel!“, rekla sam blago joj drmusajudi rame. „Adel, probudi se, to sam ja!“ Glava joj je pala napred i, u jednom užasnom trenutku, u kom mi se utroba stegla u čvor, pomislila sam da je mrtva, a onda sam videla vrlo blago pomeranje njenih

177


grudi dok diše. Uhvatila sam je za ruku – prsti su joj bili hladni. Koliko dugo je sedela ovde? „Adel!“, uzviknula sam njeno ime. „Probudi se!“ I dalje ništa. Trljala sam joj ruku, da je ugrejem, i pomislila da du možda morati da je ošamarim ili uradim nešto drastično. Da li je trebalo da pozovem hitnu pomod? Da pokušam da je nateram da povrati? Ponovo sam je prodrmala, ovog puta mnogo jače, i na trenutak sam pomislila da to nede delovati, a onda se uspravila u fotelji, rukama stežudi naslone za ruke. Glasno je zadahtala, kao da se davi, i oči su joj se naglo otvorile. Bilo je toliko dramatično da sam se zateturala unazad. „Sranje, Adel!“ Zurila je u mene kao da sam stranac, a onda zatreptala. Napetost je nestala iz njene kičme i zadihano se osvrnula oko sebe, i dalje isprekidano dišudi. „Otkud ti ovde, Luiza?“ „Sama sam ušla. Nisi odgovarala na zvono na vratima i videla sam te kroz prozor. Da li si dobro?“ „Sva si mokra“, rekla je i dalje dezorijentisana. „Treba ti peškir.“ „Ja sam dobro. Ti si ta zbog koje sam brinula. Koliko pilula si uzela jutros?“ „Samo jednu. Bila sam…“ Namrštila se pokušavajudi da sredi misli. „Mislila sam da ponovo potražim ovde, ne znam ni ja šta, nešto. Bilo šta. Onda sam se osetila stvarno umorno pa sam sela.“ „Mislila sam da si prokleto mrtva!“ rekla sam, a onda se nasmejala, jer je mojim živcima trebalo opuštanje. „U svakom slučaju, njegov dosije o tebi nije ovde.“ Tada se fokusirala. „Šta?“ „U njegovoj je kancelariji. Bila sam tamo i videla. Ali prvo“, uzela sam je za ruku i pomogla joj da ustane iz stolice, „treba ti kafa.“ Ostale smo u kuhinji, držedi u rukama šolje s kafom, a pljusak je napolju nastavio da dobuje po prozorima dok sam joj pričala šta sam našla, govoredi tiho i polako, da bi mogla sve da upije u svest. „Stvar je u tome“, rekla sam posle duge pauze, kad sam završila sa pričom, „što te beleške koje on čuva sežu u prošlost skoro čitavih deset godina. Mislila sam da je možda pokušavao da te zatvori u neku ustanovu kako bi zadržao tvoj novac, ali to bi svakako bio neki noviji plan? Nije mogao to da planira sve ovo vreme. Mislim, da li je mogao? To nema nikakvog smisla.“ Adel je zurila pravo ispred sebe, a lice joj je bilo puno tuge. „Meni ima smisla“, rekla je najzad. „Reč je o polisi osiguranja.“ „Kako to misliš?“

178


„Stvarno sam imala psihičkih problema kada sam bila mlađa, posle smrti mojih roditelja, posle Vestlandsa, ali nije to razlog zbog koga je napravio taj dosije. U pitanju je Rob.“ Zbunjeno sam se namrštila. „Šta je s Robom?“ „To je osiguranje za slučaj da odlučim da iskažem svoje sumnje u vezi s onim što mu se dogodilo. Kome bi pre poverovali? Uglednom doktoru ili njegovoj ludoj ženi?“ „Ne kapiram.“ Ovo je bio novi obrt u njihovom ludom braku. „Šta se dogodilo Robu?“ „Rob je naša neizgovorena tajna“, rekla je ona, a zatim duboko uzdahnula. Izgledala je sitna na stolici i uža zbog pognutih ramena, kao da je pokušavala da se sva skupi u sebe i nestane. Takođe je bila i mršavija. Nestajala je. „Hodu nešto da ti pokažem“, rekla je. Ustala je, a ja sam krenula za njom uz stepenice. Srce mi je ubrzano radilo. Da li du konačno saznati šta je u srži ovog braka koji me upetljao u sebe? Pratila sam je do velike glavne spavade sobe, prozračne i s visokim plafonom, s toaletom u jednom uglu. Sve u njoj je bilo elegantno, od kreveta s metalnim okvirom, glomaznog i širokog, očigledno kupljenog u nekom salonu stilskog nameštaja, a ne u jeftinom prodajnom lancu koji prodaje jednolične kopije, preko egipatske pamučne posteljine i tamnosmeđih i maslinastozelenih zidova, do raskošnog parketa od tesanog drveta. Na pregradnom zidu iza komode, tri debele linije raznih nijansi zelene pružale su se od poda do plafona. Ja nikada ne bih mogla da imam ovoliko stila. „Sve je bilo u boji magnolije kada smo se uselili“, rekla je ona. „U svakom slučaju, u nekoj njenoj beličastoj nijansi.“ Pogledala je u zidove, razmišljajudi i prisedajudi se. „Izabrala sam ove boje da ga testiram. To su boje šume na imanju mojih roditelja. Nikada se nismo vradali tamo. Ne otkad sam ja bila tamo posle Vestlandsa. Ne otkad je Rob došao u posetu.“ Okrznula je prstima zidove, kao da opipava koru drveta, a ne hladni gips. „On odbija da proda kudu, iako samo zvrji prazna i zaboravljena.“ Govorila je tiho, obradajudi se i sebi koliko i meni. „Mislim da je to i deo razloga zašto ne želi da mi vrati kontrolu nad mojim novcem. On zna da bih je se ja odmah otarasila. A to je preveliki rizik.“ „Šta se dogodilo Robu?“, upitala sam dok mi je srce divlje lupalo. Tada se okrenula prema meni, široko otvorenih očiju i prelepa, i ispljunula odgovor kao da je to najobičnija stvar na svetu. „Mislim da ga je Dejvid ubio.“

179


Kada sam to čula naglas izgovoreno, umesto nekakve poluoblikovane sumnje u mojoj glavi, zateturala sam se na nogama. Dejvid! Ubica? Da li je to uopšte mogude? Zakoračila sam nazad, naletela na krevet i sručila se na njega. Mislim da ga je Dejvid ubio. Osedala sam se isto kao kad mi je Ijan rekao da je Lisa trudna, ali sve je bilo još jače i intenzivnije. „Rob je došao da ostane“, nastavila je Adel. „Bio je toliko nesredan sa svojom groznom sestrom i poslao mi je SMS, a i ja sam navaljivala da dođe u Pert. On je bio tako dobar prema meni. Vratio me je u život. Htela sam da mu zauzvrat pomognem. Možda da mu dam nešto novca, da se smesti negde daleko od tog užasnog doma. Bila sam sredna što du ga imati pored sebe. Rob je mogao da izazove takav osedaj. Činio me je srednom. Činio je da se osedam posebno. Predložila sam Dejvidu da živi s nama neko vreme pošto se venčamo. Samo dok se ne sredi. Dejvidu se ta ideja nije dopala. Bio je ljubomoran na Roba. Dejvid se uvek brinuo o meni, ali u Vestlandsu je Rob preuzeo njegovu ulogu. Dejvid je bio sumnjičav da u tome ima i nečega više od prijateljstva, iako sam mu stalno govorila da nije tako. Volela sam Roba, ali ne na taj način. Ne verujem ni da je on voleo mene na taj način. Bili smo kao brat i sestra.“ Iščekivala sam svaku slededu reč i s nestrpljenjem i sa strahom. „I šta se desilo?“ Usta su mi bila potpuno suva i jedva sam mogla da izgovaram reči. „Dejvid je došao za vikend dok je Rob bio u poseti. Mislila sam da de među njima biti sve u redu kada se upoznaju. Mislila sam da de to, pošto ih obojicu volim, biti dovoljno da zavole jedan drugog, iako su bili toliko različiti. Kada se osvrnem na to, shvatam sad koliko sam bila mlada i naivna. Rob je bio odlučan da se potrudi – ponašao se najbolje što je mogao za tako divlje bide – ali Dejvid je bio veoma grub prema njemu. U subotu kao da je malo smekšao, pa mi je Rob rekao da idem na spavanje i ostavim njih dvojicu da sve reše. Mislio je da bi moglo biti korisno da provedu neko vreme zajedno kao dva muškarca.“ Ponovo je pogledala u zidove u boji šume, a pogled je lebdeo preko njih kao da je tu zapisana prošlost. „Kada sam se probudila, Roba više nije bilo“, nastavila je. „Dejvid je rekao da su se dogovorili da Rob ode, i isprva sam pomislila da mu je Dejvid možda dao novac da ga se otarasi. Ali to nije imalo smisla. Ja sam ved nudila Robu novac, koji je odbio, i ne bi tako prodao naše prijateljstvo. Nije bio takav. Nasmejao bi se na to. Ponekad, kada sam sve to premotavala u glavi, pitala sam se da li je odlučio da s Dejvidom na čistac istera pitanje mog novca. Možda mu je rekao da mora da mi ga vrati. Rekao je da nede to pominjati, ali ko zna. Možda je pomenuo. Možda je to gurnulo Dejvida preko ivice u jedno od njegovih užasnih raspoloženja. Možda

180


su se posvađali i sve se otelo kontroli. Jedino što sam znala jeste da Rob nikada ne bi otišao a da se ne pozdravi.“ „Jesi li sigurna?“ upitala sam, pokušavajudi da pronađem nešto racionalno u svemu tome, nešto što nije uključivalo to da je moj oženjeni bivši ljubavnik ubio svog rivala. „Mislim, možda su se raspravljali ili potukli, a onda je Rob pomislio da je najbolje da ode. To je mogude, zar ne?“ Odmahnula je glavom. „Rob je sakrio svoju zalihu droge i beležnicu u ambaru. Pronašla sam ih tek pošto smo se Dejvid i ja venčali. Rob nikad ne bi ostavio drogu za sobom. Naročito ne ako je bio ljut. Želeo bi da se uradi.“ „Da li si ikada pitala Dejvida o tome?“ „Ne. Venčali smo se veoma brzo, možda mesec dana nakon što sam poslednji put videla Roba, a Dejvid se do tada promenio. Bio je uzdržaniji i hladniji prema meni. Onda sam otkrila da sam trudna.“ Oči su joj se ispunile suzama, koje ipak nisu potekle, dok sam ja tonula u užas cele te priče zajedno sa+ njom. „Bila sam toliko sredna. Toliko sredna. Ali Dejvid me je naterao da abortiram. Rekao je da ne može biti siguran da je dete njegovo. Posle toga sam imala mali nervni slom – mislim da nisam mogla da se suočim sa svojim strahovima u vezi s Robom, a još sam se oporavljala od smrti roditelja, i abortus je povrh svega toga bio previše za mene. Odselili smo se u Englesku, i to je bilo to. Dejvid je omekšao i pazio na mene, ali je odbijao da proda imanje.“ „Ti misliš da je Rob još tamo, zar ne?“ upitala sam, izgubljena u njihovoj prošlosti i prestravljena našom sadašnjosti. „Negde na imanju?“ Ostala je veoma tiha neko vreme, a onda je klimnula glavom. „Rob me nikada ne bi tako ostavio i nestao. Nikada. Bila sam sve što je imao. Javio bi mi se.“ Sela je na krevet pored mene. „Da je još živ.“ Nijedna od nas posle toga dugo ništa nije rekla.

43 ADEL Navaljivala je da ostane neko vreme, očigledno da bismo još pričale o tome. Bila je potresena, mogla sam to da vidim, ali misli su joj se kovitlale u glavi. U toj njenoj radoznaloj i užurbanoj glavi. Tik-tik-tik Unutra je uvek otkucavalo. Kada je upitala zašto nikada nisam potražila Roba, žalosno sam slegla ramenima i rekla da nisam želela da znam. Volela sam Dejvida i udala sam se za njega. Bila sam mlada. On je

181


bio moje sigurno utočište. Impresionirana sam što me nije žestoko ošamarila i rekla mi da se priberem i suočim sa stvarnošdu. Ja bih da sam bila na njenom mestu i da sam slušala ovo svoje beskarakterno baljezganje. Rekla sam joj da sam umorna i ne želim da pričam o tome, i tada sam videla njeno sažaljenje. Udutala se. Nije mi trebalo mnogo da je navedem da ode. Pomenula sam da de Dejvid zvati i da du onda malo ledi, a ona je klimnula glavom i zagrlila me, stežudi me vrlo jako sada ved vitkim i čvrstim rukama, ali mogla sam da vidim kako ved razmišlja šta sledede da uradi. Kako da pomogne meni, ili sebi, šta god ved. Sve dok je ishod isti, koga briga? Dejvid nije zvao u dogovoreno vreme – još jedan nagoveštaj da je i mislio ono što je rekao sinod. Prao je ruke od mene. Možda me je čak i izazivao da ispunim svoju pretnju. Jadničak. Bio je na ivici da pukne. Napravila sam čaj od nane, otišla na sprat, legla na hladan jorgan i zagledala se u plafon. Bila sam izuzetno mirna s obzirom na situaciju. Bilo je još nekih aduta u igri, a ja sam se u potpunosti oslanjala na Luizu da de pronadi i sastaviti delide slagalice koje sam postavljala pred nju. U pravom trenutku morade da shvati značaj ovog jutra. Ako ne shvati, moradu da pronađem drugi način da joj to pokažem. Ipak, život je bolji kada je zanimljiv. Osedala sam se sasvim zadovoljno. Nikada nije dovoljno kada ti nešto samo kažu. Ja sam rekla Luizi šta mislim da je Dejvid uradio pre mnogo godina, ali reči zapravo nemaju nikakvu težinu. Kratkotrajni zvuči u vazduhu nemaju čvrstinu. Pisana reč je možda malo jača, ali čak i u tom slučaju, ljudi nikada ne veruju stvarno jedni drugima dovoljno da nemaju sumnje. Niko nikad ne misli iskreno sve najbolje o bilo kome. Da bi poverovali u istinitost nečega, moramo nešto i da pretrpimo. Moramo da imamo blato na rukama i zemlju ispod noktiju. Moramo da kopamo za istinom. Barem za istinom kao što je moja i Dejvidova. To se ne može razumeti na osnovu kazivanja. Moram da ubacim Luizu u vatru pre nego što bude mogla da izađe na drugu stranu pročišdena, čista i puna poverenja. Ako Dejvid treba najzad da bude slobodan i oslobođen tereta, prvo ona mora da ponese teret. Istina mora da bude njena. Ona mora da prenese istinu njemu. A onda da dopusti da ih ona razdvoji.

44 LUIZA 182


… Sačekadu da Ejlsa zaspi ili se obeznani od pida s kljakavim Garijem, a onda du otidi. Jebeš njih i njihov usrani mali stan i njihove usrane male živote u ovoj usranoj maloj zgradi. Popisani Pilton. Kao da je to čitav jebeni svet. Možda za njih i jeste. Za mene nede biti. Nije čudo što sam se iznervirao čim sam se vratio ovamo. Šta su oni mislili, da de posle rehabilitacije i svega ostalog jebeni Vestlands imati čudesno dejstvo? Oni su budale. Oni su ološ. Svi su oni ološ, i mogu da osetim kako njihova prljavština pokušava da se zalepi na mene. Nede ih uopšte biti briga kada odem. Osetide olakšanje. A bide olakšani i za sve pare koje imaju u stanu, ha-ha! Treba mi nešto da ponesem sa sobom kod Adel, a danas je bio unosan dan. Njihov gubitak, moja dobit. Ne mogu da verujem da du je videti tako brzo. Kao da u sivom svetu ponovo ima boje. Skoro da joj ne pošaljem poruku. Nisam želeo da rizikujem da me odbije. Kakav bi to bio osedaj. Nisam navikao da mi je do nekoga ovako stalo i da želim da mu se dopadnem. Nisam navikao da mi bude stalo do bilo koga. Da nisam našao vrata sna i da nisam mogao da je vidim u mašti na taj način, mislim da bih do sada poludeo. Šalio sam se i smejao kada smo se rastajali, ali mogla je da vidi koliko me to boli. Boleloje i nju, i iako je pokušavala da to sakrije od mene, jedva je čekala da izađe napolje. Ona ima život, novac, Dejvida. Ja imam neokrečenu sobicu kod sestre kučke u usranom edinburškom stambenom kvartu. Ali sada sam slobodan! Stopiradu ili uskočiti u voz do Perta, a ona mi je rekla da zatim uzmem taksi i da de ga ona platiti. Nedostajao sam joj, mogu to da zaključim. To je ono što me čini najsrednijim. Jaje zasmejavam. Drugačija je sa mnom. Ona kaže da du upoznati Dejvida, jer on ponekad dolazi s fakulteta vikendom. Smatra da demo se nas dvojica složiti, ali mislim da je jedino što je meni i dosadnom Dejvidu zajedničko to što nijedan od nas ne veruje u to. On me nede želeti u blizini. Ipak, pokušadu, radi nje. Ionako nede biti tu sve vreme. Mogu na nekoliko dana da se pretvaram da mi se dopada, kako bih usredio Adel. Mogu čak pokušati da se ne uradim kada je on tu. Nedu dozvoliti da me pomisao na Dejvida oneraspoloži. Sutra du ponovo biti s Adel! Odjebi, stari živote, zdravo, novi živote! Adel, Adel, Adel! Kapija moje sredne bududnosti.

183


Nije bilo više ničega u svesci; šta god da je Rob još napisao, to je bilo istrgnuto iz nje. Da li je Dejvid to uradio? Da li su na tim stranicama bile napisane reči koje bi mogle da ga inkriminišu? Mozak mi je bio u plamenu, radio je tako napregnuto da mi se skoro zapalila kosa. Da li je Dejvid zaista mogao da ubije Roba? Možda je to bio nesredan slučaj. Možda su se potukli i stvari su izmakle kontroli pa je Rob u padu udario glavom u nešto, ili tako nešto? Ili možda Rob uopšte nije mrtav. Možda je Adel uzalud brinula i on je zaista samo otišao? Rekla je da on ne bi pristao da bude podmiden, ali ukrao je sestri novac od socijalne pomodi, dakle, ko zna? Iz sveske se jasno videlo da ju je voleo, ali on je bio iz siromašne kude i možda je obedanje od nekoliko hiljada funti, koje de dobiti na ruke, bilo preveliko iskušenje za njega da bi ga odbio? Ali zašto Dejvid nije hteo da proda imanje ako tamo nema šta da se krije? Pitanja, pitanja, pitanja. Izgledalo je da sam sve otkad su Dejvid i Adel ušli u moj život bila puna pitanja. Bila su kao vodena trava. Svaki put kada bih pomislila da mogu da otplivam, nešto bi mi se obmotalo oko nogu i ponovo povuklo nadole. Morala sam da znam šta se dogodilo Robu. Morala sam da ga nađem. Nije se više radilo čak ni o Adel i Dejvidu, morala sam da znam zbog sebe. Nisam mogla da zadržim ovo neznanje u glavi zauvek. Nisam morala da odem po Adama do pet i petnaest, pa sam napravila jaku kafu – mada su mi živci ved bili dovoljno podstaknuti – i otvorila laptop. U ovo vreme je svakog mogude pronadi. Ako je Rob bio samo nekoliko meseci stariji od Adel, onda je sad imao manje od trideset godina. Sigurno de postojati neki trag, čak i da je narkoman bez stalnog mesta boravka. Otvorila sam prvu stranicu sveske na kojoj je njegovo puno ime bilo tako uredno ispisano, pa ga ukucala u Gugl: Robert Dominik Hojl. Pojavio se spisak rezultata: razni nalozi na Linkedinu, nekoliko naloga na Fejsbuku, i neki članci iz novina. Prelistavala sam ih, dok mi je srce ubrzano kucalo, ali nijedan nije odgovarao. Ti ljudi su bili ili previše stari, ili Amerikanci, ili premladi, a samo je kod jednog, čiji je profil na Fejsbuku pokazivao da je otprilike odgovarajudih godina, pisalo da je iz Bradforda, i postojao je spisak škola koje je pohađao, od kojih nijedna nije bila u Škotskoj. Pokušala sam sa traženjem imena uz dodate reči nestao i mrtav, ali dobila sam istu vrstu rezultata. Pokušala sam i sa Robert Dominik Hojl Edinburg, ali i dalje nisam dobila ništa. Moja kafa je stajala netaknuta i hladna pored mene, nisam čak ni puckala elektronsku cigaretu. Zašto nema nikakvih rezultata o njemu? Ako ga je Dejvid zaista potplatio da ode, onda bio bar na neko vreme mogao da stane na svoje noge. Sigurno je imao kompjuter i pristup internetu? Mislila sam da svi imaju profil na Fejsbuku? Mada je na osnovu beležaka iz sveske izgledalo da nije imao

184


mnogo prijatelja, niti bilo kakvu potrebu za njima. Samo Adel, i verovatno neke druge narkomane. Možda Fejsbuk baš i nije bio mesto za njega. Možda je potrošio sav novac na drogu i živi negde u nekom skvotu? To mi nije izgledalo kao pravi odgovor. Narkomani su lukavi – svi zavisnici su takvi, uslovi ih čine takvim. Da je Robu trebao novac, on bi pronašao način da se vrati u Adelin život i dobije ga opet – od nje ili od Dejvida. Možda je to i uradio. Možda mu Dejvid i dalje povremeno plada, ne govoredi Adel za to. Ali zašto bi to radio? A to je i dalje ostavljalo veliko pitanje – zašto nije prodao imanje? Ili ga iznajmio? Zašto je i dalje zvrjalo prazno kada je moglo da zarađuje novac? Zurila sam u ekran pokušavajudi da snagom volje učinim da se odgovor pojavi na njemu, a onda sam odlučila da pokušam na još jedan način. Robova sestra Ejlsa. Ukucala sam njeno ime i počela da razdvajam žito od kukolja. Kao i s Robom, bilo je nekoliko osoba njenog imena širom zemlje i sveta, a onda sam na sajtu sa spiskovima birača pronašla sedam Ejlsa, od kojih je samo jedna živela u Edinburgu. Pogodak. Nisam mogla da dobijem tačnu adresu na sajtu bez izvršene uplate na račun, što sam bila spremna da uradim ako bude potrebe, a nezaposlenost nek ide dođavola, ali na slededoj stranici sam pronašla mali novinski članak o Lotijanskom festivalu umetnosti. Pominjale su se neke lokalne radnje koje su pokrenute državnom donacijom i koje su imale štandove na festivalu. Jedna se zvala Kandlvik, i pomenuta je bila njena vlasnica – Ejlsa Hojl. Kandlvik je imao svoj internet sajt i stranicu na Fejsbuku. Pronašla sam je. Bar sam se nadala da je to ona. Zurila sam u telefonski broj, koji je skoro pulsirao na ekranu. Morala sam da ga pozovem. Ali šta da kažem? Kako da uopšte počnem taj razgovor a da ne izgledam kao ludača? Morala sam da lažem, znala sam to, ali kakvu laž da kažem? Pogledala sam u staru svesku i sinulo mi je. Vestlands. Tako du joj postaviti pitanje. Koristila sam fiksni telefon i blokirala identifikaciju poziva, ali ipak sam nekoliko minuta koračala po sobi, puckajudi elektronsku cigaretu, pre nego što sam se usudila da pritisnem dugme za pozivanje. U redu, pomislila sam najzad, a celo telo me peckalo od vrudine. Samo to uradi. Pozovi. Ona verovatno čak i nije tamo. Bila je tamo. Srce mi se popelo u grlo kada ju je radnica u prodavnici pozvala da se javi na telefon. „Ovde Ejlsa, kako mogu da pomognem?“ Imala je jak akcenat. Mogla sam da zamislim taj glas oslobođen službene ljubaznosti telefonskog razgovora, kako vrišti na Roba.

