Читанка за четврти разред гимназија и средњих стручних школа

Page 1

Др Оливера Радуловић

Др Јелена Журић др Јелена Ангеловски

Ed

uk a

pr om

o

СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ за четврти разред гимназија и средњих стручних школа


Др Оливера Радуловић

Др Јелена Журић

Др Јелена Ангеловски

ЧИТАНКА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ за четврти разред гимназија и средњих стручних школа Главни уредник Др Бошко Влаховић Одговорна уредница Др Наташа Филиповић

o

Предметна уредница Др Моња Јовић

Дизајн Иван Танић

uk a

Лектура и коректура Споменка Трипковић

pr om

Рецензенти Др Горана Раичевић, редовни професор, Филозофски факултет, Нови Сад Мр Наташа Будимир, професор српског језика и књижевности, Гимназија Јован Јовановић Змај, Нови Сад Владимир Мичић, професор српског језика и књижевности, Гимназија Лесковац, Лесковац

Ed

Издавач Едука д.о.о., Београд Ул. Змаја од Ноћаја бр. 10/1 Тел./Факс: 011 3287277; 3286 443; 2629 903 Сајт: www.eduka.rs; имејл: eduka@eduka.rs За издавача Др Бошко Влаховић, директор Штампа Цицеро, Београд Издање бр.: 1, Београд, 2021. година Тираж: 3000

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:821-82(075.3) ЧИТАНКА : српски језик и књижевност за четврти разред гимназија и средњих стручних школа / [приредиле] Оливера Радуловић, Јелена Журић, Јелена Ангеловски. - Изд. 1. - Београд : Eduka, 2021 (Београд : Цицеро). - 434 стр. : илустр. ; 27 cm Тираж 3.000. - Регистар. ISBN 978-86-6013-546-1 1. Радуловић, Оливера, 1957- [приређивач, сакупљач] 2. Журић, Јелена, 1959- [приређивач, сакупљач] COBISS.SR-ID 44472073

© Едука д.о.о. Београд

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника Решењем број: 650-02-147/2021-03. Није дозвољено: репродуковање, дистрибуција, објављивање, прерада или друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму или поступку, укључујући и фотокопирање, штампање или чување у електронском облику. Наведене радње представљају кршење ауторских права.


o pr om

Милан Туцовић, Дечак који је носио светло, уље на дрвету, детаљ (1996)

Оставите увек један прозор у пределе уметности

Ed

uk a

У последњој години учења у средњој школи, пред матуру, желимо да вам Читанка и даље буде, или можда тек сада постане, један од омиљених уџбеника. Листајте је, читајте и допустите да вас води у бескрајне светове уметности – јер је уметност ништа друго до сâм живот у свом пространству, лепоти и разноликости. Или, како је то Иво Андрић записао: „На темељима животне стварности и разума подижите зграду свога живота, али оставите увек један прозор у пределе уметности. Она ће свима вашим животним напорима бити подршка и давати им трајност и дубљи смисао. Нека у вашем животу уметност увек има своје ма и скромно место: мало музике, или вече у позоришту, или слика на зиду, или невелика полица књига које волите. Тек да је жива и трајна веза између вашег личног живота и уметности. Јер ако је тачно, као што јесте, да се уметност не сме одвајати од живота, исто је тако тачно да лични живот, ничији живот, не треба да је одвојен од уметности. О том да је уметност потребна човеку, ма какав иначе био његов позив и рад у практичном животу, о том не може бити сумње. Уметност је човеку стварно неопходна, као што је сваком јелу неопходно мало соли међу прстима; да му дâ укус и да га сачува од кварења. Уметност, права уметност, не квари и не размекшава човека него га оплемењује и уздиже и чини суптилнијим и јачим у животној борби. Без ње живот може да постане непотпун, штур и убог, а са њом је, како каже једна личност код Тургењева, ’и добро лепше и зло лакше’.” Дела уметности могла би да буду и ти знакови поред пута, који нас у животу воде и храбре, и показују нам да ни у чему што нам се дешава нисмо сами, ни први ни једини. Ауторке


САДРЖАЈ УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ................................................8

САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ......................72 САВРЕМЕНА СВЕТСКА КЊИЖЕВНОСТ...........73 Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита (одломак)....................78 Албер Ками, Странац (одломци)..........................................94 Мит о Сизифу (одломак)...............................102 Џорџ Орвел, Животињска фарма (одломак)......................110 Хорхе Луис Борхес, Врт са стазама које се рачвају.......................119 Самјуел Бекет, Чекајући Годоа (одломак)...............................131 Милан Кундера, Шала (одломак)..............................................142 Итало Калвино, Ако једне зимске ноћи неки путник (одломци)........................................................153 Умберто Еко, Име руже (одломак)........................................160

Ed

uk a

pr om

Смисао и задаци проучавања књижевности........9 Развој теоријске мисли о књижевности Петар Милосављевић, Предговор хрестоматији Теоријска мисао о књижевности (одломци).................................13 ПИСАЦ, ДЕЛО, ЧИТАЛАЦ.............................13 ► Иво Андрић, Читајући један од великих класичних романа европских / Читајући добре писце ► Исидора Секулић, Уметност коју волим до заноса / О култури ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА.............13 ► Слојевита структура књижевноуметничког дела ► Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу (одломак) ► Методологија проучавања књижевног дела и примена методолошких поступака ► Методи ► Фјодор М. Достојевски, Браћа Карамазови (одломак) ► Позитивизам ► Психолошки метод ► Феноменолошки метод ► Структуралистички метод ► Теорија рецепције ► Плурализам метода и њихов суоднос ► Милија Николић, Принцип методске адекватности (одломак) ► Антоан Компањон, Демон теорије (одломак) ► Преглед савремених метода ► Ана Бужињска и Михал Павел Марковски, Књижевне теорије XX века (одломак)

Вилијам Шекспир, Хамлет (одломак)............................................33 Јохан Волфганг Гете, Фауст (одломци)..............................................49 Фјодор Михајлович Достојевски, Злочин и казна (одломци)................................58

o

Водич кроз Читанку...............................................6

КЊИЖЕВНО ДЕЛО: ТВОРЦИ И ТУМАЧИ.........14 Поетика и аутопоетика....................................14 Хорхе Луис Борхес, Друга песма о даровима......15 Владимир Набоков, (У осамљености је слобода).........................................................18 Стеван Раичковић, Септембар........................18 Запис о песми................................................19 Бранко Миљковић, Свест о песми...................19 Миодраг Павловић, Научите пјесан...............21 Иво Андрић, Разговор са Гојом (одломци)....25

ТРАДИЦИОНАЛНО И МОДЕРНО...............26 Томас Стернс Елиот, Традиција и индивидуални таленат (одломци из есеја)............................................27 4 / садржај

Избор из светске лирике XX века.....................171 Вистан Хју Одн, Нема промене места...........171 Жак Превер, За тебе, љубави.........................172 Борис Пастернак, (О, да сам знао да је тако)....173 Ана Ахматова, Пресуда (из „Реквијема”) .....174 Јосиф Бродски, Захвалност...........................175 САВРЕМЕНА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ...178 Новица Петковић, Савремена књижевност (одломци)................179 САВРЕМЕНА СРПСКА ПОЕЗИЈА.....................189 Десанка Максимовић, Тражим помиловање (избор) Проглас.............................................................190 За себра............................................................191 За песникињу, земљу старинску.....................191 За песме............................................................192 О праштању....................................................192


o

Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба (одломци)..................273 Меша Селимовић, Дервиш и смрт (одломци).............................285 Сјећања (одломак)..........................................292 Драгослав Михаиловић, Лилика (одломак)...........................................296 Бора Ћосић, Улога моје породице у светској револуцији (одломак)........................................................302 Бранко Ћопић, Башта сљезове боје..........................................308 Слијепи коњ.....................................................310 Заточник.........................................................313 Писмо Зији Диздаревићу.................................316 Бранимир Шћепановић, Уста пуна земље (одломци)...........................321 Александар Тишма, Употреба човека (одломак)............................330 Данило Киш, Енциклопедија мртвих (Читав живот)..........337 Милорад Павић, Хазарски речник (одломци)...........................346 Слободан Селенић, Очеви и оци (одломак)....................................357 Борислав Пекић, Човек који је јео смрт (одломци)...................366 Светлана Велмар Јанковић, Лагум (одломак).............................................372 Горан Петровић, Опсада цркве Светог Спаса (одломак)..........380 Владимир Пиштало, Миленијум у Београду (одломци)...................390 Владимир Тасић, Опроштајни дар (одломак)...........................398

Ed

uk a

pr om

Миодраг Павловић, 87 песама (избор) (Пробудим се)..................................................196 Реквијем...........................................................197 (Ти си учинила)................................................197 (Треба поново пронаћи наду)...........................197 Васко Попа, Кора (избор) Познанство..................................................202 У осмеху........................................................203 Коњ ..............................................................204 Маслачак ....................................................205 Белутак.......................................................206 Бранко Миљковић, Увод у игре (Васку Попи)................................209 Васко Попа, избор из поезије (Каленић, Манасија).......................................210 Бранко Миљковић, Ватра и ништа (избор) Ариљски анђео (одломак)...............................211 Фрула...............................................................213 Балада..............................................................214 Беда поезије......................................................216 Критика метафоре.........................................216 Поезију ће сви писати.....................................217 Стеван Раичковић, Записи о Црном Владимиру............................222 избор из поезије (Септембар, Камена успаванка, Опрости камену што ћути, Нити, У зимски сумрак, Куда потону пек)........................................230 Раша Ливада, Карантин (избор) Капетанија......................................................232 летња позорница............................................233 Очеви................................................................234 Иван В. Лалић, Писмо (избор) похвала несаници............................................240 пиета..............................................................241 писмо...............................................................241 Матија Бећковић, избор из поезије Кад би ти отишла из овог града.....................247 Кад будем млађи..............................................248 САВРЕМЕНА СРПСКА ПРОЗА..........................251 Михаило Лалић, Лелејска гора (одломци).................................252 Добрица Ћосић, Корени (одломак)............................................258 Време смрти (одломак).............................261 Иво Андрић, Проклета авлија (одломак)...........................264

САВРЕМЕНА СРПСКА ДРАМА.........................405 Александар Поповић, Развојни пут Боре Шнајдера (одломци)........................................................406 Љубомир Симовић, Путујуће позориште Шопаловић (одломак)........................................................417 Душан Ковачевић, Балкански шпијун (одломак).........................426 Индекс појмова...................................................432 садржај / 5


ВОДИЧ КРОЗ ЧИТАНКУ КЉУЧНЕ РЕЧИ БЕЛЕШКА О ПИСЦУ укратко представља живот и дело писца. ПРЕ ЧИТАЊА наилазите на кратак текст који вас мисаоно, емотивно и сазнајно уводи у сложени процес упознавања са књижевним делом и, кад год је то потребно, подсећа на дело писца с којим сте се сусрели у ранијим разредима.

pr om

o

РЕЧНИК непознатих и мање познатих речи, израза и имена налази се на маргини, у равни са текстом. Осим тога, где је то у духу тумачења дела, дата су и објашњења појединих симбола (ИЗ РЕЧНИКА СИМБОЛА). РАЗГОВОР О ДЕЛУ садржи неколико најзначајнијих питања која прате прве утиске, доживљај и размишљања о прочитаном тексту.

uk a

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ састоји се из низа питања, од једноставнијих до сложених, која вас враћају књижевном тексту и упућују на аналитичко и синтетичко читање и тумачење.

Ed

ИЗ РЕЧНИКА КЊИЖЕВНИХ ТЕРМИНА садржи објашњења књижевнотеоријских појмова који су одраније познати и оних са којима се први пут сусрећете (ПОДСЕТИ СЕ и УЧИМО НОВО). ПОЈМОВНИК + садржи појмове који нису део обавезног програма него су намењени оним ученицима који желе да сазнају нешто више; дакле, онима који се посебно интересују за књижевност и уметност. (АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИСИ представљају изводе из некњижевних текстова писаца у којима они промишљају сопствену поетику (сврху и начин писања, посебне тежње и настојања у погледу форме, тема и мотива, стила и језика) или поетику уопште. О ЈЕЗИКУ књижевног дела, посебно писаца код којих је то изразито специфично, увек треба говорити: не заборавите да је књижевност уметност речи – остварује се у језику. 6 / Водич кроз Читанку


ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ изабрани су делови научних текстова (историје и теорије књижевности, есејистике и критике) који вам могу помоћи у разумевању и тумачењу књижевног дела. САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА показују део друштвеноисторијског и културног контекста у коме писац делује, и његово стваралаштво из угла савременика. ЗАНИМЉИВОСТИ отварају још један прозор за упознавање аутора и његовог дела.

pr om

o

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК према својим жељама и могућностима: за индивидуални рад, рад у пару или у групи, интердисциплинарно и мултимедијално, научноистраживачки или стваралачки. ЛИТЕРАТУРА подразумева читање секундарних извора: критика и есеја, теорија и историја књижевности, речника.

uk a

СИНТЕЗА помаже да се у кратком осврту осветле најважније карактеристике књижевног стваралаштва одређеног аутора – његова поетика, односно представља резиме посебних поглавља у Читанци.

ИНДЕКС ПОЈМОВА упућује на стране на којима се налазе објашњења најважнијих књижевних појмова.

Ed

ЛИКОВНИ ПРИЛОЗИ састоје се из репродукција репрезентативних дела ликовне уметности (сликарска, вајарска), архитектуре, филма (фотографије, плакати), документаристичке фотографије, која су настајала у овом раздобљу, као и фотографија писаца, насловних страна књижевних дела и часописа. QR КОДОВИ – линкови који ти омогућавају приступ изборним и додатним образовним садржајима (делима из изборног програма, литератури, каталозима изложби, музејима, филмовима, позоришним представама, радио и телевизијским емисијама из образовног програма).

Водич кроз Читанку / 7


УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ Смисао и задаци проучавања књижевности Развој теоријске мисли о књижевности КЊИЖЕВНО ДЕЛО: ТВОРЦИ И ТУМАЧИ Поетика и аутопоетика

Хорхе Луис Борхес ПЕСНИЧКА УМЕТНОСТ

Ђорђо де Кирико,

Ed

uk a

slika

pr om

o

Гледати реку од времена и воде и сећати се да је време друга река, знати да нестајемо као река и да лица пролазе као воде.

Ђорђо де Кирико, Пролећни Торино (1914)

Право говорећи, ја сам увек највише желео једно: да све што видим могу да опишем и да све што осетим умем да изразим. Иво Андрић

Осећати да је бдење други сан што сања да не сања и да је смрт које се боји наша пут она смрт сваке ноћи, која се зове сан. Видети у дану или години симбол дана човекових и његових година, претворити разарање година у музику, жагор и симбол. Видети у смрти сан, у смирају сунца тужно злато, таква је поезија, бесмртна и сиромашна. Поезија се враћа као зора и смирај сунца. Понекад у сутон неки лик гледа нас из дубине огледала; уметност треба да је попут огледала која нам открива наш сопствени лик. Приповедају да је Одисеј, сит чудеса, заплакао од љубави видећи обалу Итаке зелене и смерне. Уметност је попут Итаке све од зелене вечности, не од чудеса. И као бескрајна река која пролази и остаје, одраз истог непостојаног Хераклита, истог и друкчијег, као бескрајна река. Превео Радивоје Константиновић


Смисао и задаци проучавања књижевности Кључне речи: читалац, читање, наука о књижевности, спољашњи и унутрашњи приступ књижевном делу, интерпретација, методологија науке о књижевности, отворено дело.

Чему проучавање књижевности? Зар није довољно уживање у књигама,

Роман Ингарден

Умберто Еко

Ed

uk a

pr om

o

задовољство које нам доноси само читање – посебно читање дела наших омиљених писаца? Јер, ми ту једноставно „урањамо” у текст, који нас магнетски привлачи, и увлачи у вртлог радње, дијалога, описа, ликова, сукоба, идеја, трагике и/или хумора – засипајући нас речима и реченицама, које нас понекад и опседају својим значењем, или их једноставно запамтимо због њихове мелодичности, необичности, хуморности, лепоте или мудрости. Зар се неће самим проучавањем „охладити” наш доживљај дела, а оно само, на известан начин, удаљити од нас? Ту дилему пред себе постављају, или се о томе питају, многи читаоци. Читајући једно књижевно дело, ми – пре свега – то дело доживљавамо и естетски вреднујемо: оно је на нас оставило снажан утисак (импресију) или није успело да нас, у мањој или већој мери, заинтересује – из чега произилази и наш став о томе да ли је то дело естетски вредно и, ако јесте, у којој мери. Теоретичари су досад, углавном, разликовали два типа читања, односно две врсте читалаца. Тако, према мишљењу теоретичара Романа Ингардена, постоје пасивно и активно читање: пасивно (примајуће) читање одвија се механички, без читаочеве емоционалне активности, а активно читање подразумева посебно емоционално и мисаоно залагање читаоца. Писац и теоретичар књижевности Умберто Еко говори о постојању два нивоа читања и читалаца, два проласка кроз „наративну шуму”: први ниво састоји се у брзом ходу кроз текст како би се што пре стигло до краја и видело како се ствари разрешавају, без претераног размишљања о прочитаном; други ниво припада читаоцу који чита текст више пута, промишља оно што је прочитао и настоји да се мисаоно приближи значењу текста. Наше читање зависи и од врсте литературе: забавну литературу читамо брзо и лако јер је основно да пратимо садржај; озбиљна и велика дела читамо полако, застајући на многим местима (неретко уз коришћење речника и друге литературе), или се враћајући на прочитано. Друга врста читања умногоме је успелија уколико већ имамо извесно читалачко искуство, однегован естетски укус и бар основна сазнања о књижевности као уметности. Када се у читање уноси, поред сопствене осећајности и маштовитости, и извесна оригиналност у приступу и одабиру метода тумачења, са способношћу за упоређивање и закључивање – онда је реч о креативном читаоцу и стваралачком приступу књижевном делу. Смисао и задаци проучавања књижевности / 9

Гистав Курбе, Портрет Бодлера, детаљ (1848)


o

pr om

Ed

uk a

Карл Спицвег, Књишки мољац (1850)

Према томе, да бисмо иоле били у стању да аргументовано тумачимо (анализирамо) књижевно дело и да компетентно одређујемо његову естетску вредност (доносимо суд, критикујемо), требало би да претходно истражимо елементарна знања која нам пружа наука о књижевности. Корени науке о књижевности налазе се још у античком периоду, у делима Платона и Аристотела, и она се непрекидно изграђује, и дан-данас. Познато је да се у оквиру науке о књижевности књижевност проучава са различитих аспеката, и да је чине историја књижевности, теорија књижевности и књижевна критика. • Историја књижевности књижевне појаве посматра дијахронијски (кроз време) и синхронијски (у једном времену). Она разматра историјски развој књижевности (историјске епохе и простор; периодизацију и тумачење временских епоха, стилских праваца и формација, књижевних школа, и место, улогу и однос стваралаца унутар једне епохе и ван ње). Историја књижевности може бити национална (проучава једну националну књижевност), светска или општа (интегрално посматра књижевно стваралаштво свих народа) и компаративна (заснована на упоредном методу, проучава односе међу појединим националним књижевностима, генезу и развој књижевних појава, међусобне утицаје и везе). • Теорија књижевности научно (теоријски) проучава и дефинише књижевне појаве, које класификује и систематизује, успостављајући притом научну терминологију. Дефинишући теорију књижевности као „део опште науке о уметности или естетике”, и укључујући у њу и стилистику, Драгиша Живковић као „главна питања која теорија књижевности решава у својим испитивањима” утврђује следећа: „питање процеса уметничког стварања и места које уметничко сазнавање живота заузима у општем духовном стварању човековом (естетичка питања); питања природе језика као средства којим се књижевник служи и којим ствара своје уметничке слике, при чему се тај језик преображава и необично проширује у својим значењима (стилистичка питања); питања врсте и облика у којима се књижевно дело јавља и функције коју поједини структурални елементи имају за уметничко уобличавање песникових садржаја (питања књижевних родова и врста и њихове композиције); најзад, питања историјског развитка појединих књижевних облика и врста и књижевног укуса у појединим историјским и културним епохама, чиме се теорија књижевности повезује са историјом књижевности (историјска поетика)”. • Књижевна критика као део науке о књижевности за свој циљ је одредила да „што дубље открије она значења и лепоте које се садрже у појединим конкретним књижевним делима, како би олакшала читаоцима њихово што потпуније разумевање и што пуније уживање у њима” (РКТ). Она представља специфичну спону између дела и читаоца тиме што објашњава, тумачи (студије, есеји) и вреднује успелост књижевног дела (књижевне рецензије). Дакле, када хоћемо да шире истражимо вредности одређеног књижевног дела, у оквиру његовог тумачења потребно нам је и да стекнемо

РКТ – Речник књижевних термина. Пол Сезан, Портрет Гистава Жефреа, детаљ (1895)

10 / Увод у проучавање књижевности


Миленa Павловић Барили, Девојка са писмом и гитаром (1936)

опалесцентан — који прелива боје као опал; вишезначан (опширније на стр. 12).

Ed

uk a

pr om

o

слику о историјском контексту у коме се оно јавља (припадност одређеној књижевној епохи, стилском правцу или школи, односно књижевном и културном контексту), о посебности пишчеве поетике (одлике стваралачке технике као и поетичких погледа и естетичких ставова) и, у складу с тим, о универзалним вредностима и значају тог дела у корпусу националне и светске књижевности. Стручно и објективно тумачење књижевног дела које, поред доживљаја, подразумева истраживање сврхе и функције елемената од којих је оно сачињено, као и смисао дела у целини – назива се интерпретација (тумачење). Дисциплина која описује и систематизује методе неопходне за анализу и тумачење књижевног дела зове се методологија науке о књижевности. Приступ при тумачењу књижевног дела може бити спољашњи и унутрашњи. Спољашњи приступ књижевном делу у први план свог истраживања поставља вантекстовне чињенице: друштвено-историјске околности у којима дело настаје, биографију писца, његову личност са свим њеним специфичностима (социолошка, биографска критика итд.). Унутрашњи приступ књижевном делу тиче се истраживања искључиво у оквирима самог књижевног текста, његове структуре и значења, без вођења рачуна о околностима у којима дело настаје. При тумачењу књижевног дела можемо се, у стваралачком приступу, користити различитим методима, под условом да их адекватно и функционално комбинујемо (плурализам метода). Само књижевно дело (нарочито оно које поседује врхунску уметничку вредност) опире се једностраним закључцима и коначним тумачењима. Књижевно дело је по својој структури опалесцентно, садржи места неодређености, а читањем се оно накнадно конкретизује, употпуњава и довршава. Читање је креативни процес, а читалац одредиште ка коме је, комуникацијски, књижевно дело усмерено. Да је књижевно дело отворено према читаоцу и његовом тумачењу, давно је утврдио и Гете, тврдећи у роману Јади младог Вертера: „Сваки човек чита свог Хомера!” У есеју о Павићевом делу, Никола Милошевић објашњава разлику између „отвореног” и „затвореног” дела: „[...] отворена и затворена дела могу се разлучити према значењској равни коју и једна и друга поседују. За затворена дела карактеристично је да имају само једно једино, или макар привилеговано, значење и да се то значење може са мањим или већим тешкоћама дешифровати. Не би разлика дакле била у томе што се, рецимо, отворена књижевна дела у погледу значења могу лакше и брже дешифровати а затворена не, него би фундаментална структурална разлика била у томе што за затворена дела постоји увек кључ или шифра, па ма колико да је пут ка том кључу или шифри трновит и заметан, тај кључ и та шифра постоје. Дантеову Божанствену комедију можете читати као дело са шифром и разуме се да вам на одгонетању те шифре многе препреке на путу стоје, али оне су искључиво техничког а не структуралног карактера, као на пример претходна знања из области теологије, историје, итд. Смисао и задаци проучавања књижевности / 11

Гвен Џон, Драгоцена књига (1910–1920)


pr om

РАЗГОВОР О ТЕКСТУ

o

Са отвореним делима ствар друкчије, фундаментално друкчије, стоји. У отвореним делима не постоји само један значењски кључ него их има два или више и они су међусобно равноправни. Творци такозваних отворених дела не иду на то да вам пруже одгонетку за загонетку коју су поставили. Они настоје да потенцијални кључ значења, ако га уопште има, баце негде дубоко у море. Стога аутори отворених дела нуде својим читаоцима два или више равноправних читања и, разуме се, по природи ствари захтевају од својих читалаца већи духовни напор, премда то на први поглед не мора изгледати тако.” Отворено дело је, према томе, живо извориште за многа и различита тумачења која могу трајати вековима: то је истовремено свако вишезначно књижевно дело, које никада не може бити до краја протумачено, већ непрестано представља подстицајни изазов за иновативне приступе и тумачења нових генерација читалаца.

Р Е Ч Н И К А

Ed

И З

uk a

Изнеси своја размишљања о начинима читања и тумачења књижевног дела. Опиши себе као читаоца. Наведи у чему се састоје смисао и задаци проучавања књижевности. Шта подразумева наука о књижевности и из којих се дисциплина састоји? Чиме се те дисциплине баве? Наведи име бар једног историчара српске књижевности и име једног књижевног критичара. Објасни шта подразумева интерпретација књижевног дела, а шта методологија науке о књижевности. Чиме се карактерише спољашњи, а чиме унутрашњи приступ књижевном делу? Изнеси аргументе за потребу да постоје и један и други приступ. Размисли о томе шта значи израз отворено дело и на примеру једног књижевног дела по свом избору образложи могуће приступе његовом тумачењу. Образложи свој одговор.

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник +

Опалесценција (опализација) – Преливање значења или вишезначност (амбигвитет, еквивока), неодређеност значења књижевног уметничког дела, попут светлуцања и преливања боја драгог камена. Књижевно дело се управо по томе разликује од научног дела: вишесмисленост је битни constitutivum књижевног дела као таквог, а не ознака једне врсте књижевних дела. Неодређеност уметничког дела никада се не може дефинитивно уклонити, па се она још повећава тиме што читалац са своје стране уноси неке аспекте у свет уметничког

дела, мада је при томе ограничен структуром самог дела, његовом интегралношћу. Чак и сам писац у односу на сопствено дело може накнадно у њ унети као читалац нешто чега није био свестан приликом писања. Термин и појам опализација увео је Роман Ингарден и довео у везу с појмом аспект књижевног дела утолико што приказани аспекти у делу отварају различите могућности да се њихова схема испуни. (Др Милан Дамњановић, „Опалесценција”, у: Речник књижевних термина, прилагођено)

12 / Увод у проучавање књижевности


ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

https://drive.google.com/file/d/1e1gb 45jwe6lMUb7wYbiPU82r8XWpA2m4/ view?usp=sharing

Уколико желиш да сазнаш више о књижевним теоријама и методима, прочитај додатни материјал о тој теми. ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА

pr om

o

Пажљиво прелистај Историју српске књижевности Јована Деретића и сажето напиши приказ њеног садржаја: уочи где она почиње а где се завршава, како су формулисана поглавља и колико је пажње посвећено појединачним ауторима. Запази да ли се у њој говори о друштвено-историјском и културном контексту, биографији писаца, књижевним утицајима и сл. Представи Теорију књижевности Драгише Живковића. Уочи да ли је то уџбеник или научнотеоријско дело и образложи свој закључак. Наведи главне теме које су у њему обрађене. Изабери једну књижевну критику и прикажи је. То може бити критика која ти је већ позната одраније (нпр. Скерлићева), или може бити она коју ћеш изабрати из неког од савремених књижевних часописа. Покушај да напишеш критику књижевног дела по сопственом избору. Уколико желиш да више сазнаш о развоју теоријске мисли о књижевности, о књижевним теоријама и методима за проучавање књижевног дела – прочитај додатни материјал користећи се кодовима датим на маргини.

Развој теоријске мисли о књижевности Петар Милосављевић, Предговор хрестоматији Теоријска мисао о књижевности (одломци)

СИНТЕЗА

ПИСАЦ, ДЕЛО, ЧИТАЛАЦ (Иво Андрић: Читајући један од великих класичних романа европских, Читајући добре писце | Исидора Секулић: Уметност коју волим до заноса, О култури)

Спољашњи приступ књижевном делу ЧИТАЊЕ

uk a

ЧИТАЛАЦ

https://drive.google.com/file/d/16g AGt12Kj9hxSwvx34oLfzYUuguE43Xv/ view?usp=sharing

Унутрашњи приступ књижевном делу

Ed

пасивно активно

НАУКА О КЊИЖЕВНОСТИ

ТЕОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ

https://drive.google.com/ file/d/1JGSQ7xPUdoXbXJ_bT00dRuQnCOxdcua/view?usp=sharing

Интерпретација (тумачење) Методологија науке о књижевности

Опализација ИСТОРИЈА (вишезначност, КЊИЖЕВНОСТИ неодређеност значења) ОТВОРЕНО ДЕЛО

КЊИЖЕВНА КРИТИКА Смисао и задаци проучавања књижевности / 13

Умберто Еко, Отворено дело, превео Ника Милићевић, Сарајево: „Веселин Маслеша”, 1965. Зоран Константиновић, Феноменолошки приступ књижевном делу, Београд: Просвета, 1969. Роман Ингарден, О сазнавању књижевног уметничког дела, превео Бранимир Живојиновић, Београд: Српска књижевна задруга, 1971. Rene Velek i Ostin Voren, Teorija književnosti, Beograd: Nolit, 1985. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд: Просвета, 2002. Радован Вучковић, Писац, дело, читалац, Београд: Службени гласник, 2008.


КЊИЖЕВНО ДЕЛО: ТВОРЦИ И ТУМАЧИ Кључне речи: поетика, теоријска и иманентна поетика, експлицитна и имплицитна поетика, аутопоетика, метапоетика.

Поетика и аутопоетика

имплицитно – обухваћено, садржано у нечему; подразумевано. експлицитно – јасно изречено, предочено; недвосмислено.

И З

pr om

o

 Размисли о томе ко су творци, а ко тумачи уметности. Могу ли ствараоци да буду истовремено и творци и тумачи? Сети се, на пример, „Трактата о сликарству” Леонарда да Винчија или „Објашњења Суматре” Милоша Црњанског и основних разлога за њихово настајање. Да ли су то увек исти разлози? Или: помисли на манифесте модернизма и на захтеве који су у том облику прокламовани. Наведи примере супротстављених поетика у појединим епохама током историје књижевности. Изнеси своја размишљања о потреби уметника да тумачи своје или туђе дело, да се залаже за одређена стремљења у уметности, да пропагира „нову” поетику, а критикује постојећу. Размисли о потреби уметника да о свом стваралаштву проговори самим делом (песмом, романом) – отворено или прикривено. Подсети се одређења појмова поетика и аутопоетика и спреми се за читање неколико књижевних текстова у којима се имплицитно или експлицитно износе поетичка уверења, тежње и захтеви.

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

Ed

uk a

Поетика – Термин науке о књижевности, који се развио од старогрчког придева који значи песнички, у вези с песништвом, односно од израза који значи песничко умеће, песничка вештина. Од Аристотелове Поетике утемељује се као наука о песничкој вештини, која истовремено тумачи одлике књижевних родова и врста на примерима конкретних уметничких дела, а подразумева и изналажење општих одлика на појединачним (индивидуалним) примерима, указујући на њихову посебност. Поетика ту представља ужи појам од појма теорија књижевности и означава технику стварања књижевног дела. То је и наука „о формама, средствима и начинима организације језичко-уметничког дела”. Осим о поетици књижевности, можемо говорити и о поетици других уметности (на пример, о поетици филма), као и о поетици уметничке епохе, правца, школе (класицизма, романтизма, постмодернизма), или о поетици одређене књижевне врсте, жанра (романа) и појединачно о поетикама истакнутих стваралаца (Иве Андрића, Милоша Црњанског и др.). Поетика се обично дели на теоријску – која припада науци о књижевности и иманентну – која припада самом делу, у ком се конституише и из ког произлази. Иманентна поетика, својствена самом делу, може бити експлицитна (истакнута у први план) и имплицитна (садржана у самом тексту, али не и отворено дефинисана и истакнута) – представљена поетичким исказима и поетичким фигурама.

Морис Корнелис Ешер, Бескрајна трка, детаљ (1956)

14 / Увод у проучавање књижевности


Аутопоетика је термин који се односи на оне поетичке исказе који припадају аутору дела, у којима он, експлицитно или имплицитно, говори о сопственим схватањима, тежњама и намерама у погледу природе и начина стварања сопственог дела. То је посебан слој у књижевном делу у ком се видљиво наглашава и предочава иманентна поетика односно истичу поетички искази у самом тексту тако што су издигнути у први план. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Метапоетика – термин који се односи на текстове који саопштавају поетичке чињенице књижевног дела унутар њега самог: од настанка самог дела и намера аутора, преко примене одређених средстава до односа према читаоцу.

uk a

pr om

o

 Поетичких, аутопоетичких односно метапоетичких исказа књижевних стваралаца има у великом броју, од самих почетака књижевне уметности до данас – експлицитних и имплицитних, уметнутих у само књижевноуметничко дело (поетско и прозно; лирско, епско и драмско) или изван њега – у критичком или есејистичком тексту. Готово да нема изразитијег и значајнијег писца који у свом делу није промишљао сопствену поетику, смисао и правце свог стваралаштва, однос према традицији и језику. Нарочито су таква размишљања заступљена у књижевности XX века, како у првим тако и у његовим последњим деценијама. Пред тобом је избор из поезије неколико песника за које је карактеристична тзв. поетичка самосвест. (У наредним поглављима имаћеш прилике да се упознаш и са аутопоетичким ставовима прозних писаца.)

Морис Корнелис Ешер, Рука са рефлектујућом куглом (1935)

Хорхе Луис Борхес

ДРУГА ПЕСМА О ДАРОВИМА

Ed

 Борхес је својом поезијом и приповедачким текстовима битно утицао на књижевна струјања у другој половини XX века. Један од карактеристичних елемената његовог дела јесте промишљање самог писања, смисла читања, сопствене поетике, као и упућивање на „вавилонску библиотеку” – стварних и измишљених аутора и дела, у лавиринтима и огледалима стварности и илузија стварности. Пажљиво прочитај следећу песму и потруди се да одредиш о каквим је даровима реч.

Желим да захвалим божанском

лавиринту последица и узрока за разноврсност живих бића која сачињавају овај чудни свет, за разум, који ће непрестанце сањати о плану лавиринта, за Јеленино лице и Одисејеву истрајност, Књижевно дело: творци и тумачи / 15

Хорхе Луис Борхес (1899–1986), аргентински песник, приповедач и есејиста, пресудно је утицао на токове књижевности друге половине XX века.


Ed

uk a

pr om

o

за љубав која нам омогућава да видимо друге као што их види божанство, за тврди дијамант и неухватљиву воду, за алгебру, палату од драгоцених кристала, за мистични новац Ангелуса Силезијуса, за Шопенхауера, који је можда одгонетнуо свет, за блесак ватре који ниједно људско биће не може гледати без страха исконског, за махагониј, кедар и сандал, за хлеб и со, за тајну руже која нуди боју а не види је, за неке вечери и дане 1955, за тврдокорне гониче стоке што у равници пожурују крдо и зору, за јутро у Монтевидеу, за уметност пријатељства, за последњи дан Сократов, за речи које су једног сутона упућене са једног крста ка другом крсту, за онај сан ислама који је обухвaтио хиљаду и једну ноћ, за онај други сан, о паклу, Морис Корнелис Ешер, пламеној кули што очишћује Мртва природа (1943) и славним сферама, за Сведенборга који је на лондонским улицама са анђелима разговарао, за тајновите и древне реке које се сустичу у мени, за језик којим сам, пре толико векова, говорио у Нортумбрији, за мач и харфу саксонску за море, што је блистава пустиња и знамен ствари које не знамо, за музику речи енглеске, за музику речи немачке, за злато што се у стиховима пресијава, за епску зиму, за наслов књиге коју нисам прочитао: Gesta dei per Francos за Верлена, недужног као птице, за кристалну призму и бронзани тег, за тигрове пруге, за високе куле Сан Франциска и острва Менхетн, за јутро у Тексасу, за оног Севиљца који је написао Моралну посланицу, а чије име, као што би и он желео, не знамо; 16 / Увод у проучавање књижевности


uk a

o

pr om

за Сенеку и за Лукана из Кордобе који пре шпанског језика написаше читаву шпанску књижевност, за геометријски и отмени шах, за Зенонову корњачу и Ројсову мапу, за лековит мирис еукалиптуса, за језик који уме да опонаша мудрост, за заборав који брише или мења прошлост, за навику која нас понавља и потврђује попут огледала, за јутро које нам даје илузију неког почетка, за ноћ, њену таму и њену астрономију, за храброст и срећу других људи, за отаџбину, која мирише у јасмину или мачу старинском, за Витмена и Фрању Асишког, који су већ написали песму, за чињеницу да је песма неисцрпна, да је неодвојива од збира свих створења, да никада неће стићи до последњега стиха, и да се мења према људима, за Френсис Хеслем која је молила децу да јој опросте што тако споро умире, за тренутке пред сан, за сан и за смрт, та скривена блага, за тајне дарове које не набрајам, за музику, тајанствен облик времена. Превео са шпанског Радивоје Константиновић ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

Опиши тон који преовладава у песми и утисак који она изазива. Потруди се да укратко наведеш о којим је врстама дарова реч у Борхесовој песми. Покушај да одгонетнеш о каквој захвалности песник говори и шта она представља. Размисли о томе чему се одаје захвалност у песми и покушај да протумачиш улогу и ефекат набрајања. Истражи места у песми на којима се помињу језици, књижевни ликови и писци. Подвуци их и наведи. Покушај да објасниш значење стихова у којима се изражава захвалност:

„за чињеницу да је песма неисцрпна, да је неодвојива од збира свих створења, да никада неће стићи до последњега стиха, и да се мења према људима”. На почетку једне песме Борхес каже: „Нисам сигуран да постојим, у ствари. Ја сам сви писци које сам познавао, сви људи које сам срео, све жене које сам волео; сви градови које сам посетио…” Објасни како разумеш те стихове када их упоредиш са песмом „Друга песма о даровима”. Издвој стихове које сматраш аутопоетичким и потруди се да их протумачиш.

Књижевно дело: творци и тумачи / 17


 Прочитај и упореди следеће песме Владимира Набокова и Стевана Раичковића.

Стеван Раичковић

***

Септембар

У осамљености је слобода,

Станимо мало, песмо!

а сласт у оном што измишљам. Звезду, пахуљицу, кап меда ја у стих затварам.

Јесмо ли живели, јесмо? Ти си најлепше сате – Јаблани кад се злате

o

И сваке ноћи умирући, рад сам да васкрснем кад куцне час, новом дану се радујући, прошлост је тек украс. 1921.

У лакој магли, пени – Однела тужно мени.

pr om

Владимир Набоков (1899–1977), руско-амерички песник, приповедач, романописац, есејиста, један је од најзначајнијих писаца XX века. Стварао је на руском и енглеском језику; осим једне збирке песама, писао је углавном прозу (приповетке и романе), предавао књижевност и преводио.

Владимир Набоков

uk a

Препевао Зоран Ђерић

Ed

Стеван Раичковић (1928–2007), песник и приповедач, чија се поезија одликује изразитом лирском мелодичношћу и модерношћу израза, у којој на посебан начин оживљава форма сонета.

Оља Ивањицки, Ништа нас не раздваја – океани (1969–1971)

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Истражи и опиши какав је тон у Набоковљевој, а какав у Раичковићевој песми. Испитај у чему се састоје сличности и разлике између ових двеју песама и објасни их. Потруди се да образложиш ставове двојице песника о самом чину стварања, о доживљају односа који се успоставља између песничког посланства и живота песника у овим песмама. Које су аутопоетичке истине овде поетски саопштене? Због чега су оне, по твом мишљењу, вредне исказивања? 18 / Увод у проучавање књижевности


Стеван Раичковић ЗАПИС О ПЕСМИ  Обрати пажњу на песму која је пред тобом и усредсреди се на особености песниковог аутопоетичког исказивања.

Вапим да ми једна песма буде

Чиста кô клас зрели усред лета. Крај ње – да две булке страшно руде. Иза – понор и ивица света.

Можда и то: у лету, високо, Једна птица нек је као слику Упије у бесловесно око И објави свету у свом крику.

pr om

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

o

Њу ниједна рука да не такне Нити да је људске очи смотре. Само ветар кад се са тла макне Нек јој некад златну сузу отре.

uk a

Издвој најснажније моменте у песми и прокоментариши их. На основу сопственог доживљаја Раичковићевих стихова опиши о каквој је песми реч. Истражи особине поетског, аутопоетичког песниковог „записа”. Каквим језиком песник говори о песми и какво јој је место у свету одредио? Покушај да одредиш мотивско-семантички слој песме. Какав је положај песме у односу на природу и човека? Прокоментариши улогу модалне речце „можда” у последњој строфи. Образложи како разумеш поенту песме.

Ed

Бранко Миљковић СВЕСТ О ПЕСМИ

 Размисли о потреби песника да поетизују сопствену „свест о песми” и уочи специфичности таквог поступка у следећим Миљковићевим стиховима.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим

тој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим под челом ми поледица и дан поражен. Реч крв! најлепша реч која се не сме. А колико птица и звери у крви мојој преноћи! Можда изван мога срца и нема песме, јер крв је ванвремена мастило без моћи. Књижевно дело: творци и тумачи / 19

Бранко Миљковић (1934–1961), песник, есејиста, преводилац, један од најзначајнијих стваралаца друге половине прошлог века у српској књижевности.


У погрешном распореду речи утешно време можда ћу наћи. Или ћу открити како је бесциљно љубим кô киша, као време, кô онај што мења речи а не свет скровити.

Реч смрт! хвала јој што ме не спречава да отпутујем у себе кô у непознато, где ако не нађем себе и смисао што спасава наћи ћу свога двојника и његово злато.

Верујем, мада без наде ући мора у ноћ, у заборав кроз који се простирем, та песма без завичаја, та птица без гора, да смрт своју не издам, да живим док умирем.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим. реч смрт! хвала јој што ме још не пречи да волим самог себе и да се дивим својој људској моћи да изговарам речи.

Онај ко пева не зна да ли је то љубав или смрт. Када мирис помери цвет, где је цвет, да л’ тамо где мирише с руба света пуног а празног, ил’ тамо где му је цвет?

Верујем, да бих могао да говорим да изађем из себе с надом на повратак, макар кроз пустињу до места где горим, макар кроз смрт до истинских врата.

Свака је песма празна и звездана, Ни бол ни љубав не може да је замени. Она је све што ми оста од неповратног дана, Празнина што пева и мир мој румени.

pr om

o

Реч жудња! једина још смисао не нађе; И птица у паклу кроз тужну ми главу. О горко море за моје беле лађе кроз исписани предео и вербалну јаву!

Песмо празна и звездана, тамо, твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета, ако га уберем оставља ме самог, ако га напустим за леђима ми цвета.

uk a

1957.

Џексон Полок, Пејзаж (1937)

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

Уочи које су речи апострофиране у песми и подвуци их. Утврди њихову симболичку вредност. Од каквог су оне значаја за живот и за стваралаштво песничког субјекта? Истражи места у песми на којима се говори о односу поетског субјекта и песме. Шта карактерише тај однос? На који је начин представљен? Присети се најзначајнијих одлика и стремљења песника симболизма. У чему се огледао њихов стваралачки идеал? Уочаваш ли неке сродности са Миљковићевим стиховима? Образложи свој одговор. Миљковић је модеран песник који теоријски промишља песничку уметност, с одређеним поетичким и филозофским ставовима, односно лирском рефлексивношћу. Објасни како разумеш унутрашње стање „жара” и „ватре”, и стварање као говорење. Протумачи значење стихова: „да волим самог себе и да се дивим / својој људској моћи да изговарам речи”. Представи ритамску организацију и композицију Миљковићеве песме. Одреди одлике стиха, строфе, лирских понављања. Миљковић је поседовао изграђен однос према песничкој традицији, коју је изразито уважавао. Окарактериши спрегу традиционалне форме песме и модерног поетског сензибилитета и рефлексивности. 20 / Увод у проучавање књижевности


Миодраг Павловић НАУЧИТЕ ПЈЕСАН  Један од најзначајнијих српских песника и есејиста, Миодраг Павловић се сврстава и у ред поетички самосвесних аутора. Пажљиво читај песму и притом уочавај она места у којима примећујеш аутопоетичке исказе.

pr om

кроз какве људске видике, кроз злоходнике, пауке-војнике, кроз шуме пошасника, кроз уши доушника, треба још ићи уз раме дволичника, с напасником облачити самуре, с цариником завлачити руке у мошње, гледати пандуре како бију по кичми! Свуда се дигли борци против откровења и јашу велике коње, вребају крв, заседају праведнике и сваког ко се јави између човека и бога, на брвну. Куда ће они што се клоне звери?

o

Кроз каква друштва треба још проћи,

Миодраг Павловић (1928–2014), песник, есејиста, драмски писац, приповедач, у својој је поезији сјединио традиционалне и модерне вредности у поетском промишљању историје и песништва.

Ed

uk a

Браните се! Научите песму! Уђите кроз гусле у мраморно око, певајте, орите се, појте и стојте мирно кад се зачује питање ко ће међу вама да затвори врата, славословите док се храму не пробије теме, стаклени прозор нек се обрати мору док не проклија сиње срце, жаморите, жуборите, роморите, нека вас нађе светло као срп своје снопље, као што мученичка крв нађе своје копље, ускликните, утројте, узхвалите, док се и лобањи не отвори горњи вид и песма не покуља на сљеме, попевајте, коледајте усред овог рата који сећање брише научите пјесан, то је избављење!

Књижевно дело: творци и тумачи / 21

пошаст — помор, глад, зло. утројити — утростручити. сљеме — слеме, врх крова; хоризонтална линија која представља место на којем се секу кровне равни. коледа — обредна народна песма коју су момци идући од куће до куће певали уочи Божића; коледати (фиг. чувати традицију). Гистав Доре, Четврти јахач: Смрт на белом коњу (1865)


ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

pr om

o

Објасни како доживљаваш песниково обраћање. Опиши какву визију света песма предочава. Шта је у том свету сукобљено? Каква је позиција човека у апокалиптичним временима? Објасни коме се песма обраћа. Образложи захтев који има снагу апела. Зашто је важно „научити пјесан”? Из чега се то види? Којим метафорама и којим се још језичко-стилским средствима у песми дочарава исконска судбина човековог трајања на земљи? Издвој хуманистичке вредности у којима су садржане нада и вера у избављење. Испитај карактер лексике употребљене у песми: издвој архаични и савремени слој, анализирај речи које доживљаваш као исход песниковог језичког стваралаштва. Шта је постигнуто таквим избором речи? Какав ефекат песник постиже учесталом употребом императива? Објасни поенту песме: каква се моћ приписује песми, зашто се њој поверава пут избављења?

 Прочитај текст Јована Делића о Павловићевој песми „Научите пјесан” и упореди га са сопственом анализом те песме.

uk a

Јован Делић Уз поетику Миодрага Павловића (одломак)

Ed

Миодраг Павловић пјесник је изграђене и веома наглашене поетичке самосвијести, и у том погледу настављач оне линије у свјетском пјесништву што су је утемељили Е. А. По и Ш. Бодлер, мада му је по идејама и по схватању поезије најближи Т. С. Елиот. Управо је та висока поетичка самосвијест једно од битних обиљежја овога пјесника и по томе је он један од најзначајнијих и најостваренијих модерних пјесника 20. вијека. [...] Свакако најпознатија Павловићева аутопоетичка пјесма јесте „Научите пјесан”. Раздијељена је у два дијела: први има четрнаест, други седамнаест стихова. У првих девет стихова набрајају се зла која чекају човјека и кроз која човјек мора проћи: Кроз каква друштва треба још проћи, кроз какве људске видике,

кроз злоходнике, пауке-војнике, кроз шуме пошасника, кроз уши доушника, треба још ићи уз раме дволичника, с напасником облачити самуре, с цариником завлачити руке у мошње, гледати пандуре како бију по кичми!

Угрожено је све што је људско и што је вриједно; угрожена је човјекова личност и боголикост. То набрајање овоземаљских зала као начина живота сугерише нам стално присуство Апокалипсе. То потврђује наредних пет стихова из првог дијела пјесме: Свуда се дигли борци против откровења и јашу велике коње, вребају крв, заседају праведнике и сваког ко се јави између човека и бога, на брвну. Куда ће они што се клоне звери? „Борци против откровења” који „јашу велике коње, вребају крв” јесу јахачи Апокалипсе. На мети зла и пошасти су праведници и сви који су посредници „између човека и Бога, на брвну”; који су на божанској страни, уздигнути изнад кала гријеха, преступа и злочина. Први дио пјесме

22 / Увод у проучавање књижевности


Ed

uk a

pr om

o

завршава се питањем којим се сугерише готово Отуда разноврсни глаголи који означавају безизлаз оних „што се клоне звери”: реторско пјевање: уђите кроз гусле у мраморно око / пепитање заправо значи да за њих излаза нема. вајте, орите се, појте, па славословите, жамориДруги, за четири стиха дужи дио пјесме, међу- те, жуборите, роморите, ускликните, утројте, тим, нуди другачији одговор. Павловић је још усхвалите, попевајте, коледајте. Неколико глаод прве збирке склон апелима који се исказују гола призива обред, а неки и пјевање у храму. императивом. Отуда је императив доминантан Глаголи појте, ускликните и утројте упућују облик у другом дијелу пјесме: у седамнаест сти- нас на „Светосавску химну”; глагол усхвалите на хова налазимо чак деветнаест императива! похвалу; коледајте на божићне обичаје и обреде. Одговор злу и „звери” је љепота, пјесма. Зато Пјевање и појање треба да буде такво да енерје одбрана – научити гија стреми навише, пут пјесму! У томе је изринеба: „храму да пробије чит петнаести стих којим теме”, да „покуља на сљеме”, да лобањи „отвори почиње други дио пјесгорњи вид”, онај тајни, ме, односно тематски унутарњи, усмјерен препреокрет: Браните се! ма небу и духовности. Научите песму! Сама Павловићева пјесма Пјесма је, дакле, преображава се у обред, у одбрана од јахача литургијско славословље Апокалипсе, одбрана од којим се успоставља звучзвијери. И то пјесма у на поетско-пјевачка версвим својим видовима, тикала с небом, из храма, у свакој својој појавности и љепоти. Мотив из куће, из стана, из своје пјесме као одбране од самоће, које у овој пјесми заправо и нема. Ово зла налази се у петнаестом и тридесет првом, је пјесма општежитеља, завршном стиху другога зуј пчела у кошници; битка за спасење „усред овог дијела пјесме, на њеним рата који сећање брише”, најистакнутијим мјестима, с тим што је на усред Апокалипсе. Ово је почетку песма, а на пјесма одбране и пјесма крају стара ријеч пјеизбављења. сан: научите пјесан, то Апокалипса је једна од је избављење. У песми опсесивних Павловићевих Албрехт Дирер, Апокалипса (1498) је одбрана, у пјесну – тема. Иако није вјечна, избављење. Пјесма се, она је дуговјечна и нека се судећи по 15. стиху, може и мора научити од- не боји да ће закаснити онај који о њој жели да бране ради. Апел да се пјесма учи упућен је сви- пише, сугерише нам иронично пјесник. О њој се ма: и онима који пјесму пишу, и онима који је пјева варирајући тему Патмоса, брда на којем је читају и говоре, уз гусле или у храму, и онима Свети Јован Богослов доживио Откровење; пјева који је пјевају и поју. Пјесму казују сви, гласно се кроз готово све Павловићеве књиге, час ирои у заносу; пјевају је уз гусле или поју у храму. нично, а час готово патетично, јер се Апокалипса Пјесма је и молитва, и служба Божја, а свако не појављује увијек као очевидно зло, као звер супротстављање „звери” дио је службе Божје, у коју је лако препознати, нити је увијек персонификована у виду четири јахача. [...] функцији спасења и избављења. Књижевно дело: творци и тумачи / 23


(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИСИ

Миодраг Павловић Предговор Антологији српског песништва (одломак) Ђорђо де Кирико, Муза, детаљ (1945)

 Прочитај шта је о песништву Миодраг Павловић, између осталог, записао уводећи читаоца у поезију коју је одабрао за своју, данас чувену, Антологију српског песништва. Потруди се да одгонетнеш зашто песник тврди да је поезија [је] реч у највише значења. Издвој исказе које сматраш аутопоетичким и образложи свој избор.

Ed

uk a

pr om

o

Поезија је реч у највише значења. Општење у највећој осетљивости […] Навикли смо да гледамо збивања на великој сцени; светска историја сваког часа пријављује новости. Песнички догађај остаје на рубу, на периферији. Али он тамо, као и чежња за људском добротом, мора остати, и мора опстати. Чак и склоњен, чекати да буде позван: из пештере, на сунчеву светлост, можда усред потопа да затрепери над водама. Зато нема „епилога поезији”, нити њеног завршног испуњења. Лук давно бачен преко народа, спушта се повремено на земљу да би заструјао у стварању, и подсетио на снагу свог изворишта, и одлазио даље, никад завршен. […] Превирање сопствених предања, ослањање на писменост и духовну културу другде створену, али универзалног значаја. Затим искуство препуштености себи, јачање свог места између природе и небеских тела. Па кроз ратове, стремљење ка неком континенту културе, где ће и за нас да се отвори простор, са почастима. […] Читање закона и симбола остављено је појединцу, на његовом рубу. Веровања, памћења, предсказања, све ће проћи кроз кожу појединца, ипак – хорска песма мрмори унаоколо. Општење се наставља на некој висоравни, али сви путеви не воде ка њој. Путеви се јављају у сну, кад не ходамо. На гозбама, на којима не једемо. Важно је да се неко опроштајно скупљање догађа, у сну и на јави: песма до песме, човек до човека. Децембар 1983 – март 1984.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Потруди се да у песми по сопственом избору издвојиш и образложиш поетичке исказе. На примерима из песама у нашем избору покажи и објасни шта је експлицитан, а шта имплицитан поетички исказ. Прочитај есеј „Филозофија композиције” Едгара Алана Поа, истражи аутопоетичке исказе и објасни их. Потруди се да наведеш бар по један пример за поетички, аутопоетички или метапоетички исказ из литературе коју изабереш.

24 / Увод у проучавање књижевности


Анализирај следеће песме Десанке Максимовић и Миодрага Павловића, појединачно или упоредно. Размисли о стваралачкој запитаности песникиње о томе шта песму чини песмом док још борави у „слуху”, ненаписана; образложи поетске вредности „песме о песми”. Анализирај Павловићеву песму: из каквог искуства, из ког времена потиче „почетак песме”? Шта он означава? Због чега ће се о томе „причати” у „дугим песмама”? Миодраг Павловић Почетак песме

И јеси и ниси песма. Заметнула си се била за време једног несна чула сам те већ у слуху, разабирала ти речи. Била си већ живо биће у мом духу.

Jедна jе жена прешла са мном реку по магли и месечини, прешла jе уз мене реку а jа не знам ко jе она.

Шта ли те то спречи да постанеш песма? А док још у мени диса док те рука не написа бивала си све лепша, као Месец уз небеса светлела си за мог несна.

исполин – див, џин, оријаш.

pr om

У брда смо пошли. Коса jоj дуга и жута, блиска у ходу њена су бедра.

Напустили смо законе и рођаке, заборавили мирис родитeљске трпезе, грлимо се изненадно, а jа не знам ко jе она. Нећемо се вратити крововима града, на висоравни живимо међ звездама, воjске нас неће наћи, ни орлови, исполин jедан ће сићи међу нас и њу обљубити док jа будем гонио вепрове.

uk a

Њихала си се у мени на љуљашкама звука, ницала си из слатких мука, била сам те лепоте свесна. Шта ли те то спречи да постанеш песма?

Ed

И деца ће наша у дугим песмама причати о почетку овог племена поштуjућ бегунце и богове коjи пређоше реку. Славољуб Радојчић, Каријатида (1977)

СИНТЕЗА

ПОЕТИКА

ТЕОРИЈСКА ПОЕТИКА

ИМАНЕНТНА ПОЕТИКА ЕКСПЛИЦИТНА

МЕТАПОЕТИКА

https://drive.google.com/file/d/1bBp gJ6EVApsp9xha2dUMgD8f43QyyQsV/ view?usp=sharing

o

Десанка Максимовић Шта ли те спречи

Иво Андрић, Разговор са Гојом (одломци)

ИМПЛИЦИТНА АУТОПОЕТИКА

Књижевно дело: творци и тумачи / 25

Хорхе Луис Борхес, Изабране песме, превео са шпанског Радивоје Константиновић, Београд: СКЗ, 1982. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Владимир Набоков, Грозд и друге песме, предговор и препев Зоран Ђерић, Подгорица: Октоих, 1994. Миодраг Павловић, Велика Скитија и друге песме, Београд: Српска књижевна задруга, 1996. Миодраг Павловић, „Предговор”, у: Антологија српског песништва (осмо издање), Београд: Српска књижевна задруга, 1997. Бранко Миљковић, Изабране песме, избор и предговор Слободан Ракитић, Београд: Српска књижевна задруга, 2005. Јован Делић, „Уз поетику Миодрага Павловића”, у: Песништво и књижевна мисао Миодрага Павловића (зборник, ур. Јован Делић), Београд: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, 2010. Десанка Максимовић, Целокупна дела, том 3, Песме, књига прва, приредио Душан Иванић, Београд: Задужбина „Десанка Максимовић”, Службени гласник, Завод за уџбенике, 2012.


ТРАДИЦИОНАЛНО И МОДЕРНО Томас Стернс Елиот, Традиција и индивидуални таленат Модерни класици

Ed

uk a

pr om

o

Вилијам Шекспир, Хамлет Јохан Волфганг Гете, Фауст Фјодор Михајлович Достојевски, Злочин и казна

Класик остаје ван домашаја таласања времена и варирања његовог укуса; класик је доступан непосредно [...]. Кад неко дело одредимо као „класика”, ми тада пре мислимо на његову сталност, на његово непролазно значење, које је независно од било какве временске околности – у својеврсном ванвременском присуству, које је савремено са било којим садашњим тренутком. Ханс-Георг Гадамер

Класични текстови се стално пишу изнова, они су „текст за писање на њему” како то назива Барт. Читање текста је њихово писање, унутрашње преписивање, интерпретације и коментари су део његовог „посмртног” живота. Јан Кот Леонид Шејка, Одаја Омега, детаљ (1967)


Томас Стернс Елиот ТРАДИЦИЈА И ИНДИВИДУАЛНИ ТАЛЕНАТ (одломци из есеја)

Кључне речи: Т. С. Елиот, традиција, индивидулни таленат, песништво.

Томас Стернс Елиот (1888–1965), енглески песник америчког порекла, био је и драмски писац, есејиста, књижевни критичар, добитник Нобелове награде за књижевност. Сврстава се у најутицајније песнике XX века. Међу најзначајнија његова дела спадају поема Пуста земља (1922) и Четири квартета (1945); есеј Традиција и индивидуални таленат (1919) релевантан је и данас у сваком промишљању односа стваралаца и традиције. Између осталих, писао је о Дантеу, Вилијаму Блејку, Бодлеру и Џојсу.

o

 Размисли о свом схватању традиције и о односу који имаш према њој. У есеју – који се сматра једним од најзначајнијих у XX веку – Елиот каже да се традиција „не може наследити, а ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом”. Објасни како разумеш Елиотов, наоко парадоксалан, исказ. Подсети се како су се уметници различитих епоха односили према традицији. Наведи на који су начин дела највећих уметника из прошлости уткана у традицију и запитај се због чега су она и данас вредна.

Ed

uk a

pr om

[...] Традиција је ствар која има много шири значај. Она се не може наследити, а ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом. Она, на првом месту, обухвата осећање историје за које, безмало, можемо рећи да је неопходно сваком оном ко би хтео да буде песник и после своје двадесет и пете године; а то осећање историје укључује запажање не само онога што је прошло у прошлости већ и што је садашње у прошлости; осећање историје присиљава човека да не пише прожет до сржи само својом генерацијом већ са осећањем да читава европска литература почев од Хомера, и у оквиру ње читава литература његове сопствене земље, истовремено егзистирају и истовремено сачињавају један поредак. Такав историјски смисао, што значи смисао за ванвременско као и за временско, или за ванвременско и временско узето заједно, јесте оно што једног писца чини традиционалним. А то је, у исти мах, и оно што код писца побуђује најснажнију свест о његовом месту у времену, о његовој савремености. Ниједан песник, ниједан уметник нема сам за себе целовито значење. Његов значај, оцена његовог дела јесте оцена његовог односа према мртвим песницима и уметницима. Јер не можете га самог оцењивати; морате га, ради контраста и поређења, поставити међу мртве. Мислим да је ово принцип естетичке, а не само историјске критике. Нужност да се он саобрази, укључи, није једнострана; оно што се догађа када се створи неко ново уметничко дело јесте нешто што се у исти мах дешава и са свим уметничким делима која су му претходила. Постојећи споменици образују међу собом један идеалан поредак који се модификује увођењем новог (уистину новог) уметничког дела. Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело; а да би се одржао ред и после новине која се наметнула, читав постојећи поредак мора да се, макар и најмање, измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају целини; а то представља уклапање старог и новог. Свако ко се Томас Стернс Елиот / 27

Анри Матис, Мртва природа, детаљ (1906)


En route – на путу.

Ed

uk a

рафинман – рафинираност, истанчаност, финоћа у стварању суда (нпр. у уметности).

pr om

o

Анри Матис, Тишина (1947)

сложи са овом идејом о поретку, о форми европске, односно енглеске литературе неће сматрати неоправданим да садашњост исто толико мења прошлост колико прошлост управља садашњошћу. А песник који је овога свестан, биће свестан великих тешкоћа и одговорности. [...] Да пређемо на схватљивије тумачење односа између песника и прошлости: песник не може да прими прошлост као неку пастилу, неку необјашњиву пилулу, нити може искључиво да се формира на једном или двојици песника којима се интимно диви, нити пак може искључиво да се надахне једном епохом коју више воли. Први је начин недопустив, други је значајно искуство младића, а трећи је пријатна и веома пожељна допуна. Песник мора бити довољно свестан главнога тока који никако не мора непогрешно да пролази кроз оне који уживају највећи углед. Њему мора бити потпуно јасна очигледна чињеница да се уметност никада не може поправити, али ни да предмет уметности не може никада бити исти. Њему мора бити јасно да се дух Европе – дух његове властите земље – дух за који ће временом научити да је много важнији од његовог личног духа – мења и да та промена представља развој који ништа не оставља En route, и да, захваљујући њему, не старе ни Шекспир ни Хомер, нити цртежи на стењу које су нацртали цртачи из Магдаленине епохе. Да тај развој, можда рафинман, компликација свакако, не значи са гледишта уметника никакво побољшање. [...] Међутим, разлика између садашњости и прошлости састоји се у томе што свесна садашњост представља свест о прошлости у мери и на начин на који прошлост никада не може да се покаже да је свесна себе. [...] Оно на чему треба инсистирати то је да песник мора развити, односно стећи свест о прошлости и да током читаве своје каријере мора развијати ту свест. Тако настаје једно трајно потчињавање свога ја, онаквог какво је у неком одређеном тренутку, нечему вреднијем. Прогрес уметника је трајно саможртвовање, трајно поништавање сопствене личности.

Анри Матис, Црвени ентеријер, детаљ (1948)

*** Покушао сам да истакнем значај односа између једне песме и осталих песама других писаца и назначио сам концепцију поезије као живе целине читаве поезије која је икада написана. Други аспект ове безличне теорије о поезији је однос песме према аутору. Помоћу једне аналогије наговестио сам да се дух зрелог песника не разликује од духа незрелог песника буквално по вредности његове „личности”, нити по томе што је нужно занимљивији, или има „више да каже”, већ по томе што је он утанчаније усавршен медијум у коме нарочита, или врло разнолика осећања могу слободно да ступе у нове комбинације. [...] Дејство једног уметничког дела на особу која ужива у њему доживљај је друкчији по врсти од сваког доживљаја који није изазвало неко уметничко дело. Тај доживљај може изазвати једна емоција, 28 / Традиционално и модерно


Горан Ракић, Сећање на Матиса (2009)

Ed

uk a

pr om

o

или комбинација неколико њих; и да би се употпунио крајњи исход, могу му се додати различита осећања која писац изражава нарочитим речима, фразама или поетским сликама. [...] Песников дух је, у ствари, нека врста посуде у којој се скупљају и гомилају безбројна осећања, фразе, слике које ту остају све док се не окупе сви чиниоци који могу да се сједине и образују нову сложеницу. Ако упоредите неколико репрезентативних одломака највеће поезије, видећете колико је огромна разноликост међу типовима комбинација и исто тако ћете увидети да сваки полуетички критеријум „узвишеног” потпуно промаши циљ. Јер нису важни „величина”, интензитет, емоције, компоненте, већ интензивност уметничког процеса, такорећи нека врста притиска под којим се одиграва обједињавање. [...] Песник ни на који начин не може бити значајан, нити занимљив по својим личним емоцијама, по емоцијама које су изазвале одређени догађаји у његовом животу. Његове личне емоције могу да буду једноставне, грубе, или незанимљиве. У његовој ће поезији емоција бити нешто врло комплексно, али неће поседовати емотивну комплексност људи који у животу доживљавају врло комплексне или необичне емоције. Трагати за тим да се изразе нове људске емоције у ствари је грешка ексцентричности; јер док трага за новином, песник открива перверзно. Његов задатак се не састоји у томе да проналази нове емоције, већ да користи обичне, и пошто их обради поетски, да изрази осећања која се уопште не налазе у стварним емоцијама. Притом ће му, исто тако, добро послужити емоције које никада није доживео, као и оне које су му познате. [...] Приликом писања поезије има много тога што мора бити свесно и намерно. У ствари, рђав песник је обично несвестан тамо где треба да буде свестан, и свестан где треба да буде несвестан. Обе те грешке га чине „личним”. Поезија није пуштање на вољу емоцији, већ бежање од емоције; она није израз личности, већ бежање од личности. Али свакако, само они који имају своју личност и своје емоције знају шта значи желети да се побегне од њих. [...] Одвратити интересовање од песника у корист поезије јесте циљ достојан хвале: јер би то довело до правилније оцене стварне поезије, било да је она добра или лоша. Има много људи који цене израз искрене емоције у стиховима, и постоји један мањи број који су у стању да цене техничку изврсност. Али врло мало њих могу да открију израз значајне емоције, емоције која живи у песми, а не у песниковом животу. Уметничка емоција је безлична. И песник не може достићи ту безличност ако се у потпуности не преда делу пред собом. Он вероватно неће сазнати шта треба да се учини док не буде живео у ономе што није искључиво садашњост, већ садашњи тренутак прошлости, док не постане свестан, не онога што је мртво, већ онога што живи.

Погледај емисију из ТВ серијала Кругове поезије посвећену Елиоту, чији је аутор песник Војислав Карановић.

Превела Милица Михајловић https://youtu.be/KktwmOaDjBc

Томас Стернс Елиот / 29


РАЗГОВОР О ЕСЕЈУ Укратко изложи о чему је реч у наведеним одломцима из Елиотовог есеја. Напиши кључне речи и сажетак ових извода. Образложи какво је Елиотово схватање традиције. Како разумеш да је модерност могућа уз ослонац на традицију? Објасни Елиотове најзначајније ставове о односу песника према прошлости, као и о песничком стваралаштву. Искажи и образложи сопствено схватање традиције и индивидуалног талента.

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

o

богата т. народне епике у нашој књижевности. – 4. Конвенција, скуп наслеђених књижевних норми које су у току дуже употребе одредиле извесна формална обележја, тематику, основни тон или став у књижевним творевинама одређене врсте. Тако т. сонета подразумева превасходно извесна формална метричка обележја, т. пасторале одређену тематику, т. елегије пре свега тон и став према некој тематици. – Како појам т. подразумева став садашњости према прошлости, како је тај став у разним епохама и књижевним раздобљима променљив и често контроверзан, та променљивост и контроверзност одразили су се у различитим вредносним призвуцима и када је реч о т. уопште, и када је реч о одређеној књижевној т. Најшире посматрано, европски класицизам је – верујући у ненадмашност античких узора – подразумевао да је усаглашеност са т. основна одлика сваког значајног књижевног дела. Но како су елементи индивидуалног и оригиналног добили наглашени значај у романтичкој поезији и реалистичком роману, и како су класицистички образовани критичари често осуђивали и најзначајнија остварења романтичке и реалистичке уметности примењујући на њих механички мерила традиционалних књижевних форми, појам т. добијао је у 19. в. често пејоративан призвук имитације, епигонства и механичког култа мртвих књижевних облика. Данас се обично сматра да степен формалне усаглашености неког књижевног дела са т. није вредносно него дескриптивно одређење; тек функција и уметничко дејство одре-

Ed

uk a

pr om

Традиција (лат. traditio – предаја, предање) – Скуп обичаја, ставова и веровања који повезују неку људску заједницу с прошлошћу. Т., како каже Елиот, „укључује све оне устаљене поступке, навике и обичаје – од најзначајнијег верског обреда до конвенционалног начина на који поздрављамо странца – који сачињавају крвно сродство ’истих људи који живе на истом месту’... Постајемо свесни ових ствари, или свесни њихове важности, обично тек онда кад оне почну да се губе, као што смо свесни лишћа на дрвету тек кад оно почне да опада на јесењем ветру – кад сваки поједини лист изгуби виталност. У том часу можемо траћити енергију бесомучно настојећи да скупљамо листове док падају и да их лепимо на гране; али из здравог дрвета ће избити нови млади листови, а суво дрво треба посећи” (After Strange Gods, 1934, стр. 18). У вези с књижевношћу „појам традиције може да има своја ужа и шира значења; може да се односи на оквире националне литературе, затим на суму светске књижевности, а онда најшире и на савремене величине које често успевају да рашире сферу свог утицаја у читаве школе малих традиција, још у време свог успона” (М. Павловић, Рокови поезије, 1958, стр. 6). Међу овим различитим значењима потребно је разграничити следећа: 1. Веома дуг континуитет неких елементарних изражајних средстава: у овом смислу говоримо о т. писане речи. – 2. Предање: тако Маретић каже да су „народне традиције [...] врло непоуздан извор за историју” (Наша народна епика, 1966, стр. 35). – 3. Одређена књижевна баштина: нпр.

