AIN TŪ? Почетни уџбеник латинског језика за гимназије

Page 1

Војин Недељковић Маријана Бакић

КА

Јелена Савић

AIN TŪ?

ЕД У

Почетни уџбеник латинског језика за гимназије


проф. др Војин Недељковић мср Маријана Бакић Јелена Савић, проф.

AIN TŪ?

Почетни уџбеник латинског језика за гимназије ГЛАВНИ УРЕДНИК Проф. др Бошко Влаховић ПРЕДМЕТНЕ УРЕДНИЦЕ Др Моња Јовић Др Јелена Журић

КА

ОДГОВОРНА УРЕДНИЦА Доц. др Наташа Филиповић

РЕЦЕНЗЕНТИ Проф. др Јулијана Вучо Доц. др Дивна Солеј Наталија Милинковић, проф.

ЕД У

ИЛУСТРАЦИЈЕ Нина Игњатовић

ДИЗАЈН И ГРАФИЧКА ПРИПРЕМА Јасмина Игњатовић ЛЕКТУРА И КОРЕКТУРА Споменка Трипковић

ИЗДАВАЧ Едука д.о.о. Београд Ул. Змаја од Ноћаја бр. 10/1 Тел./факс: 011 3287 277, 3286 4443, 2629 903 Сајт: www.eduka.rs; имејл: eduka@eduka.rs ЗА ИЗДАВАЧА Проф. др Бошко Влаховић, директор Штампа Издање Тираж


Водич кроз уџбеник Латинско штиво

КА

Текстови који те упознају с елементима класичне цивилизације и свакодневним животом у класичном свету, а служe и као повод за поуку о латинском језику.

За разговор, за истраживање

Питања и напомене којима се појединости из прочитанога текста повезују са твојим искуством и сазнањима. Поред тога, упутства за даље самостално истраживање.

О језику

ЕД У

Објашњења која те уводе у систем латинског језика. Увидећеш сличности и разлике између латинског и српског, и научити основно о томе како латински функционише.

Вежбања

Различити по форми и по тежини, ови задаци служе томе да твоју обавештеност о језику претворе у језичко умеће, у способност.

Advocātus diabolī

Ђавољем адвокату је дужност да буде сумњичав и поставља незгодна питања. У овој рубрици, под видом питања и одговора наћи ћеш додатна разјашњења и обавештења везана што за латински језик, што за класичну цивилизацију.

Све читај редом и без журбе. Размишљај како да организујеш своје белешке и постепено пронађи сопствени стил учења.

pāgina tertia

tria – III /

3


Уводна реч Испрва завичајни говор једне варошице на обали

У то доба уобличио се на дуже време и профил

Тибра, латински је с временом постао језик античке

образованог Европљанина као човека темељитих

Италије уједињене под влашћу римског народа, а

знања и свестраних интересовања, којем његова

потом језик једне државе којa је обухватилa читаво

латинска ученост отвара сва врата, дајући приступа

Средоземље са залеђем и једне културе која ће у

класичним узорима као и модерним достигнућима.

КА

потоња времена важити за узорну.

Није, онда, чудо што су данашњи европски језици сви одреда узрасли под пресудним утицајем латинског.

делом пропала и свет се сасвим променио, али отисак

Полако преузимајући једну по једну од његових

древне империје остао је неизбрисив. Као градови

улога, они су задобили и многе црте његовог лика.

саздани од камена разнесеног са римских грађевина,

Због тога се не само стручна терминологија у разним

тако се и цивилизација средњег века безмало сва

сферама, већ и значајан део целокупног лексикона

састојала од класичног наслеђа преображеног у нове

европских језика састоји од речи латинског порекла

форме. Римског народа више није било, али његов

или начињених по угледу на латинске. Отуд потичу

језик није ишчилео, већ је упркос престанку спонтане

и многе наше фразе, обрти, метафоре; и још дубље,

трансмисије (што за језике обично значи – смрт)

у оној области где се начин изражавања граничи са

опстао у новим околностима. Док се на матерњим

самим начином размишљања, модерна комуникација

језицима средњовековног Запада одвијала локална

носи неизбрисив отисак латинске империје духа,

комуникација од данас до сутра, дотле се о стварима

трајније од свег другог што је римски народ оставио

од ширег или трајнијег интереса свугде говорило и

за собом.

ЕД У

Неколико векова касније римска држава је већим

писало на „очинском језику” латинском.

Зато ни ми данас са гимназијалцем којем предстоји

То стање је кулминирало у Западној и Средњој

латинска настава немамо у суштини другог разговора

Европи раног новог века. Тадашња „књижевна

до оног што га је са својим ђаком у XVII веку водио

република” – свеевропска заједница људи од књиге,

велики педагог Јан Коменски:

различитих пореклом, али слично школованих и

широко повезаних – дала је не само једну велику наднационалну књижевност, већ се и упустила у

далекосежне распре о вери и цркви, изнедрила прве

модерне теорије друштва и државе, проширила прве вести о прекоморским открићима, скицирала нову

Venī, puer, dīsce sapere. – Quid hoc est sapere? – Intellegere rēctē, agere rēctē, et ēloquī rēctē omnia necessāria. – Quis docēbit mē hoc? – Ego, cum Deō. – Quōmodo? – Dūcam tē per omnia, ostendam tibī omnia, nōminābō tibī omnia.

слику свемира и засновала модерне природне науке.

Ходи, дете, научи да будеш паметан човек. – Шта

Својом духовном отаџбином књижевна република је

то значи бити паметан? – Правилно разумевати,

сматрала класичну старину, а њен језик, латински, у

правилно чинити и правилно изражавати све

милионима примерака штампаних књига наново је

што је потребно. – Ко ће ме научити томе? – Ја, с

преплавио Европу и усталио се као симбол вредносног

помоћу Божјом. – Како? – Провешћу те свуда, све

континуитета и једно од главних оруђа напретка.

ћу ти показати и рећи ћу свему име.

4 / IV – quattuor

pāgina quārta


То је, згуснуто у мало речи, оно што бисмо желели да

Друго што из штива треба извући, то су елементи

наш наставник представи себи и другима као укупну

класичне цивилизације. Упознавање с њима не треба

вредност и сврху нашега предмета; и надасве, да о томе

свести на узгредне теме прикључене течају језика:

говори и ученицима, на адекватан, њима приступачан

боље је кад оно проистиче из самог тумачења текста

начин. Самом наставнику може пак добро доћи још

као стожерне активности. Циљ при томе не може бити

ово неколико напомена што следи.

систематско знање, већ буђење радозналости и жеље да се у текстовима открију знаци времена. Овај важни део латинске наставе може се осмислити на безброј

много латинске граматике. Ми смо се постарали

начина; наше сугестије за разговор и истраживање,

да ту опсежну материју изложимо тачно, јасно и

дате у сваком поглављу иза штива, треба узети врло

без излишности, хотећи да тиме дамо пуну стручну

слободно, као примере поред којих, или место којих,

подршку наставнику у учионици. Што се пак вежбања

може доћи и нешто друго и другачије.

КА

Важећи програм нашег предмета прописује релативно

тиче, наставник ће, наравно, моћи не само да се послужи оним што је дато, већ и да произведе своје

Зналци чувене латинске методе по Ербергу (Ørberg)

на ту форму, или и друкчије, ако хоће.

приметиће да смо опонашали неке од његових породичних сцена. Сличност се, нажалост, и завршава ту, на површини, пошто је Ерберг у нашим садашњим

другом. У овом уџбенику главно је штиво, латински

условима непримењив. Све док се фундаменталном

текстови намењени гласном читању и тумачењу. То

образовању не буде дало онолико значаја колико му

је сврха латинске наставе, не граматика, мада је ова

припада по самој природи ствари, неће у школи бити

неопходна; и то је једини начин да се дорасте и до

места ни за латинску наставу у њеном природном виду,

нечег вреднијег него што је уџбеник.

довољно пространу да не буде претрпана. Али шта је,

ЕД У

Међутим, тежиште наставе треба да буде на нечем

ту је – треба у сваком тренутку дати колико се може,

Рад на штиву треба сваки пут да отпочне наставнико-

и ми смо то и покушали с овом књигом. Марљивом

вим разговетним и умерено сугестивним читањем.

ученику и савесном наставнику она ће, надамо се,

Затим ће се текст преводити и разјашњавати, уз

послужити добро.

претпоставку да разумевање претходи превођењу а

не обратно. Све треба да се одвија кроз жив разговор

С особитим задовољством захваљујемо колегама

у неком од ових модуса: или ученик самостално

које су нам помогле својим саветима, опаскама

преводи делић текста; или то бива уз припомоћ

и поправкама; пре свих Дивни Солеј, Наталији

наставника, који предвиђа тешкоће, те даје наговештаје

Милинковић, Светлани Марковић, Ведрани Марлог,

и решења; или наставник преводи подстичући

Борису Пендељу. Но пошто је уза сву њихову

ученике да припомогну где умеју; или ученици слушају

љубазност у књизи бесумње остало наших грешака и

где наставник све сам обавља. При ефикасном раду

пропуста, молимо све који се прихвате овог уџбеника

сви ће се ти модуси наизглед спонтано, а у ствари по

да нам укажу на сваку омашку коју примете, како

плану и под контролом наставника, смењивати на

бисмо првом приликом и то поправили.

путу кроз текст. У Београду, о краткодневици 2019.

pāgina quīnta

Писци

quīnque – V /

5


Садржај У десном ступцу табеле која следи дат је препоручени, у пракси опробани број часова за свако поглавље уџбеника. За Латински језик у првом разреду гимназије прописана су 74 часа; овај уџбеник изискује 68 часова за обраду, утврђивање, систематизацију и увежбавање градива; остаје 6 часова за веће провере знања (подесни тренуци удешени су иза гл. IV, IX, XI, XIII, XIX, XXII) и за ванредне потребе. Разуме се, ово је само приближна процена и

I стр. 11 II

Империја

Apud grammaticum

о језику

о цивилизацији

Основно о латинским глаголима, именицама и њиховој промени.

Античко Средоземље.

О латинским вокалима (простим и сложеним), њиховој слоготворности и квантитету. Друга конјугација: vidēre, videō vidēs.

ЕД У

16

штиво

КА

начелна препорука: стварни план рада остаје у домену наставника.

III

24

IV

31

Postumus

Puer improbus (1/2) Puer improbus (2/2) Niger servus laudat dominī fīlium

6 / VI – sex

Основно о падежима. Прва деклинација: terra ~ae f. Питање (опште и посебно).

Величина и моћ римске државе.

Елементарно образовање код Римљана. Основне физикалне представе у класичној антици.

Слогови: структура, разграничење.

Прва конјугација: cantāre, cantō cantās.

Друга деклинација: hortus ~ī m, liber librī m. Слогови: квантитет.

Основно о акцентуацији.

Неправилни глагол esse, sum es.

Друга деклинација: verbum ~ī n.

Придеви: атрибутивна и предикативна употреба.

Придевска промена: bonus, pulcher, miser.

6

3 Римска породица: родитељи и деца.

Римска имена (1/2).

Материјални аспект читања и писања (1/3).

4

Присвојне заменице.

pāgina sexta


39 VI 45 VII 51

VIII

In tablīnō Postumī (1/2) In tablīnō Postumī (2/2) Дечак и поморац Dē classe Rōmānā Servus fugitīvus

Четврта конјугација: audīre, audiō audīs. Четврта деклинација: exercitus ~ūs m. Предлошка конструкција: +Acc, +Abl. Именице у апозицији.

Трећа конјугација: scrībere, scrībō scrībis. Четврта деклинација: domus.

Локалне одредбе за мировање. Локатив.

(Не)рефлексивна припадност; опсег заменице свој.

Трећа мешовита конјугација: capere, capiō capis. Трећа деклинација: nāvis ~is f, nūbēs ~is f.

Quid и nihil као субјект, објект, адвербијал. Разграничење слогова: mūta cum liquidā.