185


„Zdravo“, rekla sam, govoredi dubljim i doteranijim glasom, baš kao kada sam primala pozive na klinici. „Žao mi je što vam smetam na poslu, ali pitala sam se da li bih mogla da vam oduzmem nekoliko trenutaka. Pišem rad o efikasnosti klinike Vestlands“, odjednom sam shvatila da nemam pojma gde se ta klinika nalazi, niti znam ime ijednog od doktora, i da sam žalosno nepripremljena da sprovedem ovu obmanu do kraja ako ona počne da me ispituje, „a verujem da je vaš brat tamo boravio neko vreme. Robert Dominik Hojl? Pokušavala sam da ga pronađem, ali njega nema nigde zavedenog u javnim službama. Pitala sam se da li imate njegov broj telefona, ili biste mogli da mu date moj.“ „Vestlands?“ Prasnula je u smeh. „O da, sedam se! Potpuno tradenje vremena! Robi je ponovo ušao u stari fazon nekoliko dana po izlasku odande! Onda mi je ukrao novac iz tašne i odjebao u nod! Izvinite na mom rečniku.“ Zastala je, možda izgubljena u gnevnim sedanjima. „Bojim se da ne mogu da vam pomognem. Nikada se posle toga više nisam čula s njim. Verovatno je ved mrtav ili trune kao beskudnik negde u nekoj uličici.“ „Žao mi je što to čujem.“ Grlo mi je bilo stegnuto. „Ne treba da vam bude“, rekla je ona. „Bilo je to odavno. A on je bio pravo malo govno, stvarno jeste. Jednostavno ne možete sve da ih izlečite.“ Izvinila sam se što sam je ometala i promrmljala ljubazan pozdrav, ali ona je ved bila prekinula vezu. Prosula sam ohlađenu kafu i napravila novu, samo da bih nešto radila dok mi se sve ne slegne u glavi. To je zapravo bilo mogude. Ono u šta Adel sumnja sasvim lako može da bude istina. Ja sam tek počela to da uviđam. Jer i pored svih mojih pitanja, bila sam prilično sigurna, duboko u sebi, da je Rob i dalje živ. To se ne dešava u stvarnom životu. Ubistva. Sakrivena tela. To postoji samo na vestima i u filmovima i knjigama. Ne u mom prizemnom i dosadnom bivstvovanju. Zanemarila sam kafu i u kredencu pronašla zaboravljenu flašu džina, zaostalu od Božida. Nisam imala tonik, ali dodala sam dobru količinu koka-kole u džin i otpila dug gutljaj, da se umirim, a onda sam uzela malo Adamovog papira za crtanje i pronašla olovku. Morala sam da razmislim o ovome. Počela sam sa spiskom. Dejvid – hode novac, ili se štiti od Adel? Ili oboje? Rob – nestao. I dalje je negde na imanju? Šta se nalazilo na istrgnutim stranicama u svesci? Dokazi o tuči? O novčanoj ponudi? Sveska me navela da se setim jedne od Robovih sumnji, pa sam dodala i to. Adelini roditelji. Da li je to zaista bio nesredan slučaj? Ko je imao najviše koristi od toga – Dejvid.

186


Adelini roditelji. Naravno – zašto ranije nisam pomislila na to? O tome sigurno ima nečega na internetu. Požar je sigurno bio velika vest. Pogledala sam na sat – petnaest do pet. Morala sam da odem po Adama i to me je skoro nateralo da vrisnem od frustracije, a onda sam osetila mržnju prema sebi. Sve vreme sam želela da se vrati s letovanja, a sada ga ostavljam u dnevnom boravku, iako ne moram, i nervira me što me ometa u… u čemu to? Istrazi ubistva? Skoro da sam se glasno nasmejala na užasni apsurd što to sebi priznajem. Jer to je ono što radim. Pokušavam da rasvetlim ubistvo. Moradu da kupim flašu vina. „Ali još ne želim da idem u krevet.“ Volim svog dečaka, ali mrzim kada se raspekmezi, a svakako je kmezaviji otkad se vratio iz Francuske. „Nisam umoran.“ „Vreme je za spavanje i tačka. Sada obuci pidžamu.“ „Još jednu igricu.“ „Rekla sam odmah, Adame!“ Odjurio je u svoju sobu, othukujudi i cviledi sve vreme, ali jedan pogled u moje lice pokazao mu je da o tome nema rasprave. Uradila sam s njim njegov domadi zadatak iz boravka, večerao je i malo igrao igrice, i sada sam očajnički želela da ga pošaljem na spavanje kako bih mogla da se vratim pretrazi na internetu. Nisam mogla to da radim dok je budan – on bi mi sve vreme virio preko ramena i postavljao pitanja. „I operi zube!“, doviknula sam za njim. Sekundu kasnije vrata kupatila su se zalupila. Ovako de biti i kada bude u tinejdžerskim godinama, shvatila sam. Potištena i buntovna raspoloženja, isprekidana kratkim trenucima blaženstva, koji de učiniti da sve ovo bude vredno truda. Ta misao me je rastužila i ustala sam da odem da mu čitam i ponovo ga obrlatim da bude moj sredni dečak. Internet je mogao da sačeka još deset minuta. U pola osam je ved zaspao, a ja sam se vratila za laptop, s velikom čašom vina pored sebe. Ova pretraga je bila laka. Našla sam Adelino devojačko prezime u Robovoj svesci, a kada sam ukucala požar i Raderford-Kembel, pojavilo se mnoštvo informacija, uglavnom novinskih članaka o posledicama požara, i iz lokalne i iz nacionalne štampe. Bilo je mnogo stranica o tome. Suočena s toliko informacija, nisam mogla da verujem da nisam sve ovo proverila ranije, kada mi je prvi put ispričala o tome. Još kad mi je dala svesku. Isprva su mi fotografije potpuno obuzimale pažnju. Teško je moglo da bude drugačije dok sam otvarala link za linkom, ostavljajudi petnaestak otvorenih

187


stranica na svom pretraživaču. Postojao je snimak imanja ii Vazduha pre i posle požara, i Adel se nije šalila kada je rekla da je veliko. Na drugoj slici mogla sam da vidim da je jedan deo građevine pocrneo i ugljenisan, ali ono što je preostalo i dalje je bilo veličine tri ili četiri obične kude. Bila je izgrađena od debelog svetlog kamena i izgledala kao da je postojala ved dve stotine godina ili duže. Izgrađena je u vreme zemljoposedničkog plemstva. Okruživale su je šume i polja, koji su stvarali zaklon od radoznalih očiju. Pokušala sam da je zamislim sada. Da li je neko održavao imanje? Ili je sada zaraslo i zaboravljeno? Našla sam fotografiju Adelinih roditelja, i gledati njenu majku bilo je kao videti njen odraz na zatalasanoj vodi. Skoro ista, ali pomalo i različita. Adel je bila lepša, crte lica su joj bile skladnije, ali njena majka imala je istu tamnu kosu i maslinastu kožu. Njen otac, prvobitno investicioni bankar, s ličnim bogatstvom od nekoliko miliona kao i portfoliom unosnih investicija, ako je verovati ovim člancima, izgledao je sav siv i ozbiljan na jednoj slici – očigledno snimljenoj u vreme dok je radio u londonskom Sitiju – ali postojala je i druga, u lovačkoj jakni i čizmama, na kojoj se smešio pravo u objektiv foto-aparata. Koža mu je bila rumena od boravka na svežem vazduhu, ili možda od previše dobrog vina i hrane, ali izgledao je sredno. Bilo je i Adelinih slika – tragična lepa derka koju su ostavili za sobom. Lice joj je bilo blago punačko od mladalačke živosti, ali i dalje je to bila Adel koju sam poznavala. Naslednica, tako su je nazivali u novinama. Koliko je novca zapravo imala? Kako je izgledalo, baš veliko bogatstvo. Oči su joj svetlucale od bezbrižnog smeha na porodičnoj fotografiji snimljenoj na Božid. Na drugoj, mutnoj i snimljenoj iz daljine, kao što to paparaci rade, glava joj je bila pognuta, jednom rukom je zaklanjala lice, a bila je i mršavija, farmerke su joj visile s kukova dok je hodala preko okudnice oštedene kude. Tugovala je. Pored nje je bio muškarac i držao ruku na donjem delu njenih leđa, a lice mu je bilo okrenuto skoro pravo u dalekometni objektiv, kao da nekako može da ga oseti. Druga ruka mu je bila zamotana i visila u povoju. Dejvid. Lice mu je bilo zamagljeno, ali to je bio on. Izgledao je zabrinuto, zaštitnički i umorno. Oboje su izgledali tako mlado. Bili su to oni, ali i nisu bili oni. Zurila sam u sliku od pre mnogo vremena, a onda se posvetila mnoštvu drugih članaka, sklapajudi priču iz različitih uglova. Bilo je priča o žurkama Adelinih roditelja, o njihovom bogatstvu i selidbi iz Londona posle rođenja derke. Svi uobičajeni tračevi komšija koji glume šok i bol, ali zapravo iznose svoje osude. Adel je, izgleda, bila vrlo usamljeno dete. Njeni roditelji nisu imali mnogo vremena za nju. Mnogo prostora je posvedeno romansi

188


siromašnog momka s farme i prelepe derke, i tome kako ju je spasao iz vatre. Neki izvori pominjali su da je Adel još kao dete išla na psihoterapije. Onda sam pronašla nešto što je zaustavilo bol u mom srcu, zbog njihove priče čiji deo nisam bila, zbog Dejvidove očigledne ljubavi prema njoj u tom trenutku, zbog načina na koji su bili međusobno prepleteni tako da su niti moje povezanosti s njima izgledale tanke kao niti paučine, a ne kao vlati trave. Četiri reči koje su se utisnule u moju glavu. Teške čizme koje su izgazile moju sentimentalnost. Podsetnik na ono zbog čega ovo radim pre nego što budem usisana u zečju rupu dok kopam po njihovoj vezi. Sumnja na podmetnut požar. Ovde, u kasnijim izveštajima, kada je završeno s emotivnim naklapanjima tabloida, te reči su se podmuklo provukle. Policajac Angus Vignal uslikan je kako proučava štetu izazvanu vatrom. Stameni čovek u tridesetim godinama. Komentar o brzini kojom se požar proširio. Pominjanje benzina za kvadove, koji je držan u kanisterima u ambaru. Podmetanje požara nije se moglo isključiti kao mogudnost. Detektiv inspektor Angus Vignal viđen je kako izlazi izpertske Kraljevske bolnice, gdeje Dejvid Martin primljen s opekotinama tredeg stepena na rukama. Naši izvori kažu da je inspektor, praden policijskim narednikom, proveo dva sata u razgovoru sa studentom koji je slavljen kao junak nakon što je spasao svoju devojku Adel Raderford-Kembel (17) iz požara u kom su poginula oba njena roditelja. Inspektor Vignal odbio je da komentariše razlog svoje posete, rekavši samo da je ona obavljena u sklopu istrage koja je u toku. Pregledala sam izveštaje, preledudi pogledom preko redova teksta, da bih otkrila više. Bila je tu izjava nezadovoljnog upravnika imanja, a kasnije su pominjani i finansijski problemi Dejvidovog oca. Pričalo se da Adelini roditelji nisu odobravali njihovu vezu. Sve su to detalji koji su zaobilazili direktnu optužbu, ali postojala je jasna promena u pominjanju Dejvida u novinama, koji se od junaka dana premetnuo u nešto drugo. Zatim sam na tredoj stranici s rezultatima pretrage, gde je internet počeo da zalazi u druge neodređene oblasti, videla i izveštaj o njihovom venčanju. Tiha svečanost u selu Aberfeld. U ovom članku nije bilo slika, i pomislila sam na Adeline sumnje i činjenicu da je možda između tih ranijih članaka i ovoga počinjen užasan zločin, i da je jadni Rob izgubio život. Palo mi je na pamet da to zapravo možda nije bio Dejvidovprvi užasan zločin. Koliko je mnogo Dejvid želeo da promeni svoj

189


život od siromašnog momka sa farme do bogatog doktora? Dovoljno da zapali kudu usred nodi? Pila sam vino i neko vreme zurila uprazno, puštajudi da mi se sve te informacije upiju u svest. Nisam mogla jednostavno da odem u policiju sa svojim sumnjama u vezi s Robom – izgledala bih kao luda odbačena ljubavnica kad bih pokušala da im objasnim. Međutim, ako je postojao neko ko je ved gajio sumnje prema Dejvidu – taj Angus Vignal, na primer – onda bi možda on obratio pažnju na anonimno pismo i bar pretražio imanje? Potražila sam ga na Guglu i otkrila da je i dalje u Pertširu i da je sada glavni inspektor u policijskoj stanici u Pertu. Zapisala sam adresu. Da li bi on ozbiljno shvatio anonimno pismo? Ih bi ono završilo u fascikli za papirni otpad? Pretpostavljam da je to zavisilo od toga koliko je sumnjao u Dejvida. Ako je stvarno mislio da Dejvid ima neke veze s požarom, a nije mogao to da dokaže, onda bi ovo moglo da mu podstakne zanimanje. I to je bolje nego da ništa ne uradim. Bolje je nego da pustim da me sva ta pitanja zauvek izjedaju iznutra. Možda nede biti nikakvog tela. Možda je Ejlsa u pravu i Rob je jednostavno i dalje narkoman koji negde živi od socijalne pomodi ili se vuče ulicama. Možda je Dejvid nevin – bar što se ovog tiče – ali to de bar najzad sve razjasniti i osloboditi Adel njenih sumnji. Da li je trebalo da kažem Adel šta nameravam da uradim? Odlučila sam da je ne obaveštavam. Bila sam sigurna da bi pokušala da me odgovori od toga. I pored svih svojih strahova i briga, plašila bi se da diže frku. Bila je previše potčinjena Dejvidu, a to traje ved predugo. Ona ne bi volela da njene sumnje objavim svetu. U svakom slučaju, ovde više nije reč samo o njima. Ni o njima, ni o meni, ni o bilo kojoj kombinaciji nas troje. Ovde je reč o Robu. O pravdi za njega. Iako sam pomalo osedala mučninu na tu pomisao, sada du napisati pismo i poslati ga pre nego što budem mogla da se predomislim. Dosta je bilo. A onda sam definitivno završila s njima.

45 ONDA Toplo je, to je najbolji način na koji može to da se opiše. Rob je ovde i ona se oseda toplo iznutra. Sva sija. On je njen prijatelj i vratio se. Koliko god da je vreme koje je provela nasamo bilo dobro za nju – iznenađujude dobro – bilo je radosti u

190


tome što je Rob ovde. Kuda je ponovo oživela. Rob nije imao sedanja na ovo mesto kao ona i Dejvid. Nije bilo ničega da ga optereduje, i to ju je oslobađalo. Nije morala da bude tužna kada je Rob ovde. Stalno se smejao dok mu je pokazivala kudu. Ved mu je rekla da je velika kao Vestlands, ako ne i veda, ali bilo je jasno da joj nije verovao, a na kraju obilaska se čak i osmehivala zbog besmislenosti situacije da jedna porodica ima toliko prostora. Jedina tiha pauza nastala je kada mu je pokazala ugljenisane sobe u kojima su njeni roditelji poginuli. Tada je razrogačio oči i stajali su na trenutak u tišini, dok on nije rekao: „Gubimo se odavde, jebote! I dalje smrdi!“ Volela ga je zbog toga. Zbog nedostatka potrebe da ispituje njena osedanja ili proverava da li je dobro. Rob je činio da se oseda jakom jer je verovao da je ona jaka. On nije doneo mnogo toga sa sobom, malo odede, svoju svesku, nekoliko piva i kesicu droge. Izašli su napolje i poneli malo trave, a onda ga je Adel naterala da ostatak sakrije u ambaru. „Ljudi stalno dolaze u kudu“, rekla mu je. „Jedna žena čisti nekoliko puta nedeljno i donosi hranu. Moj advokat ponekad navrati bez najave. Brine što sam ovde sama. Kaže da misli kako je ovo krajnje neprimerena terapija. Da sam premlada za ovo.“ Zakolutala je očima. Njen život je bio tako ušuškan u poređenju s Robovim. „Ma kako da ne“, rekao je on. „Kao da deš zapaliti kudu ili tako nešto.“ Oči su joj se raširile od šoka zbog onoga što je rekao, a onda je prasnula u smeh. „Bože, kakav si ti tupadžija.“ Uhvatila ga je podruku. „Da, ali te zasmejavam.“ Usledila je tišina. „Dakle, budi iskrena, da li zaista brineš da de moj štek pronadi ti ljudi, ili tvoj dragoceni Dejvid?“ Ona na trenutak ništa nije govorila, a onda je uzdahnula. „Da, možda najviše brinem zbog Dejvida. On nije protiv droge same po sebi“, videla je ciničnu nevericu na njegovom licu, „stvarno nije, ali sumnjam da bi mislio da je za mene u ovom trenutku dobro da se uradim. Mislio bi da to koristim kao psihološki oslonac.“ „Mora da je jako teško disati kada svi ti ljudi sve vreme brinu o tebi“, rekao je Rob. „Kada bi samo mogli da te vide onako kao što te ja vidim.“ „A kako me to ti vidiš?“ upitala je ona. „Kao feniksa koji se diže iz plamena, naravno.“ To joj se dopalo. Mnogo joj se dopalo. Podsetilo ju je da je svet sada njena ljuštura. I dalje su se držali podruku dok su šetali po imanju, do bunara, gde su

191


dutke poželeli želje, iako Adel nije bila sigurna da presahli bunar može da ih ispunjava kako treba. Uveče su podgrejali zamrznute pice i pili limenke jakog jeftinog piva, koje je Rob doneo sa sobom, a onda su se naduvali ispred kamina u salonu. Sedeli su na jastučidima na podu i smejali se pričajudi o svemu i ničemu. Adel je duboko uvlačila dimove iz džointa, uživajudi u blagom zujanju u glavi, koje je teralo da se kikode. Nedostajalo joj je to. Kao što joj je nedostajao i Rob. Videla je njegovu kesicu s drogom i znala je da sa sobom ima i nešto heroina, ali on to nije pominjao, a nije ni ona. To je njegova stvar. Nije želela da ga on uzima, ali nije želela ni da zvuči kao neki od terapeuta iz Vestlandsa. Želela je da Rob bude sredan, a ako je to ono što je potrebno da pregura neko vreme, onda se ona nede sukobljavati s njim zbog toga. Ionako očigledno nije bio potpuni zavisnik. Da jeste, bio bi izmožden, a ne oštar kao brijač, u svakom slučaju, nije mogla da vidi nikakve sveže tragove uboda na njegovim rukama. Možda je povremeno šmrkao, ili kako god ved ljudi uzimaju tu stvar. Možda ga je poneo tek za svaki slučaj, ako bude imao težak i mračan dan. Nadala se da su oboje ved proživeli svoj udeo mračnih dana. Postojale su dve uredno spremljene gostinske sobe, ali završili su u njenom krevetu, svukli se u majice i donji veš i ležali jedno pored drugog zuredi u plafon. Ona se pitala da li bi Dejvid ovo video kao izdaju, to što je primila drugog muškarca u svoj krevet, ali koliko god ona i Rob bili bliski, nije se dešavalo ništa u smislu seksa. Ovo je bilo nešto čisto. „Toliko mi je drago što si došao“, rekla je. „Nedostajao si mi.“ „Drago mi je što si me pustila da dođem.“ Zastao je. „Tako je tiho ovde. I tako mračno napolju. Kao da smo poslednji ljudi na Zemlji.“ „Možda i jesmo. Možda je nastala apokalipsa.“ „Dobro je sve dok to nije jebena zombi apokalipsa.“ Rob je frknuo kroz nos. „Ljudi su ved dovoljno glupi i dok su živi.“ „Misliš li da nije u redu što mi roditelji ne nedostaju mnogo?“ upitala je. To je bila misao koja ju je zabrinjavala. Brinulo ju je šta to govori o njoj. Da li postoji nešto loše u vezi s njom. „Ne“, odgovorio je Rob. „Ne postoji pogrešno i ispravno u vezi sa osedanjima. Postoji samo ono što jeste.“ Neko vreme je razmišljala o tome. Postoji samo ono što jeste. To je učinilo da se oseti bolje. „Šta želiš da uradiš sa svojim životom?“ upitala je. „Zvučiš kao terapeut iz Vestlandsa.“

192


„Ne, stvarno.“ Rob je tako dobro odgovarao na pitanja na zabavan način, ali ovoga puta je želela da se probije kroz njegova izvrdavanja. „Sigurno postoji nešto.“ „Ne znam.“ Zagledao se u plafon. „Nikada nisam stvarno razmišljao o tome. Zaista ne potičem iz porodice predane karijeri. U njihovom stilu je više bilo da uzmu socijalnu pomod od države i kuliraju. A šta je s tobom? Osim što deš se udati za glupog Dejvida i rađati male Dejvide.“ Pljesnula ga je rukom i nasmejala se, ali u sebi se pitala da li je to toliko loše. To jeste bilo ono što je htela da uradi. To je bilo ono što je oduvek htela da uradi. „Trebalo bi da ostaneš s nama neko vreme. Koliko god želiš. Dok ne osmisliš sebi bududnost.“ „To je lepa ideja, ali ne verujem da bi Dejvid želeo da se motam okolo kada se venčate.“ „Ne bi trebalo da sudiš o njemu pre nego što ga upoznaš. On uči da bude doktor. Da pomaže ljudima.“ „Hmmm.“ Njihovi glasovi bili su bestelesni u tami, ali ona je uzela Roba za ruku i stegla je. „U svakom slučaju, sad sam bogata i pomodi du ti.“ „Mrzim da te podsedam na to, draga moja, ali ako sve ne bude ponovo prepisano na tebe, tehnički gledano, Dejvid je taj koji je bogat.“ „O, uduti.“ Morala je to da sredi, ali nije brinula zbog toga. Dejvid nije kupovao brza kola niti živeo na visokoj nozi na fakultetu. Sama ta pomisao navela ju je da se nasmeje, a iskreno govoredi, on de verovatno biti bolji u upravljanju njenim – njihovim – novcem nego što bi ona mogla da bude. On je celog života morao da vodi računa o svakoj pari, dok ona nikada nije morala da razmišlja o tome. Razgovarade s njim o tome kada se vrati za nekoliko nedelja. Sutra de mu redi da je Rob ovde. Bila je sigurna da mu nede smetati što se ne drži plana terapije, kao što bi trebalo, ali zapravo, Rob je bio najbolja terapija koju je ikada imala. „Volim te, Robe“, šapnula je kada je njihovo daskanje smenila pospana tišina. „Ti si moj najbolji prijatelj.“ „I ja volim tebe, Adel“, odgovorio je on. „Moja tragična Uspavana Lepotice koja se pretvorila u feniksa. Stvarno te volim.“

193


46 ADEL Dani su se sporo vukli, svaki je izgledao kao cela nedelja, iako je prošlo samo četrdeset osam sati od mog velikog otkrida Luizi. Sve me je bolelo od toliko nepomičnog ležanja, ali gledanje i učenje bilo je sve što sam mogla da radim. Krila sam se u svojoj sobi kada se Dejvid vrati kudi, tvrdedi da imam glavobolju i da sam umorna, a on je jedva govorio, i umesto toga je samo klimao glavom sa slabo prikrivenim olakšanjem. Ostavljala sam mu hranu u frižideru, koju je ponekad grickao, ali je nikad ne bi pojeo, kao da misli da je možda otrovana ili zaražena na neki način. Trebalo je da više brinem što nije bio zainteresovan da provodi vreme sa mnom, ali bila sam toliko udubljena u Luizin život da bi me ometao da jeste provodio vreme sa mnom. Želela sam da je radio duže, što je nešto što nikada pre nisam želela. Ali čekala sam jedan trenutak. Trenutak kada du sve okrenuti naopačke. Nisam smela da ga propustim. Šta ako Dejvid odluči da želi moju pažnju kada budem morala da budem tamo? Šta onda? Htela sam da znam kada svi delovi slagalice budu bačeni u vazduh. Zaključala sam vrata spavade sobe za svaki slučaj, ali on nije kucao. A nije se vradao ni kod nje, što je predstavljalo olakšanje. Trebalo mi je da njih dvoje budu razdvojeni, i to mi je uspelo. Sumnjala sam da bi mu sada Luiza uopšte otvorila vrata. Ne pošto je poslala pismo. A sada, posle naših tajnih poruka kasno sinod, ispunila me je radošdu, iako to nije shvatila. Znala sam da oseda krivicu zbog pisma za koje je mislila da ja ne znam da ga je poslala. Za njene optužbe u vezi s Dejvidom. Kada sam joj poslala poruku da je bila veoma brižna i da možda previše razmišlja o tome i da bi trebalo da sve zaboravimo, ona je promenila temu. Ljudi uvek menjaju temu kada se osedaju loše zbog nečega. Ali ovoga puta je promenila temu da pomene svoje snove. Ispričala mi je o čudnim drugim vratima i kako se na trenutak zatekla kako lebdi iznad svog tela u dnevnom boravku. Kako nije bila zaspala, nego je pokušavala da ublaži glavobolju dubokim disanjem, i kako se to jednostavno desilo. Iako sam zbog toga sva treperila od ushidenja, odgovorila sam da se to meni nikada nije desilo, ali da ja uzimam pilule za spavanje, tako da trenutno ne prolazim čak ni kroz prva vrata. Rekla sam joj da uživam u zaboravu. Osedaju ništavila. Nepostojanja. Napisala sam joj da ponekad mislim da bih volela da 194


budem ništa. Pitam se kako se osedala na te reči. Nagoveštaj onoga što bi moglo da se dogodi. Reči koje de je progoniti kasnije. Završila je naše SMS daskanje kada sam ponovo pomenula Dejvida. Pretpostavljam da se sada osedala kao da me je dvaput izdala. Znala je da jadna krhka Adel ne bi želela da njene tajne budu objavljene svetu. Ne kada je opasni Dejvid u kudi. Ali ona i dalje misli da je dovoljno jaka za obe. Misli da zna najbolje. Pitam se da li de policija dodi pre ili nakon što njene sumnje izazovu odjek, i da li de uopšte dodi. Napola sam očekivala da se zvonce na vratima začuje svakog trenutka, iako sam znala da de policajcima trebati mnogo više vremena da povezu činjenice, ako uopšte odluče da njeno pismo ozbiljno shvate. Možda de ga jednostavno odbaciti. Možda je trebalo da ga sama pošaljem. To je prijatno mračna misao, ali sam odlučila da zasada to ne uradim. Videdu kako de se stvari odvijati. Tajne, tajne, tajne. Ljudi su prepuni tajni kad ih pažljivije pogledate. Luiza je sakupila nekoliko vlastitih, a ovo pismo je najnovija. Osetila sam se pomalo izdano što mi nije ispričala za to. Što nije uzela u obzir moja osedanja pri svojim postupcima, a trebalo bi da mi je ona najbolja prijateljica; međutim, obuzdala sam ozlojeđenost. Uostalom, radila je tačno ono što sam od nje želela. Moja osedanja zaista više nisu važna, baš kao što više nije važno održavanje linije i fizičke forme. Najzad, u čemu je svrha? Uskoro du biti mrtva.

