Психологија

Page 1

Зоран Павловић, Оливер Тошковић, Ана Алтарас Димитријевић и Зорана Јолић Марјановић

КА

ПСИХОЛОГИЈА

ЕД У

Уџбеник за други разред гимназије и други и трећи разред подручја рада економија, право и администрација


Главни уредник Одговорна уредница Уредница издања Рецензенти

ПСИХОЛОГИЈА Уџбеник за други разред гимназије и други и трећи разред подручја рада економија, право и администрација Проф. др Бошко ВЛАХОВИЋ Доц. др Наташа Филиповић

КА

Доц. др Зоран Павловић, доц. др Оливер Тошковић, проф. др Ана Алтарас Димитријевић и доц. др Зорана Јолић Марјановић

Др Јелена ЖУРИЋ

Проф. др Тамара Џамоња Игњатовић, редовни професор, Факултет политичких наука и Филозофски факултет у Београду Симонида Вукобрат, професор психологије, XV београдска гимназија Наташа Ковжан Кун, педагог Марио ЛАМПИЋ

ЕД У

Дизајн Лектура и коректура Издавач

За издавача Штампа

Споменка ТРИПКОВИЋ

ЕДУКА д.о.о. Београд Ул. Змаја од Ноћаја 10/1 Teл./факс: 011/3287 277; 3286 443; 2629 903 Сајт: www.eduka.rs; имејл: eduka@eduka.rs Проф. др Бошко ВЛАХОВИЋ, директор Ротографика, Суботица

Издање бр.: 2, Београд, 2020. година Тираж: 2000

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:159.9(075.3) ПСИХОЛОГИЈА : уџбеник за други разред гимназије и други и трећи разред подручја рада економија, право и администрација / Зоран Павловић ... [и др.]. - Изд. бр. 2. - Београд : Eduka, 2020 (Суботица : Ротографика). 342 стр. : илустр. ; 26 cm Тираж 2.000. - Регистар. ISBN 978-86-6013-411-2 1. Павловић, Зоран М., 1980- [аутор] COBISS.SR-ID 283140876

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника Решењем број: 650-02-312/2019-03.

Није дозвољено: репродуковање, дистрибуција, објављивање, прерада или друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму или поступку, укључујући и фотокопирање, штампање или чување у електронском облику, без писмене дозволе издавача. Наведене радње представљају кршење ауторских права.


КА

САДРЖАЈ

I ПРЕДМЕТ ПСИХОЛОГИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 1. Шта је психологија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.1. Шта проучава психологија. Предмет, теоријски и практични задаци психологије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.2. Психолошки системи, правци и дисциплине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.3. Психологија и друге науке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

14

14 19 25

II КАКО СЕ ИСТРАЖУЈЕ У ПСИХОЛОГИЈИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 1. методологија научног истраживања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30

ЕД У

2. експеримент у психологији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31

3. неекспериментална истраживања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 3.1 Систематско посматрање и акционо истраживање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 4. важност статистике и математике за психологију . . . . . . . . . . . . . . . . . 34 4.1 Mатематика и душа – нормална расподела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 5. психолошке технике и мерни инструменти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 5.1 Психолошко тестирање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 5.2 Физиолошки мерни инструменти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39 6. квалитативна истраживања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40 7. како од података до сазнања, односно теорије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42

III ПСИХИЧКИ ЖИВОТ: ЕЛЕМЕНТИ, ОРГАНСКИ АСПЕКТИ И РАЗВОЈ . . . . . . . . 47 1. Шта је у нама психичко. Неколико смерница за разумевање и употребу овог појма . . . . . . . . . . 48

2. Има ли психа своје саставне делове. Основнe категорије психичког . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49

3


2.1. Шта је заправо свест . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51 2.2. Измењена стања свести . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52

3. АНАТОМСКЕ И физиолошке основе ума . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.1. Где станује душа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.2. Нервно ткиво . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3.3. Жлезде са унутрашњим лучењем . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

56 56 58 63

КА

4. Основни принципи психичког развоја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 4.1. Шта покреће промене. Однос наслеђа и средине у психичком развоју . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 4.2. Путање развоја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 5. Поремећаји психичких функција и личности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69

IV МОТИВАЦИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 1. Појам мотива и мотивације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76

ЕД У

2. Врсте мотива . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. На животној клацкалици: органски мотиви и мотивациони циклус . . . . . . . . . . . . . . . 2.2. Зашто желимо да будемо с другима. Социјални мотиви . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.3. Зашто желимо да се истакнемо међу другима. Лични мотиви . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

78 79 82 84

3. Редослед мотива по важности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85

4. Како настају мотиви. Развој мотива . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 5. Фрустрације и конфликти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 6. Поремећаји у задовољавању мотива . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88

V ЕМОЦИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94 1. Природа емоција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 2. Теорије емоција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 3. Врсте емоција и емоционалних доживљаја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 4. Развој емоција и емоционалност у адолесценцији . . . . . . . . . . . . . . . . 102 5. Изражавање емоција и емоционална размена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 6. Стрес, анксиозност и психосоматски поремећаји . . . . . . . . . . . . . . . . . 105

4


VI ОПАЖАЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113 1. Шта је опажање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 2. чула у кожи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 116 3. чуло кинестетике и равнотеже . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117 4. ЧУЛА МИРИСА И УКУСА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117 5. чуло слуха . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118

КА

5.1. Физичке основе слуха . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118 5.2. Неурофизиолошке основе слуха . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 6. чуло вида . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120

6.1. Физичке основе вида . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 6.2. Неурофизиолошке основе вида . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122 6.3. Опажање боја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 6.4. Опажање простора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125 7. теорија опажања гешталт . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 128

7.1. Закони груписања делова у целину . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 8. Грешке у опажању . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 128

ЕД У

9, утицај културе и искуства на опажање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131

VII ПАМЋЕЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135 1. Шта је памћење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 1.1. Промене у запамћеном . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137

2. системи памћења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 2.1. Чулно памћење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 2.2. Пажња . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 2.3. Оперативно или краткотрајно памћење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142 2.4. Дуготрајно памћење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144

3. АНАТОМСКЕ И ФИЗИОЛОШКЕ основе памћења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147 4. Заборављање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 4.1. Шта је заборављање и зашто заборављамо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 4.2. Шта доводи до губљења адресе информација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149

5


5. оштећења памћења, амнезија и Алцхајмерова болест . . . . . . . . . . . . 150

VIII МИШЉЕЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 1. Шире и уже одређење мишљења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156 2. Врсте и облици мишљења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158 2.1. Стваралачко (креативно) мишљење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161 2.2. Критичко мишљење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163

КА

3. Улога знања, језика и развојних промена у унапређивању мишљења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164 4. Од уобичајених препрека до поремећаја мишљења . . . . . . . . . . . . . . . . 167

IX УЧЕЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173 1. Уже и шире одређење учења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174 2. Најважнији облици учења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175

2.1. Најпознатији механизми учења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175 2.2. Врсте учења према материји која се учи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182 3. Појава различитих облика учења током развоја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183

ЕД У

4. Тешкоће и поремећаји у учењу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 184 5. ПСИХОЛОШКЕ ПРЕПОРУКЕ ЗА УСПЕШНО УЧЕЊЕ У ШКОЛИ . . . . . . . . . . . . . . . . 186

5.1. Услови успешног учења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186

5.2. Фазе и технике успешног учења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189

X ИНТЕЛИГЕНЦИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 1. Неколико одређења интелигенције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 2. Теорије о структури и врстама интелигенције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199 2.1. Факторске теорије структуре интелигенције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200

2.2. Нефакторске теорије о врстама интелигенција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202

3. Процена индивидуалних разлика у интелигенцији . . . . . . . . . . . . . . . . 205 4. Наслеђе или средина. Контроверзно питање о чиниоцима развоја интелигенције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208 5. Шта значи заостајати или имати тешкоће у интелектуалном развоју. Интелектуална ометеност . . . . . . . . . . . . . . 210

6


XI ЛИЧНОСТ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217 1. Шта је личност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 218 2. Структура личности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 218 3. Динамика личности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 220 4. Периодизација развоја личности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223 5. Теорије личности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225

КА

5.1. Психодинамске теорије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226 5.2. Теорије црта личности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 228 5.3. Хуманистичке теорије личности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230

XII МЕНТАЛНО ЗДРАВЉЕ И МЕНТАЛНИ ПОРЕМЕЋАЈ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235 1. Шта су ментално здравље и ментални поремећаји . . . . . . . . . . . . . . . . . 236

2. Дефинисање менталног здравља . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236

2.1. Како функционише ментално здрава особа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 238 2.2. Како се чува и унапређује ментално здравље . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 228

ЕД У

3. Дефиниција менталног поремећаја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 240

3.1. Ставови и односпрема особама с менталним поремећајем . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 240

3.2. Врсте менталних поремећаја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 240 3.3. Узроци менталних поремећаја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 245

4. Како је могуће помоћи особама с менталним поремећајима . . . 246 4.1. Психотерапија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 247

4.2. Психолошко саветовање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 248 4.3. Ресоцијализација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249 4.4. Кориснички покрет и удружења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249

XIII СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА* . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253 1. Појам, ФУНКЦИЈА И ФАКТОРИ СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 254 1.1. Извори и агенси социјализације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 256

1.2. Облици и врсте социјалног учења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 260 1.3. Ефекти социјализације из биолошког у социјално биће . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 260

* гимназијски програм

7


2. ПРОСОЦИЈАЛНО И АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261 3. ПОЈАМ И ВРСТЕ НАСИЉА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 262 3.1. Карактеристике насилног понашања и особе које трпе насиље . . . . . . . . . . . . . . . . . . 264 3.2. Реаговање на насиље . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 267

XIV КОМУНИКАЦИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 273 1. Појам комуникације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 274

КА

1.1. Сигнали и симболи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 274 2. Врсте комуникације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 275

2.1. Вербална комуникација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 276 2.2. Невербална комуникација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 277 3. Услови успешне комуникације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279

3.1. Процес комуникације . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 279 3.2. Узроци неспоразума у комуникацији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 280 3.3. Асертивна комуникација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 282

ЕД У

4. Средства масовних комуникација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 283

XV ОПАЖАЊЕ ОСОБА И МЕЂУЉУДСКИ ОДНОСИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 289 1. Опажамо ли особе или о њима закључујемо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 290 1.1. Улога емпатије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 290

1.2. Први утисак о особи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 292 1.3. Атрибуција узрока понашања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 293 1.4. Зашто су представе о другима често погрешне . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 293

2. Међулична наклоност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 296 2.1. Ефекат близине . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 296

2.2. Важност физичке привлачности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 297 2.3. Важност сличности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 298 2.4. Љубавни односи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 298

XVI СТАВОВИ, ИНТЕРЕСОВАЊА И ВРЕДНОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 303 1. Шта су ставови. Појам и карактеристике ставова . . . . . . . . . . . . . . . . . . 304 1.1. Функција и деловање ставова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 305 1.2. Врсте ставова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 306

8


1.3. Формирање и мењање ставова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 308 1.4. Пропаганда и јавно мњење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 308 2. Појам и развој интересовања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 310 3. Појам вредности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 313

XVII ПСИХОЛОГИЈА ГРУПА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 319

КА

1. појам групе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 320 1.1. Врсте група . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 321 2. Формирање и развој групе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 325

3. Структура групе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 327 3.1. Руковођење групом . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 328 4. Групна диНаМика и процеси . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 329 4.1. Конформирање и групни притисак . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 329 4.2. Групно решавање проблема и доношење одлука . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 330 5. међугрупни односи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 331 6. Неструктурисане групе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 333

ЕД У

ИНДЕКС ПОЈМОВА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 337

9


ВОДИЧ КРОЗ УЏБЕНИК

КА

На странама које следе наћи ћеш велики број информација. Пре него што започнеш са чи­ тањем, обрати пажњу на елементе које свака лекција укључује и на какву врсту инфор­ма­ ција се њени различити делови односе. То ће ти помоћи да сваку лекцију савладаш у највећој мо­гућој мери.

