Читанка за четврти разред гимназија и средњих стручних школа

Др Оливера Радуловић

Др Јелена Журић др Јелена Ангеловски

Ed

uk a

pr om

o

СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ за четврти разред гимназија и средњих стручних школа

Др Оливера Радуловић

Др Јелена Журић

Др Јелена Ангеловски

ЧИТАНКА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ за четврти разред гимназија и средњих стручних школа Главни уредник Др Бошко Влаховић Одговорна уредница Др Наташа Филиповић

o

Предметна уредница Др Моња Јовић

Дизајн Иван Танић

uk a

Лектура и коректура Споменка Трипковић

pr om

Рецензенти Др Горана Раичевић, редовни професор, Филозофски факултет, Нови Сад Мр Наташа Будимир, професор српског језика и књижевности, Гимназија Јован Јовановић Змај, Нови Сад Владимир Мичић, професор српског језика и књижевности, Гимназија Лесковац, Лесковац

Ed

Издавач Едука д.о.о., Београд Ул. Змаја од Ноћаја бр. 10/1 Тел./Факс: 011 3287277; 3286 443; 2629 903 Сајт: www.eduka.rs; имејл: eduka@eduka.rs За издавача Др Бошко Влаховић, директор Штампа Цицеро, Београд Издање бр.: 1, Београд, 2021. година Тираж: 3000

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:821-82(075.3) ЧИТАНКА : српски језик и књижевност за четврти разред гимназија и средњих стручних школа / [приредиле] Оливера Радуловић, Јелена Журић, Јелена Ангеловски. - Изд. 1. - Београд : Eduka, 2021 (Београд : Цицеро). - 434 стр. : илустр. ; 27 cm Тираж 3.000. - Регистар.

ISBN 978-86-6013-546-1 1. Радуловић, Оливера, 1957- [приређивач, сакупљач] 2. Журић, Јелена, 1959- [приређивач, сакупљач] COBISS.SR-ID 44472073

© Едука д.о.о. Београд

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника Решењем број: 650-02-147/2021-03. Није дозвољено: репродуковање, дистрибуција, објављивање, прерада или друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму или поступку, укључујући и фотокопирање, штампање или чување у електронском облику. Наведене радње представљају кршење ауторских права.

o pr om

Милан Туцовић, Дечак који је носио светло, уље на дрвету, детаљ (1996)

Оставите увек један прозор у пределе уметности

Ed

uk a

У последњој години учења у средњој школи, пред матуру, желимо да вам Читанка и даље буде, или можда тек сада постане, један од омиљених уџбеника. Листајте је, читајте и допустите да вас води у бескрајне светове уметности – јер је уметност ништа друго до сâм живот у свом пространству, лепоти и разноликости. Или, како је то Иво Андрић записао: „На темељима животне стварности и разума подижите зграду свога живота, али оставите увек један прозор у пределе уметности. Она ће свима вашим животним напорима бити подршка и давати им трајност и дубљи смисао. Нека у вашем животу уметност увек има своје ма и скромно место: мало музике, или вече у позоришту, или слика на зиду, или невелика полица књига које волите. Тек да је жива и трајна веза између вашег личног живота и уметности. Јер ако је тачно, као што јесте, да се уметност не сме одвајати од живота, исто је тако тачно да лични живот, ничији живот, не треба да је одвојен од уметности. О том да је уметност потребна човеку, ма какав иначе био његов позив и рад у практичном животу, о том не може бити сумње. Уметност је човеку стварно неопходна, као што је сваком јелу неопходно мало соли међу прстима; да му дâ укус и да га сачува од кварења. Уметност, права уметност, не квари и не размекшава човека него га оплемењује и уздиже и чини суптилнијим и јачим у животној борби. Без ње живот може да постане непотпун, штур и убог, а са њом је, како каже једна личност код Тургењева, ’и добро лепше и зло лакше’.” Дела уметности могла би да буду и ти знакови поред пута, који нас у животу воде и храбре, и показују нам да ни у чему што нам се дешава нисмо сами, ни први ни једини. Ауторке

САДРЖАЈ УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ................................................8

САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ......................72 САВРЕМЕНА СВЕТСКА КЊИЖЕВНОСТ...........73 Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита (одломак)....................78 Албер Ками, Странац (одломци)..........................................94 Мит о Сизифу (одломак)...............................102 Џорџ Орвел, Животињска фарма (одломак)......................110 Хорхе Луис Борхес, Врт са стазама које се рачвају.......................119 Самјуел Бекет, Чекајући Годоа (одломак)...............................131 Милан Кундера, Шала (одломак)..............................................142 Итало Калвино, Ако једне зимске ноћи неки путник (одломци)........................................................153 Умберто Еко, Име руже (одломак)........................................160

Ed

uk a

pr om

Смисао и задаци проучавања књижевности........9 Развој теоријске мисли о књижевности Петар Милосављевић, Предговор хрестоматији Теоријска мисао о књижевности (одломци).................................13 ПИСАЦ, ДЕЛО, ЧИТАЛАЦ.............................13 ► Иво Андрић, Читајући један од великих класичних романа европских / Читајући добре писце ► Исидора Секулић, Уметност коју волим до заноса / О култури ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА.............13 ► Слојевита структура књижевноуметничког дела ► Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу (одломак) ► Методологија проучавања књижевног дела и примена методолошких поступака ► Методи ► Фјодор М. Достојевски, Браћа Карамазови (одломак) ► Позитивизам ► Психолошки метод ► Феноменолошки метод ► Структуралистички метод ► Теорија рецепције ► Плурализам метода и њихов суоднос ► Милија Николић, Принцип методске адекватности (одломак) ► Антоан Компањон, Демон теорије (одломак) ► Преглед савремених метода ► Ана Бужињска и Михал Павел Марковски, Књижевне теорије XX века (одломак)