30 / Традиционално и модерно


H. R. Jaus, „Književna tradicija i svest o modernosti”, u: H. R. Jaus, Estetika recepcije, Beograd: Nolit, 1978. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Јан Кот, И даље Шекспир, Нови Сад: Прометеј, 1994. Т. С. Елиот, Традиција и индивидуални таленат и други есеји, Београд: Службени гласник, 2015.

pr om

o

ђују смисао и вредност појединих традиционалних обележја књижевног дела. С друге стране, ако присутност и смисао т. не одређујемо у оквиру појединог књижевног дела, тј. ако целовито посматрамо историју књижевности као подручје у којем се остварује духовни континуитет и идентитет одређене цивилизације и културе, онда морамо прихватити и Елиотово одређење т. као основног медијума књижевног смисла и значења: „Ниједан песник, ниједан уметник нема сам за себе целовито значење. Његов значај, оцена његовог дела јесте оцена његовог односа према мртвим песницима и уметницима. Јер не можете га самог оцењивати; морате га, ради контраста и поређења, поставити међу мртве. [...] Нужност да се он саобрази, укључи, није једнострана; оно што се догађа када се створи неко ново уметничко дело је нешто што се у исти мах дешава и са свим уметничким делима која су му претходила. [...] Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело; а да би се одржао ред и после новине која се наметнула, читав постојећи поредак мора да се макар и најмање измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају целини; а то представља уклапање старог и новог” (Т. С. Елиот, Књижевни погледи, 1963. прев., стр, 35). (Светозар Кољевић, „Традиција”, у: Речник књижевних термина)

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

uk a

 Прочитај одломке који говоре о односу различитих стваралаца према традицији. Анализирај их и образложи своје закључке. МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ

Ed

Ако у једној књижевности постоје само две песме написане, то су већ две традиције, могућност избора је већ дата. Сваки песник и свака генерација пронаћи ће да им је друго раздобље књижевне прошлости занимљиво, али се нико не може понашати као да нико пре њега на том језику није писао поезију. Свесно или несвесно, ми смо увек изданак неке традиције и неког претходног развоја. Чак и ако бисмо хтели да седимо у пустињи и да ћутимо. МИЛОСАВ ТЕШИЋ

Занемаривање традиције или чак и презрив, ниподаштавајући однос према њој није у бити ниједног аутентичног стваралаштва, без обзира на то што се поједини писци или групе писаца декларативно изјашњавају против традиционалних вредности. Битно је одржавање и настављање веза између прошлости и садашњости и њихово пројектовање у будуће доба, али стваралачки надограђено. Ако се између прошлог и садашњег времена отвори провалија, наићи ће се на то бездно и у будућности. То значи да временско тројство прошлост–садашњост–будућност ваља да буде прожето и обједињено јединственим и континуираним струјањем. Оригиналност једног писца или најбољих представника једне књижевне генерације огледа се и у начину баштињења сопствене традиције, а никако у њеном одбацивању. Ниједан савремени српски писац, који је заиста писац (а не самопрокламована, лажна величина), не занемарује националну књижевну традицију и културу. Томас Стернс Елиот / 31


ДАНИЛО КИШ

АНДРЕ БРЕТОН

Сви смо ми модерни изашли не из Џојсовог шињела, него из Џојсовог кошмара, из Џојсовог величанственог пораза! Модерни европски и амерички роман заправо и не чини ништа друго него покушава да Џојсов величанствени пораз претвори у мале и појединачне победе. Сви ми застајемо пред џојсовским амбисом амбигвитета и језичких кошмара, опрезно се нагињући над понором вртоглавих могућности у који се стрмоглавио наш велики учитељ! Ми знамо куда се даље не може!

 Пажљиво погледај страницу из албума А. Бретона. Потруди се да препознаш ликове најзначајнијих француских писаца XIX века. Размисли о томе какав је однос чувеног надреалисте према књижевном наслеђу.

pr om

Најбољи аутори су увек били свеци: Толстој, Достојевски, Ибзен... Толстој је чаробан писац: никад досадан, никад глуп, никад заморан, никад болесно педантан, никад театралан. Он је за главу и рамена изнад осталих! После Флобера највећи помак у форми романа донео је Толстој...

o

ЏЕЈМС ЏОЈС

АНДРЕ МОРОА

Ed

uk a

Речено је да су Шекспирово, Балзаково и Толстојево дело три највећа споменика које је човечанство само себи подигло. Ова дела (додао бих им и Хомерово) садрже све: рођење и смрт, љубав и мржњу, господаре и слуге, величину и безначајност, рат и мир.

СИНТЕЗА

ТРАДИЦИЈА „духовни континуитет и идентитет одређене цивилизације и културе”

ИНДИВИДУАЛНИ ТАЛЕНАТ

32 / Традиционално и модерно

„односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново се саображавају целини”; „уклапање старог и новог”


Вилијам Шекспир ХАМЛЕТ (одломак) Кључне речи: Хамлет, елизабетанска драма, трагедија освете, бланкверс.

Вилијам Шекспир (1564–1616), велики енглески драмски писац и песник, рођен је у Стратфорду на Ејвону, где је живео до 1585. године, када одлази у Лондон и постаје глумац и сувласник позоришта. Пред крај живота враћа се у родни Стратфорд, и ту остаје до смрти. Шекспиров књижевни опус обухвата 37 драмских дела, поеме Венера и Адон, Отмица Лукреције, Тужбалица заљубљене, алегоричну елегију Феникс и грлица и 154 сонета. Хронологија драмског стваралаштва дели се на пет раздобља: 1. доба учења 1588–1594: комедије Љубавни труд, Комедија пометња, Два племића из Вероне, Узалудан љубавни труд, Сан летње ноћи, трагедије Тит Андроник, Ромео и Јулија, историјске драме Хенри IV, Ричард III и Ричард II; 2. доба великих комедија 1595–1600: Млетачки трговац, Укроћена горопад, Веселе жене виндзорске, Много буке ни око чега, историјске драме: Краљ Џон, Хенри IV, Хенри V; 3. oзбиљан и суморан Хамлетов период 1600–1604: комедије Како вам драго, Богојављенска ноћ, Све је добро што се добро сврши, Мера за меру, сатирична комедија Троил и Кресида, трагедије Јулије Цезар, Хамлет (1600) и Отело; 4. Лиров период 1604–1608, у којем се осећање трагичности појачава у односу на претходни период: трагедије Кориолан, Краљ Лир, Магбет, Антоније и Клеопатра, Тимон Атињанин, романтична драма Перикле;

uk a

pr om

o

 Ви­лијам Шек­спир је те­ме за своје драме на­ла­зио у већ по­сто­је­ћим де­ли­ма. Си­же за Хамлета пронашао је у ста­рој исланд­ској при­чи о Амле­ту, ко­ју је дан­ски пи­сац исто­ри­је Сак­со Гра­ма­тик унео 1516. године у сво­ју књи­гу Дан­ска исто­ри­ја. Томас Кид, чувени енглески трагичар, обрадио је средњовековну легенду у својој драми која има исти сиже као и Шекспирова трагедија. Тре­ћи из­вор ње­го­ве ин­спи­ ра­ци­је јесте са­вре­ме­на исто­ри­ја. Дра­ма Ха­млет пр­ви пут је при­ка­за­ на у Лон­до­ну 1602. го­ди­не, а пр­ви пут је штам­па­на на­ред­не го­ди­не. Де­ло је пи­са­но у сти­ху, са краћим про­зним целинама. Са­сто­ји се из пет чи­но­ва. Ли­ца у ко­ма­ду су мно­го­број­на и, на основу поделе познатог руског теоретичара Томашевског, мо­гу се по­де­ли­ти на гру­ пе: пр­ву гру­пу чине дан­ски кра­ље­вић Ха­млет, син уби­је­ног дан­ског кра­ља Ха­мле­та, кра­љи­ца Гер­тру­да, Ха­мле­то­ва мај­ка, и краљ Кла­у­ ди­је, њен муж и брат уби­је­ног кра­ља; дру­гу гру­пу чи­не ма­ње ва­жни ли­ко­ви, гру­пи­са­ни око мла­дог Ха­мле­та: при­ја­тељ Хо­ра­цио, офи­ци­ ри Мар­це­ло и Бер­нар­до; тре­ћу гру­пу чи­не чла­но­ви по­ро­ди­це кра­ ље­вог са­вет­ни­ка По­ло­ни­ја. По­ред По­ло­ни­ја, ту су ње­го­ва кћи Офе­ ли­ја и син Ла­ерт. У де­лу се су­сре­ћу и дру­ги епи­зод­ни ли­ко­ви, ме­ђу ко­ји­ма је и Фор­тин­брас, нор­ве­шки кра­ље­вић, ко­ји сту­па на сце­ну и по­при­ште тра­гич­них ис­хо­да тек на кра­ју дра­ме. ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ДРУГА Свечана дворана у замку.

Ed

ХАМЛЕТ: О да се то чврсто, пречврсто месо стопи,

У једну росу скопни, раствори се! Ил’ да Вечни није дао закон свој Против убиства себе! Боже! Боже! Што јадан, празан, бљутав, бескористан Изгледа мени сав рад овог света! Гада! О гада! Неоплевљен врт То је, где коров, где биље отровно И ружно сасвим је овладало њим. Да дотле дође! Два месеца тек Мртав! Ни толико. Ни два! Па још такав Краљ што на овог личи кô Аполон* На сатира!** Па спрам мајке моје мио, * Аполон је бог мушке лепоте, песништва, музике, речитости и мудрости. ** Сатир је Бахов пратилац. Он је симбол похотљивости и чулности. Вилијам Шекспир / 33


pr om

o

Да не би дао ветри небесни Да одвећ грубо дођу јој до лица. Небо и земљо! Што морам да се сећам! А она му је била одана. Кô да је глад јој расла храњењем. Па ипак, тек месец… Да ми је не мислити На то! – Слабости, твоје је име жена! – Тек кратки месец, или док јој беху још Ципеле нове, у којима је леш Мог јадног оца пратила, кô Ниоба* У сузама, – па она, она шта! – О боже! Стока без разума, па би Жалила дуже. – Она се удаје За стрица мог, за брата очевог, Мом оцу сличног кô ја Херкулу** За један месец! Пре но што је со Најлажнијих суза престала да јој гризе Очи црвене и болне од трења, – Она се удала! О најподлије Журбе: са таквом хитњом јурити У родоскврну постељу! То није, и не може на добро то изићи. – Ал свисни, срце, – морам ћутати (Улазе: Хорацио, Марцело и Бернардо.) ХОРАЦИО: Поздрав господству вашем! ХАМЛЕТ: Мило ми је Што видим да сте добро, Хорацио, – Ако се добро сећам? ХОРАЦИО: Главом он, Мој господару, – ваш бедни слуга вазда. ХАМЛЕТ: Не помињите реч слуга: пријатељ Једино је име за мене и вас. (Рукују се.) Откуд, Хорацио, ви из Витенберга? – Марцело? Вилијам Морис, Хамлет (1864) (Пружи му руку.) МАРЦЕЛО: Добри господару мој? ... ХАМЛЕТ: Врло ми је мило што вас видим. (Бернарду.)

Ed

uk a

5. романтични период 1609–1613: трагикомедије Симбелин, Зимска бајка, Бура, историјска драма Хенри VIII. Драме су писане у неримованом стиху (бланкверс), у петостепеном јампском десетерцу, претежно без риме, и са мало уметнуте прозе у дијалогу. Историјске драме чине повезан циклус за раздобље 1399–1485, са прологом (Краљ Џон, XIII век) и епилогом (Хенри VIII, XVI), а приказују метеже, буне и хаос који настају када се повреде ред и законитост у земљи. Комедије, чија је основна тема љубав, обично имају два заплета: први је главни, романтичан, временски и просторно неодређен, а други је споредан, реалистички, који слика тадашњу Енглеску. Ликови комедија су психолошки живи и индивидуализовани, то нису апстракције или типови, па отуда комедија није сатирична, сврха јој је смех, а не подсмех и ругање. У трагедијама, недаћа која одводи у смрт главног јунака, његова трагична кривица, произлази из карактера самог јунака, а није последица злог удеса или судбине: трагичка радња и коначна катастрофа следе неминовно из њихових поступака, а њихов извор је карактер. У ранијим трагедијама, драмски сукоб је спољашњи, између јунака и његове околине; у познијим је унутрашњи, у самом јунаку, изазван сумњама, страстима или идејама које му потресају душу. Абнормална душевна стања, натприродне појаве и животне случајности имају подређен значај у трагедији, и последице су, а не узрочници трагичке радње. Прво издања Шекспирових сабраних дела штампано је у Лондону 1623; целокупна дела објављена су први пут код нас 1963.

* Ниоба је Танталова кћи а жена тебанског краља Амфиона. Поносита на своју многобројну децу – седам синова и седам кћери – сматрала је себе бољом од богиње Лете, Зевсове жене, која је имала само двоје деце, Аполона и Артемиду. Увређена богиња казни Ниобу: Аполон јој устрели све синове, а Артемида све кћери. Од великог бола Ниоба се скаменила. Али је њен камени кип продужио да лије сузе материнског бола. ** Хамлет не мисли овде на Херкула као снажног човека – јер би онда себе сматрао слабићем, а он то није био – већ као човека који је очистио свет од многих зала. 34 / Традиционално и модерно


o

Вилијам Блејк, Вилијам Шекспир (1800)

Ed

uk a

pr om

Добро вече, господине. (Поклони се Бернарду.) Ал’ збиља, откуд ви, Из Витенберга? (Одводи Хорација у страну.) ХОРАЦИО: Кô беспосличари, Мој кнеже, добри кнеже. ХАМЛЕТ: Не бих волô Да непријатељ ваш овако каже; А ни ви ми уво не вређајте тим, Правећ’ га јемцем ваше сопствене Сведоџбе против самог себе. Знам Да беспосличар нисте. А и каквог Посла имате ви у Елсинору? Научићемо вас чаше сушити Пре него одете. ХОРАЦИО: Ја сам, господару, Дошô да видим погреб вашег оца. ХАМЛЕТ: Молим те, друже, не ругај ми се. Дошô си, мислим, на свадбу моје мајке? ХОРАЦИО: Заиста, кнеже, дошло је убрзо. ХАМЛЕТ: Штедња, Хорацио! На свадбени су сто Хладни колачи даће изнесени*. Волео бих више да сам се на небу С најгрђим својим душманином срео Но што доживех тај дан, Хорацио! Мој отац! Мени изгледа да видим Свог оца. ХОРАЦИО: А где, господару мој? ХАМЛЕТ: У моме умном оку, Хорацио. ХОРАЦИО: Видех га једном: беше то диван краљ! ХАМЛЕТ: Био је човек: све у свем узевши, Сличнога више нећу видети. ХОРАЦИО: Ја мислим да сам га синоћ видео. ХАМЛЕТ: Видео? Кога? ХОРАЦИО: Краља, вашег оца. ХАМЛЕТ: Краља, мога оца? ХОРАЦИО: Стишајте чуђење За трен; нек је само уво пажљиво, Док, уз господе ове сведоџбу, Откријем чудо. ХАМЛЕТ: Говори, тако ти бога!

Виктор Милер, Хамлет и Хорацио (1868)

* У коментару Ж. Симића и С. Пандуровића стоји: „Био је обичај да се на даћи служе само хладна јестива.” Међутим, овде Хамлет иронијски и с горчином подвлачи колико је кратко време између очеве сахране и мајчиног венчања: тзв. „штедња” огледа се у томе да су преостали колачи са даће одмах потом изнесени на свадбени сто. То је прекор упућен мајци због њене удаје. Вилијам Шекспир / 35


ХОРАЦИО: Две ноћи устопце ова су господа,

uk a

Насловна страна првог издања Шекспирових сабраних драма, познатог под називом Први фолио, које су приредили и објавили његови пријатељи и колеге глумци Џон Хемингс и Хенри Кондел. Аутор портрета је Мартин Друшаут. Наспрам гравире Мартина Друшаута, на почетку првог издања целокупних Шекспирових дела, објављена је песма Шекспировог пријатеља, драматурга Бена Џонсона:

pr om

o

Марцело и Бернардо, стражарећи, У мртво, пусто доба поноћи Имали овај сусрет. Неки створ Кô отац ваш, од главе до пете сав, У оклопу се јављао пред њима; Свечаним кораком, тих и достојанствен Прошао је крај њих; трипут је шетао Пред уплашеним, згранутим очима Њиховим, не даље но за скиптар свој. А они, страхом скоро слеђени, Стојаху неми не ословивши га. У поверењу страшном рекоше ми То, те ја с њима стражарих трећу ноћ. И свака им се потврдила реч. Појава дође, кô што рекоше, У облику истом и у исти час. Знао сам вашег оца: исти он Ни ове руке нису сличније. ХАМЛЕТ: Али где је био? МАРЦЕЛО: На тераси, кнеже, где смо стражарили. ХАМЛЕТ: Јесте ли га ви ословили? ХОРАЦИО: Јесам, кнеже; Ал’ одговорит’ не хтеде. Но једном Учини ми се да главу подиже И крену, кô да хтеде говорити; Ал’ тад баш јутарњи петô кукурекну; И на тај глас он хитро умаче, Те нам се тако изгуби из вида. ХАМЛЕТ: То је врло чудно. ХОРАЦИО: Као што сам жив, Мој уважени кнеже, истина је. И мислили смо, дужност нам налаже, Да вас о свему том обавестимо. ХАМЛЕТ: Јест, господо, јесте. Али то ме буни… Јесте ли ноћас на стражи? МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Јесмо, кнеже. ХАМЛЕТ: У оклопу, велите? МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: У оклопу, кнеже. ХАМЛЕТ: Од главе до пете? МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Од главе до пете, кнеже. ХАМЛЕТ: Онда му лице нисте видели? ХОРАЦИО: О, јесмо, кнеже; визир је подигô. ХАМЛЕТ: Је ли изгледô намрштен? ХОРАЦИО: Неки израз Кô више болан него разгневљен.

ЧИТАОЦУ

Ed

Овај лик, што овде видиш, ока мила, Оличава врлог песника Шекспира; Где је гравер борбу водио да приђе Што ближе природи и живот превазиђе: О, да је и дух његов насликао мио Тако, као што је у бакру погодио Његово лице; отисак би фини Надмашио све у овој вештини. Ал’ кад то не може, читаоче, ову Не гледај слику, већ књигу његову. Бен Џонсон (1623)

визир – покретни део шлема коjи се навлачи на лице.

36 / Традиционално и модерно


Час кад се обично појављује Дух. (Звук труба и топ иза сцене.) Шта ово значи, кнеже? ХАМЛЕТ: Ноћас краљ Не спава, шенлучи и здравице држи, А бесна игра тутњи, ковитла се; Па кад он чашу рајнског вина сручи, Бубњеви и трубе на све стране тад Растреште тријумф његове здравице. ХОРАЦИО: Је л’ то обичај? ХАМЛЕТ: Да, одиста, јесте. Ал’ како ја схватам, мада сам рођен ту И одрастао с тиме, тај обичај Боље да се гази него што се пази. Те пијанке, што главу тешком праве, На ружан глас нас код народа других С Истока на Запад изнесоше. Нас Пијанцима зову и надимак свиње Придевају нам имену. И то Ма како знатним нашим подвизима Одузме славе и језгро и срж. Тако се често дешава да људи Због природине какве погрешке На рођењу (за што не могу бити криви Јер човек своје не бира порекло) Сувишком какве битне склоности Што руши долме и тврђаве ума, Ил’ навиком неком која квари облик Понашања лепог, – да ти људи, велим, Носећи печат једне мане тек, Што им природа ил’ звезда среће да, – Ма иначе њине врлине биле све Чисто кô милост, у броју толиком Кол’ко их човек може имати, – Презрени буду од јавног мишљења Због оне једне погрешке. Драм зла Све племенито биће понизи До сопствене срамоте. (Долази Дух.) ХОРАЦИО: Гледајте, кнеже, ево, долази! ХАМЛЕТ: Сви анђели, сви свети, у помоћ! Био рајска душа ил’ паклени враг, Носио зрак неба или огањ пакла,

Ed

uk a

pr om

Сребрнастомрка. ХАМЛЕТ: Ја хоћу да ноћас с вама стражарим, Можда ће се то опет појавити? ХОРАЦИО: Свакако да хоће. ХАМЛЕТ: Ако се појави У облику мог племенитог оца, Ословићу га, ма пакô рикнô сам И позвô ме да ћутим. Све вас молим, Ако сте досад тај привид тајили, Прећутите га неко време још. И ма шта да се деси довече, Ви разумејте, ал’ о том ни реч! Наградићу вам љубав. Збогом сад. На тераси измеђ’ једанаест и дванаест Посетићу вас. СВИ: Наша дужност вашој Части на служби. ХАМЛЕТ: Не, но ваша љубав. Кô моја вама. Збогом пошли. (Одлазе Хорацио, Марцело и Бернардо.) Дух Мог оца, у оклопу? Не. Није добро све. Да подвала није? Што већ није ноћ! Ал’ дотле, ти, душо, мируј. Зла ће дела, открити се ма их земља крила цела! (Оде.)

ХОРАЦИО: Мислим није поноћ још. МАРЦЕЛО: Не, избило је. ХОРАЦИО: Збиља? Нисам чуо. Онда је већ близу

o

ХАМЛЕТ: Блед или румен? ХОРАЦИО: Не, но врло блед. ХАМЛЕТ: И очи је упро у вас? ХОРАЦИО: Врло чврсто. ХАМЛЕТ: Волео бих да сам и ја био ту. ХОРАЦИО: То би вас јако пренеразило. ХАМЛЕТ: Врло могуће, врло. – Је л’ дуго остао? ХОРАЦИО: Док избројиш, не одвећ брзо, сто. МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Дуже, дуже. ХОРАЦИО: Кад сам ја га гледô не. ХАМЛЕТ: Брада му беше проседа, зар не? ХОРАЦИО: Беше кô кад га видех за живота,

СЦЕНА ЧЕТВРТА Тераса (Улазе Хамлет, Хорацио и Марцело.) ХАМЛЕТ: Ваздух љуто гризе. Хладно је веома. ХОРАЦИО: Оштар мраз, све сече. ХАМЛЕТ: Кол’ко је часова?

Вилијам Шекспир / 37


ХАМЛЕТ: Једнако ми маше. Ево ме за тобом! МАРЦЕЛО: Не смете ићи, кнеже! ХАМЛЕТ: Себи руке! ХОРАЦИО: Ал’ послушајте. Ви не смете ићи. ХАМЛЕТ: То моја судба виче, чинећи

o

Жилицу сваку овог тела чврстом Као мишићи лава немејског*. (Дух даје знак.) Зове ме стално. Пустите, господо! (Отима се из њихових руку.) Неба ми, у дух ћу претворити сваког Ко ме задржава! – Даље, кажем. – Напред! Ја идем с тобом! (Дух и Хамлет одлазе.) ХОРАЦИО: Страховито га машта заноси. МАРЦЕЛО: За њим! Не смемо га сада слушати. ХОРАЦИО: Хајдемо за њим. На што ће то изићи? МАРЦЕЛО: Нешто је труло у држави Данској. ХОРАЦИО: Нек је небо води! МАРЦЕЛО: Хајдемо за њим. (Одлазе.)

Ed

uk a

pr om

Биле ти намере зле ил’ милостиве, Ти ми се јављаш у тако чудном лику, Да хоћу да те ословим. Ја те зовем: Хамлете, краљу, оче, кнеже дански, Одзови се! Немој да свиснем с незнања, Но реци што твоје посвећене мошти, Чуване у гробу, цепају покров свој? Што костурница твоја, у којој те Видесмо мирно погребена, сад Отвара тешке мрамор-чељусти Избацујућ’ те опет ван. О, што, Ти, мртви лешу, у оклопу сав, На месечев изађе опет сјај Стравичном чинећ ноћ, а нама, божјим Играчкама, тако грозно цепаш свест Мислима нашој души недомашним? Зашто? и чему? шта да радимо? (Дух даје знак Хамлету.) ХОРАЦИО: Даје вам знак да пођете за њим. Кô да вам нешто жели да саопшти Насамо. МАРЦЕЛО: Гледајте, како љубазно На неко даље место вас позива. Ал’ немојте ићи с њим. ХОРАЦИО: Никако не! ХАМЛЕТ: Неће да говори. Треба, дакле, поћи. ХОРАЦИО: Немојте, кнеже! ХАМЛЕТ: Што? Што бих се бојô? Свој живот више од игле не ценим; А шта ми души може учинити Кад је и она бесмртна кô он? Опет ме зове. Поћи ћу за њим. ХОРАЦИО: Ал’ ако вас, кнеже, на воду намами, Ил’ на врх оне страшне стене што се Над подножјем својим нагла у море, – Па узме на се какав страшан лик Што вас власти ума може лишити И у лудило одвести? – Размислите: Само то место, без ичега више, Сликама ужаса пуни сваку свест Кад тол’ко лаката доле погледа У море, па га чује како бучи.

СЦЕНА ПЕТА Забаченији део терасе. (Улазе Дух и Хамлет.) ХАМЛЕТ: Куда ме водиш? Говори. Нећу даље. ДУХ: Чуј ме. ХАМЛЕТ: Хоћу. ДУХ: Ту је скоро већ мој час

Кад морам да се вратим у сумпорни Огањ мучења. ХАМЛЕТ: Авај, јадни душе! ДУХ: Немој да ме жалиш, но озбиљну пажњу Поклони оном што ти сад откривам. ХАМЛЕТ: Говори, ја сам дужан слушати. ДУХ: Кад чујеш, бићеш дужан светити. ХАМЛЕТ: А шта то? … ДУХ: Ја сам оца твога дух, Осуђен да неко време ноћу лутам, А дању у огњу* гладујем и жедним,

* Немејски лав је имао непробојну кожу и био страх и трепет за своју околину. Ни Херкул му није могао ништа својим стрелама, те га је удавио голим рукама. ** Данте у Паклу каже да су неумерени у храни и пићу осуђени да трпе глад и жеђ у ватри пургаторијума. Из овога би можда следовало да се греси о којима дух говори односе на неумереност у јелу и пићу. 38 / Традиционално и модерно


o

Разгласили су да ме је у врту Ујела змија на спавању. Тако Цело је мњење Данске преварено О смрти мојој измишљеном причом. Ал’ знај, мој врли сине, змија та Што оца твога уби носи сад Његову круну. ХАМЛЕТ: О, моја пророчка душо! Мој стриц? ДУХ: Да, та прељубна, родоскврна звер. Мађијом ума, дарима издајства, – О проклет био ум и дар што зна Завести тако! – задоби за срамну Похоту своју вољу краљице Моје што се тако честитом чињаше. О, Хамлете, такав то тек беше пад! Од мене што је љубљах тако верно Кô кад јој дадох заклетву на венчању, Спасти на једног бедника чији су Природни дари ништавни спрам мојих! Ал’ кô што врлина завести се неће, Ма с рајским ликом удварô јој се блуд, – Тако, ма с анђелом светлим спојена, Похота се сити одра небеског И на ђубришту ће ждерати. Ал’ тихо! Осећам канда већ јутарњи зрак. Бићу кратак. Док сам ја спавô у врту, Као и обично свако послеподне, Твој стриц се дошуњô у тај згодан час,

uk a

pr om

Док греси што починих за живота Очисте се, згоре. И да нисам спречен Причати тајне моје тамнице, Приче би ове и најмања реч Разорила ум ти, смрзла младу крв, Учинила би да ти ока два Искоче из својих дупља као звезде Из својих сфера; она би ти косе Заглађене дигла сваку за се влас, Кô бодље морског јежа, кад је љут. Али то се адско откровење не сме Казати уву од меса и крви. Чуј, чуј, о чуј! Ако си икада Волео свог драгог оца… ХАМЛЕТ: О, мој боже! ДУХ: Освети његово подло неприродно Убиство. ХАМЛЕТ: Убиство? ДУХ: Да, подло убиство, Јер свако је такво и са мање греха; Али је ово од свих најгнусније, Најчудније, најмање природно. ХАМЛЕТ: Похитај да га сазнам, да на крил’ма Брзим кô мисо ил’ љубавне жеље* Освети својој појурити могу. ДУХ: Видим да си вољан за то. А био би Тежи од густог корова што мирно На обалама Лете** трули кад се Покренуо не би. Чуј ме, Хамлете!

Ed

* Ова поређења су природна за Хамлета као мислиоца и љубавника. ** Лета је река у доњем свету. Душе преминулих пошто пију њене воде, забораве све шта су раније радиле, виделе и чуле.

Данијел Меклиз, Сцена из Хамлета, детаљ (1842), бакрорез Вилијам Шекспир / 39


o

О насмејан и проклет ниткове! Прибелешке моје! – Треба да запишем Да се неко може смејати, и смејат’, и опет бити зликовац; јер знам Да таквог може бити бар у Данској! (Пише.) Но, стриче, ту сте! А сад датој ми наредби. Она је: „Збогом, збогом! Памти ме!” Ја сам се на то заклео. ХОРАЦИО (иза сцене): Кнеже, кнеже! МАРЦЕЛО (иза сцене): Кнеже Хамлете! ХОРАЦИО (иза сцене): Нек’ га небо чува! ХАМЛЕТ: Дабогда! ХОРАЦИО: Ој-хој! ој-хој, кнеже! ХАМЛЕТ: Хеј-хој, хеј-хој, деране! Птицо, ходи. (Улазе Хорацио и Марцело.) МАРЦЕЛО: Како сте, племенити кнеже? ХОРАЦИО: Шта је, кнеже? ХАМЛЕТ: О, изванредно! ХОРАЦИО: Причајте нам, кнеже. ХАМЛЕТ: Не, јер ви бисте све то открили. ХОРАЦИО: Неба ми, не бих, кнеже. МАРЦЕЛО: Ни ја, кнеже. ХАМЛЕТ: Шта кажете сад? Би л’ би икад људска душа То помислила? – Али ћутаћете? ХОРАЦИО и МАРЦЕЛО: Да, тако ми неба, господару мој. ХАМЛЕТ: У Данској нема таквог ниткова Што не би био преиспољна хуља. ХОРАЦИО: Није морао дух из гроба доћи Да нам то каже. ХАМЛЕТ: Имаш право, да. Зато, без даљег околишења, мислим Руковат’ нам се ваља и разићи! Ви куд вас посô и жеља упути – Јер сваки има жељу, посô свој, Ма какав био, – а ја јадан, ето, Ја идем да се богу помолим. ХОРАЦИО: Да чудних речи, кнеже, збуњених! ХАМЛЕТ: Од срца жалим вређају ли вас; Вере ми, од срца. ХОРАЦИО: Увреде нема, кнеже. ХАМЛЕТ: Светог ми Патрика, Хорацио, има Увреде, и те какве! А ово привиђање,

Ed

uk a

pr om

Без одбране кад сам, са бочицом сока Велебиља клетог, и у завијутке Ува мог сасу раствор губави Отровног дејства на човечју крв, Што брзо, кô жива, прође кроз канале И природне ходнике нашег тела, Те ненадном снагом, кô маја у млеку, Чисту и течну прогруша нам крв. Тако је било с мојом. И напречац Губа ме покри гнусним крастама По целом телу, кô убогог Лазара. Тако сам руком братовљевом, у сну, Лишен живота, круне, краљице, У цвету својих греха истргнут, Без припреме, причешћа, помазања, Без обрачуна на страшни послат суд, Са свима својим гресима на глави. Ужасно, грозно! О, најгрозније! Па ако у теби има срца још, Не допусти, немој дати да краљевска Постеља Данске буде лежиште За блуд и срамно родоскврњење. Али ма како вршио тај чин, Не прљај душе, нит у духу смишљај Штогод против своје мајке. Пусти небу И оном трњу што јој је у грудима Нека је тишти и боде. Сад збогом! Свитац већ јавља да је јутро близу, Његов хладни сјај већ почиње да бледи. О збогом, збогом, збогом; Памти ме! (Нестане.) ХАМЛЕТ: О све чете неба! Земљо! И шта још Да ли и пакô позвати? О гада! О, ви, мишићи, не клоните сад Но подржите ме чврсто, усправно! Да те памтим! О да, јадни душе мој! Док памћења буде у тој сметеној Лобањи, ја ћу сећати се! Да! У памћења табле збрисаћу све ситне Записе луде, све изреке књишке, Све облике, све утиске прошле, Што младост и посматрање уписа. И само твој ће завет живети У књизи и у свесци мозга мог, Непомешан са нижим стварима; Да, неба ми! О, жено најпакленија!

40 / Традиционално и модерно


Хамлет, 1605.

ЗАНИМЉИВОСТИ

o

Шекспир и Срби

Ed

uk a

pr om

Могу вам рећи, то је честит дух*. Што се пак тиче жеље да сазнате Шта је међ нама, њу ви савладајте Како умете. А сад, пријатељи Добри, јер ви сте моји пријатељи, И учењаци, и војници, хајде, Услишите ми једну малу молбу. ХОРАЦИО: Какву то, кнеже? Хоћемо. ХАМЛЕТ: Да никад Не одате ово што ноћас видесте. ХОРАЦИО и МАРЦЕЛО: Нећемо, кнеже! ХАМЛЕТ: Да, ал’ закун’те се. ХОРАЦИО: Вере ми, кнеже, нећу. МАРЦЕЛО: Ни ја не, Тако ми вере, кнеже. ХАМЛЕТ: На мој мач! МАРЦЕЛО: Већ смо се, кнеже заклели. ХАМЛЕТ: Ал’ збиљски. На мој мач, озбиљно сад. ДУХ (из дубине): Закуните се. ХАМЛЕТ: Ха, друже! Тако велиш! Ту ли си, Ти верни стари? Приђите. Чујете Лупежа тог у подруму? Пристајте, Закуните се. ХОРАЦИО: Кажите заклетву. ХАМЛЕТ: Да не причате никад о томе што сте Видели – на мој мач се закуните. ДУХ (из дубине): Закуните се! ХАМЛЕТ: Hic et ubique.** Променимо место. Овамо, господо. И на мој мач полож’те своје руке; Да не причате никад о том шта сте Видели, на мој мач се заклињете. ДУХ (оздо): Закуните се! ХАМЛЕТ: Ти добро кажеш, стара кртицо, Зар тако брзо земљом ријеш ти, Одлични ровче! Још једном, другови, Помакнимо се.

Вилијам Блејк, Хамлет и дух (детаљи, 1806)

* Прича се да је св. Патрик (у другој половини средњег века) нашао улаз у чистилиште, у једној пећини на ирском острву Лоигу Дергу, и да је захваљујући том успео да увери Ирце да чистилиште (пургаторијум) постоји. Легенда даље каже да је он постао чувар чистилишта. Хамлет, заклињући се св. Патриком и истичући да је дух честит, наговештава протестантском филозофу Хорацију, који не верује у чистилиште, да дух долази из чистилишта а не из пакла. ** Овде и свугде, понављање заклетве, мењање места и латинска фраза узети су из обреда мађионичара (или призивача духова). Вилијам Шекспир / 41

Захваљујући Лази Костићу, младом песнику, тада студенту права у Будимпешти, Срби не само да су чули за Шекспира него су и међу првима у Европи обележили велики јубилеј – три стотине година од рођења Вилијама Шекспира, 30. априла 1864. године. Тог датума, на свечаности у Новом Саду, између осталог, на сцени је одигран и одломак из Шекспирове драме Ричард III (у преводу Лазе Костића). Као обожавалац Шекспира, Лаза Костић је исте године објавио и брошуру „Споменик тристагодишњице Шекспирове светковине у Новом Саду на Ђурђевдан 1864” (42 стране) и примерак послао у Енглеску, у Стратфорд, где се и данас чува. Нови Сад је тада имао око 20 000 становника. Лаза Костић је превео следеће Шекспирове драме: Ромео и Јулија (1876), Краљ Лир (1881), Хамлет (1903) и Ричард III (1904).


ХОРАЦИО: Дана ми и ноћи,

Ed

uk a

С појавом седме уметности, Шекспир је с позорнице прешао на филмско платно. Колико год било тешко замислити „Шекспира без речи”, снимљени су многи неми филмови, а потом су, током двадесетог века, настајале бројне филмске адаптације. Постоји преко педесет филмских Хамлета, међу којима су најпознатији и најутицајнији филм Лоренса Оливијеа, из 1948, руски Хамлет Гр и г о р и ј а К о з и н ц е в а из 1964, с Инокентијем Смоктуновским у главној улози, Кенета Бране из 1996, и Мајкла Алмереиде, с Итаном Хôком, из 2000. Макбета су режирали или адаптирали Орсон Велс (1948), Акира Куросава (1957), Роман Полански (1971); Краља Лира Питер Брук (1971), Жан-Лик Годар (1978), Куросава (1985); Буру Дерек Џарман (1979), Пол Мазурски (1982), Питер Гринавеј (1991), Џули Тејмор (2010). Изазов траје.

o

Шекспир и филм

Ово је тако чудно, необично! ХАМЛЕТ: И поздрав’те га као необично. Има много ствари на небу и земљи. О којима ваша мудрост и не сања, Мој Хорацио. Али ходите, амо, Кô пре, и тако вам Вишњи помогô! Закуните се: да никад нећете, Ма како чудно понашô се ја – Јер можда ћу за сходно наћи кад Да узмем на се држање чудњака – Да никад, таквог видећи ме тад, Нећете с рукама скрштеним овако, Ил’ главе своје оваквим климањем, Ил’ било каквом фразом подозривом, Као: „добро, добро, знамо”, ил’ „могли би, Кад бисмо хтели”, ил’ „кад бисмо хтели Причати” или „има их који би, Када би смели”, или таквим сличним Наговештењима двосмисленим рећи Да ви о мени знате макар шта, – Да то учинит’ нећете, тако вам У највећој беди вишња милост била! Закуните се! ДУХ (испод земље): Закуните се! ХАМЛЕТ: Мир, Неспокојни душе! (Куну се*) Тако, господо, Свом љубављу се препоручујем, Па ако један овакав сиромах**, Кô Хамлет, може дати израза Љубави или пријатељства за вас, То, ако бог да, неће мањкати. Хајд’мо унутра заједно. Али молим: Увек прст на уста! Ово време је Изашло из зглоба. О проклетство, срам, Што сам рођен да га ја поправљам сам! Хајд’мо, ходите, вратимо се скупа. (Одлазе.)

pr om

ЗАНИМЉИВОСТИ

(Из текста „У трагању за Шекспиром” Зорице Бечановић Николић, у: Вилијам Шекспир, Сабрана дела, Београд: Завод за уџбенике, Досије студио, 2011)

Превод и напомене: Живојин Симић и Сима Пандуровић * Заклели су се трипут. Прва заклетва запечатила им је уста на оно што су видели, друга на оно што су чули, а трећа на Хамлетово „узимање на се држање Чудњака”. ** Хамлет никад не негодује што је изгубио круну, али често помиње да је без средстава и да је немоћан. 42 / Традиционално и модерно


РАЗГОВОР О ДРАМИ

pr om

o

Трагедију о Хамлету сви једногласно сматрају загонетном. Свима се чини да се она разликује од осталих трагедија, како Шекспирових тако и осталих писаца, пре свега по томе што се у њој ток радње тако развија да обавезно изазива гледаочево неразумевање и чуђење. Стога студије и критички радови о овом комаду скоро увек имају обележје тумачења и сви покушавају да одгонетну загонетку коју је поставио Шекспир. Та загонетка се може формулисати овако: зашто Хамлет, који треба да убије краља одмах после разговора са сени, никако не може то да учини? Према изврсном Бернеову мишљењу, преко слике је пребачен вео, ми покушавамо да подигнемо тај вео да бисмо разгледали слику; излази да је вео насликан на самој слици. Врло је лако показати да је трагедија намерно саздана као загонетка која се може логички протумачити (Лав Виготски, Психологија уметности). Изнеси своје утиске о Шекспировој трагедији подстакнуте фрагментом из текста у твојој Читанци. Прочитај одломке из читалачког дневника и укажи на најзанимљивија места у Хамлету. Јан Кот је написао да приликом поставке Хамлета на сцену сваки режисер осмишљава различиту представу у зависности од свога доживљаја дела. Каква би била твоја инсценација Хамлета? На коју димензију ове вишезначне трагедије мислиш да би требало ставити акценат? Усредсреди се на проблем освете у Хамлету. Пажљиво прочитај Пету сцену, у којој је приказан разговор Хамлета и Духа. Опиши своју реакцију на овај догађај. Како разумеш овај део трагедије: дословно или имаш на уму пренесено значење? Објасни у чему је, према твоме мишљењу, загонетност Шекспировог ремек-дела.

Ed

uk a

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ ► Поделите се у групе и организујте истраживање. На завршетку истраживања сумирајте резултате и напишите их на табли. Прва група: Проблем освете у Хамлету. Пронађи у контексту истраживане проблематике и ликове Лаeрта и Фортинбраса, који су осветници својих очева. Одговори на питања: Која се идеја налази у завршној сцени трагедије? Како Шекспир гледа на освету? Друга група: Функција драме у драми у Шекспировој трагедији. Одговори на питања: Како Хамлет осмишљава Мишоловку? Шта додаје на већ написан и извођен драмски текст? Зашто режира представу путујуће драмске дружине? Шта на основу тога закључујеш о Шекспировом односу према позоришту? Трећа група: Истражи Хамлетово лудило. Испитај узроке Хамлетовог необичног понашања. Анализирај односе Шекспировог протагонисте са мајком Гертрудом. Када долази до промене у њиховим односима? Ко је Хамлетова недужна жртва? Истражи однос Хамлета и Офелије. Упореди ликове Дон Кихота и Хамлета и повежи их преко мотива лудила. Четврта група: Проблем слободе у Хамлету. Упореди лик Шекспировог протагонисте пре разговора са Духом и после тога. Позабави

се његовим животом у време студија, његовим образовањем и интересовањима. Шта протагонисту трагедије чини неслободним? Пронађи Хамлетове монологе о слободи и изведи закључке. Пета група: Слика друштва у Хамлету. Бави се односима на двору, сплеткама, шпијунажом и злочинима. Представи лик Полонија са акцентом на његово додворавање и лицемерје. Истражи однос Хамлета и Полонија, типологију ликова Гил­ден­стер­на и Ро­зен­кран­ца. Шеста група: Хамлетова дилема бити или не бити. Бави се узроцима оклевања протагонисте. Посматрај Хамлета као личност расцепљену, раздвојену разлозима за освету и против освете. Пронађи у цртама његовог лика особине човека препорода. Седма група: Истражи догађаје иза сцене – уби­ство Ха­мле­то­вог оца, бра­к ње­го­ве мај­ке са уби­цом, Ха­мле­то­в дво­бо­ј са Фор­тин­бра­сом (дво­бој оче­ва), бор­бу са гу­са­ри­ма, уби­ство Гил­ден­стер­на и Ро­зен­кран­ца, Офе­ли­ји­но самоубиство. Упореди античку трагедију са елизабетинском драмом – уочи сличности и разлике. Осма група: Истражи барокне тенденције у Хамлету. Уочи проблеме и мотиве блиске барокној драми. Истражи проблем пролазности наглашен у Петом чину трагедије. Вилијам Шекспир / 43


И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Елизабетинска драма – ренесансна драма, настала у периоду владавине Елизабете I (1558–1603). [...] Елизабетинска драма настала је на основи средњовековне драмске традиције и под класичним утицајима. Око 1580. год. у Лондону се појављује група младих писаца образованих на универзитетима (University Wits), који су свој таленат и знање ставили у службу театра. [...] Поред тога, оснивањем сталних позоришта и већих глумачких дружина у Лондону, писци су око 1580. год. добили сталну сцену и одличну публику заинтересовану за драму и врло широку по класном саставу. Око 1590. год. појављује се и В. Шекспир, који ће створити најбоље примерке скоро свих жанрова е. д .: трагедије, драмске хронике и романтичне комедије.

o

(Марта Фрајнд, „Елизабетинска драма”, у: Речник књижевних термина)

pr om

Ed

uk a

Шекспир је умро 23. априла 1616. године у Стратфорду на Ејвону, у 52. години, и сахрањен у Цркви Светог Тројства, близу олтара. Испод бисте стоји натпис на латинском: „По мудрости Нестор, по генијалности Сократ, по уметности Вергилије. Земља покрива, народ плаче, а Олимп га има”.

Трагедија освете – Главни елементи трагедије освете: неки злочинац почини злочин, а главни јунак покушава да га освети. Ти покушаји су дуго времена без успеха, али се интересовање гледалаца одржава приказивањем других догађаја који су посредно или непосредно повезани с тим покушајима. Осветник криви самог себе што не успева да казни злочинца. Он запада у стање сталног или привидног лудила, које је, међутим, само привремено. Јавља се дух који га подстиче на освету. Али, јунак је ухваћен у мрежу околности и остаје у даљем развоју радње углавним пасиван чинилац. То је делимично последица и његовог суочавања с великим тешкоћама у остваривању своје намере. Он жели да се потпуно увери у кривицу злочинца. Злочинац је лукав и налази се на високом положају, што даље отежава извршење освете. Чак ни до коначног расплета не долази на иницијативу осветника, него му злочинац најзад пружа прилику коју је дo тада морао да чека. На крају драме осветник и сам гине или врши самоубиство, а заједно с њим страдају и скоро све важне личности у причи. (Веселин Костић, Хамлет као јунак трагедије освете)

Драма у драми – Чест поступак у енглеској ренесансној драми, пре свега у трагедији: у ток драмске радње убачен је засебан мали комад који лица драме гледају или у коме сама учествују. Први је такав уметак дао Томас Кид у својој Шпанској трагедији (1587); то је Маска смрти, маскирана представа у којој се дешава неколико убистава, и којом се користи главни јунак да би извршио освету. Маска смрти постала је после Кида готово стална црта трагедије освете, нарочито код Шекспирових млађих савременика (Форда, Мидлтона, Хејвуда и др.). Шекспиров Хамлет, који припада том жанру, садржи такође драму у драми, познату Мишоловку, коју је он употребио знатно функционалније од других. Драмом у драми Шекспир се, исто тако, као изражајним средством служио и у комедијама (Укроћена горопад, Сан летње ноћи и др.). У модерној драми 44 / Традиционално и модерно


XX века драма у драми се појављује у многим видовима, као већ уобичајен поступак. (Мирјана Миочиновић, „Драма у драми”, у: Речник књижевних термина, прилагођено)

Бланкверс (енгл. blank verse – „празан” стих) – Стих без риме, у првом реду петоиктусни (петостопни) јамб, настао у ренесанси. Супротставља се појму римованог стиха. Назив „бели” стих долази заменом енглеског „blank” (празан, неиспуњен) француским „blanc” (бео). [...] У енглеској поезији бланкверс је достигао највећи процват зато што нарочито одговара ритму говорног енглеског језика. [...] Код Шекспира, Вебстера, Флечера, Милтона, Форда и осталих, бланкверс је постао један од најеластичнијих облика за које зна светска поезија.

Ed

uk a

Хамлет се не може играти у целини, јер би трајао близу шест сати. Треба одабрати, треба скраћивати и сећи. Може се играти само један од Хамлета који постоје у том архикомаду. Биће то увек Хамлет сиромашнији од Шекспировог, али може то да буде и Хамлет богатији за нашу савременост. Може, а више бих волео да кажем: мора. Јер Хамлет се не да просто играти. Можда зато толико мами редитеља и глумца. У Хамлету су многа поколења налазила властите црте. И можда је Хамлетова генијалност баш у томе што се у њему може огледати као у огледалу. Савршен Хамлет био би истовремено и најшекспировскији и најсавременији. Је ли то могуће? Не знам. Али само тако можемо оцењивати сваку од његових инсценација. Питати колико у њој има Шекспировог и колико нашег... У Хамлету има много проблема: политика, насиље и морал, спор о истоветности теорије и праксе, о крајњим циљевима и смислу живота; постоји трагедија љубавна, породична, државна, филозофска, есхатолошка и метафизичка. Све што вам драго! И постоји још потресна психолошка студија. И крвави заплет, двобој, велики покољ. Може да се бира. Али треба знати зашто и ради чега се бира. П. С. Кохан, из Историје западноевропске књижевности Гете налази несагласје између јунакових способности и задатка који му је поверен и пореди

Предавање проф. др Зорице Бечановић Николић о Шекспировом „Хамлету“ (2013)

https://youtu.be/dv7Mfflp5ek

га са скупоценим судом у који је посађен моћан храст чији корен у развоју разбија суд у који је посађен. Несагласност између Хамлетових особина и постављеног задатка основа је трагедије. Друго је питање да ли је тој несагласности узрок Хамлетова слабост. Узроци његове неспособности да испуни очеву поруку не зависе од његове слабости. Откако је Гете правилно поставио питање, критика се заузела да објасни те узроке. Хамлет је учио у Виртембергу, ту је проповедао своје учење Ђордано Бруно, слободни мислилац препорода, ту је Лутер приковао на врата цркве своје тезе, ту је сахрањен католицизам, стара наука и стари поглед на свет. Хамлет је изашао отуда као прави умни аристократ свога времена; он пише стихове, занима га музика и рецитовање, воли драмску уметност. Његово предавање одржано глумцима пред представу сведочи о његовим естетским ставовима. Хамлет је из Виртемберга донео и критичку мисао, став о релативности судова, тежњу ка истини и настојање да се до ње дође емпиријским путем. Хамлет је истраживач новог доба и одликује га опрезност, он је свој задатак схватио као питање части. Хамлет као мислилац гледа шире, он жели да открије злочине друштва у ком живи. У злочину над његовим оцем он види дубину зла у које је потонуо свет. При помисли на мајчин брак, он не говори о свом губитку него о женској нискости. Хамлет носи са собом бележницу у коју бележи своја размишљања –

pr om

Јан Кот, Шекспир наш савременик (одломак)

https://youtu.be/jcp6P4jpPpQ

o

(Владета Јанковић и Жарко Ружић, „Бланкверс”, у: Речник књижевних термина, прилагођено) ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Снимак представе Хамлет Глоб театра

Вилијам Шекспир / 45


Лав Виготски, Психологија уметности (одломак)

uk a

Сада можемо да формулишемо оно што смо открили као троструку противречност која се налази у основи трагедије: противречност фабуле и сижеа и ликова. Док читамо Хамлета, наша се осећања крећу у две равни: с једне стране, све јасније и јасније схватамо циљ коме тежи трагедија, а са друге стране, подједнако јасно видимо како она скреће са тог циља. А шта ново придодаје трагички јунак? Сасвим је очевидно да он сједињује у сваком датом тренутку обе ове равни и да представља више и стално дато јединство противречности које садржи трагедија. [...] Супротности не само што су се спојиле него су и измениле своје улоге – и ово катастрофично разголићење противречности сједињује се гледаоцу у јунаковом доживљају, јер, на крају крајева, само те доживљаје он сматра својим. И гледалац не осећа задовољство ни олакшање због убиства краља, његова осећања напета у трагедији не разрешавају се одједном, једноставно и површно. Краљ је убијен и одмах је гледаочева пажња, као муња, пренета на оно

Ed

што следи, на смрт самог јунака, и у овој новој смрти гледалац осећа и доживљује све оне мучне противречности које су му раздирале свест и несвесно за све време посматрања трагедије. И када трагедија – и у последњим Хамлетовим речима и у Хорацијевом говору – као да поново описује свој круг, гледалац сасвим јасно осећа ту раздвојеност на којој је она изграђена. Хорацијева прича враћа његову мисао спољашњој равни трагедије, њеним речима, речима, речима. Остало је, како каже Хамлет – ћутање. Т. С. Елиот, Хамлет (одломак)

o

Једини начин да се осећање изрази у уметничком облику јесте да се за њега нађе известан објективни корелатив, другим речима, низ предмета, ситуација, ланац догађаја који ће бити образац тог посебног осећања; такав да кад се дају спољашње чињенице које се морају завршити у чулном искуству, то осећање се одмах евоцира. Хамлет је под влашћу осећања које је неисказиво зато што претеже над чињеницама како су приказане. А наводна поистовећеност Хамлета с његовим аутором тачна је утолико што је Хамлетова збуњеност, због недостатка објективног еквивалента за његова осећања, продужење збуњености његовог творца пред својим уметничким проблемом. Тешкоћа с којом се Хамлет бори лежи у томе што је његовом осећању згађености узрок његова мајка, а што његова мајка није одговарајући еквивалент за то осећање; његово осећање згађености њу обухвата и превазилази. То је, према томе, осећање које он не може да разуме; он га не може објективизовати, па стога оно остаје да му трује живот и спречава га да дела. Ниједан од могућих корака не може да га задовољи; а ништа што Шекспир може да учини са заплетом не може да за њега изрази Хамлет. А мора се запазити да сама природа проблема, како је постављен, онемогућава објективну еквиваленцију. Више нагласити злочиначку природу Гертрудину значило би створити образац за сасвим друкчије осећање у Хамлету; управо због тога што је њен карактер тако негативан и безначајан, она у Хамлету пробуђује осећање које није кадра да представи.

pr om

он је филозоф, мислилац, пре свега, човек од анализе. Хамлет није лишен способности да одлучно делује: он убија Полонија, шаље у смрт Гилденстерна и Розенкранца, убија најпосле и краља. Хамлет оклева не зато што нема снаге да се освети, већ зато што хоће да то учини с највећом коришћу за вишу правду којој је он позван да служи. Њему нису довољне речи духа, он прибегава психолошким методама доказивања злочина путем позоришног комада. Хамлет је скептик и жели да докаже своје сумње. Он је човек коме није туђа религија, има развијен морални кодекс понашања. Хамлет је, пре свега, човек мисли а не дела, он се решава на делање уколико је оно оправдано са становишта савремене мисли. Он је песимиста и меланхолик, најтипичнија фигура препорода, сведочанство је једног доба у ком су се сукобљавала религиозна предања са првим сумњама што их је родила еманципована људска мисао.

46 / Традиционално и модерно


Френсис Фергасон, Суштина позоришта (одломак) Сама елизабетанска позорница, то средишно огледало живота свог времена, била је симболични приказ овог традиционалног космоса, тако да је била прихватана и као физичко и као метафизичко позорје човековог живота. Ова фасада је била симбол замка, престола, олтара – кратко речено практичан оквир који је подразумевао сталне елементе елизабетанске слике света. Изнад

свега налазио се застор осликан тако да представља небо, свод изрезбарен златном ватром. [...] Улога монарха у Шекспировом времену била је блиска улози Софокловог Едипа или Креонта – он је истовремено био владар, првосвештеник и отац заједнице. Елизабетански театар може се зато сматрати наследником грчког трагичног театра и његове ритуалне основе, а сама позорница је симболична као трагична позорница грчке, а ритуална компонента у њеној драми има слична дубока и општа значења.

О ЈЕЗИКУ

Ed

uk a

pr om

o

Изненађујуће нове могућности језика, због којих се чини да ова драма представља прекретницу у развоју Шекспировог стила, воде изгледа порекло од личности Хамлета. Тај нови језик потиче од њега, у њему он достиже савршенство. Језик краља и краљице, Лаерта и Полонија, мада вешто прилагођен њиховом карактеру, још увек се креће утабаним стазама; он је мање нов јер људима који га говоре није потребан нов облик изражавања – напротив, они се могу подесније окарактерисати конвенционалним начином говора. Али Хамлетова природа се може изразити само потпуно новим језиком. То се односи и на стилске фигуре у драми. Хамлет је тај који ствара најзначајније песничке слике, слике које одражавају атмосферу и тему комада, а које су блеђе и мање бремените значењем код других ликова. Начин на који Хамлет користи слике јединствен је у Шекспировој драми. Кад он почне да говори, слике једноставно истичу из њега без најмањег напора – не као поређења или свесне парафразе, него као непосредне и спонтане визије. Хамлетове слике нам показују да је он, кад год мисли и говори, истовремено визионар, видовњак, који у живим стварима околног света види утеловљења и симболе мисли. Хамлет не преводи општу мисао у слику тиме што је парафразира; напротив, он користи супротан поступак: он уопштавања доводи у везу с догађајима и предметима стварности која стоји иза мисли. То осећање стварности долази до изражаја у свим сликама које Хамлет користи. Хамлет свој језик задржава у границама стварности – у суштини и оквирима стварног света. Све то, обиље реалистичких запажања, стварних предмета, асоцијација преузетих из свакодневног живота, довољно је да докаже да Хамлет није апстрактан мислилац и сањар. Као што његове слике сведоче, он је човек обдарен већом снагом запажања него други. Он је кадар да сагледа стварност оштрим оком и да продре кроз копрену привида до самог језгра ствари.

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

(Волфганг Клемен, Развој Шекспирове имагинације) Вилијам Шекспир / 47

Лондонско друштво Шекспировог времена инспирисало је писца да напише Хамлета. Догодиле су се две породичне трагедије које подсећају на Шекспиров комад. Љубавник Марије Стјуарт, смели и безобзирни Босвел, 1567. убио је њеног другог мужа лорда Дарнлеја. Народ је прогласио жену саучесницом у убиству – после њене удаје за убицу свога мужа. Положај њеног сина Јакова подсећа на Хамлетову ситуацију. Слични догађаји су се одвијали и у породици Есекс: после смрти мужа, Летиција се удала за грофа Лејстера, са којим је била у блиским односима још за мужевљевог живота. Лондоном су кружиле приче да је Лејстер отровао Есекса. Један велики уметнички лик не може бити фотографски снимак. Он оваплоћује у себи обележја времена; приче о Дарнлеју и Есексу дају слику времена и приказују стање умова и морала које је искористио Шекспир у својој трагедији.

(Кохан, Историја западноевропске књижевности, прилагођено)


ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Истражи тему Позориште у доба Шекспира и рефериши је у одељењу. Напиши есеј на једну од следећих тема: Хамлетова дилема „бити или не бити”, Ово време је искочило из зглоба, Хамлетови монолози, Проблем освете у Хамлету, Хамлет и Офелија, Ништа није ни добро ни зло већ га таквим чини наше уверење. Позабави се Хамлетовом осветом на филму. Упореди неколико филмских верзија Хамлета и изведи закључке. Проучи историју приказивања Шекспирових драма у месном позоришту и одржи презентацију у одељењу.

pr om

o

Задатак за групни рад: А. Буди режисер Хамлета и подели улоге, одреди ко ће се бавити драматургијом, сценографијом, костимима, сценским покретом, светлом и тоном. Спреми представу за школску позорницу. Б. У сарадњи са професорима ликовне и музичке културе осмислите и изведите Хамлета као луткарску представу.

СИНТЕЗА

Дела:

(1564–1616)

Ромео и Јулија, Магбет, Отело, Ричард III, Краљ Лир, Бура, Сан летње ноћи, Веселе жене виндзорске, Како вам драго, Укроћена горопад и др.

Хамлет (1600) трагедија освете елизабетинска драма

Ed

uk a

В. Шекспир, Хамлет: краљевић дански, превео Милан Богдановић, Загреб: МХ, 1956. Јан Кот, Шекспир наш савременик, Београд: СКЗ, 1963. Френсис Фергасон, Суштина позоришта, Београд: Нолит, 1970. П. С. Кохан, Историја западноевропске књижевности, Сарајево, 1971. Лав Виготски, Психологија уметности, Београд: Нолит, 1975. Волфганг Клемен, „Развој Шекспирове имагинације”, у: Веселин Костић, Хамлет, Београд, 1982. Т. С. Елиот, „Хамлет”, у: Веселин Костић, Хамлет, Београд, 1982. Вилијам Шекспир, Сабрана дела, Београд: Завод за уџбенике, Досије студио, 2011.

ВИЛИЈАМ Шекспир

Лик Хамлета: интелектуалац, умни аристократа, песник, драмски писац и режисер, занима га музика и рецитовање, истраживач новог доба, скептик, контемплативац

48 / Традиционално и модерно

Вишезначност дела: трагедија љубавна, породична, државна, филозофска, есхатолошка и метафизичка

Ликови у трагедији: кра­ље­вић Ха­млет, краљица Гертруда, краљ Клаудије, Хамлетов пријатељ Хорације, кра­ље­в са­вет­ни­к По­ло­ни­је, ћерка Офелија и син Лаерт, нор­ве­шки кра­ље­вић Фор­тин­брас


Јохан Волфганг Гете Фауст (одломци) Кључне речи: Фауст, трагедија, мозаичка структура, поетско-филозофско дело.

Јохан Волфганг Гете (1749–1832), најславнији песник немачког језика: књижевник, научник и политичар, рођен у Франкфурту на Мајни. Завршио је студије права, али се бавио и анатомијом, биологијом и хемијом. По његовом пресељењу у Вајмар, на позив војводе Карла Августа, коме постаје саветник, придружују му се Хердер и Шилер, те Вајмар постаје духовно средиште Немачке тога времена. Управља вајмарским позориштем, а од почетка деведесетих година XVIII века потпуно се посвећује књижевности. Владао је многим језицима, између осталих и српским, са ког је преводио усмену књижевност на немачки језик. Сврстава се у представнике европског неокласицизма и романтизма. Значајна дела: Гец фон Берлихинген (1773), Јади младог Вертера (1774), Године учења Вилхелма Мајстера (1796), Путовања Вилхелма Мајстера (1821), Римске елегије (1795), Херман и Доротеја (1797), Западно-источни диван (1819); драме – Ифигенија на Тауриди (1779), Егмонт (1788), Торквато Тасо (1789), Фауст, први део (1808), Фауст, други део (1832).

Ed

uk a

pr om

o

 Првом делу трагедије Фауст претходе три целине које нису садржински међусобно повезане: „Посвета”, „Предигра у позоришту” и „Пролог на небу”. „Посвета”, чији се стихови сматрају врхунским Гетеовим песничким дометом, представља елегично сећање на младост и време када је Фауст започет. „Предигра у позоришту” посвећена је становиштима које о (позоришној) уметности заступају управник, песник и комичар: управник највише брине о томе да се дело „свиди свима”, песник брани достојанство поезије у складу са поетичким схватањима почетка XIX века, а комичар заступа „помирљиво” гледиште – поезија, али доступна свима. „Пролог на небу”, са подтекстом у старозаветној Књизи о Јову, са расправом коју воде Господ и Мефисто о питањима „вредности човека и смисла живота” – представља „трансцендентан оквир у који је смештена радња” и судбина ученог Фауста, који ће морати да одговори на питање „да ли је добар човек увек свестан свог пута”. Пред тобом је најпре одломак с почетка Првог дела трагедије, где се Фауст, у „високо засвођеној готској соби”, усамљенички исповедно, у дугом монологу, осврће, незадовољан, на свој дотадашњи живот: он располаже свим могућим знањем свога времена, али то није довољно да би одагнало његово очајање пред горким осећањем бесмисла у даљем гомилању тих истих знања. Бунтовнички, жели да се окрене магији. У другом одломку, из „Радне собе”, обрати пажњу на сусрет Фауста и Мефиста, на садржину њиховог разговора и на уметничка средства којима су ти ликови дочарани у делу.

ПРВИ ДЕО ТРАГЕДИЈЕ

НОЋ У високо засвођеној, тесној готској соби Фауст седи немирно на столици за пултом. ФАУСТ: Авај, колико лета мину откако филозофију, права, а са њима и медицину ревно и трудно изучавах! Чак сам, на своју жалост праву, и богословљем пунио главу. Шта стекох, луда, од науке те?

370

Јохан Волфганг Гете/ 49


Ed

РАДНА СОБА

Кô друг на путу ја ћу те водити, и, будем ли ти знао угодити, бићу ти слуга, роб, што будеш хтео! 380

1730

ФАУСТ: А шта ја треба заузврат да радим? МЕФИСТОФЕЛЕС: Дотле још много воде ће протећи. ФАУСТ:

o

pr om

390

Не! Ђаво је себичњак понајвећи и неће тек бадава, шале ради, да користи и усрећава. Свој услов јасно мораш ми изрећи! Овакав слуга кућу угрожава.

скрупула – сумња у исправност сопствених поступака, душевни немир, сумњичавост, бојазан; оклевање, неодлучност.

МЕФИСТОФЕЛЕС: Ја ћу на овом свету теби служити, без починка и станка што год ти срце жели 1740 набављаћу ти, и нећеш се потужити. А кад на оном опет будемо се срели, ти ћеш се мени истим тим одужити.

400

ФАУСТ: Заиста, онај свет ме мало брине; ако ли овај смрскаш у рушевине, нек други никне какав зна. Из ове земље моја радост извире сва и ово сунце на моју патњу сја; будем ли могао да се од њих растанем ја, 1750 нек се тад збуде било шта. Не желим чути шта долази затим, ни да л’ ће људи и тад да мрзе и да воле, ни да ли у тим сферама непознатим постоји неко горе или доле.

uk a

Знам само оно што знао сам и пре. Магистар, чак доктор зовем се ја, а да ли ико види и зна да десет већ лета овако ходам и ученике за нос водам? – А видим да ништа не можемо знати! То ће ми срце скоро раздерати! Паметнији сам, додуше, од њих, од свеколиких доктора тих, од магистара, попова, ћата, од свих тих зврндова и замлата; сумња ил’скрупула није ме такла, не бојим се ђавола нити пакла – ал’ ме и радост напусти сва; не уобразих да сазнадох шта, да могу некога поучавати и људе набоље преображавати. А немам ни пара ни имања, нит светских почасти и признања; ни пас то не би издржао! Стог сам се, ево, на магију дао, да би мој жудни упио слух тајну што снажни је збори дух, да не морам више, уз горак труд, оно што не знам да причам свуд; да спознам шта је то што у сржи на окупу васиону држи, да делатну силу и клице сагледам, па да по речима више не распредам. [...]

МЕФИСТОФЕЛЕС: [...] Престани да се играш тим јадом што те проже и што ти кô лешинар кљује груди! 1720 Свак и у најгорем друштву још осетити може и да је човек сâм, и да су пред њим људи. Ал’ тиме никако не велим да те међ олош одгурнути желим. Мој чин је мали; али пази: ако ли желиш да се с тобом здружим па да по животној кренемо стази, пристајем одмах да ти служим и да се теби предам цео.

МЕФИСТОФЕЛЕС: У том се смислу и усуди. Пристани! Срећан, већ за који дан видећеш какве све вештине знам; даћу ти сласти скривене оку људи. ФАУСТ:

Ђаволе јадни, шта ти можеш дати? Зар такав као што си ти да схвати

50 / Традиционално и модерно

1760


куд стреми људски ум и шта га узвишава? Но можда имаш јела које не засићава, жежена злата што се расплињава у шаци, попут живе, истог трена; имаш ли игру где добитка нема, девојку која у мом загрљају већ гледа ком ће другом да се дâ, божанску срећу почасти што трају колико и метеор небом сја? 1770 Плод ми покажи што пре брања струне, гране што сваког дана снова прозелене!

ФАУСТ:

МЕФИСТОФЕЛЕС:

Руку! ФАУСТ:

ФАУСТ:

Педанте, још и написмено би хтео? снова – изнова, Зар још човека од речи ниси срео? поново. Зар није доста шта реч изречена обвеза живот мој на сва времена? Сав свет незауставно бујица носи жива, а мене обећање на месту да прикива? Ипак, заблуда ова у срцу нам се стани, зар би се когод ње радо одрекао? Срећан ко чисту верност у срцу своме храни, 1810 ниједне жртве њему никада није жао! Али пергамент писани, жигосани, улива свима страх кô демон зао. Речи нам већ у перу мру, восак и кожа господаре ту. Зли душе, шта од мене очекујеш? Затражи! Туч, мермер, пергамент ил’ хартију? Де, кажи! Треба ли пером, длетом, резаљком потписивати? Можеш да бираш како ти је воља.

1780

uk a

Ако ме икад сколи лењи мир нека ми сместа дође крај! Ако ме ласком кад засениш да допаднем се себи сам, ако уживањем ме сплениш, то последњи нек мој је дан! Опкладу нудим!

МЕФИСТОФЕЛЕС: Их, их, па што толико претеривати? Зар мораш да се злобиш као зоља? Та свако парче хартије је згодно. Капљицом крви потписаћеш се мени.

Ed

Длан на длан! – Ако тренутку кажем када: Тако си диван! Стани! Трај! – ти ме у ланце окуј тада, тад не марим да дође крај! Тад смртна звона нек зазвоне, тад службе буди решен ти, нек стане сат, казаљка клоне, нек прође рок што дат ми би! МЕФИСТОФЕЛЕС:

Промисли, – ово памтићемо ми. ФАУСТ:

На то си свако право стекô. Ја се не дрзнух грешно у обећању свом;

1800

pr om

Не страши такав захтев мене, таквога блага торбе су ми пуне. Ал’ пријатељу, доћи ће и тај дан да на миру прослављамо пир.

МЕФИСТОФЕЛЕС: Ево већ данас, на докторском банкету, почећу да ти служим ја. Још једно само! – Тако ти свег на свету, да напишеш ми редак-два.

жежено злато – чисто злато.

o

МЕФИСТОФЕЛЕС:

чим се где скрасим, служићу, кô што рекох, свеједно коме – теби ил’ другом ком.

ФАУСТ:

Ако баш мислиш да је неопходно, пристајем на тај захтев бесмислени. 1790

МЕФИСТОФЕЛЕС: Крв је сок сасвим посебан. ФАУСТ:

Не бој се да ћу порећи савез и потпис што сам дао! Тежња све моје снаге и цео живот мој се састоји управ у том што сам ти обећао. Јохан Волфганг Гете/ 51

1820


o

ФАУСТ: 1850 Па чујеш: није до радости ми стало. Бевуту ћу се дати, уживању преболном, мржењу заљубљеном, јеђењу свеутолном. Срце пак моје, од тежње за знањем исцељено, више ниједном болу улаз пречити неће, и што је целом роду људскоме додељено желим да и мог бића најдубљу срж покреће, желим да духом продрем у људска сва пространства, да осећам сву срећу и сав јад човечанства, да тол’ко своје Ја до његовога надмем 1860 да, кô и оно, коначно и сам паднем.

Ed

бевут – бехут, омамљеност, опијеност, занос.

МЕФИСТОФЕЛЕС: Ограничења за вас не постоје. Буде л’ вам драго, штрпкајте свуд по свету, грабите што год хоћете у лету и свим по вољи сладите срце своје. Не цифрајте се баш нимало!

uk a

цифрати се – пренемагати се, нећкати се.

pr om

Кол’ко се напех од уображења; 1830 а нисам ништа више него ти. Велики дух ме одби, пун презрења, природа испред ока мог се скри. Мишљења нит је прсла, и већ давно све ми је знање мучно и огавно. Хајд да у мору чулности дубоком толимо ражарене страсти! Чаробне опне, досад непроникнуте оком, нек пружају нам чудеса и сласти! Заронимо у времена хуктање, 1840 у догађаја котрљање! Па нек се бол и усхићење, успех и нерасположење смењују како хоће; само кроз неспокој делатни човек твори живот свој.

МЕФИСТОФЕЛЕС: Веруј ми, – ја већ година толико морам да кусам тај бућкуриш стари: од колевке до гроба нико успео није да то свари! Веруј, ја знам: за ову је целину једино Бог да њоме господује; он проходи кроз вечиту светлину, нас је одбацио у тмину, а вама дан и ноћ тек, на смену, погодује. 52 / Традиционално и модерно

Илустрација с насловне стране књиге Фауст (1832)


ФАУСТ: Али ја желим!

Послушај радио-драму Фауст Драмског програма Радио Београда (1985).

МЕФИСТОФЕЛЕС:

o

https://youtu.be/kAyw_ilmBwM

pr om

1870 Лепо је чути то! Само се једног плашим: времена биће мало да постигнете све до чега вам је стало. Зашто не дате да поучи вас ко? Нађите друштво некога поете: нека се он у смишљању покаже и племените све нек квалитете на ваше часно теме понаслаже, – лављу храброст и достојанственост, јеленову хитроћу, 1880 италијанску страственост, северњачку вредноћу. Нек вам прокљуви тајну: како да човек може са искреношћу лукавост да споји, како да љубав, што га младићким жаром проже, води по чврстом плану што претходно га скроји. Радо бих и сам таквог пријашка упознао, господин-Микрокозмом бих га звао. ФАУСТ:

uk a

Па шта сам ја, кад морам и наде се одрећи да круну човечанства икада могу стећи, за којом жудња све ми тело плави?

1890 Видан Папић, Илустрација за књигу Фауст (1997)

Ed

МЕФИСТОФЕЛЕС: Ти си, коначно – то што јеси. Власуље с тисућ коврча понеси, ноге на штуле од сто аршина стави, – ипак ћеш увек бити то што јеси.

Превео Бранимир Живојиновић

пријашко – хипокористик од пријашин (пријан, пријатељ, у пријатељском обраћању). власуља – перика. аршин – стара мера за дужину, лакат (између 65 и 75 цм).

РАЗГОВОР О ДРАМИ На основу прочитаних одломака изнеси своја размишљања о лику Фауста. Одреди најважније Мефистофелесове карактеристике. Издвој разлоге Фаустовог незадовољства, које налазиш у наведеним одломцима, и покушај да их образложиш. Како разумеш то да Фауст не жели „лењи мир”? Опиши сусрет између Фауста и Мефистофелеса и природу нагодбе коју они склапају. Образложи Фаустову потребу да окуси „сву срећу и сав јад човечанства”. Јохан Волфганг Гете/ 53


ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ ► Прочитај дело у целини и потруди се да истражиш питања која следе.