ЦИЉЕВИ И ИСХОДИ УЧЕЊА На почетку сваког поглавља наведене су главне теме, шта све можеш да научиш и чему ти знање из одређеног поглавља може служити (односно: циљеви и исходи учења).

ЕД У

ПСИХОЛОГИЈА И СВАКОДНЕВНИ ЖИВОТ Кратка прича на почетку поглавља описује неке свакодневне ситуације и поставља питања о којима вероватно и ти размишљаш или их себи постављаш. Свака прича је илустрација онога о чему ће у поглављу бити речи.

ПИТАЊА ЗА РАЗМИШЉАЊЕ Помажу ти да провериш да ли разумеш то о чему се говори у тексту и подстичу те да пажљиво и темељно промислиш о ономе што читаш.

ЗАНИМЉИВА ПСИХОЛОГИЈА Занимљиви кратки текстови упућују те у интересантне резултате психолошких истраживања, податке из историје психологије, описе необичних психолошких појава и слично.

10


КА

ПСИХОЛОГИЈА НА „КЛИК” Адресе интернет страна на којима о теми поглавља можеш нешто додатно да прочиташ или погледаш. Њима можеш приступити и тако што ћеш скенирати кодове (нпр. паметним телефоном) који су дати уз сваки линк.

КЉУЧНИ ПОЈМОВИ На маргини, уз сваку лекцију, на оно што је најважније упућују дефиниције кључних појмова које је потребно усвојити.

ЕД У

КЉУЧНЕ РЕЧИ Најважнији појмови наведени су на крају сваког поглавља.

ПРОВЕРИ СВОЈЕ ЗНАЊЕ На крају поглавља, питања којима можеш да провериш ниво савладаности градива: да ли познајеш основне појмове и чињенице и да ли можеш критички да размислиш и примениш знања. Ту су и предлози за групну дискусију или дискусију на часу.

ПСИХОЛОГИЈА ЗА РАДОЗНАЛ(ИЈ)Е Уколико желиш да нешто више и додатно сазнаш о теми поглавља, потражи књиге које су препоручене на крају лекције.

11


ЕД У КА


I ПРЕДМЕТ ПСИХОЛОГИЈЕ Ово поглавље помоћи ће ти да:

КА

• разумеш чиме се психологија бави и како психолози виде предмет своје науке; • направиш разлику између теоријских и практичних задатака психологије;

• упоредиш како се предмет психологије дефинише у различитим психолошким системима и правцима; • опишеш и упоредиш основне области рада у оквиру различитих психолошких дисциплина;

ЕД У

• наведеш место психологије међу другим, природним и друштвеним, наукама.

Замисли да лежиш поред неке обале, мора или реке. Гледаш у небо, у облаке. Знаш да су об­ лаци само гомила паре, али у једном од њих као да препознајеш главу змаја. Чак можеш да за­ мислиш да је то Шмаух из Толкиновог „Хобита”. У облаку поред овог препознајеш коњаника са подигнутим мачем. Облаци ће се сударити и ти као да гледаш филм, битку витеза и зма­ја. Након судара, облаци су променили облик и ти сада у тој смеси препознајеш лице особе коју во­ лиш. Представа облака је из епске фантастике упловила у драму и прилично променила твоје емо­ ционално стање. Осећаш потребу да позовеш драгу особу и да јој све то опишеш. Ја­вила се и на твоје описе одбрусила да се опет заносиш глупостима и да она то више не жели да слуша и да би најбоље било да је више не зовеш. Небо је постало тамно, или се то теби само тако чинило. Пробај да замислиш шта се све дешавало у описаних двадесетак минута. Твој поглед се задржао на облацима, а твој ум је у њима препознао нешто што је у теби изазвало неко лепо осећање, готово дивљење. Не само да је ум препознао него је направио и прилично кре­ативну причу, која је у теби побудила различите емоције. Емоције су те покренуле да позо­веш некога, али тај неко није делио твоје одушевљење, напротив, то је у њему/њој изазвало потпуно су­ протну реакцију која, је тебе повредила. На крају, можда осећаш потребу да о то­ме са неким попричаш. Описана ситуација предочава само део проблема којима се психологија бави: опажање, есте­ тика, замишљање, креативност, емоције, мотивација, разлике између људи, међуљудски од­ но­си, психолошки проблеми и саветовање... А сада, након гледања у облаке, уживај у читању о свему поменутом и помало о самом себи.


1. Шта је психологија Ко се то бави душом?

• Да ли о њима разговараш са друговима и родитељима?

У свакодневном животу већине људи психолошке дилеме су че­ ста појава. Ми посматрамо понашање других особа и покушавамо да га разумемо; приписујемо себи и другима трајне особине на осно­ ву којих покушавамо да предвидимо будуће понашање; питамо се како треба васпитавати децу, зашто неко „полуди” и како му помоћи ако „лудило” не прође само од себе, или покушавамо да одредимо на кога наша деца личе и да ли ће бити добри ђаци, добри спортисти... На известан начин, сви људи размишљају о психолошким феноме­ нима (појавама), али ћеш у овом уџбенику учити о томе како се њи­ ма бави научно.

КА

• Која психолошка питања себи најчешће постављаш?

ЕД У

1.1. Предмет, теоријски и практични задаци психологије. Шта проучава психологија?

Tермин психологија није, у историјском смислу, тако стар. Мада се састоји из старогрчких речи психе (душа) и логос (наука), скован је тек пре неколико векова. Психологија се сматра једном од нај­ млађих наука пошто је настала у другој половини 19. века, пре скоро век и по.

Слика 1.1. Вилхелм Вунт (седи) са колегама у својој лабораторији за експерименталну психологију на Универзитету у Лајпцигу

14

Обично се сматра да је психоло­гија на­ стала 1879. године када је лекар и фи­лозоф Вилхелм Вунт (Wilhelm Wundt, 1832–1920), професор на Универзитету у Лајпцигу, основао пр­ву лабораторију за експери­ менталну пси­хологију. Осим што су се у њој истражи­вали психички фено­ме­ни, ла­ бораторија је била место где је учи­ла прва генерација експерименталних пси­хо­лога из Европе, Русије и САД (Слика 1.1). Мо­ жда звучи необично да се лабораториј­ско истра­живање везује за психологију, али то је био важан моменат осамостаљивања ове науке, односно, почетак истраживања и сакупљања података, чиме се она одво­ јила од филозофије и постала самостал­на.


Предмет психологије – психички живот људи, тј. психички процеси, особине, доживљаји, стања и њихове манифестације.

ЕД У

КА

Психологија, или „наука о души”, проучава целину психичког жи­ вота људи (а понекад и животиња), али се као посебне целине њеног изучавања могу издвојити: а) психички процеси (сазнајни, емоцио­ нални и мотивациони), б) психичке особине (способност, темпера­ мент, карактер и особине личности), в) психички доживљаји, г) пси­хи­ чка стања (степен будности, свесност, умор) и д) њихова испољавања (у поступцима и реаговању). Циљ овог уџбеника јесте да те упозна с различитим феноменима који спадају у предмет психологије као науке, па ћеш о свим поменутим процесима, особинама и манифе­ стацијама детаљније читати у наредним поглављима. Како сваки од ових елемената има 1) своју доживљајну страну, 2) повезаност с би­ олошким својствима, 3) своје путеве развоја и 4) манифестације по­ ремећаја, наши текстови о психичким функцијама садржаће, кад год је то могуће, управо те четири групе информација. За предмет психологије могу бити заинтересовани и људи којима она није професија: лаици у свакодневном животу или уметници и научници посвећени другим областима. На пример, често чује­мо како возач аутобуса тврди да је добар психолог јер сваког дана на послу види велики број људи па сматра да добро познаје људе. Ме­ ђутим, његово знање је заправо само скуп утисака и веровања и сли­ чно би било да неко од нас каже да је одличан физичар јер сваког дана упозна гомилу атома различитих једињења. За разлику од овак­ вих лаичких уверења, психолози своје утиске, веровања или интуи­ тивне закључке о психичком животу третирају само као идеју која мора бити проверена, а чињеницама сматрају само оно што утврде научним методима. Оно што психологију као науку раздваја од дру­ гих облика бављења психичким појавама управо је чињеница да она свој предмет проучава користећи научне методе. Научна методоло­ гија у психологији може бити слична: 1) природнонаучном истражи­ вању, када тежи објективности (организовањем истраживања чији резултати не зависе од истраживача) и поновљивости (претходно до­бијени резултати могу се опет добити у истим или сличним истра­ живањима), као, на пример, у физици, хемији, биологији...; 2) тако­ званом духовнонаучном истраживању, када у мањој мери тежи објек­ тивности да би у већој мери неки феномен испитала свеобухватније (као што може бити случај у науци о језику, у историјским и правним наукама). На пример, ако желимо да испитамо да ли појава треме зависи од начина испитивања (писмено или усмено), организоваћемо истраживање на двема групама ученика, од којих ће једна одговарати писмено, а друга, на иста питања, усмено. Ако ре­зултати покажу да је друга група лошије одговарала, моћи ћемо да закључимо да се трема у случају усменог испитивања јавља у већој мери и то би био објективан и поновљив резултат, што је приро­д­нонаучни приступ. Међутим, ако бисмо желели да знамо како конкретан ученик, који

Научни метод у психологији – систематичан и логичан начин трагања за новим сазнањима и разумевањем, који мора да садржи нека од следећих својстава: поновљивост и објективност, разумевање и свеобухватност и/или развојност.

15


КА

има проблем са тремом, реагује у тој ситу­ацији и шта трема и испи­тивање за њега лично значе, онда ће нам претходни приступ мало помоћи. У овом другом случају више ће нам помоћи лични описи и доживљаји тог конкретног ученика, без издва­јања једне теме (на­ чина испитивања). Овакви налази неће би­ти објективни нити поновљи­ви јер ће зависити од тренутка испити­вања и од наших личних тумачења, али нам могу помоћи да разуме­ мо проблем који има тај конкретан ученик, што би више одговарало ду­ховнонаучном приступу. Многи људи верују у такозване парапсихолошке појаве: комуникацију мислима на да­ љину (телепатију), покретање предмета снагом мисли (телекинезу) или увид у појаве које је немогуће опазити чулима (енглески Extra Sensory Perception). Међутим, ни психологија ни друге науке нису успеле досад да докажу да ове појаве постоје. Већина описа таквих појава долази из личних доживљавања појединих људи, па заправо не можемо знати у којој мери су ти доживљаји исправни, тачни, а у којој мери су последица погрешног тума­ чења, лошег сећања и слично. Сва досадашња истраживања усмерена на то да се неки од поменутих феномена докаже, нпр. да једна особа пренесе мисли другој без говора, дала су негативан резултат, односно, ма колико неке особе тврдиле да то могу да ураде, у истра­ живањима се показало да заправо не могу. Због тога овакве појаве сврставамо у такозвану псеудонауку (лажну науку), попут астрологије (тумачење хороскопа) или хомеопатије. Ра­ злике између науке и псеудонауке приказане су на Слици 1.2.