Вилијам Шекспир, Хамлет (одломак)............................................33 Јохан Волфганг Гете, Фауст (одломци)..............................................49 Фјодор Михајлович Достојевски, Злочин и казна (одломци)................................58

o

Водич кроз Читанку...............................................6

КЊИЖЕВНО ДЕЛО: ТВОРЦИ И ТУМАЧИ.........14 Поетика и аутопоетика....................................14 Хорхе Луис Борхес, Друга песма о даровима......15 Владимир Набоков, (У осамљености је слобода).........................................................18 Стеван Раичковић, Септембар........................18

Запис о песми................................................19 Бранко Миљковић, Свест о песми...................19 Миодраг Павловић, Научите пјесан...............21 Иво Андрић, Разговор са Гојом (одломци)....25

ТРАДИЦИОНАЛНО И МОДЕРНО...............26 Томас Стернс Елиот, Традиција и индивидуални таленат (одломци из есеја)............................................27 4 / садржај

Избор из светске лирике XX века.....................171 Вистан Хју Одн, Нема промене места...........171 Жак Превер, За тебе, љубави.........................172 Борис Пастернак, (О, да сам знао да је тако)....173 Ана Ахматова, Пресуда (из „Реквијема”) .....174 Јосиф Бродски, Захвалност...........................175

САВРЕМЕНА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ...178 Новица Петковић, Савремена књижевност (одломци)................179 САВРЕМЕНА СРПСКА ПОЕЗИЈА.....................189 Десанка Максимовић, Тражим помиловање (избор) Проглас.............................................................190 За себра............................................................191 За песникињу, земљу старинску.....................191 За песме............................................................192 О праштању....................................................192

o

Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба (одломци)..................273 Меша Селимовић, Дервиш и смрт (одломци).............................285 Сјећања (одломак)..........................................292 Драгослав Михаиловић, Лилика (одломак)...........................................296 Бора Ћосић, Улога моје породице у светској револуцији (одломак)........................................................302 Бранко Ћопић, Башта сљезове боје..........................................308 Слијепи коњ.....................................................310 Заточник.........................................................313 Писмо Зији Диздаревићу.................................316 Бранимир Шћепановић, Уста пуна земље (одломци)...........................321 Александар Тишма, Употреба човека (одломак)............................330 Данило Киш, Енциклопедија мртвих (Читав живот)..........337 Милорад Павић, Хазарски речник (одломци)...........................346 Слободан Селенић, Очеви и оци (одломак)....................................357 Борислав Пекић, Човек који је јео смрт (одломци)...................366 Светлана Велмар Јанковић, Лагум (одломак).............................................372 Горан Петровић, Опсада цркве Светог Спаса (одломак)..........380 Владимир Пиштало, Миленијум у Београду (одломци)...................390 Владимир Тасић, Опроштајни дар (одломак)...........................398

Ed

uk a

pr om

Миодраг Павловић, 87 песама (избор) (Пробудим се)..................................................196 Реквијем...........................................................197 (Ти си учинила)................................................197 (Треба поново пронаћи наду)...........................197 Васко Попа, Кора (избор) Познанство..................................................202 У осмеху........................................................203 Коњ ..............................................................204 Маслачак ....................................................205 Белутак.......................................................206 Бранко Миљковић, Увод у игре (Васку Попи)................................209 Васко Попа, избор из поезије (Каленић, Манасија).......................................210 Бранко Миљковић, Ватра и ништа (избор) Ариљски анђео (одломак)...............................211 Фрула...............................................................213 Балада..............................................................214 Беда поезије......................................................216 Критика метафоре.........................................216 Поезију ће сви писати.....................................217 Стеван Раичковић, Записи о Црном Владимиру............................222

избор из поезије (Септембар, Камена успаванка, Опрости камену што ћути, Нити, У зимски сумрак, Куда потону пек)........................................230 Раша Ливада, Карантин (избор) Капетанија......................................................232 летња позорница............................................233 Очеви................................................................234 Иван В. Лалић, Писмо (избор) похвала несаници............................................240 пиета..............................................................241 писмо...............................................................241 Матија Бећковић, избор из поезије Кад би ти отишла из овог града.....................247 Кад будем млађи..............................................248 САВРЕМЕНА СРПСКА ПРОЗА..........................251 Михаило Лалић, Лелејска гора (одломци).................................252 Добрица Ћосић, Корени (одломак)............................................258

Време смрти (одломак).............................261 Иво Андрић, Проклета авлија (одломак)...........................264

САВРЕМЕНА СРПСКА ДРАМА.........................405 Александар Поповић, Развојни пут Боре Шнајдера (одломци)........................................................406 Љубомир Симовић, Путујуће позориште Шопаловић (одломак)........................................................417 Душан Ковачевић, Балкански шпијун (одломак).........................426 Индекс појмова...................................................432 садржај / 5

ВОДИЧ КРОЗ ЧИТАНКУ КЉУЧНЕ РЕЧИ БЕЛЕШКА О ПИСЦУ укратко представља живот и дело писца. ПРЕ ЧИТАЊА наилазите на кратак текст који вас мисаоно, емотивно и сазнајно уводи у сложени процес упознавања са књижевним делом и, кад год је то потребно, подсећа на дело писца с којим сте се сусрели у ранијим разредима.

pr om

o

РЕЧНИК непознатих и мање познатих речи, израза и имена налази се на маргини, у равни са текстом. Осим тога, где је то у духу тумачења дела, дата су и објашњења појединих симбола (ИЗ РЕЧНИКА СИМБОЛА). РАЗГОВОР О ДЕЛУ садржи неколико најзначајнијих питања која прате прве утиске, доживљај и размишљања о прочитаном тексту.

uk a

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ састоји се из низа питања, од једноставнијих до сложених, која вас враћају књижевном тексту и упућују на аналитичко и синтетичко читање и тумачење.