Футур: spectābō spectābis, manēbō manēbis. Трећа деклинација: pars partis f. Личне заменице: облици.

ЕД У

56

Dē columnā Trajānī

IX

62 X

69

Dē medicīnā

Dē rēgibus et Caesaribus Dē corpore hūmānō

74

Футур: mittam mittēs, cupiam cupiēs, aperiam aperiēs.

Трећа деклинација: homo hominis m. Трећа деклинација: приписивање адекватног GenPl (~ium одн. ~um).

Quis и nēmō као субјект (Nom) и као објект (Acc). Plūrālia tantum.

Неправилни глагол posse, possum potes. Трећа деклинација: corpus corporis n.

Заменица is ea id: придевска и именичка употреба, облици. Футур: erō eris, poterō poteris.

XI

Dē marī

pāgina septima

Римска експанзија на Балкану: цар Трајан.

Антички град: монументална здања.

Римска породица: господар и робови (1/2).

6

Римски новац.

КА

V

Трећа деклинација: mare maris n.

Заменица quī quae quod: упитна и односна употреба, облици. Quis: сви облици.

Присвојно cujus, ejus, eorum, earum.

Приморска култура: море и пловидба. Римска флота као заштитница Италије.

Антички град: форум и храм.

Објективни и субјективни аспект робовања. Римски лекар: елементи античке медицине. Идеологија царског самовлашћа (1/2).

Античке представе о људском телу.

Античке географске представе.

Класична религија: морска божанства.

septem – VII /

3 3

3

3

4

7


80

XIII 86

Dē Orpheō et Eurydicā

Римљанин хвали своју војску

Имперфект: облици (cantābam cantābās, monēbam monēbās, currēbam currēbās, capiēbam capiēbās, veniēbam veniēbās) и употреба. Приповедачки (историјски) презент.

Придеви треће деклинације: fortis ~e.

92

XV 98

XVI

105

XVII 112

Ambulāte!

Dē arcū Tītī

Colloquium mātūtīnum (1/2)

Colloquium mātūtīnum (2/2)

8 / VIII – octō

Знаменитости старе Атине. Светковине: атински култ Атене/Минерве.

3

Omnis ~e: употреба.

Имперфект: eram erās, poteram poterās.

Придеви треће деклинације: audāx audācis, ingēns ingentis. Основно о сложеним глаголима. Особитости именице deus. Везник -que.

Неправилни глагол velle (volō vīs, volam volēs, volēbam volēbās) и nōlle (nōlō nōn vīs, nōlam nōlēs, nōlēbam nōlēbās). Придеви треће деклинације: ācer.

ЕД У

XIV

Литија о празнику Великих Панaтенеја

КА

XII

Говор о прошлости: дескрипција и нарација.

Ūnus и nūllus: значење и облици. Nēmō: облици.

Императив: ambulā(te), tenē(te), mitte mittite, cape capite, aperī(te), es(te). Nolī(te) +Inf.

Мит о Орфеју; музика у склопу античке културе. Класична религија: свет умрлих.

Римска војска, војник, војсковођа.

Стереотип супериорности: Римљанин и варварин. Антички град: тржница и domus.

Римска породица: господар Заменице hic, iste, ille: облици и употреба. и робови (2/2). Вокатив. Употреба глагола oportēre и jubēre.

Компарација придева: облици, употреба. О аблативу у прилошким одредбама. О локалним одредбама за циљ.

Неправилни глаголи adesse и abesse: значење и облици (ad-/absum -es, ad-/aberō -eris, ad-/aberam -erās). Глагол у четири основна облика; различите основе.

Перфект: облици (intrāvī intrāvistī) и употреба.

Антички град: славолук.

Светковине: тријумфална поворка у Риму.

Римска свакодневица: јутарња рутина и хигијенске навике. Римска породица: ауторитет оца (1/2). Римска имена (2/2).

2

3

3

3

2

pāgina octāva


119

Disciplīna (1/2)

XIX

124 XX

129 XXI

Quid arbitrāris dē spectāculīs?

Tālēs solent esse virī

Пасивни презент: amarī, amor amāris; tenērī, teneor tenēris; pūnīrī, pūnior pūnīris. Пасивни презент: dūcī, dūcor dūceris; capī, capior caperis. Агентивна одредба.

Пета деклинација: rēs reī f, diēs diēī m. О изразу rēs pūblica.

Депонентни глаголи.

Пасивни футур: laudābor laudābeis, dēlebor dēlēberis, укљ. депонентну употребу (cōnābor, pollicēbor). Quid и nihil: облици.

ЕД У

134

Disciplīna (2/2)

Пасивни обрт.

XXII 139

Quid est quod pūgnātis?

XXIII 145

Dē Jove (1/2)

152

Пасивни футур: agar agēris, cōnspiciar cōnspiciēris, impediar impediēris, укљ. депонентну употребу (loquar, moriar, mentiar). Грађење прилога за начин. Поименичени придев.

Пасивни имперфект: rogābar rogabāris, monēbar monēbāris, pōnēbar ponēbāris, capiēbar capiēbāris, inveniēbar inveniēbāris, укљ. депонентну употребу (cōnābar, pollicēbar, revertēbar, moriēbar, mentiēbar). Компарација придева: неправилности (bonus и malus, magnus и parvus). Кардинални бројеви 1–10; quot и tot.

XXIV

Dē Jove (2/2)

pāgina nōna

Античке методе образовања и васпитања (1/2).

Материјални аспект читања и писања (2/3). Популарност латинских песника (1/2).

Стереотип супериорности: грађанско и сељачко. Антички град: разонода у цирку и амфитеатру.

2 3

КА

XVIII

Пасивни перфект: missus sum missus es, укљ. депонентну употребу (oblītus sum). Kомпарација придева: неправилности (multī plūrēs plūrimī; суперлатив на ~illimus).

Стереотип супериорности: интелектуалац („филозоф”?) и светина („нормални људи”?). Адолесценција, љубав, ступање у брак. Стереотипи мушког и женског (1/2).

Материјални аспект читања и писања (3/3). Популарност латинских песника (2/2).

Гладијатори: категорије бораца, каријера, публика. Антички град: графити. Стереотипи мушког и женског (2/2).

Класична религија: врховно божанство.

Римска породица: ауторитет оца (2/2).

2

2

3

3

Идеологија царског самовлашћа (2/2).

Античке методе образовања и васпитања (2/2).

Бројивост (multī) и небројивост (multum).

2

Редни бројеви 1–10.

novem – IX /

9


КА

ЕД У 10 / X – decem

pāgina decima


I

Caput prīmum Глава прва

Империја

КА

Разгледај мапу, а онда слушај наставника како наглас чита текст* и покушај да схватиш о чему је реч. Затим ћеш и сам(а), уз наставникову помоћ, полако читати и казивати шта разумеш. Смисао текста биће ти добрим делом очигледан, поготову уз помоћ мапе. За оно што је мање очигледно наћи ћеш објашњења одмах уз текст. Сваку латинску реч која ти остане неразумљива наћи ћеш растумачену у речнику који стоји на крају ове књиге.

Dānubius est fluvius. Dānubius est magnus. Rhēnus quoque fluvius est. Rhēnus quoque magnus est. Rhēnus est in Germāniā. Nīlus quoque fluvius magnus est. Nīlus est in Aegyptō. Nīlus, Rhēnus, Dānubius fluviī magnī sunt. Tiberis quoque fluvius est. Sed Tiberis nōn est magnus. Tiberis est fluvius parvus. Ubī est Tiberis? Tiberis in Italiā est.

ЕД У

Sicilia est īnsula. Sicilia magna est. Crēta quoque īnsula magna est. Sicilia et Crēta sunt īnsulae Graecae. Graecī multās īnsulās habent. Graecī īnsulās amant.

Populus Rōmānus magnum imperium habet. In imperiō Rōmānō multae prōvinciae sunt. Hispānia, Gallia, Germānia, Britannia, Aegyptus terrae Rōmānae sunt. Illyricum quoque Rōmānī tenent. In Illyricō multī populī habitant et prōvinciae multae sunt.

In Aegyptō Alexandrīa est. Alexandrīa magnam bibliothēcam habet. Pyramides quoque in Aegyptō sunt. Pyramides sunt prope Nīlum fluvium. Ubī est Sparta? Sparta est in Graeciā. Sparta est oppidum Graecum. Corinthus quoque in Graeciā est. Sparta et Corinthus sunt oppida Graeca. Sed Graeciam quoque populus Rōmānus tenet. Vīminācium est in Moesiā. Vīminācium oppidum est prope Dānubium fluvium. Naissus quoque in Moesiā est. Sed Naissus nōn est prope Dānubium. Italia quoque terra Rōmāna est. Sed Italia nōn est prōvincia. In Italiā populus Rōmānus habitat. Populus Rōmānus Italiam amat. Italia est patria populī Rōmānī.

Dānubius Дунав est је fluvius река magnus велик Rhēnus Рајна quoque такође sunt су Tiberis Тибар sed али parvus ≠ magnus ubī? где? īnsula острво Crēta Крит Graecī Грци multās īnsulās многа острва habent имају amant воле populus Rōmānus римски народ imperium империја terra земља Illyricum Илирик Rōmānī Римљани tenent држе habitant живе prope близу Graecia Грчка oppidum град Moesia Мезија Naissus Наис, Ниш patria отаџбина

* Наставник нек међу латинским изговорним стиловима одабере један којим ће се служити доследно и искључиво. Ученици ће постепено усвојити наставников изговор практичним путем, опонашајући га. Местимице ће ваљати да се разјасни ова или она појединост, али на таксативно излагање „правила читања и изговора” не треба трошити време.

pāgina ūndecima

ūndecim – XI / 11


Caput prīmum / Глава прва

За разговор, за истраживање

• Пронађи на мапи реке које се не спомињу у тексту. Како их ми зовемо? • Која се римска провинција, судећи по мапи, територијално највише поклапа с данашњом Србијом?

• Осим оних који су споменути у тексту или уцртани на мапи, знаш ли још неки римски град који се налазио на тлу Србије? • Шта код нас данас значи бити из провинције, а шта је то могло да значи код Римљана?

О језику

О глаголима

КА

• У античко доба, острво Сицилија и јужни део Италије били су насељени претежно Грцима, и цела та област се звала Magna Graecia. Ово је значило: грчка земља ван матичне Грчке, Грчка у ширем смислу. Али шта дословно значи тај назив? – Сетићеш се и других сличних назива (насталих по угледу на овај), па и њихове савремене (зло)употребе. Покушај да дознаш њихов првобитни смисао.

ЕД У

Свака реченица, латинска као и српска, садржи бар по један глагол. На пример: Graecī īnsulās habent. — Грци имају острва. Populus Rōmānus in Italiā habitat. — Римски народ живи у Италији.

Глаголи су промењиве речи: мењамо их, између осталог, по лицима (имам, имаш...) и по временима (имам, имао сам...). Habent је глагол у трећем лицу множине; habitat је глагол у трећем лицу једнине; оба су у садашњем времену.

Ево неколико латинских глагола у инфинитиву (Inf), у трећем лицу једнине (3Sg) и трећем лицу множине (3Pl): habitāre становати — habitat станује — habitant станују amāre волети — amat воли — amant воле tenēre држати — tenet држи — tenent држе habēre имати — habet има — habent имају esse бити — est је — sunt су

Посматрајући те облике приметићемо да глаголи habitāre и amāre међусобно личе, док другу скупину чине tenēre и habēre, овако:

[Inf] ~āre

[3Sg] ~at [3Pl] ~ant

[Inf] ~ēre

[3Sg] ~et [3Pl] ~ent

habitāre amāre tenēre habēre

Изван те поделе остаје нам глагол esse. 12 / XII – duodecim

habitat amat

tenet habet

habitant amant tenent habent

pāgina duodecima


Caput prīmum / Глава прва

Дакле, не мењају се сви глаголи исто. Према начину промене, правилни латински глаголи разврстани су у четири групе, које се зову конјугације: прва, друга, трећа, четврта конјугација. Неправилни глаголи остају по страни, и мењају се сваки на свој начин. Међу нашим примерима, habitāre и amāre су глаголи прве конјугације, tenēre и habēre су глаголи друге конјугације, а esse је неправилан глагол.