47 LUIZA Ne znam zašto sam se osedala toliko nervozno – nede mi se policija pojaviti na vratima mašudi pismom i tražedi da objasnim šta sam to htela da kažem. Čak sam otišla autobusom u Krauč End i poslala ga odande, uprkos činjenici da se pisma razvrstavaju u istoj kancelariji kao i ona poslata odavde. Htela sam neku distancu između mene i tog pisma. Koverta je bila vlažna od mojih znojavih dlanova kada sam je najzad ubacila u sanduče. Ipak, stalno sam osedala mučninu, a onda mi je Dejvid poslao poruku prošle nodi. Rekao je da hode da se nađemo i popričamo. Zurila sam u te reči čitav sat, i više, dok mi je u glavi dobovalo, ali na kraju nisam odgovorila. Šta je podrazumevao pod razgovorom? Da mi još malo preti? Ionako je stalno bio pijan;

195


čak je i automatska korekcija teksta odustala od ispravljanja slovnih grešaka. Ne želim da razgovaram ni sa jednim od njih dvoje, iskreno govoredi. Adel mi je poslala neku cmizdravu poruku kako je Dejvid sada drugačiji i da je ona možda preterala. Kladim se da se pokajala što mi je ispričala sve o Robu. Deljenje tajne uvek izgleda sjajno u datom trenutku, ali onda postaje teret samo po sebi. Iznutra izjeda to nešto oslobođeno, a ne možemo da ga vratimo nazad, i sada neko drugi ima mod nad našom bududnošdu. Zbog toga sam oduvek mrzela tajne. Njih je nemogude sačuvati. Mrzim što znam i Sofine tajne, uvek mislim kako du jednog dana biti dobro raspoložena od vina i nešto de mi se omadi pred Džejom. Sada sam se upedjala u gomilu tajni i preuzela i Adelinu. Ona bi me mrzela kad bi saznala da sam poslala ono pismo, a ja ne bih mogla da je krivim zbog toga. Ali šta sam drugo mogla da uradim? Na kraju sam promenila temu u našim porukama i počela da pričam o svojim snovima. Pričala sam joj o uvrnutosti osedaja da sam napustila svoje telo prolazedi kroz druga vrata. To je izgledalo kao bezbednija tema od uvrnutosti njihovog braka i vrlo realne mogudnosti da je Dejvid ubica. Glava me je i dalje bolela. Osedala sam stalno probadanje, koje nisam mogla da ignorišem, čak mi ni izlazak na svež vazduh, da odem po Adama i dovedem ga sa rođendanske proslave u opštinskom centru, nije odagnao mučninu. Nisam čak ni stvarno spavala. Ležala sam u krevetu iscrpljena, ali čim sam isključila svetlo, upalile su se sijalice u mojoj glavi. Mislim da bih možda više volela nodne more od potpune nesanice. Povratak u vreme kada je život bio jednostavan. Povratak u vreme pre čoveka iz bara. Adam se bio najeo sendviča i slatkiša pa smo stavili njegovo upakovano parče rođendanske torte u frižider za kasnije, a on je otrčao u svoju sobu da pregleda sadržaj besmisleno skupog paketida. Nisam čak želela ni da vidim šta je unutra – Adamov rođendan se brzo približavao i onda de na mene biti red da novac koji ne mogu priuštiti potrošim na skupo smede za decu, kojoj to nije potrebno. To je bila nepoštena misao. Ijan de mi pomodi. On je vrlo širokogrud kada je Adam u pitanju, ali bila sam umorna i pod stresom i bilo mi je potrebno da se sve malo uspori. „Imam glavobolju“, rekla sam promolivši glavu u njegovu sobu. „Idem malo da legnem, važi?“ Klimnuo je glavom i osmehnuo se – danas je bio moj savršeni dečak – te sam podsetila sebe koliko sam sredna što ga imam. „Probudi me ako ti nešto bude trebalo.“ Ni na trenutak nisam pomislila da du stvarno spavati. Samo sam želela da navučem zavese i ležim u zamračenoj sobi, ne bi li ova glavobolja nestala. Uzela sam dve pilule i otišla u svoju sobu. Uživala sam u osedaju hladnog jastuka pod glavom i uzdahnula. Trebalo mi je pola sata mira i tišine. Glavobolja je bila previše

196


nametljiva da bih razmišljala, tako da sam se usredsredila na duboko opuštajude disanje. Otkucaju srca i pulsiranje u glavi uhvatili su usklađen ritam kao neki ludi ljubavnici. Pokušala sam da izbacim napetost iz ramena, ruku i stopala, kao što nas poučavaju u onim beskrajno dosadnim emisijama o jogi. Sa svakim izdisajem izbacivala sam vazduh iz tela i haotične misli iz glave. Bol je malo popustio dok sam se opuštala, a ruke su mi bile teške pored tela, kao da su tonule u krevet ispod mene. Da pobegnem na neko vreme. To mi je bilo potrebno. Jedva da sam i videla vrata ovog puta, pojavila su se tako brzo. Blesak srebra. Zraci svetlosti i onda… … gledala sam u sebe. Usta su mi bila poluotvorena. Oči sklopljene. Ako sam i dalje duboko udisala, to se nije videlo. Izgledala sam mrtvo. Prazno. Ja sam prazna. Misao je bila poput hladne vode, koja je proricala kroz mene, šta god ja bila u tom trenutku. Ja sam ovde gore. To je samo… telo. Mašina. Moja mašina. Ali niko ne upravlja njome. Nema nikoga kod kude. Lebdela sam tako na trenutak, odupirudi se panici koju sam prošli put osetila. Nisam imala glavobolju. Ništa nisam osedala: nije bilo ruku i nogu, nije bilo napetosti i disanja. Možda je ovo san. Drugačija vrsta sna. U svakom slučaju je nešto. Pokrenula sam se prema svom telu i smesta osetila povlačenje iz njega, a onda sam naterala sebe da stanem. Mogu da se vratim kad god poželim – ali da li želim? Mogla sam da vidim sloj prašine na gornjoj ivici abažura lampe, zaboravljen, siv i debeo. Malo sam se povukla prema vratima, iako sam bila prestravljena da izgubim iz vida svoje telo, kao da du nekako potpuno izgubiti put nazad. U ogledalu sam videla svoju zastrašujude nepomičnu figuru iza mene na krevetu, ali ja nisam imala odraz u ogledalu. Zovite me grof Drakula. Trebalo je da budem paralizovana od straha, ali sve je bilo toliko nadrealno da sam se osedala čudno zabavljeno. Pošto je moj strah počeo da slabi, osetila sam nešto drugo. Bila sam slobodna. Rasteredena. Nisam imala težinu. Skoro da sam otišla u Adamovu sobu, ali sam zabrinula da de me on nekako videti. Gde sam mogla da odem? Koliko daleko sam mogla da odem? Vrata pored mojih. Lorin stan. Nekako sam očekivala da se nađem tamo u delidu sekunde, kao da sam neka vrsta dobre vile s čarobnim štapidem, ali ništa se nije desilo. Usredsredila sam se jače. Pokušavala sam da osetim Lorin stan. Njegovu celinu. Preveliki televizor zauzimao je najvedi deo jednog zida. Grozna ružičasta sofa od veštačke kože, koja me je navodila me na osmeh. Tepih krem boje, kakav možete da imate samo ako nemate malu decu. Sofa, tepih,

197


tamnosvetli raspored boja. Pokušala sam da uđem u to snagom volje. A onda, kao nošena naletom vetra, našla sam se tamo. Lora je sedela na sofi, u farmerkama i vredastom zelenom džemperu, i gledala televizor. Prikazivala se repriza Prijatelja. Lora je odlomila parče čokolade s lešnicima i vodem i strpala ga u usta. Imala je šolju kafe pored sebe – šolju s lepim malim cvetovima. Čekala sam da me primeti, da šokirano podigne pogled i upita me kako sam, dođavola, ušla u njen dnevni boravak, ali ništa se nije desilo. Čak sam stala – ne znam kako bih to bolje rekla – tačno ispred nje, ali ništa. Poželela sam da se nasmejem. Ovo je ludilo. Možda sam ja luda. Možda bi trebalo da mi Dejvid da neke od onih pilula kojima je pokušavao da nakljuka Adel. Dejvid i Adel. Njihova kuhinja. Da li bih mogla da stignem tako daleko? Fokusirala sam se, i na trenutak, dok sam zamišljala granitne površine i skupe pločice, neupotrebljavani kalendar diskretno okačen sa zaklonjene strane frižidera, da ne bi remetio sklad prostorije, osetila sam kako se nešto menja, dašak vetra se podizao da me odnese tamo, ali ništa se nije desilo. U srži ove čudne nevidljive mene osetila sam se kao da sam na kraju nevidljive elastične trake. Pokušala sam ponovo, ali nisam mogla da odem dalje, kao da me je moje telo povlačilo nazad. Ovog puta sam se kretala oprezno, ušla sam u Lorinu kuhinju, gde sam opazila neoprane tanjire s jedne strane, ne previše njih, ali dovoljno da se vidi da je provela opušten i dokon dan, a onda sam prošla kroz vrata prema hodniku između naših stanova. Nisam osetila promenu temperature, iako je napolju bilo hladno kada sam odvela Adama posle rođendanske zabave. Ne možeš to da osetiš, jer nisi zaista tu, rekla sam sebi. Upravo si prošla pravo kroz vrata. Osedala sam se čudesno, kao da su sav stres i napetost ostali iza mene i da sam potpuno oslobođena. Nije bilo hormona, ni umora, ni hemikalija koje mi prilagođavaju raspoloženje; bila sam jednostavno ja, šta god to značilo. Još jednom sam pokušala da stignem do Adeline kude, da proverim da li je ona u redu, i mada sam se ovoga puta našla na suprotnoj strani hodnika, to je bilo sve. Elastična traka se zategla da tačke pucanja i polako me povlačila nazad, uprkos mom opiranju. Krenula sam nazad, uživajudi u osedaju kao da letim prema svojim ulaznim vratima, a onda sam se zatekla u svom stanu. „Mama!“, čula sam ga pre nego što sam ga videla. U mojoj spavadoj sobi, Adam je stajao pored kreveta i vukao me za ruku, s mojim mobilnim telefonom u ruci.

198


„Probudi se, mama! Probudi se!“ Skoro je plakao dok me je drmusao. Glava mi se zatresla i pala u stranu, a moja ruka ostala je nepomična u njegovoj. Koliko dugo je ved ovde? Koliko dugo sam bila odsutna? Najviše deset minuta, ali dovoljno da probudim mog malog dečaka, koji je pokušavao da me prene iz sna. Uzrujala sam se videvši ga toliko uplašenog, uspaničila i… … naglo sam se uspravila u sededi položaj, duboko udišudi, i oči su mi se naglo otvorile. Osetila sam iznenadnu težinu svake delije svog bida, a srce mi je od šoka lupalo jako kao kovački čekid. Adam se zateturao unatraške, ja sam ga uhvatila, a moje ruke su bile hladne na njegovom toplom telu. „Mama je tu“, ponavljala sam dok su se svet i moje telo vradali u normalno stanje. „Mama je tu.“ „Nisam mogao da te probudim“, rekao je ne dižudi glavu s mog ramena. Snažan potres pogodio je njegov bezbedni svet, nešto slično smrti, što on nije razumeo. „Nisi htela da se probudiš. Tvoj telefon je zvonio. Neka gospoda.“ „U redu je“, promrmljala sam. „Mama je tu.“ Ne znam koga sam pokušavala da ubedim u to, njega ili sebe. U glavi mi se pomalo vrtelo dok sam se ponovo navikavala na težinu svojih udova, i mada se njegova donja usna i dalje pomalo tresla, pružio mi je telefon. Uzela sam ga. „Halo?“ „Luiza?“ Bila je to Adel. Glas joj je bio blag u mom uhu, ali me je vratio u sadašnjost. Adel me dosad nikada nije zvala s novog mobilnog. „Da li si dobro?“ upitala sam je. Zadrhtala sam, ozebla od nedostatka kretanja. „Htela sam… pa, htela sam da zaboraviš na sve ono što sam ti ispričala pre neki dan. To je bila glupost. Samo neke besmislene misli. Izbaci ih iz glave.“ Zvučala je hladno, bio je to ton nekoga ko se kaje što je s drugom osobom podelio tajnu i sada želi izvesnu distancu. „Meni nije zvučalo glupo.“ Pomislila sam na pismo koje mi je iz prstiju kliznulo u poštansko sanduče, a stomak mi se stegao od krivice. Sada nisam mogla da joj kažem za to. „Pa, bilo je!“ Oštro. Nikada pre je nisam čula da zvuči ovako. „Žao mi je što sam te umešala u naše bračne probleme. Ali stvarno, mi smo dobro. Bila bih ti zahvalna ako to nikada ne bi ponovo pomenula.“ „Da li se nešto dogodilo?“ Ovo nije ličilo na nju. Nije čak ni zvučalo kao da ona govori. Ona je uvek bila tako blaga. Da li su se svađali? Da li joj je on pretio?

199


„Ništa se nije dogodilo. Možda sam samo sklona umišljanju.“ „Ja nisam umislila onaj tvoj dosije koji je on napravio“, skoro da sam prasnula na nju. I dalje mi nije bilo jasno šta se upravo dogodilo, i po prvi put mi je zvučala pomalo jadno. „A šta je s Robom?“ „Zaboravi na Roba“, rekla je. „Zaboravi na sve to.“ Nije čak rekla ni zdravo, samo je prekinula vezu. Dakle, rekla mi je šta treba da znam. Trebalo je da se osedam uvređeno ili Ijutito, ali nisam. Bila sam pre svega zbunjena. Da li joj je Dejvid nešto uradio? Na trenutak sam buljila u telefon. Šta bih videla da sam mogla da stignem u njenu kudu, a ne samo u susedni stan? Svađu? Pretnje? Suze? Dok sam sedela ovde, pomisao da se prebacim tamo, nevidljiva za svakog drugog, zvučala je luđački. Da li sam zaista bila kod Lore? Dok sam i dalje bila u svom krevetu? Kako je to uopšte mogude? Zatekla sam Adama u njegovoj sobi, izgledao je sidušan i žalostan dok je sedeo na svom krevetu, malodušno se igrajudi plastičnim dinosaurima. „Zašto se nisi budila?“ upitao je. „Drmusao sam te dugo.“ „Sada sam budna!“ Široko sam se osmehnula, pokušavajudi da sve to izgleda bezazleno i vedro, ali sam se zaklela da se ovo – šta god da je bilo – nikada više nede dogoditi dok je on u kudi. Moja glavobolja je nestala, primetila sam kada sam krenula da mu donesem sok, i rekla mu da demo sedeti na sofi i gledati crtade zajedno. Nisam više bila napeta, čak ni posle onog Adelinog poziva. Poslala sam pismo. Nisam to mogla da opozovem. Zapravo sam osetila olakšanje što je bila hladna prema meni. Možda je ovo konačni raskid s njima, koji mi je potreban kako bih vratila svoj život u normalnu kolotečinu, a na ovaj način, ako policija zaista pretraži imanje, mada su šanse za to jedan prema hiljadu, mogla sam da se osedam malo manje krivom. Osetila sam se budnom i svesnom po prvi put u mnogo dana, kao da je moj izlazak telu dao priliku da se oporavi, ne morajudi da brine o svom stanaru. Da li sam to uradila? Stvarno? Izašla iz tela? Sama ta pomisao bila je suluda. Ali ovo nije bilo prvi put da se to dogodilo. To sam sada znala. Tu je bila Adamova soba. I onda kada sam lebdela iznad sebe. A sada i ovo. Sve kroz srebrna vrata. Ali da li je to bilo stvarno ili sam sanjala? Kada su počeli crtadi, izvukla sam se na ulazna vrata i otišla kod Lore. Drhtala sam dok sam kucala na vrata. Ovo je ludilo. Ja sam luda. „Hej!“ Nosila je farmerke i zeleni džemper. „Šta ima?“ Zurila sam u nju na trenutak i ona se namrštila. „Jesi li dobro?“

200


„Da!“ Prisilila sam se da se osmehnem. „Pitala sam se da li bih mogla da pogledam tvoj televizor? Ved odavno sam obedala Adamu da demo kupiti vedi, i gledala sam neke ponude na internetu, ali prosto sam glupa da odredim proporcionalne veličine u prostoriji. Zadržadu se samo sekundu. Izvini što te uznemiravam.“ „Nije problem, samo ne obradaj pažnju na nered.“ Pustila me je unutra i krenula sam za njom kroz stan. Na kuhinjskoj ploči bilo je tanjira, baš kao što sam i videla, a na jednom je bilo ostataka tosta ili sendviča sa slaninom. „Ovaj je zapravo prevelik za ovu sobu“, rekla je, „ali meni se sviđa. To je ekran od četrdeset šest inča, što bar znači da mogu da ga gledam bez naočara.“ Osmehnula se, a ja sam se nasmejala zajedno s njom, ali zapravo je nisam slušala. Na naslonu za ruke na sofi bila je čokolada s vodem i lešnicima. Na stolu je stajala šolja za kafu išarana cvetidima. Na televizoru su bili Prijatelji. „Hvala“, promrmljala sam. „Ovo mi je bilo od velike pomodi.“ „Nema na čemu, i drugi put.“ Pokušala je da priča sa mnom o mom navodnom izlasku i da li je na vidiku možda prava ljubav, ali ja sam jedva čekala da se izgubim odatle. U glavi mi je zujalo. Adelin poziv bio je bukvalno zaboravljen. Bila sam ovde. Videla sam je. Baš kao što sam bila u Adamovoj sobi one nodi kada je prosuo vodu. Vratila sam se svojoj sofi, gde mi se Adam privio na grudi, i dalje osedajudi odjeke straha kad nije mogao da me probudi, pa sam odsutno buljila u crtade dok se on sve više udubljivao u njih. Kako je to što sam uradila uopšte bilo mogude? Tek kasnije, po nodi, kada sam bila sama u mraku u svom krevetu, pala mi je na pamet užasna misao. Od mogudnosti koje je ona otvarala, sledila mi se krv u žilama. Adam nije mogao da me probudi. Tresao je moje hladne ruke. Mislio je da nešto nije u redu. Naglo sam se uspravila u krevetu, boredi se za vazduh dok sam se budila. To uopšte nije bilo prirodno buđenje. Sve je bilo tačno onako kao kada sam pokušavala da probudim Adel. Lagala me je o drugim vratima.

48 ADEL

201


Prava ljubav nikada se ne odvija glatko. Ja sam to znala bolje nego bilo ko drugi. Ipak verujem u nju, stvarno verujem, čak i posle svega. Nekada je pravoj ljubavi potrebno pomodi. A ja sam uvek bila dobra u tome.

49 LUIZA U ponedeljak u pola četiri ostavila sam Adama u dečjem dnevnom boravku i čekala voz do Blekhita. Trebalo je da budem iscrpljena – jedva da sam spavala od subote – ali mozak mi je bio pun pitanja i crva sumnje. Ako je Adel lagala o drugim vratima, to sve menja. Šta me je još lagala? Dva pitanja su me najviše pekla dok sam sedala pored prozora, leđa ukočenih od napetosti i trljajudi prste od nervoze. Ako je Adel videla druga vrata i mogla da izađe iz svog tela, koliko daleko je mogla da ode i šta je zaista znala? To je zvučalo kao pesma, i stalno mi se vrtelo po glavi dok me je postojano drmusanje voza nosilo preko Londonskog mosta. Naravno da je još važnije pitanje šta ona zna o meni i Dejvidu? Da li ona zna za mene i Dejvida? Ako zna, onda… osetila sam mučninu dok sam razmišljala o tome. Nisam mogla da prihvatim da bi sve ono u šta sam tako spremno poverovala moglo da bude pogrešno. Koliko sam glupa mogla da budem. Šta sam to uradila. Pismo. Svi detalji koje sam u njemu iznela o Robu, Dejvidu i Adel – sva krivica koju sam svalila na njega. Bože, mogude je da je to stvarno užasno. Pomislila sam na Sofi, kako sedi na mom balkonu. Šta je ono beše rekla? Krhka? Ili luda? Možda je ona ta koja se ponaša nenormalno? O bože, o bože, o bože! Umesto da tražim spisak kafea u Blekhitu, od kojih vedina verovatno i nije imala internet stranice, potražila sam psihijatre, a bilo ih je samo trojica, što je predstavljalo sidušno olakšanje u talasu narastajude panike. Ipak, čak i da ih je bilo pedesetorica, bila sam odlučna da nađem Merijen i razgovaram s njom. Morala sam da znam šta joj se dogodilo s Dejvidom, kao i s Adel. Beleške u Dejvidovoj fascikli bile su vrlo neodređene. Merijen nedepodnetiprijave – nede podneti prijave protiv koga? Njega ili nje? I zbog čega? Bila mi je potrebna sva snaga volje da ne kupim paklicu marlboro lajtsa na stanici. Zašto bi me oni naterali da ponovo počnem da pušim? Nedu im to dozvoliti. Njima. Trenutno nisam mogla da verujem nijednom. Veze u koje sam bila upetljana izgledale su kao bodljikava žica. Možda je obnovljeni osedaj panike

202


potpuno bezrazložan. Možda je Dejvid ipak loš momak u svemu ovome, baš kao što je Adel ukazala. Možda Adel nije videla druga vrata, a čak i da jeste, možda i dalje ništa ne zna. Možda, kao i ja, nije mogla da ode previše daleko. Možda je ipak govorila istinu. Ta misao delovala je šuplje. Setila sam se njene hladne ruke i kako se probudila zadihana u fotelji u Dejvidovoj radnoj sobi. Ako nije mogla da ode previše daleko, zašto bi se onda uopšte gnjavila s drugim vratima? Nisam mogla zamisliti da provedem sate posmatrajudi Loru a da nisam u stanju da odem dalje od kraja hodnika u našoj zgradi. To bi bilo uvrnuto. A to bi bilo glupo, pogotovo kada ved i sama prva vrata omogudavaju da sanjamo šta god poželimo. Ona je prošla kroz druga vrata još onog dana kada sam je zatekla u Dejvidovoj radnoj sobi. Bila sam sigurna u to. Ali gde je bila? Šta je gledala? I zašto me je lagala u vezi s tim? Tapkala sam nogom po podu sve dok najzad nismo stigli do Blekhita, i istrčala sam iz voza, kao da pokušavam da pobegnem od sebe. Brzo sam hodala ulicama prometnog predgrađa, povremeno mrmljajudi izvinjenja dok sam se probijala između dečjih kolica i šetača, ali ne usporavajudi korak. Ovde je bilo mnogo restorana i kafea, ali ja sam se fokusirala na one najbliže klinikama. Da sam mogla da se ulogujem na server firme, onda bih lako saznala s koje je klinike Dejvid došao, ali on mi je zatvorio tu mogudnost, a ako mi je neko to nekada i rekao, ja sam zaboravila. U jednom od kafea, koji nije bio taj koji sam tražila, naručila sam sendvič sa slaninom, koji nisam želela, a kada sam ustanovila da tu nema nikakve Merijen, izašla sam i bacila sendvič u kantu za smede. Posle toga su usledile dve kafe, koje sam ponela, ali i dalje nije bilo Merijen. Htela sam da zaplačem od frustracije, iako sam bila ovde tek jedva jedan sat. Nisam više imala strpljenja. Na kraju sam pronašla to mesto. Malo, nakinđureno, ali ipak više simpatično nego neukusno, kafeterija i čajdžinica u dnu popločanog dvorišta, koju biste sigurno promašili kad ne biste znali da je tu. Mogla sam da vidim zašto je Dejvid dolazio ovamo. Delovalo je domade. Prijatno. Znala sam da je to mesto koje tražim i pre nego što sam ušla unutra. Mogla sam to da osetim. Baš kao što sam, kada sam videla jedru ženu iza šanka, znala da de odgovor na pitanje „Da li ste vi Merijen?“ biti potvrdan. Tako je i bilo. Bila je starija od mene, možda blizu četrdeset, i imala potamnelu i očvrslu kožu nekoga ko provodi odmor na suncu možda tri-četiri puta godišnje i uživa u satima provedenim pored bazena. Bila je privlačna, ali ne i lepa, i nije nosila venčani prsten. Ipak, oči su joj bile blage. Odmah sam to videla.