Ed

uk a

pr om

o

Због чега Фаусту постаје тесна његова „готска соба”, чему он стреми? Какав је Фаустов, а какав Вагнеров однос према знању? Зашто Фауст посеже за магијом? Које су одлике његове личности? Шта је Фаусту остало недостижно? Коју страну људског живота није упознао? Како изгледа стварност ван Фаустове „готске собе”? У ком се тренутку појављује Мефистофелес? Како је он приказан? Какву нагодбу склапају Фауст и Мефистофелес? Упореди слику Мефистофелеса из „Пролога на небу” са сликом коју о њему добијаш до краја трагедије. Протумачи његов лик у Рембрант, Фауст, гравура светлу исказа: „Део снаге сам која вазда / жели да твори зло, а (око 1650–1654) увек добро сазда.” Како на силе добра и зла реагује Фауст? Какве су Фаустове представе о љубави? Какав однос он има према Маргарети (Грети)? Како она доживљава Фауста и како се према њему опходи? Каква је њена природа? Који су узроци Маргаретине трагичне судбине? Каква је социјална слика Немачке Гетеовог доба? Које су последице Фаустовог преображаја и његове нагодбе са Мефистофелесом? Шта је трагично у Фаусту? Какав је однос реалистичког и фантастичког приказивања у Гетеовој трагедији? Која је улога и значај „Посвете”, а која „Предигре у позоришту”? Од каквог је значаја старозаветна „Књига о Јову” за разумевање Гетеовог дела? Упореди како је остварено тематско-мотивско и идејно повезивање. Каква је композиција дела? Испитај да ли су лица наведена на почетку, постоји ли подела на чинове? По чему Гетеово дело одступа од класичне драмске структуре; шта је постигнуто мозаичком структуром? Одреди елементе поетског и филозофског у Фаусту. ЗАНИМЉИВОСТИ

Гете је у немачки језик и европску културу увео усмену српску књижевност тако што је преводио српске народне песме, којима се дивио, па је тиме, између осталих, инспирисао и неколико композитора да на основу њих компонују музику (Јоханеса Брамса и др.). Први превод баладе Хасанагиница уједно је и најчувенији Гетеов превод српске поезије. Уколико учиш немачки језик, упореди Гетеов превод са српским извором тако што ћеш прочитати прве стихове Хасанагинице: Was ist weisses dort am grünen Walde? Ist es Schnee wohl, oder sind es Schwäne? War es Schnee da, wäre weggesahimolzen,

Wären’s Schwäne, wären weggeflogen. Ist kein Schnee nicht, es sind keine Schwäne, ’S ist der Glanz der Zelten Asan Aga; Niedeirliegt er drein an seiner Wunde. Ihn besucht die Mutter und die Schwester, Schamhaft säumt sein Weib zu ihm zu kommen. *** Руски филм Фауст (2011) режисера Александра Сокурова заснован је на Гетеовом Фаусту и роману Доктор Фаустус Томаса Мана и снимљен на немачком језику. Филм је награђен престижном наградом „Златни лав” у Венецији.

54 / Традиционално и модерно


И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

pr om

o

Драма за читање (нем. Lesedrama) — 1. Ознака за драмски комад који није писан да би био приказиван у позоришту или није писан првенствено у ту сврху, већ да би био читан. Такве су драме Сенеке, Х. фон Гандерсхајма (10. в.), бројни драмски дијалози хуманиста, позне драме А. де Мисеа, Енглеза Л. Бињона и В. В. Џибсона, итд. — 2. У ужем смислу, ознака за драму неподесну за извођење у позоришту одређене епохе, јер својом драматургијом (сложеност драмске радње, пречесто мењање места збивања радње, велики број ликова, трајање, итд.) не одговара средствима сценског израза. Таква је по правилу песничка драма, драма Sturm und Drang-а. Схваћена на овај начин, драма за читање је крајње релативна, у основи историјска категорија: развитак позоришних изражајних средстава на једној, и укуса публике на другој страни, у све већој мери указује на релативност поделе која драму за читање проглашава посебним видом драме: Гетеов Фауст II, задуго узор новије драме за читање, није то више, као ни нпр. Клоделове песничке драме. (Тихомир Вучковић, Драмска књижевност) ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

uk a

Томас Ман, „О Гетеову Фаусту” (одломци)

Ed

 У следећим фрагментима из есеја „О Гетеову Фаусту” Томаса Мана прочитај шта је, између осталог, овај писац (који је под утицајем Гетеовог чувеног дела написао свој роман Доктор Фаустус) написао о књизи која је инспирисала Гетеа, као и о ликовима Фауста, Мефистофелеса и Грете.

Пошто је у XVI веку пронађена штампарска вештина, наступила је велика глад за материјалом који је изискивао нови апарат, с тако широким популарним могућностима. Најбезначајније којештарије биле су добро дошле да нахране сензационалну младу технику, и само зато да би продуцирао, штампар је често бивао и писац. Тако је најстарију књигу о Фаусту, из године 1587, вероватно компилирао сам штампар Шпис у Франкфурту. Покупљене су биле у њој приче о мађијама и чаролијама што су колале у народу, а које су се груписале око личности др Јоханеса Фауста, једног

Анри Шефер, Фауст (1831)

шарлатана који је живео педесет година и који је у народној машти био постао оличење уклињача ђавола. Као што изгледа, име му је било Георг Хелмштетер, али се он високопарно називао „Sabellicus”, а доцније, из некаквог разлога, „Faustus”. О његовом ранијем животу, његову алхимистичко-лекарско-надриученом пореклу, његову оцу, „мрачном поштењаку”, пушта Гете свога Фауста да за време ускршње шетње, у нарочито сјајним стиховима, открије понешто веома карактеристично-вероватно. [...] Ни Фаустова фигура није сагледана просто и једнообразно, и она је варијабилна као и фигура његовог ђаволског другара, или заправо, комад, спев у коме они обојица играју, има ту варијабилност духа времена, зато што се одиграва тобоже у XVI веку, али духовно сваки час пада у век свога аутора, XVIII. Фамулус Вагнер говори у духу времена просвећености и сматра да су човек и наука „дотерали ванредно далеко” – док Фауст напротив заступа од Хердера примљене идеје времена генија. Мистику природе његових

Јохан Волфганг Гете/ 55


монолога, осећајну религиозност коју открива у разговору с Гретхен, инспирисали су Сведенборг, Осијан, Лафатер: највише је, види се, под утицајем нордијског мистичара, који је умро 1772, а уместо чијег је имена стављено Нострадамусово, да би се очувао историјски изглед. [...] Несумњиво, историја Гретичина је у трагедији духа који се, уз подругљиву асистенцију ђаволову, огрешује о лепоту, и Гете је овде ре-

волуционар више него игде, осећајни бунтовник против окрутности којом људско друштво кажњава лепоту коју је надмоћни удварач духа освојио, коју је завео. [...] Неверсифицирана, сирова, незграпна и необуздана, лишена сваке ироније, скоро страно тело, стоји та сцена у спеву који иначе, мимо сву унутрашњу тежину, сву дубоку човечанску симболику, корача на лаким, поетско-непатетичним стопалима.

О ЈЕЗИКУ

Томас Ман (1875–1955)

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

uk a

Није чудо што су већ савременици схватили о каквом је делу реч. Разматрајући проблем драмске уметности, Хегел у својој Естетици пише о Фаусту, тој „апсолутној филозофској трагедији”, у „којој, с једне стране, одсуство задовољења људских тежњи у науци, а с друге стране, привлачност световног живота и земаљских уживања, једном речју, у којој трагично опробано измирење субјективног знања и стремљења са апсолутним у његовој суштини и његовој појави представља такву обимну садржину, какву раније ниједан други драмски песник није смео покушати да обухвати у једном истом делу” (Г. В. Ф. Хегел, Естетика III, Београд 1961, 601).

pr om

o

У њему [Фаусту], коме је као дводелној целини било намењено да постане највише и најмногостраније језичко дело немачког језика, постигла је каденца, која је у исто време у фрагментима остала покушај и примитивно вежбање, дивну пуноћу, пречишћеност и развијеност што се од вишега успиње до највишег. Стих, често непречишћено постављен само на слик, често текући у равномерном ритму, јампски, променљиво дуг, тростопан до шестостопан, са произвољним стављањем слика, тај стих Фауста, неусиљен и снажан, елегантан и простосрдачан, духовит и осећајан, неописиво срећан, јасан, течан, згодан за изговор и слушање, тако да се, кад се зачује, мора помислити на Гетеову реч: „Последње дејство уметности осећање је пријатности”, – он је својим сентенцама што тако лако и присно дотичу и изричу све људско, мелодичним лиризмом и коначним изразима, не мало допринео огромној популарности коју је тај комад стекао у немачком свету. Не дуго, и наше грађанство знало је Фауста напамет.

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Ed

(Из предговора „Фауст” Мирка Кривокапића)

(Из есеја „О Гетеову Фаусту” Томаса Мана)

У свом есеју „Фантазија о Гетеу” Томас Ман истиче Гетеове ставове о уметничком стварању: „Он је присталица идеје о савршенству и нужности сваког бивствовања, присталица представљања света ослобођеног крајњих узрока и крајњих последица и у коме и рђаво и добро имају право опстанка. ’Ми се боримо’, објашњава он, ’за савршеност уметничког дела самог по себи и самог за себе. Они други (моралисти) мисле на његово спољашње деловање, на које се прави уметник уопште не обзире, баш као и природа када ствара лава или колибрија.’ Дакле, његово највише начело је уметност која ствара без сврхе, баш као и природа, и свој урођени песнички дар посматра он ’баш као и природу’, као дар сведобре мајке, која собом равнодушно обухвата и добро и зло. Одатле вуче корен и његово рано одушевљење за Шекспира, а касније је Гетеов природни естетицизам и анти-морализам веома јако утицао на иморалисту Ничеа [...]” 56 / Традиционално и модерно


ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

СИНТЕЗА

uk a

pr om

o

► Прочитај дело у целини и изабери тему за рад. Између чувених Гетеових стихова изабери тему или мото за слободан састав (песму, причу, једночинку, есеј), на пример: • „Ако ме икад сколи лењи мир, / нека ми сместа дође крај!” • „Део снаге сам која вазда / жели да твори зло, а увек добро сазда.” • „[...] за хучним разбојем времена и пространства / ткам живу одору божанства.” • „Да спознам шта је то што у сржи / на окупу васиону држи.” • „Спремност осећам за лет / кроз дубок етар, низ путање нове, / у делатности чисте нови свет.” • „Ти си, коначно – то што јеси.” „Предигра у позоришту” или три гледишта на уметност (управник, песник, комичар); уметност између узвишеног и баналног. „Пролог на небу” – метафизички оквир Фаустове драме; интертекстуално повезивање са „Књигом о Јову”. Анализа ликова: Фауста, Вагнера, Мефистофелеса, Маргарете. Узроци Гретине трагедије. Реалистично и фантастично у трагедији Фауст. Природа и однос добра и зла у Гетеовој трагедији Фауст. g Групни рад: потрудите се да један одломак из Фауста (по сопственом избору) изведете као позориште сенки или луткарско позориште.

Јохан Волфганг Гете

Ed

(1749–1832) ФАУСТ (1808)

трагедија поетско-филозофско дело

Драмско дело:  у стиховима;  без навођења лица на почетку;  без поделе на чинове;  мозаичка структура.

Дела: Гец фон Берлихинген, Јади младог Вертера, Године учења Вилхелма Мајстера, Римске елегије, Западно-источни диван; Ифигенија на Тауриди, Егмонт, Торквато Тасо, Фауст, први део (1808), Фауст, други део (1832).

Композиција драме Посвета Предигра на позорници Пролог на небу Трагедија – први део

Ликови

Фауст Мефистофелес Вагнер Маргарета (Грета)

Јохан Волфганг Гете/ 57

Томас Ман, „О Гетеову Фаусту”, превео Бошко Петровић, у: Есеји II, Нови Сад: Матица српска, 1980. Томас Ман, „Фантазија о Гетеу”, превео Бора Грујић, редактор превода Бошко Петровић, у: Есеји II, Нови Сад: Матица српска, 1980. Јохан Волфганг Гете, Фауст, превео Бранимир Живојиновић, предговор „Фауст” др Мирко Кривокапић, Београд: Просвета, Нолит, Завод за уџбенике и наставна средства, 1984.


Фјодор Михајлович Достојевски ЗЛОЧИН И КАЗНА (одломци) Кључне речи: Злочин и казна, мотивациони системи, психолошка карактеризација, негативни јунак, карактери у развоју, полифонијски роман, двогласна реч.

pr om

o

 Подсети се романа Процес Франца Кафке, који се бави проблемом кривице Јозефа К. Кафкин свет изражава збуњеност јунака егзистенцијом, окренутог себи, обремењеног сумњом, осећањем кривице, страха и несигурности. Припреми се за читање романа Злочин и казна (који је битно утицао на имагинацију Франца Кафке у време писања Процеса) тако што ћеш прочитати одломак у коме је описано како јунак романа Раскољников, сиромашни студент права, постаје убица. О његовим мотивима, као и о кривици и казни, сазнаћеш више током читања романа у целини.

Први део VII

Врата се као и онда, само мало одшкринуше и опет су га два оштра и неповерљива ока укочено погледала из помрчине. Раскољников се збуни и учини крупну погрешку. Бојећи се да ће се стара уплашити што су њих двоје сами, и не надајући се да ће је његов изглед разуверити, дохвати врата и повуче их к себи, да не би однекуд баби пало на памет да се опет закључа. Кад опази то, она не трже врата к себи, али и не пусти из руку кваку, те он умало што и њу с вратима не извуче на степенице. Видећи да стоји насред врата да му не дâ да уђе, он пође право на њу. Баба се уплаши и одскочи, хтеде нешто да каже, али као да није могла, и гледала га је разрогаченим очима. – Добар дан, Аљона Ивановна – поче колико год је могао слободније, али га глас не послуша, прекиде се и задрхта. – Ето... једну ствар сам донео... али боље хајдемо овамо... на светлост... – Он је остави саму, и онако без позива пође у собу. Стара потрча за њим, језик јој се одреши. – Господе! Та шта хоћете ви? Ко сте ви? Шта желите? – Побогу, шта вам је, Аљона Ивановна... ваш познаник... Раскољников... ево донео сам залогу коју сам обећао ономад... И он јој пружаше залогу. Старица хтеде да погледа залогу, али се одмах укоченим погледом загледа у очи незваном госту. Посматрала га је пажљиво, љутито и неповерљиво. Прође један тренутак, њему се учини да у њеном погледу

Ed

uk a

Фјодор Михајлович Достојевски (1821–1881), најутицајнији руски књижевник у историји светске књижевности, рођен је у Москви. На почетку свог рада био је надахнут идејама социјалиста-утописта, прозом Балзака (кога је преводио) и Гогоља. Одмах наилази на подршку критике, нарочито Бјелинског, што му омогућава приступ књижевним круговима. Као члан утопијско-социјалистичког кружока Петрашевског, ухапшен је заједно са осталим присталицама и осуђен на смрт 1849. Смртна казна му је у последњем моменту замењена прогонством у Сибир, и вишегодишњом робијом. Боловао је, и на крају умро, од епилепсије. Својим делима пружа реалистичку слику Русије тога доба, у коју уклапа јунаке у чију подсвест понире и трага за коренима трагедије у човеку. Међу облике казивања, поред „сократовских” дијалога, уводи технику тока свести, а роман обликује као полифону структуру. Извршио је снажан утицај на развој модерног романа (Кафка, Фокнер, Сартр) и представља прелазну фазу од реализма ка модернизму (нарочито је утицао на експресионисте). Утемељитељ је психолошког романа и претеча егзистенцијализма. Најзначајнија дела: Бедни људи (1846), Двојник (1864), Беле ноћи (1868), Понижени и увређени (1961), Записи из мртвог дома (1860–1862), Записи из подземља (1864), Злочин и казна (1866), Коцкар (1867), Идиот (1868), Зли дуси (1872), Младић (1875), Браћа Карамазови (1879—1880).

58 / Традиционално и модерно


залог, залога – предмет од вредности, драгоценост или имање којим се неком јамчи испуњење примљене обавезе (у овом случају повраћај позајмљеног новца).

Ed

uk a

pr om

o

опази нешто налик на подсмех, баш као да се свему досетила. Осећао је да се збуњује, да му је страшно, тако страшно да кад би га још један тренутак тако гледала, ни реч не говорећи – побегао би од ње. – Та шта ме тако гледате, као да ме не познајете? – проговори он наједном, такође љутито. – Ако хоћете узмите, а ако нећете, идем другоме, ја немам времена. Није мислио то да каже, него му се онако одједном отело. Старица дође к себи; одлучан тон посетиочев је очигледно охрабри. – А зашто ти, драги мој, тако изненада... шта имаш то? – запита она гледајући у залогу. – Сребрна табакера; говорио сам вам прошли пут. Она пружи руку. – А што сте тако бледи? Гле, како вам дрхте руке! Ваљда си се купао, рођени? – Грозница – одговори он одсечно. – Ко не би побледео... када нема шта да се једе – додаде, једва изговарајући речи. Снага га је опет издавала. Али се његов одговор баби учини истинит и она узе залогу. – Шта ти је ово? – запита и опет пажљиво одмери погледом Раскољникова, мерећи залогу у руци. – Залога... табакера... Сребрна... ето погледајте. – Ама нешто као да није сребрна...Гле само како ју је замотао. Трудећи се да развеже канап, она се окрену прозору, према светлости (сви су јој прозори били затворени без обзира на запару), и окренувши му леђа, сасвим га остави неколико секунди. Он раскопча капут и извуче секиру из петље, али је још не извади сасвим, већ је само придржавао десном руком под капутом. Руке су му биле страшно обамрле, осећао је, како су, сваког тренутка, све више трнуле и кочиле се. Бојао се да ће испустити секиру, да ће ту пасти... и одједном као да му се поче вртети у глави. – Гле, колико је хартије намотао! – љутито викну баба и помаче се према њему. Ниједног трена није смео више да изгуби. Он сасвим извади секиру, подиже је обема рукама, не осећајући скоро ништа, па готово без замаха, скоро махинално, удари ушицама бабу по глави. У том тренутку као да није имао ни кап снаге. Али тек што је ударио секиром, одмах му придође снага. Баба је као и увек била гологлава. Њена плава и проседа, ретка коса, као и обично, јако намазана уљем, била је уплетена у плетеницу танку као мишји реп и скупљену окрајком коштаног чешља, који је штрчао на њеном потиљку. Ударац је пао право на теме, јер је баба била малог раста. Она врисну, али врло слабо, и одједном се сниза на патос, мада је стигла да подигне обе руке до главе. У једној руци још је држала залогу. Сад он удари из све снаге још једном-двапут – опет ушицама, и то опет по темену. Крв потече као из оборене чаше, а тело се извали наузнак. Он се одмаче, пусти тело да падне, и одмах се наже изнад њеног лица: Фјодор Михајлович Достојевски / 59

ушица – метални део алатке (секире) са отвором у који се утиче држаље.

наузнак – на леђа, полеђушке; унатраг.


Ed

uk a

pr om

o

киот (кивот, ћивот) – ковчег у коме се чувају мошти или реликвије, светиња.

била је већ мртва. Очи су јој биле избуљене само што не искоче, а чело и цело лице намрштени и унакажени грчем. Он остави секиру на патос, поред убијене, и завуче руку у њен џеп, пазећи да се не умрља крвљу која је текла, у онај исти десни џеп из кога је прошли пут вадила кључеве. Био је сасвим присебан, несвестица га беше прошла, у глави му се већ није вртело, али руке су му још дрхтале. Касније се сећао да је био чак врло пажљив, опрезан, и да је непрестано пазио да се не умрља... Кључеве је одмах извадио, сви су, као и онда, били уједно везани челичном алчицом. Одмах је потрчао с њима у спаваћу собу. То је била сасвим мала соба с великим киотом за иконе. Крај другог зида стајала је велика постеља, веома чиста, са јорганом састављеним из свилених парчића и испуњеним памуком. Поред трећег зида био је орман са фиокама... Али чудна ствар – тек што је почео да проба кључеве у брави, тек што је зачуо њихово звецкање, њега као да обузе нека језа. Одједном опет зажеле да остави све и да оде. Али то је било само тренутно осећање; сад је било касно да оде. Он се чак подсмехнуо самом себи, кад му одједном сину друга мисао која га узнемири. Њему се одједном учини да је баба још жива, и да се још може освестити. Остави кључеве у орман, потрча натраг телу, шчепа секиру и замахну још једном на старицу, али не удари. Било је очигледно да је мртва. Нагнувши се и посматрајући је опет изближе, опази јасно да јој је лобања размрскана и чак малко искривљена у страну. Хтеде да опипа и прстом, али трже руку натраг; видело се ионако. За то време исцурила је читава локва крви. Он наједном опази на њеном врату узицу, трже је, али узица је била јака и није се кидала; поред тога беше и крвава. Покуша да је извуче онако из недара, али нешто је сметало, за нешто беше запела. У нестрпљењу, опет замахну секиром да удари по узици, онако по телу, одозго, али се не усуди, те с тешком муком, пошто испрља и руке и секиру, након читава два минута петљања пресече узицу, не додирујући секиром тело, и скиде је. Није се преварио – то је био новчаник. На узици су била и два крста, један од кипариса, други бакарни, а поред њега једна емајлирана иконица, и ту, заједно с њима, висио је и омањи умашћени новчаник од јеленске коже са челичним оковом и алчицом. Новчаник је био јако набијен; Раскољников га гурну у џеп не отварајући га, крстове баци баби на груди па, узевши овог пута и секиру, појури натраг у спаваћу собу. Журио се страшно; зграби кључеве и опет се поче петљати с њима. Али све некако без успеха: нису могли да уђу у браве. Није баш да су му руке толико дрхтале, па ипак је непрестано грешио: види, на пример, да кључ није који треба, да не одговара, а стално га гура. Одједном се сети и закључи да овај велики кључ, са зупчастим језиком, који се ту клати са другим малим кључевима, мора да уопште није од ормана (као што му је и прошлог пута пало на памет), већ од

кипарис грч. – чемпрес.

Николај Каразин, илустрација за роман Злочин и казна, детаљ (1893)

60 / Традиционално и модерно


сафијан – фино уштављена овчја или јарећа кожа (по имену града Сафи у Мароку).

Ed

uk a

pr om

o

неког сандучета, и да у то сандуче можда баш и јесте све склоњено. Остави орман и одмах се завуче под кревет, знајући да бабе обично своје сандучиће држе испод постеље. Тако је и било: под креветом се налазило позамашно сандуче, дуже од аршина, са испупченим поклопцем, превучено црним сафијаном, укуцаним челичним ексерчићима. Зупчасти кључ био је таман за његову браву, и откључа је. На врху сандучета, под белим чаршавом, лежала је бундица од зечје коже, са лицем од црвене чоје; под њом је била свилена хаљина, затим шал, а тамо даље, у дубини, лежале су, изгледа, све само крпе. Он пре свега поче брисати о црвену чоју своје крвљу умрљане руке. „Црвено је, а на црвеном се крв не види”, размишљао је, па се наједном трже: „Господе! Да ли ја ово лудим?”, помисли сав престрављен. Али, тек што је помакао те крпе, кад одједном, испод бундице, исклизну златан сат. Он журно поче све претурати. И стварно, са крпама су биле измешане златне ствари – по свој прилици саме залоге, откупљене и неоткупљене – гривне, минђуше, украсне игле и остало. Неке су биле у кутијицама, друге просто замотане у новинску хартију, али уредно и пажљиво, у двоструке листове, и увезане трачицама. Без и најмањег оклевања, Раскољников поче њима пунити џепове од панталона и капута, не загледајући и не отварајући свежљајчиће и футроле: али није стигао да накупи много... Изненада се зачу како по соби, где је била баба, неко иде. Он стаде и замре. Међутим, све беше мирно; значи, причинило му се. Али, одједном се јасно зачу узвик, или као да неко слабо и испрекидано зајеца и ућута. Затим опет мртва тишина, тренутак, два. Чучао је код сандучета и очекивао, једва дишући, али одједном скочи, зграби секиру и истрча из спаваће собе. Насред собе стајала је Лизавета, са великим завежљајем у рукама, и пренеражено гледала у убијену сестру, сва бледа као крпа и као да нема снаге да викне. Угледавши њега, кад је истрчао, она задрхта као прут, ситном учестаном дрхтавицом, и по целом њеном лицу прођоше грчеви. Она већ диже руку и зину, али ипак не повика, већ пажљиво и укочено гледајући у њега, али не вичући, баш као да није имала ваздуха да викне. Он јурну на њу са секиром; њене се усне искривише тако жалосно као у сасвим мале деце кад се почну нечега бојати, па укочено гледају на предмет кога се боје, и спремају се да бризну у плач. И толико је ова несрећна Лизавета била проста, јадом убијена и једном заувек заплашена, чак да ни руке не подиже да заштити своје лице, иако је то био најнужнији и најприроднији покрет у том тренутку, јер секира беше подигнута баш над њеним лицем. Она само мало подиже своју слободну руку, али не до лица, и полако је испружи према њему напред, као да га одстрањује. Он удари оштрицом право по лобањи, и одједном пресече сав горњи део чела, скоро до темена. Она се одмах стропошта. Раскољников Фјодор Михајлович Достојевски / 61


Ed

uk a

pr om

o

се сад сасвим збуни, шчепа њен завежљај, баци га и потрча опет у предсобље. Страх га је хватао све више и више. Нарочито после овог другог, сасвим изненадног убиства. Зажеле да што пре побегне одавде. И да је у том тренутку био кадар да правилније гледа и расуђује, да је само био у стању да појми сву тежину свога положаја, сав очај, сву ругобу и сву бесмислицу његову, да је могао уз то појмити колико му још тешкоћа остаје да савлада, а можда и злочина да изврши, да би се искобељао одавде и да би се дочепао куће – врло је вероватно да би оставио све и одмах пошао да се сам пријави суду, и то не из страха за себе, већ једино због ужаса и одвратности према ономе што је учинио. У њему се јавила одвратност која је расла сваким тренутком. Он сад ни за шта на свету не би пошао ка сандучету, па чак ни у собе. Али некаква расејаност, чак нека замишљеност, поче да га мало-помало обузима. У извесним тренуцима као да би се занео и заборавио или, боље рећи, заборављао је главно, а хватао се за ситнице. Уосталом, кад је завирио у кухињу и опазио на клупи кофу, до пола напуњену водом, сети се да опере руке и секиру. Руке су му биле крваве и лепиле су се. Секиру спусти оштрицом право у воду, зграби парченце сапуна што је лежало на прозорчету, на разбијеној тацни, и поче онако у кофи да пере руке. Пошто је умио руке, извуче и секиру, опра гвожђе, и дуго је, једно три минута, прао држало тамо где је било крваво, спирајући чак сапуном крв. Затим се избриса рубљем које се ту сушило на конопцу разапетом дуж кухиње, па је после дуго и пажљиво разгледао секиру код прозора. Трагови од крви нису се видели, само што је држало још било влажно. Брижљиво завуче секиру у петљу под капут. Затим, колико год му је дозвољавала светлост у мрачној кухињи, разгледа капут, панталоне и чизме. Споља, на први поглед, као да ничег није било, једино по ципелама мрље. Он накваси крпу и обриса ципеле. Уосталом, знао је да не разгледа како треба, да можда има нешто што пада у очи, али што он не опажа. Замишљен стаде насред собе. Мучна, мрачна мисао рађала се у њему – мисао да је полудео и да тог тренутка није био у стању ни да размисли ни да себе заштити, да можда уопште не треба да ради оно што сада чини... „Боже мој! Треба бежати, бежати!” Промрмља он и јурну у предсобље. Али овде га је очекивао такав ужас, какав, наравно, још није доживео. Стајао је, гледао и није веровао својим очима: врата, улазна врата, која из предсобља воде на степенице, она на која је малопре звонио и ушао, стајала су отворена, чак за читаву шаку одшкринута; за све време, за све ово време нису била закључана ни бравом, ни резом! Старица није закључала за њим, можда из обазривости! Али боже! Та он је после тога видео Лизавету! И како је могао, како је могао да се не сети да је Лизавета однекуд морала ући! Није ваљда ушла кроза зид.

Дементи Шмаринов, илустрација за роман Злочин и казна, детаљи (1978)

62 / Традиционално и модерно


Михаил Шемкин, насловна страна романа Злочин и казна (1964)

Ed

uk a

pr om

o

Јурну према вратима и намакну резу. „Али не, опет не ваља! Треба отићи, отићи...” Он скиде резу, отвори врата и поче ослушкивати чује ли се шта на степеницама. Дуго је ослушкивао. Негде далеко доле, по прилици на капији, гласно и продорно су викала некаква два гласа. Препирала су се и свађала. „Какви су то гласови?” Чекао је стрпљиво. Најзад се одједном стиша, као да неко пресече; разишли су се. Он је већ хтео да изађе, али се одједном, на спрату ниже, са грајом отворише улазна врата и неко стаде силазити доле певушећи неку мелодију. „Како то сви они вичу!”, сину му у свести. И опет притвори врата и причека. Најзад се све ућута; ни живе душе. Он већ скоро закорачи на степенице, кад се опет зачуше нечији нови кораци. Ти кораци зачули су се сасвим издалека, још на дну степеница, али он се врло добро и јасно сећао да је још од првог звука, још тада, почео однекуд слутити да то неко неизоставно иде овамо, на трећи спрат, баби. Зашто? Да није можда тај бат био некако нарочит, изузетан? Кораци су били тешки, одмерени, спори. Ето, он је већ прошао први спрат, ево га, попео се још више; све се боље и боље чује! Чуло се како тешко дише човек који се пење. Ево га, почео се већ пети и на други спрат... Овамо! И Раскољникову се наједном учини као да се сав укочио, да је ово као у неком сну, кад сањаш како те гоне, близу су, хоће да те убију, а ти као да си прирастао за место и не можеш рукама ни да макнеш. И најзад, када се гост стао пети и на трећи спрат, тек тада се тргао, а ипак је стигао да брзо и вешто шмугне натраг из ходника у стан и да за собом затвори врата. Затим дохвати резу и тихо, нечујно је намаче. Инстинкт му је помагао. Кад је све довршио, притаји се, не дишући, одмах ту иза врата. Незвани гост је такође већ стигао до врата. Њих двојица су сад стајали један према другом, као малопре он и баба, када су их врата делила, а он ослушкивао. Гост неколико пута тешко одахну. „Мора да је дебео и висок”, помисли Раскољников, стежући секиру у руци. Одједном, тако му је било као да све то сања. Гост дохвати звонце и снажно зазвони. Тек што је одјекнуо лимени звук звонцета, њему се одједном причини да се у соби неко помакао. Неколико тренутака је чак озбиљно ослушкивао. Непознати зазвони још једном, још мало очекну, па одједном нестрпљиво и из све снаге поче трзати кваку вратима. Сав престрављен, Раскољников је посматрао куку резе, која је скакала у својој шарки на довратку, и с тупим страхом очекивао да ће се реза сваког часа скинути. И одиста трзао је тако јако да је то изгледало могуће. Већ помисли да придржи резу руком, али он би се могао досетити. Као да му се опет поче вртети у глави... „Сад ћу пасти!”, сину му кроз свест, али непознати проговори, и он одмах дође к себи. Превео Јован Максимовић Фјодор Михајлович Достојевски / 63

Михаил Шемкин, Раскољниковљев сан, детаљ (1964)


uk a

pr om

На основу одломка искажи своје прве утиске о лику главног јунака и тежини његовог чина. Опиши свој читалачки став према Раскољникову. Прочитај навод из књиге Негативни јунак, у којој се Никола Милошевић бави феноменом привлачне моћи негативног јунака: „Иако двоструки убица, Раскољников има загонетну привлачну моћ. Не можемо оспорити чињеницу да нас судбина Раскољникова занима и привлачи. У нашем саучествовању са Раскољниковом, има нечег парадоксалног. Кад год запрети опасност да злочин буде откривен, ми стрепимо за нашег хероја.” Слажеш ли се са налазима Николе Милошевића или их оспораваш? Образложи своје мишљење. Опиши понашање главног јунака у време извршења злочина. Одаје ли он утисак хладнокрвног и прорачунатог убице? Образложи свој одговор и поткрепи га примерима из текста. Усмери пажњу на опис Аљоне Ивановне и опиши свој читалачки доживљај њеног лика. Обрати пажњу на њен портрет с почетка романа: „То је била сићушна,

мршава жена од шездесетак година, продорних и злобних ситних очију, малог шиљастог носа и гологлава. Њена сасвим плава и проседа коса била је јако намазана уљем. Дуг и танак врат налик на кокошију ногу замотала је неком фланелском прњом, а на раменима, иако је била врућина, ландарала јој је крзном обрубљена рекла, сва поцепана и пожутела.” Пронађи у наведеном одломку из седме главе романа опис старе лихварке и склопи у једну слику нараторову дескрипцију: како на основу портрета Аљоне Ивановне и њеног понашања просуђујеш њен карактер? Ко је била Лизавета? Шта о њеној личности можеш закључити на основу описа њеног држања у тренуцима насилне смрти? Пронађи нараторове коментаре који осветљавају судбину лихваркине сестре и размисли о тежини Раскољниковљевог преступа. Наведи и образложи главне карактеристике приповедачког поступка у наведеном одломку. Издвој елементе психолошке карактеризације лика Раскољникова, образложи их и поткрепи примерима из текста.

o

РАЗГОВОР О РОМАНУ

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

Задаци за групни рад

 Прочитај роман Злочин и казна у целини и припреми се за тумачења у којима ће бити заступљен проблемски приступ. Одговори на постављена питања биће резултат истраживачког рада по групама. Првa група: психолошки портрет Раскољникова. Био је ванредно леп – дивних загаситих очију, Која је функција портрета Раскољникова? смеђ, доста висок, танак и стасит. Али, ускоро Шта можемо закључити о његовом утону у неку дубоку замишљеност, тачније речено психолошком стању? Зашто јунак делује чак у неки занос, и пође даље не опажајући више свет болесно и одсутно и зашто му слаби моћ око себе, а и не желећи да га опажа. Само би понекад опажања? нешто промрмљао за себе, по навици да сам са собом разговара, што је одмах себи и признао. Размисли о симболици презимена главног јунака и повежи је са јунаковом навиком да разговара са собом.

64 / Традиционално и модерно


Друга група: опседнутост главног јунака комплексом натчовека. Истражи у Речнику симбола симболику шешира и Шта симболизује шешир у конвенционалној пронађи одговарајуће значење овог мотива у Злочину симболици, а шта у роману Достојевског? и казни: Шешир је био висок, округао, Цимерманов, али У каквој је вези симболика искривљеног већ изношен, избледео, сав исцепан и исфлекан, без обода шешира са ексцентричним јунаком? и некако врло ружно искривљен у страну. Која места у роману сведоче да је Раскољников под утицајем фикс-идеје?

Протумачи чланак Раскољникова објављен у Периодичној речи у ком је аутор разматрао психолошко стање злочинца за време злочина са тезом да га прати болест. Испитај однос Раскољникова и Порфирија Петровича.

Где живи Раскољников и у каквим условима? Каква атмосфера влада у његовом собичку? Како то делује на психолошко стање јунака? Шта симболизује немогућност јунака да се исправи у својој соби? Зашто Раскољников прекида студије и како се то одражава на његово психофизичко стање? Објасни зашто се јунак осећа као корњача у оклопу. Уочи психолошке и социолошке мотиве који јунака воде у преступ. Пронађи сродна места у тексту која помоћу метафоричке карактеризације простора сликају психолошки профил јунака.

Ed

uk a

pr om

Његов собичак се налазио под самим кровом високе четвороспратне куће и личио је више на сандук него на стан. То је била мајушна ћелија дуга једва шест корака. Имала је врло бедан изглед са својим жућкастим, прашњавим тапетама, одлепљеним од зида, и била је тако ниска да је иоле високом човеку било у њој ужасно: стално му се чинило да ће ударити главом о таваницу [...]. Намештај је одговарао стану: три старе столице не баш очуване, у углу обојен сто на којем је лежало неколико свезака и књига; већ само по томе како су биле прашњаве видело се да их није одавно дотакла ничија рука, и најзад, незграпна, велика софа, некад пресвучена цицом а сада сва у ритама, која се пружала скоро дуж читавог зида и заузимала половину простора целе собе. Она је служила Раскољникову као постеља. Често је на њој спавао како се задесио, не свлачећи се, без чаршава, покривајући се старим, похабаним студентским капутом, са мањим јастуком под главом; под јастуче је подметао све рубље што га је имао и чисто и прљаво – да би узглавље било више.

o

рећа група: препознавање јунака у ентеријеру као додатни начин метафоричке Т карактеризације.

етврта група: истраживање подсвести главног јунака тумачењем његових снова. Ч Објасни, на основу снова, психолошко стање Раскољникова пре извршења злочина: Боже! – узвикну – је ли могуће, је ли могуће да ћу ја узети секиру и ударити је по глави, размрскати јој лобању, да ћу затим газити по клизавој, лепљивој, топлој крви, обијати браву, красти и дрхтати, крити се сав упрскан крвљу... са секиром... Господе, је ли то могуће? Такви болесни снови увек се дуго памте и остављају Истражи снове о убиству кобиле, о оази снажан утисак на поремећени и већ узнемирени у пустињи (мотив жеђи) и сан о убиству човеков организам, вели наратор, зналачки улазећи и Аљоне Ивановне. коментаришући слике у подсвести јунака.

Фјодор Михајлович Достојевски / 65


Како Раскољников у сну реагује на насиље? Он трчи поред кобилице, истрчава напред, види како је шибају по очима! Плаче. Срце хоће да му препукне, сузе му теку. Истраживачки фокус треба да буде сан о убиству кобиле у ком је Раскољников седмогодишњи дечак који у шетњи са оцем присуствује суровој сцени.

Уочи посебно наглашену ситуацију у којој се концентрише драматика сна – кажњавање нејаке кобиле која је недужна жртва. Објасни симболику сна и реакцију протагонисте после буђења. Зашто дечак тражи помоћ од оца и шта то значи? Истражи симболику жртвовања коња у Речнику симбола.

ета група: испитивање стања подвојености и опседнутости главног јунака. Аналитички П фокус је праћење промена у психолошком стању Раскољникова пре извршења злочина.

o

Позабави се мотивом продаје душе нечастивом и сагледај га у контексту Гетеовог Фауста. Обрати пажњу на осећања отуђености и усамљености, слабљење воље главног јунака, губљење самоконтроле, заборавност, заокупљеност ситницама, а превиђање важних ствари током припреме за убиство и после извршења злочина.

Ed

uk a

pr om

Ушао је у своју собу као на смрт осуђени. Ни о чем није размишљао нити је уопште могао ма шта да мисли, али је свим својим бићем осетио да више нема ни слободе мишљења ни воље, и да је одједном све одлучено [...] Овај ништавни кафански разговор имао је изванредан утицај у даљем развоју ствари; као да је одиста у њему била нека предодређеност, наредба [...] Последњи дан који је изненада наступио и све одједном решио, деловао је на њега сасвим физички: баш као да га је неко узео за руку и повукао за собом, неодољиво, слепо, неприродном силом, без поговора. Исто као да му је скут од одела запао у точак машине која га је почела увлачити у себе [...] Био је убијен, чак некако понижен. Дође му да се смеје сам себи од зла... Тупа зверска злоба ускипе у њему [...] Он јурну као без главе према секири, извуче је испод клупе, где је лежала, између две цепанице, и одмах ту, не излазећи напоље, окачи за петљу, обе руке гурну у џепове, и изађе из собичка; нико га није опазио! Кад не помаже памет, помаже ђаво – помисли смешећи се чудновато.

Образложи чињеницу да Раскољников није владао својим поступцима, да је личио на човека који је вођен право пред стрељачки вод, а да се томе није могао одупрети. Истражи раскол у јунаку, борбу са собом, уз повремено буђење успаване савести пре извршења злочина. Објасни проблем слободе у роману и последице делања човека који себи дозволи прекорачење граница.

Шеста група: трагање за позитивним манифестацијама преступника. Силазио је полако, без журбе, сав у грозници, иако то није осећао, испуњен једним новим бескрајним осећањем пуног и снажног живота који га је одједанпут запљуснуо. То осећање је било налик на осећање осуђеног на смрт коме су одједном и неочекивано саопштили помиловање. [...] Доста – рече одлучно и свечано, до ђавола са привиђењима, с измишљеним страхом, са утварама! Има живота! Зар ја сад нисам живео? Мој живот се није угасио – са старицом.

66 / Традиционално и модерно

Пронађи неочекиване ситуације у роману где се сагледава друга страна Раскољниковљеве личности, његов хуман и племенит лик. Усредсреди се на однос јунака према породици Мармеладов. Испитај утицај милосрђа и филантропије главног јунака на почетак његовог преображаја и буђења воље за животом.


pr om

o

Седма група: проблем искупљења главног јунака. Испитај разлоге промене живота из корена, напуштања породице и пријатеља и приближавања Соњи Мармеладов. Анализирај односе Раскољникова са мајком и сестром као и са пријатељем Разумихином. Заједно ћемо поћи да испаштамо, заједно ћемо и крст понети – вели му Соња. Истражи значење најдубље и најзнаковитије сцене романа – Соња чита Раскољникову јеванђелску причу о Лазаревом васкрсењу. Бејаше неки болесник Лазар из Витаније – изговори Проучи симболику јеванђелског чуда о најзад с напором, али одједном, код треће речи, глас Лазаревом васкрсењу. јој јекну и прекиде се, као сувише затегнута струна... А Марија како дође гдје бјеше Исус, и видје га, паде Како на Раскољникова делује библијска на ноге говорећи му: Господе да си ти био овдје, не би прича о љубави која чини чуда? У ком лику умро мој брат. Онда Исус кад је видје гдје плаче, и гдје из приче о Лазаревом васкрсењу можемо плачу Јудејци који дођоше с њом, згрози се у духу, и препознати Раскољникова, а у ком јунакињу сам постаде жалостан. И рече: гдје сте га метнули. Соњу? Сагледај значење идеја признања Рекоше му Господе! Хајде да видиш. Ударише сузе злочина и покајања. Исусу. Онда Јудејци говораху: гледај како га љубљаше.

uk a

Проблем кривице управо се решава у Размисли о тумачењуЈустина Поповића у књизи јеванђелским текстом подупртој Филозофија и религија Достојевског: „Постоје христолике душе у романима Достојевског, као и сцени у којој вечна књига буди наду и антихероји у којима се сабрао сав ужас живота, лечи убицу и блудницу. Одговори на нашао свој стил и израз, које одгонетају прастару питање да ли се (и како) искупљује загонетку личности” (Поповић 1999: 15). Раскољников за почињен злочин. Осма група: разлози због којих Раскољников признаје кривицу. Интерпретирај следећу сцену: Раскољников клону Образложи зашто се Раскољников предао на столицу, али није скидао поглед с Иље Петровича, када није било доказа против њега. Како веома непријатно изненађеног. Обојица су тренутак се тај чин рефлектује на његов однос са гледали један другог и чекали. Донесоше воду. То сам Соњом? Протумачи завршетак романа. ја... – поче Раскољников... Ја сам убио бабу-чиновницу и њену сестру Лизавету, и опљачкао их.

Ed

Девета група: интертекстуалне везе романа Процес и Злочин и казна. Теме за компаративну анализу Јунаци пред вратима закона Јунаци у времену и простору Кривица и казна: Раскољников и Јозеф К. Идеја релативности кривице и казне

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

Полифоничност – У најширем смислу, п. је једна од особина књижевног језика, последица његове асоцијативности, слојевитости и сликовности. У ужем смислу п. означава: 1. тематску слојевитост која је јасно проведена у вишеструким плановима структуре и композиције. Ово се може постићи на тај начин што се пишчево становиште помера од једног лика до другог (у овом смислу М. Бахтин говори о п. Браће Карамазових); контрапункталном композицијом противречних тема и идеја, оркестрацијом гласова садашњости и прошлости (у Фјодор Михајлович Достојевски / 67


Елиотовој Пустој земљи, у Џојсовим и Мановим романима, у модерним драмама које актуализују неку историјску тему). (Светозар Кољевић, „Полифоничност”, у: Речник књижевних термина, прилагођено)

uk a

При пуном реализму наћи у човеку човека. То је првенствено руска црта и у том смислу ја сам народни писац (јер цело моје схватање књижевности проистиче из дубине народног хришћанског духа); мада сам непознат садашњем руском народу, бићу познат будућем. Мене називају психологом: то није тачно, ја сам само реалиста у вишем смислу речи, тј., ја сликам сву дубину човекове душе.

o

Записи из бележнице ЈА.

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Полифонијски роман – Достојевски је творац полифонијског романа. Он је створио суштински нов романескни жанр. Управо због тога се његово стваралаштво не уклапа ни у које оквире, не подаје ниједној од оних књижевно-историјских схема које смо се навикли да примењујемо на видове европског романа. У његовим делима се појављује јунак чији је глас конципиран онако како се у романима обичног типа конципира глас самога аутора. Реч јунака о себи самом и о свету исто је толико пуновредна колико и уобичајена ауторова реч; она се не потчињава објектном лику јунака као једна од његових карактеристика, али и не служи као гласноговорник ауторовог гласа. Њој припада изузетна самосталност у структури дела, она као да звучи напоредо с ауторовом речи и као да се на посебан начин сједињује с њом и с пуновредним гласовима других јунака. Према томе, сви елементи структуре романа код Достојевског дубоко су оригинални; сви су они одређени оним новим уметничким задатком који је само он умео да постави и реши у свој његовој ширини и дубини: задатком изграђивања полифонијског света и рушења саздане форме европског, углавном монолошког (хомофоничног) романа. [...] Полифонијски роман је до краја дијалогичан. Сви елементи структуре романа су у дијалошким односима, то јест они су контрапунктски, супротстављени. Зато сви односи спољних и унутрашњих делова и елемената романа имају код њега дијалошки карактер, он је и целину романа градио као „велики дијалог”. У оквиру тога „великог дијалога” звучали су, осветљавајући га и згушњавајући, композицијски изражени дијалози јунака; најзад, дијалог се преноси унутра, у сваку реч романа, чинећи је двогласном, у сваки покрет, у свако мимичко померање лица јунака, чинећи га аритмичним и прераздраженим; то је већ „микродијалог”, који одређује специфичности књижевног стила Достојевског.

Ed

(Из књиге F. M. Dostojevski : o umetnosti, рreveo dr Sava Penčić, Niš: Gradina, 1974)

(M. Бахтин, Проблеми поетике Достојевског)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Николај Берђајев, „Човек Ф. Достојевског” У својој антропологији, Достојевски открива да је људска природа у највећој мери динамична: у њеној дубини је огњено кретање. Спокојство и статичност постоје само у горњем, површинском слоју. Иза стабилног свакодневног живљења, иза душевне складности, крију се олује, отвара се тамни бездан. Достојевског интересује човек када је већ

дошао у стање бурног покрета. Он се спушта у тај мрачни бездан и тамо налази светлост. Светлост не само за складну површину, светлост може да засветли и у тамном понору, и то је управо истинска светлост. Тај огњени вихор у човеку долази од поларности људске природе, од судара у њој скривених супротности. Антиномичност иде до највеће дубине људске природе. У дубини нема ни спокоја ни јединства, већ страстан немир...

68 / Традиционално и модерно


Никола Милошевић, Негативни јунак Оно што суштински и пресудно треба да искупи преступ Раскољникова, свакако је, у првом реду, његово покајање. То, уосталом, треба да буде основна тема читавог романа. Казна, која према пишчевој замисли, сустиже главног јунака није законска казна. То није нека спољашња санкција као она која треба да спасе ломну земаљску правду у Шекспировим делима, или у Толстојевој Ани Карењини. Казна која стиже јунака Достојевског долази наводно из дубине душе самог преступника, без икаквог утицаја споља. То је, у ствари, унутрашња санкција која Раскољникова коначно приводи на прави пут, препородивши га и очистивши морално изнутра. [...] Раскољников добровољно долази да се пријави, без икакве стварне, материјалне принуде, па стога све патње које га сналазе нису нешто што му је неко наметнуо споља, већ једна врста казне која потиче из најдубље моралне потребе. Раскољников није преступник који тријумфује и ужива у својим злочинима па је можда управо то оно што га искупљује у очима читалаца.

О ЈЕЗИКУ

uk a

pr om

Структура Злочина и казне је карактеристична за роман Достојевског и по томе што обједињава у себи особености готово свих варијанти романескног жанра. У њему се чита хроника велеграда; кочије газе пијанце, сиротињске кћери се продају, сиромашни студенти убијају. Тако хроника прераста у социјални роман, који има изразите црте криминалног романа, јер је главни јунак убица. Али јунак убија из идејних побуда, његова теорија о праву на проливање крви у име нових идеја одјек је ставова револуционара демократа 60-их година, отуда Злочин и казна има квалитете идејног романа. Идеја убиства је захтевала етичко-филозофску мотивацију и јунак је даје у расправи О злочину, која постављеним проблемима и интерпретацијом даје делу особине филозофског романа. Личности јунака се најдубље разоткривају на психолошком плану, по томе је Злочин и казна превасходно психолошки роман. Сижејна линија Дуња–Свидригајлов развијена је под знаком тајне (тајно дописивање, тајни састанци, уцене, револверски хици) због чега све то оставља утисак авантуристичког романа. Најзад, цео ток радње прате несреће и трагедије: смрт на улици, убиства, самоубиства,

морално падање, патња људска постаје један од централних мотива фабуле, а Злочин и казна прави роман-трагедија.

o

Милосав Бабовић, „Злочин и казна или полемика са рационалистима”

Ed

Нагли и неочекивани прелази од пародије ка унутрашњој полемици, од полемике ка скривеном дијалогу, од скривеног дијалога ка стилизацији смирених хагиографских тонова, од њих опет ка пародичном приповедању и, најзад, ка изузетно интензивном отвореном дијалогу – таква је усталасана вербална површина тих дела. [...] Монолошка реч Раскољникова запањује својом максималном унутрашњом дијалогизацијом и живом личном окренутошћу свему оном о чему мисли и говори. И за Раскољникова – помислити о предмету значи обратити му се. Он не мисли о појавама, већ говори са њима. Опште помирење и стапање гласова чак у границама једне свести – по замисли Достојевског и у складу са његовим основним идеолошким премисама – не може бити монолошки акт, већ претпоставља прикључивање гласа јунака хору; али за то је неопходно да се сломе и заглуше сопствени фиктивни гласови, који прекидају и изругују се истинском гласу човековом. [...] Што се тиче поставке Фјодор Михајлович Достојевски / 69

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Ових дана читао сам Записе из мртвог дома. Много тога сам заборавио, поново сам читао и ја не знам бољу књигу у читавој новијој књижевности, укључујући и Пушкина. Није ту стил, већ је тачка гледишта чудесна: искрена, природна и хришћанска. Добра, поучна књига. Уживао сам цео јучерашњи дан како одавно уживао нисам. Ако видите Достојевског, реците му да га волим. (Л. Н. Толстој у писму Н. Н. Страхову од 26. септембра 1880)


(M. Бахтин, Проблеми поетике Достојевског)

Историја глагола „стушеват’цја” (одломци)

o

У нашој књижевности постоји реч: „стушеват’цја”. Она није тако стара, настала је пре тридесетак година, али је већ сви употребљавају. [...] Па ипак, у Русији постоји само један човек који зна њено тачно порекло, време њеног открића и појаве у књижевности. Тај човек сам ја, зато што сам је ја први употребио и увео у књижевност. Она се у писаној речи појавила први пут 1. јануара 1846. године у „Отаџбинским записима”, у мојој приповеци „Двојник, доживљаји господина Гољаткина”. [...] Реч „стушеват’цја” значи ишчезнути, нестати сасвим. Али не нестати одједном, као да си у земљу пропао, с буком и треском, већ неосетно, лагано, и неприметно се претворити у ништа. Налик на сенку која се губи на цртежу урађеном тушем. [...] [...] у току целе моје књижевне делатности највише ми је радости донело сазнање да је и мени пошло за руком да у руски језик унесем потпуно нову реч, и кад год сам наилазио на њу у штампи, увек сам осећао не мало задовољство. (Из књиге F. M. Dostojevski : o umetnosti)

uk a

Како бих волео да могу да искажем све оно што осећам о Достојевском. Описујући своја осећања, ви сте изразили делом и моја. Ја никада нисам видео овог човека и никада нисам дошао у непосредан додир с њим, а када је, изненада, умро, схватио сам да ми је био најближи, најдражи, најпотребнији човек. И никада ми није падало на памет да се поредим с њим, никада. Све што је он радио (оно право, добро што је радио) било је такво да што више тога уради, ја се осећам боље. Умност туђа у мени изазива завист, ум – такође, а дело срца – само радост. Ја сам њега заиста сматрао својим пријатељем и мислио сам да ћемо се свакако срести, да до сада није било прилике, али да је то неминовно. Кад изненада читам – умро је. Као да ми се тло измаче под ногама. Узнемирих се, а онда схватих да ми је био драг, те заплаках, и сад још плачем. Недавно, пре његове смрти, читао сам Понижене и увређене и био сам ганут.

нарације у целини, она је, као што знамо, дијалошки окренута јунаку. Јер потпуна дијалогизација свих елемената дела, без изузетка, суштински је моменат саме ауторове концепције.

pr om

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

ЗАНИМЉИВОСТИ

Ed

У буђењу интересовања за Достојевског код Срба велику улогу одиграла су српска позоришта, на чију сцену је закорачио1907, када је у Народном позоришту у Београду први пут изведена драматизација Злочина и казне. Након неколико гостовања Художественог театра са изванредним извођењима Достојевског (1914, 1920, Сцена из Злочина и казне – мурал у 1921. и 1924) и групе московском метроу МХАТ са представом Село Степанчиково (1925), до данас готово да нема озбиљнијег позоришта које бар једном годишње није у свој репертоар уврстило неко дело овог великана. Најчешће су у нашим позориштима извођене драматизације Злочина и казне, Идиота и Браће Карамазових, док су комедије као Ујкин сан и краће приче као Кротка извођене повремено.

(Л. Н. Толстој у писму Н. Н. Страхову од 5. до 10. фебруара 1881)

70 / Традиционално и модерно


ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК ► Прочитај дело у целини и изабери тему којом ћеш се бавити. Направи пано на коме ћеш представити ликове из романа Злочин и казна. Истражи на интернету новије драматизације романа Злочин и казна у позоришту. Истражи тему Злочин и казна на филму. Драматизуј једну сцену из романа Злочин и казна. Истражи компаративне везе Фауста и Злочина и казне преко проблема зла у човеку.

Погледај руски филм Злочин и казна. Први део и други део:

https://youtu.be/MAJFf6bZzZk https://youtu.be/gElwLHp0K1U

Дела:

Злочин и казна (1866) роман психолошко и филозофско дело

ликови

uk a

 понире у подсвест јунака  проблем подељене личности  трага за коренима трагике у човеку  бави се пореклом зла у човеку

Ed

 нарушава реалистичке моделе  претеча модернизма  творац полифонијског романа

Бедни људи, Двојник, Беле ноћи, Понижени и увређени, Записи из мртвог дома, Записи из подземља, Коцкар, Идиот, Зли дуси, Младић, Браћа Карамазови и др.

pr om

Фјодор Михајлович Достојевски (1821–1881)

o

СИНТЕЗА

– психолошка карактеризација – негативни јунак – карактери у развоју – системи мотивације – двогласна реч

Типологија романа: хроника велеграда, роман идеја, роман-трагедија; социолошки, криминалистички, филозофски, психолошки, авантуристички роман.

Михаил Шемјакин, илустрација за роман Злочин и казна, детаљ (1967) Фјодор Михајлович Достојевски / 71

F. M. Dostojevski: o umetnosti, preveo dr Sava Penčić, Niš: Gradina, 1974. Фјодор М. Достојевски, Злочин и казна, превео Јован Максимовић, Београд: Рад, 1977. Николај Берђајев, Дух Достојевског, Београд, 1982. Милосав Бабовић, Руски реалисти 19. века, књ.1, Титоград, 1986. Ruska književnost, ur. Aleksandar Flaker, Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1986. Никола Милошевић, „Привлачна моћ негативног књижевног јунака и његов положај у структури романа”, у: Негативан јунак, Београд, 1990. Јустин Поповић, Филозофија и религија Достојевског, Београд, 1999. Витомир Вулетић, Руски класици, Нови Сад: Орфеус, 2010. Никола Милошевић, Раскољников данас, Књижевне новине, година 33, број 621.


САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ

Ed

uk a

pr om

o

Савремена светска књижевност Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита Албер Ками, Странац Џорџ Орвел, Животињска фарма Хорхе Луис Борхес, Врт са стазама које се рачвају Самјуел Бекет, Чекајући Годоа Милан Кундера, Шала Итало Калвино, Ако једне зимске ноћи неки путник Умберто Еко, Име руже Избор из светске лирике XX века

Аутопортрет Жана Мишела Баскијата (1982)

Збигњев Херберт ОБАЛА Чека на обали велике и споре реке на другој Харон небо просијава мутно (то уосталом уопште није небо) Харон је већ само пребацио уже преко гране она (та душа) вади обол који се кратко време киселио под језиком седа на задњи крај празног чамца све то без речи и да бар има месеца или пас да залаје Превео с пољског Петар Вујичић


САВРЕМЕНА СВЕТСКА КЊИЖЕВНОСТ Значајнији представници светске књижевности XX века и главна дела

Кључне речи: савремена светска књижевност, општа књижевност, упоредна (компаративна) књижевност, превођење; модернизам, постмодернизам.

ЕНГЛЕСКА КЊИЖЕВНОСТ

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

Ed

И З

uk a

pr om

o

 У овом поглављу Читанке посветићемо се једном броју најзначајнијих дела савремене светске књижевности. Савремена светска књижевност подразумева дела из читавог света, настала у периоду од завршетка Другог светског рата па све до времена у којем живимо. Можда ти је познато да на филолошким факултетима широм света постоје катедре на којима се посебно изучава светска (или општа) књижевност. Размисли о томе колико је то значајно за сваку националну књижевност и културу. Сети се имена наших најистакнутијих преводилаца, преко којих су у нашу културу стизала врхунска дела светске књижевне баштине и савремености. Подсети се да су међу њима најуспешнији били управо писци, што је свакако утицало и на њихово стварање (Лаза Костић, Милован Глишић, Алекса Шантић, Сима Пандуровић, Милош Црњански, Станислав Винавер и др.). Покушај да наведеш бар неколико имена најзначајнијих савремених српских преводилаца (у томе ти може помоћи и листање Читанке). Размисли о томе колико је значајно упоредно (компаративно) изучавање књижевности. Наведи имена својих омиљених савремених писаца из корпуса светске књижевности и образложи због чега те њихова дела посебно привлаче. Прочитај одреднице из Речника књижевних термина у којима се објашњавају појмови светска и општа књижевност и превођење.

Џејмс Џојс (1882–1941) Приповетке и романи Даблинци, Портрет уметника у младости, Уликс, Финеганово бдење Вирџинија Вулф (1882–1941) Романи Госпођа Дaловеј, Ка светионику Томас С. Елиот (1888–1965) Поезија, есеји Пуста земља, Четири квартета; Традиција и индивидуални таленат Харолд Пинтер (1930–2008) Драме Рођенданска прослава, Гласови у тунелу, Стара времена Џон Фаулс (1926–2005) Романи Колекционар, Женска француског поручника

Без обзира на језик, књижевност је јединствена и недељива Без обзира на језик, књижевност је јединствена и недељива, и то како у географском тако и у временском погледу, она је светска књижевност (Weltliteratur). У новије време појам светске књижевности се изменио, у складу са Гетеовим појмом Weltliteratur, који означава само оно што је највеће у књижевностима свих народа и што изражава неке заједничке, општељудске суштине. Било је више покушаја да се у том духу прикаже светска књижевност, али они се обично своде на каталоге имена и наслова [...]. Плоднијим се показало проучавање међусобних утицаја књижевности разних народа, појединих писаца, итд., и испитивање књижевних праваца заједничких већем броју националних књижевности. Из тога је израсла посебна књижевно-историјска дисциплина, упоредна књижевност [...] У наше време из тога Савремена светска књижевност / 73

ФРАНЦУСКА КЊИЖЕВНОСТ Андре Жид (1869–1951) Романи Ковачи лажног новца, Подруми Ватикана Марсел Пруст (1871–1922) Романи У трагању за изгубљеним временом Жак Превер (1900–1977) Поезија Речи, Збрда здола, Сунце ноћи Жан-Пол Сартр (1905–1980) Приповетке, романи, драме Мучнина (роман), Зид (новеле), Иза затворених врата, Прљаве руке (драме) Самјуел Бекет (1906–1989) Драме Чекајући Годоа, Крај партије Ежен Јонеско (1909–1994) Драме Ћелава певачица, Столице, Носорог Албер Ками (1913–1960) Романи, драме, есеји Странац, Куга (романи), Мит о Сизифу (есеј), Калигула (драма) Борис Вијан (1920–1959) Романи Вадисрце, Пена дана


се развија општа књижевност, дисциплина која настоји да утврди елементе заједничке свим или многим књижевностима.

pr om

o

Светска књижевност – Израз (Weltliteratur) потиче од Гетеа и први пут се јавља 1827, у Разговорима са Екерманом, 31. јануара: „Све више увиђам да је поезија опште добро човечанства и да се јавља свуда и у свим временима”, каже Гете и додаје да је „настала епоха светске књижевности”. У чланку „Српске песме”, из исте г., употребио је израз „општа светска поезија”, а у чланку о чешком песништву, такође из 1827, говори о „општој књижевности”, али је јасно да сва три израза имају исто значење. Гете не одређује ближе овај појам, али из свега што је рекао тим поводом излази да он под појмом светска књижевност разуме ново доба у развоју националних књижевности у којем долази до тешњег повезивања једне националне књижевности са другима [...]. Притом Гете не мисли на губљење националног обележја: „не може бити говора о томе да народи једнообразно мисле, већ само треба да запазе једно друго, да се узајамно схвате...” [...]. У општој духовној размени међу народима Гете придаје посебну важност превођењу, сматрајући да је превођење један од најважнијих културних послова. И његово интересовање за српску народну поезију [...] произлазило је из његове замисли о светској књижевности „те песме су имале највећег утицаја на његову идеју о светској књижевности и његово залагање за њу” (Ф. Штрих). Са широким интересовањем за песништво у свету, од античког до кинеског, и сам Гете је у неку руку оваплоћење светске књижевности. Данас се под појмом светска књижевност разуме: 1. скуп свих националних књижевности без обзира на степен њихове повезаности; 2. велика песничка дела која су по својој уметничкој вредности прешла националне границе и постала опште добро свих културних народа; 3. упоредно проучавање појединих националних књижевности у циљу откривања њихових узајамних веза и међусобног утицаја, што је предмет упоредне књижевности.

Ed

uk a

НЕМАЧКА КЊИЖЕВНОСТ Томас Ман (1875–1955) Романи Буденброкови, Чаробни брег, Доктор Фаустус Бертолд Брехт (1898–1956) Драме Мајка Храброст и њена деца, Опера за три гроша, Кавкаски круг кредом Хајнрих Бел (1917–1985) Романи Кућа без чувара, Размишљања једног кловна Гинтер Грас (1927–2015) Романи Лимени добош, Пасје године РУСКА КЊИЖЕВНОСТ Ана Ахматова (1889–1966) Поезија Реквијем Борис Пастернак (1890–1960) Приповетке, романи, поеме Доктор Живаго (роман) Михаил Булгаков (1891–1940) Романи, приповетке, драме Мајстор и Маргарита, Псеће срце (романи); Дани Турбинових, Бег (драме) Владимир Набоков (1899–1977) Романи, приповетке Лужинова одбрана, Очајање, Позив на погубљење, Дар и др. Александар Солжењицин (1918–2008) Приповетке, романи Један дан Ивана Денисовича (приповест), Архипелаг Гулаг (роман) Јосиф Бродски (1940–1996) Поезија, драме, есеји Сећања на Т. С. Елиота, Станица у пустињи (поезија) Сергеј Довлатов (1941–1990) Романи, приповетке Кофер, Странкиња, Наши (романи) АМЕРИЧКА КЊИЖЕВНОСТ Езра Паунд (1885–1972) Поезија Певања Езре Паунда Френсис Скот Фицџералд (1896–1940) Романи Велики Гетсби, Блага је ноћ

Општа књижевност – Овај термин се употребљава напоредо са термином компаративна (упоредна) књижевност и светска књижевност. По Полу ван Тигему општа књижевност представља даљу разраду и виши ступањ компаративне књижевности: она се бави проблемима међународне књижевности и теоријски и историјски уопштава чињенице и резултате до којих су дошле историје националних књижевности и компаратистика. По другом једном схватању општа књижевност се једначи са појмом светске књижевности, и то у оном њеном значењу које би представљало предмет изучавања компаративне књижевности; то су жива књижевна струјања која постоје међу разним националним књижевностима и која доводе до узајамног деловања и оплођавања. [...] (Драгиша Живковић, у: Речник књижевних термина, прилагођено) 74 / Савремена књижевност


Вилијам Фокнер (1897–1962) Романи, приповетке Бука и бес, Светлост у августи, Док лежах на самрти, Авесаломе, Авесаломе! (романи) Ернест Хемингвеј (1899–1961) Романи и приповетке Збогом, оружје, Снегови Килиманџара, Старац и море (романи) Тенеси Вилијамс (1911–1983) Драме Стаклена менажерија, Трамвај звани жеља, Мачка на усијаном лименом крову Чарлс Буковски (1920–1994) Романи, приповетке, поезија Блудни син (роман), Каква корист од наслова (поезија) Џон Апдајк (1932–2009) Романи Бежи, Зеко, бежи, Парови, Вештице из Иствика Рејмон Карвер (1939–1988) Поезија, приповетке О чему говоримо кад говоримо о љубави, Катедрала (приповетке) Томас Пинчон (1937) Романи Објава броја 49, Дуга гравитације

(Милош Ђорђевић, у: Речник књижевних термина, прилагођено)

ЛАТИНОАМЕРИЧКА КЊИЖЕВНОСТ Аргентина Х. Л. Борхес (1899–1986) Општа историја бешчашћа, Маштарије, Алеф Е. Сабато (1911–2011) Тунел, О јунацима и гробовима Х. Кортасар (1914–1984) Школице, Забава, Испит, Бестијариј Чиле Пабло Неруда (1904–1973) Двадесет љубавних и једна очајна песма Колумбија Г. Г. Маркес (1927–2014) Сто година самоће, Пуковнику нема ко да пише, Љубав у доба колере Мексико К. Фуентес (1928–2012) Смрт Артемија Круза, Terra Nostra Куба Г. К. Инфанте (1929–2005) У миру као у рату, Три тужна тигра Перу М. Варгас Љоса (1936) Тетка Хулија и пискарало, Град и пси, Рат за смак света, Авантуре неваљале девојчице

uk a

pr om

o

Превођење – Преношење написане или изговорене речи из једног језика у други. У односу на изворни текст, превод може бити дослован или слободан; први тежи да буде што вернији оригиналу, док је слободан превод покушај да се у другом језичком медијуму створи такорећи оригинално дело. Сваки превод је нека врста интерпретације, избор датих могућности, и отуд разни преводи истог дела. Превођење је творачка делатност, поготову кад се тиче уметничког дела, и зато су знаменити преводи класична дела (нпр. Караџићев и Даничићев превод Светог писма и сл.). Добар преводилац треба да влада како солидним знањем језика са кога преводи, тако и сигурним осећањем за изражајне могућности свог рођеног језика; само тако ће моћи са успехом да репродукује смисао и дух оригинала. Превођење поезије захтева, поред поменутог, и одговарајући песнички дар. Постоје посебни проблеми при превођењу са мртвих језика као и при превођењу дијалеката. Превођење филмског текста ствара такође посебне тешкоће због потребе изостављања, односно сажимања реченог. Они који сматрају да је превођење недостижан циљ гледају на преводиоце као на „љубитеље немогућег”. Ипак, тешко је претпоставити да их може заменити машина за превођење, електронски аутомат за преношење штампаног текста са једног језика у други. На превођењу се заснива светска књижевност, јер тек преведено дело постаје приступачно и народима других језика. О међународној преводилачкој делатности обавештава Index translationum, који је 1932—1940. издавао „Institut de cooperation intellectuelle” у Паризу, а од 1948. наставио да издаје УНЕСКО.

Ed

Жан Мишел Баскијат, Превод (1987)

Савремена светска књижевност / 75


ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

uk a

pr om

Разуме се, опозиције које су овде наглашене биће ти јасније током изучавања савремене књижевности. Прочитај и како наш теоретичар Мишко Шуваковић посматра однос модернизма и постмодернизма у теорији савремене уметности: 1. модернизам и постмодернизам се виде као две различите и раздвојене мегакултуре XX века; 2. постмодернизам се види као реакција на модернизам – та се реакција у поезији дешава на прелазу педесетих у шездесете године (byt поезија), у архитектури током седамдесетих (постмодернистичка архитектура), а у сликарству на прелазу седамдесетих у осамдесете године (трансавангарда и неоекспресионизам); 3. однос модернизма и постмодернизма види се као однос дијалектичког пара супротности који се изразито појављује у великим кризама модерности током XX века; 4. сматра се да је модернизам мегакултура док су постмодерна култура и уметност модуси модернизма у његовој историјској претежности, па се о постмодерној говори као о хипермодернизму, коригованом модернизму.

Модернизам романтизам/симболизам форма сврха замисао хијерархија надмоћ/логос објект уметности/ завршено дело дистанца стварање/тоталитет синтеза присутност центрирано жанр/граничност семантичко парадигма хипотаксија метафора селекција дубина интерпретација/читање

Постмодернизам патафизика/дадаизам антиформа игра случај анархија исцрпљеност/тишина процес/перформанс/ догађај учествовање разарање/деконструкција антитеза одсутност расуто текст/интертекст реторичко синтагма паратаксија метонимија комбинација површина против интерпретације/ погрешна интерпретација означитељ учитавање антинаратив/мала историја идиолект жеља мутант полиморфан шизофренија разлика/траг Свети дух иронија индетерминисано иманентно

o

 Књижевност XX века обележавају два водећа правца: модернизам (прва половина) и постмодернизам (друга половина или последње деценије). Заједничко им је отклон од позитивизма и реализма у уметности, специфични односи према традицији и склоност према експерименту. Посматрај табелу с десне стране. Упореди како је чувени теоретичар Ихаб Хасан поставио ова два правца у бинарним опозицијама.

означено читање велики наратив/велика историја главни код симптом тип једнообразан параноја корен/узрок Бог отац метафизика детерминисано трансцендентно

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Истражи на интернету листе најчитанијих дела светске књижевности у XX веку (на пример листа француског часописа Монд и др.). Обрати пажњу посебно на препоруке које потичу од самих писаца. Издвој наслове који се најчешће помињу и међу њима подвуци оне које ускоро намераваш да прочиташ. Истражи који су писци добитници Нобелове награде за књижевност од њеног установљења до данас. Пронађи међу добитницима имена оних писаца који су заступљени у школском програму. Утврди из којих земаља потиче највише лауреата. Изложи укратко историјат Нобелове награде за књижевност. 76 / Савремена књижевност


Удружења књижевних преводилаца Србије

http://www.ukpsalts.org/index.php?option =com_k2&view=item&layout=item&id =11&Itemid=120&lang=srb

pr om

o

Истражи ко су представници магичног реализма (или: магијског реализма) у књижевности. Испитај који су латиноамерички писци 60-их година прошлог века освојили читаоце широм света, и којим делима. Посети сајт Удружења књижевних преводилаца Србије. Истражи податке о Удружењу и о наградама за књижевно превођење које оно додељује. Преузми неки од бројева Мостова, часописа за преводну књижевност, прелистај га и напиши кратак приказ његовог садржаја. Опробај се у превођењу: на интернету пронађи сајт посвећен неком од савремених светских писаца и преведи са оригинала (нпр. енглеског: Дејвид Фостер Волас; руског: Захар Прилепин; француског: Мишел Уелбек; шпанског: Марио Варгас Љоса; италијанског: Умберто Еко; немачког: Томас Бернхард и др.), по сопственом избору: белешку о писцу, одломак есеја или део његовог књижевноуметничког текста (поезије, прозе, драме). На основу свог познавања енглеског језика, наведи најчешће грешке које примећујеш у титловима филмова са тог говорног подручја. Образложи грешке које уочаваш.