КА

Када спомињемо латинске глаголе, обично говоримо овако: „глагол amō amāre”, „глагол habeō habēre”. То јест, не казујемо само инфинитив („волети”, „имати”), већ испред њега стављамо прво лице једнине садашњег времена („волим”, „имам”). Код правилних глагола, прво лице једнине завршава се на ~ō, а инфинитив на ~re. За неправилни глагол sum esse („јесам, бити”) то не важи.

О именицама

ЕД У

Именице су такође промењиве речи, али друкчије од глагола. У промени латинских као и српских именица најупадљивије је то што постоје падежи. На пример, именица која у реченици врши службу субјекта стоји у падежу номинативу: Italia est patria populī Rōmānī. — Италија је отаџбина римског народа. Īnsulae sunt parvae. — Острва су мала. Напротив, именица у служби директног објекта стоји у акузативу: Populus Rōmānus Italiam amat. — Римски народ воли Италију. Graecī īnsulās amant. — Грци воле острва. Номинатив и акузатив нису једини падежи; говорићемо ускоро и о другима. Именице такође имају облике за једнину и множину: fluvius река — fluviī реке īnsula острво — īnsulae острва oppidum град — oppida градови

Осим тога, именице имају род. То се најбоље види кад уз именицу стоји придев у одговарајућем роду – мушком (m), женском (f) или средњем (n): [m] fluvius parvus мала река [f] īnsula parva мало острво [n] oppidum parvum мали град

Промена именица по падежима једнине и множине назива се деклинација. Према начину промене, латинске именице разврстане су у пет група, које се зову прва, друга, трећа, четврта, пета деклинација. Разврстајмо сад неке од именица које смо упознали. pāgina tertia decima

tredecim – XIII / 13


Caput prīmum / Глава прва Једно су именице женског рода с једнином на ~a и множином на ~ae: īnsula острво — īnsulae острва prōvincia провинција — prōvinciae провинције Ове именице припадају латинској првој деклинацији.

Осим тога имамо именице мушког рода с једнином на ~us и множином на ~ī: fluvius река — fluviī реке populus народ — populī народи

КА

Најзад имамо и именице средњег рода с једнином на ~um и множином на ~a: oppidum град — oppida градови imperium империја — imperia империје

Оба ова типа именица припадају латинској другој деклинацији.

О томе како гласе и чему служе падежи прве, друге и осталих деклинација говорићемо на много места у овој књизи.

ЕД У

Вежбања

I. Слушај наставника док наглас чита следеће речи, па их прочитај и ти тако:

1. Gallia — Britannia — oppidum — terra — Naissus 2. Sicilia — Graecī — Moesia — Illyricum — Aegyptus 3. Rhēnus — Corinthus — bibliothēca 4. Alexandrīa — Vīminācium — magnus — quoque — īnsula

1. Nīlus — Rhēnus — Corinthus — Dānubius 2. Vīminācium — Corinthus — Sparta — Illyricum 3. Gallia — Tiberis — Britannia — Aegyptus 4. Sicilia — Moesia — Germānia — Hispānia

1. Dānubius est fluvi___. Rhēnus et Tiberis fluvi___ sunt. 2. Gallia est prōvinci___. Germānia et Hispānia prōvinci___ sunt. 3. Vīminācium oppid___ est. Sparta et Corinthus oppid___ sunt.

II. Пронађи уљеза:

III. Допиши завршетке:

14 / XIV – quattuordecim

pāgina quārta decima


Caput prīmum / Глава прва

Advocātus diabolī • Зашто Римска империја а не царство?

Те две ствари нису исто. Римљани су ратовима стекли империју на Медитерану још док им је држава била уређена републикански. Касније се римска република преобразила у царство, а империја је остала (и увећала се).

КА

• Како то: Sicilia magna est, „Сицилија велика је”? Зар то није наопако?

Латински се каже Sicilia magna est или Sicilia est magna, и ниједно од тога није наопако. На српском, наравно, реченица не може да гласи Сицилија велика је, већ само Сицилија је велика.

• Латински језик нико не говори: зашто, онда, треба да га слушамо, да читамо наглас, да се трудимо око изговора? Зар слова нису довољна?

ЕД У

Језик је језик, па га и учимо као такав. Усменост је примарно стање језика, и зато се ниједан језик не може научити само очима; напротив, кад слушамо и изговарамо, а уз то и читамо и пишемо, тад боље схватамо и лакше памтимо.

Делић римске мапе познате под именом Tabula Peutingeriāna. У горњем делу река Дунав и уз њу пут од Београда до Костолца. У доњем делу Јадранско море и југоисточни окрајак Италије.

pāgina quīnta decima

quīndecim – XV / 15


II

Caput secundum Глава друга

КА

Apud grammaticum — Код учитеља Atīlius grammaticus scholam habet in oppidō Lānuviō prope forum. Ibī discipulōs et discipulās docet. Puerī et puellae cotīdiē in scholā sunt apud Atīlium. Grammaticus docet: »Terra est magna. Fōrma terrae est rotunda. Terra est plēna aquae. Aqua est ad vītam necessāria. Itaque pluvia bēstiīs et herbīs semper jūcunda est. Terra est plēna bēstiārum magnārum et parvārum.«

ЕД У

Tum interrogat: »Timētisne bēstiās?«

Claudia ait: »Ego magnās bēstiās timeō, parvās nōn timeō.«

Grammaticus discipulae ait: »Tū bene respondēs. Discipula bona es.«

Tum Valeria: »Ego cum in silvā ambulō, bēstiās nōn timeō. Nam et magnae et parvae bēstiae mihī placent. Silva quoque mihī placet. Nam umbram silvae amō. Bēstiīs quoque silva jūcunda est. Semper ibī post pluviam magna cōpia herbārum variārum est, et...« Tum grammaticus: »Dē terrā satis est. Nunc dē lūnā. Quandō lūnam in caelō vidētis?« Claudia respondet: »Lūnam noctū, cum lūcet, vidēmus.«

Tum Valeria: »Stellae quoque in caelō lūcent. Parvae sunt, sed pulchrae. Lūna autem fōrmam rotundam habet, sed nōn est semper plēna.«

Grammaticus interrogat: »Cūr lūna aliquandō plēna nōn est?« 16 / XVI – sēdecim

Atīlius grammaticus учитељ Атилије Lānuvium Ланувиј habeō habēre имати forum форум, трг ibī тамо discipulōs ученике discipula ~ae f ученица doceō docēre подучавати puer дечак puella ~ae f девојчица cotīdiē сваког дана apud код rotunda округла plēna пуна aqua ~ae f вода ad за vīta ~ae f живот itaque стога semper увек jūcunda пријатна tum тад interrogat пита timeō timēre плашити се –ne? ли? ait каже tū ти bene добро respondeō respondēre одговорити bona добра es си cum кад ambulō ходам nam наиме mihī мени, ми placeō placēre свиђати се

pāgina sexta decima


Caput secundum / Глава друга

Claudia tacet, respondet Valeria: »Cum umbra terrae lūnam obscūrat, tum lūna plēna nōn est. Ibī autem nec pluvia nec aqua nec vīta est...« Valeriae verba Claudiae nōn placent: »Satis est fabulārum, Valeria! Cum grammaticus docet, tū rīdēs saepe; cum interrogat, tum male respondēs. Cūr nōn tacēs?« satis доста nunc сад quandō? када? caelum небо videō vidēre видети noctū ноћу

КА

umbra ~ae f хладовина, сенка post после cōpia ~ae f обиље variārum разних dē о

luceō lucēre сијати stella ~ae f звезда pulchra лепа autem пак cūr? зашто? aliquandō некад taceō tacēre ћутати obscūrat помрачи nec ни verbum реч fabula ~ae f прича saepe често rīdeō rīdēre смејати се male лоше

bēstiae parvae

ЕД У

bēstia magna

herba

lūna

silva

sol

terra

pluvia

stellae pāgina septima decima

septendecim – XVII / 17


Caput secundum / Глава друга

За разговор, за истраживање

• Говорећи о Земљи, учитељ међу првим стварима спомиње њен облик. Шта он каже о томе?

• Тај исти облик Земље спомиње и мала Валерија, али не изричито, већ на посредан начин, као да се подразумева. Где она то каже? • На крају, Клаудија ућуткује Валерију. Чиме она то оправдава, а шта би могао бити прави разлог?

О језику О вокалима

КА

О географским и астрономским представама које су имали стари народи можеш да прочиташ прво поглавље ове лепе књиге: Умберто Еко, Историја митских земаља, Београд 2014.

Речи сваког језика деле се на слогове. Као језгра слогова служе гласови које зовемо вокалима. За вокале стога кажемо да су слоготворни.

ЕД У

У латинском има шест простих и три сложена вокала. Прости су вокали a, e, i, o, u, y. Сложени су ae, oe, au. Сваки прост вокал је или дуг или кратак. На пример, у речи rīdeō вокал i је дуг, вокал e је кратак, вокал o је дуг; у речи monētis, o је кратко, e је дуго, i је кратко. Осетљивост вокала на дужину/краткоћу назива се квантитет.

У овој књизи, све просте вокале који су по квантитету дуги обележаваћемо као такве: ā ē ī ō ū y. Кратке ћемо остављати без знака.

Сложени вокали обично се зову дифтонзи. Дифтонг, сачињен од два елемента сливена у једно, представља јединствен вокал. Зато нпр. у речи saepe имамо укупно два вокала (ae, e), не три. По квантитету, дифтонзи су увек дуги. Ми их стога нећемо ничим обележавати, рачунајући да се на сваком ae, oe и au подразумева знак за дужину.

Друга конјугација

Већ смо рекли да се код латинских правилних глагола прво лице једнине завршава на ~ō, а инфинитив на ~re, нпр. amō amāre („волим, волети”), habeō habēre („имам, имати”).

Глаголи II конјугације познају се по томе што испред ~ō и испред ~re имају једно e. Њихово прво лице једнине, дакле, завршава се увек на ~eō, а инфинитив на ~ēre: habeō habēre, teneō tenēre, и томе слично. 18 / XVIII – duodēvīgintī

pāgina duodēvīcēsima


Caput secundum / Глава друга

Ево како се један глагол II конјугације мења кроза сва три лица једнине и множине у садашњем времену, или (како чешће кажемо) презенту: vidēre

1 2 3

Pl vidēmus видимо vidētis видите vident виде

КА

Исто тако се мењају:

Sg видим videō видиш vidēs види videt

видети

doceō docēre подучавати placeō placēre свиђати се taceō tacēre ћутати

habeō habēre имати respondeō respondēre одговорити teneō tenēre држати

luceō lucēre сијати rīdeō rīdēre смејати се timeō timēre плашити се

У датоме моделу подвукли смо тзв. личне наставке. Лични наставци, то су завршеци по којима распознајемо облике: прво лице једнине (1Sg) познајемо по личном наставку -ō, друго (2Sg) по наставку -s, и тако даље, све до 3Pl на -nt.

Испред личних наставака стоји непромењиви део речи, који се зове основа. Кад глагол мењамо кроз презент, тад наставке додајемо на тзв. презентску основу.

ЕД У

Код глагола vidēre, презентска основа је vidē-: на њој су, додавањем личних наставака, начињени облици videō vidēs итд. На презентској основи је начињен, додавањем инфинитивног наставка -re, и сам инфинитив vidēre. Код свих глагола II конјугације презентска основа се завршава на ē. Као што код videō vidēre презентска основа гласи vidē-, тако и глагол habeō habēre има презентску основу habē-, teneō tenēre има tenē-, итд. Зато се II конјугација зове још и ē-конјугација.