ПСЕУДОНАУКА

Следи доказе ма где они водили.

Почиње са закључком, а по­том иде уназад да га потврди.

Прихвата критику.

Непријатељска је према критици.

Користи прецизну термино­ло­гију и јасне дефиниције.

Користи нејасан жаргон да збуни и изврда.

Тврдње су прецизне и ослањају се на доказе

Претеране тврдње које превазилазе доказе.

Правилно разматра све доказе и аргументе.

Oдабира само повољне доказе, ослања се на сведочења или на слабе доказе.

Користи стрoге и поновљиве методе.

Користи мањкаве методе са непоновљивим резултатима.

Своја сазнања дели са другим областима и друштвом у целини

Усамљени индивидуалисти који раде у изолацији.

Прати правила логике при закључивању.

Користи недоследну и неоправдану логику.

Мења се са новим доказима.

Догматична (једнострана, беспоговорна) и непопустљива.

ЕД У

НАУКА

Слика 1.2. Разлике између науке и псеудонауке

16


Психологија – наука која проучава уну­ трашње дожив­ љаје, стања, особине и по­ нашања, те њихов развој, међусобне везе и утицаје, уз употребу специ­ фичне научне методологије и уз поштовање ети­ чких стандарда.

КА

Коначно, психологија садржи и читав низ етичких (моралних) начела и прописа од којих се не сме одступати: да штити поверљи­ вост учесника у истраживањима и клијената у саветовању и психоте­ рапији, да не организује истраживања која би могла угрозити уче­ снике или би за њих била увредљива, да не злоупотребљава моћ коју му професионална позиција може дати када је у питању психолог васпитач, терапеут или руководилац (рецимо, службе за професио­ налну селекцију, која се бави одабиром кандидата за неки посао). Штавише, требало би да психолог у свом раду бу­де пример хумани­ стичког става: као најважнији циљ увек треба да поставља даљи ра­ звој и добробит особа с којима је у професионал­ном односу, али и да непрекидно ради на свом личном и професио­налном развоју. Тек испуњеност ова три услова – јасног предмета проучавања, примене научних метода и поштовања етичких начела – представља оно што чини научну психологију.

ЕД У

Крајем педесетих година прошлог века, Хари Харлоу је проуча­ вао социјално понашање мајмунчића које је претходно изоло­вао та­ко да су били без контакта са родитељима. Резултати су омо­гу­ ћили велики напредак у разумевању настанка емоцио­налног ве­ зивања за друге особе, мен­талних поремећаја и могућег опоравка. Постав­љено је, међутим, и питање да ли смемо намерно да изази­ вамо бол, па и неприлаго­ђено понашање (гризење делова соп­ стве­ног тела, агре­сивност пре­ма другима, сталну уплашеност), код жи­вотиња. Због тога данас имамо, с једне стране, обавезу истра­­ жи­вача да траже потврду етичких комитета (групе научника која проверава да ли истраживања крше моралне норме) да њихова истражи­вања неће угрозити никога, али и, с друге стране, општи покрет за права животиња.

Из оваквог предмета психологије проистичу и њени задаци. С јед­ не стране, психологија као наука има основни теоријски задатак да опише, објасни, разуме и предвиди психичке феномене. На пример, она треба да нам помогне да утврдимо правила и законитости опа­ жања физичког света и других људи, учења, мишљења, или морал­ ног развоја; да објаснимо разлике међу људима или међу групама људи; да ра­зумемо осећања, намере, мотиве у сопственом и туђем по­на­шању; да предвидимо нечији развој или будуће понашање и још много тога. С друге стране, практични задатак психологије јесте да све што је сазнато испуњавањем теоријског задатка буде адекватно приме­ њено тако да би се унапредио квалитет живота. Психолошка сазнања

Снимак овог експеримен­ та можеш да ви­диш уколико у пре­тра­живач Јутјуб уку­цаш „Harlow’s Monkeys”.

Теоријски задатак психологије – опис, објашња­ вање, разумевање и предвиђање унутрашњих доживљаја, по­ нашања и њихо­ вих међусобних утицаја.

17


могу да ти помогну да ефикасније учиш, да боље разумеш своје од­ носе с другима, да јасније увидиш шта у животу желиш... Обављајући свој посао, психолози помажу у повећању радне ефикасности, бира­ ју најбоље кандидате за одређени посао, побољшавају тимски рад, прате развој и прилагођавање деце у вртићу, процењују како треба приступити сваком уче­нику, разговарају са средњошколцима који имају дилеме у вези са својим емотивним животом или са професио­ налном будућношћу, са­ветују особе које се осећају лоше због живота са хроничним здрав­ственим проблемима или са менталним пореме­ ћајима, процењују ко може да добије дозволу за поседовање оружја или возачку дозволу, ко може да усвоји дете, помажу при разводима бракова, утврђују да ли је неко био урачунљив у тренутку извршења кривичног дела...

КА

Практични задатак психологије – примена психо­ лошких сазнања са циљем да се унапреди квали­ тет живота људи.

ЕД У

Психологија није предмет у средњим школама само зато да би млади упознали још једну науку, него и да би от­крили стру­ ку и сазнања која теби и другима могу помоћи на разне начине: да боље разумеш себе и друге, да разумеш разли­ке између љу­ ди, зашто се људи понашају на одређени начин, зашто имају проблеме и шта са њима раде... У штампи, на те­левизији и на интернету можеш пронаћи психолошке теме; је­дан такав при­ мер јесте и филм Добри Вил Хантинг, који говори о адолесцент­ ској кризи и о начину на који психологија може да помогне у њеном превазилажењу. Међутим, уоп­штен и по­пуларан садр­ жај није увек и свакоме од користи. Ако те муче психичке ди­ леме или твој мир нарушавају емоционални про­блеми – обра­ ти се стручњаку! За посету пси­хологу није ти по­требна ђачка књижи­ца, упут или одрасли пратилац. Стид и не­лагодност су нормал­ни, али не дозво­ ли да те поколебају: психо­лози су обучени за рад на поверљивим те­мама и обавезни су да оно што чују од кли­јената чувају као про­фесионалну тајну!

„Добри Вил Хантинг” је филм о адолесцент­ ној кризи и начину на који психологија може да помогне у њеном превазилажењу.

18


1.2. Психолошки системи, правци и дисциплине О три слепа човека и слону1

ЕД У

КА

Кад је реч о дефинисању предмета и метода психологијe, током њене кратке историје није увек било јединства. Истраживачи су на­ глашавали различите аспекте ума, понекад до искључивости, па је дошло и до развоја различитих приступа проучавању психолошких феномена, које зовемо психолошким системима. Психолошки системи – Систем те лаже 2, или можда не лаже? Сматра се да су у историји психологије постојала три велика си­сте­ма. Њих одликује то да су покушали да дају одговор на готово сва важна психолошка питања: структуре, динамике3 и развоја ли­чно­сти, успо­ стављања социјалних односа, законитости у раду сазнајних функција, попут памћења или мишљења итд. Различито дефинисање предмета психологије водило је и разликама у томе које истраживачке методе користи који систем. Први међу њима настао је крајем 19. века и назван је психоанализа. У оквиру овог система, психологија је била дефинисана као проу­ чавање процеса који се непрекидно одвијају у нама а да их нисмо свесни. Ако хоћемо да откријемо тајне личности и да разумемо сва­ ку појединачну особу, психоаналитичари верују да је најважније да проучавамо несвесне процесе, како у раду с пацијентима, тако и то­ ком размишљања (самопосматрања и слободних асоцијација) о соп­ ственим сновима, мислима и понашању (о овоме ћеш детаљно учити у поглављима „Личност” и „Поремећаји”). Размишљање о сопственим мислима, емоцијама, понашању и сличном назива се самопосматрање (интроспекција) и то је на почетку била једина процедура коју су психолози користили да испитују психичке појаве. Слободне асоци­ јације су уведене са појавом психоанализе и представљају процеду­ ру током које особа извештава (прича) о било којој мисли која јој пад­не на ум. Други психолошки систем назван је бихевиоризам, по енглеској речи behavior која значи „понашање”. Пошто је у тадашњој психо­ло­ гији било мало објективних и поузданих сазнања, бихевиористи су покушали да некако уреде целу дисципину и да је приближе осталим наукама, односно да јој обезбеде већу поузданост знања. Због тога су сматрали да предмет психологије треба ограничити само на оно што 1 Прича о томе како су три слепа човека пипала слона са три различите стране и имала потпуно различит утисак о томе како слон изгледа. 2 Песма групе Београдски синдикат. 3 Динамика личности означава све оно што подстиче личност на активност, што је покреће.

Психоанализа – психотерапијски третман, теорија личности и поглед на свет који наглашава утицај несвесног дела личности.

Бихевиоризам – психолошки систем у оквиру којег се предмет психологије своди на опажљиво и мерљиво понаша­ ње, а основним методом се сма­ тра експеримент (о овој методи ћеш читати више у поглављу „О мерењу душе”)

19


КА

ЕД У

Хуманистичка психологија – психолошки систем који тежи истраживању личности у њеној јединствености и целовитости.

је споља видљиво и/или објективно мерљиво. Они су посматрали, бележили и мерили низове подстицаја (стимулуса – С) и последична понашања (реакције – Р), па је њихов приступ називан и С-Р психо­ логија. На пример, подстицај би био јак и изненадан звук, а наша ре­ акција на то био би страх. Пошто су бихевиористи били посебно успешни у проучавању различитих типова учења, прво код лабора­ торијских животиња, а потом и код људи, о неким од њихових експе­ римената читаћеш у поглављу „Учење”. Из њихових сазнања изведен је и специфичан облик психотерапијског третмана – „бихевиорална терапија” – покушај да се људима помогне да превазиђу погрешне обрасце мишљења и понашања које су некада научили и да усвоје нове, флексибилније и ефикасније. Наредни систем, понекад назван и „трећа сила у психологији”, појавио се непосредно након Другог светског рата и назван је хума­ни­ стичком психологијом. „Хуманисти” су предмет психологије дефи­ нисали на најшири могући начин. Сматрали су да психологија мора да проучава целокупну човекову личност, па су развили начине за то да једну особу упознају до танчина (такозвани идиографски ме­ тод). Идиографски приступ подразумева да се једна конкретна осо­ ба анализира и да се истакну њене специфичности. Придавали су велики значај специфично људским феноменима, као што су нпр. вредности, те су због тога мање пажње посвећивали поузданости својих сазнања, а више покушајима да се разуме човек као целина. Клиничку праксу заснивали су на уверењу да особу с проблемом само треба пажљиво слушати и подржавати тако што јој показујемо да разумемо шта осећа. Сва три система дала су велики допринос психологији као науци на два начина: 1) проширујући њен предмет (шта се проучава) и 2) обогаћујући њену методологију, односно начине истраживања ума.