СИНТЕЗА

СВЕТСКА КЊИЖЕВНОСТ

uk a

XX ВЕК

Ed

општа књижевност компаративна (упоредна) књижевност

ПРЕВОЂЕЊЕ

МОДЕРНИЗАМ

ПОСТМОДЕРНИЗАМ

Жан Мишел Баскијат, Глен, детаљ (1984)

Савремена светска књижевност / 77

Ихаб Хасан, „Приступ појму постмодернизма”, Поља, 297/298, стр. 455–457, 1983. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Мишко Шуваковић, Постмодерна (73 појма), Београд: Народна књига/ Алфа, 1995.


Михаил Булгаков Мајстор и Маргарита (одломак) Кључне речи: Мајстор и Маргарита, модеран роман, колаж микрожанрова, драма, реалност, фантастика, дијалошко читање.

pr om

o

 Пре него што приступиш одломку из романа Мајстор и Маргарита, прочитај део текста Миливоја Јовановића о овом делу: „Булгаковљево животно дело Мајстор и Маргарита (1928–1940, објављено 1966–1967) формулисано је као синтеза идеја Беле гарде о побољшању живота и искуства у посматрању контакта стваралачке личности и средине. Његова порука је коначна и општеважећа, па је с тим циљем у фабулу романа о совјетским двадесетим годинама уведена транскрипција легенде о Христу (Јешуи) и Пилату (Мајсторов роман, најпре замишљен као самостална новела), а лик кнеза Тмине (Воланда) позван да, напоредо с ликом Јешуе, објасни механизам деловања песничке правде у свим приликама живота и свим временима. Тај механизам се открива у оквирима технике романа тајни, који образлаже дослух Јешуе и Воланда и њихову заинтересованост за судбину Мајстора и Маргарите, доприносећи идеји разграничавања планова личности (насловних јунака) и планова свакодневице. Према Булгаковљевој слици, за личност ствараоца, Мајстора, нема шансе у злој и демонизованој свакодневици (од уредника Берлиоза до Анушке), по угледу на ситуацију Пушкина и других великих уметника прошлости; његова судбина је у рукама вечних начела добра и зла, Јешуе и Воланда, будући да је слово истине и правде ширио у сарадњи с демонским силама, па стога као човек налази уточиште у пределима вечитог мира, док његово дело остаје у свету, како би трајало у бесмртности и вечности. Међутим, путем Мајстора не иде само носилац љубави Маргарита (упоређена с Матејем Левијем из Јешуиног круга) већ и они у којима се, под утицајем Мајсторовог примера, пробудила личност (Иван Бездомни); на тај начин се остварује идеја о напредовању живота и надмашивању зле свакодневице, која важи за сва времена и чији су примери у прошлости покајници, као Пилат из Тиберијеве епохе, дозван у сећање средњовековља с бала код Сатане. Булгаковљев уметнички учинак доказује да су велики сатиричари увек и велики филозофи, који теже последњим закључцима и последњим истинама. У овом смислу Мајстор и Маргарита припада врхунским остварењима светске књижевности у традицији Дантеа, Гетеа, Пушкина, Гогоља и Достојевског.”

Ed

uk a

Михаил Афанасјевич Булгаков (1891–1940), руски приповедач, романописац и драмски писац, рођен у Кијеву, по професији лекар, последњих двадесетак година живео је у Москви, потпуно предан писању. Почео је са писањем хумористичких и сатиричних фељтона у листовима У освит и Сирена. У роману Бела гарда, са фабулом из грађанског рата, разматрао истрајност етичког кодекса личности у историји. У Белешкама младог лекара и сатирично-фантастичним причама из збирке Ђаволијада сликао је мирнодопску акцију у име културе и независност стваралачке личности. Булгаковљево ремек-дело, роман Мајстор и Маргарита, представља врхунац руске уметности романа XX века. Његова сложена фабула, организована у разним временским одсечцима што се доводе у везу и упоређују, прати приче о савременом писцу – Мајстору и страдањима Христа (Јешуе), указујући на перспективу уметничког дела („рукописи не горе”) и историјског развоја (утицај Мајстора на Ивана Бездомног). Борба за личност и њена стваралачка права карактеристична је и за пишчеве драме. Булгаковљев фантастични реализам, филозофија живота и уметности доживели су незапамћен ефекат у светским размерама и осетно утицали на развој совјетске књижевности. Дела: приче и приповетке – Записи младог лекара, Ђаволијада, Кобна јаја, Псеће срце; романи – Бела гарда, Живот господина Де Молијера, Позоришни роман (недовршен), Мајстор и Маргарита; драме – Дани Турбина, Зојкин стан, Бекство, Пурпурно острво, Адам и Ева, Блаженство, Иван Васиљевич, Братство лицемера, Последњи дани, Батум; сценарији – Ревизор, Мртве душе, драматизација – Мртве душе, Рат и мир.

... па лепо ко си? – Део снаге сам која вазда жели да твори зло, а увек добро сазда. Гете, Фауст 78 / Савремена књижевност


ПРВИ ДЕО Поглавље 1 НИКАДА НЕ РАЗГОВАРАЈТЕ СА НЕПОЗНАТИМА

Ed

uk a

pr om

o

Једнога пролећа у смирај невиђено врелог дана, у Москви су се, крај Патријаршијског рибњака, појавила два грађанина. Један је био у сивом летњем оделу, омањи, тамнокос, ухрањен, ћелав, свој пристојан шешир држао је у руци као лепињу, а пажљиво избријано лице украшавале су му неприродно велике наочари с рожнатим оквиром. Други – плећат, риђ, куждрав младић са коцкастим качкетом забаченим на потиљак – био је у карираној кошуљи, изгужваним белим панталонама и црним патикама. Први је био главом Михаил Александрович Берлиоз, председник управе једног од највећих московских књижевних удружења, које се скраћено звало МАССОЛИТ, а и уредник књижевног месечника, док је његов млађи пратилац био песник Иван Николајевич Понирјов, који се потписивао псеудонимом Бездомни. Зашавши у сенку липа које су тек почеле да зелене, писци су најпре појурили ка шареном киоску са натписом: „Пиво и минералне воде”. Да, треба истаћи прву чудноватост те страшне мајске вечери. Не само крај киоска већ ни у читавој алеји, која се пружала упоредо са Малом Броном улицом, није било апсолутно никога. У то доба, када се чинило да се не може ни дисати, када се сунце, усијавши Москву, нахерило у сувој измаглици некамо иза Садовог прстена – нико није дошао под липе, нико није седео на клупама, алеја је била пуста. – Дајте нам киселе воде – затражио је Берлиоз. – Киселе воде нема – одговорила је жена у киоску и због нечега се увредила. – Имате ли пива? – промукло је упитао Бездомни. – Пиво ће стићи увече – рекла је жена. – Па шта, онда, имате? – упитао је Берлиоз. – Имамо сок од кајсија, само није расхлађен – рекла је жена. – Па добро, дајте, дајте, дајте!... Сок од кајсија се заклобучао богатом жутом пеном, а у ваздуху је замирисало на берберницу. Утоливши жеђ, писци су одмах почели да штуцају, платили су и сели на клупу, лицем према рибњаку, а леђима према Броној улици. Тада се догодила друга чудноватост, која сe тицала само Берлиоза. Он је изненада престао да штуца, срце му је ударило и за тренутак некуда нестало, а онда се вратило, али са забијеном тупом иглом. Осим тога, Берлиоза је обузео неоснован, али тако јак страх да је зажелео да одмах побегне главом без обзира што даље од Патријаршијског рибњака. Берлиоз се жалосно осврнуо око себе, не схватајући шта га је то толико престрашило. Побледео је, обрисао чело марамицом и помислио: „Шта ли ми је? То ми се никада раније није дешавало... Срце ми није добро... Преморен сам. Можда би требало све да пошаљем до ђавола и да одем у Кисловодск...” Михаил Булгаков / 79


Ed

uk a

Прво издање романа Мајстор и Маргарита (1966)

pr om

o

Булгаковљев рукопис романа Мајстор и Маргарита (1938)

У том се тренутку спаран ваздух пред њим згуснуо, и претворио се тај ваздух у прозирног грађанина крајње чудноватог изгледа. На малој глави џокејски качкет, кариран. Тесан, ваздушаст сако... Грађанин, готово хват висок, али уских рамена, непојмљиво мршав, а лица, скрећем вам пажњу, подругљива. Живот није био навикао Берлиоза на необичне појаве. Побледевши још више, он исколачи очи и збуњено помисли: „То не може бити!...” Али, авај, то је ипак било, и издужени грађанин, који се провидео, клатио се пред њим лево-десно, не дотичући ногама земљу. Тада је Берлиоза обузео такав ужас да је затворио очи. А када их је поново отворио – видео је да се све завршило, опсена је нестала, карирани је ишчезао, а истовремено је и тупа игла испала из срца. – Ух, до ђавола! – узвикнуо је уредник. – Знаш ли, Иване, да ме умало није кап ударила од врућине! Чак сам мало и халуцинирао – покушао је да се осмехне, али му се у очима још видео немир и руке су му дрхтале. Али се полако ипак смирио, почео је да се хлади марамицом и, рекавши колико је могао чило: „Па, дакле...” наставио разговор прекинут испијањем сока од кајсија. Говорило се, како се то касније сазнало, о Исусу Христу. Ствар је била у томе што је уредник поручио од песника за следећи број часописа велику антирелигиозну поему. Ту поему је Иван Николајевич написао, и то за веома кратко време, али, нажалост, уредника није њоме нимало задовољио. Бездомни је приказао главно лице своје поеме, то јест Исуса, у најцрњим бојама, па ипак је целу поему, по мишљењу уредника, требало написати изнова. И сада је уредник држао песнику нешто налик на предавање о Исусу, да би подвукао главну грешку песникову. Тешко је рећи шта је баш довело у неприлику Ивана Николајевича – да ли пластична снага његовог талента или потпуно непознавање проблема о коме је хтео да пише – тек, Исус му је испао баш као да је жива, мада не и привлачна личност. А Берлиоз је хтео да докаже песнику да није најважније какав је био Исус, рђав или добар, већ да Исус као личност никада уопште није ни постојао на свету, да су све приче о њему – просто измишљотине, најобичнији мит. Треба приметити да је уредник био човек начитан и да се вешто позивао, у својој речи, на старе историчаре, на пример на славног Филона из Александрије и сјајно образованог Јосифа Флавија, који никада, ни једном једином речју, нису споменули постојање Исусово. Показујући тако солидну ерудицију, Михаил Александрович је рекао између осталог песнику и то да пасус у петнаестој књизи, у глави четрдесет четвртој, чувених Тацитових „Анала”, где се говори о Исусовом погубљењу, није ништа друго до познији кривотворени додатак. Песник коме је све што је уредник говорио било потпуно ново, пажљиво је слушао Михаила Александровича, нетремице га посматрајући својим живим зеленим очима, и само би с времена на време штуцнуо, шапатом проклињући сок од кајсија. – Нема ниједне источњачке религије – говорио је Берлиоз – у којој, као по правилу, безгрешна девица не доноси на свет бога. И хришћа-

Андреј Набоков, илустрација за роман Мајстор и Маргарита, детаљи (2006)

80 / Савремена књижевност


Андреј Набоков, илустрација за роман Мајстор и Маргарита (2006)

Ed

uk a

pr om

o

ни су, не измисливши ништа ново, исто тако створили свог Исуса, који у ствари није ни постојао. И треба истаћи... Високи тенор Берлиозов разлегао се у пустој алеји и, док је Михаил Александрович залазио у непроходна подручја, у која може да зађе само врло образован човек без бојазни да сломи врат – песник је све више сазнавао занимљивих и корисних ствари и о егапатском Озирису, милостивом богу и сину Неба и Земље, и о феничанском богу Тамузу и о Мардуку, па чак и о мање познатом страшном богу Вицлипуцлију, кога су у давна времена поштовали Ацтеки у Мексику. И управо у тренутку када је Михаил Александрович причао песнику о томе како су Ацтеки правили од теста фигуру Вицлипуцлија – у алеји се појавио први човек. После, када је, отворено говорећи, већ било касно, разне установе су поднеле своје извештаје са описом овог човека. Упоређивање ових извештаја мора да запрепасти. Тако се, на пример, у првом извештају говори да је овај човек био онижи, да је имао златне зубе и да је храмао на десну ногу. У другом извештају стоји да је човек био огроман, да је имао платинске крунице и да је храмао на леву ногу. Трећи извештај лаконски саопштава да човек није имао никакве особене знаке. Морамо признати да ниједан од ових извештаја не ваља. Пре свега: ни на једну ногу описани није храмао, и није био ни онижи ни огроман, већ је једноставно био – висок. Што се тиче зуба, са леве стране је имао платинске, а са десне – златне крунице. Био је у скупом сивом оделу, и страним ципелама боје одела. Сиви бере је накривио на уво, под мишком је носио штап са црном дршком у облику пудличине главе. На изглед је имао око четрдесет и нешто година. Уста су му била некако искривљена. Био је глатко избријан. Црномањаст. Десно му је око било црно, лево из неких разлога зелено. Обрве црне, али једна виша од друге. Једном речју – странац. Прошавши поред клупе на којој су седели уредник и песник, странац их је погледао испод ока, зауставио се и изненада сео на суседну клупу, удаљену једно два корака од пријатеља. „Немац...”, помислио је Берлиоз. „Енглез...” – помислио је Бездомни – „пази само, није му врућина у рукавицама!” А странац је бацио поглед на високе зграде које су у виду квадрата опкољавале рибњак, при чему је било јасно да ово место види први пут, и да га је оно заинтересовало. Поглед је зауставио на горњим спратовима, који су блештаво одражавали у стаклу изломљено сунце што је заувек напуштало Михаила Александровича, затим га је спустио ниже, где су стакла већ почела да тамне у предвечерју, покровитељски се нечему осмехнуо, зажмирио, руке ставио на дршку штапа, а браду ослонио на руке. – Ти си, Иване – говорно је Берлиоз – веома добро и сатирично приказао, на пример, рођење Исуса, сина Божијег, али суштина је у томе што се пре Исуса родио читав низ синова божијих, као што је, рецимо, феничански Адонис, фригијски Атис, персијски Митра, укратко, ниједан од њих никада није ни био рођен и никада није ни постојао, па је тако и са Исусом, те је зато неопходно да ти, уместо Михаил Булгаков / 81


Ed

uk a

pr om

o

Виктор Ефименко, Никад не разговарајте са непознатима (1978–1992)

рођења и, рецимо, доласка мудраца, прикажеш бесмислене приче о том рођењу... А из твоје приче произлази да се он одиста и родио!... Овде је Бездомни покушао да прекине штуцавицу која га је мучила и зауставио је дисање, због тога је штуцнуо још јаче и теже, и у истом тренутку Берлиоз је престао да говори, јер је странац изненада устао и упутио се према писцима. Ови су га зачуђено погледали. – Опростите, молим вас – проговорио је придошлица са страним акцентом, али не кварећи речи – што, иако се не познајемо, допуштам себи... али предмет вашег ученог разговора је толико занимљив да... Тада је учтиво скинуо бере, и пријатељима није преостало ништа друго до да устану и поклоне се. „Не, пре ће бити да је Француз...”, помислио је Берлиоз. „Пољак?...” – помисли Бездомни. Морамо додати да је песнику странац од првих речи био одвратан, a Берлиозу се готово допао, то јест, не да се допао, већ... како да кажемо... да га је заинтересовао, шта ли. – Могу ли да седнем? – учтиво је упитао странац и пријатељи су се, хтели-не хтели, размакли, а странац се вешто сместио између њих и одмах заподео разговор. – Ако сам добро чуо, ви сте изволели рећи да Исус није ни постојао? – упитао је странац, окрећући према Берлиозу своје лево, зелено око. – Да, добро сте чули – учтиво је одговорио Берлиоз – управо сам то и говорио. – Ах, што је то занимљиво! – узвикнуо је странац. „Шта он, до ђавола, хоће?” – помислио је Бездомни и намргодио се. – А ви сте одобравали свом саговорнику? – упитао је незнанац, окренувши се надесно, према Бездомном. – Стопроцентно! – потврдио је овај, пошто је волео да се изражава китњасто и фигуративно. – Прекрасно! – узвикнуо је незвани саговорник и због нечега је, кришом се осврнувши и пригушивши свој дубок глас, рекао: – Извините што сам наметљив, али ми се учинило да ви, између свега осталог, не верујете у бога? – Очи су му се причиниле уплашене, и додао је: – Кунем вам се, никоме то нећу рећи! – Да, ми не верујемо у бога – осмехнувши се мало страху страног туристе одговорио је Берлиоз – али о томе може да се говори сасвим слободно. Странац се завалио на наслон клупе и упитао, готово потцикнувши од радозналости: – Ви сте атеисти? – Да, ми смо – атеисти – одговорио је осмехнувши се Берлиоз, а Бездомни је помислио, ражестивши се: „Шта се залепио, иноземни гусан!” – Ох, какве ли дивоте! – узвикну чудновати странац и поче да врти главом, посматрајући час једног, час другог књижевника.

Виктор Ефименко, илустрације за роман Мајстор и Маргарита, детаљи (1978–1992)

82 / Савремена књижевност


Сцена из серије Мајстор и маргарита у режији Владимира Бортка (2005)

Ed

uk a

pr om

o

– У нашој земљи атеизму се нико не чуди – дипломатски учтиво рече Берлиоз – већина нашег становништва је свесно и већ поодавно престала да верује у бајке о богу. Тада странац учини нешто неочекивано: устао је и стегао запрепашћеном уреднику руку, изговоривши при томе следеће речи: – Допустите да вам се од свег срца захвалим! – На чему му се то захваљујете? – почео је да трепће Бездомни. – На веома значајном податку, који ми је, као путнику, веома занимљив – дигавши значајно прст, објасни инострани чудак. Важан податак је, по свему судећи, доиста оставио на путника снажан утисак, јер је преплашено бацио поглед на куће, као да се бојао да ће у сваком прозору угледати по једног атеисту. „Не, није он Енглез” – помислио је Берлиоз, а Бездомни је помислио: „Где ли се само извештио да тако говори руски, то мене занима!” – и поново се натуштио. – Допустите ми да вас онда упитам – после узрујаног оклевања, проговорио је поново страни гост – шта ће онда бити са доказима божјег постојања, којих, као што је познато, има тачно пет? – Авај – одговорио је сажаљиво Берлиоз. – Ниједан од тих доказа ништа не вреди, и човечанство их је одавно бацило у архив. Јер морате признати да у области разума не може постојати никакав доказ о постојању бога. – Браво! – узвикну странац – Браво! У потпуности сте поновили мисао неспокојног старца Емануела о овом питању. Али ево незгоде: он је до краја оборио свих пет доказа, а онда је, као да се сам себи руга, створио сопствени шести доказ. – Ни Кантов доказ – дискретно се осмехнувши, одвратио је образовани уредник – није убедљив. И није Шилер без разлога рекао да Кантова размишљања о овоме могу да задовоље само робове, а Штраус се једноставно том доказу смејао. Берлиоз је ово говорио, а у себи мислио: „Ко ли је овај, на крају крајева? И откуд тако добро говори руски?” – Тог би Канта, па још за такве доказе, требало бацити у Соловке на једно три године! – изненада је извалио Иван Николајевич. – Иване! – прошаптао је збуњено Берлиоз. Али предлог да се Кант стрпа у Соловке не само да није збунио странца већ би се пре могло рећи да га је одушевио. – Тачно, тачно – узвикнуо је, а лево му је зелено око, окренуто Берлиозу, севнуло. – Тамо му и јесте место! Јер, рекох му тада, за доручком: „Ви сте то, професоре, извините, нешто неумесно смислили. То можда и јесте паметно, али је много неразумљиво. Смејаће вам се.” Берлиоз је исколачио очи. „За доручком... Канту?!... Шта ли он то меље?” – помислио је. – Али – наставио је странац, не узбуђујући се због Берлиозовог запрепашћења и обраћајући се песнику – у Соловке га не можемо стрпати зато што он већ више од сто година борави у местима много Михаил Булгаков / 83


o

pr om

Ed

uk a

Елена Мартињук, фото-илустрације романа Мајстор и Маргарита (2006)

удаљенијим но што су Соловке, и оданде га никако не можемо извући, верујте ми то! – Штета, одиста! – одговори инаџија-песник. – Делим ваше мишљење потврдио је незнанац, севнувши оком, и наставио: – али мене узнемирава нешто друго: ако већ бога нема, онда се ваља упитати ко то управља животом људским и уопште читавим поретком на земљи? – Човек сам управља! – похита љутито да одговори Бездомни на ово, мора се признати, не баш сасвим јасно питање. – Извините – благо одговори незнанац – да би се управљало, треба ипак имати тачан план за известан, колико-толико пристојан период времена. Допустите ми да вас упитам како човек може да управља, ако је не само лишен могућности да направи неки план, макар и за тако смешно кратак рок од, рецимо, једно хиљаду година, већ не може зајамчити да ће дочекати и сутрашњи дан? И одиста – ту се незнанац окренуо Берлиозу – замислите да, на пример, почнетe да управљате, да одлучујете и о другима и о себи, и уопште, таман се унесете у посао, кад наједном добијете... хм, хм... сарком плућа... – Ту се странац слатко осмехнуо, као да му је мисао о саркому плућа причинила задовољство – да, сарком – жмиркајући као мачак, поновио је ову звучну реч – и ето, са вашим управљањем је готово! Ничија вас судбина, осим ваше сопствене, више не занима. Рођаци почињу да вас лажу, а ви, осећајући да нешто није у реду, јурите ученим лекарима, па шарлатанима, а можда и гатарама. И једно и друго, а и треће – потпуно је бесмислено, то и сами схватате. И све се то завршава трагично; онај који је до недавно сматрао да управља нечим, наједном се обрео непокретан у дрвеном ковчегу, и они око њега, схватајући да од њега више нема никакве вајде, спаљују га у пећи. А дешава се и горе: човек се управо спремио да крене у Кисловодск – ту је странац зажмиривши погледао Берлиоза – тричарија на први поглед, али ни то не може да учини, јер ће се из непознатих разлога изненада оклизнути и пасти под трамвај! Нећете ми ваљда рећи да је сам собом тако управљао? Није ли исправније помислити да је то с њим учинио неко други? – и ту се странац некако чудновато засмејао. Берлиоз је веома пажљиво слушао непријатну причу о саркому и трамвају, и некакве су га немирне мисли почеле да муче. „Није он странац! Није он” – мислио је – „неки врло чудан тип... али, допустите, ко ли је он?” – Вама се, као што видим, пуши? – изненада се незнанац обратио Бездомном. Које цигарете пушите? – Да их немате можда више врста? – мрачно је упитао песник, који више није имао ниједне цигарете у џепу. – Које пушите? – поновио је незнанац. – Па, „Нашу марку” – јетко одговори Бездомни. Незнанац је одмах извадио из џепа табакеру и понудио Бездомног: – „Наша марка”. И уредника и песника није зачудило толико што се у табакери налазила баш „Наша марка”, колико их је зачудила сама табакера. Била 84 / Савремена књижевност


комсомолка – омладинка, припадница Комсомола, друштвене организавије омладине у СССР-у.

Ed

uk a

pr om

o

је огромна, од жеженог злата, а на њеном поклопцу је, када се отворила, блеснуо плавом и беличастом ватром брилијантски троугао. Овде су писци помислили сасвим различите ствари: Берлиоз – „Не, ипак је странац!”, а Бездомни – „Ђаво нека га носи! А?” Песник и власник табакере су припалили, а непушач Берлиоз се захвалио. „Треба му овако одговорити” – одлучио је Берлиоз – „да, човек је смртан, то нико не спори. Али, ствар је у томе што...” Међутим, није успео да изговори ове речи, јер је проговорио странац: – Да, човек је смртан, али то је још најмање зло. Не ваља што је он понекад изненада смртан, у томе је виц! И што уопште није у стању да каже шта ће радити вечерас. „Глупаво постављање питања...” – помислио је Берлиоз и успротивио се: – Е, то је већ преувеличавање. Како ћу провести данашње вече, то знам мање-више тачно. Само се по себи разуме, уколико ми на Броној не падне некаква цигла на главу... – Цигла тек онако – значајно га је прекинуо незнанац – никада и никоме не пада на главу. Нарочито вама, уверавам вас, она ни у ком случају не прети. Умрећете другачијом смрћу. – Да можда не знате и каквом? – са сасвим природном иронијом упитао је Берлиоз, упуштајући се у прилично бесмислен разговор – хоћете ли ми рећи? – Драге воље – одговорио је незнанац. Одмерио је Берлиоза погледом као да се спремао да му шије одело, промрмљао кроз зубе нешто као: „Један, два... Меркур у другој кући... Месец је изашао... Шест – несрећа... вече – седам...” – и гласно и раздрагано изјавио: – Одрубиће вам главу! Бездомни се страшно и срдито избечио на безобзирног незнанца, а Берлиоз је упитао, извештачено се осмехнувши: – А ко то? Непријатељи? Интервенционисти? – Не – одговорио је саговорник. – Руска жена, комсомолка. – Хм... промрмљао је Берлиоз, љутит због незнанчеве шале. – Извините, али то је готово немогуће. – Извините и ви мене – одговорио је странац – то је тачно. Да, хтео сам да вас питам шта ћете радити вечерас, ако то није тајна? – Тајне никакве нема. Прво ћу отићи кући, у Садову, а после тога ћу у десет увече у МАССОЛИТ-у председавати некој седници. – Не, то никако не може бити – одлучно је одговорио странац. – А зашто? – Зато – одговорио је странац и жмиркајући погледао у небо, по коме су, предосећајући вечерње освежење, бешумно кружиле црне птице – што је Анушка већ купила зејтин, и не само да га је купила већ га је и пролила. Тако да седнице неће бити. У том тренутку је под липама, сасвим разумљиво, завладала тишина. – Опростите – после паузе је први проговорио Берлиоз, посматрајући странца који је говорио којешта – какве везе са овим има зејтин... и која је то Анушка? Михаил Булгаков / 85

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Позоришни роман Једном ме је пробудила мећава. Снеговит је био март и беснео је, иако му се приближавао крај. И поново, као онда пробудио сам се у сузама! Каква слабост, ах, каква слабост. И поново исти људи, и поново далеки град, и клавир и пуцњи и још неко рањен на снегу. Родили су се ти људи у сновима, изашли су из снова и на најчвршћи могући начин уселили се у моју кутију. Било је јасно да са њима не могу да се растанем. У прво време сам једноставно разговарао са њима, и ипак сам књигу свог романа морао да извучем из фиоке. Тада је увече почело да ми се причињава као да из беле странице вири нешто у боји. Загледавши се боље, затварајући очи, уверио сам се да је то слика. И чак више од тога, да та слика није једноповршинска, већ тродимензио-


pr om

o

– Ево какве везе са свим тим има зејтин – наједном је проговорио Бездомни, очигледно одлучивши да незваном саговорнику објави рат. – Да нисте ви, грађанине, имали прилике да боравите у душевној болници? – Иване... – тихо је узвикнуо Михаил Александрович. Али странац се уопште није увредио, и раздрагано се насмејао. – Јесам, јесам, и то колико пута – узвикнуо је смејући се, али не скидајући ненасмејани поглед са песника – где све ја нисам био! Једино ми је жао што нисам нашао времена и замолио професора да ми објасни шта је то шизофренија. Тако да ћете то лично од њега сазнати, Иване Николајевичу! – Одакле знате како се зовем? – Али молим вас, Иване Николајевичу, ко вас да не познаје? – странац је извукао из џепа јучерашњи број „Литературне газете” и Иван Николајевич је угледао на првој страни своју слику, а под њом своје сопствене стихове. Али оно што га је још колико јуче радовало као доказ славе и популарности, овога пута га није обрадовало. – Извините – рекао је и лице му се смрачило – бисте ли причекали који тренутак? Хтео бих другу да кажем неколико речи. – О, са задовољством! – узвикнуо је незнанац. – Овде под липама је тако дивно, а ја се, узгред буди речено, никуда и не журим. – Знаш шта, Мишо – почео је да шапуће песник, одвукавши Берлиоза у страну – није он никакав страни туриста, већ шпијун. То је руски емигрант који је успео да се увуче овамо. Затражи му исправе, иначе ће побећи. – Мислиш? – узнемирено је упитао Берлиоз, а у себи је помислио: „У праву је!” – Веруј ми – шиштао му је у уво песник – он се прави да је глуп, како би од нас извукао нешто. Видиш и сам како говори руски – песник је говорио и сумњичаво погледао према клупи, да незнанац не умакне – хајде да га ухватимо, иначе ће побећи... И песник је повукао Берлиоза за руку према клупи. Незнанац није седео, већ је стајао крај ње, држећи у рукама некакву књижицу у тамносивом повезу, дебео коверат од финог папира и визиткарту. – Извините што сам, занет жустрим разговором, заборавио да вам се представим. Ево моје визиткарте, пасоша и позива да допутујем у Москву консултације ради – озбиљно је рекао незнанац, посматрајући оба писца својим продорним погледом. Ови су се збунили. „Ђаво, све је чуо...” – помислио је Берлиоз и учтивим покретом руке показао да су исправе непотребне. И док их је странац гурао у руке уреднику, песнику је пошло за руком да прочита на визиткарти реч „професор” одштампану страним словима, као и почетно слово презимена удвојено „V”. – Драго ми је – у међувремену је промрмљао збуњено уредник и странац је вратио исправе у џеп. Тако су односи били поново успостављени, и сва тројица су поново села на клупу.

Ed

uk a

нална. Као да је то нека кутија, и у њој се кроз редове види: гори светло и крећу се те исте фигуре, које су описане у роману. Ах каква је то дивна игра... Током времена кутија је у књизи почела да звучи, јасно сам чуо звуке клавира. Истина, кад бих некоме рекао за то, мени би, према свему, посаветовали да се обратим лекару. Свирају на клавиру код мене на столу, ту се одиграва тиха звоњава типки. Када се кућа смири, кад доле, испод мене, ни на чему не свирају, ја чујем како се кроз мећаву пробија тужна и злослутна мелодија хармоника, а како се хармоници придружују љутити и тужни гласови и урлају, урлају. Зашто се смрачује собица, зашто на страницама наступа зимска ноћ над Дњепром, зашто се појављују коњске њушке, а над њима лица људи у пахуљама. И видим још оштре сабље и чујем звук који трза душу... И једне ноћи сам решио да ту чудну слику опишем. Да, то је, испоставило се, дивна игра! Три ноћи сам се мењао, играјући се са првом сликом, и крајем те ноћи схватио да пишем позоришни комад.

Мачак Бехемот из романа Мајстор и Маргарита, поштанска марка поводом стогодишњице рођења Михаила Булгакова (1991)

86 / Савремена књижевност


Ed

uk a

pr om

o

– Позвани сте овамо као саветник, професоре? – упитао је Берлиоз. – Да, као саветник. – Ви сте Немац? – упитао је Бездомни. – Ја?...– поновио је питање професор и наједном се замислио. – Да, по свој прилици сам Немац – рекао је. – Одлично говорите руски – приметио је Бездомни. – О, ја сам уопште полиглота, и говорим велики број језика – одговорио је професор. – А шта вам је струка? – упитао је Берлиоз. – Стручњак сам за црну магију. „Ето ти га сад...” – синуло је у глави Михаила Александровича. – А вас су... као стручњака за та питања позвали к нама? – упитао је овај замуцкујући. – Да, управо тако – потврдио је професор и објаснио: – Овде су у државној библиотеци пронађени оригинални рукописи црнога мага Жербера из Орилака, из десетог столећа. Очекује се од мене да их прегледам. Ја сам једини стручњак на свету. – Аа! Ви сте историчар? – са олакшањем и поштовањем упитао је Берлиоз. – Да, ја сам историчар – потврдио је научник и изнебуха додао: – Вечерас ће се код Патријаршијског рибњака догодити занимљива историја! И уредник и песник су се поново врло зачудили, а професор их је прстом позвао к себи и, када су му се приклонили, прошаптао: – Имајте на уму да је Исус постојао. – Видите ли, професоре – усиљено се осмехнувши, одговорио је Берлиоз – ми поштујемо ваше велико знање, али што се тога тиче, придржавамо се другог гледишта. – Никаква гледишта ту нису ни потребна – одговорио је чудновати професор – једноставно је постојао, и ништа више. – Али, потребан је некакав доказ... – почео је Берлиоз. – Никакви докази нису потребни – одговорио је професор и почео да говори тихо, и притом се његов акценат из неких разлога изгубио: – Све је једноставно: у белом плашту с поставом боје крви, шепавим коњаничким кораком, у рано јутро дана четрнаестог пролећног месеца нисана...

Елена Мартињук, фото-илустрације романа Мајстор и Маргарита, детаљи (2006)

Превела Злата Коцић

РАЗГОВОР О РОМАНУ Какве су твоје реакције на прочитано прво поглавље романа Мајстор и Маргарита? Опиши свој читалачки доживљај. Шта те је изненадило, а шта зачудило? Пронађи делове текста који на сатиричан начин приказују живот у Москви. Пронађи гротескне сцене у одломку из романа. Објасни ко је по твом мишљењу Воланд. Шта је необично у његовом изгледу и понашању? На ког те књижевног јунака подсећа? Аргументуј своју тврдњу. Михаил Булгаков / 87


ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ  Роман Мајстор и Маргарита представља дијалог Булгакова са великим књижевним претходницима и савременицима. Усмерава на дијалошко читање (без ког дело остаје нечитљиво), захтева контекстуализацију и интертекстуални приступ (Јеванђеље по Матеју, Данте Божанствена комедија, Гете Фауст, Достојевски Злочин и казна, Шекспир Хамлет и Сервантес Дон Кихот) преко мотива нечастивог, архетипа кривице и идеје духовног препорода човечанства. Поделите се у групе за истраживање и изаберите задатке. Испитај однос Дантеа и Булгакова према Библији, уочи поступак реинтерпретације традиционалне типологије, који изнова, пародирајући, гради и руши подлогу. Уочи пародирана места и поступке ремитизације. Мајстор и Маргарита је, као и Божанствена комедија, замишљен као дело прочишћења и искупљења од грехова човечанства. Улогу искупитеља игра уметник Мајстор, који је фигура Јешуе, односно Дантеа. Докажи ову аналитичку тезу радом на тексту. Покажи да Булгакова надахњује и композиција Божанствене комедије (32 поглавља романа и епилог симболизују Христов земаљски узраст у доба Голготе). Истражи поступке кажњавања јунака у Булгаковљевом роману по аналогији са Дантеовим Паклом. Истражи простор догађања Мајстора и Маргарите и уочи аналогије са круговима пакла у који Данте смешта своје сународнике. Аргументуј аналитичку тезу текстом да достављачи и шпијуни у Мајстору и Маргарити подсећају на издајнике смештене у средиште пакла, на који нас асоцира постреволуционарна Москва. Покажи да Булгаков, попут Дантеа, кажњава грешника оруђем греха.

Друга група: дијалог Мајстора и Маргарите са Јеванђељем по Матеју. Булгаков је веровао да је сваки Рус мистик, те да је атеизам лишио његов народ суштине. Сматрао је својом дужношћу да поново пробуди религиозно осећање у руској свести. Отуда је велики изазов бавити се библијским подтекстом Мајстора и Маргарите, у чијем је темељу Јеванђеље по Матеју. Потрудите се да пратитe сложене стваралачке поступке у роману, усмерене на деконструкцију и преобликовање изворног текста (инверзија јеванђелских мотива, те апокрифно дописивање Новог завета). Булгаковљев претходник и учитељ у таквим наративним поступцима био је Гете, који у Фаусту слободно дописује: Књигу о Јову и сегменте јеванђеља, превасходно Свадбу у

Кани*, интерпретирајући их на особен начин. Упореди однос Гетеа и Булгакова према библијском подтексту и на примерима из текста уочи аналогне поступке. Бављење апокрифном књижевношћу и неканонизованим библијским књигама сложен је задатак који у свакодневној читалачкој пракси остаје по страни а без чега нема комплексног приступа интерпретираном тексту. Стога је један од задатака за ову групу истраживање апокрифа у контексту старе књижевности. Проучи Јеванђеље по Јуди и покажи радом на тексту Булгаковљевог романа да га је велики руски писац осмислио на апокрифни начин утемељивши Књигу о Пилату на веровању да је јеванђелиста Матеј био једини сапутник Исуса Христа и усмеривши је према

Ed

uk a

pr om

o

Прва група: Булгаковљев дијалог са Дантеовом Божанственом комедијом, коју је аутор читао у време писања Мајстора и Маргарите, па се може приметити њен утицај на мотивску и композициону структуру романа. Истражи утицај Четвртог певања Пакла на роман Михаила Булгакова. Укажи на значај поетско-филозофског контакта са Дантеом као и тематизовања односа учитеља и ученика, Вергилија и Дантеа, који реинтерпретирају многи писци кроз историју књижевности. Испитај аналогије између ликова: Беатриче и Маргарите и Мајстора и Дантеа преко идеје прочишћења љубављу која надахњује аутентично стваралаштво. Обрати пажњу на поступке инверзије мотива у односу на подтекст (Маргарита уместо на седмо небо иде у пакао). Проучи одјек епизоде из Пакла о љубавницима Франческу и Паоли у Мајсторовој љубавној причи. Уочи аналогију између сна у Мајстору и Маргарити и Дантеовог имагинарног путовања кроз чистилиште и пакао у функцији прочишћења и откровења личности које стоји изнад историје и приближава вечност.

* Реч је о чудима која чини Мефистофелес у Ауербаховом подруму.

88 / Савремена књижевност


Уочи сличност између неких Воландових речи и Христових проповеди. Чиме је овај наративни поступак мотивисан? Булгаков користи сижејне сегменте јеванђеља и формуле Исусових проповеди, парабола и чуда. Аргументуј дату тезу истраживањем текста. Девиза романа је јеванђелска: свако добија према својој вери; отуда сатирично приказани мистични нестанци јунака безверника и апсурдни судски процеси. Илуструј овај аналитички налаз. Истражи топониме у роману као што су камена тераса, Врапчија брда и доведи их у етимолошку везу с јеванђелским топонимима. Пронађи неке идеје романа за које се може рећи да су библијске.

Трећа група: дијалог Мајстора и Маргарите са Гетеовим Фаустом. Истражи цитатну везу два дела и функција мота из Гетеове трагедије у Булгаковљевом роману. Испитај интертекстуалну везу између Мефиста и Воланда преко мотива чудотворења. Аналитички фокус треба ставити на чуда у Ауербаховом подруму и указати на јеванђелски подтекст. Испитај мотив

зла у човеку и човечанству и искушења људске радозналости. Истражи проблем слободе у компарираним делима. Упореди ликове Фауста и Мајстора, уочи сличности и разлике. Повежи ликове Грету и Маргариту као фигуре творачке инспирације, позабави се феноменом песничког надахнућа и перспективом дела које настаје.

Четврта група: дијалошко читање Мајстора и Маргарите и Злочина и казне. Истражи лик Свидригајлова као прототипа Воланда преко алузије на мото романа Мајстор и Маргарита који изговара Гетеов јунак Мефисто. Пронађи делове текста који упућују на сличност Мефиста, Свидригајлова и Воланда. Испитај у том контексту и проблем Раскољниковљеве опседнутости идејом натчовека. Обрати пажњу на време када се појављују јунаци у интертекстуално повезаним делима као и на време њиховог изласка из приче. Истражи и поткрепи текстом загонетност Мефиста, Воланда и Свидригајлова. Испитај однос Свидригајлова и Раскољникова у контексту односа Мефиста и Фауста. Истражи аналогије између сцена појављивања Свидригајлова у соби Раскољникова и Воландове појаве пред Лиходејевом. Потврди тезу Миливоја Јовановића да се писац у раду на лику Воланда служио: а) епизодом сусрета Свидригајлова и Дуње; б) сценом његовог опроштаја од Соње; в) разговором

с Раскољниковом. Пронађи аналогије између ликова Раскољникова и Мајстора. Истражи у Мајстору и Маргарити опис Мајстора аналоган опису Раскољникова који привлачи пажњу Свидригајлова. „Кад излазите из куће – још држите главу право. После двадесетак корака је обарате, а руке стављате на леђа. Гледате и, очигледно, ни испред себе ни са стране више ништа не видите. Најзад, почињете да мичете уснама и разговарате са собом, при чему понекад ослобађате руке и декламујете, све док се најпосле задуго не зауставите насред пута”. Пронађи аналогије у опису Петербурга и Јерусалима. Докажи да је Булгаков у роману као модел за обликовање Воланда имао Гетеовог јунака Мефиста. Пронађи интертекстуалне аналогије које Фауста смештају у подтекст Злочина и казне и Мајстора и Маргарите. Покажи да је Булгаков реинтерпретирао роман Достојевског представљајући Свидригајлова као доброг Сатану и тако га приближио фигури Воланда.

Пета група: проблем лудила у Булгаковљевом роману који га повезује са Шекспировим Хамлетом и Сервантесовим Дон Кихотом. Истражи узроке лудила јунака и прати манифестације њиховог необичног понашања

као и последице тог понашања. Проблем треба истражити у психолошком, филозофском и социолошком контексту и пропитати однос окружења према различитима, у које спадају и уметници.

Ed

uk a

pr om

o

неканонизованом Јеванђељу по Јуди. Матејево јеванђеље је објективизовано, утемељено на конкретном историјском тренутку као што је сукоб Јевреја и хришћана. Како се тај сукоб рефлектује у Булгаковљевом роману? Како се наратор Мајстора и Маргарите може повезати са јеванђелистом? Који јеванђелски тип представља Пилат у Мајстору и Маргарити? Уочи везе Пилата, Булгаковљевог јунака, са Понтијем Пилатом у Јеванђељу по Матеју. Покажи радом на тексту да Булгаков користи творачке поступке јеванђелиста као што су: лајтмотивска понављања, алегоријско означавање и преосмишљавање одређених сегмената текста.

Михаил Булгаков / 89


Шеста група: сложена структура Мајстора и Маргарите, колажни роман. Жанровско истраживање микроструктуре Булгаковљевог дела треба да буде у знаку откривања мноштва жанрова, пре свега библијских: јеванђеље, парабола, апокриф, апокалиптички списи, али и анегдота, пародија, хумористичка и сатирична прича. Истраживање треба да покаже фузију жанрова у модерном роману и контрапункт миметичких и немиметичких поступака у интерпретираном делу. Аналитички фокус је на наративним поступцима који обједињују епски

И З

и драмски књижевни род у форму романа. Укажи на то да су морфолошка разнородност и жанровска многоликост знак дезинтеграције стварности коју Булгаков описује. Испитај и драмску структуру текста: дијалога, комедиографских, трагичних и трагикомичних сцена ове универзалне структуре, њиховом функцијом која пружа различите могућности драматизације. Преко жанровског приступа, укажи на могућности повезивања Мајстора и Маргарите са делима аналогне романескне структуре.

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

o

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

Монтажа (фр. montage – састављање) – Састављање делова у целину; избор, одређивање редоследа и састављање на јединственој траци сцена које су снимљене за одређени филм. У књижевности, састављање наизглед разнородних мисли и исказа који својим међусобним односима уметнички делују и служе одређеној уметничкој сврси. Такву функцију имају нпр. цитати Дантеових, Бодлерових, Шекспирових стихова у призорима који приказују савремени лондонски живот у Елиотовој Пустој земљи [...] Истакнут значај м. добија у техници унутрашњег монолога, чије уметничко дејство и произилази из начина на који се преплићу разнородне асоцијације, ситуације, доживљаји и догађаји, те отуд се под м. обично подразумева брз редослед разноврсних сцена које се филмски контрастирају, нарушавају хронологију и стварају неку своју посебну, драматичну уметничку логику. За модерни роман карактеристичан је поступак симултанизма, монтаже стилски различитих и привидно неповезаних делова, као и испреплетаност различитих типова приповедача или стилова (узвишено-поетични са сатиричким, старозаветна легенда и фантастика у саодносу са савременом стварношћу у роману М. Булгакова Мајстор и Маргарита).

Ed

Михаил Булгаков, 1937.

uk a

pr om

Колаж (фр. collage – лепљење) – Техника у литератури која одговара истоименом типу слика са налепницама, значи са унапред фабрикованим материјалом; опремање текста казивањима и цитатима узетим од других аутора и унапред припремљеним обртима, такође и на страним језицима, како би се на овај начин из теме извукли шири хоризонти; комбинација репродукованих језичких текстова, нарочито код Џојса, Елиота и Паунда; код Малармеа, Аполинера, Жида и Битора; код Арпа, Швитерса и Јандла. У књижевности, као и у ликовној уметности, колаж може да има чисто формална, надреална или семантичка обележја [...].

(Зоран Константиновић у: Речник књижевних термина, прилагођено) 90 / Савремена књижевност


ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Миливоје Јовановић, Утопија Михајла Булгакова (одломак)

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Пишчев лик Високог раста, мало погрбљен, плаве, помало коврџаве косе и светлоплавих, бистрих очију (породична црта), које су виделе, како се каже, човека скроз-наскроз. Имао је дугачке руке пијанисте, и добро је свирао на клавиру. Цела породица је била музикална и сви су волели да певају. Покрети су му били нервозни, деловао је мало незграпно, понекад је, будући стидљив са људима, говорио оштро. Понашао се веома једноставно, али је био духовит и саркастичан, па су се многи прибојавали његовог језика. Волео је да збија шалу с пријатељима и блиским људима. Позориште га је одувек привлачило, и био је организатор породичних представа.

Ed

uk a

pr om

o

У композиционом погледу Мајстор и Маргарита јесте роман у роману, који чине тридесет и два поглавља и епилог. Четири поглавља односе се на Мајсторов роман, који се завршава изван њихових оквира (у последњој глави „Опроштај и вечно боравиште”), унутрашњи роман није изложен у континуитету, а његов текст у другом, шеснаестом, двадесет петом и двадесет шестом поглављу казују наизменично Воланд, Иван Бездомни (у сну) и Маргарита, при чему прво излагање прате загонетне околности, будући да је у улози аутора-сведока Воланд. Необичан је и положај главних јунака у оквирном Булгаковљевом роману: Мајстор се појављује тек у тринаестом поглављу (да би ретроспективно изнео читав свој претходни живот и ситуацију у којој је постао писац, претрпео пораз у књижевним круговима и доспео у лудницу), а Маргарита још касније – у деветнаестом поглављу, којим започиње друга књига романа; поред тога, ова два поглавља су у посебној вези тако што Мајсторова „исповест” Бездомном слика пасивног јунака у сусрету с Маргаритом, док почев од деветнаестог поглавља читалац присуствује фабули активне јунакиње, која пристаје и на сардању са Сатаном да би спасла свог драгана. У другој књизи Мајстора и Маргарите своде се линије Воландове акције у московској свакодневици и Маргаритиног настојања да Мајстора врати себи, животу и уметности; овај биланс је различито оријентисан, јер представници свакодневице завршавају у њеним границама (после Воландовог одласка њихово рационалистичко разумевање стварности само привремено доживљава кризу, што служи као извор низа гротескних сцена), док насловним јунацима предстоји пут трансценденције, који се састоји из две фазе – боравка у лимбу (Мајстор није заслужио светлост) и изласка из лимба за Пилатом, према сфери Јешуе (у Пониревљевим визијама). Епилог стога, такође, има два дела – у једном је реч о свакодневичким јунацима, у другом о онима који су дошли у везу са апсолутним (Николај Иванович Бездомни–Понирев), што је и прилика да се коначно формулише процес Мајсторовог искупљења и заслуживања светлости. Најзад, константно је обележен и стил приповедања у поглављима о јунацима свакодневице Мајстору и Маргарити (у првом случају он се остварује са комичним и гротескним учинком, док је у другом случају класично узвишен); ова карактеристика стила „Булгаковљевог романа”, међутим, не важи за „Мајсторов роман”, чији је стил од почетка до краја класичан, што води закључку о парадигматичној функцији Мајсторове уметности и о њеном инсистирању на аутентичној верзији „митског” догађаја. Роман Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита (Могућности тумачења у контексту) Роман Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита, упркос значају за развој модерне књижевности, није заживео међу широм читалачком Михаил Булгаков / 91

Булгаков и руски писци Од руских писаца Булгаков је највише волео Гогоља и тврдио да, без обзира на његову славу, Гогоља у Русији не схватају потпуно. Гогољ је највише успео да се удуби у суштину и начин живота руског народа, оваплотио је у књижевности типично руску


Ed

uk a

Булгаков је целог живота осећао разорну мржњу према малограђанштини и лажи. Цео живот овог немирног и блиставог писца представљао је непоштедну борбу за чисте људске идеале, зато јер човек мора да буде разуман и племенит. У тој борби Булгаков је у својим рукама имао страшно оружје – сарказам, гнев, иронију, отровну и прецизну реч. Он није штедео своје оружје. Оно код Булгакова никада није било тупо. Булгаков је био пун шала, измишљотина, мистификација. Све је то настајало слободно, лако, свакојаким поводом. У томе су се огледали невероватна штедрост, снага уобразиље, таленат импровизатора. Слушајући Булгакова, постајало нам је јасно да су његова фантастична машта, његова слободна интерпретација стварности – у ствари само манифестације те исте животне снаге, те исте реалности.

o

Константин Паустовски, Булгаков и позориште

публиком због отежане рецепције. Заговорници аутентичног стваралаштва биће с разлогом незадовољни овом констатацијом будући да је реч о писцу чија се проза везује за класике светске књижевности као што су: Данте, Сервантес, Гете, Гогољ и Достојевски.* Булгаковљево крунско дело је споро путовало у свет јер је оспоравано и проглашавано непријатељском књигом коју треба забранити. Писано је и мењано до последњих дана пишчевог живота (сачувано је чак осам верзија романа) и чекало је тридесетак година да буде објављено без цензуре.** Још траје процес одгонетања овог тајнописа чији је подтекст загонетан. Аутентични рукописи не горе, једна је од идеја романа бременитог значењима, чију је верзију насловљену Консултант с копитом спалио његов незадовољни писац узимајући улогу Мајстора који се брани од хајке. Мајстор и Маргарита је колажни роман у коме на нивоу микроструктуре можемо открити мноштво жанрова: јеванђеље, параболу, апокриф, апокалиптичке списе, али и анегдоту, пародију, хумористичку и сатиричну причу. Још је изазовније опажање драмских сегмената дела: комедиографских, трагичних и трагикомичних сцена ове универзалне структуре која пружа различите могућности драматизације. Павић тај феномен у Хазарском речнику формулише на следећи начин: Тако ће сваки читалац склопити своју књигу у целину... и од овог речника добити као од огледала онолико, колико у њега буде уложио (Павић 1994, 33). Говоримо о модерном роману и на плану форме, грађеном на начелу паралелних фабула, који на луцидан начин сједињује тридесете године наше ере и тридесете године двадесетог века. Тумачи су га одређивали истовремено и као поему о Христу, о његовој препородитељској мисији, и као пародију совјетске постреволуционарне стварности. Мајстор и Маргарита је прича о борби добра и зла у човеку и човечанству, о изазовима власти и усуду властољубља, о ослобађању људске личности кроз стваралаштво које води у вечност. [...] „Јеванђеље по Булгакову”, како можемо назвати Мајстора и Маргариту, сугерише да је сваки стваралац изнад историје, отуда је ирационални слој дела претежнији а фигуре Јешуе и Мајстора смештене су у стваралачку вечност. [...] Гогољевска је духовна убогост московских житеља, као и идеја религиозне обнове човечанства. Чичиковштина као искушење богатством постала је епидемија, и убила душевност у људима. Проблем којим се бави Булгаков јесте и однос ученика и учитеља, Јешуе и Матеја, Јешуе и Пилата, Мајстора и Бездомног – декорисан је на сатиричан начин демонијадом: прогонима, утамничењима и мистичним нестанцима те због тога политички живот у Русији подсећа на Воландову циркуску представу. У таквом окружењу уметницима су обукли лудачке кошуље (у фигури Мајстора присутни су неки елементи из Гогољеве и Булгаковљеве биографије) а њихова дела прогласили окуженим, због чега су их сами творци спаљивали.

pr om

фантастику, а истовремено и руску духовност. Као и сви Булгакови, Михаил је веровао да је сваки Рус по природи мистичар, и борба против религије, по његовом мишљењу, лишавала је руски народ његове сржи, стога је желео и сматрао својим дужношћу да пробуди религиозно осећање у руској свести.

(Из књиге Сећања на Михајла Булгакова, приредили Миливоје Јовановић и Милан Чолић)

(Из књиге Нове наставне методологије Оливере Радуловић) * Миливоје Јовановић у књизи Михаил Булгаков заговара дијалошко читање Мајстора и Маргарите. ** Роман је пишчев духовни тестамент.

92 / Савремена књижевност


ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

https://youtu.be/Er_vUMoqNEw

СИНТЕЗА

pr om

o

Изабери одломак из романа Мајстор и Маргарита и драматизуј га. Подели улоге и изведи једну сцену са својим друговима пред разредом. Илуструј једну сцену из романа, направи плакат за филм, или стриповски обради једну приповедну целину која ти се чини најузбудљивијом. Истражи тему: Булгаков и позориште и проучи позоришну рецепцију Мајстора и Маргарите. Напиши есеј на тему: Рукописи великих писаца не горе. Погледај југословенско-италијанску филмску адаптацију Мајстора и Маргарите (итал. Il maestro e Margherita) из 1972. године. Филм је режирао Александар Петровић, који је са Барбаром Алберти адаптирао сценарио по истоименом роману Михаила Булгакова. Упореди роман са филмском адаптацијом и напиши филмску критику.

Погледај филм Мајстор и Маргарита Александра Саше Петровића (1972).

Михаил Афанасјевич Булгаков

Мајстор и Маргарита (1928–1940, објављен 1966–1967)

Ed

uk a

Модеран колажни роман са елементима драме: на нивоу микроструктуре уочава се мноштво жанрова – јеванђеље, парабола, апокриф, апокалиптички списи, али и анегдота, пародија, хумористичка и сатирична прича.

(1891–1940)

Дела: приче и приповетке – Записи младог лекара, Ђаволијада, Кобна јаја, Псеће срце; романи – Бела гарда, Живот господина Де Молијера, Позоришни роман (недовршен), Мајстор и Маргарита; драме — Дани Турбина, Зојкин стан, Бекство, Пурпурно острво, Адам и Ева, Блаженство, Иван Васиљевич, Братство лицемера, Последњи дани, Батум; сценарији ‒ Ревизор, Мртве душе, драматизација – Мртве душе, Рат и мир.

 поступак симултанизма, монтаже стилски различитих и привидно неповезаних делова;  испреплетаност различитих типова приповедача или стилова (узвишено-поетични са сатиричким, старозаветна легенда и фантастика у саодносу са савременом стварношћу);  прати приче о савременом писцу — Мајстору и страдањима Христа (Јешуе);  указује на перспективу уметничког дела и историјског развоја.

Михаил Булгаков / 93

Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита, превела Злата Коцић, Београд: Нолит, 1996. Milivoje Jovanović, Utopija Mihaila Bulgakova, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1975. Рађање модерне књижевности. Роман, Београд: Нолит, 1975. Руска књижевност 2, приредила Мила Стојнић, Сарајево: Свјетлост, Београд: Нолит, 1978. Сећања на Михајла Булгакова, приредили Миливоје Јовановић и Милан Чолић, Београд, 1985. Milivoje Jovanović, Mihail Bulgakov: druga knjiga, Beograd: Novo delo, 1989. Богдан Косановић, Тајне живота и стваралаштва: поводи, прикази, прилози, Сремски Карловци: Кровови, 1999. Оливера Радуловић, „Роман Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита” (Могућности тумачења у контексту), Нове наставне методологије, Нови Сад: Орфеус, 2011.


Албер Ками Странац (одломци) Кључне речи: Странац, егзистенцијализам, филозофија апсурда, модеран роман, унутрашњи монолог, Мит о Сизифу.

pr om

o

 Роман Странац Албера Камија појавио се као странац у француској књижевности, особен по суздржаној једноставности, и са доминантним осећањем изгубљености његовог протагонисте у властитој егзистенцији. Дело је посебно по осећању апсурда, које је плод судара јунака и света у којем живи, а главни јунак Мерсо, сродан је Јозефу К. – по сличном доживљају света, по стању унутарње напетости, нелагоде, по атмосфери тескобе. Фабула романа испричана је у првом лицу, поступком унутрашњег монолога, који нас уводи у живот ексцентричног јунака – живи по инерцији, из навике, не анализирајући властити живот, не постављајући питања, не чудећи се непредвидљивим догађајима који га чине случајним убицом. Мерсо, просечан службеник, који се ни по чему није разликовао од своје околине, био је крајње искрен и отворен, никога није обмањивао, није желео, како записује Солар, спровести уобичајену рационализацију којом по навици прикривамо хаотичну бесмислицу свакодневних збивања како бисмо себе оправдали. Неспоразум јунака са светом кулминира у смртној пресуди која му се изриче, не због чина убиства, него због неприхватања конвенционалног понашања. Роман је замишљен као неутрални запис јунака пре извршења смртне казне над њим, без икаквих самотумачења, због чега нам делује хладно, а околина га не може разумети. Дело које, на први поглед, не доживљавамо као аналитично, нуди посредовану објективну анализу страдања главног јунака, у другом делу романа, у којем се препознају хуманистичке идеје, анализирају узроци кривице и истиче неправедност смртне пресуде.

Ed

uk a

Албер Ками (1913–1960), француски филозоф и писац, ангажовани интелектуалац, рођен је у Алжиру од оца Француза и мајке Шпанкиње. У читавом свом делу изграђивао је визију медитеранске равнотеже између природе и историје, појединца и колектива. Учествовао је у Покрету отпора за време рата, а погинуо у аутомобилској несрећи. Обједињује у свом делу тековине европског духовног наслеђа и искуство модерног света. Развијао је идеју о апсурду постојања (симболика мита о Сизифу) и идеју побуне (мит о Прометеју). Почео је књижевну каријеру лирски интонираним есејима о човековом месту у свету. Развојне линије Камијевог књижевног дела обухватају питање људске судбине у свету и питање смисла човекове акције у историји. Из уверења о људској ограничености и немоћи да прекорачи оквире историјске и људске ситуације, формирао је представу о антиномији бића и утврђених вредности. Човек је у спрегу опречних сила које не може превазићи. Те силе су предзнак егзистенцијалног заточења у свету апсурда. На том уверењу он гради хуманистичку тежњу човека да постојање потврди као резултат свесног и одговорног избора. Главна дела: филозофски огледи — Побуњени човек, Мит о Сизифу; књиге есеја — Лето, Писмо немачком пријатељу; романи — Странац и Куга; приповетке — Пад и Изгнанство и краљевство; драме — Калигула, Праведници, Неспоразум, Опсадно стање. Нобелову награду за књижевност добио је 1957. године.

ПРВИ ДЕО I

Мајка ми је данас умрла. А можда и јуче, не знам. Примио сам телеграм из дома стараца: „Мајка умрла. Сахрана сутра. С особитим поштовањем.” Међутим, то ништа не значи. Можда је то било и јуче. Дом стараца налази се у Маренгу, осамдесет километара од Алжира. Поћи ћу аутобусом у два сата и стићи у току поподнева. Тако ћу моћи да чувам покојницу, а вратићу се сутрадан увече. Замолио сам газду да ми да два дана одсуства, што ми у оваквом случају није могао одбити. Па ипак, он није био задовољан, иако сам му рекао: „Није моја кривица.” Ништа ми није одговорио. Помислих да није требало да му то кажем. Уосталом, нисам имао зашта да му се из94 / Савремена књижевност


Ed

uk a

pr om

o

вињавам. У ствари, требало је да ми изрази саучешће. Вероватно ће то учинити прекосутра кад будем у жалости. За сада ми се чини као да ми мајка није умрла. После сахране, напротив, биће то готова ствар и све ће добити званичнији изглед. Пошао сам аутобусом у два сата. Било је врло топло. Ручао сам, по обичају, у ресторану код Селеста. Сви су ме много жалили, а Селест ми рече: „Мајка је једна.” Кад пођох, испратише ме до врата. Био сам мало збуњен, јер је требало да одем до Емануела и од њега узајмим црну кравату и траку за рукав. Њему је пре неколико месеци умро ујак. Трчао сам да на време стигнем на аутобус. Од те журбе и трчања, као и од труцкања у колима, мириса бензина и блештавог треперења пута и неба, од свега тога сам задремао. Проспавао сам скоро читаву вожњу. Кад сам се пробудио, био сам наслоњен уз неког војника који ми се смешкао и који ме упита долазим ли издалека. Рекох „да”, да не бих више разговарао. Дом стараца налази се два километра од села. Тај пут прешао сам пешице. Хтео сам одмах да видим мајку. Али вратар ми рече да треба да се видим с управником. Пошто је био заузет, мало сам причекао. За све то време вратар је говорио, а потом сам видео управника: примио ме је у својој канцеларији. Био је то старчић с Легијом части. Погледа ме својим светлим очима. Потом ми стеже руку и задржа је тако дуго да управо нисам знао како да је повучем. Погледа у досије и рече: „Госпођа Мерсо дошла је овамо пре три године. Били сте јој једини ослонац.” Помислих да ми нешто пребацује и почех да му објашњавам. Он ме прекиде: „Не треба, драго дете, да се правдате. Прочитао сам досије ваше мајке. Ви нисте могли да подмирите све њене потребе. Била јој је потребна неговатељица. Ваша зарада је мала. И све у свему, овде је била срећнија.” Рекох: „Тако је, господине управниче.” Он додаде: „Знате, овде је имала пријатеље, своје вршњаке. Њих је, као и њу, интересовала само прошлост. Ви сте млади и мора да јој је с вама било досадно.” То је била истина. Кад је била код куће, мајци је време пролазило у том да ме ћутке прати очима. Првих дана свог боравка у дому често је плакала. То је било из навике. Неколико месеци касније, она би плакала да су је одвели из дома. И то опет по навици. То је био, поред осталог, један од разлога што последње године нисам тамо скоро ни одлазио. Сем тога, изгубио бих недељу, не рачунајући напор да идем на аутобус, купујем карте и путујем два сата. Управник је и даље говорио. Али ја га скоро нисам слушао. Затим ми рече: „Претпостављам да желите да видите мајку.” Устадох без речи. Он пође испред мене ка вратима. На степеницама ми објасни: „Пренели смо је у нашу малу мртвачницу. Да се остали не узбуђују. Увек кад неки пансионер умре, остали су два до три дана узнемирени. То отежава службу.” Прошли смо кроз двориште у коме је било много стараца који су ћеретали. Док смо пролазили, они су ућутали. Иза наших леђа, разговори су поново оживели. Човек би помислио да то мали папагаји торочу. На вратима једне омалене зграде управник ме остави. Албер Ками / 95

ЗАНИМЉИВОСТИ Камијев есеј „Размишљања о гиљотини” (1965) сматра се једним од најзначајнијих текстова о разлозима за укидање смртне казне.


Ed

uk a

pr om

o

„Напуштам вас, господине Мерсо. Стојим вам на располагању у својој канцеларији. У начелу, сахрана је одређена за десет сати. Мислили смо да ћете на тај начин моћи да чувате покојницу. Још нешто: ваша мајка, канда је изражавала жељу својим друговима да буде сахрањена по верском обреду. Предузео сам све што је потребно. Желео сам само да вас о томе обавестим.” Захвалих му. Мада није била безбожница, никада за живота мајка није мислила на веру. Уђох. Била је то врло светла, бело окречена дворана, покривена шареним стаклом. У њој је било столица и ногара у облику слова X. На двама у средини налазио се поклопљен мртвачки сандук. Видели су се само овлаш утакнути сјајни завртњи, који су се истицали на даскама премазаним мрком бојом. Поред сандука стајала је болничарка – Арапкиња, у белој одећи са свиленом марамом живих боја на глави. У том тренутку појави ми се иза леђа вратар. Мора да је трчао. Мало је муцао: „Покрили смо је, али треба само да одврнем завртње да бисте је могли видети.” Приближи се сандуку, али ја га зауставих. Рече ми: „Нећете?” – Одговорих: „Не.” – Он застаде, ја се застидех, јер осетих да није требало да му то кажем. Одмах затим погледа ме и упита: „Зашто?” – али не пребацујући ми, већ као да се за нешто распитује. Одговорих: „Не знам.” Сучући свој бели брк, рече не погледавши ме: „Разумем.” Имао је светлоплаве очи и мало црвенкасту боју лица. Даде ми столицу, а сам седе мало иза мене. Неговатељица устаде и упути се према излазу. У том тренутку вратар ми рече: „Она има рак.” Како нисам разумео, погледах болничарку и приметих да испод очију има завој који јој је био обавијен око главе. У висини носа завој је био пљоснат. На лицу јој се видео само бели завој. Кад она изађе, вратар рече: „Оставићу вас сама.” Не знам какав покрет учиних, али он оста стојећи иза мене. Сметало ми је ово присуство иза леђа. Просторија је била пуна благе светлости предвечерја. Два стршљена зујала су око шарених стакала. Не окрећући се према њему, упитах вратара: „Јесте ли већ дуго овде?” Одмах ми одговори: „Пет година” – као да је већ одавно очекивао ово питање. Затим је много ћаскао. [...] У том тренутку уђе неговатељица. Одједном се смркло. Ноћ се врло брзо згуснула изнад шареног стакленог крова. Вратар окрену прекидач и изненада ме заслепи млаз светлост! Позва ме у трпезарију на вечеру. Нисам био гладан. Понуди ми шољу беле кафе. Како много волим белу кафу, прихватих понуду и он се за тренутак врати с послужавником. Попих је. Тада пожелех да пушим. Био сам неодлучан, јер нисам знао да ли то могу учинити пред мајком. Размислио сам, то није било важно. Понудио сам вратару цигарету и запалисмо. Одједном ми рече: „Знате, пријатељи ваше госпође мајке такође ће доћи да је ноћас чувају. Такав је обичај. Треба да донесем столице и црну кафу.” Упитах га да ли се може угасити једна сијалица. Замарао ме је блесак светлости на белим зидовима. Одговори ми да не може. Инсталација је тако уређена: све или ниједна. [...] Било је тихо, кафа ме је загрејала, а кроз отворена врата улазио је мирис ноћи и свећа. Мислим да сам мало задремао. 96 / Савремена књижевност


Прво издање романа Странац (1942)

Ed

uk a

pr om

o

Неко шуштање ме пробуди. Кад отворих очи, просторија ми се учини још блештавија од белине. Преда мном није било ни сенке, и свака ствар, сваки угао, све кривине оцртавале су се с јасноћом која ми је бола очи. Тог тренутка уђоше мајчини пријатељи. Било их је у свему десетак; нечујно су улазили у ову заслепљујућу светлост. Сели су а да ниједна столица није зашкрипала. Видео сам их тако јасно као што никада никога нисам видео и ниједна појединост на њиховим лицима или на њиховој одећи није избегла моме оку. Међутим, нисам их чуо, и једва сам поверовао у њихово постојање. Скоро све жене носиле су прегаче, а трака која им је стезала струк истицала је још више њихов испупчени трбух. Никада још нисам запазио колики трбух могу имати старе жене. Скоро сви мушкарци били су врло мршави и носили су штапове. Запрепастих се што им на лицима не видех очи, већ само неко мутно светлуцање у сплету бора. Кад су сели, већина ме је посматрала и снебивајући се климала главом, усне су им биле увучене у безуба уста, тако да нисам знао да ли ме поздрављају или је то рђава навика. Ипак мислим да су ме поздрављали. Тада приметих да су сви сели према мени око вратара и тресли главама. За часак сам имао чудно осећање као да су овде зато да ми суде. Мало потом једна жена заплака. Налазила се у другом реду, заклоњена једном од својих другарица, па сам је слабо видео. Плакала је јецајући непрестано: чинило ми се као да никад неће престати. Остали, као да је нису чули. Били су згурени, сетни и тихи. Гледали су у сандук, или у свој штап, или било у шта, али гледали су само у то. Жена је стално плакала. Био сам врло изненађен, јер је нисам познавао. Пожелео сам да је више не чујем. Па ипак, нисам имао смелости да јој то кажем. Вратар се нагну према њој и нешто јој рече, али она одмахну главом мрмљајући и продужи да плаче. Вратар пређе тада на моју страну. Седе поред мене. Не гледајући ме, после дужег времена саопшти ми: „Била је врло одана вашој госпођи мајци. Каже да јој је она била једина пријатељица и да сада нема никога.” Остали смо тако доста дуго. Уздаси и јецаји оне жене постајали су све ређи. Много је шмркала. Најзад ућута. [...] Имао сам утисак да ова покојница која је лежала између њих не значи ништа у њиховим очима. Међутим, сада верујем да је то био погрешан утисак. Сви смо попили кафу којом нас је послужио вратар. Затим се више ничега не сећам. Ноћ је прошла. Сећам се да сам за тренутак отворио очи и спазио да су старци спавали збијени један уз другог, изузев једног који ме је, наслонивши браду на надланице руку којима је чврсто држао штап, упорно посматрао као да је чекао да се пробудим. Затим сам поново заспао. Пробудио сам се јер ме је све више болело у крстима. Кроз шарени стаклени кров дан је почео да продире. [...] Излазећи, на моје велико запрепашћење, сви се са мном руковаше, као да нас је ова ноћ у којој нисмо проговорили ни речи још више зближила. Био сам уморан. Вратар ме одведе у свој стан и тамо се мало дотерах. Поново попих белу кафу која је била врло добра. Кад сам изишао, било је већ свануло. Изнад брежуљака који деле Маренго од мора небо се већ руменело. Са ветром који је дувао изнад њих допирао је мирис Албер Ками / 97


Ed

uk a

pr om

o

Илустрација за роман Странац (1948)

соли. Биће леп дан. Одавно већ нисам био у природи и осећао сам како бих, да није било мајке, уживао у шетњи. Чекао сам у дворишту под платаном. Удисао сам мирис свеже земље и није ми се више спавало. Мислио сам на колеге из канцеларије. У то време они се спремају на посао: за мене је то увек био најтежи час. Размишљао сам мало о тим стварима, али ме у мислима омете звоно које је зазвонило у самој згради. Изнутра се кроз прозоре чуло неко комешање, затим се све стишало. На небеском своду сунце је мало више одскочило: почело је да ми греје ноге. Вратар прође кроз двориште и рече ми да ме тражи управник. Отишао сам у његову канцеларију. Даде ми да потпишем неколико аката. Приметих да је обукао црни капут и пругасте панталоне. Узе телефонску слушалицу у руку и упита ме: „Намештеници погребног завода су већ неко време овде. Замолићу их да дођу и затворе сандук. Желите ли пре тога да последњи пут видите мајку?” Рекох „не”. Спустивши глас, управник преко телефона нареди: „Фижак, реците људима да могу ићи.” Затим додаде да ће присуствовати погребу, и ја му захвалих. Седе за свој писаћи сто и прекрсти своје кратке ноге. Напомену да ћемо ја и он бити сами са дежурном болничарком. У начелу, остали не присуствују сахранама. Допуштао им је само да чувају мртве: „Из човечности” – примети. Али, у овом случају, изузетно је одобрио једном старом мамином пријатељу да учествује у пратњи: Томи Перезу. Управник се притом насмеши. Рече ми: „Разуме се, то осећање је мало детињасто. Али он и ваша мајка нису се раздвајали. У дому су се с њима шалили и говорили су Перезу: ’То је ваша вереница.’ Смејао се. То их је увесељавало. Смрт госпође Мерсо заиста га је дубоко потресла. Сматрао сам да не треба да му ускратим дозволу. Али, по савету лекара који их обилази, забранио сам му да је јуче чува.” [...] Када и ми дођосмо, свештеник се усправи. Ослови ме са „мој сине” и изусти неколико речи. Потом уђе, и ја пођох за њим. [...] Склонили смо се да пропустимо ковчег. Кренули смо за мртвацем и изишли из дома. Пред вратима су стајала кола. Лакована, дугуљаста и сјајна, подсећала су на перницу. Поред њих су се налазили редар погребног завода, смешно одевен човечуљак, и неки старац извештачена држања. Схватио сам да је то господин Перез. Имао је мек пустени шешир округле главе и широка обода (скинуо га је кад је ковчег пролазио кроз врата), одело чије су се панталоне обавијале око ципела и машну од црног штофа, исувише малу за његову кошуљу с великим белим оковратником. Усне су му подрхтавале испод носа пуног црних тачкица. Из његове седе и танке косе штрчале су необичне клемпаве и неправилне уши, чија ме је као крв црвена боја насупрот бледом лицу запањила. Намештеник погребног завода нам одреди места. Напред је ишао свештеник, иза њега кола. Око њих четири човека. За њима управник, ја и, завршавајући поворку, болничарка у служби и господин Перез. На небу је сунце већ увелико сјало. Почело је да притискује земљу, врућина је нагло расла. Не знам зашто смо тако дуго чекали пре него што смо кренули. Било ми је топло у тамном оделу. Ониски старац,

пустени = филцани – од филца, чврсте тканине од зечје длаке која се углавном користи за прављење шешира.