О падежима

Латински падежи имају разне улоге, о којима ћемо чешће говорити. Засад о сваком од њих само основно. О падежу номинативу већ смо раније рекли да је својствен субјекту реченице.

Генитив је падеж у којем стоји тзв. именички атрибут, то јест именица граматички подређена другој именици: umbra terrae „сенка Земље”, verba grammaticī „речи учитеља” (тј. учитељеве речи), vīta puerōrum „живот деце”.

Датив је падеж онога коме/чему је нешто упућено или га се тиче или доима: puer respondet grammaticō „дечак одговара учитељу”, grammaticus nōn placet puerīs „учитељ се не допада дечацима”. pāgina ūndēvīcēsima

ūndēvīgintī – XIX / 19


Caput secundum / Глава друга

Акузатив смо већ спомињали као падеж директног објекта. Осим тога, има и предлога који за собом траже именицу у акузативу: prope forum „близу форума”, in silvam „у шуму”; то је још једна честа функција овог падежа.

Неки други латински предлози траже за собом аблатив: dē populō Rōmānō „о римском народу”, in silvā „у шуми”, in provinciīs „у провинцијама”. Осим ове, падеж аблатив има и других важних улога, о којима ћемо касније говорити.

КА

Латинске именице обично спомињемо овако: „именица stella stellae”, „именица populus populī” – казујући не само номинатив већ и генитив једнине. Уз то саопштавамо још и род именице. Написмено, то изгледа овако: stella ~ae f („звезда, звезде, женски род”) populus ~ī m („народ, народа, мушки род”)

По облику генитива једнине види се којој од пет латинских деклинација припада дата именица.

Прва деклинација

ЕД У

Кад се падеж генитив једнине (GenSg) завршава на ~ae, то је знак да именица припада првој деклинацији. Ево како се деклинирају именице I деклинације:

Исто тако се мењају:

Sg земља terra земље terrae земљи terrae земљу terram (земљом) terrā

aqua ~ae f вода cōpia ~ae f обиље fōrma ~ae f облик patria ~ae f завичај puella ~ae f девојчица umbra ~ae f сенка

terra ~ae f земља

Nom Gen Dat Acc Abl

Pl terrae земље terrārum земаља terrīs земљама terrās земље terrīs (земљама)

bēstia ~ae f животиња discipula ~ae f ученица herba ~ae f биљка pluvia ~ae f киша silva ~ae f шума vīta ~ae f живот

bibliothēca ~ae f библиотека fabula ~ae f прича īnsula ~ae f острво prōvincia ~ae f провинција stella ~ae f звезда

Све те именице женског су рода, али у првој деклинацији има и нешто мушких именица: на неке од ових наићи ћемо касније.

Облици латинских падежа настали су тако што је непромењиви део речи, основа, примио падешке наставке. У првој деклинацији основа речи се завршава на ā, по чему она носи и назив ā-деклинација. 20 / XX – vīgintī

pāgina vīcēsima


Caput secundum / Глава друга

Међутим, гласовне промене су довеле дотле да основу не можемо разлучити од падешких наставака. Зато у деклинацији радије говоримо о падешким завршецима. Падешки завршеци су промењиви крајеви које реч има кад иде кроз падеже, без обзира на то како тачно гласе основа и наставак и шта се с њима даље догодило.* Прва деклинација је, дакле, она у којој се NomSg завршава на ~a, GenSg на ~ae, DatSg на ~ae, и тако даље. Падежи DatPl и AblPl гласе истоветно. Ово ће важити у свим деклинацијама.

КА

О постављању питања

Латинске упитне реченице некад садрже честицу -ne, која одговара српском ли, с том разликом што се латинско -ne припаја речи уз коју стоји, док ли у српском пишемо растављено: Habētisne? — Имате ли?

Видели смо и питања постављена помоћу упитних прилога ubī, quandō и cūr:

ЕД У

Ubī habitās? — Где станујеш? Quandō lūna in caelō lūcet? — Кад сија месец на небу? Cūr tacēs? — Зашто ћутиш?

На овај други тип питања, за разлику од првог, није могуће одговорити потврдно или одрично.

Вежбања

I. Повежи питање с одговором:

1. Ubī lūnam vidētis? 2. Timēsne bēstiās? 3. Quandō discipulae respondent? 4. Cūr Valeriae silva placet? 5. Estne lūna parva? 6. Suntne stellae parvae? 7. Quandō lūnam in caelō vidēs? 8. Cūr Claudiae Valeria nōn placet?

a. Cum grammaticus interrogat. b. Lūnam noctū videō. c. Nōn est, sed magna. d. Valeria semper bene respondet. e. Lūnam in caelō vidēmus. f. Bēstiās magnās timeō. g. Sunt. h. Silva umbram jūcundam habet.

* Непромењиви део речи – онај за којим долазе промењиви крајеви, завршеци – назива се некад граматичком основом (за разлику од стварне основе, која прима наставке).

pāgina ūna et vīcēsima

ūnum et vīgintī – XXI / 21


Caput secundum / Глава друга

II. Допиши завршетке:

1. Grammaticus habet schol___ prope forum. 2. Ibī discipulōs et discipulās doc___. In scholā discipul___ Valeria et Claudia cotīdiē sedent. 3. Discipul___ schola placet. 4. Cum grammaticus dē terr___ et dē caelō interrogat, Valeria bene respond___. 5. Terra fōrm___ rotundam habet. 6. Lūn___ quoque fōrma est rotunda. 7. In terr___ aqua et vīta est; in lūn___ nec aqua nec vīta ____. 8. Lūna et stellae in caelō lūc___.

1. timet — interrogat — respondet — lūcet 2. lūna — stella — terra — puella 3. quandō — ubī — quoque — cūr

1. Школа је пуна ученица. 2. На небу видимо звезде. 3. Зашто се ученици не свиђа прича?

fabula ~ae f прича bēstia ~ae f животиња umbra ~ae f сенка

III. Пронађи уљеза:

ЕД У

IV. Реци на латинском:

КА

V. Деклинирај:

Обично деклинирамо редоследом од NomSg до AblSg и затим од NomPl до AblPl. Да бисмо ефикасно овладали сваким падежом понаособ, корисно је деклинирати у још два редоследа: „наопачке” (од AblPl до NomSg) и „лево-десно” (NomSg, NomPl, GenSg, GenPl...).

VI. Конјугирај:

timeō timēre плашити се taceō tacēre ћутати teneō tenēre држати

За конјугирање важи што и за деклинирање: добро је вежбати „редом” (1Sg, 2Sg, ... 3Pl), али и „наопачке” и „лево-десно”.

22 / XXII – vīgintī duo

pāgina vīcēsima altera


Caput secundum / Глава друга

Advocātus diabolī • Зар су код Римљана ишле и девојчице у школу?

Код Римљана су се школовала, без обзира на пол, она деца чији су родитељи могли и хтели да плате школовање. За дечаке се то чинило чешће него за девојчице.

• Да ли су Римљани збиља знали да је Земља округла и да је Месец каменита пустиња?

КА

О небеским телима антички народи нису имали знање као ми данас, али јесу имали разумне (и често тачне) претпоставке, засноване што на посматрању што на филозофирању. Римско дете које у школи мудрује о тим стварима свакако је од неког старијег начуло понешто из филозофије.

• Дуги и кратки вокали – како се то изговара?

Онако исто као што у српском изговарамо грâд са дугим вокалом а (кад значи „варош”), а грȁд са кратким („туча”); или као кôст (дуго) и кȍска (кратко). Уосталом, слушај наставника како изговара, па ћеш чути.

• Зашто учимо најпре другу конјугацију, уместо да почнемо од прве?

Зато што је друга конјугација најлакша. Учићемо другу, па прву, па четврту, па трећу конјугацију. Трећа је најтежа.

ЕД У

• Ако презентска основа гласи vidē-, и ако пишемо vidēre, vidēs, vidēmus, vidētis, зашто онда имамо videō, videt, vident, а не vidēō, vidēt, vidēnt?

Зато што има једна гласовна промена која пред неким личним наставцима скраћује завршни вокал основе. Било је vidēnt па постало vident, и томе слично.

• Ако prope forum значи „близу форума”, иза предлога ту имамо генитив а не акузатив, зар не?

Не: генитив иза предлога имамо само у преводу, зато што српски предлог близу иде с падежом генитивом. Латински предлог prope иде с акузативом, и forum је тај акузатив.

Код учитеља. Рељеф на једном римском саркофагу у Триру (нем. Trier, лат. Trēvirī), главном граду провинције Belgica Prīma.

pāgina vīcēsima tertia

vīgintī tria – XXIII / 23


III

Caput tertium Глава трећа

Postumus

vir virī m човек, мушкарац vir Rōmānus Римљанин

uxōrem жену, супругу līberī ~ōrum m деца trēs три

Ego sum Aelia Jūcunda. Vir meus Pūblius Valerius Postumus est.

fīlius ~ī m син fīlia ~ae f кћи vir meus мој муж pater meus мој отац mater mea моја мајка

Ego sum Pūblius Valerius Optātus. Fīlius sum Pūbliī Valeriī Postumī.

Ego sum Quīntus Valerius Aeliānus. Pater meus Pūblius Valerius Postumus est.

ЕД У

Ego sum Pūblius Valerius Postumus.

КА

Pūblius Valerius Postumus est vir Rōmānus. Habitat prope Rōmam in oppidō Lānuviō. Uxōrem habet Aeliam Jūcundam, et līberōs trēs: Optātum et Aeliānum fīliōs, et fīliam Venustam.

24 / XXIV – vīgintī quattuor

Ego sum Valeria Venusta. Fīlia sum Pūbliī Valeriī Postumī. Māter mea Aelia Jūcunda est.

pāgina vīcēsima quārta


Caput tertium / Глава трећа

Puer improbus (1/2)

КА

Optātus, Aeliānus et Venusta in hortō sunt. Hortus pulcher est. Ibī Optātus tabellās tenet, cōgitat, scrībit; Aeliānus librum legit; Venusta autem ambulat et cantat – nam laeta est.

improbus неваљао hortus ~ī m башта tabellae ~ārum f писаће таблице cōgitō cōgitāre размишљати scrībit пише liber librī m књига legit чита cantō cantāre певати laeta весела moneō monēre опоменути pergit наставља īrātus љутит accurrit притрчава pulsō pulsāre ударити nōn jam више не lacrimō lacrimāre плакати quid? шта?

Aeliānus puellam monet: »Silentium!« Sed puella cantāre pergit.

Aeliānus īrātus est. Itaque accurrit et puellam pulsat.

Jam Venusta nōn cantat sed lacrimat. Nam laeta nōn jam est. Aeliānus autem rīdet.

ЕД У

Tum Optātus: »Quid ego videō? Puer improbus parvam puellam pulsat!«

pāgina vīcēsima quīnta

vīgintī quīnque – XXV / 25


Caput tertium / Глава трећа

Surgit, accurrit, Aeliānum pulsat. Aeliānus nōn jam rīdet. Sed Venusta nōn dēsinit lacrimāre: »Mamma! ō mamma! ubī es?«

Aelia in hortum venit et līberōs suōs interrogat: »Cūr mē vocātis?« Optātus ait: »Ego et Aeliānus nōn tē vocāmus, sed vocat Venusta.« Tum Aelia ait fīliae: »Quid est, Venusta? Cūr mē vocās?«

surgit устаје dēsinit престаје venit долази vocō vocāre звати misera јадна lacrima ~ae f суза tergeō tergēre брисати quod јер

За разговор, за истраживање

КА

Misera puella lacrimās terget et ait: »Tē, mamma, vocō quod mē pulsat Aeliānus.«

• У овом поглављу представила нам се римска породица о којој ћемо још читати у овој књизи: отац и мајка с троје деце. Ту неко носи по три имена, а неко само по два: по ком принципу? Пронађи које им је име заједничко: то је њихово породично име (као код нас презиме). Ко међутим носи породично име друкчије од осталих?