• Који ти је од три психолошка система „најближи”, најзанимљи­вији? Зашто?

Абрахам Маслов био је у младости ти­пичан би­ хевиориста, затим је по­с тао психоаналитичар, да би на крају осно­вао хуманистичку пси­холо­ гију. Зато његови текстови и књиге, међу којима су многи пре­ведени на српски језик, са­држе за­ нимљива схватања и ставове ко­ји потичу из свих психолошких си­стема.

20


Табела 1.1. Психолошки системи

психоанализа

Предмет

несвесно

Метод самопосматрање, слободне асоци­ја­ ције

Оснивачи Сигмунд Фројд (1856–1939)

Назив психотерапије проистекле из система психоаналитичка терапија

КА

Психолошки системи

бихевиоризам

понашање

експериментални (објективност и поузданост)

хуманистичка психологија

целокупна личност

идиографски (ана­лиза једне конкрет­ не особе уз њене специфичности)

Џон Вотсон (1878–1958)

когнитивно-бихевиорална терапија

Абрахам Маслов (1907–1971)

клијентом усмерено саветовање

ЕД У

Психолошки правци. Осим ових система, који су настојали да пруже увид у сва питања психичког функционисања, у историји психологије били су разви­јени покушаји да се објасне само појаве из одређеног домена, као што су мишљење, опажање или развој. Међу њима су се неки посе­бно издвојили по значају. Оснивачи психологије као самосталне науке покушавали су да уз помоћ пажљиво контролисаног самопосматрања (интро­спек­ ције) анализирају мисаоне процесе онако како хемича­ри анали­ зирају састав једињења, па је овај правац назван структурализам. Пред крај 19. века, амерички филозоф Вилијам Џејмс инспи­ри­ сао је истраживања усмерена на утврђивање тога чему не­ка пси­ хичка појава или процес служи, које су им функције, па га и да­ нас сматрамо оснивачем функционализма. Овај правац повезује психологију са теоријом еволуције јер се функције психичких појава разматрају у оквирима њихове еволутивне важности. Непосредно након Првог светског рата, у Аустрији и Немачкој група психолога је сматрала да психолошким процесима, пре свега онима у области опажања, управљају одређени закони који их организују. Најпознатији међу тим законима јесте да целина увек представља више од збира својих делова, па је по немачкој речи за облик, фигуру, односно целину – Gestalt – и овај приступ назван гешталт психологија. О овом приступу ћеш више читати у поглављу о опажању.

• Размисли о томе која би могла да буде функција различитих пси­ хичких феномена: зашто је битно да осећамо бол, чему служе мишљење, туга, дугорочно памћење, морална осећања... Зашто ови процеси могу бити важни у еволуцији људске врсте?

21


КА

ЕД У

Психолошке дисциплине – гране психоло­ шке науке које су усмерене на проучавање одређених аспеката њеног предмета.

Психолошке дисциплине – Многа лица Еве 4. У било којој фази развоја психологије и којем год систему или правцу да су припа­ дали, психолози су истраживали врло прецизно одређене пробле­ ме у оквиру психолошких дисциплина. Све психолошке дисциплине можемо сврстати међу истражива­ чке, које су усмерене на доношење нових сазнања, или примењене, које та сазнања користе зарад решавања одређених за психологију релевантних проблема. И једна и друга група садрже више поједи­ начних дисциплина, од којих ћемо приказати само неке које чине програм већине студија психологије. Овде ћеш наћи њихове кратке описе, а касније ће им у уџбенику бити по­свећена цела поглавља Неки истраживачи посвећени су проучавању особа. Највећи број њих бави се психологијом личности, развојном или социјал­ ном психологијом. Психологија личности је дисциплина која покушава да интегри­ ше појединачна сазнања до којих долазе друге психолошке дисци­ плине и да нам пружи слику о томе од чега се састоји наша личност, шта је по­креће и по чему се људи међусобно разликују. Поред тога, у оквиру ове дисциплине врше се истраживања о личности као це­ лини, утвр­ђују законитости њеног функционисања и конструишу теорије о елементима и динамици личности (ономе што покреће личност). Развојни психолози истражују како се и зашто људи мењају „од колевке, па да гроба”, те како и зашто неке психичке појаве настају, мењају се и нестају током нашег живота. Могло би се рећи да је ра­ звојни приступ део свих других психолошких дисциплина пошто је неку особу или неки феномен немогуће разумети изоловано у вре­ мену ако не разумемо њен развој. Рецимо, када психолог који истра­ жује личност покушава да разуме неку особину, он увек покушава и да сазна када се та особина појављује, шта јој непосредно претходи и да ли се некако временом мења. У оквиру социјалне психологије истраживања су усмерена на жи­ вот појединца с другим људима, на односе међу групама, на утицај група на наше понашање. Ова дисциплина се бави и појавама попут предрасуда, јавног мњења, агресивности и привлачности. Замисли два детета рођена у истој породици. Брзо након рође­ ња она се могу понашати другачије, ступати у другачије односе са чла­новима породице, а касније и са вршњацима. Она су наследила неке начине понашања, на основу њих ушла у другачије односе са околи­ном и на крају се развила у две релативно различите лично­ сти. Ово су процеси које проучавају развојна, социјална и психоло­ гија личности. 4 Филм Три лица Еве, о особи која наводно у себи има више личности.

22


ЕД У

КА

Друга група истраживача проучава психичке процесе. Они нај­ чешће раде у лабораторијама за експерименталну психологију, за Људе неправда уме разлику од малопре описаних дисциплина у којима се рад често од­ јако да заболи, али вија на терену и укључује посматрање, анкетирање или интервјуи­ већина нас мисли сање (о свему овоме ћеш учити у следећем поглављу). да би било немо­гу­ ће да и живо­тиње Биолошка психологија је дисциплина усмерена на проучавање препознају неправ­ повезаности психичких појава са процесима који се одвијају у мо­ ду и буне се про­ згу, чулним органима и жлездама са унутрашњим лучењем, као и на тив ње. Рад Франса улогу наслеђивања у развоју. де Вала, познатог Компаративна психологија заснована је на теорији еволуције и ба­ви приматолога (осо­ се поређењем одређених психолошких процеса код човека и разли­ ба које проучава читих животињских врста – лабораторијских мишева, пацова или па­ примате), показује са, али и примата и мајмуна у зоолошким вртовима или у дивљини. да, по свему суде­ћи, Коначно, когнитивна психологија посвећена је истраживању на­ имамо преви­соко ших сазнајних процеса – опажања, памћења, мишљења, одлучива­ мишљење о себи и ња и многих других. Због великог значаја ових процеса, последњих прениско о њима. година се формира издвојена научна дисциплина названа когнитив­ не науке, а у сарадњи са билошком психологијом често се говори и О Де Валоо когнитивним неуронаукама (ова дисциплина описује однос сазнај­ вом раду са прених и физиолошких процеса). познавањем Замисли сада иста она два детета рођена у истој породици. Мо­же­ неправде код мо се питати који су то процеси у мозгу који су довели до тога да се примата можеш они понашају другачије одмах по рођењу (нпр. једно више плаче, а видети уколико друго је мирније). Који су наследни механизми до тога довели? Да ли у претраживач слични процеси постоје и код других животиња, мање или више ево­ Јутјуб уку­цаш лутивно блиских нашој животињској врсти? Како та два детета виде „Two monkeys свет око себе, како памте разне информације које их окружују, како were paid unequ­ о њима мисле и како све то обједињују у својим релацијама са околи­ ally: Excerpt from ном? Наиме, њихове реакције и доживљавања околине запра­во су по­ Frans de Waal's следица свих ових процеса: опажања, памћења и мишље­ња. А то је TED Talk”. оно чиме се баве биолошка, компаративна и когнитивна психологија. Психолошка пракса – Чему ово служи? А уз то и ради5. Многи психолози не раде као истраживачи, већ у контакту с дру­гим људима покушавају да реше неке конкретне проблеме, то јест да остваре практични задатак психологије. Школски психолози могу, при­ме­њујући открића до­бијена истраживањем процеса уче­ ња и наста­ве, да помажу ђацима да ефикасније уче, да раде на побољшању међу­људ­ских односа у школи (из­међу ученика, наставника и других рад­ника у шко­ли), да дају психоло­ шке савете учени­цима, родитељима и на­ставницима, или да ути­чу на формира­ње обра­ зовне политике чита­вог друштва. 5 Парафраза реченице Дизнијевог јунака Паје Патка. Ту чувену шпицу из цртаног филма мож ­ еш видети уколико у Јутјуб претраживач укуцаш „Чему ово служи? А уз то и не ради”.

23


ЕД У

Филм мо­жеш погледати уколи­ко у пре­ тра­живач Јутјуб укуцаш „Charlie Chaplin Modern Times”.

Психологија рада пред­став­ља дисциплину која може да помогне у избору најбољег кан­дидата за од­ређено радно ме­сто, да понуди на­ чине за мо­тивисање запослених, да осми­сли рекламну кампању за неки производ или да от­крије шта потрошачи желе да им буде по­ну­ ђе­но на тржишту. Ова дисци­пли­ на помаже љу­д има и у ода­б и­р у будућег за­нимања тако­званом про­ феси­оналном ори­јен­тацијом. Ва­ жан део посла психолога у овом до­ мену јесте такозвани менаџ­мент Чарли Чаплин у филму људ­ским ресурсима (HR – human „Модерна времена” resource management). Клинички психолози настоје да помогну особама с менталним поремећајима различитих врста и различитог интензитета. Задајући инструменте за психолошку процену (о којима ћеш учити у следећем поглављу), они помажу да се тачно одреди о каквом је поремећају реч, а могу да се баве и психотерапијом или психолошким савето­ вањем, у болницама или у приватној пракси (о овоме ћеш учити у поглављу о менталном здрављу и менталним поремећајима). Здравствена психологија усмерена је на помоћ особама које се лече од тешких и/или хроничних соматских болести (карцинома, дија­ бетеса, инфаркта...) или су про­шле кроз мукотрпне облике ле­чења. Она такође улаже напоре да повећа свест ста­новништва о ли­чном и јавном здрављу, као и у спречавање настанка болести. Осим ових примењених пси­холошких дисциплина, све се више развијају форен­зичка психоло­ги­ја (примена психолошких сазнања на суду или у полициј­ским истрага­ма), неуро­ психологија, спорт­ска пси­хо­логија, психоло­ гија маркетинга...

КА

Једну од нај­чу­ ве­нијих уметни­ чких илустрација онога чиме се ба­ вила рана психо­ логија рада донео је филм Чарлија Чаплина „Мо­дер­ на времена”.

• Сети се неког свог боравка у болни­ци или посете бли­ској особи која се лечила. Како је то утицало на твоја осећања и распо­ложење? Шта мислиш – како би психолог могао да ти олакша те проб ­ леме? Замисли ситуацију у којој о томе разговараш са психологом и наведи питања која му том приликом постављаш.