Ed

ИЗ РЕЧНИКА КЊИЖЕВНИХ ТЕРМИНА садржи објашњења књижевнотеоријских појмова који су одраније познати и оних са којима се први пут сусрећете (ПОДСЕТИ СЕ и УЧИМО НОВО). ПОЈМОВНИК + садржи појмове који нису део обавезног програма него су намењени оним ученицима који желе да сазнају нешто више; дакле, онима који се посебно интересују за књижевност и уметност. (АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИСИ представљају изводе из некњижевних текстова писаца у којима они промишљају сопствену поетику (сврху и начин писања, посебне тежње и настојања у погледу форме, тема и мотива, стила и језика) или поетику уопште. О ЈЕЗИКУ књижевног дела, посебно писаца код којих је то изразито специфично, увек треба говорити: не заборавите да је књижевност уметност речи – остварује се у језику.

6 / Водич кроз Читанку

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ изабрани су делови научних текстова (историје и теорије књижевности, есејистике и критике) који вам могу помоћи у разумевању и тумачењу књижевног дела. САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА показују део друштвеноисторијског и културног контекста у коме писац делује, и његово стваралаштво из угла савременика. ЗАНИМЉИВОСТИ отварају још један прозор за упознавање аутора и његовог дела.

pr om

o

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК према својим жељама и могућностима: за индивидуални рад, рад у пару или у групи, интердисциплинарно и мултимедијално, научноистраживачки или стваралачки. ЛИТЕРАТУРА подразумева читање секундарних извора: критика и есеја, теорија и историја књижевности, речника.

uk a

СИНТЕЗА помаже да се у кратком осврту осветле најважније карактеристике књижевног стваралаштва одређеног аутора – његова поетика, односно представља резиме посебних поглавља у Читанци.

ИНДЕКС ПОЈМОВА упућује на стране на којима се налазе објашњења најважнијих књижевних појмова.

Ed

ЛИКОВНИ ПРИЛОЗИ састоје се из репродукција репрезентативних дела ликовне уметности (сликарска, вајарска), архитектуре, филма (фотографије, плакати), документаристичке фотографије, која су настајала у овом раздобљу, као и фотографија писаца, насловних страна књижевних дела и часописа.

QR КОДОВИ – линкови који ти омогућавају приступ изборним и додатним образовним садржајима (делима из изборног програма, литератури, каталозима изложби, музејима, филмовима, позоришним представама, радио и телевизијским емисијама из образовног програма).

Водич кроз Читанку / 7

УВОД У ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОСТИ Смисао и задаци проучавања књижевности Развој теоријске мисли о књижевности КЊИЖЕВНО ДЕЛО: ТВОРЦИ И ТУМАЧИ Поетика и аутопоетика

Хорхе Луис Борхес ПЕСНИЧКА УМЕТНОСТ

Ђорђо де Кирико,

Ed

uk a

slika

pr om

o

Гледати реку од времена и воде и сећати се да је време друга река, знати да нестајемо као река и да лица пролазе као воде.

Ђорђо де Кирико, Пролећни Торино (1914)

Право говорећи, ја сам увек највише желео једно: да све што видим могу да опишем и да све што осетим умем да изразим. Иво Андрић

Осећати да је бдење други сан што сања да не сања и да је смрт које се боји наша пут она смрт сваке ноћи, која се зове сан. Видети у дану или години симбол дана човекових и његових година, претворити разарање година у музику, жагор и симбол. Видети у смрти сан, у смирају сунца тужно злато, таква је поезија, бесмртна и сиромашна. Поезија се враћа као зора и смирај сунца. Понекад у сутон неки лик гледа нас из дубине огледала; уметност треба да је попут огледала која нам открива наш сопствени лик. Приповедају да је Одисеј, сит чудеса, заплакао од љубави видећи обалу Итаке зелене и смерне. Уметност је попут Итаке све од зелене вечности, не од чудеса. И као бескрајна река која пролази и остаје, одраз истог непостојаног Хераклита, истог и друкчијег, као бескрајна река. Превео Радивоје Константиновић

Смисао и задаци проучавања књижевности Кључне речи: читалац, читање, наука о књижевности, спољашњи и унутрашњи приступ књижевном делу, интерпретација, методологија науке о књижевности, отворено дело.

Чему проучавање књижевности? Зар није довољно уживање у књигама,

Роман Ингарден

Умберто Еко

Ed

uk a

pr om

o

задовољство које нам доноси само читање – посебно читање дела наших омиљених писаца? Јер, ми ту једноставно „урањамо” у текст, који нас магнетски привлачи, и увлачи у вртлог радње, дијалога, описа, ликова, сукоба, идеја, трагике и/или хумора – засипајући нас речима и реченицама, које нас понекад и опседају својим значењем, или их једноставно запамтимо због њихове мелодичности, необичности, хуморности, лепоте или мудрости. Зар се неће самим проучавањем „охладити” наш доживљај дела, а оно само, на известан начин, удаљити од нас? Ту дилему пред себе постављају, или се о томе питају, многи читаоци. Читајући једно књижевно дело, ми – пре свега – то дело доживљавамо и естетски вреднујемо: оно је на нас оставило снажан утисак (импресију) или није успело да нас, у мањој или већој мери, заинтересује – из чега произилази и наш став о томе да ли је то дело естетски вредно и, ако јесте, у којој мери. Теоретичари су досад, углавном, разликовали два типа читања, односно две врсте читалаца. Тако, према мишљењу теоретичара Романа Ингардена, постоје пасивно и активно читање: пасивно (примајуће) читање одвија се механички, без читаочеве емоционалне активности, а активно читање подразумева посебно емоционално и мисаоно залагање читаоца. Писац и теоретичар књижевности Умберто Еко говори о постојању два нивоа читања и читалаца, два проласка кроз „наративну шуму”: први ниво састоји се у брзом ходу кроз текст како би се што пре стигло до краја и видело како се ствари разрешавају, без претераног размишљања о прочитаном; други ниво припада читаоцу који чита текст више пута, промишља оно што је прочитао и настоји да се мисаоно приближи значењу текста. Наше читање зависи и од врсте литературе: забавну литературу читамо брзо и лако јер је основно да пратимо садржај; озбиљна и велика дела читамо полако, застајући на многим местима (неретко уз коришћење речника и друге литературе), или се враћајући на прочитано. Друга врста читања умногоме је успелија уколико већ имамо извесно читалачко искуство, однегован естетски укус и бар основна сазнања о књижевности као уметности. Када се у читање уноси, поред сопствене осећајности и маштовитости, и извесна оригиналност у приступу и одабиру метода тумачења, са способношћу за упоређивање и закључивање – онда је реч о креативном читаоцу и стваралачком приступу књижевном делу. Смисао и задаци проучавања књижевности / 9