ЕД У

• Знаш ли пуно име неког од познатих Римљана? На пример, која је три имена носио Цезар? • Девојчица Венуста дозива мајку. Како јој се обраћа? Тај латински израз личи на српску реч мама и на одговарајуће речи у многим другим језицима. Можеш ли да претпоставиш шта му је порекло? (Припомоћ: шта на енглеском значи mammals?)

О језику

О слоговима

Вокали су, како је већ речено, слоготворни: где год имамо прост вокал или дифтонг, ту имамо и слог. Између вокала као слоговних језгара може се налазити и најчешће се налази по један или више консонаната.

На пример, у облику prōvinciae имамо четири вокала (ō, i, i, ae), па дакле и четири слога. Сад се поставља питање како се ти слогови разграничују. Правило је ово: • ако се два вокала налазе у непосредном додиру, граница слогова пролази између њих; • ако између вокала стоји један консонант, он припада потоњем слогу; • ако се између вокала налазе два консонанта или више консонаната, један припада пређашњем слогу, а остатак потоњем.

Слогови у нашем примеру разграничиће се, дакле, овако: prō.vin.ci.ae. 26 / XXVI – vīgintī sex

pāgina vīcēsima sexta


Caput tertium / Глава трећа Слог у којем после вокала нема више ничег зове се отворен слог. Ако, напротив, за вокалом долази консонант, слог је затворен. У нашем примеру, слог prō је отворен; vin је затворен; ci и ae су отворени.

Прва конјугација

КА

Као што знамо, латински правилни глаголи разврставају се у четири конјугације. Ми смо упознали најпре II конјугацију, којој припадају глаголи с инфинитивом на ~ēre. Ево сада како се у презенту мењају глаголи с инфинитивом на ~āre, које сврставамо у I конјугацију: cantāre

Sg

Исто тако се мењају:

ambulō ambulāre ходати cōgitō cōgitāre размишљати lacrimō lacrimāre плакати vocō vocāre звати

1 2 3

Pl cantāmus певамо cantātis певате cantant певају

amō amāre волети habitō habitāre становати obscūrō obscūrāre замрачити

ЕД У

певам cantō певаш cantās пева cantat

певати

cantō cantāre певати interrogō interrogāre питати pulsō pulsāre ударити

Прва конјугација се зове и ā-конјугација јер се презентска основа њених глагола завршава на вокал ā: од cantō cantāre, презентска основа је cantā-; од amō amāre, amā-; од ambulō ambulāre, ambulā-. Oблици презента начињени су додавањем већ познатих личних наставака (-ō -s -t -mus -tis -nt) на ту основу. То значи да глаголе I конјугације разликујемо од глагола II конјугације не по личним наставцима, већ по основи на коју их додајемо.

У облику 1Sg cantō не види се читава презентска основа; кад би се видела, он би гласио *cantaō. Рачуна се да cantō и јесте настало од *cantaō, сажимањем вокала као у српском имао > имô, нашао > нашô.

Унутарња башта римских кућа у Помпејима

pāgina vīcēsima septima

vīgintī septem – XXVII / 27


Caput tertium / Глава трећа

Друга деклинација (мушки род) По другој или ō-деклинацији мењамо именице чији се GenSg завршава на ~ī.

Један тип именица друге деклинације чине именице мушког рода са NomSg на ~us, које мењамо овако:

discipulus ~ī m ученик fīlius ~ī m син

врт, башта

Pl hortī вртови hortōrum вртова hortīs вртовима hortōs вртове hortīs (вртовима)

КА

Исто тако се мењају:

Sg врт hortus врта hortī врту hortō врт hortum (вртом) hortō

hortus ~ī m Nom Gen Dat Acc Abl

populus ~ī m народ grammaticus ~ī m учитељ

fluvius ~ī m река

ЕД У

Други тип мушких именица II деклинације има NomSg на ~er, с тим што се вокал e из тог завршетка губи у осталим падежима, овако: liber librī m

Sg књига liber књиге librī књизи librō књигу librum (књигом) librō

књига

Nom Gen Dat Acc Abl

Pl librī књиге librōrum књига librīs књигама librōs књиге librīs (књигама)

Именицâ на ~er има још доста, али ми смо се досад упознали само с овом једном.

Поред типа на ~us и типа на ~er, срели смо и две нарочите именице: puer puerī m „дечак” и vir virī m „човек, мушкарац”. Код puer, вокал e из ~er не губи се као што би требало, па деклинирамо puer puerī puerō итд. Именица vir не припада ни типу на ~us ни типу на ~er, али свеједно иде по II деклинацији: vir virī virō итд.

28 / XXVIII – duodētrīginta

pāgina duodētrīcēsima


Caput tertium / Глава трећа

Вежбања I. Деклинирај:

populus ~ī m народ

cōgitō cōgitāre размишљати obscūrō obscūrāre замрачити interrogō interrogāre питати

puer puerī m дечак

КА

II. Конјугирај:

fluvius ~ī m река

Сада познајеш већ две латинске деклинације и две конјугације – али потребно је и да их увежбаш. Ради тога не рецитуј голе завршетке, већ вежбај промену на примерима: поред речи понуђених у вежбањима можеш да мењаш и друге које иду по истом обрасцу.

III. Допуни реченице одговарајућим обликом речи датих у заградама:

1. Quid māter ______________ respondet? (fīlius) 2. Optātus multōs _______________ habet. (liber) 3. Puellae _______________ timent. (puer) 4. Puer in _____________ cotīdiē librum legit. (hortus) 5. Optātus fīlius est _______________ _______________ . (Valerius Postumus)

1. Quid est necessārium ad vītam? 2. Cūr māter īrāta est? 3. Quandō puellae cantant? 4. Quid tē grammaticus interrogat? 5. Cūr lacrimās? 6. Tacēsne? 7. Quid vidēs?

ЕД У

IV. Повежи питање с одговором:

a. Nōn, sed respondeō discipulīs. b. Quod fīlium improbum habet. c. Dē lūnā et stellīs. d. Quod mē pulsat Aeliānus. e. Lūnam et stellās. f. Cum laetae sunt. g. Aqua.

V. Пребаци из једнине у множину или обратно: 1. Virōs amāmus. 2. Puerī cantant. 3. Grammaticus discipulum et discipulam docet. VI. Реци на латинском:

4. Fīliās vocātis. 5. Cūr discipulum monēs? 6. Puella puerum pulsat. 7. Puer puellae placet.

1. Девојчице често размишљају о животињама. 2. Зовеш ли сина? 3. Не опомињем девојчицу него дечака.

pāgina ūndētrīcēsima

ūndētrīginta – XXIX / 29


Caput tertium / Глава трећа

Advocātus diabolī • Шта су то писаће таблице?

КА

У школи и ван ње, Римљани су за бележење често користили повоштене дрвене таблице: слова су се урезивала у восак металном писаљком, чијом шиљатом страном се писало а пљоснатом брисало (тј. поравнавао се восак). То је у она времена било много јевтиније него писати на листовима папируса или пергамене.

• Смешно је кад на српском кажемо Венуста се пак шета, или Елијан се пак смеје. Зар то не може друкчије? За латинско autem можемо, уместо пак, да кажемо а: Venusta autem... — (Венуста пак...) А Венуста... Ibī autem... — (Тамо пак...) А тамо...

На сличан начин добро је рећи и уместо такође кад преводимо латинску реч quoque: Fīliam quoque habeō. — (Имам такође кћерку.) Имам и кћерку.

ЕД У

• Ја сам чуо да у латинском има шест падежа. Зашто учимо само пет?

Истина, постоји још и вокатив – облик за ословљавање и дозивање. Али то није падеж у пуном смислу. У латинском као вокатив већином служи номинатив, а о случајевима где се вокатив ипак разликује од номинатива говорићемо касније.

• Ако у деклинацији не може да се разлучи основа од наставака, како уопште знамо за основу на ā у првој и на ō у другој деклинацији? И зашто крштавамо деклинације по нечему што се не види? У деклинацији има једно место где је основа увек видљива: то је падеж GenPl, где разазнајемо нпр. основу terrā-, или основу hortō-, и падешки наставак -rum. А иначе, деклинације бисмо заиста могли да крштавамо по ономе по чему их распознајемо, а то је падешки завршетак GenSg. Тад бисмо прву деклинацију звали ae-деклинација, а другу – ī-деклинација. То би можда било згодно, али тако се не ради.

30 / XXX – trīginta

pāgina trīcēsima


IV

Caput quārtum Глава четврта

Puer improbus (2/2) vexō vexāre малтретирати domī код куће clāmō clāmāre викати intus унутра dormit спава cubiculum ~ī n соба

КА

Aelia fīlium interrogat: »Cūr tū, Aeliāne, Venustam pulsās?« Aeliānus ait: »Quod mē vexat. Nam cantāre nōn dēsinit.«

»Improbus es. Nōn tē Venusta vexat sed tū Venustam. Optāte, pater ubī est?« Aeliānus rīdet: »Hahae! pater nōn est domī.«

Venusta autem clāmat: »Intus est, dormit in cubiculō!«

ЕД У

Sed Postumus jam in hortō est, nōn in cubiculō. Īrātus est: »Nōn jam dormiō, Aelia. Cantant, clāmant, rīdent, lacrimant. Quid est?«

pāgina ūna et trīcēsima

ūnum et trīginta – XXXI / 31


Caput quārtum / Глава четврта

Aelia virō suō nōn respondet.

Tum Venusta: »Mē pulsat Aeliānus!« »Cūr tū, Aeliāne, pulsās puellam?«

suō своме Itane? Зар тако? Quīnte fīlī сине Квинте verberō verberāre тући baculum ~i n штап

»Librum legō, cantat! Moneō, pergit cantāre!« »Tum tū quid?« »Pulsō.«

КА

Puerī verba Postumō nōn placent.

»Itane? Cantat, et pulsās! Jam, Quīnte fīlī, ego verberō, tū cantās. Ubī est, Aelia, baculum mihī?«

Niger servus laudat dominī fīlium

ЕД У

Dominīs meīs trēs līberī sunt. Aeliānum, puerum improbum, et Venustam, pulchram puellam, ancillae amant. Mihī autem Optātus placet. Optātus est Valeriī nostrī fīlius māximus. Est puer bonus. Servōs et ancillās nōn vexat. Nōn est multōrum verbōrum, amat silentium. Cotīdiē in hortō est: ambulat aut sedet, cōgitat. Librōrum autem magnum numerum habet, et semper novōs dēsīderat.

За разговор, за истраживање

»Ego sum Niger. Servus sum Pūbliī Valeriī Postumī.«

servus ~ī m роб laudō laudāre хвалити dominus ~ī m господар ancilla ~ae f робиња noster наш māximus најстарији sedeō sedēre седети numerus ~ī m број novus нов dēsīderō dēsīderāre прижељкивати

• Латинску реч која значи ударити знамо још из прошлог поглавља, а јавља се и у овом. Која је то реч? Знаш ли неку реч коју смо позајмили у српски, а има везе с овом латинском? Шта та реч значи?

• Некад се у српском користила именица бѝло: знаш ли њено значење? (Ако треба, погледај у српски речник. Питај наставника којим речником да се послужиш.)

• У тексту има још један глагол сличног значења: који? Како у граматици називамо речи истог или сличног значења? • Шта се може закључити о карактеру Оптата, најстаријег дечака у породици? Како га описује роб Нигер? С обзиром на свој положај, Нигер нарочито цени Оптата због нечега што овај не чини иако би могао. О чему је реч? Где то пише у тексту?

32 / XXXII – trīginta duo

pāgina trīcēsima altera


Caput quārtum / Глава четврта

О језику Слоговни квантитет За вокалски квантитет у латинском већ смо чули. Ради се о томе да сваки прост вокал мора бити или дуг или кратак, а сваки дифтонг увек дуг.