203


„Stvarno moram da razgovaram s vama“, rekla sam porumenevši u licu. „O Dejvidu i Adel Martin. Mislim da ih poznajete?“ U kafeu nije bilo gužve. Tu je u jednom uglu sedeo samo dobrodržedi stariji par, koji je uživao u obilnom doručku i novinama, i biznismen koji je pijuckao kafu i radio na svom laptopu u drugom. Nije mogla da se posluži izgovorom da je zauzeta. Ona se odmah ukočila. „Nemam šta da kažem o njima“, odgovorila je. Iz njenih očiju je nestalo ljubaznosti. Sada sam videla bol, spremnost da se brani, gnev na prema meni jer je prisiljavam da se seti nečega što je želela da zaboravi. „Molim vas“, rekla sam. „Ne bih došla čak ovamo da nije važno.“ Nadala sam se da može videti krajnje očajanje u mom pogledu. Da razgovara sa mnom kao žena sa ženom. Možda i kao žrtva sa žrtvom. I videla je to. Posle trenutka oklevanja, ispustila je dug uzdah i rekla: „Sedite. Čaj ili kafu?“ Izabrala sam sto pored prozora, a ona mi se pridružila i donela dve šolje čaja. Počela sam da objašnjavam, da joj pričam šta me je dovelo ovamo, zašto moram da čujem njenu priču, ali ona me je prekinula. „Ispričadu vam šta se desilo, ali ne želim da znam ništa više o njima. A naročito o njoj. U redu?“ Klimnula sam glavom. O njoj. Adel. O bože, o bože, o bože! „Nikada nije bilo ničega između nas, mislim između Dejvida i mene. On je, kao prvo, bio premlad, ali fin i tih čovek. Došao bi rano, naručio kafu, pa seo i zurio kroz prozor. Uvek sam mislila da izgleda tužno, a ja mrzim da vidim ljude tužne, pa sam počela da daskam s njim. Ne mnogo u početku, samo uobičajene ljubaznosti, ali onda smo polako počeli da razgovaramo više, pa se pokazao kao šarmantan i zabavan. Ja sam bila sveže razvedena i povređena, a to mi je bilo kao besplatna terapija.“ Osmehnula se, skoro čežnjivo. „Šalili smo se na tu temu. Kako ga ispladujem u kafi. U svakom slučaju, tako je to bilo. Ona je takođe došla jednom ili dvaput, pre nego što sam saznala ko je. Od samog početka bila sam impresionirana njenom lepotom. Bila je žena koja se pamti.“ „Kao filmska zvezda“, promrmljala sam ja, a ona je klimnula glavom. „Da, tako je. Skoro previše lepa. Nisam znala da je ona njegova žena. Nije mi to rekla. Samo je sedela i pila čaj od nane, proučavajudi lokal. To je činilo da se osedam pomalo neprijatno, kao da mi je inkognito u posetu došla sanitarna inspekcija. Ali to je bilo u početku, i posle toga se više nije vradala. Bar ne ovamo.“ Sve je to zvučalo vrlo nevino. Nisam mogla da zamislim šta je krenulo naopako. Moje srce je, uprkos svemu ostalom, jače zakucalo od olakšanja što nije bilo nikakve ljubavne veze. Dejvid stvarno ranije nije radio ono što je uradio sa

204


mnom. Adel nije bila u pravu, bar što se tiče ove žene. Verovala sam Merijen. Ona nije imala razloga da laže. „I šta se desilo?“ „Počeo je pomalo da mi se otvara. On je možda psihijatar, ali kad radiš u uslužnoj delatnosti dugo kao ja, razviješ sopstveni način pristupa ljudima. Kažem da se otvorio, ali zapravo je više bilo kao da je zaobilazno govorio o nekim problemima, ako znate na šta mislim. Rekla sam mu da sam mislim da je ispod svoje duhovite spoljašnjosti uvek izgledao pomalo nesredno, i pričali smo o ljubavi. Jednom me je pitao da li je mogude nekoga toliko voleti da te to na neko vreme učini potpuno slepim. Rekla sam mu da je to suština ljubavi. Da kod nekoga vidiš samo ono što je dobro. Rekla sam da je ljubav neka vrsta ludila sama po sebi, jer mora da sam ja bila luda kada sam ostala s mojim Džonom toliko dugo.“ „Mislim da je trebalo da budete psihijatar“, rekla sam. Postajale smo sve srdačnije. Grupa za podršku od dva člana. „Posle toga je počeo da dolazi oko pola sata pre nego što otvorim, i oboma bih nam napravila doručak. Još malo sam ga podsticala da govori, i najzad je jednog dana rekao da je pre mnogo vremena uradio nešto loše. U to vreme je mislio da štiti ženu koju voli, ali to je uvek stajalo između njih i posle nekog vremena počeo je da brine da nešto s njom ozbiljno nije u redu. Nije bila onakva kakva je on mislio da jeste. Hteo je da ode, ali ona je koristila to što je uradio kao pretnju. Da ga zadrži. Rekla mu je da de ga uništiti.“ Gledala je kroz prozor, a ne u mene, i znala sam da se vratila u to vreme, u te trenutke koje sam je naterala da ponovo proživi. „Rekla sam mu da je istinu uvek bolje izgovoriti nego je držati u sebi, i da bi trebalo da se suoči s tim lošim što je uradio, šta god to bilo. On je rekao da je mnogo razmišljao o tome. To je zapravo bilo jedino o čemu je razmišljao. Ali brinuo je da, ako bi to uradio i ako bi morao da ode u zatvor, ne bi bilo nikoga ko bi nju sprečio da povredi još nekoga.“ Srce mi je jako lupalo i jedva sam osedala vrelinu na rukama dok sam njima stezala vrudu šolju. „Da li vam je ikada rekao šta je to bilo?“ Rob. To je imalo neke veze s Robom. Znala sam to. Odmahnula je glavom. „Ne, ali imala sam osedaj da je nešto strašno loše. Možda bi mi na kraju rekao, ali onda se ona pojavila na mojim vratima.“ „Adel?“ Usta su joj se ogorčeno izvila na pomen tog imena, ali je klimnula glavom. „Došla je u moju kudu. Mora da me je pratila do tamo jednog dana. Rekla mi je da se ne mešam u njen brak. Rekla je da ne mogu da dobijem Dejvida i da on pripada njoj. Bila sam šokirana i pokušala sam da joj kažem da između nas nema ničega, a

205


posle onoga što se desilo u braku – muž me je varao – ne bih to uradila drugoj ženi, ali ona me nije slušala. Bila je besna. I više nego besna.“ Ne bih to uradila drugoj ženi. Merijen je bila bolja osoba od mene. Na mene je bio red da skrenem pogled u stranu, iako sam napeto slušala, upijajudi svaku njenu reč kako bih kasnije natenane razmislila o njoj. „Rekla mi je da prestanem da razgovaram s njim“, nastavila je, nesvesna mog oštrog probadanja krivice. „Da prestanem da ga savetujem ako znam šta je dobro za mene. Rekla je da je on nede ostaviti i da je voli, i da je, šta god se dogodilo u njihovoj prošlosti, to samo njihova stvar.“ Zastala je i otpila gutljaj čaja. „Osedala sam se grozno. Zapanjeno. A nisam uradila ništa loše. Rekla sam joj da smo nas dvoje prijatelji i da je to sve. Ona mi je rekla da sam jadna starica koja za društvo ima samo mačku i da me nijedan muškarac nikada ne bi ni pogledao. Bila je to tako detinjasta uvreda da sam se nasmejala na to. Od šoka, mislim, ali sam se svejedno nasmejala. To je verovatno bila greška.“ „Da li ste to ispričali Dejvidu?“ „Ne. Iskreno, zapravo sam bila iznenađena kada se pojavio u kafeu sutra ujutro. Pretpostavljala sam da joj je sigurno ispričao za naše razgovore, jer kako bi inače mogla da zna za njih?“ Zaista, kako? Koliko daleko možeš da odeš, Adel? Sasvim lako sam mogla da zamislim Adel kako lebdi iznad njih, nevidljiva, dok su razgovarali. Mora da je bila veoma ljuta. Ta slika je odmah vodila do slike nje kako lebdi iznad mog kreveta, posmatrajudi me kako se tucam s njenim mužem. O bože! „Ali on se ponašao kao da se ništa nije dogodilo. Da, izgledao je umorno. Takođe i nesredno. Možda i mamurno. Ali svakako ne kao da je ispričao svojoj ženi sve o našim razgovorima. Uhvatila sam priliku da kažem kako bi trebalo da s njom razgovara o njihovim problemima. On je rekao da je za njih sada ved kasno za to, i da ona nikada ne bi razumela. Ja sam se, razumljivo, osedala vrlo neprijatno zbog svega toga, ali ako je on toliko nesredan, onda bi trebalo da je ostavi i istrpi posledice. Tada sam ved bila ljuta na nju, nakon što je šok od njene posete prošao. Mislila sam da je prava rospija. Ona vrsta žene za koju nikada ništa nede biti dovoljno dobro. Njemu bi bilo bolje da se izvuče iz toga.“ Dopadala mi se ova žena. Govorila je iskreno i otvoreno. Sumnjam da je imala tajne ili da ih je izmamljivala od drugih, kao i u to da je bila naročito dobra u njihovom čuvanju. Želela sam da i ja budem takva osoba. Otvorena. „Međutim, ono što nisam shvatila“, rekla je ona tiho, „bilo je to da du ja biti ta koja de se suočiti s posledicama. Tačnije, da de se Čarli suočiti s posledicama.“ Videla je moj upitan izraz.

206


„Moj stari mačak. Ubila ga je.“ Svet se okrenuo oko mene. Još jedna mrtva mačka. Slučajnost? Moje misli ličile su na Dejvidove beleške. Dejvid, za kog je Adel tvrdila da je ubio njihovu mačku, a ja sam poverovala radije njoj nego njemu. O, Luiza, glupava budalo. „Kako?“ uspela sam da prokrkljam. „Jedne večeri nije došao i zabrinula sam se. Imao je petnaest godina i njegovi dani lova i skitnje odavno su bili završeni. Uglavnom je spavao na sofi dok sam ja bila na poslu, a onda bi spavao na meni kada bih došla kudi. Koliko god mi bilo mrsko da to priznam, bila je u pravu što se toga tiče – od razvoda, Čarli mi je bio glavno društvo. Teško je prilagoditi se samodi nakon toliko godina u braku.“ Tačno sam znala na šta misli. Na osedaj napuštenosti. „U svakom slučaju“, nastavila je ona, „mislim da ga je prvo otrovala. Ne toliko da ga ubije, ali dovoljno da ga potčini. On je bio proždrljivi gnjavator i veoma prijateljski raspoložen. Prišao bi svakome ko ima zalogajčid za njega. Nisam mogla da spavam, jer sam se pitala gde je on, a onda sam tačno pred zoru začula jaukanje napolju. Bio je to žalostan zvuk. Slab. Bolan. Ali to je svakako bio moj Čarli. Imala sam ga od kada je bio mače i znala sam sve zvukove koje je ispuštao. Iskočila sam iz kreveta i prišla prozoru, i tamo je bila ona. Stajala je na ulici i držala moju bolesnu i šepavu mačku u naručju. Isprva sam bila više zbunjena nego uplašena. Nisam imala pojma šta tu radi tako rano, ali prvo sam pomislila da je on pobegao i da ga je ona pronašla. Onda sam videla njeno lice. Nikada pre nisam videla nekog tako hladnog. Tako lišenog osedanja. Upozorila sam te, bilo je sve što je rekla. Tako tiho. Tako mirno. Pre nego što sam mogla da reagujem – pre nego što sam mogla stvarno da shvatim šta se dešava – bacila ga je na zemlju, a kada je pokušao da otpuzi do ulaznih vrata, ona… nagazila mu je glavu.“ Dok je gledala u moje razrogačene oči, mogla sam da vidim užas u njenim, a onda blago pomeranje grla dok je gutala pljuvačku. „Nosila je visoke potpetice“, završila je. Posle toga nije sledilo dodatno pojašnjenje. „Gospode!“ „Da.“ Duboko je uvukla vazduh pa ga polako ispustila, kao da tako može sve da izbaci iz glave. „Nikada pre nisam videla ništa slično tome. Taj nivo besa. Ludila. I ne želim da to ikada više vidim.“ „Da li ste zvali policiju?“ „O, htela sam. Ali sam prvo želela da Dejvid vidi šta je uradila. Bilo je skoro vreme da dođem ovamo i otvorim lokal, pa sam pomislila da mu pokažem – izazovem mu kratak i oštar šok – a onda pozovem policiju. Bila sam ljuta i srce mi je bilo slomljeno, ali sam takođe bila i uplašena. Plašila sam se i za njega i za sebe.

207


Umotala sam jadnog Čarlija u debe i ponela ga sa sobom. Nisam imala nameru da radim tog dana, samo sam htela da vidim Dejvida, a zatim da odem kudi i plačem. To verovatno zvuči smešno, pošto se radi o mački.“ „Zapravo, ne zvuči.“ Stvarno sam to mislila dok sam posezala preko stola i stezala joj ruku. Znam koliko je loše biti sam, a ja sam bar uvek imala Adama. Mogla sam samo da zamišljam koliko se užasno osedala. „Dejvidova reakcija bila je zanimljiva.“ Bila je zamišljena, pošto je najgori deo njene priče prošao. Možda je moja poseta bila neočekivana terapija za nju. „Nisam to uviđala u to vreme, ali kad se sad osvrnem, shvatam“, nastavila je. „Istina, i on je bio zapanjen. I zgađen, i ljut. Ali nije bio šokiran. Šok ne može da se odglumi. Bar ne dobro. Zapravo, mislim da je osedao olakšanje jer je povredila samo mačku. To me je uplašilo više od svega. To olakšanje. Na šta je ona onda stvarno spremna ako je takvo ubijanje mačke bilo razlog za olakšanje?“ Ruke su mi se toliko tresle da sam morala da ih sakrijem ispod stola. O, Adel. Kakve si to igre igrala sa mnom? „Ubedio me je da ne podnesem prijavu. Rekao je da poznaje Adel i da bi to bila moja reč protiv njene, a ona ume da bude veoma ubedljiva. Njena lepota išla joj je u prilog. Ali rekao mi je da nikada više nedu morati da brinem zbog nje. On de se pobrinuti za to. Rekao je da de uplatiti donaciju Savezu za zaštitu mačaka. U suštini, molio me je da ne zovem policiju, a ja sam bila previše umorna i emotivna da bih se raspravljala. Samo sam želela da oboje nestanu iz mog života.“ „Dakle, niste je prijavili?“ Odmahnula je glavom. „Ne. Zatvorila sam kafe na nekoliko dana i ostala kod kude, tugujudi ali i skačudi svaki put kada bi se začulo zvono na vratima, u strahu da to nije ona. Ali ona se više nije vradala, a ni njega više nikada nisam videla.“ „I to je bilo to?“, upitala sam. „Nestali su?“ „Dobila sam pismo od Dejvida nekoliko nedelja kasnije, poslato na kafe. Rekao mi je da je našao novi posao i da se sele. Zahvalio mi se na mom prijateljstvu i rekao da mu je žao što je bilo tako štetno po mene, i da nikada nede sebi oprostiti zbog toga. Bilo mi je muka dok sam čitala pismo. Odmah sam ga bacila u kantu za smede. Htela sam da potpuno zaboravim na njih.“ „Žao mi je što sam vas podsetila na sve to“, rekla sam ja. „I žao mi je zbog vaše mačke. Ali hvala vam što ste razgovarali sa mnom. Što ste mi ovo ispričali. Zaista ste mi pomogli. I više nego što slutite.“ Ustala je od stola i ja sam uradila isto, a noge su mi podrhtavale.

208


„Ne znam kako ste povezani s njima, i ne želim da znam“, rekla je. „Ali izmaknite se od njih. Što brže možete. Oni su psihički oštedeni ljudi i povredide vas.“ Klimnula sam glavom i slabašno joj se osmehnula, a onda istrčala na svež vazduh. Svet je izgledao previše svetao, lišde na drvedu previše zeleno, njegove ivice su se preoštro ocrtavale naspram neba. Morala sam da odem negde i da razmislim. Naručila sam veliku čašu vina i odnela je do stola u uglu, delimično zaklonjenog od poslovnih ljudi i drugih gostiju koji su dolazili na rani ručak i polako ispunjavali blekhitski pab smehom i razgovorom. Ja jedva da sam ih i čula. Tek kada sam popila pola vina, beli šum panike u mojoj glavi je posustao, i ostalo mi je da se suočim s razumevanjem surovih činjenica koje više nisam mogla da izbegnem. Tako lako sam poverovala u sve što mi je Adel pričala. Sve sam to progutala. A sve su to bile laži. Odjednom sam videla sve moje svađe s Dejvidom potpuno drugačije. Bilo je straha u njegovom gnevu. Kada mi je rekao da se držim podalje od njih, nije mi pretio, upozoravao me je. Svrha njegove agresije bila je da me zaštiti. Da li mu je ipak bilo stalo do mene? Da li je to stvarno mislio kada je rekao da se zaljubio u mene? O bože„kakva sam samo budala bila. Htela sam da plačem, a vino mi nije pomagalo. Bila sam najbolja prijateljica psihopati. Prijateljice? Ponovo sam razmislila o toj reči. Mi uopšte nismo bile prijateljice. Ja sam bila muva uhvadena u njenu mrežu, a ona se poigravala sa mnom. Ali zašto? Ako je znala za mene i Dejvida, zašto me jednostavno nije povredila? Morala sam da razgovaram s njim. Morala sam da razgovaram s njom. Ali koliko je ona stvarno znala? Da li je znala da sam došla ovamo i razgovarala s Merijen? I zašto me je poučavala o sanjanju ako je znala za mene i Dejvida? Zašto mi je pomagala na taj način? Bez odgovora na ova pitanja, prebacila sam misli na Dejvida. Pilule, telefonski pozivi, novac. Da li je sve to služilo kao obuzdavanje? Pokušavaj da sačuva druge od nje? Ili je štitio sebe podjednako koliko i nju? I dalje nisam znala šta se dogodilo Robu. On je napravio grešku u prošlosti. Ne, ispravila sam sebe. Ona nije tako rekla. Rekla da je uradio nešto loše misledi da štiti ženu koju voli. Nešto loše vede je od greške. Izvadila sam mobilni iz tašne i pronašla broj klinike u kontaktima, ali moj prst je neodlučno lebdeo iznad dugmeta za pozivanje. Šta ako on jeste ubio Roba, a ja mu kažem za pismo koje sam poslala policiji? Šta onda? Šta de on tad uraditi? Da li

209


treba da mu verujem i sve mu ispričam? Srce mi je ubrzano zakucalo na tu pomisao. Jebeš to, pomislila sam. Veruj svom srcu. Bar jednom u svemu ovome veruj Dejvidu. Posle se pobrini za Adel. Pritisla sam dugme za pozivanje i naslonila telefon na uho. Javila se Su, a ja sam pokušala da promenim glas. Rekla sam da se zovem Merijen i da moram hitno da razgovaram s Dejvidom Martinom. Odgovorila mi je da de proveriti da li je slobodan i da sačekam. Pristade da se nade sa mnom. Mora pristati.

50 ONDA „Jebiga, bide mi drago kada ova poseta bude završena“, rekao je Rob, neodlučno ljuštedi krompire i stavljajudi ih u posudu s hladnom vodom. „Izglancaj ovo, očisti ono, baci to u smede, sakrij ono drugo.“ Pogledao je prema njoj dok je sipala vrudu vodu u smesu za nadev. „On je samo običan momak, nije jebeni papa.“ Adel mu je isplazila jezik, a on je bacio mokru koru krompira na nju. „Ne brini, ja du to pokupiti“, rekao je, ponovo je blago zadirkujudi. „Hodu da sve bude lepo“, odgovorila mu je ona. „Za sve nas.“ Bila je toliko uzbuđena zbog Dejvidovog dolaska da je jedva uopšte mogla da zaspi prošle nodi, iako su se bili prilično uradili. Rob je, međutim, postajao sve neraspoloženiji zbog te posete, iako je obedao da de biti fm. Bila je prilično sigurna da je to zbog nervoze. On nije bio dobar u odnosu s ljudima, i koliko god mu govorila da de mu se Dejvid dopasti, mogla je da vidi da uopšte nije ubeđen u to. „Bide sve u redu“, rekao je on, a tamna kosa pala mu je preko lica kada je nastavio s poslom. „Pa, u svakom slučaju, ako nas ti sve ne otruješ tom piletinom. I pobrini se da utrljaš dosta putera u kožu.“ Bili su stalno zauzeti u proteklih dvadeset četiri sata. Počistili su svu prljavštinu zaostalu od njihovog divljačkog života – nigde nije bilo tragova brze hrane, opušaka od džointa i prosutog duvana – a sobe su mirisale na sredstvo za čišdenje i osveživač vazduha. Prava kuda odraslih ljudi. Rob je čak obedao da nede pominjati droge niti se uraditi ili nešto slično tokom vikenda. Adel ni na trenutak nije poverovala da nede popušiti džoint kada bude bio sam u svojoj sobi, ali Rob je bio dovoljno pametan da otvori prozor, a kuda je svakako bila dovoljno velika da se miris ne proširi.