Фотографија с насловне стране романа Странац, детаљ (1971)

98 / Савремена књижевност


Плакат за филм Странац у режији Лукина Висконтија (1967)

Ed

uk a

pr om

o

који је био ставио шешир, поново га је скинуо. Мало сам се окренуо према њему и посматрао га док ми је управник говорио о њему. Рече ми да су мајка и господин Перез често ишли у шетњу до села у пратњи болничарке. Гледао сам природу око себе. Пролазећи кроз редове чемпреса, који су водили према брежуљцима све до ивице хоризонта, кроз ову црвену и зелену земљу, поред ретких кућа које су се јасно оцртавале – разумевао сам мајку. Вече је у овом крају морало бити неки тужни одмор. Од сунца које је данас јако пржило подрхтавао је читав пејзаж, тако да је и он постајао нечовечан и суморан. Кренусмо. Приметих да Перез мало храмље. Кола су се кретала све брже и старац је заостајао. Један од оних који су ишли поред кола такође је био заостао и сада је корачао упоредо са мном. Запрепастила ме брзина којом је сунце одскочило на небу. Приметио сам да су већ давно у пољу зујали инсекти и пуцкетала трава. Зној ми је облио лице. Пошто сам био гологлав, хладио сам се марамицом. Намештеник погребног завода рече ми нешто што нисам чуо. У исто време брисао је лубању марамицом коју је држао у левој руци, подижући десном руб качкета. Рекох му: „Шта?” Он понови показујући на небо: „Ала пече.” Рекох: „Да.” Мало касније ме упита: „То је ваша мајка?” Поново рекох: „Да.” „Је ли стара?” Одговорих: „Па тако”, јер нисам знао тачно њене године. Потом ућута. [...] [...] Блештање неба било је неподношљиво. Неко време пролазили смо делом друма који је недавно био поправљен. Асфалт се топио на сунцу. Ноге су у њега упадале и остављале траг у његовој сјајној смеси. Изнад кола кочијашев шешир од куване коже као да је био умочен у ово црно блато. Осећао сам се скоро изгубљен између плавог и ведрог неба и монотоније ових боја, лепљиве црне боје напрслог асфалта, тамноцрних одела и црно лакованих кола. Све то, сунце, мирис коже и коњске балеге, мирис лака и тамјана, умор од бесане ноћи – мутило ми је поглед и мисли. Још једном сам се осврнуо: учини ми се да је Перез, изгубљен у измаглици јаре, врло далеко, а потом га више нисам видео. Очима сам га тражио и спазио како је скренуо с пута и ударио преко поља. Приметио сам такође да пут испред мене вијуга. Било ми је јасно да је Перез, који је добро познавао овај крај, кренуо најкраћим путем како би нас достигао. На окуци нам се придружио. Затим смо га опет изгубили. Поново је ударио преко поља, и тако неколико пута. Осећао сам како ми крв бије у слепоочницама. После тога све се одиграло брзо, сигурно и природно, тако да се ничега више не сећам. Само једне ствари: улазећи у село, болничарка из пратње ме ослови. Рече ми: „Ако идеш полако, можеш добити сунчаницу; ако сувише журиш, ознојиш се и у цркви те ухвати грозница.” Имала је необичан глас, мелодичан и дрхтав, који није одговарао њеном лицу. Била је у праву. Није било другог излаза. Задржао сам у сећању још неколико слика тога дана: Перезово лице, на пример, када нас је последњи пут сустигао крај села. Од узбуђења и бола блистале су му на лицу крупне сузе. Али због тога су се заустављале. Шириле су се, стизале једна другу и стварале неку врсту сјајне водене површине на измученом лицу. Било је и других слика: црква и сељаци на плочницима, црвени здравци на Албер Ками / 99

здравац – врста зељасте биљке.


гробовима, Перезова несвестица (рекло би се растављена лутка), као крв црвена земља која се котрљала по мамином ковчегу, бело корење које се с њом мешало, затим људи, гласови, село, чекање пред кафаном, непрестано брујање мотора и моја радост кад је аутобус ушао у млазеве алжирске светлости и кад сам помислио да ћу лећи и спавати дванаест сати.

VI

(одломак)

Ed

uk a

pr om

o

Дан Грзеца, Странац Албера Камија (2011)

Дуго смо шетали по плажи. Сунце је било страшно. Као да се ломило у комаде на песку и на мору. Имао сам утисак да Ремон зна куда иде, али то је свакако било погрешно. Сасвим на крају плаже стигосмо најзад до малог извора, који је текао кроз песак иза једне велике стене. Ту затекосмо она наша два Арапина. Лежали су у својим прљавим, плавим комбинезонима. Изгледали су сасвим мирни и скоро задовољни. Наш долазак није ништа изменио. Онај који је ударио Ремона, гледао га је ћутећи. Други је свирао на малој трсци и понављао без престанка, гледајући нас испод ока, три ноте које је изводио на свом инструменту. За све то време ништа није постојало сем сунца и тишине, лаког жубора извора и ове три ноте. Ремон принесе руку џепу с револвером, али се онај не покрену: само су се гледали. Приметио сам да онај што је свирао на фрули има врло размакнуте прсте на ногама. Не скидајући очију са свог противника, Ремон ме упита: „Да га убијем?” Помислих да ће се, ако кажем не, узбудити и да ће сигурно опалити. Само му рекох: „Није ти још ништа рекао. Било би ружно пуцати тек онако.” И даље се, усред тишине и врелине, чуо само тихи жубор воде и фруле. Тада Ремон рече: „Вређаћу га, дакле, и кад одговори, убићу га.” Одговорих: „Али ако не извуче нож, не можеш пуцати.” Ремон је почео да се помало узбуђује. Онај други стално је свирао, а обојица су посматрала сваки Ремонов покрет. „Не”, рекох Ремону. „Ухвати се с њим као човек с човеком и дај ми револвер. Уколико се други умеша или извуче нож, убићу га.” Кад ми Ремон предаде револвер, сунце пређе преко њега. Стајали смо и даље непомични као да се све око нас затворило. Гледали смо се не спуштајући очи и све се одлучивало овде између песка и сунца, у двострукој тишини фруле и воде. У том тренутку помислио сам да се може пуцати или не пуцати. Међутим, Арапи се одједном, узмичући, повукоше иза стене. Ремон и ја вратисмо се истим путем. Изгледао је боље и говорио о аутобусу за повратак. Испратих га до кућице и док се он пео уз дрвене степенце, застадох пред првим степеником, главе ошамућене од сунца, обесхрабрен пред напором који је требало да учиним да бих се попео на дрвени спрат и вратио женама. Али жега је била толика да ми је било тешко да стојим непомичан под заслепљујућом кишом која је падала с неба. Остати или отићи, исто ми се хватало. После извесног времена, окренух се према обали и кренух даље. Било је то оно исто црвено блештање. На песку море је дахтало пуним, брзим и пригушеним дахом својих малих таласа. Ишао сам лагано 100 / Савремена књижевност


Николас Аскер, плакат за представу Странац (2015)

Ed

uk a

pr om

o

према стењу и осећао да ми је чело набрекло од сунца. Сва та врелина ме је притискала и спутавала кораке. А сваки пут кад бих на лицу осетио њен врели дах, стиснуо бих зубе, стегао песнице у џеповима, напрегнуо сву своју снагу да савладам сунце и ону магловиту опијеност која се на мене сручила. При сваком млазу светлости који је избијао из песка, из побелеле шкољке или крхотине стакла, вилице су ми се грчиле. Дуго сам ходао. Из даљине сам спазио малу, тамну масу стене опасану заслепљујућим прстеном светлости и морске прашине. Помислио сам на свежи извор иза стене. Зажелео сам да још једном ослушнем жубор воде, да се склоним од сунца, напора, плача жена и да пронађем хлад и мир. Али кад сам се приближио, приметио сам да се Ремонов противник вратио. Био је сам. Лежао је на леђима с рукама под потиљком, челом у сенци стене, осталим делом тела на сунцу. Његов плави комбинезон испаравао се на врућини. Био сам мало изненађен. За мене је све то била свршена ствар и дошао сам овамо не мислећи више на то. Чим ме виде, Арапин се мало подиже и гурну руку у џеп. Ја сам, разуме се, стезао у џепу од капута Ремонов револвер. Он се поново спусти уназад не вадећи руку из џепа. Био сам доста далеко од њега, око десетак метара. С времена на време назирао сам његов поглед испод полуотворених капака, али је у ужареном ваздуху његов лик играо пред мојим очима. Шум таласа био је још спорији, још тиши него у подне. Било је то оно исто сунце, она иста светлост на оном истом песку која се овуда проширила. Већ два сата дан није одмицао, већ два сата како је бацио сидро у океан усијаног метала. На хоризонту је прошао неки бродић, а ја сам крајичком ока назрео само црну мрљу, јер сам непрестано посматрао Арапина. Помислио сам да треба само да се окренем, па да све буде свршено. Али сва плажа иза мене, која је треперила од сунца, притискала ме је. Примакао сам се мало извору. Арапин се није мицао. И поред тога био је још доста далеко. Можда због сенке на лицу, изгледало је да се смеје. Чекао сам. Лице ми је од сунца горело и осетио сам како ми се капљице зноја скупљају на обрвама. Било је то оно исто сунце као и оног дана кад сам сахранио мајку, и као и тада много ме је болела глава и све су ми жиле куцале под кожом. Због ове врелине коју више нисам могао поднети, коракнуо сам напред. Знао сам да је то глупо и да се нећу ослободити сунца ако се помакнем за један корак. Али учинио сам већ један корак, само један корак. А тада, не дижући се, Арапин тргну нож, који ми показа на сунцу. Светлост шикну на челик и учини ми се као да ме дуга, блистава оштрица погоди у чело. У истом часу зној скупљен у обрвама потече одједном низ очне капке и прекри их млаким и густим велом. Ова копрена од суза и соли заслепи ми очи. Осећао сам само како ми сунце као цимбал удара по челу и нејасно, блиставо сечиво како сева на ножу стално упереном у мене. Овај усијани мач палио ми је трепавице и копао очи. Тада ми је све заиграло пред очима. С мора је допирао тежак и врео дах. Чинило ми се као да се небо нада мном широм отворило и као да из њега пада огњена киша. Напрегнух Албер Ками / 101

цимбал – инструмент трапезоидног облика с много жица о које се удара с два батића.


се свим својим бићем и рука ми стеже револвер. Обарач окину, додирнух глатко испупчење дршке, а тада уз прасак, у исто време резак и заглушан, све поче. Са себе стресох зној и сунце. Би ми јасно да сам пореметио равнотежу дана и ону ванредну тишину плаже на којој сам био срећан. Тада опалих још четири пута у непомично тело, у које су меци неприметно продирали. И то је било као четири кратка ударца којима сам закуцао на врата своје зле коби. Превела Зорица Хаџи Видојковић РАЗГОВОР О РОМАНУ

pr om

o

Прокоментариши прочитане одломке из Камијевог романа Странац. Какве су твоје прве реакције на понашање протагонисте? Који су делови Мерсоове исповести изазвали твоју најснажнију реакцију? Објасни зашто. Шта на основу његовог понашања можеш закључити о његовој личности? Дочарај његов психолошки портрет. Каква је Мерсоова животна филозофија? Замисли да си део правосудног система који суди Мерсоу. Која би била твоја позиција: да будеш тужилац или бранилац овог јунака? На којим би се тезама заснивала твоја тужба односно одбрана? Припреми се за дебату на тему: Браним/оптужујем Мерсоа.

Мит о Сизифу (одломак)

uk a

 Пре но што се усредсредиш на истраживачке задатке, подсети се мита о Сизифу и прочитај одломак из Камијевог есеја који се сматра незаобилазним у тумачењу романа Странац и разумевању Камијевог схватања апсурда.

Ed

Богови беху осудили Сизифа да без прекида котрља једну стену до врха неке планине, одакле се она враћала због своје тежине. Мислили су, донекле с правом, да нема страшније казне од бескорисног и безнадежног рада. [...] Сизиф је апсурдни јунак. Он је то колико по својим страстима толико и по својој муци. Његов презир богова, његова мржња спрам смрти и страст за животом коштали су га те неизрециве казне где се васцело биће улаже а да ништа не доврши... На самом свршетку тога тешког напора проматра камен како се за неколико тренутака спушта према том нижем свету, одакле га опет ваља изгурати до врха. Он изнова силази у подножје. Баш за време тог повратка, тога одмора, занима ме Сизиф... Видим тога човека како изнова силази тромим али једнаким кораком према муци којој не познаје свршетка. Тај час који је као предах и који се, такође, поуздано враћа попут његове патње, тај час је час свести. У сваком од тих тренутака, кад он напушта врх и спушта се мало-по-

Тицијан, Сизифова казна, детаљ (1549)

102 / Савремена књижевност


Прво издање књиге Мит о Сизифу (1942)

uk a

pr om

o

мало према склоништима богова, он је надмоћнији од своје судбине. Он је јачи од своје стене. Ако је овај мит трагичан, то је стога што је његов јунак свестан. Збиља, где би била његова мука кад би га нада у успех на сваком кораку подржавала? Данашњи радник ради свакога дана у свом животу са истим задацима, и та је судбина једнако апсурдна, али је трагична само у ретким тренуцима, када он постане свестан. Сизиф, пролетер богова, беспомоћан и револтиран, познаје целу ширину свога јадног положаја: он на њега мисли силазећи. Проницљивост која му мора донети муку, истодобно довршава и његову победу. Нема судбине која се не наткриљује презиром. [...] Сизиф, враћајући се својој стени, размишља о следу невезаних послова што постају његова судбина, судбина коју је створио баш он, ујединио под погледом свог памћења и наскоро потврдио властитом смрћу. Тако, уверен у људско порекло свега што припада човеку, слепац који хоће видети и који зна да је ноћ бескрајна, увек је у покрету. А стена се још увек котрља. Ја остављам Сизифа у подножју планине! Увек се пронађе властито бреме. Али, Сизиф нас поучава нашој верности, верности што негира богове и подиже стене. Он, такође, држи да је све добро. Овај свет до сада без господара не чини му се ни јаловим ни ништавним. Свака мрва тог камена, сваки минерални блесак те планине пуне ноћи, чини сам за себе један засебан свет. Сама битка да се доспе до врхунца, довољна је за испуњење људског срца. Ваља представити Сизифа себи, замислити га сретним. Превела Весна Ињац

Погледај емисију „Ја, ми и други: класици књижевности на филму – Камијев Странац”

https://youtu.be/pf0knuXE4Mw

РАЗГОВОР О ЕСЕЈУ

Ed

Укратко изложи о чему је реч у овом одломку. Образложи Камијево виђење Сизифове судбине. Објасни како разумеш да Сизиф може бити истовремено апсурдан и срећан. Потруди се да образложиш симболику мита о Сизифу. Објасни какав је твој став према филозофској идеји да је Сизифова судбина – човекова судбина, напор и срећа његове егзистенције. Прочитај прилагођени одломак из текста „Порука Камијевог Странца” Николе Милошевића и изнеси своја запажања и закључке: „Неоспорно је, наиме, да филозофска концепција Мита и Сизифу по много чему подсећа на филозофски исписане исказе главног јунака Странца. Штавише, према уверењу многих критичара, филозофијом апсурда могу се објаснити сви Мерсоови поступци, па се њиме може објаснити чак и начин на који је књига писана – онај особити, телеграфски, суви, безлични стил Камијевог романа. По Сартровом мишљењу, Мит о Сизифу је филозофски коментар Странца, а Камијево књижевно дело представља специфичну литерарну илустрацију његове филозофије. Странац је у слику преточена визија аутоматизма човековог живота коју нам Ками сугерише у Миту о Сизифу, сагласно Сартровом мишљењу. То не значи да се Сартрово тврђење не може озбиљно кориговати. Ако бисмо хтели језиком филозофије да искажемо значење Мерсоовог психолошког портрета, Албер Ками / 103


ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

pr om

o

онда бисмо могли рећи да је то литерарно виђење специфичног облика неуротичног менталитета. Отуда однос психолошког и филозофског портрета главног јунака Странца има нарочит смисао. Мерсоова психологија представља својеврсну корекцију Мерсоове филозофије. Из перспективе неуротичког профила Мерсоовог лика филозофија апсурда добија изразито емотивну боју. Мерсоово понашање Ками није замислио као резултат неке чисте логике, логике апсурда. Напротив, све карактеристике Мерсоовог лика имају један сасвим одређен психолошки контекст. То нас упућује на извесне закључке о односу Камијевог романа према Миту о Сизифу који не иде у прилог Сартровој интерпретацији. Са тачке гледишта психолошког портрета главног јунака Странца, Камијев филозофски трактат има другачије значење. Испоставља се, наиме, да филозофија апсурда поседује и једну емотивну димензију. Ова филозофија није дакле, или није само, једна логика доведена до краја, већ логика дубоко осенчена емотивним током. Стога се, са пуно разлога, може обрнути Сартрово тврђење, да Мит о Сизифу преставља неку врсту коментара Странца. Чини нам се да ствар стоји управо обратно. Пре би се могло рећи да је Странац нека врста коментара Камијевог филозофског трактата. И ако је, можда, у извесном смислу, тачно да за разумевање Странца треба читати Мит о Сизифу, нешто друго је сигурно тачније: за разумевање Мита о Сизифу треба читати Камијеву књигу о Мерсоу.”

uk a

Истраживање и тумачење Камијевог романа Странац треба да се одвија у правцу одговора на проблемска питања: У чему је Мерсоова кривица? Да ли је његово суђење било праведно? Постоји ли оправданост смртне казне која му је досуђена? До могућих одговора на постављена питања доћи ћемо током анализе романа.

Ed

Испитај фабулу и композицију романа. Изабери и интерпретирај сегменте текста који представљају психолошки портрет јунака на основу његовог односа према околини и на основу његовог понашања. Истражи његову животну филозофију и осећање апсурда у контексту Камијевог есеја Мит о Сизифу. Пронађи делове текста који манифестују бесмисао човековог живљења (нпр. прича из новина о Чехословаку...). Анализирај јунаков одраз у простору и доживљај немоћи пред природном стихијом. Усмери аналитички фокус на Мерсоов однос према сунцу. (Опиши његове реакције на дан мајчине сахране и на дан убиства Арапина и уочи аналогије.) Пронађи делове текста којима се може илустровати доживљај времена, уочи разлику између првог и другог дела

104 / Савремена књижевност

романа када је реч о односу актера према времену.

Испитај однос других ликова према Мерсоу и његов према њима. Одговори на питања: Како јунак реагује на нетрпељивост и мржњу коју испољавају према њему људи у чијем је окружењу живео? Када се са тим проблемом суочава? Представи судски процес који се води против Мерсоа и осветли лик истражног судије и јавног тужиоца. Испитај атеистичке ставове главног лика и његов однос према свештенику. Анализирај стил и језик романа, Мерсоове унутрашње монологе, запази промену у његовим реакцијама у првом и другом делу романа. Размисли о томе да ли је Мерсо безосећајан и образложи своје закључке. Повежи романе Процес, Злочин и казна, Мајстор и Маргарита и Странац преко проблема кривице, казне и апсурдних судских процеса и доведи у везу са Пилатовим суђењем Исусу Христу – уочи библијску типологију у упоређеним романима. Изведи закључке у вези са темом кривице јунака у модерном роману.


И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

У сваком случају, ја на овај начин објашњавам снажно осећање које нас обузима приликом читања наших великих романа. Они сведоче о снази људског стваралаштва. Читајући их, постајете уверени да је уметничко дело људска ствар, никада довољно људска, и да стваралац не зависи од трансценденталног диктата. Ова дела нису настала у ватри инспирације, већ као плод свакодневног труда. Једна од тајни француског романа састоји се у вештини да се у исто време покаже хармонично осећање фаталности и уметност, која свој настанак у потпуности дугује индивидуалној слободи – у вештини да се прикаже идеалан терен на којем се судбинске снаге сукобљавају са људском одлуком. Ова уметност је облик одмазде, начин да се тегобна судбина победи наметањем одређеног облика... Ниједан од наших великих романописаца није бежао од приказивања људског бола, али се, исто тако, може рећи да му се ниједан није препустио и да су, захваљујући чудесном стрпљењу, успели да га потчине правилима уметности.

pr om

o

Егзистенцијализам (фр. existentialisme) – Философски правац и доктрина који су имали и још увек имају дубоког одјека у литератури и уметности. Корени е. по мишљењу Е. Мунијеа, сежу у далеку прошлост, у антику, несвесни егзистенцијалисти били су већ Сократ и Платон, затим стоичари, св. Августин, св. Бернар, Паскал и Мен де Биран. Модерни е. почиње са Кјеркегором, иза кога следе Хајдегер, Јасперс; у правом смислу речи егзистенцијалисти су Жан-Пол Сартр, Мерло-Понти, Ками. Е. полази од следећих питања: да ли егзистенција претходи есенцији, тј. да ли биће претходи суштини или обратно. Материјалисти с правом сматрају да су ова два елемента неодвојива, да је Платоново дељење ове две категорије чисти идеализам, и да је есенција детерминисана физичким бићем, материјом. [...] Но ова философија стрепње, почев већ са Кјеркегором па до Сартра, предмет је жестоких полемика у којима учествују сви значајнији философи, било да су католички или марксистички настројени. Е. је продро у многе духовне области јер је одговарао савременој клими духа, у условима изразитих друштвених противречности, стога што се често представља у примамљивом литерарном духу. Тако најважнији представници е. своје мисли најчешће изражавају на веома књижевни начин. [...] (Радослав Јосимовић, „Егзистенцијализам”, у: Речник књижевних термина)

Ed

uk a

Егзистенцијалистички роман – Директним оснивачем егзистенцијализма сматра се Сартр, чије је дело Мучнина најбољи пример егзистенцијалистичког романа. Егзистенцијализам је препознатљив у савременој прози због следећих одлика: 1. сугерише филозофске ставове или проблеме егзистенцијалистички оријентисане филозофије: усамљеност појединца који не може да успостави комуникацију са другима, проблеме суочавања са смрћу, проблеме слободе избора која рађа осећање апсолутне одговорности и проблеме оспоравања традиционалних модела живота који се супротстављају егзистенцијалистичким поставкама; 2. употребљава редуктивну технику свођења човека на његово постојање (за које сматра да је једина истинита чињеница) – избегава традиционалну фабулу, блиска јој је психолошка анализа са филозофским предуверењем, склона је поларизацији ликова на егзистенцијалисте и оне који живе привид грађанског живота и различитих идеологија; 3. егзистенцијалистички роман се супротставља реалистичкој традицији, ослања се на модерни роман, склон је употреби авангардних књижевних поступака – есејизирању, унутрашњем монологу, разарању (монтажом) целовите приче у низове фрагмената – а неретко прелази у записе који нису ни новела, ни роман, ни есеј, него нешто између свега тога што је најбоље означити као проза. (Из Сувремене свјетске књижевности Миливоја Солара, прилагођено) Албер Ками / 105

(Албер Ками, „Интелигенција на губилишту”, Роман, Београд: Нолит, 1975)


ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

uk a

pr om

Основни теоријски став нашег аутора може се дефинисати реченицом: Све је апсурдно, апсурдан је свет, апсурдан је и човек који живи у том свету. Ками наглашава да није апсурд ни у човеку ни у свету, него у њиховој узајамној присутности. Непремостиви јаз између човека и света основно је обележје онога што Ками назива апсурдом. Порекло овог јаза ваља тражити у човековој жудњи за јединством, за јасношћу, блискошћу и прозирношћу. Наша носталгија за јединством, суочена је са необјашњивошћу природне стварности. Свет природе није човеков свет; неразумљив и неразјашњив, он не припада нама. У таквом свету лишеном илузија и светлости, човек се осећа као странац. Камијева основна тема је понашање апсурдног јунака која се намеће са тачке гледишта филозофије апсурда. Аутор Мита о Сизифу верује у логику, верује у то да филозоф апсурда треба и може да прихвати последице своје концепције коју му диктира разум. Логика апсурда нас учи: „Веровање у смисао живота претпоставља увек лествицу вредности, избор, претпоставља да нешто цени више од нечег другог. Веровање у апсурд, учи нас нечем сасвим супротном од тога.” Основна и неизбежна логика, последица филозофије апсурда, је потпуна равноправност свих поступака; не постоји добро и зло, постоји само свест о апсурду. Према томе, једнакост свих искустава, моралних и неморалних, и култ садашњости, култ тренутка, насупрот култу трајности, прошлости и будућности, то су основне последице филозофије апсурда. Живети више, а не боље – то је девиза Мита о Сизифу.

искривљене пројекције оних који о њој суде. То је свет у ком немогући дијалог добија облик трагичног суочења са наличјем људске збиље и са злом. Главни јунак романа, Мерсо, оптужен за убиство, неће бити осуђен на основу стварних околности под којима је дошло до злочина, него на основу уверења које је тужилац стекао о психичким и моралним својствима јунакове личности [...] У том нескладу природног и друштвеног, слободе и норме, људске жеље и немогућности њеног остварења, Ками види радикализовање оног апсурдног осећања, које обузима човека свесног својих ограничења пред неизмерношћу природе и пред снагама које је обнављају. Апсурд, дакле није у самом свету – тврди Ками – него у покушају да се поредак света сведе на људски подношљиву меру, да човек потврди самосталност свог бића и дигне глас револта против ирационалних сила, насиља и зла. Али и поред тога што његова искреност доживљава пораз и што сам све дубље тоне у понору властите истине, Мерсо ипак није нихилиста: упркос свом негативном одређењу према нељудском друштву прожетом формалним моралом, он остаје дубоко везан за своје трагично уверење да човеково биће не може бити спутано никаквим нормама, да је доследност властитим убеђењима једина могућност отпора нељудским силама зла. У том трагичном процепу између бића и идеала, између илузије о слободи и њеног насилног порицања репресивним инструментима друштвене моћи, Мерсо не страда као слабић и очајник. Морални интегритет његових убеђења остао је неповређен: он не прави уступке ни друштвеним ни религијским конвенцијама. У свету апсурда у коме не прихвата ни психологију друштвеног конформизма ни идеју трансценденције, Мерсо је до краја остао веран својој истини као Сизиф који умире не напуштајући своју стену. Он ће умрети без наде, али и без очајања. Свестан узалудности својих напора, он ће и смрт прихватити као нужну нагодбу са злом.

o

Никола Милошевић, „Порука Камијевог Странца” (прилагођен одломак)

Никола Ковач, Ками У роману Странац Ками дочарава свет дубоке подвојености између реалности и њене

106 / Савремена књижевност


Миливој Солар, Сувремена свјетска књижевност (прилагођено)

o

Странац се појавио 1942, као странац у тадашњој француској књижевности. То невелико дело – по обиму једва да бисмо га могли назвати романом – и тематски и обликовно је по страни онаквих токова књижевности какву представљају Џојс и Пруст. У њему нема сложених тематских склопова, нема ширине захвата у обликовању, нема ни експерименталне употребе различитих стилова, понајмање пак модернистичких техничких поступака. То је релативно мирно и једноставно испричана прича о човеку којем је умрла мајка, који је постао случајни убица и који је због тог убиства осуђен на смрт. Од утицаја великих модерних романописаца у њему се осећа једино нешто од утиска који оставља Кафкина проза, али и то више због неке сличности у доживљају света него због употребе истих или сличних књижевних средстава и израза. Ипак, нема сумње да је Странац дело које се може разликовати од још увек живе реалистичке традиције. Ками постиже онај исти утисак унутарње напетости, нелагоде и сугестивних осећања кризне ситуације културе која доминира Уликсом и Доктором Фаустусом, али га постиже друкчијим средствима. И премда у Странцу нема Кафкине употребе зачуђујућег које никог не зачуђује, засноване на одсуству реалистичке мотивације, подједнако тако делује у њему зачудно што изостаје чуђење тамо где бисмо га очекивали ако због ичег а оно због навике. Јунак Странца, службеник Мерсо, прима догађаје напросто онако како се збивају; он не истражује узроке – узроци га чак и не занимају – не тумачи их нити се због њих узбуђује; он напросто не жели провести ону уобичајену рационализацију којом по навици прикривамо хаотичну бесмислицу свакодневних збивања како бисмо сами себе некако оправдали, како бисмо глумили да смо бољи него што доиста јесмо; да смо осећај-

Ed

uk a

pr om

Одбацивши норме друштвеног и религијског морала, у својој страсној исповести пред свештеником, Мерсоова апологија живота изражава противтежу свету пустоши и комедије међуљудских односа. Последња жеља тог човека, који више ништа не жели, јер се ничега не одриче, упућена је гледаоцима који ће га на дан погубљења дочекати са повицима мржње. Ослободивши се тужилаца и њихових закона, озарен трагичном ведрином, Мерсо се усправља сам према свету и у њему налази спокој човека који постаје безимени делић космоса. У Камијевом делу Мерсоова смрт представља завршну тачку апсурдног спектакла, али и прекретницу ауторове мисли. Мит о Сизифу треба да нам открије понор у коме је нестао Мерсо, пред којим ишчезле илузије замењује херојски песимизам. Сизиф не отвара нова подручја слободе, али нас ослобађа очаја због насилно ускраћене среће. Мерсо је жртва околности које су од њега направиле објекат ирационалног насиља. Сизиф је такође искусио неправедни гнев богова, али је и свој субјективни диживљај претворио у извор објективног сазнања о човековом положају у свету у ком влада неправда. Он дели судбину угњетених, али се уздиже изнад ње. Као и Мерсо, Сизиф је ослобођен вере и наде; у њему живи само пркос неподјармљеног духа. Ками каже да Сизифа треба замислити срећним, јер у његовом безнађу не влада очај. Његова срећа је у раздвајању моралне свести и реалних околности које је деформишу. Сизиф нам отвара пут позитивног нихилизма; пошто за њега нема апсурдних вредности, он не мисли да се вредности не могу конституисати. Свом бесмисленом напору, Сизиф приступа са пуном свешћу човека који презире богове и пркоси судбини. Одлучност и спокој који прате Сизифов апсурдни гест, спасавају га патње вечитог незадовољника. Његова срећа састоји се у сазнању да треба покушати живети, да треба пронаћи смисао и тамо где влада бесмисао. Ками Митом о Сизофу истиче човекове снаге отпора и стаје на страну појединца угроженог снагама хаоса.

Албер Ками / 107


ни, праведни, пуни разумевања; да тобоже живимо испуњен и осмишљен живот према, рецимо, хришћанским идеалима. Трагични неспоразум Мерсоа и његове околине, неспоразум који кулминира у смртној пресуди, стога бива видљив због у основи редуктивног поступка крајње искрености. Роман је писан у првом лицу, као неки запис што приповедач прихвата без икаквих спољњих тумачења. Због тога Мерсо делује хладно, због тога га људи који имају лажну слику о себи не могу разумети, због тога роман који прича једну при-

чу садржи изразито модерну склоност према анализи. Странац у поређењу с реалистичким романом делује као строго објективна анализа једног људског живота. [...] у Странцу не само што је погођен особит став савременог човека према збиљи, него што је са најмање могуће речи дочаран највећи интензитет доживљаја. Свакако су вредности таквог стила допринеле да Странац постане једно од најутицајнијих дела савремене прозе као и изразита хуманистичка оријентација која је видљива у указивању на неправедност смртне казне.

o

О ЈЕЗИКУ

pr om

Ed

uk a

Албер Ками, Странац, превела Зорица Хаџи Видојковић, Београд: Просвета, Нолит, Завод за уџбенике, 1982. Никола Милошевић, „Порука Камијевог Странца”, Логика књижевног лика, предговор у књизи: Албер Ками, Странац, Београд, 1974. Roman, priredio Aleksandar Petrov, Beograd: Nolit, 1975. Moderna teorija romana, izbor, uvod i komentar Milivoj Solar, Beograd: Nolit, 1979. Milivoj Solar, Ideja i priča, Zagreb: Znanje, 1980. Gajo Peleš, „Lik i ličnost”, u: Iščitavanje značenja, Rijeka: Izdavački centar, 1982. Milivoj Solar, Suvremena svjetska književnost, Zagreb: Školska knjiga, 1990. Морван Лебек, Ками, Нови Сад: Матица српска, 1997. Гиљермо де Торе, Историја авангардне књижевности, Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2002.

Људску и животну драму Ками је представио као драму језика са обиљем сукоба и неспоразума који прате неутрални језички исказ у његовом семантичком и симболичком преображавању и деформисању. Догађаји о којима Мерсо прича у првом делу романа, реконструисани су у облику истражног поступка у другом делу романа. Све епизоде – њихова чињеничка основа, њихово значење, логика и психолошке димензије – преобликоване су у складу са конвенционалним моделима истражне процедуре и правничке реторике. Неутрални искази и реалне животне чињенице попримили су облик и садржај злослутних предсказања и грубог огрешења о каноне понашања и веровања. У тужиочевом судском жаргону логика говора се формира изван круга реалног збивања; ту се језик не подудара са чином нити је његово тумачење: агресивна реторика зрачи као самостална и отуђена величина, а предмет расправе постаје само случајан повод у тужиочевом занесеном празнословљу. Реч је, дакле, не о случајном неспоразуму, него о дубокој и трагичној подвојености двају светова између којих је прекинута свака разумна комуникација. Два нивоа језика којим се служе приповедач и извршиоци правде су само спољни израз суштинског неспоразума између једноставног и спонтаног говора појединца и званичних формула друштва и њиховог формалног морала.

108 / Савремена књижевност


САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Истражи рецепцију Камијевог Странца на филму. Истражи живот и дело писца у књизи Морвана Лебека Ками. Напиши есеј на тему: Крив сам, платићу, и ништа се више од мене не може тражити. Илуструј сцене из Странца по властитом избору или пронађи уметничке слике које одговарају твојим визуелним представама кључних сцена из Камијевог романа. Погледај филм Странац редитеља Лукина Висконтија снимљен 1967. и напиши филмску критику.

СИНТЕЗА

Албер Ками (1913–1960)

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ – филозофски правац који има одјека у књижевности и уметности. Представници: Жан-Пол Сартр, Мерло-Понти, Ками.

Ed

uk a

Дела: филозофски огледи — Побуњени човек, Мит о Сизифу; књиге есеја — Лето, Писмо немачком пријатељу; романи — Странац и Куга; приповетке — Пад и Изгнанство и краљевство; драме — Калигула, Праведници, Неспоразум, Опсадно стање. Нобелову награду за књижевност добио је 1957. године.

pr om

o

Напиши задатак на тему: Камијева филозофија апсурда.

Ками је упознао оно што је најгоре за једног писца: муњевиту славу опседану знатижељницима. Ми писци 20. века више никада нећемо бити сами. Био је једноставан, пажљив и тачан. Гајио је скоро ситничаво, али истинско пријатељство кроз мале ствари. Лепо је што је тај човек увек налазио времена да одговори на писма, да прочита рукописе почетника, да брани и издаје посмртна дела. Лепо је што је поштовао другачије мишљење. Његове су стреле понекад биле оштре, али никада отровне. Није знао да презире. Осећао се непријатно само кад се говорило о његовим делима; тада се пред мноштвом похвалних оцена, чинило да се читаво његово биће грчи. То није истина. То није истина, понављао би у њему скривен кутак несигурности, који је заклањала потпуна сталоженост.

 Странац (1942), роман написан техником унутрашњег монолога;  исповест главног јунака пред извршење смртне казне;  израз осећања апсурдности живота.

Књижевност егзистенцијализма заокупљена проблемима: усамљености појединца, суочавања са смрћу, слободе избора и оспоравања традиционалних модела живота.

 Мит о Сизифу (1948) – филозофски есеј који тумачи роман;  садржи хуманистичке идеје, истиче неправедност смртне пресуде.

*** Како је радио? Стојећи јер ми је потребно да се крећем. Метод: Белешке, комадићи хартије, неодређена размишљања и све то дуги низ година. Једног се дана роди идеја и мисао наставља грушање раштрканих честица. Тада започиње дуг и мучан посао сређивања. Редовно ради четири или пет сати сваког поподнева. Стварање је мисаона и телесна дисциплина, школа издржљивости. (Из књиге Морвана Лебека Ками данас)

Албер Ками / 109


Џорџ Орвел ЖИВОТИЊСКА ФАРМА: БАЈКА* (одломак) Кључне речи: Животињска фарма, роман, алегорија, антиутопија (дистопија), орвеловски.

 Подсети се основних одлика бајке као књижевне врсте. Пронађи синониме за речи бајка и бајковито. Прочитај почетак романа Животињска фарма. Обрати пажњу на карактере који се овде представљају и на њихове тежње.

o

I Поглавље

pr om

Господин Џонс, газда Велепоседничке фарме, закључао је преко ноћи кокошињце, али је био сувише пијан да би се сетио да затвори и горња вратанца. Док му је светло фењера лелујало с једне на другу страну, прошао је тетурајући двориштем, збацио чизме на прагу задњих врата куће, наточио чашу пива из бачве у остави, испио је и легао у кревет, у коме је госпођа Џонс већ хркала. Чим је у спаваћој соби нестало светла, у свим зградама домаћинства настала је врева и комешање. Током дана се, наиме, прочуло да је стари Мајор, полубели нераст, добитник многих награда, прошле ноћи сањао чудан сан и да жели да га исприча другим животињама. Договорили су се да ће се састати у великом амбару чим господин Џонс заспи. Стари Мајор (тако су га одувек звали, премда је био излаган под именом Вилингдонски лепотан) на фарми је био толико високо поштован да су сви били спремни да изгубе један сат сна како би чули оно што је имао да им каже. У дну великог амбара, на некој врсти уздигнутог подијума, Мајор се већ био удобно сместио на свом сламеном лежају испод фењера који је висио о греди. Било му је дванаест година и у последње време се прилично угојио, али је упркос чињеници што му очњаци никада нису били подсечени, још увек имао изглед величанствене свиње, мудрог и доброћудног изгледа. Ускоро су почеле да пристижу друге животиње и заузимају места по врстама. Прво су стигла три пса, Блубел, Џеси и Пинчер, затим свиње, које полегаше на сламу непосредно испред подијума. Кокошке су се сместиле дуж прозора, голубови су одлепршали на греде, а овце и краве су полегале иза свиња и почеле да преживају. Пар теретних коња, Боксер и Кловер, дошли су заједно, ходајући полако и спуштајући врло пажљиво своја огромна космата копита да не би повредили неку малу животињу која се можда сакрила у слами. Кловер је била крупна

Ed

uk a

Џорџ Орвел (1903–1950), британски прозни писац и есејиста, чије је право име Ерик Артур Блер. Рођен је у Мотихарију у Бенгалу (Индија). Са породицом се преселио у Енглеску, где се школовао у Итону. Потом је радио у Империјалној полицији у Бурми, али огорчен њеним методама убрзо даје отказ (то искуство тематизовао је у свом првом роману Бурмански дани (1934). Враћа се у Европу, и живи тешко, готово у беди, радећи послове који су били лоше плаћени (о чему говори у аутобиографском делу Нико и ништа у Паризу и Лондону, 1933). Уследили су романи Свештеникова кћи (1935) и Нека цве­та аспидистра (1936), а затим и дело о поражавајућој беди пролетерског живота – Пут у Виган Пир (1937). У Шпанском грађанском рату бори се на страни републикана­ца, о чему пише у књизи Катало­нији у част (1938). Наредни роман носи наслов Излазак на ваздух (1939). У том периоду се бави и новинарством, пише политичке и књижевне коментаре у многим часописима: постаје књижев­ ни уредник за Tribune, био је ратни дописник за Observer и редовни сарадник у Manchester Evening News. Есеје је објавио у збиркама У ки­товој утроби (1940), Критички есеји (1946), Лов на слона (1950) и Енглес­ка, твоја Енглеска (1953). Најпознатији је по својим политичким сатирама и алегоријама, делима дистопијског карактера, Животињска фарма: бајка (1945) и Хиљаду деветсто осамдесет четврта (1949), којима је постигао светску славу. Сматра се утемељивачем дистопијског жанра.

нераст – мужјак свиње, вепар за приплод.

* Дело из изборног програма.

110 / Савремена књижевност


Прво издање Животињске фарме (1945)

Ed

uk a

pr om

o

кобила мајчинског изгледа која се приближавала средњем добу, и која после четвртог ждребета никада више није потпуно повратила пређашњу виткост. Боксер је пак био огроман коњ, висок преко сто осамдесет центиметара и снажан као два просечна коња. Бела пруга изнад њушке давала му је помало приглуп изглед; и заиста, његова интелигенција није била прворазредна, али су га сви поштовали због чврстог карактера и страховите радне снаге. После коња дођоше Мјуријел, бела коза, и Бенџамин, магарац. Бенџамин је био најстарија животиња на фарми и имао је најгору нарав. Говорио је ретко, а када би нешто и рекао, то би обично била нека цинична примедба – на пример, знао би да каже како му је Бог дао реп за терање мува, али да би он радије живео и без репа и без мува. Од животиња на фарми једино се он никада није смејао. Кад би га упитали зашто, одговорио би да нема чему да се смеје. Упркос свему, не признајући то отворено, био је привржен Боксеру; њих двојица би обично заједно провели недељу на малом пашњаку иза воћњака, пасући један поред другог без речи. Коњи су управо легли, кад гомила пачића, који су изгубили мајку, нахрупи у амбар немоћно пијучући и лутајући с једне стране на другу, тражећи место на коме их нико неће згњечити. Својом великом предњом ногом Кловер направи неку врсту заклона у коме се пачићи угнездише и одмах заспаше. У последњем тренутку, усиљено се нећкајући и жваћући коцку шећера, појави се Моли, луцкаста и лепушкаста бела кобила, која је вукла двоколицу господина Џонса. Заузе место спреда и поче да маше белом гривом, надајући се да ће скренути пажњу на уплетене црвене траке. Последња стиже мачка која, као и обично, потражи најтоплије место и коначно се угура између Боксера и Кловера; тамо је задовољно прела све време током Мајоровог говора, не слушајући ниједну реч. Сада су се окупиле све животиње осим Мојсија, припитомљеног гаврана, који је спавао на својој греди иза задњих врата. Кад је видео да су се сви удобно сместили и пажљиво ишчекују његов говор, Мајор прочисти грло и поче: „Другови, већ сте чули за мој необични сан од прошле ноћи. Али о томе ћу касније. Најпре морам да вам кажем нешто друго. Не мислим, другови, да ћу с вама провести још много времена и осећам као своју дужност да вам пре него што умрем пренесем искуства која сам стекао. Живот ми је био дуг, и док сам усамљен лежао у свом делу свињца, имао сам много времена за размишљање, па мислим да могу да кажем како разумем природу живота на овој земљи исто тако добро као и свака друга животиња. О томе желим да вам говорим. Другови, какав је сада наш живот? Погледајмо: наш живот је бедан, мукотрпан и кратак. Када дођемо на овај свет, дају нам таман толико хране да једва преживимо. Они који то могу да поднесу, присиљени су да раде до последњег атома снаге. Када престанемо да будемо Џорџ Орвел / 111

Џорџ Орвел, карикатура Мајкла Скота (2017)


Ed

uk a

pr om

o

Насловна страна књиге Животињска фарма (1996)

корисни, истог тренутка нас кољу с одвратном суровошћу. Ниједна животиња у Енглеској пошто напуни годину дана не зна шта значи срећа или доколица. Ниједна животиња у Енглеској није слободна. Живот животиње је беда и ропство; то је жива истина. Али, да ли је наша судбина једноставно део општег природног поретка? Или је то стога што ова наша сиромашна домовина не може онима који у њој пребивају да пружи пристојан живот? Не, другови, хиљаду пута не! Клима је добра, а плодно тло Енглеске може да пружи изобиље хране и много већем броју животиња. Само би наша фарма могла да храни туце коња, двадесет крава, на стотине оваца – и сви би могли да живе тако пријатно и достојанствено да то прелази границе наше маште. Зашто онда и даље живимо у овим бедним условима? Зато, што нам скоро сав производ нашег рада украду људска бића. То је суштина свих наших проблема. Сабрана је у једној речи – Човек! Човек је једини стварни непријатељ кога имамо. Уклоните Човека, и основни узрок глади и претераног рада биће укинут заувек. Човек је једино створење које троши а не производи. Он не даје млеко, не носи јаја, превише је слаб да вуче плуг, превише спор да ухвати зеца. Па ипак је господар свих животиња. Запошљава их и даје им минимум који ће их спречити да скапају од глади, а остатак задржава за себе. Ми обрађујемо земљу, наше ђубриво је чини плоднијом, али међу нама нема никога ко поседује више од своје голе коже. Ви, краве, које видим испред себе, колико сте хиљада литара млека дале прошле године? Шта се догодило с тим млеком којим је требало да отхраните снажну телад? Свака кап отишла је низ грла наших непријатеља. А ви, кокоши, колико сте јаја снеле прошле године и колико се из њих излегло пилића? Остатак је отишао на пијацу да би Џонс и његови људи зарадили новац. А ти, Кловер, где су ти четири ждребета која си ождребила и која су у старости требала да ти буду помоћ и радост? Ниједно није дочекало ни годину дана и већ је продато – никада их више нећеш видети. Да ли си у замену за твоје четворо сирочади и сав твој рад у пољу добила ишта осим бедног оброка и стаје? Али ни тако бедним животима, какви су наши, није допуштено да досегну свој природни век. Не приговарам због себе, јер ја сам један од срећника. Мени је дванаест година и имао сам преко четири стотине потомака. Такав је природни живот свиње. Али на крају ниједна животиња не избегне сурови нож. Ви, млада прасади за товљење што седите испред мене, у року од једне године свако од вас ће завршити сквичећи на стратишту. Тај ужас чека све нас: и краве, и свиње, и кокошке, и овце – свакога. Ни коње ни псе не чека боља судбина. Оног дана када твоји снажни мишићи изгубе снагу, тебе ће, Боксере, господин Џонс послати у кланицу, где ће те заклати и од тебе скувати храну за лисичаре. Што се тиче паса, када остаре и изгубе зубе, Џонс им завеже око врата циглу и удави их у најближој бари. 112 / Савремена књижевност


Ралф Стедман, Џорџ Орвел (1996)

Ed

uk a

pr om

o

Зар није онда, другови, кристално јасно да све невоље овог живота проистичу из тираније људских бића? Једино ако се ослободимо човека, производ нашег рада припашће нама. Скоро преко ноћи можемо да постанемо богати и слободни. Шта треба да се ради? Ноћу и дању, душом и телом, радимо на томе да збацимо људску расу! Другови, моја порука вам је: Побуна! Ја, додуше, не знам када ће доћи до побуне, то може бити за недељу дана или за стотину година, али знам, поуздано, као што видим ову сламу под својим ногама, да ће правда пре или касније славити победу. Размислите, другови, о свом животу и о овоме што сам вам рекао. И, а то је најважније, пренесите моју поруку онима који долазе после вас, како би се будуће генерације бориле до коначне победе. Не заборавите, другови, да морате да останете одважни до краја. Ништа не сме да вас скрене с правог пута. Немојте да слушате када вам буду говорили да Човек и животиње имају заједничке интересе, да напредак једних представља и напредак других. Све је то лаж. Човек гледа једино своје интересе. Зато нека међу нама животињама влада савршено јединство и савршено другарство у борби. Сви људи су непријатељи. Све животиње су другови.” У том моменту настаде страховита бука. Док је Мајор још говорио, четири велика пацова су испузила из својих рупа и слушала га седећи на задњим ногама. Изненада их приметише пси и само захваљујући томе што су брзо јурнули у рупе, пацови су спасли своје животе. Мајор подиже ногу тражећи тишину. „Другови”, рече, „овај случај се мора решити. Да ли су нам неприпитомљене животиње, као што су пацови и зечеви, пријатељи или непријатељи? Стављам то питање на гласање: да ли су пацови наши другови?” Гласало се одмах и надмоћном већином је било одлучено да су пацови другови. Само се четворо није сложило, три пса и мачка, за коју се касније открило да је гласала за обе стране. Мајор настави: „још нешто желим да вам кажем, у ствари само да поновим: упамтите заувек да је непријатељство према Човеку и свему његовом – наша дужност. Ко год има четири ноге, или крила, тај је пријатељ. И запамтите такође, да у борби против Човека не смемо да спаднемо на то да личимо на њега. Чак и кад га победите, немојте усвојити његове пороке. Ниједна животиња никада не сме да живи у кући, спава у кревету, носи одећу, пије алкохол, пуши, поседује новац или постане трговац. Све Човекове навике су грех. И што је најважније, ниједна животиња не сме да тлачи другу животињу. Слаби или јаки, паметни или припрости, сви смо ми браћа. Ниједна животиња никада не сме да убије другу животињу. Све животиње су једнаке. А сада, другови, да вам испричам свој сан од прошле ноћи. Тај сан не могу да вам опишем. Сањао сам како ће изгледати Земља када нестане Човек. Сан ме подсетио на нешто што сам давно заборавио. Пре много година, док сам још био мало прасе, моја мајка Џорџ Орвел / 113

Илустрација за књигу Животињска фарма, Ралф Стедман (1996)


и друге крмаче често су певале стару песму којој су знале само мелодију и прве три речи. У детињству сам знао ту мелодију, али сам је већ одавно заборавио. Међутим, прошле ноћи поново ми се јавила у сну. Штавише, наврле су ми у сећање речи те песме, речи за које сам сигуран да су генерацијама биле заборављене, а које су животиње певале од давнина. Сада ћу, другови, да вам отпевам ту песму. Стар сам и глас ми је промукао, али, када вас научим мелодију, ви ћете је певати боље. Зове се ’Животиње Енглеске’.” Стари Мајор прочисти грло и запева. Као што је сам рекао, глас му је био промукао, али је певао прилично добро, а и мелодија је била живахна. Речи су гласиле овако: Весело ће блистати поља Енглеске, Бистрије ће бити њене воде, Још слађе дуваће поветарци Тог дана кад се домогнемо слободе.

Пре или касније доћи ће дан, Тиранин Човек збачен ће бити, И по плодним пољима Енглеске Само ће животиње газити.

Том дану сви морамо да стремимо, И ако умремо пре него сване, Краве и коњи, гуске и ћурке Зарад слободе не штедимо ране!

pr om

o

Животиње Енглеске, животиње Ирске, Животиње свих земаља и клима, Почујте моју радосну поруку О будућности златној која је пред нама.

Нестаће брњице с наших њушки, И амови с наших грбача Ђем и мамуза ће заувек зарђати као да никад није било корбача!

Животиње Енглеске, животиње Ирске, Животиње свих земаља и клима, Почујте добро и поруку ширите О златном добу које је пред нама!

uk a

Те слике обиља ум не може да се докопа пшенице и јечма, сена и зоба, Детелина, пасуљ и сочна репа Све биће наше кад дође то доба.

Ed

Песма је одушевила животиње и пре него што је Мајор завршио, оне му се придружише. Мелодију и понеку реч упамтиле су чак и најглупље, а паметније, као што су свиње и пси, научиле су за неколико минута целу песму напамет. А онда после неколико покушаја, по целој фарми се одлучно и јединствено заори „Животиње Енглеске”. Краве су мукале, пси завијали, овце блејале, коњи рзали, патке квакале. Толико су биле одушевљене песмом, да су је отпевале пет пута заредом, а можда би тако и наставиле целу ноћ да их Џонс није прекинуо. Бука је, наиме, пробудила господина Џонса, који скочи из кревета уверен да се у дворишту налази лисица. Зграби пушку, која је увек стајала у углу спаваће собе, и припуца у мрак. Меци се забише у зид амбара и састанак се нагло прекине. Животиње су се разбежале на своја места за спавање. Птице су одскакутале у своја легла, животиње полегале у сламу, и у трену је цела фарма пала у сан.

Илустрацијe ликова Животињске фарме, Џонатан Џедвик

Превео Зоран Јефтић 114 / Савремена књижевност


РАЗГОВОР О ТЕКСТУ

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

pr om

o

Укратко испричај о чему је реч у првом поглављу. Опиши лик Старог Мајора. Објасни зашто га животиње слушају с пажњом. Опиши животиње које се апострофирају именом. За које би се карактере могло рећи да су типски? Кога оне представљају? Анализирај говор Старог Мајора и издвој најважније мисли. Образложи његове тезе и аргументацију. Објасни како је у његовом говору представљен човек, а како он види положај животиња. Како је интониран његов говор? Којим се животињама директно обраћа? Од какве је важности његов сан? Зашто је важна песма? О чему она говори? Како је прихватају остале животиње? На основу сопственог претходног знања закључи којој врсти припада Мајоров говор, а којој песма коју певају? Објасни алегорију која се уочава већ у првом поглављу Животињске фарме. Образложи жанровско одређење које је дао сам аутор (бајка).

► Прочитајте роман Животињска фарма и организујте се за групни рад, према истраживачким задацима.

uk a

1. Изложите фабулу романа. Испричајте како су текла ваша размишљања током читања и опишите сопствени хоризонт очекивања. У којој мери сте поверовали да ће побуна уродити плодом и да ће животиње остварити свој сан? Ако сте унапред знали да неће успети у свом подухвату, образложите на основу чега сте то очекивали.

Ed

2. Опишите како је човек (и Човек) приказан. Објасните његову непријатељску функцију. 3. Анализирајте ликове Старог Мајора и Наполеона. Објасните симболику њихових имена. Образложите разлику између ауторитативности и ауторитарности. Посебну пажњу посветите односу животиња према Наполеону и његовом ословљавању (наш Вођа, друг Наполеон, Отац свих животиња, Ужас човечанства, Заштитник овчјег тора, Пријатељ пачића и сл.). Какву улогу у његовом уздизању имају свиње? Које историјске личности он симболизује?

4. Анализирајте ликове осталих животиња. Образложите функцију и симболику Сноубола, магарца Бенџамина, коња Боксера, припитомљеног гаврана Мозеса. Истражите улогу и симболичко значење врста животиња: свиња, кокоши, оваца, паса. Којим животињама се најлакше управља? Кога оне симболизују? Уочите и објасните елементе сатиричке басне. 5. Објасните симболику ветрењаче и њене градње. 6. Истражите како је Орвел приказао моћ језика. Анализирајте говоре, манифесте (прогласе), пароле, наметање, прихватање, мењање и кршење проглашених правила. Објасните појмове манипулација и демагогија. 7. Анализирајте како се утопијски сан о лепшој будућности преокренуо у дистопијску стварност у роману. Издвојте особине личности и механизме деловања који су ка томе водили и то омогућили. Објасните појмове алегорија, тоталитаризам, утопија и дистопија (антиутопија, негативна утопија). Образложите главне идеје Орвеловог романа. Џорџ Орвел / 115


(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

ИЗ

pr om

Никада немојте користити метафору, поређење или неку другу стилску фигуру коју сте навикли да срећете по штампи.

Никада немојте користити дугачке речи тамо где могу стајати и краће. Ако постоји могућност за скраћење речи, увек је скратите. Никад немојте користити пасив ако можете актив. Никада немојте користити стране изразе, научне термине или жаргон ако можете да се сетите одговарајућег енглеског еквивалента из свакодневице. Боље прекршите било које од ових правила него да одвалите неку потпуну глупост.

o

Сваки редак озбиљнога рада који сам написао од 1936. био је написан непосредно или посредно, против тоталитаризма, а за демократски социјализам како сам га схватао. *  У есеју „Политика и енглески језик” Орвел пише о важности јасног језика, истичући како нејасно писање може да постане средство опасне политичке манипулације. Писцима препоручује шест правила којима се треба руководити при писању:

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

Ed

uk a

Алегорија (гр. allegoria – пренесен говор) – стилска фигура заснована на измени непосредног значења представе, слике, појма, или пак читавог књижевног дела према начелима сличности. Алегорија каже једно а значи друго, и у њој се могу препознати два значења: дословно и пренесено. У античкој реторици алегорија означава метафорично значење целе реченице, насупрот метафори, која се односи на пренесено значење само једне речи. Способност алегорије да измењено значење шири са речи на реченице, односно на читаво уметничко остварење, чини од ње не само технику или поступак већ и засебан књижевни облик. Шире узев, алегорија се може применити на само један исказ, читаву причу, заплет, карактере, на целу радњу или на њен амбијент, пејзаж. Многи су жанрови утемељени у алегорији, попут параболе, сатире, басне, миракула, мистерије и сличних. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Џорџ Орвел (1940)

Антиутопија (гр. anti – супротно; utopia – место) – књижевна дела (романи), укључујући и научну фантастику, у којима се за разлику од утопије, која описује идеално или савршено друштво, приказује најнеповољнији могући политички и друштвени систем, углавном смештен у будућност. Родоначелник жанра био је уједно и његов први аутор, Јевгениј Замјатин, у роману Ми (1920). [...] Антиутопија добрим делом почива и на антрополошком песимизму (рецимо у роману Слепило Жозеа Сарамага), будући да истражује негативне особине које човек испољава у кризним тренуцима. Упркос свему томе, идеја да ће увек бити људи који не желе да пристану на потлаченост и који су довољно јаки да се супротставе 116 / Савремена књижевност


насиљу државе и владара – у основи изражавају веру у људски род. Осим већ наведених дела, у најпознатија остварења антиутопије спадају и Врли нови свет О. Хакслија, 1984. Џ. Орвела, Господар мува В. Голдинга, Слушкињина прича М. Атвуд, али и нека врста њене пародије и сатире савременог доба каква је књига Москва 2042 Владимира Војновича. Антиутопија је имала своје поклонике и међу српским приповедачима, од којих се посебно издваја Борислав Пекић (Беснило, Атлантида, 1999). Антиутопија се још назива и негативна утопија или дистопија (лоше место). (Из Речника књижевних термина Тање Поповић, прилагођено) О ЈЕЗИКУ

Као што је придев кафкијански настао да обележи свет какав упознајемо у Кафкином делу, тако је настао израз орвеловски или орвелијански – да би означио дистопијску слику света какву упознајемо читајући Орвелову прозу, поготову његов чувени роман Хиљаду деветсто осамдесет четврта (или: 1984.). Од када се појавио па све до данас овај Орвелов роман као да постаје све актуелнији у разним сферама глобалног живљења, често се апострофира и цитира, а широку популарност стекао је преко филма и музике (реферисањем на одређене елементе). Један од првих и најпопуларнијих ТВ ријалити програма Велики Брат (према Орвеловом: Велики Брат те посматра) позајмљује концепт по ком је група људи затворена у одређеном простору, а све време их снимају камере.

uk a

pr om

o

Политички хаос је повезан са пропадањем језика. Човек би можда могао направити неко побољшање уколико почне са причом. […] Свако питање је политичко, а сама политика је гомила лажи, избегавања, глупости, грешака и шизофреније. Када је општа атмосфера лоша, и језик ће патити. […] Већина оних који се иоле баве енглеским језиком признаће да је он тренутно у лошем стању, и углавном се претпоставља да својим свесним напорима ми не можемо урадити ништа поводом тога. Наша цивилизација је декадентна, па и наш језик – како се каже – неизбежно мора делити исту судбину. Стога испада да је свака борба против злоупотребе језика само сентиментални архаизам, нешто попут фаворизовања свећа у односу на електричну енергију или комфора такси возила у односу на авион. Испод овога лежи полусвесно веровање да је језик настао природно, а не да је инструмент који ми обликујемо према сопственим потребама.

ЗАНИМЉИВОСТИ

(Џорџ Орвел, Политика и енглески језик)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

[...] утопија може да постоји само ако – или управо зато што – време онакво какво познајемо и замишљамо – не постоји. Ако би време постојало, онда би утопија – као идеја и као књижевни жанр о бољем, савршенијем и праведнијем друштву – била немогућа. Управо чињеница да утопија и њена зла посестрима дистопија опседају људски род од најранијих освита цивилизације све до данашњих дана сведочи о исконској потреби човека да пренебрегне датости времена и простора и закорачи у безвремено царство слободе. (Зорица Ђерговић Јоксимовић, „Утопија у времену, време у утопији”)

Џорџ Орвел / 117


Анимирани филм Животињска фарма (1954)

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Задатак за групни рад: 1. Погледајте анимирани филм Животињска фарма из 1954. године. Упоредите сценарио филма са Орвеловим романом. Обратите пажњу на то како се филм завршава и продискутујте о таквом решењу. Процените естетску вредност филма. 2. Погледајте дугометражни филм Животињска фарма из 1999. године и продискутујте о томе како је филмским језиком исприповедан Орвелов роман. 3. Истражите колико је Орвелов роман присутан на позоришној сцени. Размислите о могућности сопствене драматизације Животињске фарме. Уколико имате интересовања и могућности, адаптирајте овај роман за школску сцену.

https://youtu.be/TLrxWFab_pA

Филм Животињска фарма (1999)

https://youtu.be/cGzRf0Ow1qU

o

Илуструј једну сцену из романа Животињска фарма. Орвелова Животињска фарма обично се у тумачењима повезује са стаљинизмом и Совјетским Савезом, а у извесној мери и са Хитлером и нацизмом. У корелацији са наставом историје истражи у чему би се могле повући паралеле између слике власти у Орвеловом делу и тоталитарних система. Објасни шта значи тоталитарно друштво и издвој у чему се састоје Орвелова критичка (сатиричка) оштрица и његов друштвени ангажман. Уколико владаш енглеским језиком, прочитај Орвелов предговор Животињској фарми и изложи у тезама о чему писац у њему говори. Прочитај Орвелов роман 1984. или неки други дистопијски роман по сопственом избору и прикажи га у оквиру редовне или додатне наставе.

pr om

Орвелов предговор Животињској фарми (на енглеском језику)

uk a

http://home.iprimus.com.au/korob/ Orwell.html

Ed

СИНТЕЗА

Џорџ Орвел, Животињска фарма, превод Зоран Јефтић, Београд: Библиотека Новости, 2004. Džordž Orvel, Politika i engleski jezik, prevod s engleskog Aleksandar Nedeljković, Beograd: Fakultet za medije i komunikacije, 2019. Zorica Đergović Joksimović, „Utopija u vremenu, vreme u utopiji”, u: Aspekti vremena u književnosti (ur. zbornika dr Lidija Delić), Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2012, str. 367–382. Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos Art/ Edicija, 2010.

Џорџ Орвел (1903–1950)

Утемељивач дистопијског жанра Роман Хиљаду деветсто осамдесет четврта (1949) Атрибут орвеловски (и орвелијански)

118 / Савремена књижевност

ЖИВОТИЊСКА ФАРМА (1945) роман, алегорија, антиутопија (дистопија)


Хорхе Луис Борхес Врт са стазама које се рачвају Кључне речи: Борхес, лавиринт, приповетка, магични реализам, библиотека, постмодернизам, метафикција, интертекстуалност.

Хорхе Луис Борхес (1899–1986), аргентински писац, један је од најутицајнијих књижевника XX века. Писао је поезију, приповетке и есеје. Бавио се и преводилачким радом (први превод, Вајлдовог Срећног принца, објавио је са девет година). Учествовао је у формирању авангардног покрета под називом ултраизам. Велики преокрет у Борхесовом стварању, али и у рецепцији његових дела, означен је појавом приповедних збирки Маштарије и Алеф. Сматра се оснивачем латиноамеричке фантастике. Био је један од централних аутора часописа Sur (Југ). Пресудан је његов утицај на многе, поготово на хиспаноамеричке писце, као што су Хулио Кортасар или Карлос Фуентес. Међу нашим писцима „борхесовцима” налазе се, између осталих, Данило Киш и Милорад Павић. Значајна дела: Жудња за Буенос Ајресом, Општа историја бешчашћа, Маштарије, Алеф, Књига о измишљеним бићима, Врт са стазама које се рачвају, Књига од песка и др.

o

 Пред тобом је приповетка „Врт са стазама које се рачвају” („Врт са разгранатим стазама”) из збирке Маштарије. Приповедач је Ју Цун, немачки шпијун током Првог светског рата. Јунак је у бекству од Ирца Мадена, енглеског шпијуна, и доспева до Стивена Алберта, синолога. Читава приповетка исприповедана је као загонетка, чије ћемо разрешење схватити тек у последњем пасусу.

pr om

Викторији Окампо

Ed

uk a

На страници 242. своје Историје европског рата, Лидел Харт пише да је офанзива тринаест британских дивизија (уз подршку хиљаду четири стотине артиљеријских оружја), на линији Сер-Монтобан, планирана за двадесет и четврти јули 1916, морала бити одложена за двадесет девети ујутру. Ово кашњење – безначајно, рекло би се – изазвали су (бележи капетан Лидел Харт) жестоки пљускови. Следећа изјава, коју је издиктирао а затим прочитао и потписао доктор Ју Цун, некадашњи професор енглеског на Hochschule у Цингтаоу, баца на цео случај неслућено светло. Недостају прве две странице. „...и тад спустих слушалицу. Само тренутак касније препознао сам глас који је одговорио на немачком. Беше то глас капетана Ричарда Медена. Меденово присуство у стану Виктора Рунеберга значило је да је нашим напорима и – што ми се тада учинило, или ми се барем морало учинити мање важним – нашим животима одзвонило. Значило је то да је Рунеберг био ухапшен, или убијен*. Пре но што се спусти ноћ, и мене је чекала иста судбина. Меден није знао за милост. Тачније, прилике су га учиниле неумољивим. Зар да он, Ирац под енглеском заставом, оптужен за млакост, можда чак и за издају, више него захвално не искористи Шансу, која му је готово чудом пружена, да открије, ухапси, а можда и убије два агента Немачког царства? У собу сам се попео у шест; закључао сам врата, што је чиста бесмислица, и пружио се полеђушке на уски гвоздени кревет. Кроз прозор видех познате ми кровове и мутно поподневно сунце. Учинило ми се невероватним да ће управо тај дан, без икаквих наговештаја или знакова, бити дан моје неумитне смрти. Зар ћу и поред свог почившег оца, и упркос чињеници да сам детињство провео у симетричном врту Хаи Фенга, заиста морати да умрем, и то баш сада? Помислио сам да се појединцу све дешава управо, управо * Ова је претпоставка одурна и будаласта. Пруски шпијун Ханс Рабенер, alias Виктор Рунеберг, потегао је аутоматски пиштољ на капетана Ричарда Медена, који је доносио налог за хапшење. Овај му је, у самоодбрани, задао ране које су га касније коштале живота. (Белешка приређивача.)

Хорхе Луис Борхес / 119


uk a

pr om

o

у овом часу. Толико је већ векова протекло, а догађаји се одвијају једино у садашњем тренутку; безброј је људи у ваздуху, на земљи и на мору, а опет, све што се уистину дешава, дешава се баш мени... Из ових заблуделих мисли тргло ме је готово несносно подсећање на коњасто Меденово лице. Распет између мржње и ужасног страха (сад без зазора смем да говорим о страху, сада кад сам успео да преварим Ричарда Медена, док жељно ишчекујем да ми намакну омчу око врата), пало ми је на памет да тај разуздани и несумњиво пресрећни ратник и не сања да поседујем Тајну. Тачан назив места изнад реке Анкре, на којем ће бити стационирана нова база британске артиљерије. Једна птица запара сиво небо, и ја је, склопљених очију, замислих најпре као аероплан а потом и као целу ескадрилу (на француском небу), како стрмоглавим бомбама сравњује артиљеријски парк са земљом. Кад би ми само пошло за руком да, пре но што ми тане пробије грло, некако довикнем то име онима у Немачкој... Али нејак је мој глас за тако нешто. Ста да учиним да допре до Вођиних ушију? До ушију тог оболелог и омраженог човека, који о мени и Рунебергу зна тек толико да се налазимо у Стафордшајру и који у својој суморној берлинској канцеларији не престаје да листа новине, нестрпљив да чује наше вести... Рекох наглас: Нема ми друге него да бежим. Усправио сам се нечујно, у беспотребној, потпуној тишини, као да ме Меден већ вреба. Нешто ме натера – можда потреба да себи недвосмислено покажем да сам остао без пребијене паре – да претресем по џеповима. Нашао сам управо оно што сам знао да ћу наћи. Амерички сат, поникловани ланац, четвртасти новчић, свежањ компромитујућих али сада већ бескорисних кључева Рунеберговог стана, бележницу, писмо које сам решио сместа да уништим (што нисам учинио), лажни пасош, једну круну, два шилинга и неколико пенија, мастиљаву оловку, марамицу, револвер с једним метком. Противно здравој памети, узех га у руку и одмерих га, да се охрабрим. Помислих, узгред, да се пуцањ из пиштоља може надалеко чути. Требало ми је десет минута да план до танчина разрадим. У телефонском именику пронашао сам име једине особе кадре да пренесе обавештење: живела је у предграђу Фентона, на непуних пола сата возом. Кукавица сам, јесам. То кажем сада, кад сам остварио план за који нико не може рећи да није опасан. Знам, његово извршење било је ужасно. Али не, нисам то учинио због Немачке. Није ме брига за варварску земљу због које сам се морао срозати да будем шпијун. Осим тога, познајем једног човека из Енглеске – човека скромног – који по мени није ништа мањи од Гетеа. Нисам с њим разговарао ни читав сат, али за то време он уистину беше Гете... Учинио сам то јер сам осећао да Вођа презире припаднике моје расе – све оне небројене претке који се у мени стичу. Хтео сам да му докажем да и један Жути може његову војску избавити из невоље. Но, морао сам да бежим од капетана. Постојала је могућност да сваког тренутка на вратима зачујем његово куцање или глас. Оденуо сам се нечујно, поздравио се са властитим одразом у огледалу, потом сишао, осмотрио, и закорачио на мирну улицу. Железничка

Ed

мастиљава оловка – или тинтана оловка: оловка чији запис не може да се брише уколико се њен графит овлажи, те делује као мастило (тинта); служила је да замени писање мастилом (пенкалом).