КА

Латински слогови такође имају квантитет, тј. опредељену дужину или краткоћу. Квантитет слогова делимице зависи од квантитета вокала који су у њима. Правило је ово: слог је дуг ако садржи дуг вокал, или ако је затворен; отворен слог са кратким вокалом кратак је. У нашем старом примеру, prō.vin.ci.ae, слог prō је дуг јер садржи дуг вокал. Слог vin, мада с кратким вокалом, дуг је јер је затворен. Слог ci има кратак вокал и отворен је, па зато остаје кратак. Слог ae је дуг због свог дифтонга.

Квантитет слогова треба да познајемо због разних ствари, од којих ћемо одмах научити једну.

О акцентовању

ЕД У

Акценат у латинским речима не пада никад на последњи слог. Већина речи акцентована је на претпоследњи слог, али није мало ни оних које имају акценат на претпретпоследњем слогу, тј. на трећем отпозади. Положај акцента у речима дужим од два слога зависи од квантитета претпоследњег слога. Ако је претпоследњи слог дуг, он добија акценат; ако је тај слог кратак, акценат пада на претпретпоследњи слог.

На пример, у двосложним речима li.ber, a.mō, lū.na, lae.tus, fōr.ma, акценат је на првом слогу, пошто не може бити на последњем. У дужим речима a.mī.ca, jū.cun.dus, an.cil.la, res.pon.det, am.bu.lā.re, претпоследњи слог је дуг и зато акцентован. Напротив, у do.mi.nus, im.pro.bus, fā.bu.la, gram.ma.ti.cus, res.pon.de.ō, ne.ces.sā.ri.us, где је претпоследњи слог кратак, акценат пада на трећи слог отпозади.

Неправилни глагол sum esse

Глагол sum esse, исто као српско бити, најчешће стоји као тзв. копула, „спојница”, у реченицама типа „X је Y”: Hortus pulcher est. — Башта је лепа. Postumus est dominus meus. — Постум је мој господар.

pāgina trīcēsima tertia

trīginta tria – XXXIII / 33


Caput quārtum / Глава четврта Осим тога, глагол sum esse долази и у значењима „постојати” и „налазити се”:

In silvīs multae bēstiae sunt. — У шумама има много животиња. (Дословце: У шумама постоје многе животиње.) Estne ibī aqua? — Има ли тамо воде? (Постоји ли тамо вода?) Vīminācium et Naissus in Moesiā sunt. — Виминациј и Наис су (или: налазе се) у Мезији.

Најзад, глагол sum esse налазимо и у реченицама које значе имање, поседовање:

КА

Est dominō baculum. — (У господара је штап.) Господар има штап. Puerīs tabellae sunt. — (У дечакâ су таблице.) Дечаци имају таблице. Populō Rōmānō magnum imperium est. — (У римског народа је велика империја.) Римски народ има велику империју. Estne puellae liber? — (Је ли у девојчице књига?) Има ли девојчица књигу?

У таквим реченицама ималац (онај „у кога је”) стоји у падежу дативу.

Као што знамо, sum esse је неправилан глагол, што значи да не припада ниједној од четири конјугације. Његова промена у презенту је оваква: esse бити

1 2 3

Pl sumus (је)смо estis (је)сте sunt (је)су

ЕД У

Sg (је)сам sum (је)си es је(сте) est

Ти су облици настали, као и код правилних глагола, дометањем личних наставака на презентску основу, само што је код глагола sum esse та основа нестална, а ни наставци нису сви правилни.

Друга деклинација, средњи род

По другој или ō-деклинацији, коју већ познајемо, мењају се и многе именице средњег рода. Њихов NomSg завршава се на ~um, а промена им је оваква: Sg verbum verbī verbō verbum verbō

34 / XXXIV – trīginta quattuor

verbum ~ī n реч

Nom Gen Dat Acc Abl

Pl verba verbōrum verbīs verba verbīs

pāgina trīcēsima quārta


Caput quārtum / Глава четврта Исто тако се мењају:

baculum ~ī n штап forum ~ī n форум silentium ~ī n тишина

caelum ~ī n небо imperium ~ī n империја

cubiculum ~ī n соба oppidum ~ī n град

Као што видимо, код именица средњег рода падежи Nom и Acc једнаки су; у множини, њихов завршетак је ~a. Ово ће важити и ван II деклинације, као опште својство средњег рода: Acc = Nom, Nom/AccPl ~a.

КА

О придевима

Поред именица, по падежима се мењају још неке врсте речи; између осталих, придеви.

Придев се најчешће везује за именицу, било као њен атрибут, било преко копуле, као именски део предиката: puella laeta — радосна девојчица laetōs puerōs — радосне дечаке Puellae laetae sunt. — Девојчице су радосне. Puer laetus est. — Дечак је радостан.

ЕД У

У знак везаности за именицу, придев стоји у истом роду, броју и падежу као она. То слагање се зове конгруенција. У нашим примерима, придев laetus стоји час у мушком час у женском роду, час у једнини час у множини, час у номинативу час у акузативу, сваки пут конгруирајући са својом именицом. Ради конгруенције придеви имају облике за сва три рода.

У латинском постоји једна класа придева чији мушки род мењамо по другој, женски по првој, средњи по другој деклинацији – у целини, овако: bonus ~a ~um

NomSg GenSg DatSg AccSg AblSg NomPl GenPl DatPl AccPl AblPl

pāgina trīcēsima quīnta

добар добра добро

m bonus bonī bonō bonum bonō

f bona bonae bonae bonam bonā

n bonum bonī bonō bonum bonō

bonī bonōrum bonīs bonōs bonīs

bonae bonārum bonīs bonās bonīs

bona bonōrum bonīs bona bonīs trīginta quīnque – XXXV / 35


Caput quārtum / Глава четврта Исто тако се мењају:

improbus ~a ~um неваљао laetus ~a ~um весео necessārius ~a ~um потребан plēnus ~a ~um пун

īrātus ~a ~um љутит magnus ~a ~um велик novus ~a ~um нов rotundus ~a ~um округао

jūcundus ~a ~um пријатан multus ~a ~um многобројан parvus ~a ~um мали varius ~a ~um разноврстан

Поред тог типа на ~us ~a ~um, постоје и придеви којима се NomSg завршава на ~er: pulcher ~chra ~chrum лепо

m pulcher pulchrī pulchrō pulchrum pulchrō

pulchrī pulchrōrum pulchrīs pulchrōs pulchrīs

f pulchra pulchrae pulchrae pulchram pulchrā

n pulchrum pulchrī pulchrō pulchrum pulchrō

pulchrae pulchrārum pulchrīs pulchrās pulchrīs

pulchra pulchrōrum pulchrīs pulchra pulchrīs

ЕД У

NomPl GenPl DatPl AccPl AblPl

лепа

КА

NomSg GenSg DatSg AccSg AblSg

леп

NomSg GenSg DatSg AccSg AblSg NomPl GenPl DatPl AccPl AblPl

miser ~era ~erum јадан јадна јадно

m miser miserī miserō miserum miserō

f misera miserae miserae miseram miserā

n miserum miserī miserō miserum miserō

miserī miserōrum miserīs miserōs miserīs

miserae miserārum miserīs miserās miserīs

misera miserōrum miserīs misera miserīs

Како видимо, придеви са NomSg на ~er двојаки су. Код једних, као pulcher, вокал e из ~er губи се у осталим падежима мушког рода, а нема га ни у женском и средњем роду. Код других, као miser, то e је постојано. Придева као pulcher и као miser има још; срешћемо их касније. Латинске придеве, да бисмо им знали промену, памтимо и спомињемо у NomSg трију родова: кажемо нпр. „придев bonus bona bonum”, „придев miser misera miserum”. 36 / XXXVI – trīginta sex

pāgina trīcēsima sexta


Caput quārtum / Глава четврта

О присвојним заменицама Као присвојне заменице у латинском имамо следеће речи:

КА

meus mea meum — мој, моја, моје tuus tua tuum — твој, твоја, твоје noster nostra nostrum — наш, наша, наше vester vestra vestrum — ваш, ваша, ваше suus sua suum — свој, своја, своје

Попут придева, присвојна заменица се везује за именицу путем конгруенције: dominus meus — мој господар Tabellae meae sunt. — Таблице су моје.

Присвојне заменице и по својим облицима личе на придеве: заменице meus, tuus и suus деклинирају се као bonus, а noster и vester као pulcher.

Вежбања

I. Деклинирај именицу с придевом:

liber novus нова књига fabula jūcunda занимљива прича

grammaticus noster наш учитељ oppidum Rōmānum римски град

ЕД У

Именица и придев деклинирају се заједно: liber novus, librī novī итд.

II. Конјугирај:

laudō laudāre хвалити

sedeō sedēre седети

5. Esne in cubiculō? 1. Servōs improbōs verberāmus. 6. Dominus ancillam improbam monet. 2. In hortō pulchrō sum. 7. Cūr puer laetus nōn est? 3. Librōs bonōs habētis. 4. Verbum puerī grammaticō nōn placet.

1. Ubī est pater? 2. Estne pater domī? 3. Dormitne pater? 4. Cūr servus Optātum laudat? 5. Ubī sumus? 6. Esne ancilla? 7. Estisne discipulae bonae?

III. Пребаци из једнине у множину или обратно:

IV. Повежи питање с одговором:

pāgina trīcēsima septima

a. Quod puer bonus est. b. Jam nōn dormit. c. Sumus. d. Est. e. In forō. f. Est in cubiculō suō. g. Sum.

trīginta septem – XXXVII / 37


Caput quārtum / Глава четврта

V. Преобрази реченице према датом примеру:

Dominus ancillās bonās habet. � Dominō ancillae bonae sunt. 1. Postumus hortum pulchrum habet. 2. Discipulī bonum grammaticum habent. 3. Grammaticus vester magnam bibliothēcam habet. 4. Dominus meus magnum numerum servōrum habet. 5. Multōs librōs habeō.

VI. Реци на латинском:

КА

1. Дечаку је потребна тишина. 2. Имате добру децу. 3. Имаш ли књигу о римским градовима?

Advocātus diabolī

Младић чита књигу. Фреска из Херкуланеума.

ЕД У

• Да ли би ико на српском данас рекао Је ли у девојчице књига? Чему такав превод?

За учење нам је од користи да превод буде дослован, тј. да не само значењем већ и својом формом показује какав је оригинал. Понекад то није могуће без одступања од нашег обичног начина изражавања. У таквим случајевима добро је имати два превода: један дослован (Је ли у девојчице књига?), а други лепши или бар „нормалнији” (Да ли девојчица има књигу?).

• Зар међу латинским присвојним заменицама нема речи за његов, њен, њихов?

Тих речи има, али се у латинском оне не рачунају међу присвојне заменице. Ускоро више о томе.

• Зашто се мучимо с мењањем разних глагола, именица, придева? Зар није доста да упамтимо само како гласе лични наставци и падешки завршеци? Није, јер тако нећемо научити.

Ако би нас неки странац упитао како на српском гласе падешки завршеци за именицу кућа, ми бисмо морали да их у глави „скидамо” с падежа које знамо: кућа, куће, кући, кућу..., и тек тада бисмо умели да кажемо: а, е, и, у... Ми, дакле, не знамо облике тако што знамо завршетке, већ обрнуто: наставци/завршеци постоје само као делови стварних облика које правимо и препознајемо. Зато не вреди ни у латинском да рецитујемо голе крајеве речи, већ треба да вежбамо на примерима.