24

До 2020. године, по процена­ма Свет­ ске здрав­ствене орга­­ни­зације, депре­сија (стање лошег расположења и изражене пасивности) биће друга најчешћа болест на све­т у (по­сле срчаних обо­љења) – ми­ Брига о здрављу лиони љу­ди ће се лечити од ње у бол­ни­ца­ ма и узи­ма­ти ан­ти­депресиве. Здрав­стве­ битнија је од лечења ни пси­хо­ло­зи су, међутим, утвр­дили да су у трет­ману депре­сије правилна исхрана и редов­но фи­зичко вежбање једнако ефи­ка­сни као леко­ви. Мисли о томе! Бо­ље спречити, него лечити!


1.3. Психологија и друге науке Уједињени опстајемо, подељени пропадамо6

КА

Предмет проучавања психологије има многе аспекте: социјалне, генетичке, еко­номске, породичне, неурофизиолошке, политичке, ме­дицинске, хигијенске, образов­не... Психологија, отуд, дели неке аспек­те свог предмета с другим наукама и дисци­плинама и налази се на њиховом пре­секу, као што је приказано на Слици 1.3. У доба осамо­стаљивања психологије највише се ра­дило на њеном издвајању из фи­лозофије и на удаљавању од уметничких приказа психичких доживљаја и ста­ ња, а данас се психо­логија углавном повезује са другим природ­ним и дру­штве­ ним наукама. Биологија – наука о живим бићима

Лингвистика – наука о језику

Клиничка психологија Биолошка психологија Неуропсихологија Компаративна психологија Развојна психологија Когнитивна психологија Социјална психологија

ЕД У

Психотерапија – начин да се путем разговора помогне особама

Антропологија – наука која проучава људски живот и културу

Психологија

Психијатрија – грана медицине која се бави психичким поремећајима

Психологија личности Психологија рада Школска психологија Здравствена психологија Вештачка Форензичка психологија Спортска психологија интелигенција Социологија Психологија маркетинга – покушај – научно проучавање програмирања друштва интелигентног понашања Филозофија Когнитивне – бави се неуронауке проблемима у вези – проучавање • Наведи која од псиса постојањем, сазнања холошких дисци­ знањем, умом... плина из великог круга повезује псиСлика 1.3. Оквирна схема односа психологије и њених дисциплина хологи­ју са биологиса другим наукама и дисциплинама јом, а која са социо­ логијом или 6 Фраза која се приписује Езопу, из басне Четири вола и лав, а помиње се и психијатријом. у песми групе Пинк Флојд, Хеј ти (Pink Floyd, Hey you).

25


Сажетак

КА

Поред предмета проучавања, психологија и највећи број својих метода и техника дугује другим наукама или их барем дели с њима. Тако је, на пример, експеримент позајмила из физике и других природних наука, самопосматрање (интроспекција) вековима је коришћено у филозофији и различитим религијским и мистичким праксама, систематско посматрање је такође било познато у филозофији, али и у астрономији и етологији (посматрању животиња у њиховим природним стаништима). Психолози најчешће обрађују податке из својих истра­ живања користећи сложене математичке анализе или филозофско-филолошке технике ана­ лизе текста. Ниједан од ових поступака није изворно психолошки, али могућност да се они креативно комбинују психологији доноси огромне потенцијале за занимљива истраживања. О свему овоме чита­ћеш детаљније у следећем поглављу.

Идентитет психологије као науке дефинишу њен предмет, научни ме­ тод и извесни етички стандарди у истраживању и примени.

Предмет психологије

Предмет психологије представљају особине, унутрашњи доживљаји, стања, понашање и њихови међусобни односи.

ЕД У

Психологија

Задаци психологије

Психологија има два основна задатка: теоријски, да истражи све оно што је обухваћено њеним предметом, и практични, да примени резул­ тате истра­живања док помаже људима у различитим животним и рад­ ним окру­жењима.

Психолошки системи

У историји психологије постојала су три посебно утицајна покушаја да се све појаве објасне из једне перспективе. Тако је психоанализа сматра­ ла да је нужно проучавати несвесне процесе, бихевиоризам да треба да се усмеримо на споља опажљиво и мерљиво понашање, а хумани­стичка психологија је као предмет поставила целокупну ли­чност једне особе.

Циљеви психологије

Психологија тежи испуњењу својих циљева кроз активности у оквиру многих дисциплина. Неке од њих су посебно усмерене на истражива­ња, а неке на обављање праксе (мада и у оквиру њих могу да се спрово­де истраживања) у унапређењу добробити људи. У психолошке дисципли­ не убрајамо психологију личности, социјалну, развојну, биолошку, ком­ паративну, когнитивну психологију, психологију рада, школску, здрав­ ствену и клиничку психологију, неуропсихологију, психологију марке­ тинга, форензичку и спортску психологију.

26


предмет психологије научна методологија психологија теоријски задатак психологије практични задатак психологије

психоанализа бихевиоризам хуманистичка психологија психолошке дисциплине

Питања и задаци

КА

I група питања: провери да ли знаш основне појмове и чињенице.

Кључне речи

1. Шта је предмет психолошког проучавања?

2. Који елементи одређују психологију као науку? 3. Који су задаци психологије?

4. На шта су усмерени психоаналитичари, шта је хуманистичка психологија, шта проучавају бихевиористи? 7. У чему је разлика између структурализма и функционализма? 8. Како се деле истраживачке психолошке дисциплине? 9. Шта проучавају развојни психолози?

Ако желиш ДА више сазнаш о овој теми, потражи следеће књиге:

10. Где раде психолози и на којим пословима?

ЕД У

11. Чиме се баве здравствени психолози?

12. Који метод је заједнички за психологију и за физику? 13. Чиме се баве форензички психолози?

II група питања: анализирај, критички размисли и примени.

1. У чему би се огледала злоупотреба професионалне позиције пси­ холога у школи? 2. Шта астрологију и хомеопатију чини псеудонаукама?

3. Са којом психолошком дисциплином је највише повезан рад Де Вала? Због чега? III група питања: провежбај и продискутуј у групи или на часу!

Изаберите једну психичку појаву која вас све интригира. Не­ ка наставник на папирићима напише имена три психолошка си­ сте­ма. Када представници редова извуку папириће, посветите де­сет минута покушају да претпоставите како би тој појави при­ ступи­ли психоаналитичари, како бихевиористи, а како хуманисти.

1. Крстић, Д. (1991). Психолошки речник. Београд: Савремена администрација. Овај речник са­др­жи дефиниције важ­них психоло­ шких појмова, као и био­графије важних аутора из историје психологије у свету и у Србији. 2. Требјешанин, Ж. (2008). Речник психологије. Београд: Стубови културе. Још један речник психоло­шких пој­ мова, савременији и свеобухватнији.

27


ЕД У КА


II КАКО СЕ ИСТРАЖУЈЕ У ПСИХОЛОГИЈИ О мерењу душе

КА

Када прочиташ ово поглавље, моћи ћеш да: • препознаш научне проблеме у психологији;

• опишеш како се изводе експерименти у психологији;

• разликујеш експериментална од неексперименталних истраживања; • разликујеш независне и зависне варијабле у истраживању; • објасниш значај узорка и статистике у психологији;

ЕД У

• наведеш шта су психолошки тестови и да разликујеш прави психолошки тест од новинских тестова или од анкета на интернету; • разумеш да су истраживања у свим наукама повезана и слична.

Ако гледаш анимирани филм „Земља пре почетка времена”, приме­тићеш у њему лик малог Дакија (Ducky). Слатки мали диносаурус у теби ће на први поглед изазвати симпатију, а тек кад изговори своју чувену реплику: „Yep yep yep”, заљубићеш се у њега истог тре­на. Откуд ми то знамо? Тако нећеш реаговати само ти, него већина љу­ди. Мали Даки је осмишљен и нацртан тако да поседује карактеристике које ће код већи­не људи изазвати симпатију и нежна осе­ћања – обло лице, крупне очи, нежан тепајући глас, односно особине које поседују људске бебе. Постоје неке карак­ теристике на које већина људи реагује на сличан или на иденти­чан начин. Без обзира на разлике међу појединцима, неки процеси у нама се одви­јају по истим правил­ностима. С друге стране, између нас постоје велике индивидуалне разлике. Девојчи­ цу Џудит Барси, која је позајмила глас малом диносаурусу Дакију и изговарала оно „Yep yep yep”, убио је у по­родичној трагедији њен отац Џозеф Барси. Мо­ жемо се питати шта је то у том човеку што га разли­кује од већине нас и што га чини способним да учини дело на које већина људи реагује с тугом и огорчењем. Замисли сада да желиш да испиташ неки од проблема које смо управо опи­ сали. На пример, желиш да сазнаш да ли ће обло лице, крупне очи, не­жан те­ пајући глас код већине људи заиста изазвати симпатију. Разми­сли о то­ме како би се то могло урадити.


1. методологија научног истраживања пут у средиште душе

КА

ЕД У

Методологија – дисциплина која описује и развија приступе и начине научног истраживања.

Свака наука развија одређене методе или начине истраживања како би поуздано и објективно испитала појаве којима се бави. Без методологије научно истраживање се не би много разлико­ вало од наших свакодневних размишљања и слободних асоцијација. Замисли да одеш лекару и жалиш се на бол у леђима, а он, уместо да те прегледа или да тражи снимање скенером, почне да пева: „Шта је добро, шта нам треба, кичме, кичме дисциплина”1 и пропише ти три пута дневно читање портала Њуз.нет2. Поред закона, од овак­вих ле­ка­ ра те чува и методологија научног истраживања, захваљу­јући ко­јој смо прилично поуздано успели да покажемо да певање Дисциплине кичме или читање портала Њуз.нет не лечи прехладу, за разлику од антибиотика. Приметићеш да је научни метод, односно неки општи приступи и принципи истра­живања слични или готово идентични у већини наука јер све науке занима да поуздано и објективно испитају одре­ ђене појаве. Ако нешто меримо у лабораторији, употребљавамо различите мер­ не инструменте, а то значи да користимо различите истраживачке технике. О техникама које се користе у психолошким истраживањи­ ма биће више речи на наредним странама.

• Често у свакоднев­ ном животу каже­ мо да истражујемо или разумевамо друге људе. По чему се овакви поступци разликују од нау­ чних истраживања?

Научни метод – општи приступ истраживању, на пример да ли ћемо неку појаву истра­ живати у лабора­ торији у строго кон­тро­лисаним услови­ма или у природ­ном окру­ жењу без строге кон­троле услова.

1 Песма групе Дисциплина кичме. 2 Њуз.нет, сатирични интернет портал.

30

Истраживачке технике – од­ре­ђени поступци који се у сваком приступу истра­живању, одно­ сно у свакој методи, користе како би се нешто испитало.


2. експеримент у психологији Слатке крупне очи

Експеримент – научни метод у коме се једна особина варира (мења), друга се прати (мери), а све остале се држе под контро­лом како не би ути­ цале на ре­зултат мерења.