Гистав Курбе, Портрет Бодлера, детаљ (1848)

o

pr om

Ed

uk a

Карл Спицвег, Књишки мољац (1850)

Према томе, да бисмо иоле били у стању да аргументовано тумачимо (анализирамо) књижевно дело и да компетентно одређујемо његову естетску вредност (доносимо суд, критикујемо), требало би да претходно истражимо елементарна знања која нам пружа наука о књижевности. Корени науке о књижевности налазе се још у античком периоду, у делима Платона и Аристотела, и она се непрекидно изграђује, и дан-данас. Познато је да се у оквиру науке о књижевности књижевност проучава са различитих аспеката, и да је чине историја књижевности, теорија књижевности и књижевна критика.

• Историја књижевности књижевне појаве посматра дијахронијски (кроз време) и синхронијски (у једном времену). Она разматра историјски развој књижевности (историјске епохе и простор; периодизацију и тумачење временских епоха, стилских праваца и формација, књижевних школа, и место, улогу и однос стваралаца унутар једне епохе и ван ње). Историја књижевности може бити национална (проучава једну националну књижевност), светска или општа (интегрално посматра књижевно стваралаштво свих народа) и компаративна (заснована на упоредном методу, проучава односе међу појединим националним књижевностима, генезу и развој књижевних појава, међусобне утицаје и везе).

• Теорија књижевности научно (теоријски) проучава и дефинише књижевне појаве, које класификује и систематизује, успостављајући притом научну терминологију. Дефинишући теорију књижевности као „део опште науке о уметности или естетике”, и укључујући у њу и стилистику, Драгиша Живковић као „главна питања која теорија књижевности решава у својим испитивањима” утврђује следећа: „питање процеса уметничког стварања и места које уметничко сазнавање живота заузима у општем духовном стварању човековом (естетичка питања); питања природе језика као средства којим се књижевник служи и којим ствара своје уметничке слике, при чему се тај језик преображава и необично проширује у својим значењима (стилистичка питања); питања врсте и облика у којима се књижевно дело јавља и функције коју поједини структурални елементи имају за уметничко уобличавање песникових садржаја (питања књижевних родова и врста и њихове композиције); најзад, питања историјског развитка појединих књижевних облика и врста и књижевног укуса у појединим историјским и културним епохама, чиме се теорија књижевности повезује са историјом књижевности (историјска поетика)”.

• Књижевна критика као део науке о књижевности за свој циљ је одредила да „што дубље открије она значења и лепоте које се садрже у појединим конкретним књижевним делима, како би олакшала читаоцима њихово што потпуније разумевање и што пуније уживање у њима” (РКТ). Она представља специфичну спону између дела и читаоца тиме што објашњава, тумачи (студије, есеји) и вреднује успелост књижевног дела (књижевне рецензије). Дакле, када хоћемо да шире истражимо вредности одређеног књижевног дела, у оквиру његовог тумачења потребно нам је и да стекнемо

РКТ – Речник књижевних термина. Пол Сезан, Портрет Гистава Жефреа, детаљ (1895)

10 / Увод у проучавање књижевности

Миленa Павловић Барили, Девојка са писмом и гитаром (1936)

опалесцентан — који прелива боје као опал; вишезначан (опширније на стр. 12).

Ed

uk a

pr om

o

слику о историјском контексту у коме се оно јавља (припадност одређеној књижевној епохи, стилском правцу или школи, односно књижевном и културном контексту), о посебности пишчеве поетике (одлике стваралачке технике као и поетичких погледа и естетичких ставова) и, у складу с тим, о универзалним вредностима и значају тог дела у корпусу националне и светске књижевности. Стручно и објективно тумачење књижевног дела које, поред доживљаја, подразумева истраживање сврхе и функције елемената од којих је оно сачињено, као и смисао дела у целини – назива се интерпретација (тумачење). Дисциплина која описује и систематизује методе неопходне за анализу и тумачење књижевног дела зове се методологија науке о књижевности. Приступ при тумачењу књижевног дела може бити спољашњи и унутрашњи. Спољашњи приступ књижевном делу у први план свог истраживања поставља вантекстовне чињенице: друштвено-историјске околности у којима дело настаје, биографију писца, његову личност са свим њеним специфичностима (социолошка, биографска критика итд.). Унутрашњи приступ књижевном делу тиче се истраживања искључиво у оквирима самог књижевног текста, његове структуре и значења, без вођења рачуна о околностима у којима дело настаје. При тумачењу књижевног дела можемо се, у стваралачком приступу, користити различитим методима, под условом да их адекватно и функционално комбинујемо (плурализам метода). Само књижевно дело (нарочито оно које поседује врхунску уметничку вредност) опире се једностраним закључцима и коначним тумачењима. Књижевно дело је по својој структури опалесцентно, садржи места неодређености, а читањем се оно накнадно конкретизује, употпуњава и довршава. Читање је креативни процес, а читалац одредиште ка коме је, комуникацијски, књижевно дело усмерено. Да је књижевно дело отворено према читаоцу и његовом тумачењу, давно је утврдио и Гете, тврдећи у роману Јади младог Вертера: „Сваки човек чита свог Хомера!” У есеју о Павићевом делу, Никола Милошевић објашњава разлику између „отвореног” и „затвореног” дела: „[...] отворена и затворена дела могу се разлучити према значењској равни коју и једна и друга поседују. За затворена дела карактеристично је да имају само једно једино, или макар привилеговано, значење и да се то значење може са мањим или већим тешкоћама дешифровати. Не би разлика дакле била у томе што се, рецимо, отворена књижевна дела у погледу значења могу лакше и брже дешифровати а затворена не, него би фундаментална структурална разлика била у томе што за затворена дела постоји увек кључ или шифра, па ма колико да је пут ка том кључу или шифри трновит и заметан, тај кључ и та шифра постоје. Дантеову Божанствену комедију можете читати као дело са шифром и разуме се да вам на одгонетању те шифре многе препреке на путу стоје, али оне су искључиво техничког а не структуралног карактера, као на пример претходна знања из области теологије, историје, итд. Смисао и задаци проучавања књижевности / 11