38 / XXXVIII – duodēquadrāginta

pāgina duodēquadrāgēsima


V

Caput quīntum Глава пета

Dē columnā Trajānī

КА

Rōmae Trajānus imperātor post magnam victōriam novum forum aedificat. In forō Trajānī alta columna stat. Columna mīrum aspectum praebet. Appārent ibī variī ēventūs bellī Dācicī. Trajānus imperātor trāns Dānubium cōpiās dūcere cōnstituit et cum exercitū in Dāciam venit. Dācia plēna est saltuum. Dācī autem barbarī sunt: pūgnāre sciunt, servīre nesciunt, itaque exercituī Rōmānō iter impedīre student. Frūstrā – nam Rōmānus exercitus in saltūs Daciae penetrat et Dācōrum oppida prīmō impetū expūgnat, domōs dēstruit. Dācōs bellō victōs Rōmānī gladiīs feriunt: sīc barbarōrum pertināciam pūniunt. Dācia jam nōn est lībera. Est nova prōvincia imperiī Rōmānī. trāns преко cōpiae ~ārum f трупе dūcere повести cōnstituit одлучује cum са exercitus ~ūs m војска veniō venīre доћи saltus ~ūs m гора Dācī ~ōrum m Дачани pūgnō pūgnāre борити се sciō scīre умети, знати serviō servīre бити роб nesciō nescīre не умети, не знати iter кретање

ЕД У

columna ~ae f стуб Trajānus ~ī m Трајан Rōmae у Риму aedificō aedificāre градити altus ~a ~um висок stō stāre стајати mīrus ~a ~um необичан aspectus ~ūs m призор praebeō praebēre пружати appāreō appārēre видети се ēventus ~ūs m згода bellum ~ī n рат Dācicus ~a ~um дачки

impediō impedīre блокирати studeō studēre покушавати frūstrā узалуд penetrō penetrāre продрети prīmus ~a ~um први impetus ~ūs m налет expūgnō expūgnāre освојити domōs куће victus ~a ~um поражен gladius ~diī m мач feriō ferīre ударити sīc тако pertinācia ~ciae f тврдоглавост puniō punīre казнити līber ~a ~um слободан

In tablīnō Postumī (1/2)

Domī in tablīnō Postumus ad mēnsam suam sedet. In ejus mēnsā sacculus est. Postumus sacculum manibus aperit et numerat: »Nummus ūnus, nummī duo, nummī trēs, quattuor, quīnque, sex, septem, octō, novem, decem. Decemne tantum? Aelia! Ubī es, Aelia?« Aelia virum audit et venit. »Ecce mē« inquit.

pāgina ūndēquadrāgēsima

ūndēquadrāginta – XXXIX / 39


Caput quīntum / Глава пета

»In sacculō meō decem tantum nummī sunt!« inquit Postumus.

Aelia cōgitat. Post longum silentium »Itane?« inquit. »Cēterī nummī ubī sunt?« »Nesciō« inquit Postumus.

»Tū nescīs« inquit Aelia, »nec mīrum est. Sed sciunt servī tuī.« »Rēctē monēs« inquit. »Niger! Syre! Heus servī, ubī estis?«

longus ~a ~um дуг inquit каже cēterī ~ae ~a остали rēctē monēs право кажеш heus хеј

КА

aperiō aperīre отворити nummus ~ī m пара, кованица tantum само audiō audīre чути ecce ево

ЕД У

tablīnum ~ī n радна соба mēnsa ~ae f сто ejus његов sacculus ~ī m кеса manus ~ūs f рука

FORUM TRAJĀNĪ

Рељеф на Трајановом стубу: римске лађе (једна теретна, друга за људство) уз град Сингидунум, или можда Виминацијум; десно је Дунав, персонификован

40 / XL – quadrāginta

Рељеф на Трајановом стубу: римска војска прелази Дунав преко понтонског моста

pāgina quadrāgēsima


Caput quīntum / Глава пета

За разговор, за истраживање

• О Дачанима је у тексту речено да су barbarī, али ово не значи да су они дивљаци: по чему се види да нису?

• Шта је на тлу Србије остало иза римског цара Трајана и његових великих војних подухвата? • Има једна наша народна прича у којој се цар Трајан спомиње на чудноват начин. Која је то прича и како иде?

О језику

КА

• Бројеви од један до десет гласе донекле слично на српском и на латинском, а има и других речи које личе (на пример: stāre стајати, imperātor император, domus дом). Чиме се објашњавају ове сличности? Да ли је разлог у свим случајевима исти?

Четврта конјугација

ЕД У

У латинску IV конјугацију спадају глаголи с инфинитивом на ~īre. Њихова промена у презенту је оваква: audīre

слушати, чути

Исто тако се мењају:

Sg слушам audiō слушаш audīs слуша audit

aperiō aperīre отворити impediō impedīre спречити nesciō nescīre не знати

1 2 3

Pl audīmus слушамо audītis слушате audiunt слушају

dormiō dormīre спавати pūniō pūnīre казнити veniō venīre доћи

feriō ferīre ударити sciō scīre знати serviō servīre бити роб

Четврту конјугацију зовемо и ī-конјугација јер се презентска основа њених глагола завршава на ī: од audiō audīre, презентска основа је audī-; од serviō servīre, servī-; од sciō scīre, scī-. Oблици презента начињени су додавањем личних наставака на основу. Међутим, између презентске основе и личног наставка у 3Pl умеће се једно u, које не припада ни основи ни наставку. Због тог уметка облици 3Pl гласе audi-u-nt (не *audint), servi-u-nt (не *servint), sciu-nt (не *scint) итд.

pāgina ūna et quadrāgēsima

ūnum et quadrāginta – XLI / 41


Caput quīntum / Глава пета

Четврта деклинација По четвртој деклинацији мењамо именице чији се GenSg завршава на ~ūs. Њихова промена је оваква: exercitus ~ūs m

Исто тако се мењају:

војска

Nom Gen Dat Acc Abl

Pl exercitūs exercituum exercitibus exercitūs exercitibus

КА

Sg exercitus exercitūs exercituī exercitum exercitū

aspectus ~ūs m призор impetus ~ūs m напад

ēventus ~ūs m згода saltus ~ūs m гора

ЕД У

Све те именице мушког су рода, што је и правило у овој деклинацији. Од женских именица, којих у IV деклинацији нема много, ми смо видели manus manūs f „рука”. Она се по падежима мења исто као мушке именице (мада наравно узима придев у женском роду: manus tua твоја рука, manūs tuae твоје руке).

Предлошкe конструкцијe

Предлошким конструкцијама називамо спојеве предлога с именицама. У латинском, неки предлози захтевају именицу у падежу акузативу, а неки у аблативу:

+Acc post pluviam после кише prope forum близу форума apud grammaticum код учитеља ad columnās ка стубовима ad mēnsam за столом ad vītam за живот trāns Dānubium преко Дунава in prōvinciam Dāciam у провинцију Дакију

+Abl cum exercitū с војском cum barbarīs с варварима dē mēnsā са стола dē pecūniā од новца dē terrā et lūnā o Земљи и Месецу in silvā у шуми

Предлог in, као што видимо, праћен је некад аблативом а некад акузативом, зависно од смисла. Ево још примера за то: in hortō у башти — in hortum у башту in cubiculīs у собама — in cubicula у собе

42 / XLII – quadrāginta duo

pāgina quadrāgēsima altera


Caput quīntum / Глава пета Именица која улази у предлошку конструкцију може бити праћена атрибутом. Тај атрибут може бити придевски или именички: parvum cubiculum мала соба — in parvō cubiculō у малој соби Italiae oppida градови Италије — in Italiae oppidīs у градовима Италије

Апозиција

КА

У латинском као и у српском, две именице могу стајати апозитивно. То се често дешава кад је једна од њих властито име. Именице у апозицији стоје једна крај друге у истом падежу:* Trajānus imperātor exercitum dūcit trāns Dānubium fluvium. — Цар Трајан води војску преко реке Дунава. Habitāmus in oppidō Lānuviō. — Станујемо у граду Ланувију.

У српском, властито име у апозицији долази по правилу на друго место. У латинском често није тако.

Вежбања

I. Деклинирај заједно придев и именицу:

mīrus aspectus чудан призор (само Sg) variī ēventūs разне згоде (само Pl) saltus altus висока гора manus parva мала рука

ЕД У

II. Конјугирај:

pūniō pūnīre казнити

pūgnāre sciō, servīre nesciō „умем да се борим, а не умем да робујем”

1. Quid Trajānus aedificat? 2. Ubī columna Trajānī stat? 3. Quid in columnā appāret?

1. Cūr servīs? 2. Dominus sacculum apеrit. 3. In oppidīs fora sunt.

III. Промени по лицима:

aperiō aperīre отворити

. . . „умеш да се бориш, а не умеш да робујеш” итд.

IV. Одговори на латинском:

V. Пребаци из једнине у множину или обратно:

4. Servus nummum in manū tenet. 5. Nescīmus cantāre. 6. Exercitūs nostrī barbarīs iter impediunt.

* У српској граматици, на овакву апозицију примењује се специјални назив атрибутив.

pāgina quadrāgēsima tertia

quadrāginta tria – XLIII / 43


Caput quīntum / Глава пета VI. Унеси дате облике у текст:

Dānubium — lībera — saltūs — Moesiam — patria — prōvincia — barbarī 1. Dācia terra ___________ nōn est; est __________ imperiī Rōmānī. 2. Dācia, prope prōvinciam ___________ est, trāns ____________. 3. Dācia ____________ Dācōrum est; Dācī ____________ sunt. 4. In Dāciā multī sunt ___________.

1. Дечак пружа девојчици књигу. 2. Господар не кажњава често своје робове. 3. Ученице се труде да чују учитеља.

VII. Реци на латинском:

КА

Advocātus diabolī

• Из Постумове кесе нестало је можда десетак новчића, или мање. Зашто он брине због тога кад је богат?

ЕД У

Пре свега зато што римски домаћин не трпи да га чељад поткрада. А друго, римске кованице нису само ситниш: десет сребрњака, на пример, лепа је свота, а десет златника – читаво мало богатство.

• У I и II деклинацији, испред -rum у падежу GenPl имали смо ā односно ō као завршне гласове основâ, па се знало: прва или ā-, друга или ō-деклинацијa. Шта је с четвртом?

У IV деклинацији, ради основе треба у GenPl одбити падешки наставак -um. На тај начин имамо exercitu-um, saltu-um, manu-um, где видимо да се основе завршавају на вокал u. Зато IV деклинацију називамо и u-деклинацијом.

• Ја сам чуо да у IV деклинацији постоје и именице средњег рода. Шта је с њима? Да, има и таквих именица, али само неколико. Ми ћемо их засад занемарити.

• Због чега за предлог ad имамо и превод „ка” и превод „за”? Исто тако, за in имамо „у” и „на”, а за dē чак три различита превода: „са”, „од”, „о”. Како је то могуће? У језику често бива да иста реч има више значења: то се зове полисемија. Многи латински предлози су полисемични, па се њихова значења не могу научити одједном. И наш језик је такав: српски предлози имају разна значења и узимају разне падеже, па кажемо и са сестром, и са зида, и с јесени, и са своје непромишљености; и за Турке, и за Турцима, и за Турака; и бринути о деци, и висити о концу, и не радити о празницима.

44 / XLIV – quadrāginta quattuor

pāgina quadrāgēsima quārta


VI

Caput sextum Глава шеста

In tablīnō Postumī (2/2) Accurrit Niger et »Ecce mē« inquit, »domine!«

КА

»Rēctē« inquit Postumus. »Syrus ubī est?«

tandem најзад adveniō advenīre пристићи salvē здраво pecūnia ~niae f новац inveniō invenīre наћи dīcō dīcere казати nihil ништа agō agere предузимати ex из sūmō sūmere узети jam nōn = nōn jam vacuus ~a ~um ≠ plēnus probus ~a ~um ≠ improbus praemium ~ī n награда pōnō pōnere ставити resūmo resūmere покупити discēdo discēdere отићи

Niger clāmat: »Heus Syre! Dominus vocat! Audīsne, Syre?« Tandem advenit Syrus et »Salvē« inquit »domine! et tū, domina, salvē!«

Tum Postumus »Dē pecūniā meā« inquit »quīnque nummōs nōn inveniō.« Servī tacent nec respondent. Postumus autem pergit interrogāre: »Ubī sunt« inquit, »Niger, nummī? Quid mihī dīcis?« »Pecūnia tua, domine« inquit Niger, »apud mē nōn est.«

ЕД У

Tum Aelia »Quid tum?« inquit. »Estne apud Syrum?«

»Stō ego«, inquit Niger, »et stat Syrus. Cūr, dominī, mē interrogātis, cum Syrō nihil agitis?«

»Rēctē monēs« inquit Postumus. »Jam tē, Syre, interrogō: ubī sunt nummī meī? Scīsne?« »Nummī tuī« inquit Syrus »in sacculō Nigrī sunt.« Tum Postumus: »Estne, Niger, sacculus tibī?«

»Est« inquit Niger et dominō sacculum praebet.