ЕД У

КА

Као и у другим наукама, и у психологији се често обављају експе­ рименти јер се једино на тај начин могу сазнати прави узроци неке појаве. Замисли да хоћеш да истражиш да ли крупне очи код већине људи изазивају симпатију и одговор затражиш од свог комшије, а он ти каже не. Шта ли значи то његово не? То може значити да те ни­је разумео или да је хтео да ти контрира, а може бити и да заиста тако мисли, само није свестан тога да крупне очи заправо и код њега изазивају симпатије. Према томе, одговор твог комшије неће ти по­ моћи да дођеш до решења. Због тога би овакве елементе (неразуме­ вање питања, склоност људи да контрирају, као и остале ствари које могу да се крију иза одговора комшије, а немају везе с оним што те занима) у истраживању требало оставити са стране. Поступак уклањања или контроле других фактора који утичу на резултат истраживања главна је карактеристика експеримента и то га чини најпоузданијим научним методом. Под особином се сматра све оно што се разликује од особе до особе, односно оно што варира, па отуд и назив варијабла. Ми у ствари испитујемо да ли неке варијабле (зависне) заиста зависе од других (независних) варијабли. На пример, ако бисмо испитивали да ли агресивност зависи од пола испитаника, независна варијабла би био пол, а зависна агресив­ ност. У овом примеру је чак тешко замислити обрнуту ситуацију – да пол зависи од агресивности. Шта би то значило? Побесниш и пoстанеш мушко, или обрнуто, смириш се и постанеш женско. Јасно је да то није могуће, иначе би се људи стално претварали из жена у мушкарце и обрнуто. Дакле, смер би ишао од пола ка агресивности, па кажемо да агресивност зависи од пола. Зашто је експеримент најпоузданији научни метод? Контролом услова заправо неутралишемо утицај свих других особина, што нам дозвољава да тврдимо да је управо независна варијабла узрок про­ мена у зависној. Један од начина би био да са неког сајта, на пример Фејсбука, узме­мо више фотографија и од сваке фотографије направимо вер­ зију са увећаним и умањеним очима, па замолимо групу људи да про­ цени колико им се те фотографије свиђају, на скали од 1 до 5 (Слика 2.1). Притом можемо мерити и неке друге показатеље до­падљиво­ сти, на пример колико дуго испитаници гледају сваку од слика и сл.

Независне варијабле – особине (варија­ бле) које мењамо и чији утицај на друге особине (варијабле) испитујемо.

Зависне варијабле – особине (варија­ бле) које меримо и за које утврђу­ јемо од чега зависе (од којих независних варијабли).

31


Слика 2.1. Систематско варирање величине очију на лицу „познате личности” 3

1 2 3 4 5

1 2 3 4 5

1 2 3 4 5

При тестирању лекова често се користе две групе испитаника – једној се даје лек, а другој пилула шећера која личи на лек да бисмо раздвојили ефекат лека од веровања испитаника да ће им бити боље. Експеримент са контролном и експерименталном (испитиваном) групом – истраживање у коме се на једној групи нешто испитује (на пример група која узима лек), док друга група служи само за поређење (група која узима пилулу шећера).

ЕД У

• Пробај да погодиш које су варијабле независне, а које зависне у истра­ живању утицаја величине очију на симпатије.

КА

Како год истражили поменути проблем, сазнаћемо нешто ново и важно, шта је људима допадљиво, због чега и сл.

3. неекспериментална истраживања Она је изгубила контролу 4

Иако је експеримент најпоузданији научни метод, понекад је те­шко истражити нешто на тај начин. Каквим експериментом бисмо могли да испитамо шта то неког чини способним да убије другу осо­бу, као што је Џозеф Барси убио своју ћерку? Недопустиво је радити истраживање у којем бисмо намерно претварали људе у убице. Испи­тати скло­ност појединих особа да убију веома је важно, како за ра­зумевање људске природе, тако и за третман таквих особа у пракси. Али, као што смо закључили, не мо­жемо тимe експериментисати. Међутим, природа је, на неки начин, већ извршила део ескперимента и учинила нас различитим. Испитујући већ постојеће разлике међу људима, мо­жемо да уочавамо неке везе међу појавама које нас занимају. Како?

3 Мачак у чизмама из анимираног филма Шрек. 4 Контрола (Control), филм Антона Корбијна (Anton Corbijn) о музичару Ијану Кертису (Ian Curtis).

32


Корелација – веза, односно сличност промене две варијабле.

ЕД У

КА

Замисли да једној групи људи измеримо различите психо­лошке карактеристике: депресивност5, емоционалну стабилност6 и агресив­ ност. О начинима на које се мере или процењују ове каракте­ристике прочи­таћеш у делу о психолошким тестовима. Након мере­ња, мо­ жемо да проверимо да ли се те особине од човека до човека мењају на сличан начин. На пример, да ли можда са порастом агре­сивности код људи у исто време опада емоционална стабилност, или можда са порастом агресивности расте депресивност. Везу између особина или корелацију не одређујемо отприлике, већ постоји формула на основу које се израчунава степен сличности између два низа бројева, а тај степен зовемо коефицијент корелације. Овакав начин одређивања везе између појава главна је одлика неек­ сперименталних истраживања. Замисли да неко истраживање покаже да постоји веза између агресивности и емоционалне нестабилности, на пример да су емо­ ционално нестабилније особе агресивније. Да ли бисмо могли да претпоставимо да је нека од тих особина потенцијални узрок друге? Овде треба бити веома опрезан. Код експеримента смо говорили о независним и зависним варијаблама и могли смо релативно лако да закључимо шта од чега зависи. Међутим, то је у оваквом типу истра­ живања тешко. Иако знамо да постоји веза, не можемо знати да ли нестабилност узрокује агресивност или пак агресивност узрокује нестабилност.

Неексперимен­ тална истра­ живања – тип истраживања у коме нема кон­ тролисања додат­ них фактора који могу утицати на појаве које испи­ тујемо, већ само детектујемо везу међу појавама.

3.1. Систематско посматрање и акционо истраживање Гориле у магли 7 Експериментална истраживања нуде високу поузданост закљу­ чака управо због контроле услова. Међутим, та контрола услова може некад да утиче на то да се испитаници понашају дру­ Желећи да испита по­на­шање гачи­је него што би се иначе по­ горила у при­р одним условима, на­шали. Због тога се понекад Дајен Фоси је отишла у џунглу и посматрала по­нашање испитаника посма­ групу горила, којој се временом толико тра у природним условима, од­ приближила да су је гори­ле на неки начин но­сно у условима у којима они сматрале чланицом групе. живе.

5 Депресивност је стање лошег расположења и изражене пасивности (одбојно­ сти према активности). 6 Емоционална стабилност подразумева одређени ниво смирености, уједначе­ ности емоционалног реаговања и смањену реактивност на стрес. 7 Наслов филма о Дајен Фоси.

33


При систематском посматрању намер­но напуштамо контролу услова коју нуди експеримент како бисмо очували природ­ност по­ нашања испитаника. Ме­ђутим, кон­тролу услова не смемо пот­пуно да зане­маримо јер тиме истражи­вање губи сву прецизност и науч­ ност. Због тога је посматрање систематско, тј. од­вија се по унапред утврђеним прави­лима. Тако се најпре што кон­кретније одреди пред­ мет посматрања, на пример покушај комуни­кације две јединке, или сваки конфликт међу јединкама, и то се уписује у унапред при­прем­ љени про­то­кол. Често се понашање сни­ма камером, па се накнадно анализира и то уз помоћ компјутерских програма који аутоматски детектују од­ређена понашања. На овакав начин се по­бољшава пре­ цизност јер посматрачу обично промакну неке реакци­је испитаника (као што судија на терену не може да ви­ди баш све).

КА

Систематско посматрање – истраживање понашања у при­ родним условима у којима испита­ ници живе, уз што веће очување природности понашања испитаника.

• При систематском посматрању нерет­ко се дешава да посматрач буде субјективан, на пример да неко пона­шање забележи као конфликт, а да то заправо није тако. Како би у оваквом поступку могла да се повећа објек­тивност?

Нека истраживања се врше тако што уведемо одређену ин­ тер­венцију. На пример, стари уџбеник психологије заме­нимо новим, а за­тим процењујемо како је он побољшао успех у уче­ њу. Ако након годину дана при­метимо да нешто недостаје, он­ да тај уџбеник додат­но побољшамо. Овим смо изменили уоби­ чајене услове у школи, али не тако да кон­тролишемо све друге варијабле. Као да смо извели пола експеримен­та – променили смо независну варијаблу, али ни­смо контролисали друге по­ тенцијал­не узрочнике који исто тако мо­гу мењати успех у уче­ њу, рецимо нове наставнике и сл. Оваква истраживања зовемо акциона истраживања.

ЕД У

Акциона истраживања – тип истражива­ња у ком уводи­мо неку промену, пратимо њене ефекте и време­ном уводимо нове промене, у при­ родним условима, али без потпуне контроле других фактора.

4. важност статистике и математике за психологију О узроцима на узорцима Као што можеш да приметиш, у свим примерима истраживања навели смо да се испи­ тује група људи. Сетимо се примера са ком­шијом. Ако испитујемо једну особу, тешко ћемо њен одговор сма­трати типичним за већину људи. Можда је та особа тог дана у неком посебном расположењу, можда не разуме шта је питамо, можда во­ли да контрира па на­ мерно даје необичне одговоре и сл. Због тога се обично испитује група људи коју зовемо узорак. За узорак је важно да буде репрезентативан, односно да испитиване особине људи

34


у узорку личе на особине свих људи о којима желимо нешто да за­ кључимо. Скуп тих људи о којима желимо нешто да сазнамо зовемо популација.

4.1. Нормална расподела – математика и душа

• Ако се сетиш часова математике, који појмови би одговарали узорку и популацији?

број особа

Слика 2.2. Карл Фридрих Гаус

ЕД У

Слика 2.3. Нормална расподела (Гаусова крива)

КА

Карл Фридрих Гаус (Слика 2.2) показао је да ће се, ако на неку појаву делује велики број фактора, она понашати тако да ће у нај­ве­ ћем броју случајева имати средњи ниво изражености, док ће код ма­ лог броја случајева имати веома високе или ниске вредности. Овакву расподелу је назвао нормална крива и она заправо описује како се распоређује већина особина живог света, па и већина психо­лошких особина (Слика 2.3).

–3

–2

–1

1

2

3

вредности особине

Замисли све особе које познајеш. Ако би психолози проценили њихове особине, показало би се да међу њима има мало генијалних или особа са интелектуалним сметњама, мало екстремно агресив­ них или екстремно финих и благих људи. Највероватније је већина љу­ди које познајеш просечно висока, просечно тешка, просечно ин­телигентна, просечно агресивна... Шта је расподела? Замисли да на осу х графикона нанесеш вред­ ности неке особине, на пример висине (1,2 m, 1,4 m, 1,6 m, 1,8 m, 2 m), а затим избројиш колико људи има сваку од тих висина. Ако број људи који одговара свакој од тих висина нанесеш на осу y, добићеш расподелу. Можеш да приметиш да је у овом случају расподела опет нормална јер ће вероватно највећи број људи заузети неке средње вредности (од 1,4 m до 1,8 m), а биће веома мало оних од 1,2 m или од 2 m висине. У наведеним научним методама које психологија користи за ме­ рење варијабли употребљавају се различити инструменти, које мо­ жемо груписати у три категорије. Прву групу инструмената, свака­ ко најпознатију и у психологији најзаступљенију, чине психолошки

Нормална или Гаусова крива – расподела варијабле на којој је највећи број случајева у сре­ дини (близу просека) и равно­ мерно опада на обе стране.