120 / Савремена књижевност


Ed

uk a

pr om

o

станица није била далеко, но проценио сам да није згорег сести у кола. Закључио сам да се тако мање излажем опасности да ме неко препозна; стоји и да сам се на пустој улици осећао бескрајно повредљив и уочљив. Сећам се да сам возачу рекао да се заустави нешто испред главног улаза. Из кола сам намерно изишао полако, готово с напором; пут ме је водио у село Ешгров, али сам карту купио за једну станицу даље. Воз је кретао за неколико минута, у осам и педесет. Пожурих; следећи полази у пола десет. На перону није било малтене никог. Прођох кроз вагоне: сећам се неколико сељака, жене у црнини, младића који је задубљено Читао Тацитове Анале, једног рањеног и срећног војника. Вагони се најзад померише с места. Препознадох човека који је узалуд трчао до краја перона. Беше то капетан Ричард Меден. Изнемогао и укочен од страха, шћућурио сам се на другом крају седишта, што даље од опасног прозора. Изнемоглост се затим преобратила у готово одурно задовољство. Рекох у себи да је наш двобој већ почео и да сам прву рунду добио, осујетивши, макар само на четрдесет минута, и макар једино игром случаја, напад свог противника. Закључио сам и да та тричава победа предсказује коначну победу. Закључио сам уз то да ова прва и није тако безначајна, будући да бих без те драгоцене предности у времену коју ми је подарио возни ред већ био ухапшен, или мртав. Закључио сам (једнако изврћући чињенице) да та кукавна радост несумњиво говори у прилог мојој способности да тај неизвесни подухват успешно окончам. Из те слабости црпео сам снагу која ме до краја неће напустити. Предвиђам да ће се човек сваким даном подухватати све суровијих подухвата; ускоро ће постојати једино р атници и разбојници; ово им је мој савет: Извршилац окрутног дела треба унапред да га замисли као свршен чин, да себи наметне будућност неопозиву попут прошлости. Тако сам и сâм поступио, испраћајући погледом, погледом покојника, свој можда последњи дан, дочекујући примицање последње ноћи. Воз је глатко клизио кроз дрвореде јасенова. Зауставио се, наизглед усред поља. Нико није узвикнуо име станице. Ешгров?, упитах дечицу на перону. Ешгров, одговорише. Сиђох. Једна једина лампа осветљавала је перон, дечја лица остадоше у сенци. Један ме дечак упита: Идете код професора Стивена Алберта? Други, не сачекавши одговор, рече: Кућа му је прилично далеко, али се нећете изгубити ако кренете овим путем лево, и ако на сваком наредном раскршћу такође будете скретали налево. Добацих им новчић (последњи), сиђох низ неколико камених степеница и обрех се на осамљеном путу који се лагано спуштао. Беше то обичан земљани пут; изнад њега, кроз преплетено грање, ниски округли Месец као да ме је пратио. На тренутак ми паде на памет могућност да је Ричард Меден некако могао прозрети моју очајничку намеру. Одмах сам, међутим, схватио да то није могућно. Савет да увек скрећем налево подсети ме на уобичајени поступак при откривању средишњег дворишта у извесним лавиринтима. Донекле се разумем у лавиринте: нисам узалуд праунук Цуи Пена, намесника Јунана, који се одрекао овоземаљске власти како би написао Хорхе Луис Борхес / 121


Ed

uk a

pr om

o

роман разуђенији од Хунг Лу Менга, и саградио лавиринт у којем би се сви изгубили. Посветио је тим несагласним замислима тринаест година, и да тад није погинуо од руке извесног туђинца, роман не би остао збркан а лавиринт би неко без сумње пронашао. Под енглеским дрвећем размишљао сам о том изгубљеном лавиринту и замишљао како се нетакнут и савршен издиже на тајанственом врху какве планине, или га себи представљао прекривеног пиринчаним пољима или водом, не више коначног, састављеног од осмоугаоних павиљона и стаза које одводе на сопствени почетак, већ од река, читавих области и краљевина... Замишљао сам лавиринт над лавиринтима, вијугави лавиринт који би у свом ширењу обухватио чак и звезде. Понесен овим измаштаним призорима, заборавих на своју судбину прогоњеног. Неко време осећао сам се као апстрактни посматрач света. Пространи, живописни предели, Месец и последњи изданци дневне светлости учинили су своје, баш као и низбрдица, која ми напросто није дала да се уморим. Вече беше присно, бескрајно. Пут се спуштао и рачвао, сада већ међу неразазнатљивим ливадама. Некаква продорна музика налик на низање слогова допирала би до мене и удаљавала се с налетима ветра, затомљена лишћем и даљином. Помислих да човек може замрзети друге људе, или други тренутке других људи, али не и одређену земљу: не може се бити непријатељ свицима, речима, вртовима, воденим токовима, заласцима сунца. Утом стигох до једне зарђале капије. Кроз решетке назрех дрворед и некакав павиљон. Управо тада разумедох две ствари, једну баналну, другу готово невероватну: музика је допирала из павиљона, и била је кинеска. Отуда ме је прожела без по муке, несвесно. Не сећам се јесам ли продрмао звоно, притиснуо дугме, или се огласио тапшањем. Пискутава музика једнако се настављала. Међутим, некакав фењер поче се издвајати међу обрисима усамљене куће: док се примицао, тај папирнати фењер у облику добоша и месечасте светлости на тренутке би шпартала или поништавала стабла дрвећа. Носио га је један висок човек. Не видех му лице, светлост ме је заслепљивала. Отворио је капију и лагано на мом језику изговорио: – Видим да је милостивом Хси Пенгу стало да ублажи моју самоћу. Ви бисте несумњиво да видите врт? Присетих се да то беше име једног нашег конзула и збуњено понових: – Врт? – Врт са стазама које се рачвају. Нешто се узбурка у мом сећању, те изговорих, несхватљиво самоуверен: – Врт мог претка Цуи Пена. – Вашег претка? Вашег уваженог претка? Само напред, уђите. Влажна стаза врлудала је попут оних из мог детињства. Стигосмо у библиотеку с књигама са Истока и са Запада. Препознадох неколико томова у жутом свиленом повезу. Били су то рукописи Изгубљене енциклопедије, чији је приређивач био трећи цар Пресветле династије, а која никад није штампана. Грамофонска плоча вртела се поред једног брон122 / Савремена књижевност


синолог – научник који се бави синологијом, проучавањем кинеског језика и културе. диван – софа или кауч.

Ed

uk a

pr om

o

заног феникса. Сећам се и вазе из ружичастог раздобља и једне друге, неколико векова старије, плаве боје коју су наши мајстори преузели од персијских грнчара... Стивен Алберт посматрао ме је с осмехом на лицу. Био је (како сам већ рекао) изразито висок, оштрих црта лица, сивих очију и сиве браде. Нешто је на њему подсећало на свештеника, али и на морнара; касније ми је испричао да је као мисионар боравио у Тиенцину „пре покушаја да постане синолог”. Седосмо: ја на један дугачак, низак диван, он леђима окренут прозору и високом округлом сату. Израчунах да мом прогонитељу, Ричарду Медену, треба најмање још један сат да ме стигне. Моја неопозива одлука могла је да причека. – Чудесна је била Цуи Пенова судбина – рече Стивен Алберт. – Намесник у родној области, врстан познавалац астрономије, астрологије и неисцрпног тумачења канонских књига, шахиста, чувени песник и калиграф: све то напустио је како би сачинио књигу и лавиринт. Одрекао се задовољстава тлачења, дељења правде, никад празне постеље, гозби, чак и учености, тринаест година повучено је живео у Павиљону Прозирне Самоће. После његове смрти, наследници затекоше тек збркане рукописе. Породица је, као што вам је можда већ познато, хтела да их спали; међутим, извршилац његове воље – један таостички или будистички монах – упорно је захтевао да буду објављени. – Ми, од лозе Цуи Пена – одговорих – и даље проклињемо тог монаха. Објављивање је било равно безумљу. Књига представља неразговетну гомилу противречних забележака. Једном сам је прегледао: у трећем поглављу јунак умире, у четвртом је жив. Што се пак тиче друге Цуи Пенове замисли, његовог Лавиринта... – Ево Лавиринта – рече – показујући ми на повећи лакирани секретер. – Лавиринт од слоноваче! – узвикнух. – Мајушни лавиринт... – Лавиринт симбола – исправи ме он. – Невидљиви лавиринт времена. Мени, варварском Енглезу, пало је у удео да откријем ту привидну загонетку. После више од сто година, појединости су отишле у неповрат, али није тешко претпоставити шта се догодило. Биће да је Цуи Пен једног дана рекао: Повлачим се да напишем књигу. А другог: Повлачим се да саградим лавиринт. Сви су замислили два дела; никоме ни на памет није пало да би књига и лавиринт могли бити једно те исто. Павиљон Прозирне Самоће уздизао се можда у средишту каквог врта са изукрштаним стазама; та чињеница могла је навести на помисао о стварном лавиринту. Цуи Пен је умро; нико на његовим пространим поседима није наишао на лавиринт; замршеност његовог романа навела ме је да претпоставим да је лавиринт, у ствари, ово. Тачно решење проблема омогућиле су ми две околности. Прва је била необично предање по којем је Цуи Пен замислио да начини, строго узев, бескрајни лавиринт. Друга, одломак из писма које сам открио. Хорхе Луис Борхес / 123

секретер – писаћи сто; собни ормарић са покретном плочом за писање, која се отвара и поставља у хоризонтални положај.


Морис Корнелис Ешер, Вавилонска кула (1928)

Ed

uk a

гримизан – јаркоцрвен, пурпуран.

pr om

o

Алберт устаде. На неколико тренутака окрену ми леђа; отвори фиоку на црном позлаћеном секретеру. Вратио се држећи у руци лист папира, некада гримизан а сада ружичаст, истањен и издељен на коцкице. Углед Цуи Пена као калиграфа био је оправдан. Прочитах са неразумевањем, грозничаво, речи које је брижљивом четкицом исписао човек моје крви: Остављам различитим будућностима (не свим) свој врт са стазама које се рачвају. Ћутке вратих лист папира. Алберт настави: – И пре но што сам дошао до овог писма, питао сам се на који би то начин једна књига могла бити бескрајна. Једини поступак који ми је пао на памет било је исписивање цикличног, кружног тома. Његова последња страница била би истоветна првој, уз могућност да се настави у недоглед. Сетио сам се и оне вечери, негде у средини Хиљаду и једне ноћи, када краљица Шехерезада (помоћу чаробне расејаности преписивача) почиње дословце да прича причу Хиљаду и једне ноћи, ризикујући тако да се нађе управо у ноћи у којој је прича, и тако у бескрај. Замислио сам и једно платонско, наследно дело, преношено с оца на сина, у којем би сваки следећи појединац додавао по једно поглавље или пажљиво преправљао страницу својих предака. Та су ми нагађања донекле дошла као разбибрига; учинило ми се, међутим, да ни приближно не одговарају Цуи Пеновим противречним поглављима. Рукопис из Оксфорда, који сте управо видели, дочекао сам у стању растројености. Застао сам, природно, код реченице: Остављам различитим будућностима (не свим) врт са стаз.ама које се рачавају. Разумео сам готово истог трена; врт са стаз. ама које се рачвају заправо је несређени роман; израз разним будућностима (не свим) наговестио ми је слику рачвања у времену а не у простору. Поновно читање целог дела потврдило је ову теорију. У свим измаштаним текстовима, кад год се неки лик суочи с више могућности, по правилу се опредељује за једну и одбацује друге; у свом готово неразмрсивом тексту, Цуи Пен се опредељује – и то у исти мах – за све могућности. На тај начин он ствара различите будућности и различита времена, који се такође умножавају и рачвају. Отуда противречности у роману. Фанг, на пример, поседује једну тајну; неки незнанац му закуца на врата; Фанг одлучује да га убије. Наравно, постоји више могућних расплета: Фанг може да убије уљеза, уљез може да убије Фанга, обојица могу да се спасу, обојица да погину, итд. У делу Цуи Пена, сви се ти расплети дешавају; сваки представља полазиште за наредна рачвања. Каткад се стазе у том лавиринту споје: тако, на пример, ви долазите у ову кућу, али у једној од могућних прошлости ви сте ми непријатељ, у другој, пријатељ. Уколико

124 / Савремена књижевност


Ed

uk a

pr om

o

прихватате мој непоправљиви кинески изговор, могли бисмо прочитати неколико страница. У блештавом кругу лампе, његово лице несумњиво беше лице старца, али с нечим непоколебљивим, чак бесмртним у изразу. Лагано и разговетно прочитао је две верзије једног истог епског догађаја. У првој, нека војска креће у бој преко голетне планине; ужас пред камењем и тамом побуди у војницима осећање ништавности живота, због чега су без по муке извојевали победу; у другој верзији, иста војска пролази кроз палату у којој се пирује; ватрени окршај изгледа им као наставак светковине те и они успевају да победе. Ја сам с дужним поштовањем одслушао ове давнашње маштарије, налазећи да је, заправо, достојнија живљења чињеница да их је осмислио неко моје лозе и да их сада преда мном оживљава човек из једног далеког царства, усред моје очајничке пустоловине, на једном острву на Западу. Памтим да се последње речи у обема верзијама понављају попут какве свете заповести: Тако војеваху јунаци, са спокојем у часном срцу, силовита мача, одлучни да убију и да погину. Од тог тренутка, осетих око себе и у тмини свога тела невидљиво, неопипљиво навирање. Није то било навирање противстављених, упоредних и напослетку укрштених војски, већ једно недокучиво, дубље комешање које су оне, у неку руку, наговестиле. Стивен Алберт настави: – Не верујем да се ваш дични предак доконо поигравао варирањем. Чини ми се неприхватљивим да је тринаест година жртвовао бескрајном извођењу некаквог реторичког експеримента. У вашој земљи роман слови за нижи род; у оно доба су га презирали. Цуи Пен је свакако био генијални романописац, али у исти мах и човек од пера који у себи свакако није видео искључиво романописца. Сведочења његових савременика јасно указују – а он то својим животом довољно потврђује – на његове метафизичке, мистичке наклоности. Филозофске опречности чине добар део његовог романа. Знам да га је од свих проблема највише мучио и заокупљао бездани проблем времена. А опет, то је проблем који се на страницама Врта уопште не помиње. Чак ни реч време није употребљена. Како ви објашњавате то намерно изостављање? Предложих различита решења, сва до једног недостатна. О сваком смо расправљали; на крају ми Стивен Алберт рече: – У загонетки чија је тема шах, која се реч једина не сме употребити? Замислих се на тренутак па одговорих: – Реч шах. – Управо тако – рече Алберт. – Врт са стазама које се рачвају јесте једна огромна загонетка, или парабола о времену; тај скривени разлог забрањује му да га помиње. Може бити да је управо стално изостављање једне речи и прибегавање неспретним метафорама најизразитији начин да се та реч означи. Управо се том кривудавом путу, на сваком од завијутака свог неуморног романа, приклонио никад непосредни Цуи Пен. Упоредио сам стотине рукописа, исправио грешке настале непажњом преписивача, разазнао план у тој збрци, успоставио, поверовао да сам успоставио првобитни ред, превео читаво дело: сигуран сам да није Хорхе Луис Борхес / 125

Морис Корнелис Ешер, Горе и доле (1947)


Ed

uk a

pr om

o

употребио реч време ни један једини пут. Објашњење је јасно: Врт са стазама које се рачвају представља недовршену, али не и нетачну слику онаквог свемира каквог га је поимао Цуи Пен. За разлику од Њутна и Шопенхауера, ваш предак није веровао у једнообразно, апсолутно време. Веровао је у бескрајне временске низове, у разгранату, вртоглаву мрежу разилазећих, сустичућих и напоредних времена. Та потка различитих времена која се приближавају, рачвају, пресецају, или вековима остају међусобно непозната, обухвата све могућности. У већини тих времена ми не постојимо; у појединим постојите ви али не и ја; у другим ја постојим а ви не; у некима постојимо обојица. У овоме, које ми је додељено благонаклоном игром случаја, ви сте дошли у моју кућу; у другом, ви ме, прошавши најпре кроз врт, затичете мртвог; у трећем, ја изговарам ове исте речи, али ја сам само заблуда, утвара. – У свима њима – прозборих донекле уздрхтао – ја вам пак одајем признање и захвалност што сте обновили Цуи Пенов врт. – Не у свима – промрмља он уз осмех. – Време се стално рачва ка небројеним будућностима. У једној од њих ја сам вам непријатељ. Поново осетих поменуто навирање. Учини ми се да је влажни врт око куће начичкан невидљивим особама. Те особе били смо Алберт и ја, тајанствени, ускомешани и многолики у другим временским димензијама. Подигох очи и лагани кошмар се расплину. У жутоцрном врту стајао је један једини човек; но тај човек беше голем попут кипа, но тај човек који се приближавао стазом беше капетан Ричард Меден. – Будућност се већ обистињује – одговорих – али ја сам вам пријатељ. Могу ли још једном да погледам писмо? Алберт устаде. Онако висок, отвори фиоку у високом секретеру; за тренутак ми окрену леђа. Већ сам био припремио револвер. Опалих крајње усредсређен: Алберт се сруши као свећа, није ни јаукнуо. Кунем се да је његова смрт била тренутна, попут грома. Све остало је нестварно, безначајно. Меден упаде, ухапси ме. Осуђен сам на вешала. Победио сам гнусно: саопштио сам Берлину тајно име града који треба напасти. Јуче су га бомбардовали; прочитао сам о томе у оним истим новинама које су Енглеској претходно предложиле следећу загонетку: ученог синолога Стивена Алберта убио је неки туђин, Ју Цун. Вођа је ту загонетку умео да одгонетне. Он зна да је мој проблем био како да (кроз ратни вихор) укажем на град по имену Алберт и да ми није било друге но да убијем особу под тим именом. Не зна (нико не може да зна) за моје неизмерно кајање и посусталост. Превео Александар Грујичић

РАЗГОВОР О ПРИПОВЕЦИ Поређај догађаје из фабуле у хронолошки низ и објасни како изгледа њен расплет. Одреди у ком моменту почиње приповетка. Зашто је ретроспекција битна за ову врсту приповетке? Размисли и објасни какав се ефекат тиме постиже. Издвој јунаке приповетке па одреди ко су међу њима злочинци, а ко жртве. Шта примећујеш? 126 / Савремена књижевност


ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

ИЗ

uk a

pr om

o

Замисли да је заплет ове приповетке радња крими-филма. Издвој обрте, места изневереног очекивања. Подвуци реченице у којима се говори о лавиринту, том опсесивном Борхесовом мотиву. Шта примећујеш? Како симболика овог мотива кореспондира са фабулом ове приповетке? Предак приповедача и главног јунака, Цуи Пен, није, по речима Стивена Алберта, веровао у апсолутно време, већ у бесконачне временске низове, паралелне димензије стварности. У свакој од њих збивања би се расплела различито захваљујући само једној другачијој одлуци. Објасни мотив врта са стазама које се рачвају у контексту ове идеје. Где јунак проналази врт са стазама које се рачвају, који је сачинио његов предак? Шта у тој књизи јунак схвата? Како се то сазнање рефлектује на његову тренутну ситуацију и шта из те спознаје произлази? Када одговориш на ова питања, моћи ћеш да закључиш о томе коју улогу у овој повести (која постоји у облику текста) има текст који јунак налази. Овај механизам карактеристичан је управо за Борхесову идеју лавиринта – једна идеја отвара врата новим идејама, и те стазе рачвају се бесконачно. Једна књига отвара врата другим књигама и то је у суштини симболике библиотеке у Борхесовом стваралаштву. Књижевност је уметност палимпсеста, свака књига ослања се на неку другу и отвара се ка следећој. Размисли о томе зашто Борхес бира жанр крими-приче да покаже како ова идеја функционише у књижевном тексту.

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Ed

Магични реализам – врста фикције у којој се преплићу реалистичка и фантастичка збивања, а најнеобичнији, мистериозни догађаји, представљени су као део свакодневице. Његовим родоначелницима сматрају се хиспаноамерички писци Габријел Гарсија Маркес (поготово се у контексту магичног реализма често помиње његов роман Сто година самоће) и Хорхе Луис Борхес. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник +

Метафикција – фикција која говори о фикцији, приповедачки поступак при којем се указује на фиктивност самог текста, а често и на његову везу с другим текстовима (интертекстуалност). Интертекстуалност – особина текста заснована на његовој унутрашњој повезаности с другим текстовима. Термин уводи Јулија Кристева: „Сваки текст је конструисан као мозаик цитата; сваки текст усваја и мења неки други. Појам интертекстуалности замењује појам интерсубјективности.” Интертекстуалност подразумева утицаје, везе или свесна ослањања на други текст (нпр. пародија или подражавање). Хорхе Луис Борхес / 127

палимпсест – пергамент с којег је претходно избрисан првобитни текст да би се могао написати други текст; употребом хемијских средстава могуће га је прочитати.


ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

 Данило Киш је тврдио да се читава књижевност дели на „ону пре Борхеса и ону после њега”. Обрати пажњу на то како он у свом есеју објашњава Борхесов однос према документарно-литерарним основама сваког књижевног дела:

ЗАНИМЉИВОСТИ

(Данило Киш, „Фрагменти о Борхесу” у: Складиште)

uk a

Омиљени Борхесови књижевни мотиви били су огледала, лавиринти и тигрови. Код огледала, фасцинирао га је ефекат умножавања одраза, тзв. mise-en-abyme. За њега је књижевност била управо то – вишеструко умножени одраз свега онога што је пре једног дела било написано. Тигрови су га опчињавали својим правилним, симетричним шарама, чије нас посматрање одводи у слично стање вртоглавице као и умножена огледала, или лавиринт. Свако Борхесово дело на први поглед изгледа као замршени лавиринт, у којем се значења крију од површног разумевања, а чији путеви воде кроз бескрајне низове Вавилонске библиотеке.

pr om

o

„Борхесовска мистификација није ништа друго до потреба да уверимо, било којим средствима, свим средствима, да своју тему нисмо исисали из малог прста, него да је све то (о чему пишемо) тако било (или некако тако), јер, ето, ми поседујемо документа, књиге и исповести, књиге староставне, које треба да нашим опсесијама и нашим фантазијама дају легитимитет уверљивости. И све његове мистификације (лажни извори, измишљени писци измишљених књига или измишљене књиге постојећих аутора, непостојећи аутори или приватни пријатељи као писци, лажне атрибуције наслова и дела, лажна датирања постојећих књига итд.) не служе, дакле, томе да би подвалили несрећним професорима који чепркају по књигама класика, држећи се углавном приземља фуснота, него томе ако не да увере читаоца а оно да му створе илузију да се приче које му управо причају темеље на чињеницама које су изнели сведоци и очевици, људи достојни поверења; и да тиме удовоље оној од најосновнијих радозналости на којој је заснован сваки чин лектире: да ли је то писац измислио или је заиста тако све било?”

 Прочитај одломак из предговора „Борхесово схватање стварности и књижевности” Кринке Видаковић Петров, чији су преводи Борхесове прозе међу најзначајнијим код нас:

Ed

„Као прозни писац, Борхес је – како истиче А. Мороа – велики писац малих дела: кратких прича, алегорија и парабола. Кратке приче обухваћене су збиркама Маштарије, Свеопшта историја бешчашћа и Алеф. Збирка Алеф (објављена 1947. године) садржи осамнаест прича и епилог. Све приче, осим две, могу се – како пише сам Борхес – назвати фантастичним. У њима се обрађују борхесовске константе, као што су: проблем времена, смисао књижевности, питање идентитета. Стваралац је најличније Борхесово дело, тј. збирка парабола, алегорија, бележака и песама које су се с временом гомилале да би их Борхес објавио 1960. Оне потврђују оно што писац наводи у епилогу: Човек реши да нацрта свет. Током година испуњава простор уцртавајући покрајине, краљевства, планине, заливе, бродове, острва, рибе, куће, инструменте, звезде, коње и људе. Пред смрт он открива да тај стрпљиви лавиринт линија оцртава његов сопствени лик. (Кринка Видаковић Петров, „Борхесово схватање стварности и књижевности”) 128 / Савремена књижевност


О ЈЕЗИКУ

Враћам се тој већ давној јужноамеричкој вечери и видим свог оца. Видим га у овом тренутку; и чујем његов глас који изговара речи које нисам разумео, али које сам осећао. Те речи су долазиле од Китса, из његове „Оде славују”: За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди! Нема нараштаја гладних да те гуше; И глас што га слушам, док ова ноћ ходи, У стара времена цар и луда чуше: Можда тај пој к срцу тужном пут направи Рутином, кад чежњом за домом морена, Стајаше, сред туђег жита, у сузама.

pr om

o

Мислио сам да знам све о речима, све о језику (кад је човек дете, осећа да зна много), али те речи су ми дошле као откровење. Наравно, нисам их разумео. Како сам могао разумети стихове о томе да су птице – да су животиње – на неки начин вечне зато што живе у садашњости? Ми смо смртни зато што живимо у прошлости и у будућности – зато што се сећамо времена када нисмо постојали, и што предвиђамо време кад ћемо бити покојници. Ти стихови су ми дошли кроз музику. Пре тога сам о језику размишљао као о начину да се нешто изрази, да се човек пожали, да каже да је весео или тужан итд. Међутим, када сам чуо те стихове (од тада их, на известан начин, слушам непрестано), знао сам да језик може да буде и музика и страст. И тако ми се открила поезија.

uk a

(Хорхе Луис Борхес, Умеће стиха: предавања у част Чарлса Елиота Нортона: 1967–1968, одломак)

Хорхе Луис Борхес, фотографија Пепеа Фернандеза (1978)

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Хорхе Луис Борхес, БОРХЕС И ЈА

Ed

Што год се догоди, догоди се оном другом Борхесу. Ја се шетам по Буенос Ајресу застајкујући, можда механички, да осмотрим свод неке капије и врата с кованим гвожђем; вести о Борхесу стижу ми поштом, а наилазим на његово име у професорским конкурсима или у биографским лексиконима. Волим пешчане сатове, мапе, топографију XVIII века; етимологију, укус кафе и Стивенсонову прозу: онај други воли исте ствари, али то испољава на тако ташт начин као неки глумац. Претерао бих када бих рекао да се налазимо у непријатељству: ја живим, предајем се животу да би Борхес могао стварати своја дела, која ме оправдавају пред светом. Не кошта ме да признам да је он написао понеку вредну страницу, али ти листови не могу ме спасти јер добро више можда не припада никоме, чак ни њему, већ језику или традицији. Што се

осталог тиче, мени је суђено да се заувек изгубим да би само неки тренутак мене преживео у оном другом. Малопомало људи му у свему чине уступке мада је мени добро познат његов перверзни обичај измишљања и преувеличавања. Спиноза је схватио да све што постоји тежи да очува своју суштину; камен жели да вечно буде камен, а тигар да вечно буде тигар. Ја ћу остати у Борхесу а не у себи (ако сам ја уопште неко), мада се мање препознајем у његовим књигама но у многим другим делима или тананом звуку гитариних струна. Пре много година, покушао сам да га се ослободим прелазећи с митологије предграђа на игру с временом и бескрајем; али сада су то Борхесове игре те ћу морати да смислим нешто ново. Мој живот се тако претворио у бекство, ја све губим, све пада у заборав или прелази оном другом. Не знам који је од нас двојице написао овај запис. Хорхе Луис Борхес / 129


Борхес, „Вавилонска библиотека”

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Одабери још једну Борхесову причу, прочитај је и припреми се да о њој говориш на часу. Ако те занимају мотиви библиотеке и лавиринта у Борхесовом делу, прочитај приповетке „Вавилонска библиотека” и „Чекање”. Упореди идеје просторног и временског лавиринта. Прочитај приповетку „Пјер Менар, аутор Дон Кихота” и напиши есеј на тему „Све је већ написано и све треба поново написати”. Нацртај стрип или сними кратак филм (можеш да се послужиш мобилним телефоном) на основу приповетке „Врт са стазама које се рачвају”. Послушај Борхесов текст „Детективска прича” на Трећем програму Радио Београда. Сажето изложи о чему се у тексту говори. Издвој по тезама оно што Борхес говори о Едгару Алану Поу. Упореди Борхесове приче са Поовим. Скицирај неколико верзија приповетке „Врт са стазама које се рачвају”, у којима јунак прави различите изборе који га воде ка другачијим заплетима.

https://drive.google.com/file/d/1yMll DXZUUqKB4ZINZMS5NW5Z1WYplK0Q/ view?usp=sharing

Хорхе Луис Борхес, „Детективска прича” (Трећи програм Радио Београда)

СИНТЕЗА

ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС (1899–1986)

Ed

uk a

Хорхе Луис Борхес, Кратке приче, избор и превод са шпанског Кринка Видаковић Петров, Београд: Рад, 1979. Кринка Видаковић Петров, „Борхесово схватање стварности и књижевности”, у: Хорхе Луис Борхес, Кратке приче, избор и превод са шпанског Кринка Видаковић Петров, Београд: Рад, 1979. Хорхе Луис Борхес, Умеће стиха: предавања у част Чарлса Елиота Нортона: 1967-1968, Београд: Службени гласник, 2012. Данило Киш, „Фрагменти о Борхесу”, Складиште, Београд: Бигз, 2003. Пол де Ман, „Модерни мајстор”, Реч, 3, 22, 1996, стр. 85–87. Хорхе Луис Борхес : радови са Међународног књижевнонаучног скупа посвећеног Х. Л. Борхесу, одржаног 24. и 25. септембра 1996. године у Београду и други текстови / приредили Радивоје Константиновић, Филип Матић, Марко Недић, Београд: ЗУНС, СКЗ, Југословенско удружење латиноамериканиста, 1997.

pr om

o

https://youtu.be/0Zq4N3NDayQ

Врт са стазама које се рачвају приповетка збирка Маштарије (1944)

Дела: Жудња за Буенос Ајресом (1923), Општа историја бешчашћа (1935), Пјер Менар – писац Дон Кихота (1939), Врт са стазама које се рачвају (1941), Маштарије (1944), Алеф (1949), Књига о измишљеним бићима (1957), Стваралац (1960), Пешчана књига (1975) и др.

130 / Савремена књижевност

метафикција интертекстуалност лавиринти, огледала, библиотека магични реализам постмодернизам


Самјуел Бекет ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА (одломак) Кључне речи: Чекајући Годоа, антидрама, драма апсурда, позориште поруге. Самјуел Бекет (1906–1989), ирски писац (приповедач, романсијер, песник, есејиста, драмски писац), добитник Нобелове награде за књижевност (1969), рођен је у Даблину. У младости страствени љубитељ шаха и спорта, после завршеног колеџа студира француски и италијански језик на Тринити колеџу у Даблину, на којем ће касније, по повратку из Париза, једно време и предавати. У Паризу је упознао Џејмса Џојса, којем ће се искрено дивити целог живота и коме ће једно време бити нека врста личног секретара. После очеве смрти провео је две године на психијатријској клиници. Године 1939. тешко га је повредио улични скитница убовши га ножем у груди. За време рата придружио се француском Покрету отпора. Додељен му је Орден за храброст. После рата углавном пише на француском језику. Уз Ежена Јонеска и Артура Адамова, сматра се најзначајнијим представником „театра апсурда”. Значајна дела: романи – Марфи (1938), Молоа (1951), Малоне умире (1952), Неименљиво (1953); драме – Чекајући Годоа (1952), Крај партије (1957), Игре без речи (1957), Крапова последња трака (1959), Срећни дани (1962), Игра (1964), Не ја (1973) и др.

uk a

pr om

o

 Бекет је у енглеској верзији свога комада – који се сврстава у најзначајнија дела „театра апсурда” – додао и поднаслов „трагикомедија у два чина”. У првом чину, где је на сцени само једно кржљаво безлисно дрвце, два човека који највише наликују скитницама, Владимир и Естрагон, чекају неког по имену Годо, о коме ништа не знају. Разговарају необавезно, Естрагон има проблема са ципелом, једу шаргарепу. Сваки час хоће да се разиђу, али се наново сусрећу на истом месту. У једном тренутку појављује се надмени и театрални Поцо, који на узици води Ликија. Лики механички испуњава оно што му Поцо наређује да ради: плеше, држи говор. На крају се појављује Дечак са поруком: „Господин Годо неће доћи данас, али ће сигурно доћи сутра.” Владимир и Естрагон намеравају да оду како би се сутра ту вратили, али се не мичу с места ни кад се завеса спушта. Други чин се одиграва сутрадан, у исто време, на истом месту. У њему се поново појављују Поцо и Лики, али знатно измењени: Поцо је слеп и ничега се не сећа, а Лики је нем. Потруди се да у одломку из другог чина откријеш елементе трагичког и комичког у деловању ликова и њиховог чекања да се Годо појави.

ДРУГИ ЧИН

Ed

ВЛАДИМИР: Пре него што пођете, реците му да пева. ПОЦО: Коме? ВЛАДИМИР: Ликију. ПОЦО: Да пева? ВЛАДИМИР: Да. Или да мисли. Или да рецитује. ПОЦО: Па он је нем! ВЛАДИМИР: Нем! ПОЦО: Потпуно. Он не може чак ни да стење. ВЛАДИМИР: Нем! А откада? ПОЦО (разбесни се одједном): Докле ћете ми пробијати главу тим ва-

шим трабуњањима о времену? То је бесмислено! Кад! Кад! Једнога дана, зар вам то није довољно? Једнога дана, који је био исти као сваки други, он је онемео; једнога дана ја сам ослепео; једнога дана ћемо оглувети; једнога дана смо рођени; једнога дана ћемо умрети, и то истога дана, истога часа, зар вам то није довољно? (Сталоженије.) Самјуел Бекет / 131


Оне рађају децу јашући на гробу, дан блиста за тренутак, па поново падне ноћ. (Повуче конопац.) Напред! (Излазе. Владимир иде за њима до ивице позорнице, па гледа како се удаљују. Одјек пада, пропраћен мимиком Владимировом, показује да су поново пали. Тишина. Владимир прилази Естрагону, који спава, посматра га за тренутак па га пробуди.) ЕСТРАГОН (Избезумљени покрети, речи без везе. Напослетку): Зашто

ми никад не даш да спавам?

o

ВЛАДИМИР: Осећао сам се усамљен. ЕСТРАГОН: Сањао сам да сам срећан. ВЛАДИМИР: То ти је време брже прошло. ЕСТРАГОН: Сањао сам да... ВЛАДИМИР: Ћути! Питам се да ли је заиста слеп. ЕСТРАГОН: Ко? ВЛАДИМИР: Зар би прави слепац рекао да нема појма о времену? ЕСТРАГОН: Ко? ВЛАДИМИР: Поцо, ЕСТРАГОН: Зар је он слеп? ВЛАДИМИР: Он нам је тако рекао. ЕСТРАГОН: Па шта онда? ВЛАДИМИР: Чинило ми се да нас види. ЕСТРАГОН: Ти си то сањао. Хајдемо одавде. Не можемо. То је, истина.

pr om

Прво издање драме Чекајући Годоа (1953)

Јеси ли сигуран да то није био он?

uk a

ЗАНИМЉИВОСТИ

ВЛАДИМИР: Ко!? ЕСТРАГОН: Годо. ВЛАДИМИР: Али, ко он? ЕСТРАГОН: Поцо.

ВЛАДИМИР: Та, не! Та, не! Та, не!

ЕСТРАГОН: Ипак ћу ја да устанем. (Диже се напорно.) Ајао! ВЛАДИМИР: Не знам више шта да мислим. ЕСТРАГОН: Моје ноге! (Седне поново, па покушава да се изује.) Помози ми. ВЛАДИМИР: Јесам ли ја спавао док су други патили? Да ли ја и сад спавам?

Ed

Иако је драму Чекајући Годоа Бекет написао (на француском језику) још 1948, због незаинтересованости издавача објављена је тек 1952, а премијерно изведена 5. јануара 1953. године у театру Вавилон у Паризу, у режији Рожеа Блена. Представа је доживела неочекиван, изванредан успех, изазвала позитивне али и крајње негативне реакције критичара, и остала на репертоару месецима. За кратко време комад је преведен на двадесет језика и потом извођен у више од тридесет земаља.

Сутра, кад будем мислио да се будим, шта ли ћу рећи о данашњем дану? Да сам с Естрагоном, својим пријатељем, све док није пала ноћ, чекао Годоа? Да је овуда прошао Поцо, са својим носачем, и да је разговарао с нама? Несумњиво. Али у свему томе шта ће бити истинито? (Естрагон, пошто се узалудно био окомио на своју ципелу, задремао је опет.)

ВЛАДИМИР (га гледа): Он о томе ништа неће знати. Говориће о ба-

тинама које је добио, и ја ћу му дати једну шаргарепу. Јашући на гробу је тежак порођај. Са дна реке: замишљено, гробар завлачи клешта да олакша порођај, имамо довољно времена да остаримо. Ваздух је пун наших јунака. (Ослушкује.) Али навика све заглуши. (Гледа Естрагона.) И мене гледа неко други и каже у себи: Он спава; он је несвестан; нека га нека спава. Не могу да говорим даље. Шта сам оно рекао? 132 / Савремена књижевност


(Узрујано иде тамо-амо, па напослетку застане код леве кулисе и гледа у даљину. Синоћни дечак.) ДЕЧАК (Уђе с десне странс. Застане. Тишина.): Господин...

(Владимир се окрене.)

Ed

uk a

pr om

знајеш ме. ДЕЧАК: Не, господине. ВЛАДИМИР: Ти си долазио јуче? ДЕЧАК: Не, господине. ВЛАДИМИР: Сад први пут долазиш? ДЕЧАК: Да, господине. (Ћутање.) ВЛАДИМИР: Шаље те господин Годо? ДЕЧАК: Да, господине. ВЛАДИМИР: Он неће доћи вечерас. ДЕЧАК: Не, господине. ВЛАДИМИР: Али ће доћи сутра. ДЕЧАК: Да, господине. ВЛАДИМИР: Насигурно. ДЕЧАК: Да, господине. ВЛАДИМИР: Јеси ли срео некога? ДЕЧАК: Не, господине. ВЛАДИМИР: Друга два (Премишља.)... човека. ДЕЧАК: Нисам видео никога, господине. (Ћутање.) ВЛАДИМИР: Шта ради господин Годо? Чујеш ли? ДЕЧАК: Да, господине. ВЛАДИМИР: Па, дакле? ДЕЧАК: Не ради ништа, господине. (Ћутање.) ВЛАДИМИР: Како је твој брат? ДЕЧАК: Болестан је, господине. ВЛАДИМИР: Можда је он долазио јуче? ДЕЧАК: Не знам, господине. (Ћутање.) ВЛАДИМИР: Има ли браду господин Годо? ДЕЧАК: Да, господине. ВЛАДИМИР: Плаву или... (Премишља.) ...или црну? ДЕЧАК (двоумећи се): Мислим да је бела, господине. (Ћутање.) ВЛАДИМИР: Господе боже! (Ћутање.)

o

ДЕЧАК: Господин Алберт?... ВЛАДИМИР: Хајде сад из почетка. (Пауза. Дечаку.) Шта је? Не по-

Самјуел Бекет / 133


ДЕЧАК: Шта треба да кажем господину Годоу, господине? ВЛАДИМИР: Рећи ћеш му... (Застане.)... рећи ћеш му да си ме ви-

Ed

uk a

pr om

o

Прво извођење представе Чекајући Годоа (1953)

део и да... (Размишља.) ... да си ме видео. (Пауза. Владимир пође напред. Дечак узмиче. Владимир застане. Дечак такође застане.) ВЛАДИМИР: Је ли, ти сад знаш сигурно да си ме видео? Нећеш ми сутра рећи да ме ниси никад видео? (Тишина. Владимир изненада јурне напред а Дечак побегне брзо као стрела. Тишина. Сунце залази, а Месец излази. Владимир стоји непомично. Естрагон се пробуди, изује се, устане са ципелама у руци, спусти их код рампе, па пође ка Владимиру и гледа у њега.) ЕСТРАГОН: Шта ти је? ВЛАДИМИР: Није ми ништа. ЕСТРАГОН: Ја одлазим. ВЛАДИМИР: И ја. (Ћутање.) ЕСТРАГОН: Јесам ли дуго спавао? ВЛАДИМИР: Не знам. (Ћутање.) ЕСТРАГОН: Куд ћемо да идемо? ВЛАДИМИР: Нећемо далеко. ЕСТРАГОН: Хоћемо, хоћемо. Хајдемо далеко одавде! ВЛАДИМИР: Не можемо. ЕСТРАГОН: Зашто? ВЛАДИМИР: Јер треба сутра опет да дођемо овамо. ЕСТРАГОН: Ради чега? ВЛАДИМИР: Да чекамо Годоа. ЕСТРАГОН: То је истина. (Пауза.) Он није дошао? ВЛАДИМИР: Није. ЕСТРАГОН: А сад је сувише доцкан. ВЛАДИМИР: Јест, сад је ноћ. ЕСТРАГОН: А како би било да се ми откачимо од њега? (Пауза.) Да се сасвим откачимо од њега? ВЛАДИМИР: Он би нас казнио. (Гледа у дрво.) Једино је дрво живо. ЕСТРАГОН (гледајући у дрво): Шта је то? ВЛАДИМИР: То је дрво. ЕСТРАГОН: Не, него које је то дрво? ВЛАДИМИР: Не знам. Врба. ЕСТРАГОН: Хајде да видимо. (Одвлачи Владимира ка дрвету. Укипи се пред њим. Ћутање.) Како би било да се обесимо? ВЛАДИМИР: Чиме? ЕСТРАГОН: Немаш мало конопца? ВЛАДИМИР: Немам. ЕСТРАГОН: Онда не можемо. 134 / Савремена књижевност


ВЛАДИМИР: Хајдемо одавде. ЕСТРАГОН: Чекај, има мој опасач. ВЛАДИМИР: То је одвећ кратко. ЕСТРАГОН: Ти ћеш ме вући за ноге. ВЛАДИМИР: А ко ће мене вући? ЕСТРАГОН: То је истина. ВЛАДИМИР: Покажи ипак.

Сцена из представе Чекајући Годоа Театра Џејн стрит: Мел Гибсон у улози Естрагона и Џефри Раш у улози Владимира (1979)

Ed

uk a

pr om

o

(Естрагон одвезује узицу која му држи панталоне, а оне, сувише широке, спадну му до чланака. Они разгледају узицу.) ВЛАДИМИР: У крајњем случају, могло би да послужи. Али, да ли је довољно јако? ЕСТРАГОН: Видећемо. Држи. (Ухвати сваки за један крај узице и повуку, узица се прекине. Они умало не падну.) ВЛАДИМИР: Није ни за шта. (Ћутање.) ЕСТРАГОН: Кажеш да сутра треба опет да дођемо овамо? ВЛАДИМИР: Јесте. ЕСТРАГОН: Онда ћемо понети добар конопац. ВЛАДИМИР: Дабогме. (Ћутање.) ЕСТРАГОН: Диди. ВЛАДИМИР: Шта је? ЕСТРАГОН: Ја не могу и даље овако. ВЛАДИМИР: То ти само тако кажеш. ЕСТРАГОН: Како би било да се разиђемо? Можда би нам било боље. ВЛАДИМИР: Обесићемо се сутра. Сем ако Годо дође. ЕСТРАГОН: А ако дође? ВЛАДИМИР: То ће нас спасти. (Владимир скине шешир – Ликијев шешир – загледа унутра, завуче руку; истресе га, па опет стави на главу.) ЕСТРАГОН: Дакле, хоћемо ли да пођемо? ВЛАДИМИР: Повуци панталоне. ЕСТРАГОН: Шта кажеш? ВЛАДИМИР: Повуци панталоне. ЕСТРАГОН: Да свучем панталоне? ВЛАДИМИР: Повуци панталоне. ЕСТРАГОН: Ах! Збиља. (Повуче панталоне нагоре.) ВЛАДИМИР: Дакле, хоћемо ли да пођемо? ЕСТРАГОН: Хајдемо. (Не мичу се с места.) Завеса Превео Андреја Милићевић

Самјуел Бекет / 135

Послушај емисију Годо у Београду Документарно-драмског програма Радио Београда посвећену првом извођењу Бекетове драме код нас.

https://youtu.be/zHp5oI4oWxw


РАЗГОВОР О ДРАМИ Опиши своју прву реакцију на садржину Бекетове драме. На основу свог доживљаја издвој шта је по твом мишљењу трагично, а шта комично у драми Чекајући Годоа.

Уочи у каквом се простору одиграва радња Бекетове драме и опиши га служећи се подацима из дидаскалија. Објасни шта се таквим простором сугерише.

Издвој елементе који ову „антидраму”, по твом мишљењу, чине напетом, узбудљивом, драматичном. Истражи трагичке и комичке елементе и образложи зашто је драма Чекајући Годоа трагикомедија.

pr om

Размисли о времену у драми. Када се одиграва радња драме, колико траје? Какав је однос њених протагониста према времену? Шта им време доноси?

Уочи најизразитије разлике између класичне драме и драме Чекајући Годоа. Наведи у чему све Бекетова драма одступа од класичне драме.

o

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Истражи како ликови у овој драми подносе чекање. Какав је њихов став према чекању? Шта они раде док чекају Годоа? Да ли је њихово чекање повезано са извесним њиховим очекивањима? Образложи свој одговор.

uk a

Објасни зашто, по твом мишљењу, Бекетови јунаци чекају баш Годоа. Ко би то могао да буде? Чиме је то сугерисано? Објасни какво значење може имати недолазак Годоа. Објасни улогу гласника у драми.

Ed

Истражи особине ликова и природу њихових односа: Владимира и Естрагона и Поцоа и Ликија. Шта је сугерисано њиховим изгледом, понашањем и деловањем?

ИЗ

РЕЧНИКА

Истражи композицију драме и представи је. Испитај однос између првог и другог чина. Образложи функцију двострукости, понављања и њеног утицаја на ритам драме. Објасни функцију ћутања: какав је однос „брбљања” и ћутања у грађењу драмских дијалога? Размисли о могућим значењима која сугерише ова Бекетова антидрама, без драмског јединства и сукоба, у цикличној композицији, са огољеном сценографијом и ликовима који су „просто ту” и чекају. Издвој елементе који су у њој носиоци алегоријске и симболичке функције.

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Драма апсурда – Назив за правац у драмској књижевности који се појавио у Француској педесетих година XX века (Јонеско, Бекет, Адамов, Жене), а касније се проширио и на друге земље. Упоредо с овим термином користе се бројни други: авангардна драма, антидрама, ново позориште (по аналогији с термином нови роман) и метатеатар, позориште протеста итд. Драма апсурда има ближу 136 / Савремена књижевност


Реџиналд Греј, Портрет Самјуела Бекета (1961)

Ed

uk a

pr om

o

и даљу традицију. Примером драме апсурда може се тако сматрати Жаријев Краљ Иби (1888), Аполинерова надреалистичка драма Тиресијине дојке (1917) [...] а затим бројни експресионистички, футуристички, дадаистички и надреалистички комади, први Брехтови комади [...] итд. [...] Међутим, тек извођење Јонескове Ћелаве певачице и Адамовљеве Инвазије (1950), и три године касније Бекетове драме Чекајући Годоа, означавају појаву драме апсурда као драмског и позоришног правца. Настала у послератној клими, драма апсурда има корене у филозофији егзистенцијализма, чији се битни постулати могу уочити код већине драмских писаца: апсурдност егзистенције, непостојаност вредности, одсуство комуникације, двосмисленост осећања, безразложност и механичност гестова, претварање језика у формуле лишене значења, отуђеност итд. За разлику од Сартра и Камија, типични представници драме апсурда своје сведочанство о апсурдности света не дају у декларативној и полемичкој форми, не користе се традиционалним драмским механизмом који поштује логичке, психолошке и хронолошке законе, него се осећање апсурда испољава подједнако и у садржини и у форми драме апсурда у сценском језику и језику уопште. Удаљивши се од реализма у традиционалном значењу, већина писаца драме апсурда прибегла је примитивнијим облицима спектакла, прихвативши форму и дух нелитерарног позоришта: средњовековну фарсу, циркус, мјузикл (Бекет), гињол (Јонеско), обредну церемонију (Жене), балет или пантомиму (Адамов). Одрекавши се декларативног, реторичког сведочења о апсурдности света, споменути писци су прибегли извесном броју константних тема које су биле у стању да саме понесу тежину тог сведочанства. Те теме са своје стране нису остале без утицаја на структуру драме апсурда. Тема ишчекивања, нпр. искључила је сваку могућност активног припремања догађаја, а радњу учинила статичном; тема усамљености укинула је драмски сукоб неопходан за развијање интензивније драмске радње; тема неспоразума открила је само сложеност људских односа, а да притом није довела до драмског заплета у класичном значењу. Радња драме апсурда је по правилу концентрична: јединствена драмска ситуација се понавља у идентичном облику, са истим (Бекет) или другим личностима (Јонеско): и контекстуална: изговорен драмски текст је или семантичка замена за неизговорено (Адамов, Парада, Инвазија), или лексичка целина без логичког значења (Јонеско, Ћелава певачица, Жак или потчињеност) или лирски наговештај значења (Бекет, Чекајући Годоа, Крај партије). [...] Код нас позоришни комади А. Поповића (Љубинко и Десанка, Чарапа од сто петљи, Крмећи кас, особито) имају тематски, структурално и лексички бројне одлике драме апсурда. (Мирјана Миочиновић, „Драма апсурда”, у: Речник књижевних термина, прилагођено) Самјуел Бекет / 137

Едмунд С. Волтман, Карикатура Самјуела Бекета (1969)


ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ  У књизи Позориште поруге Емануел Жакар се посебно бави композицијом и њеним техникама у драмама Јонеска, Адамова и Бекета, твораца тзв. позоришта поруге. Тај термин се односи на драмске комаде који су се у малим париским позориштима изводили педесетих година XX века и који су потом окарактерисани као авангардне драме, антидраме, драме апсурда, односно као метатеатар.

pr om

Чекајући Годоа отпочиње на начин привидно лишен смисла: Естрагон узалудно покушава да скине ципелу која му задаје муке. Следи читав низ вињета које су, чини се, поређане без икаквог реда и међусобно раздвојене дугим паузама. Иако се појављују Поцо, Лики и гласник, овај процес и даље траје. Лица говоре шта им падне на памет, певају и причају једно другом приче. Привидно нема никавог кретања. [...] Од почетка до краја, комад је, чини се, само разговор без икаквог реда и смисла. Гледано из аристотеловске перспективе, комад нема ни заплета, ни радње, ни расплета. [...]

У питање је доведена традиција, уздрмани су темељи драмске уметности. Позориште поруге јесте у извесном смислу „антипозориште”. Тога постајемо свесни када покушамо да направимо паралелу између његове структуралне праксе и праксе традиционалног позоришта. Погледајмо само ову схему, чији је недостатак тај да поједностављује ствари али и предност да истиче оно што је битно. Постоји дакле дубока разлика у битним питањима, питањима логике, естетике, заната и Weltanschaunga (= погледа на свет). Два се драмска система налазе на двама супротним половима (поменимо још и појам максималног одступања, често карактеристичан за позориште поруге).

o

Традиционално позориште и позориште поруге

У ПОЗОРИШТУ ПОРУГЕ

Развој радње најчешће почива на принципу уз­ рочности (конвенционалној психологији). Почетна ситуација и лица развијају се према детерминистичкој схеми – што повлачи за собом „логичан” или веродостојан развој.

Одбацује се аристотеловска логика као основни принцип јер се она сматра поједностављујућом и вештачком. Њу замењује други критеријум (један од њих је и композиција која подражава структуру сна).

Свесно или несвесно, узима се за узор грчко-латин­ ска хармонија. Трага се за хармоничним поретком.

Прибегава се естетици која обухвата случај и non sequitur – што повлачи за собом јукстапозицију, расцепканост, па чак и противречност.

Експлицитно или имплицитно верује се у постојање композиционих правила (увод, заплет и расплет, на пример). Тежи се, дакле, ка клишеу.

Не верује се у постојање непроменљивих правила. Сваки је комад случај за себе и као такав захтева посебно решење. С гнушањем се одбацују акаде­ мизам и техничке олакшице.

У извесној мери постоји склад између форме и струк­ туралних принципа на којима она почива. Развој се наставља, а логика је одраз веровања у свет који се покорава рационалним законима, свет који се разу­ мом дâ схватити и у којем има мало места за непо­ знато и неодредиво.

И овде постоји склад између форме и принципа на којима она почива. Ако ток комада није сасвим рационалан, ако је понекад чак и нелогичан, то је најчешће зато што човековим положајем у свету не управља разум већ апсурд.

Ed

uk a

У ТРАДИЦИОНАЛНОМ ПОЗОРИШТУ

138 / Савремена књижевност


Кружна структура [...] у Чекајући Годоа кружност се сусреће на више нивоа. Уз нешто тананих промена, други чин је понављање првог. С друге стране, неколики мотиви („чекамо Годоа”, „не зна се зашто”) стално се понављају. Осим тога преузети су и делови дијалога: дијалог између Владимира и Естрагона повремено се понавља у другом чину. Последње реплике обају чинова су идентичне, с тим што су Владимир и Естрагон изменили улоге. [...] Најзад, песмица коју певуши Владимир слика је и прилика кружности. Она има рефрен – отуд понављање после сваке строфе и нема краја пошто ad infinitum понавља исто: и најзад, као да то није довољно, Владимир, који сваки час сам себе прекида, мора да то понови више пута[...] . Имамо дакле серију понављања на различитим нивоима. Ова би се вишеструка кружност могла представити двама круговима (чин I и II) који и сами садрже мале кружне структуре. И овде писац одабира ову особну топографију зато да би створио утисак монотоног и бесмисленог понављања које је сам живот, будући да је људска судбина по њему – безизлаз. „Форма” и „садржина” се и овде дакле потпуно усклађују.

Ed

uk a

pr om

Довољно је да постоји почетак и крај па да постоје такође радња и развој. Чак и кад се чини да развоја нема, чак и кад нас завршна ситуација кружно враћа на почетну ситуацију, нешто се у међувремену догодило. Чак и онда кад у ходу догађаја нема континуитета и јединства, развој постоји. Одбацити радњу овде значи само тражити један нови тип радње. [...] Од другог чина искрсава читав низ тананих промена: дрво које је било сасвим голо у првом чину, сада је олистало, а однос Поцо – Лики скоро да је обрнут. Те две ситуације привидно лишене значаја заправо су врло занимљиве, с једне стране зато што одједном искрсавају а да их ништа није припремило – што им даје извесну тајанственост – а с друге стране зато што их Бекет брижљиво и у равномерним размацима истиче. [...] Промене се не ограничавају само на ситуације. Оне се уочавају и на лицима. [...] Лики се променио (што је подругљиво симболисано новим шеширом који носи) и одједном постао нем. Поцо се променио још више: некад охол, надмен и суров, сада је јадна олупина, слеп је, сваки час пада, не може да се подигне, кадар је само да зове „Упомоћ!” или да виче „Милост! Милост!”. Најзад, Владимир и Естрагон ударају Ликија ногама док у првом чину нису могли да подносе његове патње. Најзад долази на ред напетост или, пре бисмо рекли, загонетност. [...] Гледалац је опседнут питањима. Ко је Годо? Кад ће доћи? Хоће ли доћи? Ко су она два детета којима се он служи? Зашто једно од њих туче а зашто друго воли? Ко су Поцо и Лики? Зашто су они потчињени један другоме? Зашто се њихов однос нагло мења? Зашто је један од њих ослепео а други онемео? Преокрет у радњи Бекет замењује преокретима смисла. Све ове загонетке које никада не разрешава сам писац, и које су постављене на различитим местима комада, множе се и постају све нападније како се ближи крај. Отуд и утисак напетости и развоја.

Све у свему, драмски развој у комаду Чекајући Годоа зависи од три чиниоца: загонетности, развоја ликова и преображаја ситуација.

o

Традиција и новина

Контрапункт, трагикомично и комично У ред најзначајнијих контрапунктских техника спада супротност трагично–комично, која знатно утиче на композицију. Нови комади су у ствари трагикомедије. [...] Чекајући Годоа почива на ситуацији у којој се налазе два беспомоћна, напуштена, неприлагођена бића, притиснута судбином против које не могу ништа да учине: људском судбином. Ова у бити трагична структура проткана је једном комичном жицом: простачке шале, кловновско понашање, гегови свих врста. [...] (Емануел Жакар, „Композиција и њене технике”, у: Модерна теорија драме) Самјуел Бекет / 139


крају крајева, постоји и једна потпуно другачија публика – бекетовска: она публика која, Бекетовска публика ма из које земље била, не поставља интелектуЗбог тога су Бекетови мрачни комади за- алне баријере, која не покушава превише да се право светли; у њима је створени очајнички бави поруком. Ова публика се смеје и виче – и објекат заправо сведок окрутности жеље да на крају слави заједно са Бекетом; она одласе гледалац изложи истини. Бекет не изгова- зи са његових комада, његових црних комада, ра „не” са уживањем; његово „не” са муком се ојачана и обогаћена, лаког срца, пуна снаге и пробија кроз тежњу да се каже „да” и зато је ирационалне радости. Песништво, узвишеност, његово очајање негатив из кога се могу исцр- лепота, магија – одједном видимо како се ове тати обриси онога што му је супротно. [...] На сумњиве речи још једанпут враћају театру. Питер Брук, Празан простор (одломак)

О ЈЕЗИКУ

o

„Бекет је био опседнут гласом”

uk a

pr om

Нисам га често чуо да говори енглески, али је увек било веома потресно када би на то пристао. [...] Обожавао је енглески језик. Исписане су читаве библиотеке књига у којима се анализира Бекетов однос према енглеском и његова одлука да се определи за француски језик. Све би се то дало сажети у неколико речи које је сам изрекао: „Указала ми се прилика да будем сиромашнији”. Опредељење за француски језик одговарало је оној жељи да се приближи скоро-ничему: да се клони моћи и угледа какви се задобијају речитошћу, да престане да буде песник, да избегне афектацију у изразу, да се одрекне оног неизбежног ексхибиционизма великих писаца (Клодела у француском језику, Рилкеа у немачком, Џојса у енглеском). Одабрао је ритам, глас и француски језик, који је помало сувопаран у поређењу са енглеским, да би се лишио сваке надмености, да би постао што једноставнији, што оскуднији.

Ed

(Из интервјуа са Лидовиком Жанвијеом, Бекетовим преводиоцем и пријатељем)

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Ежен Јонеско, Поводом Нобелове награде Том наградом је, у ствари, признат читав један стил, читава једна школа, читав један систем изражавања, од Џојса, преко Кафке, до нас самих, а нарочито Џојс, који није постао нобеловац за живота. Преко Бекета, свог достојног наследника, он данас прима ту награду. [...] Има ли разлике између његовог и мога позоришта? Мислим да има: он је пре класичан, а ја барокни писац. [...] Кад смо почињали да пишемо, Бекет, Адамов и ја, наш исказ није био ни социјални ни политички. И Бекет и Адамов и ја смо хтели да направимо критику метафизичке судбине човекове. Педесетих година мно-

го се говорило о апсурду, па су наш театар назвали „театром апсурда”. Одувек постоји навика или склоност да се писци тумаче на начин који је у оптицају или који је постао уобичајен. [...] Тако су нас, сву тројицу, стрпали у исти џак, ако могу тако да кажем. Раније су нам, такође, замерали да немамо ни стила ни поезије. Историја књижевности, или уметности, никад није ништа друго него историја израза; а наравно, сваки систем поетског изражавања, сваки нови језик, како се данас вели, што се показало и у нашем позоришту, изазива ставове и противставове: то је својствено и књижевности. Као и читавој историји.

140 / Савремена књижевност

(Из текста „Бекет и други”, у: Бекет, Градац)


(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

pr om

Говорећи о разлици између Џојсовог и свог дела, Бекет каже: „Разлика је у томе што је Џојс био сјајан обрађивач материје, можда највећи. Врста рада коме се ја посвећујем, то је рад где ја нисам господар материје [...]. Џојс, као уметник, тежи свезнању и свемоћи. Ја, пак, радим у немоћи и незнању. Не верујем да је немоћ била коришћена у прошлости. Чини се да постоји врста естетичког аксиома по коме израз представља остварење (испуњење), да треба да буде остварење. Што се мене тиче, оно што покушавам да испитам, то је читава та област бића која је вечито била занемарена од стране уметника као нешто што је неупотребљиво или што би, по дефиницији, било неспојиво са уметношћу. Мислим да је данас свакоме јасно, оном ко и најмање ослушкује своје сопствено искуство некога ко не зна, не-

кога ко не може (подв. И. Д.). Онај други тип уметника, аполонијски, сасвим ми је стран...”[...] Човек може само говорити о ономе што има пред собом, а сада је то искључиво пустош... Она је ту и треба је пустити да уђе. Ово што тврдим не значи да од сада неће више бити форме у уметности. То само значи да ће форма бити нова и да ће та форма бити такве врсте да може да прими неред, а да не устврди да је тај неред у ствари нешто друго [...] Пронаћи форму која би распоредила пустош, то је садашњи задатак уметника.[...] Али, тамо где имамо и таму и светлост, имамо и необјашњиво. Кључна реч мојих комада је МОЖДА. *** Немам шта да кажем, али могу само да кажем до које мере немам шта да кажем.

o

Иван Димић, „Самјуел Бекет – светлости и неодвојиве сенке” (одломци)

(Бекетова досетка коју наводи француски режисер Роже Блен)

Ed

СИНТЕЗА

uk a

Изабери одломак из драме и одглуми га у пару са другом/другарицом из свог одељења. Образложите свој избор. Напиши есеј с насловом Годо долази или Годо не долази – трудећи се да своје ставове излажеш и образлажеш из оптимистичке или песимистичке перспективе. Погледај једно од извођења драме Чекајући Годоа и напиши приказ позоришне представе. Прочитај још неку од Бекетових драма и представи је у одељењу. (Или: прочитај драму Ежена Јонеска по свом избору и напиши приказ.) Покушај да саставиш краћу једночинку која би по својој структури представљала антидраму.

Самјуел Бекет (1906–1989)

класична драма

Чекајући Годоа (1952) антидрама

принцип узрочности, логичност

алогичност,структура сна

узор грчко-латинска хармонија

естетика случаја, расцепканост

композициона правила (увод, заплет, расплет) склад између форме и структуралних принципа: свет се може схватити разумом

одбацивање академизма и техничких олакшица склад између форме и принципа: човековим положајем у свету не управља разум већ апсурд

Самјуел Бекет / 141

Семјуел Бекет, Чекајући Годоа, превео Андреја Милићевић, Београд: Српска књижевна задруга, 1964. Емануел Жакар, „Композиција и њене технике (Јонеско, Адамов, Бекет)”, превела Мирјана Миочиновић, у: Модерна теорија драме (ур. Мирјана Миочиновић), Београд: Нолит, 1981. Речник књижевних термина, (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Бекет, Градац, бр. 143–144–145, Чачак: Дом културе Чачак и Уметничко друштво „Градац”, 2002.


Милан Кундера ШАЛА* (одломак) Кључне речи: Шала, роман, динамичка структура, седам поглавља, локално и универзално, политика и еротика, иронија и гротеска.

pr om

o

 Први роман, који је писцу донео светску славу, обично се тумачи у контексту чешке друштвене и политичке климе од краја Другог светског рата до шездесетих година, обележене тврдим комунистичким (стаљинистичким) режимом. Међутим, Милан Кундера се оштро супротстављао једностраном, ускополитичком тумачењу. Иако окосницу романа чини повест о Лудвику, који због шале написане на разгледници и упућене девојци, бива искључен из партије и са универзитета, а потом и осуђен на дугогодишњи тежак физички рад у руднику, у саставу војне кажњеничке јединице – Кундера је увек подвлачио како су у роману много важније психолошка, егзистенцијалистичка и антрополошка димензија, као и сам књижевни поступак. Пред тобом је прво од седам поглавља романа, у ком ћеш се упознати са ликом протагонисте, који се после дугог одсуствовања враћа у свој родни град. Обрати пажњу на то како писац гради његов лик „изнутра”, из субјективне перспективе.

uk a

Милан Кундера (1929), чешки писац, најпознатији по својим приповеткама и романима, песник, есејиста, драмски писац и теоретичар књижевности – рођен је у Брну, али је 1975. године напустио Праг и емигрирао у Француску. Данас се сматра и француским писцем, јер од осамдестих година прошлог века пише и на француском. Студирао је најпре књижевност на Карловом универзитету, али је студије завршио на чувеној прашкој Филмској академији, на којој је потом и предавао светску књижевност. Веома млад, приступио је Комунистичкој партији, да би убрзо из ње био и искључен (замерени су му индивидуализам и непријатељске идеје). Учествовао је у Прашком пролећу (1968), после чега постаје непожељан у својој земљи, као дисидент. У Чешкој настављају са објављивањем његових дела тек од деведесетих година. Светску славу донели су му романи Шала и Неподношљива лакоћа постојања, по ком је снимљен и филм. Значајна дела: на чешком језику – Шала (1967), Смешне љубави (1968), Живот је другде (1969), Опроштајни валцер (1976), Књига смеха и заборава (1979), Неподношљива лакоћа постојања (1984), Бесмртност (1990); на француском језику – Успоравање (1993), Идентитет (1998), Незнање (2000); књиге есеја: Уметност романа, Изневерени тестамент и Завеса.

ПРВИ ДЕО „Лудвик”

Ed

И тако сам се, након много година, изненада опет нашао у завичају. Стајао сам на главном тргу (преко којег сам као дете, као дечак и као младић безброј пута прошао) и нисам се уопште осећао дирнут; напротив, размишљао сам о томе како овај равни трг, над чијим крововима стрши торањ већнице (сличан војнику под старинским шлемом), изгледа као велико касарнско вежбалиште, и како је војничка прошлост овог јужноморавског града, некадашњег бедема против најезди Турака и Мађара, утиснула у његово лице неку неизбрисиву одвратну црту. Много година ништа ме није вукло у родни град; постао сам равнодушан према њему, говорио сам сâм себи и то ми је изгледало природно. Та не живим у њему већ петнаест година, остало ми је свега неколико познаника и другова (које боље да избегавам), мајка ми је ту сахрањена у туђој гробници о којој се не бринем. Ипак, варао сам се – оно што сам називао равнодушношћу била је заправо мржња; повод за њу био ми је неухватљив, јер сам у родном граду доживљавао добре и лоше ствари као и у свим другим местима, али мржња је била ту.

* Дело из изборног програма.