Postumus ex manū servī sacculum sūmit et aperit. Sacculus vacuus est. Tum Postumus »Tū« inquit, »Niger, servus bonus et vir probus es. Ecce praemium tibī« – et pōnit nummum in sacculō ejus.

Nigrī sacculus jam nōn est vacuus. Niger laetus est, sed nihil dīcit. Sacculum tantum dē mēnsā resūmit et cum praemiō suō ex tablīnō discēdit.

Postumus baculum suum in mēnsā pōnit. »Estne tibī« inquit, »Syre, sacculus?« Frūstrā interrogat. Nam Syrus in tablīnō jam nōn est.

Postumus īrātus est. Nihil dīcit, sed baculum suum resūmit et cum Aeliā discēdit in hortum.

pāgina quadrāgēsima quīnta

Римски сребрни денар с ликом Јуноне Соспите, богиње заштитнице града Ланувија. На реверсу је сцена из мита о оснивању тога града: вук и орао распирују ватру.

quadrāginta quīnque – XLV / 45


За разговор, за истраживање

КА

Caput sextum / Глава шеста

ЕД У

• Кожна кеса којом се Римљани користе као новчаником и код нас је некада служила у исту сврху. Сети се (1) једног нашег свадбеног обичаја везаног за њу, (2) једне пословице у којој се она спомиње (смисао је: чак ни блиским људима није све заједничко), и (3) једне наше старинске речи, сложенице у којој је кеса други део, а значи криминалца који људима отима новчанике. • Испоставља се да и два Постумова роба имају сваки свој новчаник. Шта би то могло да говори о њиховим правима или њиховим задужењима?

О језику

Трећа конјугација

Латинској III конјугацији припадају глаголи с инфинитивом на ~ere. Тај инфинитив, за разлику од оних на ~āre ~ēre ~īre у осталим конјугацијама, има акценат на трећем слогу отпозади: legere, scrībere, pergere, dēsinere, cōnstituere. Презент III конјугације је овакав:

scrībere

Sg

пишем scrībō пишеш scrībis пише scrībit

46 / XLVI – quadrāginta sex

писати

1 2 3

Pl scrībimus пишемо scrībitis пишете scrībunt пишу

pāgina quadrāgēsima sexta


Caput sextum / Глава шеста Исто тако се мењају:

accurrō accurrere притрчати dēsinō dēsinere престати discēdō discēdere отићи pergō pergere наставити surgō surgere устати

agō agere чинити dēstruō dēstruere рушити dūcō dūcere водити pōnō pōnere ставити resūmō resūmere покупити

cōnstituō cōnstituere одлучити dīcō dīcere рећи legō legere читати sūmō sūmere узети

КА

Презентске основе у III конјугацији завршавају се на разне консонанте: од scrībō scrībere, основа је scrīb-; од pōnō pōnere, pōn-; од discēdō discēdere, discēd-. Овој конјугацији такође припадају глаголи с презентском основом на вокал u: dēstruō dēstruere (основа dēstru-), cōnstituō cōnstituere (cōnstitu-).

Oблици презента III конјугације настају додавањем личних наставака на основу, с тим што се свугде осим у 1Sg (scrīb-ō) умећу вокали између основе и наставака: scrīb-i-s, scrīb-i-t, scrībi-mus, scrīb-i-tis, scrīb-u-nt. С вокалским уметком је начињен и сâм инфинитив: scrīb-e-re.

Облици 1Pl и 2Pl акцентовани су на трећи слог отпозади, нпр. scrībimus scrībitis, discēdimus discēditis; исто, рекли смо, важи и за инфинитив: scrībere, discēdere. По овоме се III конјугација разликује од свих осталих.

ЕД У

Именица domus

Именица domus ~ūs f „кућа, дом” представља изузетак у IV деклинацији не само по томе што јој је род женски, већ и по томе што у неким падежима одступа од нормалне промене: Sg domus domūs domuī domum domō

domus ~ūs f кућа, дом

Nom Gen Dat Acc Abl

Pl domūs domōrum domibus domōs domibus

Као што видимо, облици AblSg domō, GenPl domōrum и AccPl domōs не личе на IV већ на II деклинацију.

О локалним одредбама за мировање

Досад смо у многим реченицама срели разне прилошке одредбе за место – или, краће, локалне одредбе. Неке од њих говоре о мировању, друге о кретању.

pāgina quadrāgēsima septima

quadrāginta septem – XLVII / 47


Caput sextum / Глава шеста

На питање ubī? „где?” одговарају локалне одредбе за мировање. У тој служби најчешће стоје разне предлошке конструкције: in +Abl : in cubiculīs у собама, in mēnsā на столу prope +Acc : prope forum близу форума apud +Acc : apud dominam meam код моје господарице ad +Acc : ad mēnsam за столом

КА

Падеж локатив

Као локална одредба за мировање служи и реч domī „код куће”. Tо је нарочит облик именице domus ~ūs f, такозвани локатив.

Падеж локатив, којег у латинском нормално нема, изузетно постоји код неких именица. Domī, локатив од domus, представља један такав случај. Такође, у локативу се редовно јављају имена насеља. На пример:

ЕД У

Rōma ~ae f Рим — Rōmae у Риму Sparta ~ae f Спарта — Spartae у Спарти Lānuvium ~viī n Ланувиј — Lānuviī у Ланувију Vīminācium ~ciī n Виминациј — Vīmināciī у Виминацију Corinthus ~ī f Коринт — Corinthī у Коринту Naissus ~ī f Ниш — Naissī у Нишу

Како видимо, локатив се у првој деклинацији завршава на ~ae, а у другој на ~ī. Оба та локатива по облику личе на генитиве.

Код именица које га имају, локатив служи уместо предлошке конструкције in+Abl: не кажемо *in Rōmā већ Rōmae, не *in Lānuviō већ Lānuviī, итд. Код именице domus, није исто in domō („у кући”) и domī („код куће”). Имена земаља, за разлику од имена насеља, нормално улазе у конструкцију in+Abl, па кажемо in Italiā, in Illyricō и сл.

Свој и његов/њен

За разлику од српске присвојне заменице свој, латинско suus ~a ~um не употребљава се за прво и друго лице: Amō fīlium meum. Amāmus fīlium nostrum. — Волим/Волимо свог сина. Pūnīsne fīliōs tuōs? Pūnītisne fīliōs vestrōs? — Кажњаваш/Кажњавате ли своје синове?

За треће лице, латинско suus употребљавамо слично српском свој:

Venit Postumus cum fīliō suō. — Долази Постум са својим сином. Veniunt Postumus et Aelia cum fīliō suō. — Долазе Постум и Елија са својим сином.

48 / XLVIII – duodēquīnquāginta

pāgina duodēquīnquāgēsima


Caput sextum / Глава шеста

За његов и за њен, латински има облик ejus, који непромењиво стоји уз именицу: Veniunt Postumus et fīlia ejus. — Долазе Постум и његова кћерка. Videō Aeliam et fīliam ejus. — Видим Елију и њену кћерку. domus grammaticī et fīliārum ejus — кућа учитеља и његових кћери

Остаје да видимо како се латински каже њихов. О томе касније. I. Деклинирај:

КА

Вежбања

domus parva мала кућа

legō legere читати cōnstituō cōnstituere одлучити dūco dūcere водити

II. Конјугирај:

III. Одабери правилан одговор на питање:

ЕД У

2. Ubī dominus est? 1. Ubī est forum Trajānī? a. ad domum a. Rōmae b. domī b. in Rōmā c. apud domum c. apud Rōmam IV. Пребаци из једнине у множину или обратно:

1. In domō magnā habitō. 2. Domum pulchram habēs. 3. Moneō fīlium. 4. Dominae ancillās suās nōn saepe laudant. 5. Librōs vestrōs legitis.

pōnere ≠ ___________________ clāmāre ≠ __________________ plēnus ≠ ____________________

V. Наведи реч супротног значења:

3. Ubī habitat Postumus? a. in Lānuviō b. ad Lānuvium c. Lānuviī

advenīre ≠ _________________ ancilla ≠ ____________________ probus ≠ ____________________

За понеку реч може се по разним основима наћи и више од једне супротности. На пример, супротно од човек може бити жена, или дете, или животиња, или Бог, или нечовек.

VI. Реци на латинском:

1. Где стављаш свој новац? 2. Волим своју господарицу. 3. Учитељ са својим ђацима седи за столом. 4. Његови ђаци више не читају него пишу.

pāgina ūndēquīnquāgēsima

ūndēquīnquāginta – XLIX / 49


Caput sextum / Глава шеста

КА

Златник цара Трајана с његовим ликом. На реверсу је Трајанов стуб. На златнику пише: Imp(erātōrī) Trajānō Aug(ustō) Ger(mānicō) Dāc(icō) p(ontificī) m(aximō) tr(ibūniciā) p(otestāte) cō(n)s(ulī) VI p(atrī) p(atriae) | s(enātus) p(opulus)q(ue) R(ōmānus) optimō principī. То значи: „Императору Трајану Августу, победнику германском и дачком, великом понтифику, носиоцу трибунске власти, конзулу у шест мандата, оцу отаџбине: сенат и народ римски свом добром принцепсу.”

Advocātus diabolī

• Лепо је што се инфинитиви разликују по акценту, али кад видим инфинитив на ~ere, како ћу знати да ли је то II или III конјугација и како се акцентује? Исто тако, кад видим 1Pl презента на ~imus или 2Pl на ~itis, по чему да знам да ли је III или IV конјугација и какав је акценат?

ЕД У

Ако текст има обележене дуге вокале (као у овој књизи), ствар је проста: инфинитив у II конјугацији има ~ēre, с обележеним дугим вокалом у претпоследњем слогу, а у трећој ~ere, без дужине; исто тако, у IV конјугацији видимо 1Pl ~īmus, 2Pl ~ītis, с дужином, a у трећој 1Pl ~imus, 2Pl ~itis, без дужине. Сходно томе и акцентујемо. Ако вокалске дужине нису обележене (што ван уџбеника скоро никад нису), онда се о датом глаголу питамо како гласе његова два облика за памћење. Јер, кад упоредо осмотримо 1Sg презента и инфинитив, конјугације се разазнају и без обележених вокалских дужина:

~o, ~are : I

~eo, ~ere : II

~o (али не ~eo), ~ere : III

~io, ~ire : IV

А кад знамо у којој смо конјугацији, тад је јасно и све остало, укључујући акцентовање.

• Како то: Corinthus ~ī f, Naissus ~ī f? Откуд женски род у II деклинацији?

Међу именицама с NomSg на ~us у II деклинацији налазе се многа имена страних земаља, острва и насеља, и сва су она женског рода: нпр. Aegyptus ~ī f Египат, Rhodus ~ī f Родос, па тако и Коринт и Ниш.

• Каква су то чудна имена: Niger и Syrus?

Обесправљени, робови код Римљана често нису могли ни рођено име да задрже, већ им је сваки господар по свом нахођењу надевао ново. Најчешће су имена добијали по земљи порекла: Thraex „Трачанин”, Syrus „Сиријац”, Āfer „Африканац”; или на основу неке личне карактеристике: Rūfus „Риђи”, Glabriō „Ћела, Ћоса«, Niger „Црни, Гара”.

50 / L – quīnquāginta

pāgina quīnquāgēsima