• Ако знаш да се интелигенција људи распоређује нормално, у коју категорију би требало да спада највећи број особа (исподпросечни, просечни, надпро­ сечни)? Зашто?

35


тестови. У другу групу спадају инструменти за мерење различитих фи­ зиолошких реакција, попут ЕЕГ-а или магнетне резонанце. Трећу групу, коју нећемо овде посебно приказати, чине инструменти ко­ јима се мере физички параметри, попут висине (метар), времена по­ требног за неку реакцију (штоперица) и слично.

КА

Помисао на човека у бројевима може деловати застрашу­јуће. По­ гледај филм Матрикс и обрати пажњу на то шта се деси када Нео по­пије пилулу. Математи­ка нам за­право помаже да чо­века и свет око себе боље разу­мемо, а не да их претворимо у бројеве. Она нам по­маже да иза­ђемо из мат­рик­са, а не да у њега уђемо. Нео, про­буди се, матрикс те има!

5. психолошке технике и мерни инструменти О мерењу душе

ЕД У

5.1. Психолошко тестирање Душа у тесту

Психолошки тест и упитник – група питања или задатака смишљених тако да одговори људи на њих потичу од неке психолошке особине, а чији се укупан збир или скор расподељује нормално. Сваки задатак или питање назива се ставка а њихов збир зовемо скор.

36

До већине психолошких особина не можемо доћи директно јер се налазе у уму, сакривене од очију истраживача. Стога их посредно меримо преко њихових манифестација у понашању. На пример, сте­ пен нечије интелигенције можемо проценити на основу понашања у различитим ситуацијама: да ли тачно и брзо решава задатке, да ли брзо и лако учи нове ствари и сл. Не можемо да посматрамо особе годинама да бисмо испитали како се понашају у одређеним ситуа­ цијама, али можемо њихова понаша­ња намерно да изазовемо и ре­ гиструјемо. Један од начина јесте да им поставимо одређена питања или задатке и да бележимо њихове одговоре. Тако се родила идеја о психолошком тесту и упитнику. Некада се ови мерни инструменти састоје само од задатака који имају тачна решења и онда говоримо о тестовима (нпр. тестови ин­ телигенције). Уколико уместо задатака садрже питања или тврдње, које немају тачне и нетачне одговоре, већ бележе нека лична иску­ ства, онда их зовемо упитницима (нпр. упитници или инвентари личности). Често се обе ове врсте мерних инструмената називају је­дним именом психолошки тестови. На пример, ако желимо да испи­т ујемо депресивност, можемо на основу различитих симптома да смислимо већи број питања, а затим да тражимо од људи да за свако од тих питања процене у којој мери се односи на њих, од 1 (уопште не личи на мене) до 5 (потпуно личи на мене). Кад саберемо


ЕД У

КА

све одговоре, добићемо скор депресивности за сваку особу која је попуњавала тест. Уколико је тај скор или збир већи, можемо претпо­ ставити да је особа депресивнија. Обрати пажњу на то да одговор на једно самостално питање у тесту готово ништа не значи. У тесту увек има више питања и једи­ но збирни одговори на целу групу питања имају смисла. Поједина­ чно питање човек може погрешно разумети, може се у тренутку збунити и слично, али тешко да ће му се то десити на свим питањи­ ма у једном тесту. Због тога психолози готово никад не гледају по­ јединачне одговоре, него збир одговора, такозвани скор. Такође, сваки психолошки тест пре употребе пролази строгу проверу на такозваним пробним узорцима. Провером испитујемо да ли постоје ставке (питања или задаци) које људи не разумеју или их погрешно разумеју, да ли постоје ставке које не спадају у појаву коју желимо да испитамо, да ли је расподела скорова нормална и сл. Све ове провере веома су важне и оне праве разлику између правог психолошког теста и разних анкетица које можеш наћи у новинама или на интернету. Све те анкете по медијима само су на­ бацане групе питања која нису прошла фазу озбиљног осмишљава­ ња (дефинисања оног што се мери) нити фазу проверавања. Због тога се умногоме разликују од психолошких тестова. Један прави психолошки тест заправо представља мерни инструмент. Као што вагом меримо масу, тако психолошким тестом меримо, на пример, интелигенцију.

• Да ли можеш да процениш нечију особину личности ако се та особа сложи са тврдњом Бука ме лако пробуди? Примећујеш ли како је то тешко закључити на основу само једног питања? Зато се у упитницима користи много питања.

Ево примера задатка из теста интелигенције: „У горњем квадрату дато је 8 облика распоређених по од­ ре­ђеном правилу, а 9. облик недостаје. Изабери један од до­ ле по­нуђених 6 облика који би требало да стоји на празном месту.” Сети се да једно пита­ње или задатак изолова­н о не значи ни­шта. По­што решиш или не решиш овај задатак, ни­шта не мо­жеш закључити о свом IQ-у. Да би се то сазна­ло, мораш по­ пу­нити цео тест, а то једи­но мо­ же да ти зада и правилно оце­ Пример питања у ни психолог. тесту интелигенције

37


ЕД У

КА

Шта значи кад ми психолог каже да ми је IQ 115? Правилно ту­мачење поена са пси­ холошког теста веома је важно јер ти поени имају смисла само ако се правилно схвате. Прво што би требало да знамо јесте да су психолошки тестови засновани на постојању ра­злика између људи (сети се нормалне расподеле). Због тога психо­лошки тестови ника­ да не мере колико нечега има или нема у твом уму, већ мере колико се ти разликујеш од осталих људи. Ако ти је IQ 115, то никако не значи да у твом уму постоји 115 нечега. То заправо значи да успешније решаваш тај тест интелигенције од тачно 84,13 одсто других људи. Ако ти је IQ 100, боље решаваш тај тест инте­ли­генције од тачно 50 одсто других људи. Ове проценте рачунамо на основу нормалне (Га­усове) расподеле, односно они пред­ стављају број људи који су испод нормалне криве за одређену вредност IQ (Слика 2.5). Дакле, резултат са психолошког теста никада не показу­је колико нечега има у теби, већ само твој положај у односу на неку групу људи, нпр. да ли је бољи или лошији од већине. Овде би требало да приметиш још једну важну особину психоло­ шког теста, а то је по­стојање разлика у одговорима. Наиме, по­што је • На какву ти цела идеја психолошког тестирања да измеримо постојеће разлике расподелу личи између људи, јер тест само то и може, тест који сви ураде на исти на­ тест који има чин не мери ништа. На пример, ако би психолози направили веома највише средње лак тест инте­лигенције, не би добили никакав податак, осим да тест тешких, мало лаких није добар. Исто тако, ако би на­правили превише тежак тест, не би и мало веома измерили ништа јер већина људи неће урадити ниједан зада­так. Нај­ тешких задатака? боље је ако један тест има мало веома тешких задатака, нај­више сред­ ње тешких и мало лаких. Веома слична упитнику јесте анкета, која обично садржи мањи број питања, нпр. неко­ лико ставки којима испитујемо став људи о некој појави. За разлику од теста и упитника, анкете не пролазе тако детаљне провере, али је процес конструкције доста сличан. Тестови се углав­ном користе за мерење одређених способности, упитници за мере­ње особина личности, а анкете најчешће за мерење ставова. Посебну врсту психолошких тестова пред­стављају такозване пројективне технике. Ови тестови се састоје од неког материјала који се може различито доживети или интерпрети­ ра­ти, попут не­довршених реченица, слика или не­јасних мрља од мастила. Очекује се да су одго­вори испитаника на овакве садржаје последица њихо­вих унутрашњих стања, односно као да људи у нејасним сликама или реченицама за­право препознају сопствене мисли или фанта­зије. Обрада одговора на пројективним тесто­вима често је слична обради на другим врстама тестова – дају се поени од којих се затим праве скорови. Најпознатији из ове групе јесте Роршахов тест симетричних мр­ ља од мастила (Слика 2.4).

Слика 2.4. Пример слике из Роршаховог пројективног теста

38


5.2. Физиолошки мерни инструменти Преко мозга до ума

ЕД У

КА

Поред психолошких тестова, психолози користе и разне физио­ лошке мерне инструметне да детектују промене у нервном систему које могу бити на разне начине повезане са психолошким особинама. Тако преко пулса и дисања покушавамо да откријемо да ли неко лаже. Ови параметри су, наравно, само посредно повезани са лаг­ ањем – преко страха. Основна идеја је да ће особа која нешто крије, од­носно не говори истину, осећати већи страх и да ће се наведени фи­зиолошки параметри променити. Да би резултат испитивања био поуздан, на полиграфу (Слика 2.5) избегавају се двосмислена пи­та­ ња, нејасне конструкције, па чак и питања која се тичу емоционал­но узбудљивих садржаја, јер она сама по себи могу изазвати реакцију.

Полиграф или „детектор лажи” – мерни инстру­ мент којим се детектује неко­ лико физиоло­ шких параметара, попут пулса, дисања, електри­ чне проводљи­ вости коже и слично.

Слика 2.5. Полиграфско испитивање

Приликом проласка нервног импулса кроз ћелије мозга, ствара се блага струја коју ЕЕГ детектује. У зависности од учесталости те биолошке струје, запис на ЕЕГ-у има другачији облик, па се често говори о различитим типовима таласа (Слика 2.6). Ово не значи да мозак одашиље некакве мистериозне таласе, већ да се мења актив­ ност мозга коју бележимо као талас на запису.

Слика 2.6. Инструмент ЕЕГ (лево) и запис (десно)

• Размисли о томе да ли је полиграф упо­ треб­љив у емисија­ ма које се приказу­ ју на неким ТВ станицама. Да ли су услови испитивања, питања и теме о којима је реч примерени полиграфском испитивању?

ЕЕГ (Electro-Encephalo-Graph) – инструмент којим се мере про­ мене у електри­чној активности мозга. Функционална магнетна резонанца (fMRI) – инструмент за снимање мозга уз помоћ јаког магнетног поља.

39


Слика 2.7. Инструмент fMRI (лево) и запис (десно)

КА

Функционална магнетна резонанца (fMRI) јесте инструмент који се данас све чешће користи за снимање мозга у психолошким експериментима (Слика 2.7). Веома је користан у неуронауци, обла­ сти која повезује психолошке карактеристике са разним променама у нервном систему.

ЕД У

У зависности од тога који се део мозга највише активира током рада на задацима, мења се количина крви у тим деловима, што даље изазива промене у магнетном пољу. На основу промена у магнентом пољу, односно промена у прокрвљености делова мозга, апарат пока­ зује који је део мозга најактивнији при обављању одређене психо­ лошке функције.

6. квалитативна истраживања Мера без мере

Квалитативне технике – анализе понашања и доживљаја испитаника које не почивају на поузданим инструментима и мере­њима, али које нам могу дати додатни увид у појаву коју испитујемо.