210


Kada je kokoška najzad bila napunjena nadevom i stavljena u pednicu, pogledala je na sat – Dejvidov sat, koji je sada bio njen, kao stalna veza s njim – po hiljaditi put tog dana. „On de uskoro biti ovde“, rekla je široko se osmehujudi. Bila je sva ozarena, i nije mogla to da sakrije. Dejvid, Dejvid, Dejvid. Glava joj je bila puna Dejvida. „Za nekih deset minuta, po mom mišljenju.“ „Juhu!“, odgovorio je Rob. „Možemo li sada da popijemo pide?“ Nasula im je oboma po čašu vina, osedajudi se veoma odraslo uz večeru koja se pekla i pijudi iz najboljih kristalnih čaša svojih roditelja. Verovatno je trebalo da sačekaju Dejvida, ali pide de opustiti Roba. Zajedno su se naslonili na kuhinjski sto i ona je provukla ruku ispod njegove. „Dejvid ume isprva da bude tih i uzdržan“, primetila je ona. „Ali nemoj ništa da umišljaš na osnovu toga. Jednostavno je takav. Pomalo stidljiv. Ali je veoma zabavan kada se opusti.“ „Zabavan kao ja?“ Rob je postrance pogledao u nju, a ona ga je munula u rebra. „Zabavan je na drugačiji način. Kako god bilo, potpuno sam uverena da de ti se dopasti. Ako možeš da prevaziđeš groznu činjenicu da on brine za mene. Mislim, kako je to, posle svega, užasno od njega.“ „U redu, u redu, shvatio sam poentu. A ti prestani da brineš. Rekao sam ti, bidu fin.“ Tada su se oboje osmehnuli, i osetila je da napetost malo popušta u njegovoj žilavoj ruci. „Hajde“, rekla mu je ona. „Idemo da ga sačekamo.“ Uzeli su čaše s vinom i otišli da čekaju na širokim kamenim stepenicama, i dok je Adel nestrpljivo gledala niz prilazni put, Rob se naslonio na jedan od stubova pored teških drvenih vrata i pio. Izgledao je potpuno opušteno, što je obnovilo Adelinu sumnju da je zapravo vrlo nervozan. Konačno se kroz tišinu razleglo brujanje motora i Adel je prigušeno ciknula pa potrčala niz šljunkom posut put, poskakujudi u hodu. „Došao je! Došao je!“ Bila je tako uzbuđena. Ovo je bilo kao da de njena mala porodica biti na okupu. Nede joj nedostajati Rob kada je s Dejvidom, i nede joj nedostajati Dejvid kada je s Robom. Prošao je neki minut da kola stignu dugačkim prilaznim putem od kapije, ali čim su se zaustavila, Adel se našla pored vrata, čekajudi da on izađe. Osvrnula se prema Robu i široko osmehnula, a on joj je sa svog mesta na stepenicama uzvratio

211


poluosmehom, kao da se odjednom oseda nelagodno i izmešteno. Izgledao je sitan i mlad dok je stajao tamo, i poželela je da joj veruje da de sve biti u redu. Dejvid se izvukao iz kola, visok i krupan, u farmerkama i majici preko koje je nosio svetloplavi džemper s V-izrezom, i kao i svaki put kada bi ga videla, ostala bi bez daha. On je bio odrastao. Njen čovek. „Hej“, rekao je on i privukao je da je poljubi, „nedostajala si mi.“ „I ti si nedostajao meni.“ Nije mogla da potisne osmeh s lica. Uhvatila ga je za ruku. „Dođi ovamo.“ „A moje stvari?“ „To može da sačeka.“ Povukla ga je prema kudi, gde se Rob premeštao s noge na nogu, pognutih ramena, kao da želi da se zemlja otvori pod njim i proguta ga. Ona je to razumela. Za sve vreme njihovog prijateljstva, uvek su tu bili samo ona i on. U iznenadnom naletu saosedanja pustila je Dejvidovu ruku i potrčala uz stepenice do Roba, pa ga uhvatila za ruku i povukla iz senke trema. „Dejvide, ovo je Rob, moj najbolji prijatelj. Robe, ovo je Dejvid, moj verenik. Naređujem vam da odmah zavolite jedan drugog.“ Osmehnula se, potpuno sredna. Čak i posle svega, čak i ovde u ovoj kudi, nije mogla da bude srednija. Do pola jedanaest u subotu uveče svi su previše popili, ali je bar atmosfera postala manje napeta nego što je bila. Bilo je divno imati Dejvida u svom naručju i krevetu prošle nodi, i u sebi, i zajedno su se smejali, pravili planove i kikotali se, ali mogla je da zaključi da Dejvid nije naročito impresioniran Robom. „On je stidljiv“, rekla mu je dok su ležali zagrljeni između od znoja vlažnih čaršava. „Ne priča mnogo. Pomalo je čudan“, presudio je Dejvid. „Ne mogu da vidim šta ti se kod njega toliko sviđa.“ Ali danas je bilo drugačije, i njoj je bilo drago zbog toga. Kada je jutros sišla do kuhinje, Rob je ved spremao doručak, i umesto da potišteno zuri u Dejvida, kao juče, pravio je komičnu kulinarsku demonstraciju, predstavljajudi se kao francuski kuvar po imenu Fransoa de Ef i zasmejavajudi Dejvida preterano dramatičnim nastupom dok je solio jaja i pržio kobasice kao da je šef kuhinje u Ricu. Onda mu se pridružio i Dejvid, koji se pretvarao da je vrlo uštogljeni novinar BBC-ja, koji ga ispituje o njegovim tehnikama, i sve se vrlo brzo pretvorilo u farsu, a obojica momaka davali su sve od sebe da zasmeju jedan drugog, a zatim i Adel. Dok su jeli, Rob je postavljao pitanja o univerzitetu i očigledno pokušavao da bude druželjubiv, iako mu to nije išlo tako kao izvođenje šašave predstave. Dejvid je

212


odgovarao na sva njegova pitanja, i mada je i sam još delovao pomalo nesigurno, doručak je predstavljao tačku preokreta. Onda su otišli u dugu šetnju po šumi i posedali oko bunara, i sve je išlo lepo. Njoj se dopadalo da bude napolju s obojicom, mršavim malim Robom i velikim, jakim i zgodnim Dejvidom. Bila je sredna što ih ima. Rob se zaista trudio, i to je delovalo. Mogla je da vidi kako Dejvidova nelagodnost pomalo slabi. Osedala se sasvim zadovoljno ispred vatre, dok joj je u glavi blago zujalo od vina. Možda to nije bio savršeni vikend kakvom se nadala, ali je postajao sve bolji. Radilo se samo o tome što su obojica bili zaštitnički nastrojeni prema njoj, što ih je činilo opreznim jedan prema drugom. Zaista je imala srede. Dejvid je ustao da ode u toalet i donese još jednu flašu vina, i promrsio joj je kosu dok je prolazio pored nje. Prijao joj je dodir njegovih prstiju i osmehnula mu se dok je gledala kako odlazi. Rob se uspravio u sededi položaj na dilimu na koji se bio opružio. „Kako mi ide?“, upitao je. „Bolje nego juče?“ Ona mu se široko osmehnula. Svom drugom muškarcu. „Savršen si. Bravo!“ „Možda bi trebalo da odeš u krevet“, rekao je. „Da nam ostaviš malo vremena za muško druženje.“ „Povezivanje između momaka?“, nasmejala se ona. „Nešto tako.“ Uzvratio joj je osmehom. Jednog dana možda de biti zgodan, pomislila je. Kada nestanu pegice, skine protezu i malo se popuni. Izgledao je tako mlad u poređenju s Dejvidom. „Možda bi nam koristilo da razgovaramo kada ti nisi ovde. Bez uvrede.“ „Nisam se uvredila.“ Na pamet joj je pala jedna misao. „Ipak, nemoj da pričaš o mom novcu, važi? Dejvidu se nede svideti što sam ti pričala o tome. Molim te, nemoj to da pominješ.“ Žurno je završila rečenicu kada su se začuli Dejvidovi koraci ka njima. „Ni u kom slučaju“, odgovorio je Rob, gledajudi hipnotički ples plamena u kaminu. „Ne bi mi ni palo na pamet.“

51 LUIZA Izgledao je grozno, ali ni ja verovatno nisam izgledala mnogo bolje. Oči su mu bile podlivene krvlju, i mada je nosio odelo, košulja mu je bila zgužvana. Nije se

213


obrijao. Odustao je, pomislila sam. Izgledao je kao mrtvac koji hoda. Pogled mu je odlutao prema šanku. „Naručila sam nam lonče kafe“, rekla sam. „Mislim da nam je oboma sada potrebna bistra glava.“ „Luiza, o čemu god da je reč, šta god misliš da znaš o Merijen“, stajao je pored stola dok je govorio, jedva gledajudi u mene, „nemam vremena za to.“ „Sedi, Dejvide. Molim te.“ Uzela sam ga za ruku, blago ali odlučno, držedi ga dok je pokušavao da se izmakne. Bio je dobar osedaj dodirivati ga. „Molim te. Ima nešto što moram da ti kažem. Stvari koje moraš da čuješ.“ Šankerka nam je donela poslužavnik s vrudom kafom, postavila šolje ispred nas i sipala nam napitak sa srdačnim osmehom, i tada je proradila Dejvidova urođena ljubaznost, pa sam mu pustila ruku kako bi mogao da sedne na stolicu nasuprot moje. „Rekao sam ti da se držiš podalje od nas“, rekao je kada se šankerica udaljila. „Znam. A sada znam da si me upozoravao, a ne pretio. Znam šta se desilo s Merijen. Išla sam da se vidim s njom.“ Zabuljio se u mene. „Gospode, Luiza, zašto? Zašto si to uradila?“ Mogla sam da vidim strah u njegovoj naprasitosti. Sada sam mogla da ga vidim kao treba, i bilo me je stid. „Zato što sam bila idiot“, odgovorila sam. „I više nego idiot. Bila sam…“ Nisam imala pravu reč da to izrazim. „Napravili su me budalom i bila sam budala. Uradila sam nešto stvarno loše, i moram da ti kažem za to.“ Sada me je slušao, oprezno i pažljivo. Lisica za vreme lova. „Ali prvo du ti redi ono što znam, važi?“ On je polako klimnuo glavom. Ovo nije bio nikakav sukob, šio je on verovatno očekivao, i trebao mu je minut da to u potpunosti razume. Koliko je popio danas? Koliko mu je bilo potrebno da otupi i zaboravi užas svog života? „Počni“, rekao je najzad. „U redu.“ Duboko sam udahnula. „Mislim da je tvoja žena luda, sociopata ili psihopata, ili tako nešto. Mislim da joj ti daješ pilule jer znaš da je luda. Mislim da si, kada si to tek shvatio, pokušavao da joj pomogneš, a sada pokušavaš da je obuzdaš. Mislim da zbog toga tako često zoveš kudi – da bi je proveravao. Mislim da je Adel znala da sam spavala sa tobom i da se sprijateljila sa mnom kako bi me okrenula protiv tebe – nisam još sasvim shvatila zašto – ali ona se zaista poigravala sa mnom sa nama. Ubila je vašu mačku baš kao što je ubila Merijeninu, a ti nisi mogao da preuzmeš ništa u vezi s tim, jer ona zna nešto o tebi i preti ti da de ispričati policiji šta se dogodilo Robu. Da je on mrtav i da je još negde na njenom imanju. Rekla mi je i da si ti ubio Roba…“

214


Nagnuo se napred da nešto kaže, ali ja sam podigla ruke da ga utišam. „Dozvoli da završim.“ Klonuo je u stolici, prihvatajudi optužbu. „Rekla mi je da si ti ubio Roba“, ponovila sam, „ali ja ne verujem u to.“ Podigao je pogled, i u njemu se video prvi treptaj nade. „Mislim da je, šta god da se dogodilo Robu, ona to uradila, a ti si je kasnije pokrio jer si je voleo, a ona je upravo bila izgubila roditelje. Mislim da si napravio glupu i užasnu grešku, a ona ti je posle time stalno pretila da te zadrži.“ Odjednom sam osetila da želim da zaplačem i morala sam da potiskujem suze. „Bila sam tako grozna što sam verovala njoj, a ne tebi, jer se ti nisi otvarao. Trebalo je da znam. Trebalo je da verujem mojim osedanjima prema tebi, ali posle Ijana sam zaboravila kako da verujem muškarcu, i sve sam to prenela na nas.“ „A nije tako lako verovati muškarcu koji vara svoju ženu.“ Izgledao je postiđeno, a ja nisam želela da se zadržavamo na tome. Ne sada. To više nije važno. „Kada si bio onako ljut i pretio mi kako bi me naterao da se ne mešam, trebalo je da uvidim da pokušavaš da me zaštitiš od nje. Ali nisam uvidela. A ona je tako dobro glumila da je krhka i ranjiva. Tako vesto me je obmanula. A meni je tako žao što sam joj to dopustila.“ Nagnula sam se preko stola i uzela ga za ruku. „Hodu da mi sve ispričaš, Dejvide. Ja sam na tvojoj strani. Bila sam glupa, ali sada stvarno moram od tebe da čujem šta se dešava, jer mi je muka od Adelinih laži, a na kraju du poludeti ako ne čujem istinu.“ Dugo je zurio u mene, i nadam se da je video istinu u mojim očima i ono što sam osedala prema njemu. „Šta god to bilo, Dejvide, verujem u tebe“, rekla sam. „Ali moraš sve da mi objasniš. O novcu, i šta se dogodilo s Robom. Moram da znam. Jer du ti onda ispričati šta sam to loše uradila, a ti deš me verovatno mrzeti zbog toga.“ „Nikada ne bih mogao da te mrzim“, rekao je on, a onda sam stvarno osetila da du se rasplakati. U kakvu sam se zbrku uvalila. Mi smo se uvalili. Kako sam ikada mogla da pomislim da je on ubica? Otpio je gutljaj kafe pa se nakašljao, kružedi pogledom po baru. Da li se i on borio da ne zaplače? „Samo mi ispričaj“, zatražila sam. Jedno od nas je sada moralo da bude jako, a ta osoba bila sam ja. „Sve to deluje tako tužno.“ Zurio je u svoju kafu. Imala sam osedaj da nede podidi pogled dok ovaj gnojni čir priče u njemu ne pukne i dok se sav otrov ne izlije napolje. „Čitav moj život. Ali nije tako počelo. Isprva je bilo… pa, bilo je čudesno. Bože, voleo sam je. Adel je bila najlepša devojka koju sam ikada video. Ali ne samo to. Bila je mila i zabavna. Njeni roditelji nisu odobravali našu vezu. Ja

215


sam bio siromašni dečko s farme, čiji je otac sve spiskao na pide, a bio sam skoro pet godina stariji od nje, ali družili smo se, s prekidima, skoro oduvek. Ona me je svuda pratila dok sam obrađivao polja oko škole, a ponekad mi je pričala i o svojim košmarima.“ „Ona je bila mala devojčica kojoj si dao knjigu o snovima.“ Klimnuo je glavom. „To joj nije baš mnogo pomoglo.“ Kad bi samo znao. Mora da je to bila ta knjiga iz koje je Adel učila o lucidnom sanjanju i drugim vratima. Htela sam to da pomenem – trebalo je to da pomenem – ali prvo sam htela da čujem ostatak njegove priče, pre nego što mu skrenem pažnju na nešto u šta je tako teško poverovati. „Ali dok je ona odrastala“, nastavio je on, „pa… to je… to je delovalo toliko ispravno. Ona je bila to nebesko stvorenje kome nisu smetale moje grube ruke i moj usrani otac – ona je jednostavno videla mene. Imala je vere u mene. Da nije bilo nje, verovatno se nikada ne bih probio do medicinskog fakulteta. Bili smo tako zaljubljeni. Ne mogu to da opišem. Tako potpuno možemo da volimo samo kada smo mladi.“ Zastao je. „A onda je izbio požar.“ „Ti si je spasao“, rekla sam ja. „Tvoji ožiljci.“ „Da. Da, jesam. U to vreme nisam čak ni osedao opekotine. Sedam se užasne vreline. Sedam se da sam mislio da mi pluda gore dok sam udisao, ali uglavnom se sedam da sam mislio da je mrtva. Bila je hladna i nesvesna. Isparenja ili dim koji je udahnula, ili tako nešto. Nisam mogao da je probudim.“ Setila sam se da sam i ja to doživela kada sam pokušavala da probudim Adel. Njena hladna ruka. Drmusala sam je? Koliko dugo je koristila druga vrata? Dala sam mu znak glavom da nastavi. „Da li je ona podmetnula požar?“, upitala sam. „Ne znam. Nisam čak ni uzimao u obzir takvu mogudnost u to vreme, ali kasnije…“ Glas mu je utihnuo. Pretpostavila sam da je mnogo razmišljao o tome. „Bilo je priča o paljevini. Policija je mislila da sam možda ja to uradio. I iako sam i sam mislio da je neko možda podmetnuo požar, nikada nisam ni pomislio da je to mogla da bude ona. Možda neki nezadovoljni radnik na imanju – a bilo ih je mnogo – Adel je bila premlada da stvarno razume prirodu svojih roditelja, ali njen otac je zaradio novac tako što je usput oštetio mnogo ljudi. Međutim, nikada nisam mislio da je to bila ona. Skoro da je i sama poginula. Ako je to bila ona, preuzela je veliki rizik.“ „Mislim da ona voli da preuzima rizike“, rekla sam.

216


„Možda. Ali bila je toliko rastrojena. Nije htela da spava. Izgledalo je kao da nestaje. Možda je to bio neki oblik krivice. Rekla je da je trebalo da se probudi. Da je mogla da ih spase.“ Spavanje. Snovi. Da li je Adel bila tamo čak i dok su joj roditelji umirali? Da li je podmetnula požar i prošla kroz druga vrata da se uveri da Dejvid dolazi da je spase? Ili je bila zarobljena u dimu i onesvestila se pre nego što je uspela da pobegne? „A onda je upoznala Roba?“ upitala sam. „U centru za terapiju?“ „U Vestlandsu, da. Zaista joj se dopadao i prijateljstvo s njim joj je pomoglo. Pomalo sam se ljutio zbog toga u to vreme, jer sam mislio da je briga o njoj moj posao, ali još sam se oporavljao od opekotina i išao sam na univerzitet. Adel je insistirala da se vrati – čak je odmah rekla svojim advokatima da se pobrinu za sve moje finansije, što je učinilo da se osedam neprijatno, ali ionako smo nameravali da se venčamo, tako da je rekla da sam smešan što brinem zbog toga. U svakom slučaju, susret s Robom bio je koristan za nju. Ja sam to razumeo. On je bio tamo, a ja nisam. Ipak, nije mi se dopadalo što je bivši narkoman, i mada to nikada nisam pomenuo, mislim da je ona to znala. Nekako sam mislio da de se njihovo prijateljstvo završiti kada odu iz Vestlandsa, ali onda ga je ona pozvala da dođe i smesti se u kudu. Tada je ponovo bila takva. Želela je da pomaže ljudima. Ili je bar tako izgledalo.“ „I šta se dogodilo?“ Rob. Momak sa sveskom. Najzad du saznati njegovu sudbinu. „Sreo sam ga samo jednom. Pa, otišao sam tamo na vikend, bilo bi tačnije redi da sam ga poznavao samo dva dana. On je bio pegav i mršav momak s protezom. Ništa posebno. Ne znam šta sam očekivao. Više šarma, pretpostavljam. Menije izgledao previše mlad da bi stvarno imao osamnaest godina. Nije mnogo govorio, ili bar ne tokom najvedeg dela vikenda. Samo je zurio u mene i mrmljao odgovore na moja pitanja, a onda bi došli ti trenuci preterivanja, kada se previše trudio. Jednog jutra izvodio je neku groznu kuvarsku predstavu i ja sam se priključio, ali iskreno govoredi, od toga mi je bilo neprijatno. Adel je rekla da je stidljiv. Nije umeo s ljudima, ali menije to delovao čudno, mada joj to nisam rekao. Na kraju smo ostali da daskamo nekoliko sati u subotu uveče, kada je Adel otišla u krevet, ali uopšte nisam mogao da se uklopim s njim. Stalno me je ispitivao o vezi između nas dvoje. Bio sam prilično siguran da je ljubomoran. Kada sam otišao u nedelju, u sebi sam želeo da se to prijateljstvo uskoro završi prirodnim putem.“ Zastao je i progutao pljuvačku. „Želja mi se ostvarila, ali nije bilo ničega prirodnog u tome.“

217


„Rob je umro“, rekla sam. Oklevao je pa najzad klimnuo glavom. „Nisam bio tamo kada se to desilo. To je bilo deset dana kasnije.“ Po prvi put je podigao pogled. Pogledao me je pravo u oči. „Znam gde je Rob, ali nisam ga ja tamo stavio.“ Rob je mrtav. To je to. Jednostavna činjenica. To nije bilo iznenađenje i shvatila sam da sam ved neko vreme verovala da je tako. „Znam“, rekla sam i to je bila istina. Potpuno sam mu verovala. Prekasno, možda, ali sam mu verovala. „Znam da nisi.“ „Jednog jutra uspaničeno me je pozvala“, nastavio je, a priča je sada sama tekla iz njega. „Rekla je da su uzimali droge i da misli kako se Rob predozirao jer, kada je došla sebi, on je ved bio mrtav. Rekao sam joj da pozove policiju i hitnu pomod. Plakala je. Rekla je da ne može to da uradi. Kada sam je upitao zašto, rekla je da se uspaničila i gurnula njegovo telo u stari bunar u šumi na imanju. Bila je skoro histerična. Nisam mogao da verujem šta se dešava. Bilo je… jednostavno ludo, valjda. Odmah sam se odvezao tamo, misledi da bih je mogao ubediti da kaže istinu policiji. Ali nije htela. Rekla je da se plaši da de je, posle onoga što se desilo njenim roditeljima i ovoga sada, strpati u zatvor. Mislide da ona ima neke veze sa svim tim. Rekla je da se uspaničila, ali da sada ne može poništiti ono što je uradila. Rekla je da niko osim nje ne zna da je Rob uopšte i bio ovde. Niko drugi ga nije video. Njegova porodica nije ni znala gde je. Preklinjala me je da nikome ne pričam o tome. Rekla je da se možemo odseliti iz kude i niko nikada nede znati šta se desilo.“ „Ali ti si znao“, rekla sam ja. Klimnuo je glavom. „Prvo sam mislio da mogu ja to – da čuvam tu njenu tajnu. Da je štitim. I pokušavao sam. Mnogo sam se trudio. Brzo smo se venčali, ali ved su tad postojali znaci da život krede pogrešnim tokom. Mrzeo sam ono što smo uradili, ali mislim da sam mogao naučiti da živim s tim da sam mislio da to i nju progoni, ali ona je izgledala kao da je za nju sve potpuno u redu, kao da je ved zaboravila na njega. Čitav život tog momka. Nestao. Njegova smrt je sakrivena. Mislio sam da je njena reakcija možda mehanizam kojim se tome suprotstavlja – pokušava da to izgura iz glave – ali nije bilo tako. Ona je zaista prosto prešla preko toga. Bila je radosna na dan našeg venčanja. Kao da nismo imali nikakvih briga na svetu. A onda je otkrila da je trudna i mislio sam da de biti još srednija, ali je potpuno odlepila zbog toga i insistirala je da izvrši abortus – da izvadi tu tuđinsku stvar iz sebe.“ Zastao je, isprekidano dišudi. Ovo je bilo teško za njega. Suočavanje

218


sa svim tim. Deljenje svega toga. „Ljubav teško umire, znaš?“ Pogledao me je, a ja sam mu čvrsto stegla ruku. „Trebalo je mnogo vremena da moja ljubav umre“, rekao je. „Smišljao sam izgovore za nju i morao sam da dovršim školovanje i specijalizaciju, pa nisam uvek video koliko se promenila. A jeste se promenila. Trošila je besmisleno velike svote novca – čak i s obzirom na njeno bogatstvo…“ „I zbog toga sada ti imaš kontrolu nad njim?“ Klimnuo je glavom. „Prepisao sam joj upravljanje nad novcem posle tog vikenda u kudi u Škotskoj – nikada nisam želeo da upravljam njenim novcem. Ali nisam posle želeo ni da ga ona do kraja spiska. Šta ako ipak dobijemo decu? Šta ako je sve to samo neki emotivni odgovor na sve ono kroz šta je prošla? Šta ako se i sama pokaje zbog svoje rasipnosti? Pristala je da ja to preuzmem na sebe. Rekla je da zna da ima problem i da joj je potreban neko da upravlja novcem. Kada se osvrnem na to, mislim da je ta odluka bila još jedan čvor u omči, koju je držala spremnu da mi je navuče oko vrata. U svakom slučaju, tri-četiri godine nastavili smo da se pretvaramo da je sve u redu, ali ja nisam mogao da zaboravim Roba. Na njegovo telo u bunaru. I najzad sam shvatio da je naša ljubav umrla s njim te nodi. Nisam mogao da zaboravim na Roba, i nisam mogao da prihvatim to što ona može. Rekao sam joj da je završeno. Da odlazim i da je više ne volim.“ „Pretpostavljam da to nije dobro primila“ rekla sam, i on se po prvi put skoro osmehnuo. Nije bilo pravog veselja u tome, ali osmeh je bio tu. Moj Dejvid je bio tu. „Možeš to i tako da izraziš. Bila je histerična. Rekla je da me voli i da ne može da živi bez mene. Objavila je da de uzeti sav novac i da du ostati bez prebijene pare. Odgovorio sam joj da me baš briga za njen novac. Nisam želeo da je povredim, ali nisam više mogao tako da živim. Ona je posle toga bila vrlo tiha. Njena mirnoda me je uplašila. I dalje me plaši. Počeo sam to da prepoznajem kao znak nečega opasnog u njoj. Rekla je da de, ako odem, redi policiji šta se stvarno dogodilo s Robom. Bio sam zbunjen. Nisam znao na šta misli. Onda je rekla da je svaka istina relativna. Istina se često svodi na najverovatniju verziju događaja. Rekla je kako de ispričati policiji da smo se Rob i ja potukli, da sam ga ja ubio i bacio u bunar. Bio sam šokiran. To nije bilo istina. Rekla je da nije važno što to nije istina. Rekla je da de policija misliti da je u pitanju ljubomora i da su ved sumnjali na mene zbog požara u kudi njenih roditelja, tako da de je svakako saslušati.“ Pomislila sam na moje pismo. Šta da mu kažem kada završi. O bože, Luiza, šta si to uradila?