Гвен Џон, Драгоцена књига (1910–1920)

pr om

РАЗГОВОР О ТЕКСТУ

o

Са отвореним делима ствар друкчије, фундаментално друкчије, стоји. У отвореним делима не постоји само један значењски кључ него их има два или више и они су међусобно равноправни. Творци такозваних отворених дела не иду на то да вам пруже одгонетку за загонетку коју су поставили. Они настоје да потенцијални кључ значења, ако га уопште има, баце негде дубоко у море. Стога аутори отворених дела нуде својим читаоцима два или више равноправних читања и, разуме се, по природи ствари захтевају од својих читалаца већи духовни напор, премда то на први поглед не мора изгледати тако.” Отворено дело је, према томе, живо извориште за многа и различита тумачења која могу трајати вековима: то је истовремено свако вишезначно књижевно дело, које никада не може бити до краја протумачено, већ непрестано представља подстицајни изазов за иновативне приступе и тумачења нових генерација читалаца.

Р Е Ч Н И К А

Ed

И З

uk a

Изнеси своја размишљања о начинима читања и тумачења књижевног дела. Опиши себе као читаоца. Наведи у чему се састоје смисао и задаци проучавања књижевности. Шта подразумева наука о књижевности и из којих се дисциплина састоји? Чиме се те дисциплине баве? Наведи име бар једног историчара српске књижевности и име једног књижевног критичара. Објасни шта подразумева интерпретација књижевног дела, а шта методологија науке о књижевности. Чиме се карактерише спољашњи, а чиме унутрашњи приступ књижевном делу? Изнеси аргументе за потребу да постоје и један и други приступ. Размисли о томе шта значи израз отворено дело и на примеру једног књижевног дела по свом избору образложи могуће приступе његовом тумачењу. Образложи свој одговор.

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник +

Опалесценција (опализација) – Преливање значења или вишезначност (амбигвитет, еквивока), неодређеност значења књижевног уметничког дела, попут светлуцања и преливања боја драгог камена. Књижевно дело се управо по томе разликује од научног дела: вишесмисленост је битни constitutivum књижевног дела као таквог, а не ознака једне врсте књижевних дела. Неодређеност уметничког дела никада се не може дефинитивно уклонити, па се она још повећава тиме што читалац са своје стране уноси неке аспекте у свет уметничког

дела, мада је при томе ограничен структуром самог дела, његовом интегралношћу. Чак и сам писац у односу на сопствено дело може накнадно у њ унети као читалац нешто чега није био свестан приликом писања. Термин и појам опализација увео је Роман Ингарден и довео у везу с појмом аспект књижевног дела утолико што приказани аспекти у делу отварају различите могућности да се њихова схема испуни. (Др Милан Дамњановић, „Опалесценција”, у: Речник књижевних термина, прилагођено)

12 / Увод у проучавање књижевности

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

https://drive.google.com/file/d/1e1gb 45jwe6lMUb7wYbiPU82r8XWpA2m4/ view?usp=sharing

Уколико желиш да сазнаш више о књижевним теоријама и методима, прочитај додатни материјал о тој теми. ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА

pr om

o

Пажљиво прелистај Историју српске књижевности Јована Деретића и сажето напиши приказ њеног садржаја: уочи где она почиње а где се завршава, како су формулисана поглавља и колико је пажње посвећено појединачним ауторима. Запази да ли се у њој говори о друштвено-историјском и културном контексту, биографији писаца, књижевним утицајима и сл. Представи Теорију књижевности Драгише Живковића. Уочи да ли је то уџбеник или научнотеоријско дело и образложи свој закључак. Наведи главне теме које су у њему обрађене. Изабери једну књижевну критику и прикажи је. То може бити критика која ти је већ позната одраније (нпр. Скерлићева), или може бити она коју ћеш изабрати из неког од савремених књижевних часописа. Покушај да напишеш критику књижевног дела по сопственом избору. Уколико желиш да више сазнаш о развоју теоријске мисли о књижевности, о књижевним теоријама и методима за проучавање књижевног дела – прочитај додатни материјал користећи се кодовима датим на маргини.

Развој теоријске мисли о књижевности Петар Милосављевић, Предговор хрестоматији Теоријска мисао о књижевности (одломци)

СИНТЕЗА

ПИСАЦ, ДЕЛО, ЧИТАЛАЦ (Иво Андрић: Читајући један од великих класичних романа европских, Читајући добре писце | Исидора Секулић: Уметност коју волим до заноса, О култури)

Спољашњи приступ књижевном делу ЧИТАЊЕ

uk a

ЧИТАЛАЦ

https://drive.google.com/file/d/16g AGt12Kj9hxSwvx34oLfzYUuguE43Xv/ view?usp=sharing

Унутрашњи приступ књижевном делу

Ed

пасивно активно

НАУКА О КЊИЖЕВНОСТИ

ТЕОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ

https://drive.google.com/ file/d/1JGSQ7xPUdoXbXJ_bT00dRuQnCOxdcua/view?usp=sharing

Интерпретација (тумачење) Методологија науке о књижевности

Опализација ИСТОРИЈА (вишезначност, КЊИЖЕВНОСТИ неодређеност значења) ОТВОРЕНО ДЕЛО

КЊИЖЕВНА КРИТИКА Смисао и задаци проучавања књижевности / 13

Умберто Еко, Отворено дело, превео Ника Милићевић, Сарајево: „Веселин Маслеша”, 1965. Зоран Константиновић, Феноменолошки приступ књижевном делу, Београд: Просвета, 1969. Роман Ингарден, О сазнавању књижевног уметничког дела, превео Бранимир Живојиновић, Београд: Српска књижевна задруга, 1971.