142 / Савремена књижевност


o

Постао сам је свестан управо у вези с овим путовањем – оно због чега сам допутовао овамо могао сам, на крају крајева, обавити и у Прагу, али је одједном почела неодољиво да ме привлачи прилика која ми се пружила да своју намеру проведем у дело управо у родном граду. Разлог – тај цинични и вулгарни задатак с подсмехом ме је ослобађао сумње да се враћам овамо због сентименталног жаљења за изгубљеним временом. Још једном сам летимично обухватио погледом нимало леп трг, а онда сам му с презиром окренуо леђа и кренуо улицом према хотелу у којем сам резервисао преноћиште. Портир ми је пружио кључ с дрвеном крушком и рекао кратко: – Други спрат. – Соба је била неугледна – кревет поред зида, у средини сто са само једном столицом, поред кревета китњаст тоалетни сточић од махагонија с огледалом, поред врата мали отучени умиваоник. Спустио сам торбу на сто и отворио прозор с погледом на двориште и куће које су окретале хотелу своја гола, прљава леђа. Затворио сам прозор, навукао завесе и пришао умиваонику који је имао две славине, једну означену црвено а другу плаво; покушао сам да их отворим и из обе је потекла хладна вода. Погледао сам сто; он би још како-тако могао да прође, на њему је било места за флашу и две чашице, невоља је била у томе што је за столом могао да седи само један човек, јер у просторији није било друге столице. Привукао сам сто уз кревет и покушао тако да седнем, али кревет је био пренизак а сто превисок; кревет је под мојом тежином, осим тога, толико утонуо да ми је сместа било јасно да не само да неће моћи да послужи за седење него да ће и функцију постеље вршити врло сумњиво. Ослонио сам се рукама на кревет а затим легао, подижући пажљиво обе ноге увис да не упрљам (све у свему чисту) постељину. Лежај је утонуо тако да сам лежао као у висећој мрежи или у преуском гробу; било је немогуће замислити да на том кревету поред мене лежи још неко. Сео сам на столицу, загледао се у истањене завесе и замислио се. У том тренутку зачули су се на ходнику кораци и гласови; било их је двоје, мушкарац и жена, разговарали су и могла се разумети свака њихова реч. Говорили су о неком Петру који је побегао од куће, и о некој тети Клари која је глупа и превише мази дечака. Након тога се чуло шкљоцање кључа у брави, отварање врата и наставак разговора из суседне собе. Чули су се женини уздаси (да, чули су се чак и уздаси!), и како мушкарац преузима на себе да с том Кларом коначно једном поштено расправи ствар. Устао сам и донео одлуку; изнад умиваоника сам опрао руке, обрисао их пешкиром и отишао из хотела, иако у почетку уопште нисам знао куда идем. Знао сам само да ћу, ако не желим да доведем у питање успех читавог путовања (путовања прилично дугог и заморног) само због непогодности хотелске собе, морати да се – макар и против своје воље – поверљивом молбом обратим неком овдашњем познанику. Пустио сам да ми кроз сећање брзо продефилују стара, позната лица из младости и све сам их истога часа одбацивао, највише због тога што би ме поверљивост тражене услуге обавезивала на мукотрпно премошћавање дугих

Ed

uk a

pr om

Прво издање романа Шала (1967)

Милан Кундера / 143

Разгледница Брна, Кундериног родног града (око 1970)


uk a

pr om

o

Плакат за чешки филм Шала

година које су прошле од последњег виђења – а за то нисам имао нимало воље. Коначно сам се ипак сетио да негде овде вероватно живи човек, досељеник, коме сам пре неколико година преко везе нашао запослење и који ће, колико га познајем, врло радо искористити прилику да ми се одужи за услугу. Био је то чудан тип, истовремено и бојажљиво моралан и необично немиран и несталан. Колико сам знао, жена га је пре неколико година напустила из једноставног разлога што је живео свуда, само не с њом и њиховим сином. Сад сам стрепео само од тога да се није поново оженио. јер би то искомпликовало испуњење моје молбе. Кренуо сам ужурбано према болници. Овдашња болница је комплекс зграда и павиљона разбацаних по пространом парку. Ушао сам у неугледну кућицу поред улаза и замолио портира, који је седео за столом, да ми да везу с вирусологијом; гурнуо је телефон према мени и рекао: – Нула два. – Окренуо сам нула два и сазнао да је доктор Костка изишао пре неколико секунди и да је вероватно на путу према излазу. Сео сам на клупу поред врата да ми не промакне, посматрао мушкарце који су се туда мотали у плаво-белим пругастим болничким огртачима, и коначно сам га угледао: корачао је замишљен, висок, мршав, симпатично неупадљив, да, био је то он. Устао сам с клупе и кренуо право према њему, као да желим да се сударимо. Погледао ме је љутито, али ме је истог часа препознао и раширио руке. Чинило ми се да у његовом изненађењу има истинског весеља, и обрадовала ме непосредност с којом ме поздравио. Објаснио сам му да сам допутовао пре непун сат због неког сасвим безначајног посла који ће ми одузети дан-два, а он се обрадовао и зачудио што сам прво потражио њега. Одједном ми је било непријатно што нисам дошао без личног интереса, напросто због њега самог, и што Је и питање које сам му одмах поставио (весело сам га упитао да ли се поново оженио) само по форми пријатељско, а заправо прорачунато и практично. Рекао ми је (на моје велико задовољство) да је још увек сам. Рекао сам да има много тога што треба да кажемо један другом. Сагласио се и са жаљењем додао да, нажалост, има свега нешто више од сат времена, јер мора да се врати у болницу, а увече одлази из града аутобусом. – Ви не станујете овде? – згрануо сам се. Одговорио ми је да станује у граду, да има гарсоњеру у новоградњи, али да се „човек сам не осећа добро”. Тако сам сазнао да Костка у једном другом граду, око двадесет километара далеко, има вереницу, учитељицу, која чак поседује двособан стан. – Хоћете ли се временом преселити код ње? – упитао сам га. Одговорио ми је да би у другом месту тешко могао да нађе тако занимљив посао какав сам му ја помогао да нађе, а да би, с друге стране, његова вереннца тешко овде добила посао. Почео сам – сасвим озбиљно – да псујем инертност наше бирократије која није у стању да изађе у сусрет мужу и жени да могу да живе заједно. – Смирите се, Лудвик – рекао ми је са симпатичним снебивањем – није уопште тако страшно. Потрошим, додуше, нешто новаца за вожњу, губим и време, али зато нико не дира у моју самоћу, слободан сам. – Зашто вам је толико потребна слобода? – упитао сам га. – А

Ed

Погледај инсерте из чешког филма Шала (1968).

https://youtu.be/OliV-vNcgpc

https://youtu.be/1w4T0_RlBiY

https://youtu.be/EVJLx8QgjkY

144 / Савремена књижевност


Ed

uk a

pr om

o

зашто је потребна вама? – узвратио ми је питањем. – Да јурим жене – одговорио сам. – Мени слобода није потребна због жена, већ због мене лично – рекао је и наставио: – Знате шта, свратите накратко до мене, пре него што отпутујем. – Ништа друго нисам ни желео. Изашли смо након тога из болничког круга и брзо дошли до нових зграда које су стајале нескладно усађене једна поред друге у непоравнато, прашњаво земљиште (без травњака, без плочника, без прилазног пута), као нека тужна кулиса на крају града, одвајајући га од празне равнице и далеких поља. Ушли смо на једна врата, пењали се уским степеништем (лифт није радио) и зауставили се на трећем спрату, где сам на вратима угледао подсетницу с докторовим именом. Кад смо кроз предсобље ушли у собу, био сам више него задовољан – у углу је стајао широк и удобан кауч прекривен црвеним ћебетом са шарама. Осим кауча, у соби сам угледао сточић, фотељу, велику библиотеку, грамофон и радио. Изразио сам се похвално о соби и упитао Костку какво му је купатило. – Ништа раскошно – рекао је, задовољан мојим интересовањем и позвао ме у предсобље из којег су водила врата у купатило, малено али сасвим лепо, с кадом, тушем и умиваоником. – Кад сам угледао овај ваш прекрасни стан, пало ми је нешто на памет – рекао сам. – Што радите сутра после подне и увече? – Нажалост – извињавао се скрушено – сутра радим прековремено, вратићу се кући тек око седам. Јесте ли слободни увече? – Увече ћу вероватно бити слободан – одговорио сам – а да ли бисте могли да ми за сутра после подне уступите ваш стан? Питање га је изненадило, али је одмах (као да се бојао да не помислим како то нерадо чини) рекао: – Врло радо ћу га поделити с вама. – Као да намерно не жели да одгонета разлоге моје молбе, наставио је: – Ако имате потешкоћа са смештајем, можете и ноћас спавати овде. Ја ћу се вратити тек ујутру, заправо се уопште нећу враћати већ ћу ићи право у болницу. – Не, није потребно. Сместио сам се у хотелу. Само, хотелска соба није нимало пријатна, а желео бих да сутра по подне будем у пријатнијој средини. Наравно, не сам. – Да – рекао је Костка обарајући поглед – тако сам и мислио. – Након неколико тренутака рекао је: – Драго ми је што вам могу понудити нешто добро – а затим додао: – Наравно, ако је то за вас заиста добро. После тога смо сели за сто (Костка је скувао кафу) и неко време смо разговарали (седео сам на каучу и са задовољством установио да је чврст, да не пропада и не шкрипи). Коначно је Костка рекао да се већ мора вратити у болницу, и покушао на брзину да ме упути у неке тајне покућства: славину изнад каде у купатилу треба чврсто притегнути, топла вода, супротно свим обичајима, тече из славине означене словом С, утикач за проводник грамофона скривен је под каучем, у ормарићу се налази тек начета боца вотке. Затим ми је дао привезак са два кључа и показао ми који је кључ од улазних врата, а који од стана. Током свог живота, који ми је пружио шансе да спавам у много разних постеља и седим за многим столовима, изградио сам посебан култ кључева, па сам и Косткине кључеве гурнуо у џеп с тихом радошћу. Милан Кундера / 145

Сценe из чешког филма Шала (1968)


Ed

uk a

pr om

o

На растанку Костка је изразио жељу да ми његова гарсоњера пружи „нешто заиста дивно”. – Да – рекао сам му – омогућиће ми да изведем једно дивно разарање. – Зар сматрате да разарање може бити дивно? – упитао је Костка, а ја сам се у себи насмејао, јер сам га кроз то питање (изречено мирно, али замишљено као борбено) поново угледао онаквог какав је био кад сам се с њим упознао пре више од петнаест година. Волео сам га и истовремено ми је изгледао смешан, и као таквом сам му и одговорио: – Знам да сте ћутљив радник на вечном божјем градилишту и да не волите да слушате о разарању, али шта да радим; ја нисам зидар Господњи. Уосталом, ако ти божји зидари подижу грађевине с равним зидовима, наша разарања тешко да им могу нашкодити. Мени се, међутим, чини да уместо зидова свуда видим само кулисе. А разарање кулиса ствар је добра и праведна. Опет смо се нашли на истом месту где смо се последњи пут (тамо негде пре девет година) разишли; наше неслагање имало је у том тренутку прилично неодређен облик, јер смо његову конкретну основу добро знали и нисмо морали понављати. Требало је да поновимо само то да се нисмо изменили, да се још увек разликујемо један од другог као и пре. (Овде треба да напоменем да сам код Костке волео ту разлику, и да сам управо због тога с њим радо дебатовао, јер ми је то давало прилику да увек поново утврдим шта сам заправо и шта мислим.) Да ме не би држао у неизвесности, одговорио ми је: – То што сте рекли лепо звучи. Али реците ми, кад сте већ такав скептик, откуд вам сигурност да сте кадри да разликујете кулису од зида? Зар нисте никад посумњали да су илузије, којима се ругате, заиста само илузије? А шта ако се варате? Шта ако су то вредности, а ви уништавате вредности? – Након тога је рекао: – Омаловажена вредност и демаскирана илузија имају, наиме, подједнако измучена тела, сличне су и није ништа лакше него заменити их. Пратио сам Костку кроз град до болнице, играо сам се кључевима у џепу и осећао се пријатно у друштву старог познаника који је био спреман, увек и на сваком месту, да ме уверава у своје истине, чак и шетајући по неравном, неуређеном земљишту око новог насеља. Костка је, наравно, знао да је пред нама још читаво сутрашње вече и зато је након кратког времена прешао с филозофирања на свакодневне бриге. Морао сам га поново уверити да ћу га сутра у седам сати, кад се врати, чекати у стану (није имао других кључева), питао ме је да ли ми заиста више ништа није потребно. Прешао сам дланом преко лица и рекао да би требало још само да одем у бријачницу, јер сам већ страшно зарастао. – Одлично – рекао је Костка – средићу вам то протекцијом. Препустио сам се његовој бризи и пустио да ме одведе у једну малу бријачницу у којој су се испред три огледала шириле три велике окретне столице. На две од њих седели су мушкарци забачених глава и са сапуницом на лицу. Изнад њих нагињале су се две жене у белим огртачима. Костка је приступио једној од њих и нешто јој шапнуо; жена је обрисала бритву о пешкир и позвала неког из просторије иза радње. Изашла је девојка у белом огртачу и наставила да ради око господина у наслоњачи, а жена с којом је говорио Костка поклонила ми се и 146 / Савремена књижевност


Сценe из чешког филма Шала (1968)

Ed

uk a

pr om

o

покретом руке ме позвала да седнем на празну столицу. Руковао сам се с Костком и сео, наслонивши главу на тврди јастучић. Протекле године учиниле су да нерадо посматрам властито липе и због тога сам избегавао огледало, скренуо поглед увис и пустио га да лута по белом, мрљама прекривеном плафону. Наставио сам да гледам у плафон и када сам на врату осетио прсте који су ми у крагну кошуље гурали бели пешкир. Жена се измакла и чуо сам само кретање бритве по ремену за оштрење. Утонуо сам у неку слатку непомичност, пуну пријатне равнодушности. Након неколико тренутака осетио сам на лицу прсте, влажне и клиске, како ми по кожи размазују сапунску пену, и постао свестан чудне и смешне чињенице да ме нека туђа жена, до које ми није стало и којој није стало до мене, нежно милује. Жена је почела размазивати сапуницу четком, и обузео ме осећај да не седим него да напросто лебдим у белом, мрљама испуњеном простору у који упирем поглед. Затим сам замислио (јер мисли ни у часовима одмора не престају са својим играма) да сам као беспомоћна жртва предат жени која оштри бритву, на милост и немилост. Како ми се тело растварало у простору, а осећао сам само прсте на лицу, није било тешко замислити да њене нежне руке држе моју главу као да уопште није повезана с телом, него сама, тако да ће оштра бритва, која чека на сточићу с прибором, ту дивну самосталност главе само довршити. Онда је додир престао, чуо сам како се жена измиче, како заиста узима бритву у руку, и рекао себи (мисли су настављале своју игру) да морам видети како изгледа биће које је држало (подизало) моју главу, тај мој нежни убица. Отргао сам поглед с плафона и погледао у огледало. Претрнуо сам: игра којом сам се забављао добила је изненада неке чудне елементе реалности. Учинило ми се, наиме, да жену која се нагињала изнад мене у огледалу познајем. Једном руком придржавала ми је уво, другом је пажљиво стругала сапуницу с мог лица. Посматрао сам је и сличност коју сам малочас с ужасом открио почела је постепено да се расплињава и губи. Затим се нагнула изнад умиваоника, с два прста скинула с оштрице нагомилану сапуницу, усправила се и мирно окренула столицу. У том тренутку погледи су нам се срели и опет ми се учинило да је то она! Лице јој је, истина, било нешто другачије, као лице старије сестре, била је већ проседа, увенула, помало пропала... али прошло је већ петнаест година откако сам је последњи пут видео! То време навукло је на њено право лице лажну маску, али срећом, маску с два отвора кроз које ме опет могу погледати њене истинске и праве очи, онакве какве сам их познавао. Након тога трагови су се опет замели – у бријачницу је ушла нова муштерија, села иза мојих леђа на столицу и чекала да дође на ред. Убрзо се тај човек упустио у разговор са женом која ме је бријала; причао је нешто о лепом лету и купалишту које се подиже иза града. Жена је одговарала (пратио сам више њен глас него речи, уосталом сасвим безначајне) и установио сам да ми је тај глас непознат; звучао је сигурно, лежерно, самоуверено, готово грубо. Био је то потпуно туђ глас. Милан Кундера / 147


o

Ed

uk a

pr om

Милан Кундера у млађим данима

Умивала ми је лице, притиснула длановима моје образе и ја сам (успркос гласу) почео опет да верујем да је то она, да након петнаест година поново осећам њене дланове на свом лицу, да ме опет милује, милује дуго и нежно; потпуно сам заборавио да то није миловање, него умивање. Њен страни глас непрестано је уз то нешто одговарао оном брбљивом типу, али нисам хтео да верујем гласу, хтео сам да верујем рукама, хтео сам да је препознам по рукама. Покушао сам да према мери нежности у њиховим додирима одгонетнем је ли то она, и је ли ме препознала. Узела је пешкир и обрисала ми лице. Брбљиви тип се гласно церекао вицу који је сам испричао, а ја сам приметио да се жена која ме је бријала не смеје, да према томе не води много рачуна о ономе што јој он говори. То ме је узбудило, у томе сам видео доказ да ме је препознала и да само прикрива своје узбуђење. Одлучио сам да јој се обратим чим устанем са столице. Скинула је с мене пешкир. Устао сам. Извукао сам из малог џепа на капуту новчаницу од пет круна. Чекао сам да нам се погледи поново сретну, да је могу ословити по имену (онај тип је непрестано нешто причао), али она је – незаинтересовано окренула главу, узела новац брзо и пословно, тако да сам се одједном осетио као будала која је поверовала варљивим привиђењима, и изгубио сваку одважност да јој се обратим. Изашао сам из бријачнице чудно незадовољан; знао сам само да ништа не знам и да је врло грубо, тако изгубити сигурност у идентитет некада толико вољеног лица. Није, наравно, било тешко дознати истину. Журио сам у хотел (узгред, на тротоару с друге стране улице угледао сам старог пријатеља из младости, примаша народне капеле, Јарослава, али сам брзо скренуо поглед као да бежим пред наметљивом и бучном музиком). Из хотела сам телефонирао Костки; још је био у болници. – Молим вас, она жена којој сте ме одвели да ме обрије, је ли то Луција Шебеткова? – Сада има друго презиме, али то је она. Зар је познајете? – рекао је Костка. – Познавао сам је некад, страшно давно – одговорио сам. Нисам уопште отишао на вечеру, изашао сам из хотела (већ је падао мрак) и лутао наоколо.

Кундерина илустрација астролошког знака Девица (у оквиру његове колумне)

Превео Никола Кршић, прилагодио Данило Јокановић

РАЗГОВОР О РОМАНУ Укратко препричај о чему је реч у поглављу „Лудвик”. Изнеси своје мишљење о теми, протагонисти романа и о његовом расположењу и понашању. Како се главни јунак осећа због повратка у завичај после петнаест година одсуства? Објасни зашто је то тако. На основу којих детаља изводиш закључке? Шта те је изненадило а шта је изневерило твоја очекивања у прочитаном одломку? 148 / Савремена књижевност


ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

o

► Прочитајте роман Шала и припремите се за групни рад према истраживачким задацима. Поделите се на седам група, колико има поглавља у Кундерином роману. Проучите ово дело као отворену и динамичку структуру. Роман је састављен од седам поглавља која приповедају властитим начином и ритмом четири лика. Свака група треба да проучи догађаје, ликове, психолошка стања јунака и политички контекст у сваком поглављу композиције. Обратити пажњу на промену наративне перспективе. Фокусирајте се на однос између ликова и анализирајте шта на њих пресудно утиче. Покажите на примерима из текста да писац осветљавајући појединачне људске судбине говори о тоталитету људског искуства у тешком политичком времену. Истражите стил и језик и одговорите на питање какав тон казивања преовладава у Кундерином делу. Проучите и протумачите улогу ироније и гротеске у роману.

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Ed

uk a

„Ево неколико мојих начела. Прво: све историјске околности третирам с највећом економичношћу. Понашам се према Историји као сценограф који поставља апстрактну сцену с неколико предмета неопходних за радњу. Друго начело: од свих историјских околности задржавам тек оне које за моје ликове стварају откривачку егзистенцијалну ситуацију. Пример: у Шали, Лудвик види све своје пријатеље и школске другове како дигнутих руку гласају, с посвемашњом лакоћом, за његово искључивање са универзитета а тиме и за преокретање његовог живота. Он је сигуран да би они, у случају потребе, били способни да са истом лакоћом гласају за његово вешање. Отуда његова дефиниција човека: биће способно да у било којој ситуацији пошаље свога ближњега у смрт. Основно антрополошко искуство Лудвиково има, дакле, историјске корене, али ме описивање Историје саме (улоге Партије, политичких корена насиља, организације друштвених институција, итд.) не занима и то нећете наћи у роману.” „Треба, наиме, схватити што је роман. Један историчар вам прича о догађајима који су се збили. Насупрот томе, злочин Раскољникова никада није угледао светло дана. Роман не испитује стварност, него постојање. А постојање није оно што се догодило, постојање је поље људских могућности, све оно што човек може постати, све оно за што је он способан. Романсијери цртају карту постојања откривајући ову или ону људску могућност. Рецимо још једанпут: постојати, то значи „бити-у-свету”. Треба разумети и лик и његов свет као могућности.” [...]

Лудвик је потпуно осветљен, обасјан и изнутра (својим властитим монологом) и споља (сви остали монолози оцртавају његов портрет). Јарослав заузима, својим монологом, шестину књиге, а његов аутопортрет споља поправља Лудвик својим монологом. И тако даље. Свака личност је осветљена другом јачином светлости и на различит начин. Луција, једна од најважнијих личности, нема свој монолог и осветљена је само споља Лудвиковим и Косткиним монолозима. Одсутност унутарњег осветљења даје јој тајанствено и неухватљиво обележје. Она се, да тако кажемо, налази с друге стране стакла, није је могуће додирнути. * Ја желим да подела романа на делове, делова на поглавља, поглавља на параграфе, друкчије казано артикулација романа, буде веома јасна. Сваки од седам делова је као такав једна целина. Свакога одликује његов властити начин приповедања [..]. Сваки има своје властито трајање: ред трајања у Шали: врло кратко; врло кратко; дуго, кратко; дуго; кратко; дуго [..]. Допустите ми да још једном упоредим роман с музиком. Један део је један такт. Поглавља су мере. Те мере су или јако кратке, или јако дуге, или пак јако нередовног трајања. А то нас доводи до питања темпа. Сваки део мојих романа могао би носити музичку ознаку: модерато, престо, адађо, итд. (Милан Кудера, из Умјетности романа, одломци, прилагођено) Милан Кундера / 149


ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Стога је прво поглавље исказано у садашњем времену и представља увод у приповест развијену Лудвиковом реминисценцијом, чија садржина јесте његова Прошлост. [...] Суштину Лудвиковог бића могуће је сагледати једино у његовом односу према историјском процесу. Прошлост је својом садржином испунила Лудвикову садашњост, шала је у прошлости испровоцирала казну, казна је имплицирала будућу освету, освета се поново преображава у нову шалу, лоша вера Лудвика стално одвлачи све даље од циља, и тако унедоглед…

o

(Ивана Н. Кочевски, „Ретроспектива онтологије временитости у Кундериним романима”, одломци)

Ed

uk a

pr om

Посматрањем унутрашње структуре романа Шала уочљиво је да је Кундера већ овде установио карактеристичну архитектонику романа састављену из седам делова, којом ће градити и следећа прозна остварења. С тим у вези, у прилици смо да композицију Шале пратимо кроз седам засебних поглавља која су поверена различитим приповедачима (осим седмог, које је у деловима распоређено на наизменичан говор три различита лика). С обзиром на то да се на семантичком плану кроз ова поглавља смењује време на које се односи говор различитих приповедача, конституисање Лудвиковог лика (главног протагонисте у роману) можемо пратити у дијахронији самог приповедног тока. Свако непарно поглавље поверено је Лудвику, али је време на које се његов говор односи различито. Прво и пето поглавље је посвећено Лудвиковој Садашњости, а треће – уједно и најдуже поглавље – припада његовој Прошлости. [...] Он себи не дозвољава да прихвати реалне (постојеће садржаје), већ се стално враћа онима који су остали иза њега. Чак и када се чини да говори у садашњем времену позадина таквог говора је увек мотивисана стварима везаним за Прошлост. На то указује Лудвиково образложење доласка у родни град након низа година, што је приказано у првом поглављу његовим исказом: „[…] то је био циничан и низак разлог који ме је уз подсмех ослободио сумње да се овде враћам из сентименталне ганутости због изгубљеног времена” (Исто, 5). Већ је на овом месту у роману приметно да Лудвик говори у прошлом времену, иако се његова присутност у родном граду односи на Садашњост. Циничан и низак разлог – заправо мотив повратка у родно место – препознајемо у Лудвиковој мржњи и жељи за осветом, негативним квалитетима подстакнутим лошим искуством које он не оставља за собом. Након упознавања са Хеленом, супругом једног од виновника његовог искључења са факултета и из Партије, Лудвик оживљава своју Прошлост жељом да се кроз ово познанство освети човеку због ког је провео неколико година у дехуманизованој атмосфери радног логора.

Шала је писана у време када је владао режим за који се са сигурношћу могло претпоставити да неће дозволити штампање романа. Отуда и једна особина овог романа за коју се никако не може рећи да је случајна. Писац је, наиме, основне ситуације романа замислио као испољавање или догађање под велом, роман сугерира идеју мистификације као основно обележје историјске ситуације на којој се „радња” романа заснива. И функционисање кључног појма шале својеврсна је мистификација: далеко од тога да се значење тог појма исцрпљује у шали као вицу са разгледницом; шала је овде егзистенцијална категорија. Живот се шали са главним јунаком, историја се шали, шала је у крајњој линији и све оно што човек жели да учини а што није израз његове аутентичне и хумане опредељености. (Nikolaj Timčenko, „Beleška o Milanu Kunderi”, у: Delo 4, 1985)

Сматра се представником интелектуализоване прозе, који свој текст подвргава рационалној анализи и антилиризацији пуној ироније. Због тога, већина његових дела има два нивоа: конкретна ситуација друштвеног система и егзистенцијална проблематика појединца у таквом времену. Та филозофија егзистенције, која се провлачи кроз скоро читаво Кундерино дело, надовезује се на ону сартровску линију егзистенцијализма (отуђе-

150 / Савремена књижевност


(Александра Корда Петровић, „Уништавање лирске илузије”, одломак)

pr om

ЗАНИМЉИВОСТИ

Међутим, погрешно је Кундеру сматрати за егзистенцијалистичког филозофа који је само обукао одело писца. Структура његове прозе је полифона и вишезначна, што значи да приповедач тражи истину у свој њеној релативности. У том тражењу истине, Кундерини романи врло често стају у потпуну опозицију Сартровим тезама о приоритету егзистенције над есенцијом. Њега само фасцинирају егзистенцијалистички мотиви и теме као што су освета, заборав, озбиљност и неозбиљност, однос историје и човека, отуђење властитог чина итд., дакле теме којима се бави и егзистенцијалистичка филозофија.

o

ност, ништавило, бесмисао). Због тога су главне теме његове прозе конфронтација појединца са несагледивим монструмом историје пред којим се не може у безбожном свету побећи. Писца фасцинира питање носталгије и разрађивање Ничеове мисли о „вечитом повратку”. Иза свега је дубоки филозофски и друштвено-критички подтекст. Сам Кундера у интервјуу каже: „Антилирски став израста из убеђења да између онога што сами о себи мислимо и што смо заиста, постоји велика удаљеност, управо онолика удаљеност, као између онога што бисмо желели и што јесте. Да бисмо схватили ту удаљеност, ту провалију, морамо да уништимо лирску илузију. То је есенција уметности ироније”.

Ed

uk a

Године 1968. и 1969. Шала је преведена на све западне језике. Али, каквог ли изненађења! У Француској, преводилац је изнова писао роман украшавајући мој стил. У Енглеској, издавач је избацио све рефлексивне пасусе, уклонио музиколошка поглавља, променио редослед делова, наново компоновао роман. Једна друга земља. Сусрећем свог преводиоца: он не зна ни једну једину реч чешког. „Како сте преводили?” Одговара: „Својим срцем”, и показује ми моју фотографију коју вади из новчаника. Био је тако симпатичан да сам замало поверовао како се заиста може преводити захваљујући телепатији срца. Наравно, радило се о нечему једноставнијем. Преводио је на основу француског rewritinga, као и преводилац у Аргентини. Нека друга земља: роман је преведен са чешког. Отварам књигу и случајно наиђем на Хеленин монолог. Дуге реченице од којих свака код мене заузима цели одељак раздељене су у мноштво простих реченица… Шок изазван преводима Шале заувек ме је обележио. Срећом, касније сам сусрео верне преводиоце. Али исто тако, авај, мање верне… Па ипак, за мене који више практично немам чешке публике, преводи представљају све. Због тога сам се има неколико година одлучио да уведем реда у страна издања својих књига. Није то ишло без сукоба ни без замора: читање, проверавање, ревизија мојих, старих и нових, романа на три-четири страна језика која знам читати потпуно су заузели цело једно раздобље мога живота… Аутор који се упиње да надзире преводе својих романа трчи иза небројених речи попут пастира иза стада дивљих оваца; тужан призор за њега, смешан за друге. Мислим да је мој пријатељ Pierre Nora, директор часописа Le Débat, спознао тужно-комични аспект мог пастирског живљења. Једнога ми је дана, с невешто скривеним саосећањем, рекао: „Заборави напокон своје муке и радије напиши нешто за мене. Преводи су те натерали да размишљаш о свакој својој речи. Напиши дакле свој лични речник. Речник својих романа. Својих речикључева, својих речи-проблема, својих речи-љубави… ” И ево, то је учињено. (Милан Кудера, из Умјетности романа, одломци, прилагођено) Милан Кундера / 151


ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

o

pr om

СИНТЕЗА

МИЛАН КУНДЕРА (1929) чешки и француски писац песник приповедач романописац есејиста теоретичар књижевности

Ed

uk a

Milan Kundera, Šala, preveo sa češkog Nikola Kršić, Sarajevo: „Veselin Masleša”, 1985. Милан Кундера, Шала, прилагођени превод Николе Кршића: Данило Јокановић, Београд: Граматик, 2012. Milan Kundera, Umjetnost romana, preveo s francuskog Mile Pešorda, Sarajevo: „Veselin Masleša”/Svjetlost, 1990. Бранка Богавац, „Разговор са Миланом Кундером”. Књижевна реч 2, 3 (1982): стр. 2. Николај Тимченко, Цензурисани Кундера, Београд: Књижевна реч, 25. III 1983. Nikolaj Timčenko, „Beleška o Milanu Kunderi”, Beograd: Delo 4 (1985): str. 20–34 Александра Корда Петровић, „Уништавање лирске илузије”, Политика, 03. 11. 2007. Ивана Н. Кочевски, „Ретроспектива онтологије временитости у Кундериним романима”, Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад: Матица српска, 2011, стр. 95–119

Милан Кундера је завршио Филмску академију и студирао музичку композицију. Пронађи оне делове романа Шала из којих се види афинитет писца према филму и музици. У корелацији са наставом историје, истражи друштвенополитички контекст Кундериног романа. Истражи колико су у роману заступљене историјске чињенице и наведи примере. Изабери тему за есеј: 1. Љубав и политика у роману Шала; 2. Појединац у тоталитарном систему; 3. „Цео мој живот је, чини ми се, увек био препун сенки, а садашњост је ваљда у њему заузимала прилично занемарљиво место” (Лудвик); 4. Смисао шале и освете у роману Шала; 5. Карактери и улоге женских ликова у роману Шала. Проучи књижевнокритичку рецепцију Кундериног романа Шала и представи онај приказ романа који је најближи твом поимању овога дела.

152 / Савремена књижевност

ШАЛА (1967) роман друштвени и политички контекст егзистенцијалистичка и антрополошка димензија

седам поглавља измена перспектива динамична структура хумор, иронија гротеска


Итало Калвино АКО ЈЕДНЕ ЗИМСКЕ НОЋИ НЕКИ ПУТНИК* (одломци)

Кључне речи: роман, писац–дело–читалац, метафикција, постмодернизам.

Итало Калвино (1923–1985), италијански писац, есејиста, књижевни критичар и новинар, сврстао се својим романом Ако једне зимске ноћи неки путник у ред најзначајнијих писаца постмодернистичке оријентације. Значајна дела: романи – Барон на дрвету (1957), Замак укрштених судбина (1969), Невидљиви градови (1972), Ако једне зимске ноћи неки путник (1979); приповетке – Космикомике (1965).

o

 Усредсреди се на одломке из чувеног романа Итала Калвина у ком он проблематизује однос писац–дело–читалац, и где Читатељ и Читатељка постају књижевни ликови и актери трагања за писцем и његовим делом. Почетак Калвиновог романа је у књижари, а крај – у читаоници библиотеке, где читаоци међусобно разговарају о сопственом искуству читања.

Ed

uk a

pr om

Управо почињеш да читаш најновији роман Итала Калвина Ако једне зимске ноћи неки путник. Опусти се. Усредсреди се. Одагнај сваку другу мисао. Пусти да свет који те окружује отплови у заборав. Боље да затвориш врата; тамо увек гори неки телевизор. Реци то одмах, другима: „Не, не желим да видим телевизор!” Повиси глас, ако то не учиниш, неће те чути: „Читам! Немојте да ми сметате!” Можда те нису чули, од све те буке; кажи то гласније, викни: „Почињем да читам најновији роман Итала Калвина!” Или ако нећеш, немој ништа да кажеш; надајмо се да ће те оставити на миру. [...] Већ у излогу књижаре уочио си корице са насловом који тражиш. Следећи тај визуелни траг, пробијаш се кроз продавницу савлађујући препреке у виду Књига Које Ниси Прочитао које те намргођено посматрају са тезги и полица покушавајући да те застраше. Али, ти знаш да немаш чега да се стидиш, да се између њих простиру километри и километри Књига Које Баш И Не Мораш Да Прочиташ, Књига Које Нису За Читање Већ За Неку Другу Употребу, Књига Које Као Да Си Већ Прочитао Иако Их Ниси Ни Отворио Будући Да Спадају У Категорију Већ Прочитаних Пре Него Што Су И Написане. И пошто си се пробио кроз први обруч, на тебе насрће чета Књига Које Када Би Вечно Живео Драге Воље Би Прочитао Али На Жалост Немаш Ни Дана Више Од Онога Колико Ти Је Суђено. Вешто их прескачеш и затичеш се усред збијеног одреда Књига Које Намераваш Да Прочиташ Али Пре Тога Би Обавезно Требало Да Прочиташ Неке Друге, Књига Које Су Сувише Скупе Али Које Би Можда Могао Да Купиш Када Буду На Распродаји, Књига Исто Као Горе Када Буду Одштампане У Џепном Издању, Књига Које Би Можда Могао Од Некога Да Позајмиш, Књига Које Су Сви Читали Те Је Готово Исто Као Да Си Их И Сам Читао. Осујетивши те нападе, премешташ се у подножје тврђаве, где пружају отпор Књиге Које Одавно Планираш Да Прочиташ, Књиге Које Годинама Безуспешно Тражиш, Књиге Које Имају Везе Са Оним Чиме Се Тренутно Бавиш, * Дело из изборног програма.

Милан Кундера / 153

Прво издање романа Ако једне зимске ноћи неки путник (1969)


Ed

uk a

Типографске композиције Ако једне зимске ноћи неки путник, Џун Оселер (2018)

pr om

o

Књиге Које Желиш Да Имаш Како Би Ти Кад Год Затреба Биле При Руци, Књиге Које Би Могао Да Оставиш На Страну Како Би Их Макар Овога Лета Прочитао, Књиге Које Би Могао Да Припојиш Осталим Књигама На Својој Полици, Књиге Које У Теби Подстичу Изненадну И Грозничаву Радозналост Неодређеног Порекла. И тако ти је успело да непрегледне снаге на терену сведеш на једну не тако малу али ипак ограничену количину, иако то какво-такво олакшање угрожавају заседе Књига Прочитаних Пре Толико Времена Да Не Би Било Наодмет Да Их Поново Прочиташ и Књига Које Си Се Увек Претварао Да Си Прочитао Те Је Крајње Време Да Их Заиста И Прочиташ. Ослобађаш се хитрим, кривудавим маневрима и једним скоком продиреш у бастион Нових Књига Чији Те Писац или Тема Привлаче. Чак и унутар овог утврђења можеш да извршиш пробој кроз редове бранилаца, делећи их на Нове Књиге Чији Писци Или Теме Нису Нови (за тебе или уопште), и Књиге Чији Су Писци Или Теме Посве Нови (барем теби) и да утврдиш у којој те мери оне привлаче с обзиром на твоје жеље и потребе за оним што је ново и оним што то није (за оним што је ново које тражиш у оном што није ново и за оним што није ново које тражиш у оном што је ново). И најзад, прелетевши хитро погледом преко наслова књига изложених у књижари, упутио си се према гомили наслаганих примерака књиге Ако једне зимске ноћи неки путник, свеже одштампаних, зграбио си један примерак и понео га на касу како би постао његов законити власник. Бацио си још један изгубљени поглед на књиге око себе (или боље речено: књиге су те које су те гледале изгубљеним погледом попут пса који из кавеза градске штенаре посматра одлазак свог бившег сапатника кога његов господар на повоцу одводи у слободу), и изашао напоље. [...] Извијаш врат улево и удесно како би завирио у туђе књиге: ко зна да ли можда неко од њих не чита једну од књига које тражиш. [...] У једном трену ти се обраћа или, боље речено, као да говори у празно, али без сваке сумње обраћа се теби: – Немојте се чудити ако видите да ми очи непрекидно лутају. То је мој начин читања, и једино тако моје читање је плодоносно. Ако ме нека књига доиста занима, не могу да прочитам више од неколико редака а да мој мозак, узапћен каквом мишљу коју му текст нуди, или каквим осећањем, или питањем, или сликом, не почне да лута, да скаче са једне мисли на другу, са једне слике на другу, отискујући се на једно путовање кроз које ме воде разум и машта и које желим да наставим, удаљујући се од књиге све док је сасвим не потиснем. Подстицај који добијам од читања ми је насушно потребан, и то од суштинског читања, иако од сваке књиге не успем да прочитам више од неколико страница. Али већ тих неколико страница у себи садрже читаве светове које могу бескрајно да истражујем. – Одлично вас разумем – упада му у реч други читалац дижући бледо лице и зацрвењене очи са страница своје књиге – читање је неповезан и фрагментаран подухват. Или, боље речено: објекат читања је тачколика и прашинаста материја. У том расплинутом пространству које називамо писаним делом пажња читаоца разликује и најмање сегменте, склопо-

Илустрација за књигу Ако једне зимске ноћи неки путник, Наи Захарја

154 / Савремена књижевност


Ed

uk a

pr om

o

ве речи, метафоре, синтаксичке повезаности, логичке прелазе, лексичке особености чија су значења до крајности згуснута. Нешто попут основних честица сачињава језгро дела око којег кружи све остало. Или пак попут дна каквог вртлога који усисава и гута струје. И кроз те процепе, попут једва приметних блескова, указује се истина коју књига нуди, њена крајња суштина. [...] Због тога моја пажња, за разлику од онога што сте ви рекли, господине, не може да се одвоји од редака ни за трен. [...] Због тога моје читање вечно траје: читам једном, па други пут, тражећи између редака потврду онога што ми се чини да сам открио. – И ја имам потребу да се враћам на књиге које сам прочитао – каже трећи читалац – али кад год поново читам неку књигу, чини ми се да је читам први пут. Да ли се то ја непрекидно мењам и увек запажам нове ствари које први пут нисам приметио? Или је пак читање једна конструкција која стиче облик спајањем великог броја променљивих величина и не може два пута да се понови следећи исту шему? Кад год покушам да оживим осећање које је у мени изазвала нека књига коју сам прочитао, моји утисци о њој су посве другачији од оних првобитних. У неким моментима ми се чини да између једног и другог читања постоји известан напредак: у смислу да, на пример, продирем дубље у душу текста, или да ми се увећава критичка дистанца. У другим пак моментима чини ми се да се сећам сваког појединог читања једне те исте књиге, и кад сам је читао с одушевљењем, или равнодушно, или с отпором, и да су та читања разасута у времену без икаквог реда и икакве нити која их спаја. Закључак до којег сам дошао је да је читање подухват лишен сврхе; или да је његова истинска сврха оно само. Књига је само узгредан подстицај или чак изговор. Оглашава се и четврти: – Ако желите да истакнете субјективност читања, могао бих се сложити с вама, али не у центрифугалном смислу који јој ви приписујете. Свака нова књига коју прочитам постаје део оне свеобухватне и јединствене књиге која је збир свих књига које сам прочитао. То захтева известан напор: како би се образовала та главна књига, свака поједина књига мора да претрпи одређену промену, да почне да општи с књигама које сам раније читао, да постане додатак или надоградња или опрека или објашњење или оријентир. Већ годинама посећујем ову библиотеку и истражујем је књигу по књигу, полицу по полицу, али могао бих да вам докажем да сам све ово време читао само једну књигу. – И за мене све књиге које читам воде ка једној јединој књизи – каже пети читалац помаљајући се иза наслагане гомиле тврдо укоричених књига – али то је нека давнашња књига које се веома магловито сећам. Постоји једна прича која је, по мени, изнад свих других прича и коју све приче носе у себи попут каквог еха који одмах ишчезне. Коју год књигу да читам, ја у њој заправо тражим ту књигу коју сам као дете читао, али оно што од ње памтим је сувише мало да бих могао да је нађем. Шести читалац, који је стајао недалеко од нас и гледајући увис претраживао полице, прилази столу. – Тренутак који је мени најважнији јесте тренутак који претходи читању. Понекад је и сам наслов довољан да у мени распали жудњу за неком књигом која можда и не постоји. Понекад Итало Калвино / 155


o

је то почетак књиге, прва реченица... Све у свему: ако је вама потребно сасвим мало да вам проради машта, мени је потребно још мање: сазнање да ми предстоји читање. – Мени је, напротив, најважнији крај – каже седми – али онај прави крај, суштински, скривен у мраку, тачка до које књига жели да вас доведе. И ја, такође, док читам тражим пукотине – каже показујући на човека црвених очију – али мој поглед копа између редова како би спознао оно што се назире у даљини, у просторима који се налазе с оне стране речи „крај”. Време је да и ти кажеш своје. – Господо, морам пре свега да напоменем да ја у књигама волим да читам искључиво оно што је написано; и да повезујем детаље са целином; и да читање извесних књига сматрам коначним; и волим да одвојим једну књигу од друге, због онога што је другачије и ново у свакој од њих; а надасве, волим књиге које могу да читам од почетка до краја. Међутим, већ неко време бије ме малер: чини ми се да на свету сада већ постоје само прекинуте приче које су се успут негде загубиле.

РАЗГОВОР О РОМАНУ

pr om

Превела са италијанског Ана Србиновић

Ed

uk a

Представи своје читалачко искуство – какву литературу волиш, какве су ти читалачке навике, у којој мери прочитане књиге утичу на тебе и твој поглед на свет. Које књиге препоручујеш другима? Укратко изложи о чему говоре одломци из Калвиновог романа. Опиши сопствени доживљај куповине у књижари, њену атмосферу и своја осећања. Обрати пажњу на сам почетак романа. Образложи како на тебе делује обраћање читаоцу, навођење наслова дела и описивање читаоца. Размисли о томе колико је писац (наратор у делу) успео да већ на самом почетку скицира лик читаоца као књижевни лик. Размисли о томе које читалачке особине и навике одликују Калвиновог јунака-читаоца, наведи их и објасни. За које искуство (читања) можеш да тврдиш како је заједничко Калвиновом читаоцу и теби? Образложи свој одговор. Упореди искуства читања Калвинових читалаца. По чему се она разликују, а по чему су слична? ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

► Прочитајте роман Ако једне зимске ноћи неки путник и организујте се за групни рад према истраживачким задацима: 1. Истражите елементе детективског романа. Укажите на присуство жанровских елемената и начине њихове транспозиције. Испитајте њихову функцију у роману. 2. Истражите жанровско присуство љубавне тематике и њену функцију у роману. 3. Уочите хумор и средства којима писац постиже комичке ефекте. Образложите своја запажања на примерима из романа.

4. Подсетите се како се дефинише метафикција. Калвинов роман сматра се једном од најрадикалнијих манифестација метафикције, радикалним метафикционалним експериментом (Лубомир Долежел), јер фикционализује теорије и дискурсе саме метафикције. Истражите колико у роману има фикционалних аутора, а колико читалаца (читатељки) и објасните њихове улоге. 5. Издвојте најзначајније есејистичке делове и образложите њихов значај у идејном значењском слоју романа.

156 / Савремена књижевност


ИЗ

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

Подсети се значења појма метафикција, о ком смо говорили поводом Борхесове прозе. Прочитај како тај појам објашњавају теоретичари Лубомир Долежел и Патриша Во. „У парадигматичном случају метафикције, текст у исти мах конструише и фикционални свет и причу о његовој конструкцији” (Долежел). „Метафикционални романи обично су конструисани по принципу фундаменталне опозиције: конструисање фикционалне илузије (каква постоји у традиционалном реализму) спојено је са њеним огољавањем. Другим речима, најмањи заједнички именитељ метафикције је истовремено стварање фикције и изношење неког става о том стварању” (Патриша Во).

У Калвиновим белешкама објављеним у књизи Америчка предавања, између осталог, налазе се његова промишљања о писању и сопственој поетици: „Мој књижевни рад је од почетка усмерен ка праћењу муњевитих тренутака умних токова који хватају и повезују тачке удаљене у простору и времену. У мојој наклоности према авантуристичким причама и бајкама, увек сам тражио неки еквивалент унутрашње енергије, неку мисаону активност. Увек сам усмерен на слику и покрет који се природно појављује из слике, а истовремено сам свестан да не могу причати о књижевном резултату док овај ток имагинације није претворен у речи. Као што је за песника писање стиха, тако је и код писца: успех се састоји у погодном вербалном изразу, који често може произлазити из блеска инспирације, али као правило укључује стрпљење за тражење праве речи, у реченици у којој је свака реч незамењив, најефективнији спој звукова и концепата. Убеђен сам да не би требало да буде разлике између писања прозе и поезије. У оба случаја је питање тражења посебности израза, оног који је сажет, интензиван и незабораван.”

pr om

o

„Постмодернистичка метафикција [...] не обнажује само чин стварања света, него и све чинове и делатности у књижевној комуникацији: читање, тумачење, коментарисање, критику, интертекстуалност” (Долежел).

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

(Лубомир Долежел, Хетерокосмика: фикција и могући светови)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

uk a

 Радован Вучковић, један од наших најистакнутијих тумача књижевности, у књизи Писац, дело, читалац посебну пажњу посвећује читаоцу као елементу уграђеном у структуру књижевног дела: од, рецимо, Лоренса Стерна и његовог романа Тристрам Шенди, преко романа реализма, и романа који су обележили XX век (Ковачи лажног новца Андреа Жида, Хакслијев Контрапункт живота, Кортасарове Школице и др.) до постмодернистичких романа у српској књижевности Милорада Павића (Хазарски речник, Предео сликан чајем) и Горана Петровића (Ситничарница „Код срећне руке”). О Калвиновом делу истиче:

„Калвино је увео у романсијерску причу све актере производње, дистрибуције и пријема књиге од стране читалаца. Није се, дакле, зауставио само на односу писац–дело–читалац него је увео у радњу и уредника, фалсификатора, идеолошког цензора. Главно место је ипак резервисано за Читаоца и Читатељку који се упознају у току читалачке лектире. Квазикриминалистичка прича у Калвиновом роману у функцији је расправе о поетици приповедања, о структури романа, о месту и улози приповедача и, најзад, о читаоцу (или читаоцима) који је и његов главни јунак. Писац му се од почетка обраћа са ти, а доцније уприличује и његов сусрет са читатељком Људмилом који се завршава и међусобном емотивном везом и заједничком потрагом за разрешењем тајне наглих прекида приповедања. Тако се знатан део романсијерске радње, ако се о њој може и говорити, исцрИтало Калвино / 157


Ed

uk a

pr om

o

пљује у перипетијама тих трагања које читаоце трагаче доводе у везу с издавачем, посредником, преводиоцем, као и са писцем романа. У дискусијама међу тим актерима списатељско-читалачког еснафа диференцирају се два гледишта о читању, о писцу и писаном тексту, која репрезентују традиционални став и онај који то није. Читање, према првоме и како се изражава читатељка Људмила, претпоставља романе који „одмах уведу у свет у којем је свака ствар прецизна, конкретна и јасно одређена”, и према другоме „читање је дисконтинуиран и фрагментарни рад”, а „предмет читања је нешто зрнасто и налик на прашину” [...]. Писано дело такође је, следствено ономе што се намеће из читалачке рецепције, или чврст систем односа који изражава једну већ постојећу и стварну истину, или цела „књижевност и вриједи баш по својој способности мистификације, у мистификацији лежи њезина истина”. И најзад, аутор романа може бити онај који јамчи за истинитост света и неопходно је његово присуство или је сувишан, јер „распршује у облак кривотворине које прикривају свијет својим густим омотачем”. Али писац Калвиновог кова и хумористичких склоности, конструкционих егзибиција и списатељских трикова, не би сматрао да му је поетичка слика о роману, уз све могуће алтернативе, завршена ако питање његовог карактера и улоге не би осмотрио и из читалачког угла. Зато на крају романа уприличује разговор седам читалаца који износе виђење читања и онога што они мисле да је роман и шта очекују од њега. [...] Читаоци у Калвиновом роману постављају као предмет дискусије то како појединачно читају књиге. Неки воле читање у континуитету, неки, као други читалац, кажу да је њихово читање дисконтинуирано. Најзанимљивији је исказ петог читаоца, који износи типично постмодернистичко схватање књижевности. [...] Осим петог читаоца, који износи постмодернистичку визију романа и читања, најзначајнији је исказ читаоца који заступа нешто другачије становиште о књизи и читању и у њега укључује моменат новине и индивидуалности, па се с разлогом може идентификовати с авангардном поетиком писања и читања [...]. (Радован Вучковић, „Дружење писца и читаоца у романима и образлагање тог чина у теоријама”, одломак)

У фикцији XX века, техника алтернативних развоја приче стекла је велику популарност због Борхесове приче „Врт са рачвастим стазама” (1941); она описује имагинарни „класични” кинески роман, који конструише сва могућа рачвања приповедног тока. Борхесов текст је парадигматичан пример бесконачног генерисања фикционалних светова. Међутим, тај хибрис стварања фикције парадоксално води у замку стварања једног големог немогућег света, у којем се противречне приче узајамно поништавају. [...] За Калвинову деконструкцију метафикционалне технике подједнако је значајна и фикционализација аутора [...]. Наиме, у фикцио158 / Савремена књижевност


налном свету романа појављују се три фикционална аутора. Први је фикционални парњак стварног Итала Калвина: њихов транссветовни идентитет утврђен је на основу стриктне ознаке (властитог имена). Његов други парњак у фикционалном свету је фикционални писац Сајлас Фланери. Могли бисмо рећи да је „Сајлас Фланери” алијас „Итала Калвина” [...], јер је транссветовни идентитет стварног и фикционалног писца установљен на основу идентичности њихових улога: Фланери је такође дошао на идеју да напише „роман сачињен искључиво од почетака романа. Главни лик би могао бити један Читалац кога стално нешто омета у читању”. Напослетку, фикционалном Калвину и Фланерију придружује се и фикционални „антиаутор”, непоуздани преводилац” и „кривотворитељ” Ермес Марана, чије интриге и авантуре осујећују подухват писања, и компликују причу о читању романа Ако једне зимске ноћи неки путник.

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

pr om

o

(Лубомир Долежел, Хетерокосмика: фикција и могући светови, одломци)

СИНТЕЗА

uk a

Опиши какво ти је искуство донело читање Калвиновог романа. Напиши приказ свог омиљеног романа. Напиши краћи есеј о свом односу према читању, о својим читалачким навикама и о књигама које највише волиш да читаш. Прочитај још један Калвинов роман по сопственом избору и представи га у одељењу.

Ed

Итало Калвино (1923–1985)

радикални метафикционални експеримент

Ако једне зимске ноћи неки путник (1979) роман

ПИСАЦ–ДЕЛО–ЧИТАЛАЦ

Дела: романи – Барон на дрвету (1957), Замак укрштених судбина (1969), Невидљиви градови (1972), Ако једне зимске ноћи неки путник (1979); приповетке – Космикомике (1965)

Итало Калвино / 159

Italo Kalvino, Američka predavanja, prevela sa italijanskog Jasmina Tešanović, Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1989. Italo Kalvino, Ako jedne zimske noći neki putnik, prevela sa italijanskog Ana Srbinović, Beograd: Plato, 2001. Радован Вучковић, Писац, дело, читалац, Београд: Службени гласник, 2008. Лубомир Долежел, Хетерокосмика /Фикција и могући светови, превела Снежана Калинић, Београд: Службени гласник, 2008.


Умберто Еко ИМЕ РУЖЕ* (одломак) Кључне речи: Име руже, роман, постмодернизам, елементи детективског жанра (трилера), средњи век, историјска метафикција, интертекстуалност.

pr om

o

 Током читања открићеш како је Еков роман вишеслојан и многозначан, а његово жанровско одређење сложено. Обично се описује као постмодерни трилер, историографска фикција, филозофско-детективски роман, псеудосредњовековна (фикцијска) хроника и томе слично. Већ при читању Пролога запазићеш како је писац, будући ерудита, успео да, истовремено, повеже чињенице из различитих области људског знања, а само приповедање учини занимљивим и узбудљивим.

Пролог

У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. Он бјеше у почетку у Бога* и задатак је вернога монаха да сваки боговетни дан споро и смерно понавља једини неизменљиви догађај за који се може тврдити да је неоспорно истинит. Но сад видимо као у огледалу,* у загонетки, а истина, пре но лицем у лице**, указује се местимице, у цртама (авај, колико нечитким), сред заблуда овога света, те нам стога ваља да је сричемо из верних белега, ма и оданде где нам они делују као помрачени, безмало прожети неком сасвим злонамерном вољом. Стигавши до краја свог грешног живота, док седокос старим колико и свет, ишчекујући да се у безданом понору тихе и пусте божанствености изгубим, да постанем део светлости анђеоских умова што не зборе, док ме к земљи вуче већ отежало и болно тело, у келији драгог ми манастира Мелка латио сам се посла да на овом пергаменту оставим сведочанство о дивотним и страхотним згодама којима ми се, у младости, случило да присуствујем, и дословце ћу поновити све што сам видео и чуо, не усуђујући се да отуда проникнем у некакав наум, те остављам онима који ће доћи (ако их Антихрист не предухитри) знаке знакова, е да би се на њима вршила молитва за разоткривање. Нека ми Господ подари милост да јасно протумачим збивања у опатији чије је име сад већ богоугодно и ваљано прећутати, крајем лета

Ed

uk a

Умберто Еко (1932–2016) Италијански књижевник, историчар средњег века, есејиста, естетичар, семиотичар, филозоф, који је светску славу стекао романом Име руже. Као семиотичар, Еко је познат по свом доприносу у истраживању теорије симбола/знакова, а многе његове студије, укључујући Свеопшти трактат семиотике, представљају значајан допринос методологији комуникације. Еко се родио у Алесандрији у Пијемонту. Године 1954. на Универзитету у Торину докторирао је филозофију радом о појму естетског у средњем веку. Након тога улази у свет новинарства, где од 1954. до 1959. ради као уредник културе на РАИ (Radiotelevisione Italiana, RAI). Године 1956. објављује своје прво дело Естетички проблем Томе Аквинског, а 1959. студију о развоју средњовековне естетике која је потврдила да је реч о једном од најзначајнијих мислилаца средњовековља. Од 1961. до 1964. предаје естетику на Универзитету у Торину, од 1966. до 1969. визуелне комуникације на Универзитету у Фиренци, од 1969. до 1971. професор је семиотике на Политехничком факултету у Милану, а од 1975. на Универзитету у Болоњи. Био је гостујући професор и почасни доктор многих европских и америчких универзитета. На Универзитету у Болоњи предавао је комуникацијске науке, те редовно исписивао своју колумну у недељнику L’Espresso, познату под насловом La bustina di Minerva (Минервина сваштара). Романи: Име руже (1980), Фукоово клатно (1988), Острво дана пређашњег (1994), Баудолино (2000), Тајанствени пламен краљице Лоане (2004), Прашко гробље (2010).

* Дело из изборног програма. ** Почетак Јеванђеља по Јовану (1,12). – Прим. прев. ** Прва посланица Св. апостола Павла Коринћанима (13,12): „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице: сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.” – Прим. прев.

160 / Савремена књижевност


pr om

Сценa из филма Име руже (1986)

o

Прво издање романа Име руже (1980)

Ed

uk a

господњег 1327. када је цар Лудвиг сишао у Италију да би васпоставио достојанство Светог римског царства, сходно науму Свевишњег и на срамоту дрског узурпатора што је симонију спроводио и јеретике предводио и у Авињону на свето име апостолово љагу бацио (казујем о грешној души Жака од Каора, кога су богохулници штовали као Јована ХХII). Можда је добро да споменем, не бих ли догађаје сред којих сам се затекао боље обухватио, све оно што се дешавало на измаку тог доба, онако како сам га тада разумевао, проживљавајући га, и онако како га сада у памет дозивам, обогаћеног другим причама које сам доцније чуо – ако моје сећање уопште буде кадро да опет похвата нити читавог мноштва толико збрканих збитија. Још првих година тог века папа Клемент V преселио је папско седиште у Авињон, препуштајући Рим частољубљу локалних господара: и мало-помало се пресвети хришћански град претварао у арену или блудилиште, раздирала су га надметања његових првака; називао се републиком, а то није био, јер су по њему вршљале наоружане чете разбојника, и био је подвргнут насиљу и грабежу. Свештена лица која су се отргла од световне јурисдикције командовала су групама насилника и с мачем у руци пљачкала, злоупотребљавала свој положај и водила гнусне послове. Како спречити да Капут Мунди поново, и то по правди, буде мета оног ко усхтедне да стави круну Светога римскога царства и васпостави достојанство световне власти која је некад припадала ћесарима? Елем, 1314. године петорица немачких кнежева изабрала су у Франкфурту Лудвига Баварског за врховног владаоца Царства. Но истог дана су, на другој обали Мајне, палатински гроф од Рајне и келнски надбискуп на исти узвишени положај поставили Фридриха Умберто Еко / 161

симонијa – према Симоновом греху, трговина светим стварима, нарочито црквеним звањима и привилегијама (по легенди, халдејски чаробњак Симон хтео је од апостола да купи тајну стварања чудеса). јеретик – присталица, следбеник неке јереси, кривоверац. збитије – оно што се збило, догодило; догађај.

јурисдикција – надлежност, меродавност суда на неком подручју или у некој области друштвених односа; право суђења, делокруг на који се простире право. Caput Mundi – глава или врх света, средњовековна фраза којом се означава Рим. ћесар – цар.


фрањевац – католички калуђер реда који је 1210. г. основао св. Фрања Асишки.

o

Ed

uk a

usus facti (узус факти) – личне потребе, оно што је најнеопходније за личну употребу. У папиној були из 1279. дефинисана је разлика између usus facti и usus iuris (право на употребу и поседовање), што је кључно питање сиромаштва фрањеваца. Cum inter nоnnиllоs – наслов чине прве речи текста буле који почиње речима Cum inter nonnullos scholasticos viros (Будући да је међу неколико учених људи). Садржи тврдњу да су они који подржавају Христово сиромаштво јеретици.

pr om

витезови темпларског реда – темплари; темплар – средњовековни католички витешкомонашки ред, основан 1118. г. у време крсташких ратова како би штитио хаџије који путују у Палестину, борио се против неверника и чувао Христов гроб; укинут је 1312.

Аустријског. Два цара, а један престо; један једини папа, а два престола: оваква ситуација постала је, доиста, извориште велике пометње... Две године касније у Авињону је изабран нови папа, Жак из Каора, старац од седамдесет две године, и то баш под именом Јован XXII; дај Боже да никада више ниједан папа не узме име које је сад већ мрско свим честитим људима. Будући Француз и одан француском краљу (људи из те искварене земље увек су склони да заступају интересе својих земљака и неспособни су да на читав свет гледају као на своју духовну отаџбину), он је подржао Филипа Лепог против витезова темпларског реда, које је краљ оптужио (верујем, неправедно) за најсрамније злочине, не би ли се дочепао њиховог иметка, а онај свештенички отпадник био му је саучесник. У међувремену се у читаво замешатељство уплео и Роберт Анжујски, који је, да би задржао италијанско полуострво под својим надзором, убедио папу да не призна ниједног од двојице немачких царева и тако је остао главни заповедник у црквеној држави. Године 1322. Лудвиг Баварски победио је свог супарника Фридриха. Стрепећи од јединог цара више него раније од двојице, Јован је изопштио победника, а овај је заузврат пријавио папу као јеретика. Ваља рећи да је, управо те године, у Перуђи одржан сабор фрањевачких фратара, а њихов је поглавар Михаило из Чезене, прихватајући молбе „спиритуалаца” (о којима ћу још имати прилике да говорим), прогласио верском истином сиромаштво Христа, јер Он, ако је нешто са својим апостолима и поседовао, онда је то користио само као usus facti. Одлука достојна поштовања, усмерена ка очувању врлости и чистоте реда, али нимало по вољи папи, који је у њој можда разазнао једно начело које ће угрозити баш оне захтеве које је имао он сâм, будући на челу цркве, наиме да оспори царству право да бира бискупе, полажући, међутим, право на то да свети трон обавља инвеституру цара. Да ли из тих, да ли из неких других разлога, тек 1323. Јован је осудио фрањевачке пропозиције у декреталу Cиm inter nоnnиllоs. Претпостављам да је управо тада Лудвиг у фрањевцима, пошто су већ постали папини непријатељи, видео моћне савезнике. Истичући Христово сиромаштво, они су на неки начин поткрепљивали идеје царских теолога, то јест Марсилија из Падове и Јована Жанденског. И најзад, свега неколико месеци пре догађаја о којима причам, Лудвиг је, нагодивши се с пораженим Фридрихом, дошао са севера у Италију, био је крунисан у Милану, завадио се с Висконтијевима, премда су га љубазно дочекали, опсео је Пизу, поставио за царског намесника Каструча, војводу од Луке и Пистоје (и држим да је ту погрешио, јер никада нисам упознао окрутнијег човека, ако се изузме Угучоне дела Фађола), и спремао се у поход на Рим, пошто га је позвао тамошњи господар Шара Колона. Ето каква је била ситуација када је мене – већ бенедиктинца искушеника у Мелку – отргао из манастирског спокоја мој отац, који је ратовао у Лудвиговој свити, а јамачно није био последњи међу његовим

бенедиктинац – калуђер, припадник реда св. Бенедикта.

162 / Савремена књижевност


контемплација – мисаоно, обично пасивно посматрање света и живота, размишљање, мисаоно удубљивање. опатија – самостан (манастир) редовника у коме владају бенедиктинска правила и на чијем је челу опат.

Ed

uk a

pr om

o

баронима, и који је сматрао да је мудро да ме са собом поведе, не бих ли упознао дивоте Италије и присуствовао царевом крунисању у Риму. Но опсада Пизе заокупила га је војним пословима. Ја сам то искористио за тумарање, мало из доколице, а мало из жеље да нешто научим, по тосканским градовима, али тај слободни и неспутани живот није приличио, мислили су моји родитељи, једном голобрадом младићу који се заветовао да води живот испуњен контемплацијом. И по наговору Марсилија, који ме је заволео, одлучише да ме препоруче једном ученом фрањевцу, брату Вилијему од Баскервила, који је као изасланик полазио на пут што ће га навести и до чувених градова и древних опатија. Постадох тако уједно његов писар и ученик, никад се због тога не покајавши, јер сам уз њега присуствовао збивањима вредним да се на чување повере, као што управо чиним, памћењу оних што ће доћи. Ја тада нисам знао шта то брат Вилијем тражи; ако ћемо право, не знам ни данас, а мислим да то није знао ни он сам, јер је његова једина побуда била жеља за истином, и подозрење – које је вазда гајио, колико сам видео – да истина није оно што му се у датом тренутку истином чини. И можда су му тих година световни послови скретали пажњу с његових омиљених студија. Задатак који је Вилијему био поверен остао ми је непознат током читавог путовања, то јест он ми о њему није говорио. Тек сам понешто наслутио, из разговора које је он водио с опатима манастира у којима смо коначили, о природи онога што ваља да обави. Но нисам до краја схватао, све док нисмо стигли до нашег циља, као што ћу доцније испричати. Упутили смо се ка северу, али нисмо се кретали праволинијски и задржавали смо се у разним опатијама. И десило се тако да смо, премда је наш коначни циљ био на истоку, скренули на запад, готово пратећи обрис брдовитог предела који од Пизе води ка путевима светога Јакова*, задржавши се у једном крају где су се касније одиграли страшни догађаји, што ме одвраћа од његовог тачног именовања, али чији су господари били верни царству, а опати нашег реда сложно су се одупирали јеретичком и корумпираном папи. Путовање је трајало две недеље, дешавале су нам се разне згоде и незгоде и у то доба сам упознао (никад довољно, у шта сам одувек убеђен) свог новог учитеља. На страницама које ће уследити нећу се удубљивати у описивање особа – сем онда када нечији израз лица или гест не буду деловали као знаци некаквог немуштог, а опет речитог језика јер, како вели Боетије, ништа није кратковечније од спољашње форме, која се мења и вене попут пољског цвећа с јесени, и каквог би смисла имало данас рећи да је опат Абоне имао строг поглед и бледе образе када су сада већ и он и они око њега претворени у прах и тело им је попримило мртвачко сивило праха (само њихов дух, подај Господе, блиста од светлости која никада неће згаснути). Али о Вилијему желим да причам, и то једном засвагда, јер су на мене велики утисак оставиле и црте његовог лица, а младима је својствено да се вежу за старијег и мудријег човека не само због његовог привлачног казивања и оштрог ума, него и због спо* Подразумевају се путеви којима су ходочасници ишли до светилишта у Сантјагу де Компостела. – Прим. прев.

Умберто Еко / 163

коначити – бити смештен у конаку манастира, (пре) ноћити. Боетије – хришћански филозоф (VI век нове ере), изузетни познавалац античке филозофије, због своје привржености антици прозван „последњим Римљанином”.


o

Ed

uk a

pr om

Плакат филма Име руже (1986)

љашњег изгледа тела, њима премилог, баш као што се збива с ликом оца, чији се покрети и намргођености пажљиво посматрају, и вреба се његов осмех – а да притом ни сенка похоте не пређе преко ове (можда једине сасвим чисте) телесне љубави. Људи су некада били лепи и велики (сада су као деца и патуљци), но ово је само једна од оних чињеница које сведоче о злехудом свету чије власи седе. Омладина више ништа неће да научи, знање опада, читав свет ходи дубећи на глави, слепци друге слепце воде, па они у јаму падају, птице узлећу пре но што честито полете, магарац свира на лири, волови играју, Марија више не воли контемплативни живот, а Марта више не љуби делатни, Леа је јалова, Рахела има кварне очи, Катон залази у блудилиште, Лукреција постаје жентурача. Све је скрајнуто, све је посрнуло.* Нека је Богу хвала што сам ја у оно доба од мог учитеља примио жељу да учим и осећање правог пута које опстаје и онда када је стаза завојита. Био је, дакле, физички изглед брата Вилијема такав да би привукао пажњу и најрасејанијег посматрача. Стасом је надвисивао просечног мушкарца и био је толико мршав да је изгледао још виши. Очи су му биле бистре и проницљиве; зашиљен и малчице кукаст нос придавао је његовом лицу израз човека који је увек на опрезу, изузев у тренуцима учмалости о којима ћу касније нешто више рећи. И брада је одавала у њему јаку вољу, премда му је дугуљасто и пегаво лице – каква сам често виђао код људи рођених између Хиберније и Нортумбрије** – каткад изражавало неодлучност и недоумицу. С временом сам запазио да је оно што је изгледало као несигурност заправо и једино радозналост, али на почетку сам слабо познавао ову врлину и веровао да је то једна од страсти која припада пожудној настројености, сматрајући да разборита настројеност не треба да се њоме храни, већ ваља да се напаја само истином, а она се (како сам мислио) позна одмах, од самог почетка. Пошто сам још увек био дете, оно што ми се на њему одмах допало били су чуперци жућкастих длака што су му вирили из ушију, те плаве и густе обрве. Могао је имати педесет лета, дакле био је већ врло стар, али се његово неуморно тело кретало с некаквом живахношћу која је мени често недостајала. Када би га спопала прекомерна активност, чинило се да је његова енергија неисцрпна. Но повремено, безмало као да је у његовом животном даху било нечега рачјег, повлачио би се у тренутке тромости и гледао сам га како проводи сате на свом лежају у келији, једва изговарајући понеку једносложну реч, не помичући ниједан мишић на лицу. У тим приликама, очи су му добијале некакав туп и одсутан израз, и посумњао бих да је под влашћу неке биљне материје која изазива привиђења, да ме очигледна трезвеност која је управљала његовим животом није навела да такву помисао одбацим. А ипак, не тајим да се покаткад, док смо путовали, заустављао на рубу неке ливаде, уз ивицу шуме, да убере какву травку (верујем увек једну те исту), * Готово читав одломак не само да представља једно од општих места у средњовековној књижевности, топос садашњице у којој је, за разлику од прошлости, све пошло наопако, него се и дословно пресликавају често коришћене фигуре (нпр. у одломку из дела Саrminа Виrаnа). – Прим. прев. ** Нibernia: Ирска; Northumbria: једна од значајних средњовековних држава у данашњој Енглеској. – Прим. прев.

164 / Савремена књижевност


paidikoi, ephebikoi, gynaikeioi (παιδικοί, εφηβικού η γυναικείου) – деца, адолесценти, жене.

калцедон – врста полудрагуља, кварц с влакнастом структуром, млечни камен. татула – отровна коровска биљка, буника (утиче на психу).

Ed

uk a

pr om

o

па би стао да је жваће замишљеног израза лица. Део биљке понео би са собом и грицкао ју је у часовима када би се напетост повисила (а то није било нимало ретко у опатији!). Када сам га једном запитао шта то ради, одговорио ми је, осмехујући се, да добар хришћанин понекад може нешто да научи и од неверника; а кад сам затражио да пробам, одвратио ми је да, као и за врсте говора, и за лековите траве важи да међу њима постоје paidikoi, ephebikoi и gynaikeioi, и тако редом, што ће рећи да биље које добро чини једном старом фрањевцу није погодно за једног младог бенедиктинца. У периоду који смо провели заједно нисмо имали прилике да водимо неки уредан живот: и у опатији смо ноћу бдели, а дању спадали с ногу од умора, и нисмо редовно присуствовали службама божјим. Но током путовања он је ретко остајао будан после повечерја, и навике су му биле скромне. Понекад, као што се дешавало у опатији, проводио би по читав дан ходајући по врту, посматрајући биљке као да су зелени калцедони или смарагди, а опет, видео сам га како се креће по крипти испод цркве и гледа неки ковчежић начичкан смарагдима и калцедонима као да је то жбун татуле. Други пут би пак цео дан седео у великој сали библиотеке и прелиставао рукописе као да у њима не тражи ништа сем властитог задовољства (а око нас су се умножавали лешеви језиво побијених монаха). Затекао сам га једног дана како наизглед бесциљно шета по врту, као да не мора Богу полагати рачуне за своја дела. У мом реду научили су ме да сасвим другачије распоређујем време којим располажем, што сам му и рекао. А он је одговорио да је лепота васионе дата не само јединством у мноштву, него и мноштвом у јединству. Изгледало ми је да је тај одговор проистекао из неуглађене емпирије, но потом сам сазнао да људи из његове земље често дефинишу ствари на начине у којима се чини да просветљујућа моћ разума нема много удела. Током времена које смо провели у опатији виђао сам га руку вазда прекривених прашином од књига, златом са још неосушених минијатура, жућкастим супстанцама које је дотицао у Севериновој болници. Чинило се да без руку није у стању да мисли, што ми је тада изгледало пре достојно неуког човека (а учили су ме да је неуки човек mоесhиs, речју да је блудник, стога што се одаје прељуби у односу на духовност, с којом би ваљало да се сједини у чедноме браку), али и када су његове руке додиривале сасвим крхке ствари, попут извесних кодекса с још свежим минијатурама, страница начетих временом и сипкавих као бесквасни хлеб, његов додир као да је задобијао особиту финоћу, исту ону с којом је додиривао своје машине. Наиме, овај необични човек је, као што ћу испричати, носио са собом, у својој путничкој торби, инструменте које никад дотада нисам видео, а он их је називао својим чудесним машинама. Машине су, говорио је, производ вештине која имитира природу, а у њима од природе нису преузете форме него поступак. Он ми је објаснио каква су чудеса часовник, астролаб и магнет. Међутим, у почетку сам се прибојавао да су то неки вештичји изуми, па сам се правио да спавам извесних ведрих ноћи у којима се он смештао (држећи Умберто Еко / 165

mоесhиs – прељубник, блудник.

сипкав – растресит, растрошен.

астролаб – стара астрономска справа за мерење висине Сунца и звезда.


Ed

uk a

Сцене из филма Име руже (1986)

pr om

o

у руци неки чудновати троугао) да посматра звезде. Фрањевци које сам упознао у Италији и у мојој земљи били су припрости људи, неретко и неписмени, и саопштио сам му колико сам зачуђен његовим знањем. Но он ми је осмехујући се рекао да су фрањевци с његових острва другачијег кова: „Роџер Бекон, кога ја поштујем као учитеља, научио нас је како ће се божја намисао једном разоткрити у науци о машинама, а ова је природна и света магија. И једном ће се према сили природе моћи правити инструменти за навигацију, па ће бродови ићи а да њима тек један човек управља, и много брже од оних што их гони једро или весла; и постојаће кола ’ut sine animali moveantur cum impetu inaestimabili, еt instrumenta volandi et homo sedens in medio instrumente revolvens aliquod ingenium реr quod аlае artificialiter compositae аеrеrn verberent, аd modum avis volantis’.* И мајушна оруђа да подигну грдну тежину, и возила којима се и по дну може путовати.” Кад сам га запитао где су те машине, рекао ми је да су оне у давна времена већ постојале, а неке и данас постоје: „Изузев справе за летење, коју нити сам видео, нити сам упознао неког ко ју је видео, али познајем једног умног човека који ју је замислио. Па се могу градити мостови тако да се реке премосте без стубова или каквих других држача, а има и других нечувених справа. Али немој да се бринеш што их још нема, јер то не значи да их неће бити. И ја ти велим да Бог жели да их буде, и јамачно су већ у Његовом уму, иако мој пријатељ из Окама пориче могућност да идеје постоје на тај начин, и то не стога што бисмо могли утврдити каква је природа Бога, већ управо стога што јој не можемо постављати никаква ограничења.” И то није био једини противречни исказ који сам од њега чуо; али и сада, када сам стар и мудрији но тада, не разумем до краја како је он могао толико да верује свом пријатељу из Окама а да се истовремено, као што је обичавао, заклиње у Беконове речи. Уистину су оно била мрачна времена, када је мудар човек морао да ствари промишља као међусобно противречне. Ето, изрекао сам можда и несувисле ствари о брату Вилијему, ваљда не бих ли већ на почетку прибрао неповезане утиске које сам тада о њему стекао. Ко је он био и шта је радио, добри мој читаоче, можда ћеш поузданије закључити из онога што је у дело спровео у данима које смо провели у опатији. Нисам ти ни обећао да ћу до краја приказати његову замисао, већ само да ћу набројати сва она (и те како) чудесна и страшна збитија. И тако сам из дана у дан све више упознавао свог учитеља, и проводећи дуге сате пешачења у још дужим разговорима које ћу, буде ли прилике, мало-помало препричати, стигосмо до обронка брда на коме се уздизала опатија. И дође час да, као што ми ономад учинисмо, њојзи приступи и моја прича, и нека моја рука узмогне да не задрхти док се спремам да казујем шта је после било. Превела Милана Пилетић * „... да се без животиња крећу с неизмерном силином, и справе за летење и човек што седи усред справе и подешава направу преко које вештачки сачињена крила секу ваздух, попут птице у лету.” – Прим. прев.

166 / Савремена књижевност


РАЗГОВОР О РОМАНУ

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

pr om

o

Укратко препричај Пролог Ековог романа Име руже и одговори на питања: Које су теме у њему наговештене? Ко приповеда причу и с којом намером? Ко је протагониста романа а ко антагониста? Имај на уму да је роман пронађен рукопис, заправо предсмртна исповест Адса из Мелка, о догађајима којима је био сведок као сасвим млад искушеник, пратилац бившег инквизитора Вилијема од Баскервила. Какву функцију у повести има Адс из Мелка, бенедиктински искушеник, а какву Вилијем од Баскервила? Врло успешно се комбинује у роману Име руже перспектива „приповедачког ја” које се сећа и бележи са „доживљајним ја”. Одговори на питање ко представља приповедачко а ко доживљајно ја у Ековом роману. Присети се поетике књижевности средњега века. Шта запажаш читајући почетак Имена руже? Пронађи цитате из Библије којима наратор почиње Пролог и упореди га са поступком средњовековних писаца и с њиховим односом према изворнику. Пронађи у Прологу топос унижења и топос савременог света и објасни њихову функцију. Обрати пажњу на стил и језик и изнеси своја запажања. Како Еко користи цитате из свете хришћанске књиге? Прокоментариши његов поступак. Обрати пажњу на догађаје који се у Прологу романа помињу као историјски и истражи да ли је у питању историјска метафикција или историјска грађа којом аутор прожима роман. Верујеш ли у веродостојност исприповеданих догађаја? Образложи своју тврдњу. Прокоментариши по чему се разликује Име руже од других романа које имаш у свом досадашњем читалачком искуству.