40

Некада не познајемо довољно добро феномен који желимо да испитамо, на пример понашање младих људи на социјалним мре­ жама, па нисмо сигурни како да формулишемо ставке у упитници­ ма и тестовима. Због тога је корисно да прво обавимо квалитативно истраживање и да кроз анализу, на пример интервјуа, дођемо до бо­ љег разумевања различитих аспеката феномена, што нам омогу­ћава да формулишемо ставке тако да будемо сигурнији да нешто нисмо изоставили или промашили. Постоје и многа истраживања у психологији која се ослањају искључиво на квалитативну методологију. Ова истраживања нису усмерена на понашање или на неке унутрашње особине, већ на лична искуства особа. На пример, у здравственој психологији мно­ ге истраживаче занима како људи који пате од неких хроничних бо­ле­с ти доживљавају своје стање и на који начин се носе са свако­


Феноменолошка истраживања – истраживања усмерена на лично искуство и на то како саме особе доживља­вају неке догађаје или стања. Оваква истраживања се често ослањају на технику самопо­сматрања (интро­спекције).

ЕД У

КА

днев­ним проблемима како би разумели зашто долази до не­ ких те­шкоћа у лечењу и на који начин би могли да им помо­ гну. Овакав методолошки приступ истраживању се назива феномено­лошким. Понекад се деси да се појави неки занимљив случај, попут Финеаса Гејџа, особе која је несрећним случајем остала без де­ ла мозга, о којој ћеш више читати у делу о неурофизиолошким основама ума. Ми не можемо сада да испитујемо узорак та­ квих особа јер он вероватно не постоји, а никако не смемо намерно да оштећујемо тај део мозга одређеном узорку. Једи­ но што нам преостаје као истраживачима јесте да детаљно опишемо тај један случај који имамо. Овакав методолошки приступ истраживању се зове студија случаја. У квалитативним истраживањима се користе различите технике за прикупљање података. Некада се у психолошким истраживањима на узорцима мо­же добити релативно висока повезаност између интелигенције и школ­ског успеха. Ипак, постоји одређен број ученика који одступају од ове уочене правилности – на пример високо су интелигентни, а имају ло­ ше оцене. Не можемо унапред знати шта је условило овај не­ очекивани резултат, али кроз интервјуисање ових ученика можемо доћи до увида о њиховом специфичном животном контексту који можда крије објашњење за то што одступају од правила – на пример, можда су заинтересовани само за једну специфичну актив­ност, попут бављења музиком, и за­ поставили су све остало. Интервју – разговор са испитаником у складу са унапред припрем­љеним пи­тањима или основним темама о којима се жели нешто сазнати.

Маркетиншка истраживања о томе како људи доживљава­ ју но­в е производе и услуге по правилу се спроводе на овај начин. Фокус групе потрошача дају нам увид у то како они дожив­љавају неки производ и на шта све обраћају пажњу, што омо­гућава истражива­чима да осмисле упитник којим он­ да испи­тају знатно већи узорак потрошача како би дошли до поузданијих резултата. Поред техника за прикупљање, постоје и технике за анали­ зу квалитативних података. Истраживаче често занима на ко­ ји начин људи користе је­зик и како им то омогућава да оства­ ре различите циљеве. На пример, једноставна реченица: „Не осећам се добро”, изречена пријатељу, представљаће покушај

Студија случаја – детаљан опис одређене индиви­дуе, групе или појаве, уз приме­ну различитих техника, попут интер­ вјуа, посма­трања, али и психолошких тестова.

• Наведи неколико разлика између психолошког теста и интервјуа. Фокус групе – техника при­купљања података у којој се од мале групе људи тражи да прича о одре­ђеној теми, уз вођство истра­ жи­вача који њихове асоцијације и идеје усмерава ка теми коју жели да истражи.

41


да са неким поделимо своје стање, али ће изговорена на часу представљати извињење што нешто нисмо урадили како тре­ба или покушај да се извучемо из учионице. Неки начини говора током времена постају уста­љени и обликују од­ре­ђене праксе и друштвене односе. На при­мер, у школи је уобичајено да се наставници по­јављују као ауторитети и једино ће они моћи да изговоре: „Треба да знате да...” или: „Ово је важно да запамтите...” Било би незамисливо да неко од ученика овако нешто изговори док одговара на ча­с у. Ти­ ме се, кроз уобичајени начин говора, шаље пору­ка о то­ме ко је особа која посе­дује знање и треба да га пре­несе, а ко је особа која треба то знање да стекне. Овакве анализе језика у различитим институцијама или ситу­ацијама, нпр. на по­ ли­тичком ми­тингу, током школског часа, током психо­тера­ пиј­ске се­ансе итд., називају се анализа дискурса.

КА

Анализа дискурса – група техника за анализу језика, на основу чега се одређују социо-психоло­ шке карактери­стике особа или читавих група. Анали­ за се врши помоћу неких типичних реченица или претпоставки које се појављују у језику (нпр. „Треба да знате...”). Овакве реченице или претпо­став­ ке називамо комуникациј­ ски догађаји или дискурси.

ЕД У

7. како од података до сазнања, односно теорије

Научне теорије – системи прет­ постав­ки које следе једне из дру­гих и не про­тиврече једна другој, а које обја­шњавају све податке, или бар већину пода­така, које добијамо истраживањима.

42

Видимо да психологија користи многобројне методе и те­хнике како би што поузданије и свеобухватније испитала пси­хички живот људи и животиња. Замисли сада да испитујеш начин на који људи мисле и доносе разне одлуке у животу, од смислених (нпр. шта ћу да студирам) до оних мање важних (рецимо, која ли је флаширана вода боља). Изведеш неколико експеримената, задаш неколико пси­ холошких тестова, па све то зачиниш са неколико фокус група и за­вршиш са пуно по­датака. Шта с тим? Смисао свим тим по­дацима, били они бро­јеви или речи, дају научне теорије. Замисли само шта би било знање или истина о некој по­ја­ви. Си­ гурно знамо да истина није у некој прастарој књизи ко­ју треба да пронађемо. Истина су на­ше теорије. Често се може чути да неко ка­ же: „Не требају нам теорије, треба нам истина”. То је као да кажеш: „Не треба нам ауто, требају нам кола”, или: „Не­ћемо Цанета, хоћемо Зорана Костића8”. Теорије које гради­мо на осно­ву података истра­ жи­вања јесу наше знање о свету. Наравно, постоје боље и лошије теорије. Теорије које објашња­вају већи број подата­ка из истра­жива­ ња, које су системати­чније (претпоставке уну­тар њих су боље уклоп­ љене), свакако су боље и на њих се осла­њамо у тумачењу постојећих 8 Зоран Костић, певач групе Партибрејкерс, познатији по надимку Цане.


Сажетак

Научни метод

• Размисли због чега астро­логија и хороскоп не спадају у научне дисци­плине и теорије. Шта од наведеног недостаје астрологији да би била наука?

КА

података, али и у осмишља­вању нових истра­живања којима их про­ веравамо. Запамти: свака научна теори­ја стал­но се проверава и до­ пуњује, као што Цане стално пише нове стихове и допуњује Зорана Костића. Свака теорија садржи велики број прет­поставки које се ме­ ђусобно морају слагати, али се две ра­зличите теорије могу ра­злико­ вати или чак бити супротстављене. Поред си­стемати­чности и заснова­ ности на подацима из истражи­вања, нау­чне теорије се разли­кују од нена­учних и по томе што се стално проверавају.

Опште приступе истраживању називамо научним методом. Разликујемо два крупна приступа: експериментални и неекспериментални. Оно по чему се ова два приступа разликују јесте контрола услова. Док испи­ тујемо неку појаву у експерименту, контролишемо све споредне појаве које могу утицати на резултате нашег истраживања, док у неекспери­ менталном приступу то не радимо.

Технике прикупљања података

Поступке и инструменте којима меримо или процењујемо нешто у истра­ живању зовемо техни­кама. Најчешће технике у психологији јесу пси­ холошки тестови, који представљају скупове ставки на основу којих рачунамо скор на тесту. Психолошки тестови пролазе озбиљне провере пре употребе и веома се разликују од ТВ анкета или упитника из новина. Поред тестова, пси­холози користе и физиолошке инструменте, попут полиграфа, ЕЕГ-а или функционалне магнетне резонанце. Посебну гру­ пу представљају квалитативне технике које нам помажу да боље разу­ мемо податке из истраживања.

Научне теорије

Све податке обједињују научне теорије, које заправо представљају на­ ше знање о свету.

ЕД У Варијабле, корелација и узрочност

Особине у истраживању зовемо варијаблама и разликујемо зависне (појаве које испитујемо), за које проверавамо да ли зависе од незави­ сних варијабли (услова који мењају те појаве), и независне. Неекспери­ ментална истраживања у психологији заснивају се на постојању инди­ видуалних разлика, које третирамо као природни експеримент. Због тога очекујемо да се већина особина, тј. варијабли, расподељује нор­ мално, по Гаусовој кривој. У неексперименталним истраживањима го­ воримо о корелацијама, тј. везама, између варијабли, а не о узроцима, јер немамо контролу услова као у експерименту.

43


Питања и задаци

методологија научни метод истраживачке технике експеримент контролна и експериментална група зависне варијабле независне варијабле нормална (Гаусова) крива корелација неекспериментална истраживања систематско посматрање

акционо истраживање психолошки тест полиграф („детектор лажи”) ЕЕГ (Electro-Encephalo-Graph) функционална магнетна резонанца (fMRI) квалитативне технике интервју фокус групе студија случаја анализа дискурса научне теорије

КА

Кључне речи

I група питања: Провери да ли знаш основне појмове и чињенице.

ЕД У

1. У чему је разлика између научних метода и техника? 2. Шта је основна одлика експеримента? 3. Шта је независна, а шта зависна варијабла? 4. Шта је то нормална расподела? 5. Шта је корелација?

6. У чему је разлика између повезаности и узрочности? 7. Шта је узорак?

8. Из чега се састоји један психолошки тест? 9. Шта заправо мери психолошки тест? 10. У ком се типу истраживања може говорити о узроцима? 11. Наведи неке физиолошке инструменте које користе психолози. 12. Шта спада у квалитативне технике? 13. Шта је научна теорија?

44


II група питања: анализирај, критички размисли и примени. 1. Размисли о томе како изгледају неекспериментална истражива­ ња у другим наукама, рецимо у биологији или астрономији. Да ли би се за астрономска посматрања рекло да су експериментал­ на или неекспериментална истраживања?

КА

2. Рецимо да проверавамо да ли нека терапија помаже тако што испитамо групу људи пре и после терапије и добијемо резултат да се они осећају боље након терапије. Шта нам недостаје да би­ смо били сигурни да се они осећају боље баш због терапије? 3. Да ли је психологија природна или друштвена наука? У чему је разлика између природних и друштвених наука? Да ли та разлика уопште постоји? III група питања: провежбај и продискутуј у групи или на часу.

ЕД У

Пронађите на интернету примере бесмислених корелација. Ди­скутујте у групи о могућим скривеним разлозима за добијање так­вих корелација. Које би појаве (варијабле) могле да буду у осно­ ви корелација које сте пронашли?

Ако желиш ДА више сазнаш о овој теми, потражи следеће књиге:

1. Фајгељ, С. (2007). Психометрија. Београд: Центар за примење­ ну психологију. Књига описује начине конструкције и прове­равања пси­ холошких тестова. 2. Тодоровић, Д. (2008). Основи методологије психолошких истра­ живања. Београд: Центар за примењену психологију. Књига је веома јасно и систематично писана и кроз велики број при­мера приближава методологију читаоцу.

45


46

ЕД У КА