Rene Velek i Ostin Voren, Teorija književnosti, Beograd: Nolit, 1985. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд: Просвета, 2002. Радован Вучковић, Писац, дело, читалац, Београд: Службени гласник, 2008.

КЊИЖЕВНО ДЕЛО: ТВОРЦИ И ТУМАЧИ Кључне речи: поетика, теоријска и иманентна поетика, експлицитна и имплицитна поетика, аутопоетика, метапоетика.

Поетика и аутопоетика

имплицитно – обухваћено, садржано у нечему; подразумевано. експлицитно – јасно изречено, предочено; недвосмислено.

И З

pr om

o

 Размисли о томе ко су творци, а ко тумачи уметности. Могу ли ствараоци да буду истовремено и творци и тумачи? Сети се, на пример, „Трактата о сликарству” Леонарда да Винчија или „Објашњења Суматре” Милоша Црњанског и основних разлога за њихово настајање. Да ли су то увек исти разлози? Или: помисли на манифесте модернизма и на захтеве који су у том облику прокламовани. Наведи примере супротстављених поетика у појединим епохама током историје књижевности. Изнеси своја размишљања о потреби уметника да тумачи своје или туђе дело, да се залаже за одређена стремљења у уметности, да пропагира „нову” поетику, а критикује постојећу. Размисли о потреби уметника да о свом стваралаштву проговори самим делом (песмом, романом) – отворено или прикривено. Подсети се одређења појмова поетика и аутопоетика и спреми се за читање неколико књижевних текстова у којима се имплицитно или експлицитно износе поетичка уверења, тежње и захтеви.

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

Ed

uk a

Поетика – Термин науке о књижевности, који се развио од старогрчког придева који значи песнички, у вези с песништвом, односно од израза који значи песничко умеће, песничка вештина. Од Аристотелове Поетике утемељује се као наука о песничкој вештини, која истовремено тумачи одлике књижевних родова и врста на примерима конкретних уметничких дела, а подразумева и изналажење општих одлика на појединачним (индивидуалним) примерима, указујући на њихову посебност. Поетика ту представља ужи појам од појма теорија књижевности и означава технику стварања књижевног дела. То је и наука „о формама, средствима и начинима организације језичко-уметничког дела”. Осим о поетици књижевности, можемо говорити и о поетици других уметности (на пример, о поетици филма), као и о поетици уметничке епохе, правца, школе (класицизма, романтизма, постмодернизма), или о поетици одређене књижевне врсте, жанра (романа) и појединачно о поетикама истакнутих стваралаца (Иве Андрића, Милоша Црњанског и др.). Поетика се обично дели на теоријску – која припада науци о књижевности и иманентну – која припада самом делу, у ком се конституише и из ког произлази. Иманентна поетика, својствена самом делу, може бити експлицитна (истакнута у први план) и имплицитна (садржана у самом тексту, али не и отворено дефинисана и истакнута) – представљена поетичким исказима и поетичким фигурама.

Морис Корнелис Ешер, Бескрајна трка, детаљ (1956)

14 / Увод у проучавање књижевности

Аутопоетика је термин који се односи на оне поетичке исказе који припадају аутору дела, у којима он, експлицитно или имплицитно, говори о сопственим схватањима, тежњама и намерама у погледу природе и начина стварања сопственог дела. То је посебан слој у књижевном делу у ком се видљиво наглашава и предочава иманентна поетика односно истичу поетички искази у самом тексту тако што су издигнути у први план. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Метапоетика – термин који се односи на текстове који саопштавају поетичке чињенице књижевног дела унутар њега самог: од настанка самог дела и намера аутора, преко примене одређених средстава до односа према читаоцу.

uk a

pr om

o

 Поетичких, аутопоетичких односно метапоетичких исказа књижевних стваралаца има у великом броју, од самих почетака књижевне уметности до данас – експлицитних и имплицитних, уметнутих у само књижевноуметничко дело (поетско и прозно; лирско, епско и драмско) или изван њега – у критичком или есејистичком тексту. Готово да нема изразитијег и значајнијег писца који у свом делу није промишљао сопствену поетику, смисао и правце свог стваралаштва, однос према традицији и језику. Нарочито су таква размишљања заступљена у књижевности XX века, како у првим тако и у његовим последњим деценијама. Пред тобом је избор из поезије неколико песника за које је карактеристична тзв. поетичка самосвест. (У наредним поглављима имаћеш прилике да се упознаш и са аутопоетичким ставовима прозних писаца.)

Морис Корнелис Ешер, Рука са рефлектујућом куглом (1935)

Хорхе Луис Борхес

ДРУГА ПЕСМА О ДАРОВИМА

Ed

 Борхес је својом поезијом и приповедачким текстовима битно утицао на књижевна струјања у другој половини XX века. Један од карактеристичних елемената његовог дела јесте промишљање самог писања, смисла читања, сопствене поетике, као и упућивање на „вавилонску библиотеку” – стварних и измишљених аутора и дела, у лавиринтима и огледалима стварности и илузија стварности. Пажљиво прочитај следећу песму и потруди се да одредиш о каквим је даровима реч.