219


„A onda je odigrala svoj adut. Pomenula je dokaz koji de nesumnjivo okrenuti policiju na njenu stranu. Nešto što je držala kao argument protiv mene, kako mi se čini, oduvek.“ „Šta?“ Šta je on uopšte mogao da uradi? „Moj sat“, odgovorio je on jednostavno. Video je moju zbunjenost pa je nastavio. „Kada sam opekao ruku, nisam mogao da ga nosim. Dao sam Adel da ga nosi, kao neku vrstu zaloga vernosti. Čak i kada bi se narukvica zategla najviše što je mogude, bio je preveliki za nju, ali ona je volela da ga nosi. Nisam shvatao da de nas on povezati u ovom paklu zauvek.“ „Šta se desilo s tvojim satom?“ „Kada je gurnula Roba u bunar, moj sat joj je skliznuo sa ruke. Upetijao se u njegovu odedu.“ Zastao je i pogledao me. „Moj sat je u bunaru s telom.“ Zabuljila sam se u njega. „O bože!“ Osetila sam blagu mučninu. Ko de poverovati u Dejvidovu verziju priče pored takvog dokaza? „Najviše mrzim to što sam joj dopustio da me tako ucenjuje. Bio sam previše slab. Pomisao da du otidi u zatvor – i još gore, da mi niko nede poverovati – da de svi misliti da sam ja počinio to užasno nedelo – potpuno me je paralizovala. A šta ako Robova smrt nije bila nesredan slučaj kao što je ona rekla? Da li je i njega ubila iz nekog razloga? Da li bi to izgledalo kao ubistvo kad pronađu telo? Nisam mogao da se suočim s tim. Bio sam u klopci. Obedala mi je da de biti dobra. Obedala mi je da možemo biti sredni, da mogu ponovo da je volim. Rekla je da želi dete. Govorila je sve ono što je mislila da de me usrediti. Meni je to zvučalo ludo. Nisam mogao da zamislim da se u našem braku sad pojavi i dete. Više ne. Na kraju sam se pomirio s činjenicom da de mi kazna za moju grešku i moju slabost biti da budem zarobljen u braku bez ljubavi.“ Bože, godine koje je proveo s Adel mora da su bile duge živedi tako na ivici sečiva. Poželela sam pide. Sigurna sam da je i on, ali naši dani pijančenja zasad su bili završeni. On više nije mogao da traži utočište u pidu, a meni je bila potrebna bistra glava. „Ali ona nije mogla dugo da drži pod kontrolom svoje mentalno oboljenje. Glumila je savršenu domadicu, ali onda bi dobila te nekontrolisane izlive besa ni zbog čega.“ „Kao sa Merijen“, rekla sam ja. „Da, kao tada, ali to je počelo i mnogo pre toga. Bio sam siguran da me špijunira. Znala je stvari koje nikako nije mogla da zna. Zvala je saradnice za koje je mislila da sam s njima previše blizak i ostavljala im poruke pune mržnje. Neko vreme je imala posao, ali kada sam se sprijateljio sa ženom koja je vodila tu

220


cvedaru, tamo je izbio požar. Ništa se nije moglo pouzdano pripisati njoj, ali meni je to bilo dovoljno da znam da je ona to uradila. Menjao sam poslove na svake dve godine, uvek zbog nečega što bi ona uradila. Sklapali smo dogovore. Obedao bih da du je zvati bar tri puta dnevno, a ona bi odustala od kreditnih kartica. Ja bih dolazio s posla pravo kudi, a ona bi se odrekla mobilnog telefona. Bio sam spreman na sve kako bih je sprečio da nam uništi život – ili bilo kome drugom – svojim ludilom. Ona je agresivni sociopata bez saosedanja, siguran sam u to. Ima svoja shvatanja šta je ispravno i pogrešno, ali ona nisu u skladu s opštim shvatanjima, i voli samo mene, ako je to uopšte ljubav. Uradide bilo šta da spreči nekoga da se ispreči između nas, a vrlo je ubedljiva. Ko bi poverovao meni?“ Pogledao me je. „Ti nisi. I ti si pala na njene priče, potpuno.“ „Izvini, Dejvide. Mrzim sebe zbog toga.“ Morala sam da mu ispričam za snove. O tome kako ga je Adel špijunirala. Kako je znala sve te stvari. Morala sam da budem iskrena prema njemu. Otvorila sam usta da progovorim, ali on se bio raspričao i prekinuo me je. „To nije tvoja krivica. Ona je dobro odigrala svoju ulogu, a ja sam bio pijani preljubnik. Nikada nije trebalo da ti se obratim u onom baru. Samo sam hteo… samo sam hteo da budem sredan. Bože, trebalo je da znam.“ Skoro da je raspalio pesnicom po stolu od frustracije, ali umesto toga je samo stegao drvenu ivicu. „Trebalo je da shvatim još kada je bila mala. Te sulude reči koje je govorila.“ „Kako to misliš?“ Bila sam sva napeta dok sam postavljala ovo pitanje. To de biti nešto o snovima. Znala sam to. Ona je volela Dejvida. Naravno da je pokušala to da podeli sa njim. „Kada smo tek započeli našu vezu, jednom smo se napili i ona je pokušala da mi kaže da može da radi razna luđačka sranja dok spava. Bila je neodređena, ali to je zvučalo luđački. Još gore, i to je verovatno moja krivica, jer je zvučalo kao da je preuzela ideje iz hipi knjige o sanjanju, koju sam joj ja dao, a onda izmislila još gore ludosti. Samo sam se nasmejao i mislio da me zavitlava, ali kada se naljutila što joj ne verujem, trebalo je da znam da te nemogude ideje vode nečemu. Bila je prestara da bi to bile dečje maštarije. Pokazivala je znake da u njoj nastaje neki ozbiljan poremedaj. Mislim, ko bi uopšte mogao da poveruje da možeš da izađeš iz svog tela dok spavaš? To govore oni što mnogo uzimaju LSD. Dakle, da, trebalo je da vidim znake. Bar da ih se prisetim kada sam bio malo stariji.“ Pogledao je u mene. „Zbog toga mi je bilo tako drago kada sam upoznao tebe. Ti si bila tako normalna.“ Ponovo me je uhvatio za ruke, kao da sam ja neki njegov pojas za spašavanje. „Bila si tako stabilna. Tvoji košmari su samo košmari, i ti se nosiš s njima. Ti nikada ne bi poverovala u nešto tako. Ti si mentalno zdrava.“

221


O bože, kad bi samo znao. A sad ne mogu da mu kažem, zar ne? Zapravo, sve što ti je ispričala je stvarno. Kako te inače špijunira? Nisam mogla to da mu uradim. Nisam mogla to da uradim sebi. Ne sada. Ne kada tek treba da mu kažem za pismo koje sam poslala policiji. Njemu su trebale činjenice i stvarnost. Nije mogao da se nosi sa ovim drugim. „Ona svakako ima problema.“ To je bilo sve što sam uspela da kažem. „To joj priznajem.“ Čvrsto smo se držali za ruke i on se zagledao u mene. „Ti mi stvarno veruješ, zar ne?“ upitao je a ja sam klimnula glavom. „Da. Verujem ti.“ To se ionako jasno videlo na mom licu. Sasvim sam mu verovala. On nije ubio Roba. „Nemaš pojma koliko je dobar osedaj to čuti. Ali ne znam šta da radim. Rekao sam joj da želim razvod. Ko zna šta de sada uraditi? Sigurno me nede pustiti da odem. A brinem se šta de da uradi tebi. Gospode, sve je ovo takva zbrka.“ A sada je na mene bio red da s njim podelim loše vesti. „To je gora zbrka nego što misliš“, rekla sam. Srce mi je jako lupalo. „Aja sam je pogoršala.“ „Ne vidim kako bi uopšte mogla da bude gora“, odgovorio je uz blagi osmeh. „Ako mogu i dalje da ti se dopadam posle svega što sam ti upravo ispričao, ako možeš da mi veruješ, onda je sve, bar za mene, ved mnogo bolje.“ Takođe je i izgledao bolje. Bilo je više svetlosti u njegovim očima; zbacio je težak teret s ramena, makar i samo na nekoliko trenutaka. I tako sam mu ispričala. Kako sam pretraživala na internetu i poslala Angusu Vignalu u policijskoj stanici u Pertu pismo u kome sam navela sve razloge zbog kojih mislim da je doktor Dejvid Martin umešan u smrt Roberta Dominika Hojla, i kako je njegovo telo verovatno još uvek negde na Adelinom imanju. Bio je red na mene da oborim pogled na svoju šolju za kafu dok mi je lice gorelo. Čak mi Adel nije ni rekla da to uradim. Sve je to bila moja glupa ideja. Kada sam završila, najzad sam podigla pogled. „Dakle, kao što vidiš, jesam pogoršala“, rekla sam. „Možda nede obratiti pažnju na to, jer de ga smatrati pismom nekog luđaka. Možda ga taj Vignal nede čak ni videti.“ O, molim te, molim te, bože, neka bude tako. Dejvid se zavalio u stolici i uzdahnuo. „Ne, siguran sam da de ga pročitati. On je obletao oko mene kao terijer, pokušavajudi da pronađe bilo šta da me optuži za podmetanje požara.“ „Mora da me mrziš“, rekla sam ja. Htela sam da se zemlja otvori, proguta me i nikada više ne ispljune. Zašto sam sve pogoršala? Zašto sam toliko impulsivna?

222


„Da te mrzim?“ Seo je uspravno, a na licu mu je bio izraz između osmeha i mrštenja. „Da li si slušala išta od onoga što sam rekao? Ja te ne mrzim. Ja… pa, više je obrnuto. Čak mi se dopada način na koji si verovala u Adel. Taj poriv da joj pomogneš. To je nešto što razumem. Ali ne mrzim te zbog toga. Na mnogo načina, to što si uradila je olakšanje. To de privesti ovu moru kraju.“ „Kako to misliš?“ On me nije mrzeo. Bila sam mu jebeno zahvalna za to. I dalje smo bili zajedno u ovome. „Adel ne zna za to pismo koje si poslala?“ upitao je. Odmahnula sam glavom. „Ne verujem.“ Zaista nisam mogla da budem određenija. Teško je ustanoviti šta Adel zna ili ne zna, ali nisam mogla to da mu kažem, ne posle onoga što je upravo rekao. „Šta deš da uradiš?“ „Otidi du gore u Škotsku“, odgovorio je. „Otidi du i sve ispričati policiji. Redi du im istinu. Završidu s tim.“ To nije bilo ono što sam očekivala i na trenutak sam bila zatečena, ali znala sam da je to ispravno. „Poverovade ti“, rekla sam, iako nisam bila sasvim ubeđena u to. „Ja ti verujem. I mogu da te podržim. Kao i Merijen, sigurna sam u to.“ Odmahnuo je glavom, blago se osmehujudi. „Mislim da de biti potrebno više od toga da bi se opovrgla Adelina verzija. Moj sat je tamo, sedaš se? „Pa zašto onda to raditi?“ Plašila sam se da du ga izgubiti pre nego što sam ga dobila. „Sigurno postoji drugi način. Zašto da ideš tamo ako misliš da de te uhapsiti?“ „Da završim s tim“, odgovorio je. „Jednom zasvagda. Trebalo je da to uradim još odavno. Toliko sam umoran da svuda sa sobom nosim taj osedaj krivice. Vreme je da taj momak bude propisno sahranjen.“ „Ali ne možemo da je pustimo da se izvuče s tim“, rekla sam. „Ona je opasna. Zašto ona da se izvuče? Ona je ta koja je kriva u ovome!“ „Ja možda nisam kriv“, odgovorio je on, „ali nisam ni nedužan. A ovo je savršena kazna za nju.“ „Kako to misliš?“ Zagledala sam se u njegove prelepe plave oči. Bile su mirne i bistre. „Ja sam sve što je Adel oduvek želela“, rekao je. „Na njen uvrnuti i sjebani način, ona me voli. Uvek me je volela i uvek de me voleti. Opsednuta je mnome. Ako me strpaju u zatvor, onda du se konačno osloboditi nje. Nede više imati vlast nada mnom. Bidu slobodan.“ Osetila sam kako mi ponovo naviru suze, i ovoga puta ih nisam zaustavljala. „Zar ne možeš malo da sačekaš? Zar ne možemo prvo da provedemo nekoliko dana zajedno?“

223


Odmahnuo je glavom. „Ako to ne uradim sada, nedu ni uraditi, a ako se opet zbližim s tobom, to de sve otežati. Meni je dovoljno što ti veruješ u mene.“ „Kada deš otidi?“ Nije me bilo briga za Adel. Mogla sam da se nosim s njom. Sada sam znala njene tajne. Osetila sam ujed krivice. Nisam htela da bude tako, ali imala sam tajnu koju nikada nisam mogla da podelim s njim, baš kao što ni ona nije mogla. „Danas. Odmah. Tek je pola tri. Ne smem da odem kudi, znade da se nešto sprema, ovako du biti na pola puta do Škotske pre nego što ona i shvati da sam otišao. Pozvadu te nodas, kada stignem.“ „Da li si siguran da ne bi prvo trebalo da malo razmisliš o ovome?“ Bila sam sebična, želela sam da ga zadržim, za sebe, izvan zatvora. „To je tako brzo. To je tako…“ „Pogledaj me, Luiza.“ Pogledala sam ga. „Iskreno – zar ono što radim nije ispravno? Ako izostavimo iz toga naša uzajamna osedanja?“ Po mirnodi njegovog lica znala sam da ved zna odgovor, i klimnula sam glavom. To jeste bilo ispravno. Čak i da ne postigne ništa i niko mu ne poveruje, istina je morala biti izrečena. „To je tako nepošteno“, rekla sam. Sva sam gorela iznutra, morala sam nešto da uradim. „Možda bi trebalo da odem, vidim se s njom i…“ „Ne. Ne smeš da ideš tamo. Ona je opasna.“ „Ali moram da…“ „Ona je sociopata, Luiza.“ Čvrsto mi je stegao ruku. „Da li to razumeš? Ne smeš da joj se približavaš. Obedaj mi da joj se uopšte nedeš približavati. Zapravo, više bih voleo da uzmeš Adama i odeš iz Londona dok ja ne završim ovo što moram. Ali obedaj mi da deš se držati podalje od Adel.“ „Obedavam“, promrmljala sam. Nije pošteno da se izvuče nakon što mu je uništila život. Nije pošteno što de se izvudi nakon što je uništila i moj. „Odlično. Ne bih mogao da podnesem da ti se išta dogodi, a ne želim da brinem o tebi dok se suočavam s ovim. Volim te, Luiza. Zaista te volim.“ Ustao je i prišao mi, a onda smo počeli da se ljubimo. Imao je ukus ustajalog alkohola, mentola i kafe, ali nije me bilo briga. Bio je topao i pun ljubavi, jak i moj, i potekle su nove suze. „Sve de biti u redu“, šapnuo je kada smo se razdvojili. „Stvarno hode.“ Osmehnuo mi se. „Kakva si s posetama zatvoru?“ Kratko sam se nasmejala kroz suze koje nisu prestajale da teku. „Potpuno sam spremna za nova iskustva.“

224


Platio je kafe, svakidašnji običan postupak, koji je učinio da sve drugo izgleda još nadrealnije, a onda smo krenuli napolje, gde sam mu još malo plakala na grudima, ne maredi ko nas gleda. „Sve de biti u redu“, ponovio je. Nede biti. Nede biti ni blizu u redu, ali sam klimnula glavom, i opet smo se ljubili; suze, i curenje iz nosa, i umor, i ustajali alkohol. Kakav smo mi par. Naslonila sam mu se licem na vrat i upijala njegov topli miris, a onda sam osedala samo svež vazduh i isparenja iz automobila u pokretu, a njega nije bilo. Gledala sam kako ide prema stanici metroa. Nije se osvrnuo. Ne verujem da se usuđivao, da se ne bi predomislio. Sve je ovo moja krivica, pomislila sam po hiljaditi put dok sam se naslanjala na zid i preturala po tašni tražedi elektronsku cigaretu. Ja i moje glupo pismo. Nisam mogla da verujem da je tako brzo otišao da se suoči sa svim tim. Kako je samo užasan morao biti njegov život kada je osedao olakšanje u akciji koja de se nesumnjivo završiti hapšenjem. I krajem karijere. Njegov život i ugled bide razoreni, a bide obeležen i kao ubica. Obrisala sam suze s lica i pustila da me povetarac ohladi. To nije bila moja krivica ništa više nego Dejvidova. Mi smo samo pioni. Adel je ta koju treba kriviti. Adel treba kriviti za sve. Pomislila sam na jedinu tajnu koju nisam otkrila Dejvidu – snove. Vrata. Ludilo svega toga. Zašto me je uopšte učila tome ako me toliko mrzi? Bila sam puna gneva koji sam osedala prema njoj i to je potislo moju tugu zbog Dejvida i moje samosažaljenje zbog toga što sam ga izgubila. Morala sam da je namamim. Da izvučem istinu iz nje. Možda de, kada shvati da de svakako izgubiti Dejvida, redi nešto, bilo šta, što bi moglo da mu pomogne. Mora da postoji neki način da se ona navede da vidi šta radi. Da u ovome nema pobednika. A ako ništa drugo, morala sam da joj kažem šta tačno mislim o njoj. Vreme je za iskren razgovor s mojom takozvanom najboljom prijateljicom. Nisam lagala Dejvida. Nedu idi u njenu kudu. Nedu idi da se vidim s njom licem u lice. Ali nisam obedala da nedu razgovarati s njom, zar ne?

52 ADEL Sedela sam u tišini kuhinje, koju je narušavalo samo postojano kucanje sata. Bio je to čudno utešan zvuk. Ponekad sam razmišljala o tome, o rasprostranjenosti

225


bučnih satova u svetu, od kojih svaki neumorno obeležava isticanje vremena. Trebalo bi da smo nasmrt uplašeni od njih, a ipak to ritmično kuckanje nekako smiruje dušu. Ne znam koliko dugo sam tako sedela. Slušala sam proricanje sekundi, ne obradajudi pažnju na minute i sate. Sada sam se osedala skrajnuto u sopstvenom životu. Odbačeno. Skoro sve je gotovo i osedam se prazno i tužno. Kažu da, kad nekoga volite, treba da mu date slobodu. Pa, konačno mu dajem slobodu. Postoje lakši načini da se to uradi od onoga koji sam odabrala, ali ne možete lažirati poverenje i ne možete lažirati shvatanje istine. To mora da bude sveže. On je morao to jasno da vidi u Luizinim očima. Šok zbog pogrešne procene cele situacije. Njegovu nevinost. To mu ja nisam mogla dati. On je zaista voli. Ne mogu više da se borim protiv te činjenice. Hej, čest la vie. Ja sam imala dug i dobar period. Osedam se kao da slobodno lebdim dok sedim, čekam i slušam kako moj život ističe u otkucajima sata. Da, zaključila sam kada me je oštar zvuk jeftinog mobilnog telefona naterao da se prenem iz zamišljenosti, mogla sam sve da uradim drugačije, ali ovako je daleko zanimljivije. Moram bar to da prihvatim kao svoju labudovu pesmu. Luiza je puna energije i gneva i uzrujana je dok mi govori na drugoj strani veze, potpuna suprotnost mojoj smirenosti. Njen glas mi bruji u uhu, zrači kao vrelina. „Koliko dugo si znala?“, pita ona. Mogu da čujem da joj je potrebna sva samokontrola da ne vrišti na mene. „Hodu da znam kakvu si to jebenu igru igrala!“ Ključala je od besa, i to je i mene zarazilo. „Mislim da bi ja to trebalo tebe to pitam, zar se ne slažeš? Uostalom, ti si ta koja se tucala s mojim mužem.“ „Nikako ne razumem“, kaže ona, ne obradajudi pažnju na moju žaoku, „zašto si mi pričala o snovima. Zašto si mi pomagala kada je postojala opasnost da du pronadi druga vrata? I kad to uradim, da du shvatiti sve?“ Nezahvalna kučka. „Tada nisam znala.“ Obuzdavam iznenadni nalet gneva. „Mislila sam da si mi prijateljica. Pokušavala sam da ti pomognem. Nikada nisam upoznala nikoga sličnog sebi, i činila si da se osedam manje usamljeno.“ Mogu da osetim njeno nepoverenje. Tihi nagoveštaj disanja na drugoj strani linije. „Možeš da koristiš druga vrata samo da ideš na mesta koja znaš.“ Govorim sporo, da se pobrinem da moje reči budu shvadene. „Ako nisi bila tamo, ne možeš ni da vidiš šta je tamo. Moraš da vizualizuješ detalje.“ Naslanjam se na hladan zid. „Tek kada sam bila sama i ti si mi nedostajala jedne večeri, prošla sam kroz vrata tvog stana. Htela sam da te vidim. Ali umesto toga, tamo sam videla njega s

226


tobom.“ Zastajem pokušavajudi da odglumim kako se borim sa suzama. „Tada sam otkrila. Tada sam znala.“ Ona je otvorena knjiga, Luiza. Znam da proverava logiku onoga što sam rekla. Trenutno ima previše toga u toj svojoj glavi da bi se setila razgovora koji su vodili u kancelariji onog prvog jutra, o njihovoj pijanoj nesmotrenosti. U kancelariji koju sam ja prethodnog dana obišla. Ipak, ja ga se sedam. Svake reči i pokreta. Njene nervoze. Njegove panike. A takođe i uzbuđenja što se ponovo vide. Sedam se apsolutnog besa koji sam morala da potiskujem dok nisam iznudila naš susret, kad mi je ispričala i o svojim nodnim morama. Posle toga se moj bes pretopio u savršenu sredu. Potencijalni neprijatelj pretvorio se u dar božji u tih nekoliko trenutaka. Ali bar zasad, ono što sam rekla ima smisla za nju. Takođe sam joj dala i jednu ključnu informaciju. Moraš da vizualizuješ detalje. Gledajte samo kako joj čak i sada pomažem. „Zašto nisi nešto rekla? Zašto si mi pričala sva ta sranja o Dejvidu? Navela me da mislim samo loše o njemu? Čemu te laži?“ Uvek traži odgovore. Uvek mora da zna. Trebalo je da bude detektiv. „Laži i istine su samo različite perspektive. A šta ti misliš?“ Fokusiram se na zadatak koji je preda mnom i blago podižem glas, uvređeno i uznemireno. Ona hode priznanje, sigurna sam u to, ali moja igra još nije završena. „Ti si mi bila najbolja prijateljica. Moja prva prava prijateljica za dugi niz godina. Htela sam da ga mrziš. Htela sam da izabereš menel Zašto da vas izgubim oboje? Kako je to pošteno? Nisam uradila ništa loše!“ Ova poslednja izjava možda je malo preterana, s obzirom na sve što sad zna, i sigurno zvučim kao ludača. Naravno, što se nje tiče, ja i jesam luda. „Htela sam da mene voliš najviše.“ Glas mi je sada blaži, kao da je moj izliv energije previše za mene. „Ali ti si volela njega, a prema meni si uvek osedala samo sažaljenje. Sažaljenje i krivicu, to je jedino što si ikada imala za mene dok si spavala s čovekom koga volim.“ Možda nemam mnogo moralnog oslonca, ali oštedena supruga je uporište na koje uvek mogu da se oslonim. „To nije istina, i ti to znaš.“ Odbrambeni prizvuk u njenom glasu. Pretpostavljam da joj je lice porumenelo. Ona je tako predvidljiva. „Ja jesam bila tvoja prijateljica“, nastavlja. „Mislila sam da si i ti moja, i pokušala sam da to zaustavim. Počelo je pre nego što sam te uopšte i upoznala. Nisam znala da je on oženjen. Pokušala sam da to okončam. I okončalo se.“ Sada je na nju red da ekonomiše sa istinom. Jeste se okončalo, ali tek kada sam se ja umešala, a on saznao za prijateljstvo između nas dve. Luiza bi nastavila da s osedajem krivice širi noge pred njim iza mojih leđa da se on nije uspaničio i