Ed

uk a

Композиција романа Име руже веома је чврсто и прецизно постављена будући да је радња подељена на седам дана – од доласка двојице „истражитеља”, до њиховог напуштања опатије – и у оквиру њих на сате, фазе монашког дневног распореда (јутарње, вечерње, повечерје; ноћ, када се одвија оно најзанимљивије), што пружа делу динамику и подстиче напету атмосферу. Истовремено, представља алузију на Књигу постања и на божје стварање света за седам дана. Поделите се на седам група које ће истражити изворе и грађу за свако поглавље и бавити се композицијом романа. Грађом се при томе називају сви елементи дела који се могу замислити и у стварности, изван књижевног дела (догађаји, ликови, збивање), а изворима се називају већ пре књижевног дела некако забележена искуства о грађи (записи о личностима, дневници, историјски списи или легенде). Позабавите се слојевитошћу романа имајући на уму све његове аспекте које ћете пронаћи у тексту. Истражите слојеве текста: историјски, слој средњовековног текста, слој криминалистичке приче, слој филозофског текста, и просудите који је предоминантан. На основу резултата истраживања одредите типологију романа. Закључите које су препознатљиве карактеристике постмодерног романа. Вешто уклопљена у историјски контекст епохе, радња обухвата филозофско-теолошке расправе и детективску причу, али у самом средишту је пресудни значај библиотеке као симбола сазнања, у овом случају скриваног и забрањеног. Један постмодерни роман као што је Име руже Умберта Ека живи од старих текстова, препун је интертекстуалних одјека и преплитања значења која представљају интелектуални изазов јер њихово препознавање и разумевање доводи до квалитетнијег доживљаја дела. Пронађите трагове старих текстова у делу и докажите да се књижевност „храни” књижевношћу. Радећи на тексту, покажите да је Име руже врста лавиринта; ако је лавиринт онај физички простор по коме се јунаци крећу, зашто и духовни простор не бисмо могли посматрати као некакав лавиринт у коме читалац наилази на разне ћорсокаке, али на крају свакако набаса на прави пут. Умберто Еко / 167


(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

uk a

pr om

Наслов је пак већ један интерпретативни кључ. [...] Мој роман је имао другачији радни наслов: гласио је: Опатија злочина. Одбацио сам га јер везује пажњу читаоца само за детективску причу и могао је неправедно да наведе несрећне купце, у лову на приче пуне акције, да се баце на књигу која би их разочарала. Сан ми је био да књигу назовем Адсон из Мелка, што је сасвим неутралан наслов јер Адсон је увек глас који приповеда. Али, наши издавачи не воле лична имена [...]. Замисао о Имену руже јавила ми се готово случајно, и допала ми се јер је ружа симболичка фигура, тако пуна значења да јој скоро ниједно не недостаје: мистична ружа, и ружа је видела како живе руже, рат двеју ружа, ружа је ружа је ружа, ружа и крст, чари величанствених ружа, ружа свежа и тако мирисна. Читалац би ту остао сасвим збуњен, не би знао које објашњење да изабере. Ако би и сакупио сва могућа номиналистичка читања стиха* којим се роман завршава, тај стих би до њега стизао на крају, када је, можда, већ изабрао неко друго значење. Наслов мора да помути мисли, а не да их доведе у ред. За романописца ништа није утешније него да открије читања на која сам није мислио, а која му читаоци предлажу.

стварање једног дела. По у Филозофији композиције прича како је написао Гаврана. Он не казује како би требало да га читамо, већ које је проблеме поставио себи да би створио неки поетски ефекат. А поетски ефекат бих одредио као способност текста да пружи увек различита читања, а да се никада не исцрпи у потпуности. Онај који пише (слика, ваја или компонује) увек зна шта ствара и колико га то стаје. Зна да мора решити један проблем. Могуће је да су у почетку подаци скривени, подстицајни, опседајући, колико и нека жеља или сећање. Но, касније се проблем решава за радним столом, испитивањем материје на којој се ради – материје која показује сопствене природне законе, али истовремено собом носи сећање на културу којом је бременита (одјек интертекстуалности). Када вам аутор каже да је радио понесен надахнућем, лаже.

o

Наслов и смисао

Испричати поступак

Ed

Писац не сме да тумачи. Међутим, може да исприча зашто је и како написао. Такозвани поетички списи не служе увек разумевању дела које их је надахнуло, али помажу да се разуме како се решава технички проблем који поставља

Маска

Уистину ја нисам решио да причам о средњем веку. Решио сам да причам у средњем веку, кроз уста једног ондашњег летописца. Био сам приповедач почетник и дотад сам приповедаче посматрао с друге стране барикаде. Стидео сам се да причам. Осећао сам се као позоришни критичар који се изненада обре на осветљеној позорници и доживи да га гледају они с којима је дотад саучеснички седео у партеру... Маска, ето шта ми треба. Почео сам да читам, први пут или наново, средњовековне летописце, да бих попримио њихов ритам, и њихову безазленост. Они ће да проговоре уместо мене, а ја сам био слободан од подозривости. Слободан од сумњичавости, али не и од интертекстуалних одјека. Откривао сам тако оно што су писци одувек знали: књиге одувек говоре о другим књигама и свака прича приповеда неку већ испричану причу. (Умберто Еко, „Напомене за Име руже”, с италијанског превела Александра Манчић, одломци)

* Р ужо боје крви, што се у пољу / гордо оцртаваш / гримизом и / румени обливена: / истакни се бујношћу и лепотом / али не, јер, пошто си лепа / такође несрећна ћеш бити. (Прим. прев.)

168 / Савремена књижевност


ИЗ

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

Топос (гр. topos – опште место) – песничка слика или поступак који се често користи у појединим жанровима. Вештина изналажења и употребе општих места или топоса датира још из антике, када се и издваја посебна грана реторике – топика. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

Отворено дело – Екова естетичка категорија; отворено дело карактерише неодређеност саопштења, недовршеност форме, двосмисленост или чак многосмисленост, без дефинитивне поруке, без нужног и предвидљивог свршетка, и као „поље могућности” изложено слободном али не и произвољном избору и интервенцији Читаоца или слушаоца. У основи, одлика сваког правог уметничког дела. Плакат мини-серије Име руже (2019)

o

(Милан Дамњановић, „Отворено дело”, у: Речник књижевних термина, ур. Драгиша Живковић, прилагођено)

pr om

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

uk a

Принципи отвореног дела примењени су у роману Име руже(Il nome della rosa) посредством разнородних интертекстуалних аспеката, у литерарном дискурсу представљајући синтезу Екових проучавања средњовековне културе, семиотичких анализа односа знака и значења, као и идеје деконструкције, у вишеслојном дијалогу са средњим веком, не само у савременом виђењу средњовековне цивилизације, него и у мистичним порукама које се кроз векове преносе савременим читаоцима, мењајући њихово поимање цивилизацијске стварности. Име руже је, дакле, отворено дело, које из постмодерне, ерудитне перспективе, преображава средњовековну традицију, постепено откривајући и палимпсесте, који представљају скривене узроке религијских, културних и друштвених промена у западноевропској цивилизацији.[...] У интертекстуалним аспектима романа Име руже примењени су основни принципи Екове теорије отвореног дела, јер је посредством топоса библиотеке остварена амбигвитетна семантичка међузависност четири основна, епохама удаљена подтекста, а сједињена у полифонији постмодернистичког романа: Борхесове Вавилонске библиотеке, Баскервилског пса Конана Дојла, Аристотелове Поетике и Откривења Јовановог. Наиме, Борхесово стваралаштво представља основни поетички оквир Ековог романа, посебно у топосу библиотеке, као

лавиринту који представља интертекстуални универзум, као и у поимању преображаја традиције, у домену филозофије књижевности, под утицајем Аристотелове Поетике. [...] Аристотелова Поетика представља, дакле, кључну, забрањену књигу у опатијској библиотеци, чије чување и откривање покреће мноштво гротескних смрти. У „детективском” трагању за разрешењем ових бизарних догађаја присутан је преображени наративни модел Дојлових дела, који у Имену руже има комплекснију димензију трагања за повезаношћу текстова у библиотеци, као путоказа у решавању злочина. У овој трагичној атмосфери средњовековног манастира рађа се мисао о доласку Антихриста, а семантички систем Откривења Јовановог представља „апокалиптичку схему”, по којој се уједно руководе и читалац и књижевни ликови у тумачењу мистерије Имена руже. У сваком од наведених интертекстуалних аспеката у „ланцу, узрока, споредних узрока и међусобно противречних узрока” остварена је отвореност значења, јер читалац има активну улогу, како у трагању за разрешењем злочина у опатији, тако и у критичком преиспитивању општег духовног и историјског контекста позног средњег века. (Душан Живковић, „Отворено дело и интертекстуални аспекти у роману Име руже Умберта Ека”, у: Зборник Матице српске за књижевност и језик) Умберто Еко / 169


ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

Библиотека: Умберто Еко

Напиши есеј на тему Књига као лавиринт – који представља твој доживљај Ековог Имена руже. Прочитај Борхесову причу „Вавилонска библиотека” и повежи је са Ековим романом. Погледај видео Библиотека: Умберто Еко, у ком је приказана лична библиотека овог писца, може ти послужити као инспирација. Истражи филмску рецепцију Имена руже виђену кроз камеру синеасте Жан-Жака Аноа и напиши филмску критику или пронађи и проучи компјутерске игрице направљене по мотивима Ековог романа Име руже и изнеси своје мишљење. Погледај интервју са Умбертом Еком и напиши сажетак. Издвој најважније аутопоетичке исказе, у тезама. Истакни оно што сматраш најзначајнијим у делу Умберта Ека.

https://youtu.be/UoEuvgT1wBs

Интервју са Умбертом Еком: Umberto Eco Interview: I Was Always Narrating

pr om

o

https://youtu.be/M8IWTOFNlOc

СИНТЕЗА

УМБЕРТО ЕКО (1932–2016)

uk a

књижевник, историчар средњег века, есејиста, семиотичар, естетичар, филозоф

Ed

Умберто Еко, Име руже, превела Милана Пилетић, Београд: Новости, 2002. Умберто Еко, Отворено дјело, превео Ника Милићевић, Сарајево: „Веселин Маслеша”, 1965. Umberto Eko, „Napomene za Ime ruže”, Delo 3, god. 31, Beograd, 1985. Младен Шукало, „Умберто Еко, Име руже”, приказ књиге, у: Поља, 311, 41–42. Умберто Еко, Границе тумачења, Београд: Паидеиа, 2007. Душан Живковић, „Отворено дело и интертекстуални аспекти у роману Име руже Умберта Ека”, у: Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 59, св. 1, 2011. Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos Art/ Edicija, 2010. Милан Дамњановић, „Отворено дело”, у: Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985.

170 / Савремена књижевност

ИМЕ РУЖЕ (1980) постмодерни роман историографска метафикција интертекстуалност


ИЗБОР ИЗ СВЕТСКЕ ЛИРИКЕ XX ВЕКА Кључне речи: савремена светска лирика, ангажованост, наративност, фрагментарност, исповедна форма, иронија.

 Прочитај Однову песму и размисли о њеном тону, као и о средствима којима се постиже необичан и узбудљив ритам.

Вистан Хју Одн НЕМА ПРОМЕНЕ МЕСТА

Ко да поднесе

Ed

uk a

pr om

o

Врелину дана и погибељ зиме, Путовање из једног места у друго, А да не буде задовољан да лежи До вечери на рту понад залива, Између копна и мора, Ил’ чека пушећи време јела, Ослоњен на ланцем везану капију, На крају шуме? Трачнице се топе На сунцу, сјајне ил порђале, Од града до града, А сигнали су целом дужином спуштени; Ништа се још не креће Сем коверата између ових места, С врата их пограбе и жудно унутра читају, И прво пролећно цвеће стигне изгњечено. Невоља муца у депешама И сажаљење је хитро. Јер, кад би професионални путник дошао И у породичном кругу био запиткиван, он би остао нем. Одбијајући да одговара уз потајан смешак, А за све време На нашим мапама претпоставке постају све необичније И опасност прети. Нема промене места: Нико никада неће знати Какав преокрет сјајна престоница чека, Какав велики празник сеоска гунгула слави; Јер нико не иде Даље од краја пруге ил’ руба насипа, Нити ће ићи нит послати сина Преко обронака даље од сатрулог пласта Где ловочувар у сарама, са псом и пушком, Викнуће: „Назад”. Превео Срба Митровић

Вистан Хју Одн (1907–1973), англоамерички песник, рођен у Енглеској (Јорк), да би касније постао амерички држављанин. Његову поезију карактерише ангажман у друштвенополитичком и моралном смислу, техничка и стилска вештина, разноврсност тона, форме, лексике – од блуза преко савршених сонета до слободног стиха у разговорном ритму, по којем је био познат. Омиљене теме су му љубав, религија, политика, морал. Стил му обилује иронијом, сарказмом, сленгом, архаизмима и неологизмима.

Избор из светске лирике XX века / 171

Франсис Бејкон, Студија пејзажа после Ван Гога V, детаљ (1957)


РАЗГОВОР О ПЕСМИ Уочи контрастну композицију песме. О коме се говори у првом, а о коме у другом делу песме? Опиши песничке слике које Одн користи како би приказао учмалост и инерцију. На који начин описује чари путовања? Упореди песничке слике. Замисли, или запиши па погледај, како би ова песма изгледала да је написана у прози. Шта уочаваш? Којим средствима песник постиже ритам у слободном стиху? ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ  Прочитај како су Однови преводиоци својевремено описали иновације које је тај песник унео у савремену америчку поезију.

o

не анализи антропологије, геологије, историје, биологије итд., а час као сабрани тренутак неопозиве одлуке коју не можемо да донесемо без погрешке. Отуд забринутост која је корелација ових разнородних елемената у људском постојању. Рационализацијом овакве неразрешивости немоћан човек прибегава религији која му може рећи „авај”, али му не може помоћи. И тако се наш круг затвара, од греха до испаштања, при чему смо немоћни да се ослободимо дидактичког памћења тј. историје. Но Одн се ипак не либи да ситуацију унеколико поједностави и да јој облик какав она има у неком нашем међувремену. Љубав и људска срећа имају своје право и увек освајају наше помисли и заборав.

uk a

pr om

Одново песничко дело, иако још незавршено, већ има свој пуни значај у нашем времену. После тако значајних и потпуних песника какви су у поезији на енглеском језику Јејтс, Паунд и Елиот, који су извршили радикално реформисање како песничког језика тако и тематског опредељења, јавља се свеж и снажан Однов песнички дар. Снага његове речи крије се у вештини да нас садржаним елементима песме (прозодијским и фактографским) врати свету у коме живимо, заправо једној непрекидној људској ситуацији недоумице и очаја, када смо принуђени да учинимо нешто, јер смо ту. Чини се да је драма садржана већ у том пејзажу напола градском а напола исконском који Одн уочава у његовим разбијеним елементима који се манифестују час као објективне чињенице доступ-

(Срба Митровић и Зоран Бундало, „Поговор”, у: „В. Х. Одн, Песме”, Градина, 6/12)

Ed

 Пред тобом је „За тебе љубави”, једна од најчувенијих Преверових љубавних песама. Размисли о томе шта је необично у овој љубавној лирици.

Жак Превер ЗА ТЕБЕ ЉУБАВИ

Ишао сам на птичји трг

И птице купио За тебе љубави Ишао сам на трг старога гвожђа И ланце купио Тешке окове

Франсис Бејкон, Пејзаж с птицама, детаљ (1940)

172 / Савремена књижевност

За тебе љубави А онда сам отишао на трг робова И тражио те Али те нашао нисам љубави моја. Превео Радивоје Константиновић


РАЗГОВОР О ПЕСМИ Издвој основне мотиве у песми. Размисли о њима. Каква је њихова симболика? Коме се лирски субјекат обраћа? Шта је постигнуто рефреном? Упореди ову песму са Попином песмом „Очију твојих да није”. Размисли о атмосфери ове песме. Она на први поглед делује као љубавна. Да ли, међутим, уочаваш назнаке другачијег тона? ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

o

 Жорж Батај, француски писац и филозоф, описује Преверов специфичан однос према сопственим песмама.

Жак Превер (1900–1977), француски песник, рођен у Нејиу, једном од париских предграђа на Сени. Био једнако омиљен и међу образованим љубитељима поезије, али и међу људима скромнијег образовања. Његова збирка Речи продата је за врло кратко време, одмах после рата, у 150.000 примерака, што је за књигу поезије невероватан успех. Био је близак надреалистима, али је међу њима, како каже Ремон Кено, представљао „здрав разум”. Познат је по свом морализму, хумору и ангажованој лирици. Писао је и филмске сценарије (Обала у магли, Деца раја и друге).

pr om

Сада ћу говорити о Преверовим Речима. То су песме човека који се налази изван књижевне игре. (Када су објављене као збирка, оне су већ биле популарне. Неке су већ биле штампане у часописима, али су најчешће кружиле у дактилографисаним примерцима. Превер пише за филм, и разлог што филм више воли од књиге јесте то што га одушевљава оно што пролази, а књига као да каже: „Ту сам и ту ћу остати. ЈА сам вечна!”) (Жорж Батај, „Критичари о Преверу”)

Ed

uk a

 Песма која следи може се читати као својеврстан Пастернаков манифест. Прочитај је обраћајући пажњу на то како је у њој обрађена тема потпуног предавања уметности и жртве коју оно изискује. Интересантно је да је ову песму превео Стеван Раичковић, који се и сам као песник бавио сличним темама.

дактилографисано – куцано на писаћој машини.

Борис Пастернак ***

О, да сам знао да је тако,

Још на почетку свом раније: Да стих се крвљу гуши лако, Навре на грло и – убије!

Али та старост попут Рима, У замену за лаж водвиљску, Неће од глумца текст што има. Но погибију пуну, збиљску.

Ја бих се шала тих одрекô – С том позадином истог – маха. Почетак беше још далеко. А радозналост пуна страха.

Кад осећање песму даје Оно на сцену роба шаље. И сва уметност ту тад стаје. А тле, судбина – дишу даље. Превео Стеван Раичковић Избор из светске лирике XX века / 173

Борис Пастернак (1890–1960), руски песник и прозни писац, рођен у Москви. У младости је припадао футуристима и бавио се интелектуалистичком поезијом. Написао је и поеме о руским револуцијама. Познат је по роману Доктор Живаго, у којем је, у маниру традиционалног реалистичког романа, дао широку слику више епоха, простора и ликова. Додељена му је Нобелова награда (1958), али је он није примио.


РАЗГОВОР О ПЕСМИ Ко је лирски субјекат ове песме? О чему он говори, које су његове дилеме? На који начин песник у овој песми обрађује тему предавања уметности насупрот живљењу „пуног живота”? Размисли, па образложи – шта је „лаж водвиљска”, о каквој уметности песник говори као о глуми. Шта захтева од уметника истинска уметност? ЗАНИМЉИВОСТИ

o

Пастернакове стихове то је као да разгаљујеш грло, појачаваш дисање, обнављаш плућа: такве стихове треба примијенити за лијечење туберкулозе.” (Григор Витез, „Борис Пастернак”, у: Борис Пастернак, Поезија)

pr om

Тешко ће бити естетичарима и аналитичарима да протумаче ову поезију, јер она измиче испод прстију као жива. Ту се поезију може само доживљавати и онда причати свој доживљај, као што је то чинио песник Осип Мандељштам који је препоручивао да се та поезија узима као лијек: „Читати

 Прочитај песму „Пресуда” и размисли о једноставности којом песникиња проговара о најсложенијим и најтежим темама.

Ана Ахматова ПРЕСУДА (из „Реквијема”)

И свали се на ме као стена,

Јер иначе... Врело лето шушти На још живе груди паде реч. Кô да празник је под прозором. Али ништа – па ја бејах спремна, Овај дан ја одавно већ слутим – Некако се мора већ. Светли дан и опустели дом.

uk a

Ана Ахматова (1899–1966), руска песникиња, рођена у Одеси. Припадала је акмеистичком песничком кругу, заједно са Гумиљовим и Мандељштамом. Иако јој је поезија изразито исповедна, камерна и интимистичка, стекла је већ са прве три књиге песама велики број читалаца захваљујући певљивом стиху блиском народној лирици. Песме Ахматове разликовале су се од свега што је у том периоду писано, од симболизма (Блок) до футуризма. У периоду стаљинизма, Ахматовој је било забрањено да пише, а каснија издања њене поезије била су цензурисана.

Ed

Толико је посла данас мени: Треба сећања да збришем сва, Треба душа да се окамени, Треба опет да живети знам –

акмеистички – они који припадају акмеизму, руском авангардном књижевном покрету, насталом 1912–1913.

Превела Злата Коцић

РАЗГОВОР О ПЕСМИ Опиши основни тон и атмосферу песме. Какво је осећање лирског субјекта? Кроз какве мене оно пролази током три строфе песме? Размисли о троделној композицији песме. Укратко наведи теме и мотиве у свакој строфи. Шта уочаваш? Које стилско средство примећујеш на нивоу стиха, строфе и целе песме? Размисли о односу тог средства према смислу читаве песме. Зашто се мотиви светлости и сјаја појављују паралелно са мотивом пустоши, са очајем и самоћом?

174 / Савремена књижевност


ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Књижевни теоретичари, посебно тзв. руски формалисти, који су поставили темељ за модерно проучавање књижевности, особито су често писали о Ахматовој. Посебне књиге написали су Борис Ејхенбаум […] и Виктор Виноградов […], те В. Жирмунски и Лидија Чуковска. Поезија Ане Ахматове прожета је љубављу: љубавна тема уоквирује њезин стваралачки пут. Ране су пјесме говориле више о немогућности, о неиспуњеној љубави, о кобним неразумијевањима, а касне су допуњене фантастичним декором

и колоритом, с неземаљским обиљежјима, уз неке екстатичне тонове, али и даље без романтичарског култа идеализиране љубави. Ипак, кроза све се дјело провлаче праве химне љубави („Невиђена јесен”). Постоји и један ахматовски култ – култ сусрета. То је једна од кључних ријечи њезине поезије, односи се на сваки могући контакт, у времену, или у вјечности. Остварени, али неуспјели сусрет, и неостварени, прижељкивани сусрет – ето метафора ране и касне Ахматове. (Фикрет Цацан, „Сусрет с Аном Ахматовом”)

o

 Пред тобом је песма „Захвалност”. Уочи на који начин песник

Јосиф Бродски ЗАХВАЛНОСТ

У кавез улазих место дивље звери,

pr om

аутобиографске детаље транспонује у песничку грађу и размисли о томе како се лична патња уздиже до универзалних размера.

Марк Шагал, Дрво живота, детаљ (1974)

Ed

uk a

одслужих рок, урезах име на бараку и живех на мору, рулет ме изневери, ручах, ђаво га знао са ким све, у фраку. С висина ледника гледах пола света, хранитељку земљу моју одбацих. Трипут тонух, распорен сам два пута; од људи што ме заборавише град направих. Тумарах степама што памте крик Хуна, облачих што се поново враћа у моду, сејах раж, покривах терпапиром гумна и једино што не попих суву воду. Црне зене конвоја у своје снове пустих, хлеб прогонства до корице пождеран је. Сем кукњаве све књигама мојим допустих, пређох на шапат. Четрдесета ми је. Шта да кажем о животу? Испостави се дугом. Са патњом само осећам солидарност. Али све док ми уста не запуше глином, из њих ће се чути једино захвалност.

1980. Превео Александар Мирковић Избор из светске лирике XX века / 175

Јосиф Бродски (1940–1996), руски песник и есејиста, рођен у Санкт Петербургу. Као млад, учио је језике, преводио, а затим и почео да пише поезију, под великим утицајем Ахматове. Шездесетих година, у Совјетском Савезу, бива отеран на принудни рад и оптужен за „друштвени паразитизам”. Десетак година касније, протеран је из земље. Настањује се у Сједињеним Америчким Државама, где предаје на бројним универзитетима и пише поезију и есеје. Добитник је Нобелове награде за књижевност.

терпапир – материјал који се користи за изолацију крова.


РАЗГОВОР О ПЕСМИ Покушај да препричаш исказ лирског субјекта у овој песми. О чему он говори? Обрати пажњу на глаголски облик који је употребљен у првом делу песме. Која је његова функција? На који начин песник уводи обрт на крају песме? Размисли: зашто то чини? ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

 Прочитај одломак из предговора Изабраним песмама Јосифа Бродског, који је написао Миливоје Јовановић и сазнај нешто више о томе који су песници својим поетикама највише утицали на овог сложеног и занимљивог песника.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

o

описује синтагму из наслова његове збирке есеја „мање од један”, него што коначно дефинише праве изворе поезије Бродског; између осталог, на том списку нема Дона, Елиота и Баратинског, али је Бродски имао и други циљ – да благо укори Нобелов комитет што „петорку” није удостојио високе почасти.

pr om

Примајући Нобелову награду, Бродски је нагласио свој дуг великим „сенима”, без којих ни као човек ни као писац „не би много вредео”, али је међу њима издвојио пет имена – Мандељштама, Цветајеву, Фроста, Ахматову и Одна. Образложење које прати овај строги избор „учитеља” („У својим најбољим тренуцима сâм себи изгледам као збир свих њих – али увек мањи од сваког од њих понаособ”) пре

(Миливоје Јовановић, „Јосиф Бродски или певање столећа”, у: Јосиф Бродски, Изабране песме)

Ed

uk a

Издвој љубавне песме из овог избора. Које мотиве у њима запажаш? Направи преглед метричких особености песама у овом избору. Истражи у којој су мери заступљени слободни и везани стих. Којим средствима се постижу иновације у ритму? Упореди начине на које песници у овом избору обликују слику стварности. Већина песника из овог избора израсла је из наслеђа симболизма, односно авангардних покрета. Размисли о томе које елементе тих књижевних покрета примећујеш у њиховој поезији. Чиме је превазилазе? Покушај да опишеш оно што је у њиховој поезији ново, модерно. Подвуци места у свакој песми која су те изненадила, обрадовала, зачудила. Покушај да утврдиш којим средствима је песник изазвао такав ефекат. Можеш ли да пронађеш заједничке елементе? Размисли о мотиву трагичне судбине песника у песмама Јосифа Бродског, Ане Ахматове и Бориса Пастернака. Шта примећујеш? Какав тон преовлађује? Покушај да образложиш своје мишљење. Какав је статус лирског субјекта у савременој поезији. Ко је он/она? Шта је за њега карактеристично? Како га ми, као читаоци, доживљавамо? Упореди запажања са оним што знаш о позицији лирског субјекта у поезији која је претходила овим новим тенденцијама. Биографије песника који се налазе у овом прегледу обилују трагичним збивањима, прогонствима, цензуром, сиромаштвом и понижењем. Припреми се за разговор о томе на који начин су сложене историјске околности које је са собом донео XX век утицале на специфичности лирског израза читаве једне песничке генерације.

176 / Савремена књижевност


Вистан Хју Одн – „О љубави истину ми кажи” (превео Никола Живановић)

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Одабери једног песника/једну песникињу из овог избора. Пронађи неколико његових/њених песама које ти се чине занимљивим, па научи да их изражајно говориш и на тај начин представиш рад одабраног аутора. Пронађи што више биографских детаља о животу Јосифа Бродског, Ане Ахматове или Бориса Пастернака. Покушај да од њих сачиниш синопсис за филм.

https://youtu.be/J4f-RxaobLE

Емисија Читач (Други програм Радио Београда) посвећена Ани Ахматовој.

Осмисли видео-рад који би пратио једну од песама из избора. Потражи неке од представљених песама у оригиналу. Покушај да их препеваш.

Јосиф Бродски, „На смрт Жукова” (песму говоре Стеван Раичковић и Јосиф Бродски, 1988)

o

Направи кратак преглед најважнијих савремених светских часописа за поезију.

https://youtu.be/YQDzvTKd8kM

pr om

Направи кратак преглед најважнијих савремених светских књижевних награда.

СИНТЕЗА

ЗНАЧАЈНИЈИ СВЕТСКИ ПЕСНИЦИ XX ВЕКА

АМЕРИЧКА КЊИЖЕВНОСТ

Ed

ФРАНЦУСКА КЊИЖЕВНОСТ

Т. С. Елиот, Тед Хјуз, В. Х. Одн, Дилан Томас, Филип Ларкин, Рут Фајнлајт, Керол Ен Дафи, Пејшенс Агбаби, Џон Еш, Ник Дрејк Силвија Плат, Езра Паунд, Јосиф Бродски, Роберт Фрост, Волас Стивенс, Ален Гинзберг, Амири Барака, Чарлс Буковски, Џон Ешбери, Елизабет Бишоп, Чарлс Симић, Марк Странд Пол Елијар, Жак Превер, Сен-Џон Перс, Жан Кокто, Ани Задек, Сабина Масе, Mишел Уелбек, Ив Бонфоа, Жак Дипен Готфрид Бен, Рајнер Марија Рилке, Паул Целан, Бертолд Брехт, Ханс Магнус Енцесбергер, Сара Кирш, Гинтер Кунерт, Ула Хан, Улф Столтерфохт Ђузепе Унгарети, Еуђенио Монтале, Умберто Саба, Сандро Пена, Алфонсо Гато, Антонио Порта, Пјер Паоло Пазолини, Валерио Магрели, Чезаре Павезе, Бартоло Катафи Ана Ахматова, Марина Цветајева, Осип Мандељштам, Борис Пастернак, Генадиј Ајги, Булат Окуџава, Варлам Шаламов, Владимир Висоцки, Сергеј Главјук, Сергеј Гандлевски

uk a

ЕНГЛЕСКА КЊИЖЕВНОСТ

НЕМАЧКА КЊИЖЕВНОСТ ИТАЛИЈАНСКА КЊИЖЕВНОСТ

РУСКА КЊИЖЕВНОСТ

Избор из светске лирике XX века / 177

https://youtu.be/GJ6mPLciU2M

Борис Пастернак говори песму „Ноћ”

https://youtu.be/tHlKlNd-ja8

Гости из прошлости: „Жак Превер – љубав” (емисија Првог програма Радио Београда)

https://youtu.be/Wr-Tzzl8wh4

Антологија руске поезије XVII-XX век, прир. Александар Петров, Београд: Просвета, 1977. Борис Пастернак, Поезија, Београд: Слово љубве, 1979. Ана Ахматова, Тајне заната, Бања Лука: Глас, 1989. Јосиф Бродски, Изабране песме, Београд: СКЗ, 1990. Жак Превер, Одабране песме, Београд: Драганић, 1997. Вистан Хју Одн, Изабрани есеји, Београд: Бигз, 2000. Нови песнички поредак: антологија новије америчке поезије, Подгорица: Октоих, 2001. Татјана Бијелић, Осам савремених британских пјесника, Задужбина Петар Кочић, Бања Лука–Београд, 2008. В. Х. Одн, „В. Х. Одн, Песме”, Градина, 6/12. Соломон Волков, Разговори с Јосифом Бродским, Београд: Руссика, 2014.


Савремена српска књижевност Новица Петковић, Савремена књижевност ► Савремена српска поезија ► Савремена српска проза

uk a

pr om

o

► Савремена српска драма

Иван В. Лалић ЉУБАВ

Ed

Младен Србиновић, детаљ из композиције у холу испред свечане сале САНУ. Фото: А. Анђић

Већ годинама учим твоје црте, у које дани Утискују своје мале ватре; годинама памтим Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту лакоћу Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева; Тако те више не препознајем изван памћења Које те предаје мени, и тако све теже кротим Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи метал Твоје крви; ако се мењаш, мењам се сигурно и ја, И с нама тај свет саграђен око једног тренутка Као плод око коштице, саткан од нестварног меса Што има укус муње, укус прашине, укус година, Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.

Већ годинама знам да нестајемо заједно; Ти прогорена звездом мога сећања, изван које Све мање те има, ја лепо растурен у теби, У свим поподневима, у свим собама, у свим данима, У свему што пуни те полако, као песак Постељу реке; и тај наш тренутак дуже од туђе смрти. 178 / Савремена српскаТраје књижевност


Новица Петковић САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ (одломци) Кључне речи: Новица Петковић, савремена српска књижевност, друга половина XX века, поезија, проза, драма. Новица Петковић (1941–2008), истакнути књижевни теоретичар и универзитетски професор, књижевни критичар, есејиста и преводилац, рођен у Доњој Гуштерици код Липљана. Радио је на Институту за књижевност и уметност САНУ у Београду, био професор Филозофског факултета у Сарајеву и Филолошког факултета Универзитета у Београду. Дела: Артикулација песме (1968), Артикулација песме II (1972), Језик у књижевном делу (1975), Од формализма ка семиотици (1984), Два српска романа (1988), Огледи из српске поетике (1990), Огледи о српским песницима (1999), Словенске пчеле у Грачаници (2006), Поезија у огледалу критике (2007) и др.

o

 Пажљиво прочитај наведени сажети преглед развоја српске књижевности у другој половини XX века Новице Петковића. Обрати пажњу на главне токове, најзначајније представнике и њихова дела.

Ed

uk a

pr om

Други светски рат подједнако је био разоран за српски народ као и Први. Он је, међутим, у књижевности оставио дубље трагове. Био је и сложенији. Јер је, сем отпора страним окупационим властима, дошло до унутрашњег раскола у народу на идеолошкој основи. Два паралелна покрета отпора – четнички (предвођен монархистима) и партизански (предвођен комунистима) – били су међусобно непомирљиви. Победа другог довела је до успостављања социјалистичког друштвеног поретка, који ће се у Југославији одржати пола века и утицаће на књижевни развој знатно више но што су то могли ранији друштвени системи. Схваћена као део друштвене надградње, књижевност је подведена под идеолошку контролу са становишта прилагођене марксистичке философије. Књижевни развој почев од 1945. не може се ваљано разумети ако се не узме у обзир ова сасвим нова појава. Јер он ће у приметној мери зависити од општих политичко-идеолошких промена, које су знале да буду оштре и нагле, али су из деценије у деценију губиле на снази и књижевну уметност остављале да се самосталније развија. [...] После сукоба с центром у Москви и изопштавања југословенских комуниста из Информбироа (Информационог бироа комунистичких партија) 1948, кад је међу њима победила либералнија струја, у књижевности се одустаје од наметања стилске униформности коју подразумева социјалистички реализам. У београдским часописима ускоро почињу полемике, које ће правог маха узети почетком 50-их и трајаће до пред крај деценије. Конзервативнији реалисти окупљају се око „Књижевних новина” и „Савременика”, а иновацијама склони модернисти око „Младости” и „Дела”. Иако су се модернисти позивали, а и враћали на искуства међуратних писаца, то ипак није била само обнова авангарде. Нешто сасвим ново, што дотад није постојало у српској књижевности, наћи ћемо најпре код песника. Оштар критичар старих схватања и тумач нове поезије је Зоран Мишић (1921–1976). Његове критике, полемике, есеји Реч и време (1953), затим Реч и време I–II (1963), показују да нису биле Савремена српска књижевност / 179

Насловнe странe часописа Књижевнe новинe, Савременик, Младост и Делo


pr om

o

Васкo Попа (1922–1991)

посреди само разлике у мишљењу него и разлике уопште у разумевању песништва. Разумевање је било особито отежано код Васка Попе (1922–1991). Полемике око његове Коре (1953), затим Непочин-поља (1956), узеле су велике размере. Јер основна обележја старе лирике као што су субјективност, лична осећања и емоционалне конотације у песничком језику не налазимо у већини Попиних песама. Предмети из човекове околине описују се хладно и прецизно. Али постоји извесно померање које тај опис чини метафоричним: изражава нелагодност, стрепњу, страх и угроженост. Попа уобличава искуство савременог градског човека. Али у исти мах помоћу језичког и културног памћења открива и другачија, старија човекова искуства. Од националних (Усправна земља, 1972) досезао је све до прасловенских (Вучја со, 1976) и универзалних симболичких слика (Споредно небо, 1968). Чудесне слике искрсле из дубоке потонуле људске меморије врло брзо су почеле да плене не само домаће него и стране читаоце. И Попа је већ за живота постао не само највише превођени српски песник него и један од најпознатијих европских песника. Ништа мањи удео у насталим променама није имала ни поезија Миодрага Павловића (1928). Његова прва књига 87 песама (1952) испуњена је драстичнијим, за читаоце лирике чак шокантним призорима. У то време сасвим нови феномен апсурда појавио се најпре код Павловића. Мада се његова поезија веома разликује од Попине, он се такође враћа у дијахронијске дубине памћења: Млеко искони (1963), Велика Скитија (1969), Нова Скитија (1970) итд. Изузетно плодан као песник, он није мање плодан и значајан ни као есејист. Трећи подједнако значајан песник Стеван Раичковић (1928) ни у првим књигама Песма тишине (1952) и Балада о предвечерју (1955) није стављао пред недоумице читаоце и критичаре. И кад пише у везаном и кад пише у слободном стиху, препознаје се традиционална лирска песма. Раичковићева транспозиција песничког доживљаја у природу и пејзаж изгледа нам стара колико и сама лирика. Али је он ипак модеран песник, који у сасвим љупке слике из природе уноси нешто од егзистенцијалне уздрхталости и угрожености. Чисто лирска стања обликује с наглашеним артизмом, нарочито у сонетима Камена успаванка (1963). [...] Премда у почетку нешто спорије, проза се паралелно мењала с поезијом. Приказивачки моменат у њој је много важнији, па напуштање социјалистичког реализма није морало значити и напуштање реалистичких стилских обележја. Прелаз се осећа нарочито у романима објављеним 1950/51, који се иначе помињу као преломни. Најпре је то Свадба Михаила Лалића (1914–1992), писана у реалистичком маниру, с тематиком из последњег рата, али се она не даје само на идеолошкој него и на нешто јаче истакнутој психолошкој равни. Лалић у следећим романима неће мењати тематику, ни време и место збивања (северна Црна Гора), чак ће се и исти ликови појављивати више пута. Али ће зато продубљивати

uk a

Миодраг Павловић (1928–2014)

Ed

Стеван Раичковић (1928–2007)

180 / Савремена српска књижевност


Добрица Ћосић (1921–2014)

Ed

uk a

pr om

o

психологију ликова, сежући све до колективних праобразаца који не престају да управљају њиховим понашањем. После Његоша, нико није тако захватио и етнопсихолошко наслеђе на просторима Црне Горе. Све сложенија мотивација индивидуалног понашања на јакој подлози традиционалног морала захтевала је нове облике приповедања, и Лалић је до њих постепено долазио. Лелејска гора (1957) и Хајка (1960) најбољи су између десетак његових романа. Други, 1951. објављен роман – Далеко је сунце Добрице Ћосића (1921) – писан је смелије. Први пут се међу партизанима приказује извесно унутарње колебање и недоумице, што је деловало као прво изненађење и писцу донело изузетан успех. Ћосић ће се затим, у Коренима (1954), тематски вратити на крај прошлог века и у више обимних романа (серије романа) даће драматичан развој и обрте у друштвеном, идеолошком и политичком животу Србије током прве половине 20. века. Време смрти I–IV (1972–1979) велики је историјски роман који је књижевно транспоновао ратну драму и страдање српског народа у Првом светском рату. Најзад, 1950. изашло је Зимско љетовање Владана Деснице (1905–1967). То је први модерним проседеом писан роман с тематиком из последњег рата (у приморском залеђу Задра). Десница је још пре рата писао приповетке ослањајући се на традицију српских писаца у Далмацији. Затим је његова проза постајала све медитативнијом. У изврсном роману Прољећа Ивана Галеба (1957) приповедање већ тече искључиво из осетљиве свести оболелог музичара, суоченог са смрћу и замишљеног над вековечном борбом светла и таме, бића и ништавила. Борбу супротних начела – али догме и побуне, власти и појединца – налазимо и код Меше Селимовића (1910–1982). Он је сразмерно касно објавио романе који су му донели брз успех не само код домаћих него и код страних читалаца. Његов оријентални миље мрачнији је и суровији од Андрићевог. Дервиш и смрт (1966) приповеда једно духовно лице, дервиш из 18. в., а Тврђаву (1970) образован човек из 17. в. Тензија и драматичност уобличени су у њиховој узнемиреној свести и поколебаној савести. Библијски интонираним стилом износи се вечити човеков страх и страдање под идеолошком присилом и у скривеној мрежи коју власт не престаје да разапиње. Слично Селимовићу, Бошко Петровић (1915) после песама и приповедака први роман Долазак на крај лета објављује тек 1970. Његово најзначајније дело је, међутим, импресивни Певач I-II (1980). [...] Нешто млађи Александар Тишма (1924) није толико склон контемплацији колико суздржаној, чак хладној дескрипцији у приповеткама и романима. Приказивање сурових и злочиначких призора без саучесничких тонова прераста у стил којим је саграђен нељудски свет, са људским фигурама као објектима манипулације, у најбољем његовом роману Употреба човека (1976). Од свих поратних писаца нико није приповедач у ужем значењу колико Антоније Исаковић (1923). Тек је он у приповеци с ратном Савремена српска књижевност / 181

Плакат за филм Далеко је сунце, детаљ (1953)

Бошко Петровић (1915–2001) Александар Тишма (1924–2003)

Антоније Исаковић (1923–2003)


Ed

Прво издање књиге Ватра и ништа Бранка Миљковића (1960)

uk a

Иван В. Лалић (1931–1996)

o

диспаратан – потпуно различит, неповезан, одвојен, неспојив.

pr om

Прво издање књиге Папрат и ватра Антонија Исаковића (1962)

тематиком дао нешто заиста ново. Најпре у језику, који је крајње елиптичан, чак опор. Онда у опису, који је прецизан и готово оскудан, али са јаким симболичким конотацијама. Најзад, у књигама Велика деца (1953) и Папрат и ватра (1962) радња је свуда пажљиво вођена и композиција уравнотежена. Те складно склопљене приповетке испуњене су, међутим, снажном драматичношћу. Жанр приповетке даље развија Миодраг Булатовић (1930–1991). Његова збирка Ђаволи долазе (1955) изазива оштре полемике. Затим следи Вук и звоно (1958). [...] Спаја диспаратне појаве, изобличавајући их до гротеске. А све је то саображено с једном прилично помереном сликом света: у његовим приповеткама повлашћена места главних ликова добијају презрена, па и суманута лица или са села или из градског полусвета. Очима таквих ликова виђен је колико необичан толико и чаробан свет у роману Црвени петао лети према небу (1959), који је – као и неки други Булатовићеви романи – преведен на већину светских језика. Булатовић, у ствари, започиње нову развојну етапу у српској прози. У поезији пак новом поколењу припада Иван В. Лалић (1931). Он од прве збирке (Бивши дечак, 1955) до изванредне последње (Писмо, 1992) постепено обнавља запостављену линију симболистичке поезије: код њега налазимо нешто од њенога артистичког сјаја, уравнотежених слика и духовне сабраности. Лалић се не враћа само у Византију (Византија, 1987) него и шире у антички свет, јер попут неких европских неосимболиста с почетка века трага уопште за класичном мером песме и песничко надахнуће везује за културу. Премда је био ефемеран, индикативно је да се 1957. у Београду огласио покрет песника који су себе назвали неосимболистима. Међу њима је најистакнутији Бранко Миљковић (1934–1961). У брзом – и смрћу прекинутом – развоју од неколико година он тежи обнови мисаоног песништва, које образлаже као спој симболотворне песничке форме и мишљења које дијалектички повезује крајности: ватру и пепео, биће и ништавило, живот и смрт. Називао је то „патетиком ума”, која се силовито осетила у његовој најбољој и једно време веома утицајној књизи Ватра и ништа (1960). Најближи изворној симболистичкој поезији ипак је Борислав Радовић (1935). Он је као танани уметник испред осталих данашњих песника. Од Поетичности (1956) до Песама 1971–1991. (1991) не престаје да проверава могућности стиха и језика. Његова крхка лирика повремено подсећа на М. Дединца. На другог старијег песника, Д. Матића, подсећа поезија Јована Христића (1933). Макар утолико што и он у спонтаном, колоквијалном тону износи ерудицијом посредовано искуство (Старе и нове песме, 1988). Христић је подједнако значајан као позоришни критичар и аутор драма на античке теме (књига драма Четири апокрифа, 1970). У нешто другачијем смеру, развијао се Љубомир Симовић (1935). С једне стране је лиричар који тежи уопштавању и мисаоности, с друге се враћа

Борислав Радовић (1935–2018)

.Јован Христић (1933–2002)

182 / Савремена српска књижевност


Александар Обреновић (1928–2005)

Александар Поповић (1929–1996)

Ed

uk a

pr om

o

завичајној западној Србији, њеним пределима, прошлости, као и свакодневном животу, који досад нико није песнички обликовао као он (изабране песме Хлеб и со, 1985). Његове с успехом извођене драме (Драме, 1991) сродне су с лириком. Даље је, у чисто регионалном, ишао Матија Бећковић (1939). Најпре је естрадан и одвећ реторичан. Затим у поемама Рече ми један чоек (1970), Међа Вука Манитога (1976), Леле и куку (1978) даје нове обрасце дијалекатске поезије, пуне фразеологизма, који чувају остатке једног вида традиционалне културе у Црној Гори. [...]. Почетак послератне драме, међутим, означио је Небески одред (1957) Ђорђа Лебовића (1928) и Александра Обреновића (1928). Мрачне сцене из нацистичког логора и ликови који су изгубили људске особине приближавају Небески одред егзистенцијалистичкој драми. А најплоднији и најпопуларнији драмски писац свакако је Александар Поповић (1929). Лако и занимљиво писани, његови комади немају ни чвршће вођену радњу ни јачи драмски заплет. Али је зато особиту улогу добио језик, поглавито језик Београда, о коме је С. Винавер писао као о мешавини захвалној за драмску обраду. Најпознатији су његови комади Љубинко и Десанка (1963), Чарапа од сто петљи (1965), Крмећи кас (1966), Друга врата лево (1969). Најзад, Душан Ковачевић (1948) наставља традицију Нушићеве, београдске комедиографије: Маратонци трче почасни круг (1973), Балкански шпијун (1983); Свети Георгије убива аждаху (1986). Од 60-их година развој прозе не само што је динамичнији но икада раније него је и сложенији. Тешко је дати целовитију слику а да не буде веома упрошћена. Оно што се најпре запажа, као појава која узима све већег маха, то је заокупљеност писаца исто толико својим занатом, ако не и више, колико и предметом описивања: иста тематика подвргава се различитим поступцима приповедања, да би се онда исти поступци примењивали на различиту проблематику. Најпре Радомир Константиновић (1928) објављује романе као монотоне трактате на најопштије теме, да би касније сасвим прешао у есејистику. Павле Угринов (1926) остаје доследан минуциозној дескрипцији, која успорава радњу и потискује сиже. Најистрајнији у експериментисању је Бора Ћосић (1932). На крају је свој обимни роман Тутори (1978) свео на игру градње и ироничне саморазградње, у чему се читалац тешко сналази. Ту линију продужава нешто млађи Мирко Ковач (1938). Непрекидно се мења, од Губилишта (1962) до Врата од утробе (1978), и стално прелази границу између приповедања и рефлексија о приповедању. Различитим проседеима служи се Борислав Пекић (1930–1992), писац који је 70-их и 80-их година пленио пажњу необичном плодношћу и спремношћу да се мења. Већ у Времену чуда (1965) искушења савременог човека – с идеолошким и политичким конотацијама – уноси у подлогу новозаветних прича, и тиме универзализује значење. Премда се тај поступак у наредним делима не понавља, Савремена српска књижевност / 183

трактат – теоријска расправа или спис о неком питању, проблему. Радомир Константиновић (1928–2011) Павле Угринов (1926–2007)

Мирко Ковач (1938–2013)


o

uk a

Милорад Павић (1929–2009)

pr om

Данило Киш (1935–1989)

ипак се препознају сродне теме и опште начело повезивања и уопштавања. Најкрупније његово дело је романескни низ Златно руно I–VII (1978–1986), где се у приказаној историји једне породице огледа судбина целог народа, Цинцара, који су се у вековној дијаспори утапали у друге балканске културе. Мање плодан, Данило Киш (1935–1989) много је више заокупљен формом. У први ред српских прозаиста избио је романом Башта, пепео (1965). Наратор је у потрази колико за потонулим детињством толико и за страдалим оцем. Најфиније сензације, колико год да су лирски прозрачне, у сећању су осенчене горчином: имаго оца – жртве лебди у овој као и у наредним Кишовим књигама. У Пешчанику (1972), где тематика није мењана, техника приповедања доведена је до виртуозности. А Гробница за Бориса Давидовича (1976), која је Кишу донела велики углед у иностранству, у целини је исприповедана вештим преплитањем докумената и фикције о жртвама стаљинистичких чистки. Заправо је тек Милораду Павићу (1929) пошло за руком да на заводљив начин чињенице раствори у имагинарно, а имагинарном да чврсте чињеничне контуре. Овај познати историчар српске књижевности подједнако је освојио домаће и стране критичаре и читаоце романом чудно писаним у више речника (Хазарски речник, 1984). Најпре, формално је разбио временску узастопност у приповедању: речник омогућује сентиментално читање у произвољном поретку. Затим, о Хазарима, народу о коме се готово ништа не зна, дао је да различито сведоче три цивилизације, три религије: хришћанска, хебрејска и исламска. Претпоставке се умножавају, и у њих се и читалац увлачи. Игра између стварног и могућег, знања и фантазије, не престаје не само у овоме него и у наредна два, подједнако необична романа: Предео сликан чајем (1988) и Унутрашња страна ветра (1991). У прошлој деценији Павић је био један од највише превођених писаца у свету. На прелазу из седме у осму деценију до изражаја долази један други, паралелан ток: повратак временски и просторно ограниченој домаћој тематици и обнова једноставнијих, ако већ не и традиционалних облика приповедања. После М. Булатовића, Драгослав Михаиловић (1930) даје најзначајнију књигу Фреде, лаку ноћ (1967) већ и по томе што је означила даљи развој српске приповетке. Уз тематику из свакодневног живота иде и језик, па се подједнако у првом лицу може приповедати на жаргону или дијалекту. Изврстан роман Кад су цветале тикве (1968) задивљује откривањем нечега што је сасвим блиско али запостављено: обичног живота у послератном Београду, са људским судбинама које нису ништа мање трагичне зато што су обичне. Затим Петријин венац (1975) води у унутрашњост Србије, у рурални и приградски живот. Два млађа аутора, Видосав Стевановић (1942) и Милисав Савић (1946), у исто су време објавила приповетке (Рефуз мртвак, 1969, и Бугарска барака,

Ed

Насловна страна романа Хазарски речник (1984)

Плакат за филм Петријин венац у режији Срђана Карановића (1980)

184 / Савремена српска књижевност


Живојин Павловић (1933–1998) Слободан Селенић (1933–1995) Светлана Велмар Јанковић (1932–2014) Младен Марков (1934–2014) Војислав Лубарда (1930–2013) Мирослав Јосић Вишњић (1946–2015)

Ed

uk a

pr om

o

1969) са сродним тематским, а донекле и стилским усмерењем, па се у критици говори о засебној струји „стварносне прозе”. У последње две деценије, уосталом, стилска и тематска разноликост изузетно је велика. Тако су, на пример, Живојин Павловић (1933), Слободан Селенић (1933), а и Светлана Велмар Јанковић (1932), склони модернијим поступцима у обликовању савремене тематике, док је, насупрот њима, Младен Марков (1934) приметно традиционалан и кад се дубље враћа у историју и кад пише о поратном селу. У историју, даљу и ближу, враћа се и Војислав Лубарда (1930). Употпуњава слику о Босни, која у прошлости не изгледа много ведрија него што је данас. С друге стране, један дотад непознат писац, Мирослав Поповић (1926–1985) изненађује изврсним романом Судбине (1984), уравнотежено писаним, са нијансираном психологијом ликова. Најзад, прилично је велик број све млађих аутора, који су увелико започели нову етапу у развоју српске прозе и међу којима има и врло истакнутих, као што је Мирослав Јосић Вишњић (1946). Српска књижевност је, опште узевши, у последњу деценију 20. в. ушла с развојном динамиком и сложеношћу које сведоче о даљем успону, а што је овде само у главним цртама наговештено. Историчари обично европске књижевности деле на водеће и на оне које припадају малим народима, а за које је карактеристичан тзв. убрзани развој не само у 19. него и у 20. в. Сустизање водећих књижевности, тј. убрзани развој, постоји и у српској све до завршетка Првог светског рата, када се она непосредно укључује у јак интернационални покрет књижевне авангарде. А већ од 50-их година, током друге половине века, појачано интересовање за српске писце, њихово све приметније присуство на другим језицима, одјек на који њихова дела наилазе код страних читалаца и проучавалаца књижевности, несумњиво мењају стару слику. Очигледно је да српска књижевност – заједно с водећим словенским: руском, пољском и чешком – симултано суделује у европскоме заједничком књижевном животу и општем развоју књижевне уметности.

роман Судбине Мирославa Поповићa (1984)

РАЗГОВОР О ТЕКСТУ

Издвој из текста Новице Петковића имена писаца чија су ти дела позната одраније. Међу ауторима који се помињу у тексту уочи имена својих омиљених писаца и наведи наслове њихових дела. Образложи свој избор. Наведи имена писаца који се не помињу у тексту, а за које ти знаш да припадају српској књижевности овог периода. Присети се имена српских писаца који припадају актуелној књижевној сцени и наведи бар по један наслов из њиховог опуса. Савремена српска књижевност / 185

Новица Петковић, „Савремена књижевност”, у: Књижевност 20. века, Београд: Пројекат Растко, Историја српске културе

https://www.rastko.rs/isk/isk_21_c.html


ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Издвој имена песника, прозних и драмских писаца којима, по твом мишљењу, Новица Петковић посвећује посебну пажњу. Који су од њих заступљени у твојој читанци за четврти разред? Када се у нашој књижевности (тада југословенским књижевностима) одустаје од садржинске, стилске и идејне униформности коју је заговарао социјалистички реализам? Подсети се значења тог појма; истражи деловање његовог императива у руској (совјетској) књижевности. Прокоментариши сукобе у књижевности, књижевне полемике и превирања. Колико су такве појаве природне, очекиване и, у крајњој линији, неопходне за развој књижевности и неговање критичког духа? Образложи свој одговор.

СУКОБ РЕАЛИСТА И МОДЕРНИСТА

Поларизација часописа: реалисти – Књижевне новине и Савременик модернисти – Младост и Дело

pr om

ПРВА ЕТАПА:

o

ЕТАПЕ У РАЗВОЈУ САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ И ПРОЗЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА од почетка педесетих година

Полемике између две књижевне струје, „реалиста” и „модерниста”. Одбацивање идеолошких, реалистичких и соцреалистичких, образаца и увођење модерних књижевних проседеа и облика. ПОСЛЕРАТНИ МОДЕРНИЗАМ

након полемика, при крају педесетих и током шездесетих година

уметничко усавршавање стиха и поезије, прображај и успон модерног српског романа и приповетке

ТРЕЋА ЕТАПА:

„СТВАРНОСНА” ПРОЗА, ИЛИ „ПРОЗА НОВОГ СТИЛА”

uk a

ДРУГА ЕТАПА:

Ed

од краја шездесетих и седамдесетих година

од седамдесетих година до краја века (али и у првим деценијама XXI века

ПОСТМОДЕРНИЗАМ / ПОСТМОДЕРНА

Прочитај текст Предрага Палавестре: „Осам векова српске књижевности”

https://www.rastko.rs/knjizevnost/nauka_ knjiz/palavestra-osamvekova_c.html

186 / Савремена српска књижевност

неокласицизам неосимболизам неоромантизам неоавангарда

Драгослав Михаиловић, Радослав Братић, Видосав Стевановић, Јован Радуловић и други. Данило Киш, Борислав Пекић, Милорад Павић; Давид Албахари, Светислав Басара, Радослав Петковић и други.


ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

Антологија српске поезије Зоран Мишић

Ed

uk a

pr om

o

Служећи се текстом, издвој карактеристике српске књижевности од завршетка Другог светског рата до 90-их година XX века. Упореди текст Новице Петковића са текстом Јована Деретића о овом периоду (у његовој Историји српске књижевности). Уочи сличности и разлике. Потражи у библиотеци Антологију српске поезије Зорана Мишића, прочитај предговор, уочи који су песници заступљени и укратко је представи на часу. Истражи сукоб између реалиста и модерниста на српској књижевној сцени 50-их година прошлог века и укратко рефериши о томе. Истражи полемику која се у српској књижевности водила поводом дела Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша. Издвој најважнија питања око којих се концентрисала полемичка борба. Потражи у библиотеци Шум вавилона, хрестоматију новије српске поезије, коју су приредили Михајло Пантић и Васа Павковић. Обрати пажњу на то које су генерације песника заступљене, о којим ауторима постоје по два критичка текста. Изабери песника о ком ћеш говорити служећи се овом занимљивом антологијом. Потражи на интернету сајтове српских књижевних часописа Летопис Матице српске, Београдски књижевни часопис, Поља, Књижевни магазин и др. Прелистај их и наведи имена савремених писаца који у њима објављују. Прочитај кратке белешке о ауторима који објављују у тим часописима и закључи ко се од њих бави поезијом, прозом, есејистиком и др. Укратко представи у одељењу савремене писце који ти се чине најзанимљивијим.

g Задатак за групни рад Саставите питања за кратку анкету Колико познајем савремену српску књижевност. Анкетом проверите колико су ваши другари обавештени о релевантним књижевним наградама које се додељују за прву књигу, за поезију, приповетке, романе и о актуелним добитницима; које изворе информација користе да би се обавестили о новим издањима књига, књижевних часописа и о одржавању књижевних вечери и сусрета; колико често посећују (и које) књижевне програме и манифестације; колико често у библиотеци обраћају пажњу на новоприспеле књиге и да ли неке од њих читају; на који начин долазе до препорука за читање (у школи, у библиотеци, породици, из медија, на друштвеним мрежама и сл.); који су им књижевни листови и часописи познати и да ли их некад читају; да ли у дневним листовима у културној рубрици читају приказе књига и др.

Савремена српска књижевност / 187

српски књижевни часописи. ► Летопис Матице српске

https://www.maticasrpska.org.rs/ letopis-matice-srpske/

► Београдски књижевни часопис

https://www.skd.rs/tag/београдскикњижевни-часопис

► Поља

https://polja.rs/

► Књижевни магазин

https://www.skd.rs/category/ књижевни-магазин


СИНТЕЗА Новица Петковић, Савремена књижевност

Ed

uk a

pr om

o

После Одустаје се од наметања стилске униформности коју подразумева социјалистички реализам. 1948. 50-их Полемике започете у београдским часописима узимају маха и трају до пред крај деценије. Конзервативнији реалисти окупљају се око Књижевних новина и година Савременика, а иновацијама склони модернисти око Младости и Дела. Полемике око Коре (1953) и Непочин-поља (1956) Васка Попе (1922–1991). Поезија: 87 песама (1952) Миодрага Павловића, Песма тишине (1952) и Балада о предвечерју (1955) Стевана Раичковића, Бивши дечак (1955) Ивана В. Лалића, Поетичност (1956) Борислава Радовића Проза: Свадба (1950) и Лелејска гора Михаила Лалића (1957), Зимско љетовање (1950) и Прољећа Ивана Галеба (1957) Владана Деснице, Далеко је сунце (1951) и Корени (1954) Добрице Ћосића, Велика деца (1953) Антонија Исаковића, Ђаволи долазе (1955), Вук и звоно (1958) и Црвени петао лети према небу (1959) Миодрага Булатовића Драма: Небески одред (1957) Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића Есеји (критике, полемике): Реч и време (1953) Зорана Мишића 60-их Поезија: Ватра и ништа (1960) Бранка Миљковића, Млеко искони (1963) и Велика Скитија (1969) Миодрага Павловића, Камена успаванка (1963) Стевана Раичковића, година Споредно небо (1968) Васка Попе Проза: Хајка (1960) Михаила Лалића, Папрат и ватра (1962) Антонија Исаковића, Губилиште (1962) Мирка Ковача, Време чуда (1965) Борислава Пекића, Башта, пепео (1965) Данила Киша, Дервиш и смрт (1966) Меше Селимовића, Фреде, лаку ноћ (1967) и Кад су цветале тикве (1968) Драгослава Михаиловића, Рефуз мртвак (1969) Видосава Стевановића, Бугарска барака (1969) Милисава Савића Драма: Љубинко и Десанка (1963), Чарапа од сто петљи (1965), Крмећи кас (1966), Развојни пут Боре Шнајдера (1967), Друга врата лево (1969) Александра Поповића Есеји (критике, полемике) : Реч и време I–II (1963) 70-их Поезија: Нова Скитија (1970) Миодрага Павловића, Усправна земља (1972) и Вучја со (1976) Васка Попе, Рече ми један чоек (1970), Међа Вука Манитога (1976) и Леле и куку година (1978) Матије Бећковића Проза: Тврђава (1970) Меше Селимовића, Долазак на крај лета (1970) Бошка Петровића, Време смрти I–IV (1972–1979) Добрице Ћосића, Пешчаник (1972) и Гробница за Бориса Давидовича (1976) Данила Киша, Петријин венац (1975) Драгослава Михаиловића, Употреба човека (1976) Александра Тишме, Тутори (1978) Боре Ћосића, Врата од утробе (1978) Мирка Ковача, Златно руно I–VII (1978–1986) Борислава Пекића Драма: Четири апокрифа (1970) Јована Христића, Маратонци трче почасни круг (1973) Душана Ковачевића 80-их Поезија: Хлеб и со (1985) Љубомира Симовића, Византија (1987) Ивана В. Лалића, Старе и нове песме (1988) Јована Христића година Проза: Певач I–II (1980) Бошка Петровића, Хазарски речник (1984) и Предео сликан чајем (1988) Милорада Павића, Судбине (1984) Мирослава Поповића Драма: Балкански шпијун (1983) и Свети Георгије убива аждаху (1986) Душана Ковачевића 90-их Поезија: Песме 1971–1991. (1991) Борислава Радовића, Писмо (1992) Ивана В. Лалића година Проза: Унутрашња страна ветра (1991) Милорада Павића Драма: Драме (1991) Љубомира Симовића 188 / Савремена српска књижевност


САВРЕМЕНА

СРПСКА

ПОЕЗИЈА

Поезија је обухватна уметност, она природно тежи да буде Све. Она је жив, стално трансформативан процес језика, акумулација и супстанцијализација времена (тог, опет ће стари филозоф, „субјективног, секундарног вида перцепције”), и колективног искуства (прошлости и садашњости, свести и подсвести, мита и историје, атавизма и цивилизације, емоције и разума).

Ed

uk a

pr om

дласком најзначајнијих и значајних српских песника у последњој деценији прошлог и првој деценији новог века (Десанка Максимовић, Васко Попа, Оскар Давичо, Александар Ристовић, Бранислав Петровић, Иван В. Лалић, Јован Христић, Стеван Раичковић, Срба Митровић, Војислав Деспотов, Милош Комадина, Раша Ливада, Вујица Решин Туцић, Новица Тадић, Миодраг Павловић...) у данашњој српској поезији успостављена је сасвим отворена, нехијерархична ситуација у којој трају процеси митопејске реинтерпретације културе (Борислав Радовић, Милосав Тешић), непрестане ревитализације традиције (Љубомир Симовић, Милован Данојлић, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Стеван Тонтић, Милан Ненадић, Ђорђо Сладоје, Мирослав Цера Михаиловић) и искушавања изражајних моћи језика (од демонизма и неоавангарде до веризма и чистог лиризма: Милутин Петровић, Мирослав Максимовић, Душко Новаковић, Јован Зивлак, Слободан Зубановић, Владимир Копицл, Томислав Маринковић, Милан Ђорђевић, Небојша Васовић, Васа Павковић, Милован Марчетић, Никола Вујчић, Иван Негришорац, Александар Лукић, Драган Јовановић Данилов, Ласло Блашковић, Саша Радојчић, Војислав Карановић, Живорад Недељковић, Дејан Алексић, Гојко Божовић, до најмлађих). Евидентан је и раст женске поезије (Марија Шимоковић, Владислава Војновић, Јелена Ленголд, Снежана Минић, Гордана Ђилас, Ана Ристовић, Јасмина Топић, Драгана Младеновић и друге).

o

О

(Михајло Пантић, „Један поглед на савремену српску поезију”, 2014)

Милан Туцовић, Дечак и светлост (2000)

Поезија је толико суптилна, њен материјал су речи, она се рађа из поетског стања у коме те речи настају и зато она може и мора бити чинилац сваког уметничког дела. То понекад није јасно видљиво, али да би сликар или било који уметник нешто урадио како треба, он себе мора довести у то поетско стање, без кога нема стваралаштва. Милан Туцовић, вајар и сликар

Савремена српска поезија / 189


Десанка Максимовић ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ (избор) Кључне речи: Тражим помиловање, Душанов законик, историјски подтекст, поезија, лирски дијалог (расправа), интертекстуалне везе, племенитост, универзалне вредности.

pr om

o

 Са поезијом и прозом Десанке Максимовић дружиш се од првих школских дана. Пре читања песама из књиге Тражим помиловање по нашем избору – присети се главних особина њене поезије. Издвој неколико песама које нарочито волиш и образложи свој избор. Пре него што се усредсредиш на лирски, фиктивни дијалог (расправу) који песникиња успоставља са Душановим закоником – подсети се основних карактеристика овог најзначајнијег српског средњовековног правног списа. Размисли о самом наслову (исказан је као реченица у презенту), о његовом значењу, о томе шта нам се њиме унапред сугерише; размотри разлику која постоји између језика закона и језика поезије, и о схватању греха из тих двеју различитих перспектива.

ПРОГЛАС

По милости божјој

и благослову светитеља из Раса, ја, цар Срба, Грка и Арбанаса, земљама које од оцева наследих и мачем освојих, које повезах крвним судовима својих војника, дајем законик, и нека нема других законика осим мојих.

Ed

uk a

Десанка Максимовић (1898–1993), песникиња која је својом појавом и плодним радом обележила готово читав век у српској књижевности, писала је за децу и одрасле, поезију и прозу, преводила је са неколико словенских језика и са француског. Била је чланица Српске академије наука и уметности. Рођена је у Рабровици код Ваљева. Од времена када је прве песме објавила у часопису Мисао (1920), па до краја живота, неуморно је писала, те њен опус броји око педесет наслова поезије, приповедака, романа и путописа. Значајнија дела: Песме (1924), Врт детињства (1927), Зелени витез (1930), Нове песме (1936), Песник и завичај (1946), Тражим помиловање (1964), Немам више времена (1973), Мирис земље (1979), Слово о љубави (1983), Михољско лето (1987), Памтићу све (1988), Озон завичаја (1990), Зовина свирала (1992) и др.

бабун – јеретик. богумил – јеретик, припадник средњовековне хришћанске секте. властела – племићи; племићки, повлашћени слој. Десанка Максимовић казује своје најлепше песме

https://youtu.be/GBa6YSHLp-Q

Чедоубица, прељубник, најахалац, онај кога злопакосни ђаво узе, бабун, богумил и јеретик, слабић који на суду не говори право, човек који скрнави иконе светих, биће сурово кажњен по законима мојим, али не суровије него што у закону стоји. Ја властелу, према обичајима отаца, од себара издвојих.

190 / Савремена српска књижевност

Паја Јовановић, Проглашење Душановог законика, детаљ (1900)


ЗА ПЕСНИКИЊУ, ЗЕМЉУ СТАРИНСКУ

Првосвештенику и властелину судиће се блаже него меропаху, али не у страху од царства ми, и не блаже него што у закону стоји.

За песникињу, земљу старинску,

ЗА СЕБРА

Тражим помиловање

o

За земљу, за мелодичност њене поезије, за богатство срока планинских њених одјека, за њених потока слободан стих, млади, успаванку што је усред ушћа пева река, за здравице што их из камена напијају водопади. меропах –

pr om

Кудељници сиротој пред насилником закони моји биће уместо штита. Ни робу праведном, ни незнанцу што кроз царство ми хита, нити иком треба да их се боји, само кривцу ће се сурово судити, али не суровије него што у закону стоји.

за њене вечне реквизите и шаблоне, за небеса која нежношћу кипте, за патетичне сукобе васионе, за ливаде никад идиле сите, за лирику мириса и месечине, за презрене априлске плавети, за октобарских шума буктиње, за сликовитост њину прастару, за бајку што је пише иње.

За земљу, за слово љубве, поезију љубавну њену, за мадригале воденог цвета, за свадбену песму белог грања, за јулског неба збирке сонета, за песника који воли и сања, за коса, за славуја, за њега, за свакога који је пао немилости – помиловања!

uk a

за себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава, за тридесет кућица његовог кромпира, за усукано кукуруза стабаоце, за дим над кровом, за оно где је, следећи оце, погрешио делом и словом.

Ed

За себра увек верна животу, за себра који сунце воли. Ако живот изда и шева, и гуштери, сунца уживачи, и песникиња мириса, зова, за себра, себар издати неће, за себра који у поводу води по десетину себара синова.

Марко Мурат, Долазак Цара Душана у Дубровник (1900) Десанка Максимовић / 191

припадник сталежа себара, невластеоског становништва, зависни земљорадник.

себар – у средњовековној Србији, слободан сељак или пастир, човек без политичких права. усукан – слаб, сасушен.


О ПРАШТАЊУ

За песме

Ја нисам бог. Само је он моћан толико да прашта, само о њему не говори нико да је слаб кад опрости и да је кривцу саучесник, да је бабун кад помилује бабуна, само кад он подиже свргнуте и мртве васкрсава, клеветници ћуте, не кажу да је занесењак или песник.

За песникову прву љубав затворену у стихова крхке коморе и преткоморе, за чедност њену, кад под радозналости падне лупу, кад свачије маште ветрењаче у погон крену да пронађу где се и због кога прва песникова туга заче; за такозване песничке грехе кад их на архангелске ставе ваге лицемери на окупу.

Нисам ни судија, њима је у руке закон дат да суде; ни џелат који веша, жеже, сече, каменује кога. Ја сам цар и немам рашта силазити као крвник међу људе, и мада владам по милости бога, нисам бог да праштам.

Ed

uk a

За стваралачку тајну нежну као саса кад непозвани песми на врата однекуд споља бане, а песник лежи беспомоћан у земљи дубље од два хвата.

Нисам ни властелин ни себар који се свети, који враћа жаоку за жаоку, срам за срам, нож на срцу за нож на оку, ја се по срцу не управљам, ја сам цар заробљен законима које прописујем сам.

pr om

што у танким лирским кошуљицама изиђу на посмртне критике цичу, кад сваки жудан каменовања каменом се на њих бацати стане, кад хајкачи на старе славе леденоме подвргну бичу песникове стихове недопеване.

o

ЗА ПЕСМЕ

Фреска цара Душана, Манастир Лесново (XIV век)

рашта – зашто, због чега.

РАЗГОВОР О ПЕСМАМА Искажи своја размишљања о Душановом законику и његовом песничком одговору. На основу прочитаних песама закључи на чијој је страни песничка реч Десанке Максимовић. Искажи како се у твом доживљају наведених песама сучељавају два поетска „ја” – царско и песничко.

192 / Савремена српска књижевност


САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Године 1964. Десанка Максимовић је објавила књигу песама Тражим помиловање, која се данас повезује са изузетно значајним стваралачким заокретом у песникињином књижевном раду. Крајем јануара 1965. Александар Петров, тада млади књижевни критичар, у београдским Књижевним новинама је у приказу те књиге, под насловом Ка новим вредностима закључио: „Изван сваке је сумње [...] да је емоционалним одређивањем према знатно сложенијим реалностима и појавама емотивни квалитет поезије Десанке Максимовић постао разноврснији, сложенији, зрелији, богатији. Ако се посредством емотивног у раним песмама откривао унутрашњи сентимент девојачке љубави и разнежености, или ра