Желим да захвалим божанском

лавиринту последица и узрока за разноврсност живих бића која сачињавају овај чудни свет, за разум, који ће непрестанце сањати о плану лавиринта, за Јеленино лице и Одисејеву истрајност, Књижевно дело: творци и тумачи / 15

Хорхе Луис Борхес (1899–1986), аргентински песник, приповедач и есејиста, пресудно је утицао на токове књижевности друге половине XX века.

Ed

uk a

pr om

o

за љубав која нам омогућава да видимо друге као што их види божанство, за тврди дијамант и неухватљиву воду, за алгебру, палату од драгоцених кристала, за мистични новац Ангелуса Силезијуса, за Шопенхауера, који је можда одгонетнуо свет, за блесак ватре који ниједно људско биће не може гледати без страха исконског, за махагониј, кедар и сандал, за хлеб и со, за тајну руже која нуди боју а не види је, за неке вечери и дане 1955, за тврдокорне гониче стоке што у равници пожурују крдо и зору, за јутро у Монтевидеу, за уметност пријатељства, за последњи дан Сократов, за речи које су једног сутона упућене са једног крста ка другом крсту, за онај сан ислама који је обухвaтио хиљаду и једну ноћ, за онај други сан, о паклу, Морис Корнелис Ешер, пламеној кули што очишћује Мртва природа (1943) и славним сферама, за Сведенборга који је на лондонским улицама са анђелима разговарао, за тајновите и древне реке које се сустичу у мени, за језик којим сам, пре толико векова, говорио у Нортумбрији, за мач и харфу саксонску за море, што је блистава пустиња и знамен ствари које не знамо, за музику речи енглеске, за музику речи немачке, за злато што се у стиховима пресијава, за епску зиму, за наслов књиге коју нисам прочитао: Gesta dei per Francos за Верлена, недужног као птице, за кристалну призму и бронзани тег, за тигрове пруге, за високе куле Сан Франциска и острва Менхетн, за јутро у Тексасу, за оног Севиљца који је написао Моралну посланицу, а чије име, као што би и он желео, не знамо; 16 / Увод у проучавање књижевности

uk a

o

pr om

за Сенеку и за Лукана из Кордобе који пре шпанског језика написаше читаву шпанску књижевност, за геометријски и отмени шах, за Зенонову корњачу и Ројсову мапу, за лековит мирис еукалиптуса, за језик који уме да опонаша мудрост, за заборав који брише или мења прошлост, за навику која нас понавља и потврђује попут огледала, за јутро које нам даје илузију неког почетка, за ноћ, њену таму и њену астрономију, за храброст и срећу других људи, за отаџбину, која мирише у јасмину или мачу старинском, за Витмена и Фрању Асишког, који су већ написали песму, за чињеницу да је песма неисцрпна, да је неодвојива од збира свих створења, да никада неће стићи до последњега стиха, и да се мења према људима, за Френсис Хеслем која је молила децу да јој опросте што тако споро умире, за тренутке пред сан, за сан и за смрт, та скривена блага, за тајне дарове које не набрајам, за музику, тајанствен облик времена. Превео са шпанског Радивоје Константиновић ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

Опиши тон који преовладава у песми и утисак који она изазива. Потруди се да укратко наведеш о којим је врстама дарова реч у Борхесовој песми. Покушај да одгонетнеш о каквој захвалности песник говори и шта она представља. Размисли о томе чему се одаје захвалност у песми и покушај да протумачиш улогу и ефекат набрајања. Истражи места у песми на којима се помињу језици, књижевни ликови и писци. Подвуци их и наведи. Покушај да објасниш значење стихова у којима се изражава захвалност:

„за чињеницу да је песма неисцрпна, да је неодвојива од збира свих створења, да никада неће стићи до последњега стиха, и да се мења према људима”. На почетку једне песме Борхес каже: „Нисам сигуран да постојим,

у ствари. Ја сам сви писци

које сам познавао,

сви људи које сам срео,

све жене које сам волео;

сви градови које сам посетио…”

Објасни како разумеш те стихове када их упоредиш са песмом „Друга песма о даровима”. Издвој стихове које сматраш аутопоетичким и потруди се да их протумачиш.

Књижевно дело: творци и тумачи / 17

 Прочитај и упореди следеће песме Владимира Набокова и Стевана Раичковића.

Стеван Раичковић

***

Септембар

У осамљености је слобода,

Станимо мало, песмо!

а сласт у оном што измишљам. Звезду, пахуљицу, кап меда ја у стих затварам.

Јесмо ли живели, јесмо? Ти си најлепше сате – Јаблани кад се злате

o

И сваке ноћи умирући, рад сам да васкрснем кад куцне час, новом дану се радујући, прошлост је тек украс.

1921.

У лакој магли, пени – Однела тужно мени.

pr om

Владимир Набоков (1899–1977), руско-амерички песник, приповедач, романописац, есејиста, један је од најзначајнијих писаца XX века. Стварао је на руском и енглеском језику; осим једне збирке песама, писао је углавном прозу (приповетке и романе), предавао књижевност и преводио.

Владимир Набоков

uk a

Препевао Зоран Ђерић

Ed

Стеван Раичковић (1928–2007), песник и приповедач, чија се поезија одликује изразитом лирском мелодичношћу и модерношћу израза, у којој на посебан начин оживљава форма сонета.

Оља Ивањицки, Ништа нас не раздваја – океани (1969–1971)

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Истражи и опиши какав је тон у Набоковљевој, а какав у Раичковићевој песми. Испитај у чему се састоје сличности и разлике између ових двеју песама и објасни их. Потруди се да образложиш ставове двојице песника о самом чину стварања, о доживљају односа који се успоставља између песничког посланства и живота песника у овим песмама. Које су аутопоетичке истине овде поетски саопштене? Због чега су оне, по твом мишљењу, вредне исказивања?

18 / Увод у проучавање књижевности

Стеван Раичковић ЗАПИС О ПЕСМИ  Обрати пажњу на песму која је пред тобом и усредсреди се на особености песниковог аутопоетичког исказивања.