227


završio s tim. Štitedi je od mene. Takav je Dejvid. Uvek spašava žene. Naravno da ta verzija događaja ne odgovara njenoj slici o sebi, tako da ona voli da misli da bi njena krivica prevladala i da bi ona to ionako okončala. Dovoljno poznajem ljude da znam da nije tako. Dovoljno poznajem nju. „Pa, sada si nas izgubila oboje“, kaže prkosno. „Ne, nisam. On me nede ostaviti. Nikada me nede ostaviti.“ „Ti ne shvataš.“ Obrada mi se kao da sam dete. „Verovala sam ti. Verovala sam ti sve što si rekla. Javila sam to policiji.“ „Šta si uradila?“ Zagrcnuto uzdahnem. Iznenađenje. Ili bar njegova dobra imitacija. „Napisala sam im pismo. Adresirano na policajca koji je istraživao požar u kome su poginuli tvoji roditelji. Onaj požar za koji su mislili da je Dejvid umešan u njega. Ispričala sam im sve o Robu i rekla da mislim da je njegovo telo još negde na tvom imanju.“ „Šta si uradila? Zašto si to uradila? Nikada ti nisam rekla da to uradiš.“ „Uradila sam to jer sam glupa i tada nisam znala da si ti luda!“ „Nede ti poverovati“, mrmljam, ustajudi i koračajudi po hodniku, pognuvši glavu dok grozničavo razmišljam. Ne može da me vidi, ali čuje moje korake. Oseda moju zabrinutost. „Nede ti poverovati.“ „Da“, odgovara, „možda nede.“ Dubok udisaj. „Ali poverovade njemu.“ Kočim se i zastajem. „Šta?“ kažem. „On je na putu za Škotsku da razgovara s njima. Sve de im ispričati. Redi de im istinu.“ Nastupa dugi trenutak tišine, koju prekida samo neumitno otkucavanje sata. „Ali on to ne sme!“, najzad kažem. „Oni nede… Ne sme… On nede…“ „Ali ved jeste. I ne, nede mu poverovati. Jer ti si previše dobra u ovome. Uhapside ga, sigurno.“ Mogu da čujem njenu radost zbog moje zapanjenosti. Zbog toga što smo obe sada povređene. Vidim kako sva ta potencijalna ljubav prema njemu, koju tako dugo poriče, blistavo plamti u njoj. „Obe znamo da on nije ubio Roba“, kaže. „Zašto jednostavno to ne priznaš?“ „Strpade ga u zatvor“, izgovaram tako tiho da je to jedva šapat. „Uzede ga od mene.“ Suze mi teku iz uglova očiju. Ved i sama pomisao da du biti razdvojena od Dejvida može da izazove fizičku reakciju u meni, čak i sada. „Zašto nisi mogla da ga mrziš?“ Na mene je red da vičem. „Zašto? Zašto si ovo uradila?“

228


Nije mi odgovorila, a ja hodam unaokolo kao životinja u kavezu i zatim klonem na pod. „Samo je trebalo da ga mrziš“, zaplačem u telefon. „Trebalo je da izabereš mene.“ Privlačim kolena pod bradu dok brišem slinave suze svilenim rukavom, izgubljena u svojoj ulozi. „Šta sad da radim? On ne može da me ostavi. Ne može. Nede.“ „Ved jeste.“ Sada je Luiza mirna, ima kontrolu. „Ali ti možeš ovo da zaustaviš, Adel. Ti si jedina koja može ovo da zaustavi. Reci istinu. Bar meni reci istinu, odmah.“ O ne, mala gospođice savršena, poželim da prosikdem na nju. To nede biti tako lako. „Ti si bolesna, Adel.“ Nek si blagoslovena zbog toga, Luiza, ti bedna kradljivice muževa. Obe znamo da je reč koju si zapravo imala na umu „luda“. „Pomodi de ti pilule koje nisi uzimala“, nastavlja. „Ako odeš u policiju i kažeš im istinu – ako je to što se dogodilo Robu bio nesredan slučaj, a ti si se jednostavno uspaničila – pa, bide blaži prema tebi. Ti si samo sakrila telo. Kada je Dejvid u pitanju, mislide da je to bilo ubistvo. Možda de pomisliti da je ubio i tvoje roditelje.“ Primedujem da veoma pažljivo izbegava da ukaže da sam ja možda ubila sve troje – ludi psihopata Adel. „Bide blaži prema tebi. Imadeš olakšavajude okolnosti. Ti si izgubila porodicu i išla na terapiju. Tebe nede poslati u zatvor, sigurna sam u to.“ O, kako slatko govori. Ne, možda me nede strpati u zatvor, ali čula sam da ni Brodmur nije baš šetnja po parku, hvala lepo. „Zašto on ovo radi?“, ječim. „Zašto?“ „On te ne voli, Adel. Ved dugo te ne voli. Samo je pokušavao da se stara o tebi. Da uradi ono što je najbolje za tebe.“ Htela sam da je udarim u lice zbog lažne saosedajnosti i pretpostavke da toliko zna o našem braku. Umesto toga zarivam sebi nokte u kolena dok ona nastavlja da govori. „Zašto ga teraš da pati? Ako ga stvarno voliš – a mislim da ga voliš – možeš da ga izbaviš iz ovoga. Ne možeš da ga zadržiš, Adel. Ne možeš da ga držiš zarobljenog uz sebe. To nije život, ni za jedno od vas. Ali možda, ako kažeš istinu, ako ga zaštitiš sada, kada si mu potrebna, onda možda možeš nešto i da ispraviš.“ „Ti si mi sve oduzela“, ponovo šapnem. Nedu priznati nikakvu krivicu. Ne u ovoj poodmakloj fazi igre. „Šta da radim bez njega?“

229


„Mogla bi da uradiš ono ispravno“, kaže. „Da dokažeš da ga voliš. Da dopustiš da se sve ovo sranje okonča. Tako te možda bar ne bi mrzeo. Možda ti sama ne bi mrzela sebe.“ „Odjebi“, šapnem, uživajudi u osedaju koji je gruba reč izazivala u mojim ustima. Sedim na trenutak, tresudi se, dok bes ne nahrupi iz mene kao da sam ispljunula plamen. „Odjebi!“, ponovo vrisnem na nju, a onda briznem u plač. Čuje se jedan klik i veza se prekida, ponovo ostajem sama s beskrajnim kuckanjem sata. Bože, kako ta kučka ponekad ume da popuje, pomislim ustajudi, pa stavim telefon u džep i obrišem suze. Ali ipak je u pravu. Stvarno je vreme da sve popravim.

53 LUIZA Drhtala sam kada sam prekinula vezu. Da li je išta od onoga što sam rekla doprlo do nje? Šta de sada uraditi? Pozvade kliniku? Demolirade kudu kada shvati da nisam lagala? Pomislila sam kako je slomljeno zvučala. Ne. Ona mi je poverovala. Znala je da je otišao. Pokušala sam da pozovem Dejvida, ali odmah se javio servis za glasovne poruke. Sigurno je ved u vozu, a tamo je signal loš. Tiho sam opsovala, ali sam mu zatim ipak ostavila poruku da sam dobro i da sam na sigurnom. Na sigurnom. Adam. Trebalo bi da odem po njega za sat. Kako večeras da glumim srednu porodicu? Pored svega što se dešava? O, moj mali dečak, toliko ga volim, ali ne mogu da se bavim njime danas. Previše sam rastrojena. Takođe, tu je Adel. Ona zna gde živim. Šta ako se njena užasna uznemirenost pretvori u bes? Sociopata. Tako ju je Dejvid opisao. Šta ako krene na mene kada joj se sve ovo slegne u glavi? Razmislila sam o tome da odemo u neki hotel, kao što je Dejvid predložio, ali to bi zahtevalo previše objašnjavanja Ijanu kada se Adam vidi s njim. Uz to je jedan deo mene želeo da vidi koliko de Adel postati luda. Ako krene na mene, želim da budem spremna. Mislila sam da de skroz izgubiti kontrolu kada Dejvid ne bude tu. Gotovo da sam se nadala da hode. To bi pomoglo da se podrži Dejvidova verzija događaja. Pozvala sam Ijana, u sebi izgovarajudi obedanje da du, šta god se dogodilo, sutra izvesti Adama na specijalni čaj za majku i sina. „Hej“, rekla sam kada se javio,

230


blago zabrinuto. Nikada ga nisam zvala na posao. Ti dani su davno prošli. „Nema razloga za brigu. Samo sam se pitala da li bi ti i Lisa mogli da mi učinite uslugu. Ipak, ovo je pomalo kao poziv u poslednjem trenutku.“ „O čemu se radi?“ „Da li biste mogli da uzmete Adama večeras? Da ga preuzmete iz dnevnog boravka? Nešto je iskrslo i ved kasnim, a uz to kasnije imam i poziv na neku večeru.“ „Naravno!“ odgovorio je on. „Pozvadu Lisu, ona de otidi po njega.“ Mogla sam da čujem ushidenje u njegovom glasu. Mislio je da idem na ljubavni sastanak. Njegova bivša žena konačno je krenula dalje. „Hvala“, rekla sam. „Super si.“ „Nikad nije problem za Adama. I lepo se provedi!“ Pozdravili smo se i prekinuli vezu. Kako je čudno što ljubav može da se pretvori u mržnju, a zatim u umereno prijateljstvo. Oduprla sam se porivu da odem i usput kupim flašu vina. Koliko god govorila sebi da du popiti samo jednu čašu, u ovom raspoloženju flašu bih ispraznila pre nego što Dejvid pozove, a nisam verovala sebi da ga nedu preklinjati da se predomisli ako budem pijana. A onda, naravno, tu je i Adel. Ako se pojavi, a ja budem pripita, nedu imati šanse protiv nje.

54 ADEL Vreme ide svojim tokom, tako se kaže, zar ne? Tik, tik, tik. Išlo je svojim tokom i danas. Ovog poslednjeg dana. Nisam očekivala da to bude nodas. Nisam očekivala da du biti sama kada dođe završni čas. Planirala sam da to uradim za vikend, kada je Adam odsutan, a kada je Dejvid ovde. Drogiran i usnuo, možda, ali ovde. Ipak, zvezde su bile na mojoj strani, Adam je kod svog oca, a Dejvid… pa, Dejvid je u samouništiteljskoj misiji u Škotskoj. Vratio se u domovinu da očisti svoju savest. Mnogo je bolje ovako. Manje komplikovano, kao prvo, a uostalom, ovo je samo između Luize i mene. Dejvid je samo nagrada u tom ratu. Obe smo sada ved umorne od natezanja. Vreme je da se igra završi. Mora se odrediti ko je pobednik, a ko gubitnik.

231


Pozornica je postavljena i sve je spremno. Pospremila sam spavadu sobu, a zatim napisala pismo i ostavila ga u zapečadenoj beloj koverti na Dejvidovom pisadem stolu. To je nova kancelarijska oprema – i to skupa. Na njoj su samo moji otisci prstiju. Nede modi da kažu da me je Dejvid naveo na to. Mislila sam na sve i sve mora da bude savršeno. Da izgleda kako treba. Trebalo je da prođe još nekoliko sati, a kada sam sve ved toliko puta uvežbala da više nisam mogla da ponavljam, jednostavno sam obišla našu praznu kudu i oprostila se s njom. Srce mi je ubrzano lupalo i usta su mi bila suva. Skoro neprestano mi se išlo u toalet. Po prvi put sam shvatila da sam uplašena. Kiša je prestala da pada, pa sam izašla napolje u svezi sumrak i uživala u peckanju po naježenoj koži. To me je umirilo. Morala sam da prikupim svu svoju hrabrost u jednu tačku i onda nedu omanuti. Tri grane visile su nisko nad travnjakom i cvetnim lejama, ali bile su čvrste i žilave, a jesen koja se polako prikradala još nije odnela lišde s njih. Kao pripitomljena verzija šume na imanju. Kada bi se sve ostavilo ovako, koliko bi vremena bilo potrebno da ova potkresana i negovana priroda postane divlja? Osedala sam se kao ovaj vrt. Potkresana divljina. Ostala sam napolju neko vreme, uživajudi u mirisima, povetarcu i celokupnom prizoru, a onda, kada se veče prelilo u nod, a ja počela da drhtim od hladnode, vratila sam se unutra. Dugo sam se tuširala vrudom vodom, četrdeset minuta, možda i duže. Vreme kao da je sada brže proticalo, kao da je bilo svesno mog narastajudeg užasa, i da se poigravalo njim. Duboko sam udisala, okružena vodenom parom, kako bih umirila živce. Ja sam imala kontrolu. Uvek sam imala kontrolu. Nedu postati uplakana, uplašena i cmizdrava žena, ne sad, ne na samom kraju. Osušila sam kosu, uživajudi u njenoj gustodi i sjaju, a onda pažljivo pogledala u ogledalo pre nego što sam obukla svilenu pidžamu. Osedala sam se kao da du zaplakati, iako je to bilo apsurdno, i učinilo je da sebe pomalo mrzim. Proverila sam da li je sve tamo gde bi trebalo da bude, iako sam pospremila sobu pre samo dva sata i znala da je sve tamo gde želim da bude. Kao što je Dejvid stalno proveravao svoj pasoš u retkim prilikama kada smo putovali za vreme odmora. Osmehnula sam se na to. Pomisao na Dejvida me je umirila. Sve je ovo za njega. Sve je oduvek bilo za njega. Ja ga mnogo, mnogo volim. Pogledala sam na sat. Deset. Za nekih pola sata bide vreme. Legla sam na krevet i sklopila oči.

232


55 LUIZA On me je pozvao tek u deset, a ja sam do tada skoro iskočila iz sopstvene kože. Stvarnost onoga što je radio polako mi je prodirala u svest. Slededi put du ga možda videti s druge strane stola za zatvorske posete. Osedala sam se istrzano i bilo mi je muka kao da sam popila previše jake kafe, a kada sam čula njegov glas, preplavio me je osedaj olakšanja. Bio je u hotelu u Pertu i čekao Vignala, koji je krenuo automobilom da se sastane s njim. Bilo mi je drago što nisam pila. Ako on može da bude tako jak u ovome, onda mogu i ja. Rekla sam mu za moj poziv Adel, izlanula sam to u bujici reči. „Nisam mogla da je navedem da prizna. Zvučala je kao da oseda krivicu i bila je uznemirena, ali nije zaista rekla da si nevin. Toliko mi je žao. Htela sam da shvati šta je uradila. Nadala sam se da de biti iskrena. Htela sam da je ubedim da kaže istinu o satu, o onome što se dogodilo.“ „U redu je, Lu“, rekao je on. Uopšte nije zvučao ljutito, samo umorno i rezignirano. Ipak, dopalo mi se kako je moje skradeno ime zvučalo iz njegovih usta. Zvučalo je intimno. „Ne zna ona kako da kaže istinu. Ali sada moraš da budeš oprezna. Ne verujem da stvarno shvataš kakva je ona. Ne bih mogao da podnesem da ti se nešto desi.“ „Ništa mi se nede desiti. Obedavam. Bidu tačno tamo gde želiš da budem.“ Govorila sam u klišeima, ali nije me bilo briga. „Mislim da je to on“, promrmljao je Dejvid u telefon kada mu je tamo, na nekoliko stotina kilometara, neko privukao pogled s druge strane prostorije. „Pozvadu te kad budem mogao“, rekao je. „Obedavam. I molim te, nemoj da budeš u stanu nodas. Idi bar kod komšinice.“ „Dejvide, ja…“ Nisam znala šta da kažem. Ja te volim? Nešto u tom smislu, u svakom slučaju. Nikada nisam bila sigurnija da nekog volim nego. Ali nisam stigla da dovršim moju poluizjavu poluljubavi. Veza je kliknula u mom uhu i policajac ga je uzeo za sebe. Napetost je istog časa popustila. Sad nije bilo povratka. Nije više bilo vremena da se predomisli. Osetila sam šuplju i sebičnu želju da je Adam ovde, kako bih mogla da odem u njegovu sobu da ga gledam kako spava i podsetim se koliko imam srede na ovom svetu. Umesto toga, otišla sam u kuhinju i potražila flašu džina i sok od pomorandže u kredencu. To de biti bolje nego ništa. Upravo

233


sam sipala nerazumno veliku količinu kada sam čula kako se moj telefon oglasio. Poruka. Jurnula sam nazad u dnevni boravak, a srce mi se popelo u grlo. Da li je to Dejvid? Da li mu je policajac rekao da ide kudi i proveri sopstvenu glavu? Da li su mu rekli da ide a da ga nisu ni saslušali? Mislili da im samo traci vreme? To nije bio Dejvid. Adel. Bila sam toliko sigurna da de poruka biti od njega da sam na trenutak buljila u telefon pre nego što sam stvarno videla ime na ekranu, a onda mi se stomak stegao od nervoze. Šta je sad? Šta de sada uraditi? Pritisnula sam dugme da pročitam njenu poruku. Bila si u pravu. Moram da popravim stvari. Da budem iskrena o svemu što se dogodilo. Ne mogu da živim bez Dejvida, a oni de mi ga oduzeti. Ali ne mogu ni da budem u zatvoru. Ne mogu to. Ne želim da budem na nekom groznom mestu s luđacima. To je moja glava. Ne želim da mi petljaju po njoj. Nisam dovoljno jaka za to, a ni da živim bez Dejvida. Zato du odabrati najlakši izlaz da ga spasem. Dobro, možda ne baš lak, ali to je jedina mogudnost. Pretpostavljam da je to takođe i ispravan način, posle svega. Nadam se da si sada sredna. Možda de on sada biti sredan, kada mene ne bude više. Bila sam ti prijateljica, Luiza, nakratko. Molim te, zapamti to. Zurila sam u poruku pokušavajudi da shvatim njen smisao. Šta de da uradi? Šta mi to govori? Lak izlaz? Šta to znači? Istina je vrištala negde u meni dok je ostatak mog mozga pokušavao da razume. To je bilo toliko suprotno od onoga što sam od nje očekivala. Ali onda sam se setila kakva je bila kada smo razgovarale telefonom, slomljena i uplakana. Možda je luda, ali stvarno voli Dejvida. Nikada nije bila bez njega. Lak izlaz. Ubide se! Pomislila sam na sve one pilule u njenom ormaridu. Da li de ih sve progutati? Da li je to to? Pokušala sam da je pozovem, ali nije bilo odgovora. Jebiga, jebiga, jebiga! U ušima mi je zujalo od napetosti. Šta da radim? Da zovem policiju? I šta da kažem? Šta ako to uopšte nije istina? Uostalom, to je Adel. Da li je ovo neka vrsta probe? Trik? Ali šta ako nije? Čak i posle svega, ne želim ovo da nosim na savesti ako sam mogla da je spasem. Kako sam mogla da znam? Postojalo je nešto što sam mogla da pokušam, shvatila sam. Moje vlastito ludilo koje se otvorilo u meni. Moja nova sposobnost.

234


Iskapila sam polovinu džina s oranžadom pa sela na sofu. Ako budem mogla da je vidim, onda du znati. Usporila sam disanje. Pustila sam da mi se vrat opusti. Nisam razmišljala ni o čemu osim o vratima. Usredsredila sam se kao nikada ranije, i pojavila su se, svetlucavo srebro. Pomislila sam na Adelinu kudu. Njenu spavadu sobu. Skupi krevet s metalnim okvirom. Zid s tri zelene pruge. Osedaj pamučne posteljine ispod mene. Drveni pod. Na trenutak sam pomislila da mogu da stignem tamo, ali onda su me vrata odgurnula nazad i nestala. Bilo je predaleko. Nisam mogla da stignem tako daleko. Ne još. Proklinjudi i sebe i nju i sve ostalo, najzad sam se uspravila na sofi i dohvatila telefon. Uključila sam Uberovu aplikaciju. Kola de stidi za dva minuta. Bila sam ti prijateljica, Luiza, nakratko. Jebem ti sunce! Jebeno sranje! Moram da odem. Moram. Nemam izbora. Nisam čak uzela ni kaput pre nego što sam istrčala u hladnu nod. Taksije stigao kao što je i rečeno, skoro čim sam izašla na ulicu, i nakon što sam izrecitovala adresu vozaču, ostavila sam Dejvidu glasovnu poruku i rekla mu kuda idem i zašto. Ako je ovo zamka i nešto krene naopako, on de bar znati šta mi se desilo. Ko mi se desio. Ponovo sam pokušala da je pozovem. I dalje nije bilo odgovora. Tapkala sam nogom i nagnula se napred na sedištu, pokušavajudi da ubrzam auto. Koliko je vremena prošlo otkad mi je stigla poruka? Najviše deset minuta, kako sam mislila. Ali možda nekoliko minuta previše. Da li sam ved zakasnila? Izletela sam iz kola pre nego što su se sasvim zaustavila, dovikujudi vozaču jedno rastrojeno laku nod. Trčala sam uz široke kamene stepenice i drhtavom rukom jako pritisla dugme zvonca. Čula sam kako zvoni s druge strane, ali nisam videla nijedno upaljeno svetlo u prizemlju. Ponovo sam pritisla dugme, držedi ga pet sekundi ili duže, ali i dalje ništa. Čučnula sam i provirila kroz otvor za pisma. „Adel? To sam ja!“ Opor vonj nahrupio je prema meni. Dim? Na suprotnom kraju hodnika, iz unutrašnjosti kuhinje, videla sam narandžasti treptaj. O, sranje! O, jebem ti! Požar. Šta je ono Adel rekla? Ona de ispraviti sve? Da li je mislila na svoje roditelje ili na Roba? Njena porodica poginula je u požaru, a došlo je do požara i u cvedari gde je ona radila. Da li je to njena zamisao? Da li je samoubistvo vatrom Adelin način da nekako sve izgladi? Još jednom sam pozvonila, lica zažarenog od panike, a onda sam se setila ključa i počela da preturam po saksiji, kopajudi duboko po zemlji pre nego što sam shvatila da ga tu nema. Uzela ga je. Nisam mogla da uđem.

235


Nisam znala šta da radim. Šta ako ona nije unutra? Šta ako pokušava da dovede do mog hapšenja zbog paljevine ili nečeg takvog? Mada, nasuprot tome, šta ako je gore u svojoj sobi, drogirana, i čeka da izgori ili se uguši, ili kako god ved ljudi mogu da umru u požarima u kudi? Zalupala sam po vratima. Ona je bila tako blizu, a ipak tako daleko. Tako blizu. Pomislila sam na druga vrata. Sada sam blizu. Možda to mogu da uradim odavde. Sela sam na gornji stepenik i naslonila se na trem, smestivši se u uglu. Duboko sam udisala, drhtavo na početku, a zatim sve ravnomernije. Razbistrila sam um i fokusirala se na srebrnasta vrata. Postajala sam sve bolja u ovome pošto se nisam više plašila. Sada mogu da ih pozovem umesto da mi dođu netražena. Kada su ivice jarko zasijale u tami iza mojih očiju, zamislila sam Adelinu spavadu sobu. Slika je bila jasna. Boja na zidovima, zelenilo šume opteredene krivicom. Toalet u uglu. Svežina vazduha između starih cigala. Ogledalo na zadnjoj strani ormara. Videla sam ga vrlo jasno, a onda sam odjednom prošla kroz vrata i… … i našla sam se tamo, lebdedi iznad sobe. Bilo je mračno, ali mogla sam da vidim Adel kako leži na krevetu, nepomična i savršena u svilenoj pidžami krem boje. Nije bilo ni traga od pilula, niti vode s kojom ih je popila, ali mogla sam da osetim užasnu prazninu kako zrači iz nje, kao da je ved mrtva. Sivo mrtvilo visilo je u vazduhu oko njenog tela, dok su prvi pramenovi dima počinjali da se penju dole iz hodnika. Ona je otišla, shvatila sam. Nije bila mrtva, ved je izašla iz tela. Nije želela da oseda kako umire. Nije želela da bude tu kada se to desi. Da li se uplašila i predomislila se? Panika u poslednjem minutu? Da li se to dogodilo s njenim roditeljima? Prišla sam joj bliže dok je pucketanje dopiralo iz prizemlja. Požar nije tih kada se širi, a po zvucima koje sam čula, ovaj se širio brzo. Trebalo je da pozovem vatrogasce. Trebalo je da pozovem policiju. Trebalo je da uradim nešto konkretno. Neki komšija de uskoro primetiti vatru, ali bide prekasno. Kako god da je Adel pokrenula vatru, ona se razbuktala. Morala sam da je izvučem iz kude. Automatski sam posegla za njom, ali nisam imala stisak, bila sam nematerijalna, bila sam samo energija. Šta sam mogla da uradim? Kako sam mogla da je izvučem odavde? Pala mi je na pamet jedna misao, pribrana i jasna, kao da je nedostatak telesnih hemijskih reakcija izbrisao moju paniku. Bila je to suluda pomisao i nisam znala da li je to uopšte bilo mogude, ali to je možda bila moja jedina šansa da je spasem.

236


Njeno telo je prazno. Ja sam ovde. Trebalo bi mi samo tri-četiri minuta da strčim niz stepenice i izađem iz kude, a onda bismo obe bile na sigurnom. To je bilo jedino što sam mogla. Uskoro de stepenice biti neprohodne. Cela kuda imala je drvene podove. Lakirane. Koliko brzo de oni goreti? Zagledala sam se u njeno telo, i dalje pomalo iznenađena njenom lepotom, a onda pomislila na njene oči. Kestenjastosmeđe. Zamislila sam da gledam njima. Kako bi bilo biti unutar te kože, zategnute, čvrste i tako glatke. Zamislila sam da sam Adel, da sam kliznula u to telo, da ga kontrolišem, i onda – baš kada sam osetila silovit potres negde u srži svog bida, osedaj da nešto užasno nije u redu – našla sam se u njoj.

56 POSLE „Nije pomenula požar u kudi svojih roditelja u pismu koje je ostavila“, rekao je inspektor Patison, „ali u izveštajima se tvrdi da je izbio u razvodnoj kutiji.“ Bio je to stamen i zdepast čovek, čije je odelo videlo i bolje dane, ali u očima mu se video umor od sveta, koji je pokazivao da je dugo u policiji. Bio je pouzdan. Bio je pribran. Ljudi su mu verovali. „Požar koji je podmetnut u vašoj kudi, doktore Martine“, nastavio je, „takođe je izbio u ormaridu s električnim vodovima u kuhinji, tako da možda u tome postoji neki pokazatelj ko je krivac.“ „Da li se zna šta je upotrebila?“ upitao je Dejvid. Bio je bled i izgledao ispijeno, kao što obično i izgledaju ljudi u stanju šoka, ali je takođe bio duševno rastereden. Naravno. Tra-la-la, zla vešticaje mrtva. „Kuhinjske krpe natopljene terpentinom.“ Dejvid je klimnuo glavom. „To ima smisla. Nedavno je krečila.“ „Našli smo pismo koje je napisala – neka vrsta priznanja – na vašem pisadem stolu. U njemu je potvrdila sve što ste rekli u vašoj izjavi detektivu inspektoru Vignalu u Pertu. Bacila je telo Roberta Hojla u bunar na svom imanju, a tada je nosila vaš sat. Dobili smo potvrdu iz Škotske da je telo pronađeno. Razume se da je u stanju potpunog raspadanja, ali očekujemo zubne kartone da potvrdimo identitet. Takođe, s obzirom na način na koji je vaša supruga umrla – preterana doza heroina – isti uzrok smrti koji je navela i za gospodina Hojla – izgleda kao da

237


je pokušala da izvrši neku vrstu popravke. Možda je imala nečistu savest u oba slučaja, i njenih roditelja i gospodina Hojla.“ „Ali odakle joj heroin?“ upitao je Dejvid. „Ona je bila mnogo toga, ali zaista nije bila narkomanka.“ „Entoni“, rekla sam ja, kao da mi je ta pomisao upravo pala na pamet. Grlo me je i dalje veoma bolelo od dima i zvučala sam promuklo. „Entoni Hokins. Nekoliko puta sam ga videla kako se mota okolo. Možda ga je od njega nabavila?“ „Hokins?“ Inspektor je upisao prezime. „Moj pacijent“, rekao je Dejvid. „Zapravo, moj bivši pacijent. Narkoman i opsesivna ličnost. Pojavio se jednom ispred kude.“ Tada sam ja ugrabila priliku da nastavim. „Adel je otvorila vrata. Možda se njegova opsesija prenela na nju. Adel je – bila je – veoma lepa.“ „Razgovarademo s njim. Što se tiče pisma vaše žene, napisano je njenim rukopisom i na njemu su samo njeni otisci, tako da nema sumnje da ga je ona sama napisala.“ Podigao je pogled. „Što su veoma dobre vesti za vas. Mada imate i ludu sredu što nije nestalo u požaru.“ „Tipično za Adel“, rekao je Dejvid s gorkim poluosmehom na licu. „Čak ni u svojim poslednjim trenucima nije mogla sasvim da me pusti.“ Ja jedva da sam slušala. Mogla sam da mislim samo na to da me Dejvid drži za ruku i čvrsto je steže. Nisam se tako osedala odavno. Prošle nodi, iako smo bili ved tredi dan u policijskom čistilištu, vodili smo ljubav, smejali se, osmehivali jedno drugom i čvrsto se grlili. Osedala sam se kao da sanjam. „Da li de Dejvid morati u zatvor?“, zabrinuto sam upitala. „Ne mogu to da komentarišem dok istraga ne bude završena. Tada de, ako bude podignuta zvanična optužnica, vaš advokat biti obavešten o tome. U svakom slučaju, postoje olakšavajude okolnosti. Ona je bila u rastrojenom stanju u vreme smrti gospodina Hojla, a on je pokušavao da je zaštiti. Međutim, i da je ta smrt bila samo nesredni slučaj, i dalje je tu činjenica da je Adel sakrila telo, a Dejvid je bio upoznat s tom činjenicom.“ „Znam“, rekao je Dejvid. „Nedu poricati ništa ako bude tužbe za to.“ „A pretpostavljam i da se u skorije vreme uopšte nedete baviti psihijatrijom?“ Patison je izgledao saosedajno. Od svih optuženih koje je video u godinama provedenim u službi, izgleda da je Dejvid najmanje ličio na kriminalca. „Ne“, potvrdio je Dejvid, „mislim da nedu. To je drugi ishod koji sam očekivao. Zapravo, ne smeta mi uopšte. Možda mi je potrebna potpuna promena.“ Tada je pogledao u mene i osmehnuo se, a ja sam mu uzvratila osmehom toliko širokim da sam mislila da de mi se lice rasprsnuti. Nije bilo

238


potrebe da skrivamo naša osedanja pred policajcem. Naša veza, ljubav, sve je to bilo u pismu. Ja bih to morala da znam. Ja sam ga napisala. Odgurnula sam s lica plavu kosu, na koju još nisam bila naviknuta, dok smo izlazili iz policijske stanice. Luizino telo – moje telo – i dalje je izazivalo čudan osedaj. To što sam odjednom nosila tri kilograma viška usporavalo me je malo u početku, ali uživala sam što imam vede obline, a ako se one dopadaju Dejvidu, onda du ih i zadržati. Ipak, njoj su definitivno trebale naočare za daljinu. Ne verujem da je to shvatala. Luiza, kako je bila savršena. Kako je divno nastupila. A morala sam i sebi da odam priznanje. Moj plan je savršeno sproveden u delo. Posle mog neuspelog pokušaja da kupim drogu u onom odvratnom podzemnom prolazu, koji se završio sa šljivom ispod oka i time što sam skoro ostala bez tašne, Entoni Hokins mi je sam pao u ruke i bilo mu je toliko drago što postoji nešto što može da uradi za mene. Droga, igle, nabavio je sve što sam htela. Vežbala sam s heroinom pa sam znala koliko tačno smem da ga ubrizgam – između nožnih prstiju, tako da nije ostalo nikakvih vidljivih tragova – a da smesta ne upadnem u stanje omamljenosti. Vežbala sam to i onog dana kada se Luiza pojavila i pripisala moje stanje pilulama. Neočekivana dodatna prednost. Pripremila sam sve za izbijanje vatre, ali nisam je zapalila. Kada je kucnuo odgovarajudi čas, rečito sam otkucala svoju nameru da se ubijem. Posmatrala sam je. Videla sam kako je pokušala da me vidi i odustala. Baš pre nego što se taksi zaustavio ispred kude, zapalila sam vatru i otrčala na sprat. Na prvi zvuk zvona na vratima, ubrizgala sam heroin tačno koliko je trebalo, a onda sakrila ostatak droge ispod kreveta, gde sam ved stavila i par Dejvidovih hirurških rukavica. Prošla sam kroz druga vrata. Videla sam je napolju. A to je bio najnezgodniji deo zadatka. Da izaberem pravi trenutak, kada ostane prazna, da uđem u nju. Čekala sam na prvi drhtaj koji bi mi pokazao da nešto nije u redu. Vibraciju vazduha iza mene, koja de mi dati na znanje da ona ulazi u moje telo. Da se povukla nazad u svoje telo, onda bih ja sigurno bila izbačena iz njega. Ali sreda je na strani hrabrih i njena koža postala je moja. Dohvatila sam ključ sa ispusta iznad vrata, gde sam ga sakrila i potrčala uz stepenice kroz sve gušdi dim. Ona je blago ječala na krevetu, zastakljenog pogleda. Neočekivana doza heroina uvek to uradi devojci. Malo se pribrala kada me je videla. Luiza je bila tamo, iza mojih očiju, gledala me je u svom telu. Tada se uplašila, uprkos tome što je bila urađena. Mislim da je pokušala da izgovori moje ime. U svakom slučaju,

239


nešto je prokrkljala. Nisam zastala da se oprostim sa njom. Nismo imale vremena za to. Navukla sam rukavice i izvadila špric sa ostatkom droge. Ubrizgala sam je između njenih/mojih nožnih prstiju. Onda je usledilo laku nod, dušice i pobedničko klicanje. Bacila sam špric na pod, gurnula rukavice u džep, da ih se Otarasim kasnije, a onda je podigla, zahvaljujudi sebi, zato što sam postala toliko mršava, i zahvaljujudi njoj, što je bar malo išla u teretanu. Onda sam je napola odnela, a napola odvukla niz stepenice napolje u nod. Tada su sirene ved zavijale u mraku, a mala stara dama iz susedne kude stajala je na ulici u kudnoj haljini, stežudi u naručju svoje psetance, koje je kevtalo. I to je bilo to. Kada su se pojavili vatrogasni kamioni, ispričala sam vatrogascima za poruku i kako sam iskopala rezervni ključ iz saksije i ušla da pokušam da je spasem. Ipak, do tada je ved bila mrtva. Verovatno je umrla na pola puta niz stepenište. Zbogom, Adel – zdravo, Luiza! Ako volite nekoga, oslobodite ga. Kakva gomila gluposti!

57 ONDA „Radila sam to kada su mi roditelji umrli“, rekla je Adel. Ležali su opruženi ispred vatre, pored ostavljene Šekspirove knjige, iz kojih im je čitala naglas. „Jednostavno sam svuda letela. Kao da sam vetar ili tako nešto. Lebdela sam iznad prirode.“ Vratila je džoint Robu, mada njemu nije ni trebao. On je jurio zmaja, kako je on to zvao. Popušio je malo heroina. Bar ga nije ubrizgao. I to je ved nešto. „Počelo je kada sam bila mala“, nastavila je. „Čitala sam o lucidnom sanjanju u jednoj staroj knjizi koju mi je Dejvid dao, a onda sam jednom uspela u tome, i počela je čitava ta druga ravan. Isprva sam to mogla samo kada spavam. Možda je to bilo zbog hormona ili nečeg takvog. Možda nisam imala takvu mentalnu kontrolu kao dete. Ali, bože, uvek je bilo čudesno. Ta tajna veština. Na početku su to bila samo mesta koja sam mogla da zamislim. I na početku uopšte nisam mogla da odem mnogo daleko. A onda, kako su godine prolazile, postajala sam sve bolja u tome. Ili je to postajalo prirodnije ili tako nešto. Sada to mogu da uradim za treptaj oka, i odletim. Jednom sam probala da ispričam Dejvidu o tome, ali on mi

240


se samo nasmejao. Mislio je da se šalim, ili šta ved. Tada sam znala da nikada nede poverovati u to, ne stvarno. Zato sam to čuvala u sebi dok nisam upoznala tebe.“ „Zbog toga nisi htela da spavaš“, rekao je Rob. Uzeo ju je za ruku i stegao je, a osedaj je bio dobar. Bio je dobar osedaj što može da priča o ovome s nekim. Da sve to podeli. „Da“, potvrdila je ona tiho. „Bila je to moja greška što su moji roditelji poginuli. Vatra je izbila slučajno, šta god neko rekao, ali da, sam bila tamo, a čak i da sam normalno spavala, probudila bih se. Možda sam mogla nešto da uradim. Ali nisam ni pokušala. Bila sam visoko u drvedu i gledala sove, i šumu, i sav život koji se pojavljuje nodu.“ „Ponekad se sranja dešavaju“, rekao je Rob. „Moraš da ostaviš to za sobom i nastaviš dalje.“ „Slažem se“, odgovorila je ona. A onda iskrenije: „A ne mislim da bih mogla da prestanem s tim da sam pokušala. To je deo mene. Onoga što ja jesam.“ „Dakle, u tome je problem s drugim vratima“, zaključio je. „Ved sam ih nekoliko puta video, ali su me zbunjivala. Pisao sam o tome u svesci.“ „Zašto mi ništa nisi rekao o tome dosad?“ „Nisam hteo da misliš da sam lud.“ Ponovo mu je stegnula ruku. Volela je Roba, zaista jeste. A Dejvidu se možda nije mnogo dopadao – mogla je to da primeti, iako ništa nije rekao – ali bila je sigurna da de mu se s vremenom dopasti. „Pa, ako si lud, onda si lud kao ja“, rekla mu je, a zatim su se nasmejali. Bila je sredna. On je bio sredan. A Dejvid je bio divan. Njena bududnost izgledala je tako blistavo. „Volim što ti takođe možeš to da uradiš. To je sjajno.“ „Hej“, odvratio je Rob otkotrljavši se u stranu i pridigavši se na lakat. „Trebalo bi nešto da probamo. Nešto stvarno jebeno ludo.“

58 ROB Stajali smo pored groba držedi se za ruke. Polagali smo prošlost na počinak time što smo ovde. Izgovarali svoje zbogom. Bilo je malo toga da se vidi, samo ime i dva datuma. Šta je drugo Dejvid mogao da ureze tu na taj nadgrobni kamen od crnog mermera? Voljena supruga? Teško. U svakom slučaju, to jeste Adelino telo, ali zapravo je Luiza ta koja je sahranjena na ovom parčetu zemlje.

241


Jadna draga Adel. Moja tragična Uspavana Lepotica. Tako slatka i ljubazna, a ipak tako jednostavna. Voleo sam je na svoj način, stvarno jesam. Ali to je bilo kao i s Romeom i Julijom. Romeo je mislio da voli Rozalindu dok nije video Juliju. Neke ljubavi su tako modne da zbrišu sve drugo. Sedam se svega otkad sam prvi put video Dejvida. Adel na šljunkom posutoj stazi, sva devojački ushidena, i ja, pozadi, u senci na stepenicama, pun ljutnje zbog njegovog predstojedeg upada u naš raj. A onda je on izašao iz tih izlupanih starih kola i bio je… otkrovenje. Na trenutak nisam mogao da dišem. Osedao sam se istovremeno zaslepljeno i prosvetljeno. Bila je to ljubav na prvi pogled – ljubav koja nikada ne može da umre. Adel i sva njena blaga ljubaznost izbledeli su u poređenju s tim. Ono što sam osedao prema njoj bila je samo prašina na vetru. Nestalo je u sekundi. Dejvid je bio jak. Pametan. Sviđao mi se njegov tihi nastup. Sav taj mir. Najzad sam razumeo zašto ga je Adel toliko volela, ali sam takođe istog trenutka mogao da vidim i da de ga ona sputavati. Ona je bila previše oštedena za nekoga tako sjajnog kao što je Dejvid. Njemu je trebao neko ravan njemu. Trebao sam mu ja. Jedva sam mogao da govorim celog vikenda, samo sam mrmljao odgovore na njegova pitanja ili pravio potpunu budalu od sebe pokušavajudi da budem zabavan, želedi da Adel jednostavno odjebe, da se ne mota više unaokolo i ostavi nas same, da bih mogao da uživam u njegovom prisustvu. Tada sam znao da moram da ga imam. Morao sam. To je bila sudbina. Ležao sam budan obe te nodi, slušajudi ih kako se smeju i tucaju, i to me je peklo. Hteo sam da osetim te snažne farmerske ruke na svojoj koži. Pomislio sam na pušenje koje sam odradio bolničaru u Vestlandsu i zapitao se koliko bi sjajno to bilo uraditi s nekim kao što je Dejvid. S nekim koga obožavam. Hteo sam da dodirnem Dejvidove ožiljke i podsetim ga kako bi, da nije bilo nje, i dalje bio netaknut. Prošao sam kroz druga vrata i posmatrao ih neko vreme, mučedi sebe prizorom njegovih snažnih leđa dok se zabijao u nju. Želeo sam da osetim tu strast. Tu ljubav. To telo kako zabija strast u moje. Kada se vratio nazad na univerzitet, osedao sam se kao da mi je duša istrgnuta. Osedao sam se prazno. Nisam želeo da živim bez njega. Zašto bi ga Adel imala? Cmizdrava i slaba Adel, koja ništa ne ceni? Koja uzima njegovu ljubav zdravo za gotovo? Koja ima sav taj novac, a nije je čak ni briga za to? Kada bih ja imao sve to, i Dejvida, pobrinuo bih se da njegov život zablista. I tada mi je to palo na pamet. Moj jednostavni i zastrašujudi plan. „Hodemo li?“, rekao sam i nagnuo se da ga poljubim Luizinim punim usnama.

242


Klimnuo je glavom. „Mora da je Adamu sada ved dosadno.“ Odšetali smo se po kasnom popodnevnom suncu nazad do kola i ja sam razmišljao koliko je život zaista divan kada si zaljubljen. Lakše je nešto raditi kada to radite po drugi put. Bilo je lakše s Luizom. Bojao sam se samo od promenljivih faktora. U slučaju Adel, bojao sam se da nede upaliti čak ni kada je pristala na moju ludu zamisao. Hajde da vidimo možemo li da zamenimo tela! Samo na minut! Zar se nikada nisi zapitala kako je to imati doku? Luiza se naravno nikada ne bi složila s tim, ali Adel je bila mlada, a poznato je da su mladi glupi – bila je urađena i bilo joj je drago što najzad ima nekoga s kim deli tajnu. I razume se, dopadao sam joj se. Savršene okolnosti. Uzeo sam taman dovoljno droge, ali ne dovoljno da primeti da se koncentrišem. Otišli smo u šumu smejudi se – šta je ono beše rekla? Ako ved izvodimo vudu magiju, to treba da bude nodu, na proplanku u šumi. To je bilo to. A onda smo se zamenili. Napustili smo svoja tela, izbrojali do tri i zamenili se. Nije znala šta ju je pogodilo. Povremeno pudkanje džointa nije bilo nikakva priprema za udarnu snagu heroina. I za nekoliko sekundi, igla je bila unutra. Preterana doza bila je ubrizgana. Baš kao što sam ubio i Luizu. Zbogom, Robe – zdravo, Adel! Bilo je iscrpljujude odvudi telo do bunara. Ženska tela su tako slabašna, a ja nisam bio spreman za to. Suvo lišde i blato lepili su mi se za farmerke, a moje slabo telo bolelo me je dok mi se znoj hladio na vlažnom i svežem vazduhu. Očekivao sam da svet bude drugačiji posle toga, ali sve je izgledalo isto. Jedino sam ja bio drugačiji. Sat koji je pao s njom u bunar bio je sredna slučajnost. Nije me bilo mnogo briga. On ga je dao njoj, a ne meni. Nije me bilo mnogo briga ni što ostavljam svoje telo da tamo trune. Nikada mi se nije sviđalo. Nikada nije odražavalo ono što sam ja iznutra. Bio sam daleko blistaviji od te mlitave i pegave ljušture. Ipak, sačuvao sam svesku. Moju jedinu vezu sa starim životom. Istrgao sam stranice o drugim vratima – nisam smeo dozvoliti da ih Dejvid slučajno pronađe – a onda je sakrio u kutiji sa stvarima zaostalim iz života Adelinih roditelja. I dalje je čuvam. Ko zna kada bi ponovo mogla tako zgodno da posluži? Možda opet hode. U kasnijoj fazi nisam se baš sjajno nosio sa zamenom tela s Adel. Trebalo je da pokazujem više tuge i kajanja zbog tela u bunaru. Mislim da je to bio prvi znak za uzbunu za Dejvida. A onda, naravno, užasno otkride trudnode. Imao sam dovoljno problema da se prilagodim svim ostalim hirovima ženskog tela, a naročito na menstruaciju, i nije bilo šanse da budem spreman za čitavo novo ljudsko bide koje raste u meni. Takođe, to je bilo Adelino dete, a ne moje. Nisam

243


želeo nijedan deo nje u svom novom i čudesnom životu s Dejvidom. Povrh toga, nisam znao dovoljno o Adel. Njihovu istoriju. Ništa od toga nije bilo na mojoj strani kada je Dejvid trebalo da me zavoli. Morao sam da glumim previše nervnih slomova kako bih ga zadržao, a onda, naravno, i da pribegnem pretnjama. Ovog puta je drugačije. Dejvid nije tako dobro poznavao Luizu, a ja sam posmatrao i učio i pamtio njen život; njene hirove, njen ukus, njen humor. Ipak, on me sada voli, mogu to da vidim u njegovim očima. Oslobođen je prošlosti. Možda du mu ovoga puta roditi i bebu. Da nas učinim pravom porodicom. „Gde hodeš da idemo na medeni mesec?“, upitao je kada smo se vratili u kola. „Izaberi bilo koje mesto koje želiš.“ Venčali smo se pre nedelju dana, samo nas dvoje kod matičara. Na dan kada je Adel u mom prvobitnom telu bila sahranjena na usranom malom groblju u Edinburgu. Ali tek sad, pošto smo obojica bili zvanično slobodni da radimo šta hodemo, počeli smo da razmišljamo o onome što sledi. Pretvarao sam se da na trenutak razmišljam o njegovom pitanju. „Orijent ekspres“, rekao sam. „A onda možda krstarenje.“ „Ti mrziš brodove“, začuo se glasid sa zadnjeg sedišta i nisam morao ni da se okrenem da vidim mračan pogled u Adamovim očima. On je znao da nešto nije u redu sa mnom, samo nije mogao da shvati šta. „Uvek si govorila da mrziš brodove“, tvrdoglavo je ponovio. „Samo se glupira“, rekao sam i stegao Dejvidu butinu. „Mislim da brine da deš me odvesti od njega.“ Škrgutao sam zubima dok sam se osmehivao. Postojala je još jedna mala prepreka do naše srede, koju je trebalo prevazidi. Dejvid možda nije dobro poznavao Luizu, ali Ijan i Adam jesu. Te veze moraju biti presečene. Bilo je lako prekinuti prijateljstvo sa Sofi – to je rešila mala napomena njenom mužu o njenim neverstvima – ali Adamov odlazak iz mog života morade da bude dramatičniji. Ne bi trebalo da bude previše teško to srediti. Deca su poznata po tome da su sklona nesrednim slučajevima. U svakom slučaju, bol može dodatno da zbliži ljude, zar ne? „Volim te, Luiza Martin“, rekao je Dejvid pokredudi motor, i tada smo se odvezli ostavljajudi prošlost za sobom. „I ja volim tebe, Dejvide Martine“, rekao sam. „Više nego što deš ikada znati.“

244


ZAHVALNICE Bože, tako je teško znati odakle da počnem s ovim, jer je spisak ljudi kojima moram da zahvalim dug i zahteva skrušenost. U Velikoj Britaniji zahvaljujem mom sjajnom agentu i prijateljici Veroniki Bakster u Dejvidu Hajamu, a takođe i celoj ekipi za prodaju prava u inostranstvu, koja je obavila tako dobar posao u prodaji knjige Iza njenih očiju u različitim zemljama. I naravno, jedno ogromno hvala i svim urednicima koji su je kupili! Večni sam dužnik Nataši Bardon, mojoj urednici u Harper fikciji, što mi je dala šansu da joj predstavim svoju knjigu, a zatim što je toliko zagovarala njeno objavljivanje. Isto se odnosi i na promoterske i reklamne timove, umetničko odeljenje i sve ostale koji su bili toliko entuzijastični. Vrlo sam sredna što imam novi zajednički dom sa svima vama. U Sjedinjenim Državama veliko hvala Grejn Foks iz Flečera i kompanije što su obavili tako sjajan posao i zadržali tako hladnu glavu dok sam ja cvilela i kikotala se u toku čitavog procesa, i oduševljena sam što su Flatajron buks moj novi dom u toj zemlji. Veliko hvala mojoj urednici Kristin Kopraš što je htela ovu knjigu i imala vere u nju, a takođe i Ejmi Ajnhorn za podršku. Ponovo, kao i u slučaju Harper fikcije, zahvalna sam celoj ekipi u Flatajronu za divnu saradnju i nikada ne bih mogla da poželim bolje ljude. Nadajmo se da je moja knjiga opravdala trud svih vas. Imam srede što imam sjajne urednike, koji su mi davali odlične primedbe. Ova knjiga je mnogo bolja zahvaljujudi vašem utkaju. Takođe moram da zahvalim Bariji Ahmed, mojoj drugarici, što mi je ukazala, nakon što je pročitala knjigu posle nekoliko uredničkih čitanja, da sam navela bolnicu u Pertu u Australiji umesto u Pertu u Škotskoj. Odlična primedba!

245


O AUTORKI Sara Pinboro rođena je 1972. godine u Engleskoj. Do sada je objavila preko dvadeset romana i dobitnica je brojnih književnih nagrada. Psihološkim trilerom Pogled ispod obrva dospela je na prvo mesto bestseler liste Njujork tajmsa i Sandej tajmsa. Ovaj roman objavljen je u više od dvadeset zemalja. Sara Pinboro bavi se pisanjem scenarija za BBC i angažovana je na nekoliko televizijskih projekata.

246

Sara pinboro pogled ispod obrva  
Sara pinboro pogled ispod obrva  
Advertisement