Вапим да ми једна песма буде

Чиста кô клас зрели усред лета. Крај ње – да две булке страшно руде. Иза – понор и ивица света.

Можда и то: у лету, високо, Једна птица нек је као слику Упије у бесловесно око И објави свету у свом крику.

pr om

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

o

Њу ниједна рука да не такне Нити да је људске очи смотре. Само ветар кад се са тла макне Нек јој некад златну сузу отре.

uk a

Издвој најснажније моменте у песми и прокоментариши их. На основу сопственог доживљаја Раичковићевих стихова опиши о каквој је песми реч. Истражи особине поетског, аутопоетичког песниковог „записа”. Каквим језиком песник говори о песми и какво јој је место у свету одредио? Покушај да одредиш мотивско-семантички слој песме. Какав је положај песме у односу на природу и човека? Прокоментариши улогу модалне речце „можда” у последњој строфи. Образложи како разумеш поенту песме.

Ed

Бранко Миљковић СВЕСТ О ПЕСМИ

 Размисли о потреби песника да поетизују сопствену „свест о песми” и уочи специфичности таквог поступка у следећим Миљковићевим стиховима.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим

тој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав. Ако пред том речи скривим под челом ми поледица и дан поражен. Реч крв! најлепша реч која се не сме. А колико птица и звери у крви мојој преноћи! Можда изван мога срца и нема песме, јер крв је ванвремена мастило без моћи. Књижевно дело: творци и тумачи / 19

Бранко Миљковић (1934–1961), песник, есејиста, преводилац, један од најзначајнијих стваралаца друге половине прошлог века у српској књижевности.

У погрешном распореду речи утешно време можда ћу наћи. Или ћу открити како је бесциљно љубим кô киша, као време, кô онај што мења речи а не свет скровити.

Реч смрт! хвала јој што ме не спречава да отпутујем у себе кô у непознато, где ако не нађем себе и смисао што спасава наћи ћу свога двојника и његово злато.

Верујем, мада без наде ући мора у ноћ, у заборав кроз који се простирем, та песма без завичаја, та птица без гора, да смрт своју не издам, да живим док умирем.

Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим. реч смрт! хвала јој што ме још не пречи да волим самог себе и да се дивим својој људској моћи да изговарам речи.

Онај ко пева не зна да ли је то љубав или смрт. Када мирис помери цвет, где је цвет, да л’ тамо где мирише с руба света пуног а празног, ил’ тамо где му је цвет?

Верујем, да бих могао да говорим да изађем из себе с надом на повратак, макар кроз пустињу до места где горим, макар кроз смрт до истинских врата.

Свака је песма празна и звездана, Ни бол ни љубав не може да је замени. Она је све што ми оста од неповратног дана, Празнина што пева и мир мој румени.

pr om

o

Реч жудња! једина још смисао не нађе; И птица у паклу кроз тужну ми главу. О горко море за моје беле лађе кроз исписани предео и вербалну јаву!

Песмо празна и звездана, тамо, твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета, ако га уберем оставља ме самог, ако га напустим за леђима ми цвета.

uk a

1957.

Џексон Полок, Пејзаж (1937)

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

Уочи које су речи апострофиране у песми и подвуци их. Утврди њихову симболичку вредност. Од каквог су оне значаја за живот и за стваралаштво песничког субјекта? Истражи места у песми на којима се говори о односу поетског субјекта и песме. Шта карактерише тај однос? На који је начин представљен? Присети се најзначајнијих одлика и стремљења песника симболизма. У чему се огледао њихов стваралачки идеал? Уочаваш ли неке сродности са Миљковићевим стиховима? Образложи свој одговор. Миљковић је модеран песник који теоријски промишља песничку уметност, с одређеним поетичким и филозофским ставовима, односно лирском рефлексивношћу. Објасни како разумеш унутрашње стање „жара” и „ватре”, и стварање као говорење. Протумачи значење стихова: „да волим самог себе и да се дивим / својој људској моћи да изговарам речи”. Представи ритамску организацију и композицију Миљковићеве песме. Одреди одлике стиха, строфе, лирских понављања. Миљковић је поседовао изграђен однос према песничкој традицији, коју је изразито уважавао. Окарактериши спрегу традиционалне форме песме и модерног поетског сензибилитета и рефлексивности.

20 / Увод у проучавање књижевности

Миодраг Павловић НАУЧИТЕ ПЈЕСАН  Један од најзначајнијих српских песника и есејиста, Миодраг Павловић се сврстава и у ред поетички самосвесних аутора. Пажљиво читај песму и притом уочавај она места у којима примећујеш аутопоетичке исказе.

pr om

кроз какве људске видике, кроз злоходнике, пауке-војнике, кроз шуме пошасника, кроз уши доушника, треба још ићи уз раме дволичника, с напасником облачити самуре, с цариником завлачити руке у мошње, гледати пандуре како бију по кичми! Свуда се дигли борци против откровења и јашу велике коње, вребају крв, заседају праведнике и сваког ко се јави између човека и бога, на брвну. Куда ће они што се клоне звери?

o

Кроз каква друштва треба још проћи,

Миодраг Павловић (1928–2014), песник, есејиста, драмски писац, приповедач, у својој је поезији сјединио традиционалне и модерне вредности у поетском промишљању историје и песништва.

Ed

uk a

Браните се! Научите песму! Уђите кроз гусле у мраморно око, певајте, орите се, појте и стојте мирно кад се зачује питање ко ће међу вама да затвори врата, славословите док се храму не пробије теме, стаклени прозор нек се обрати мору док не проклија сиње срце, жаморите, жуборите, роморите, нека вас нађе светло као срп своје снопље, као што мученичка крв нађе своје копље, ускликните, утројте, узхвалите, док се и лобањи не отвори горњи вид и песма не покуља на сљеме, попевајте, коледајте усред овог рата који сећање брише научите пјесан, то је избављење!

Књижевно дело: творци и тумачи / 21

пошаст — помор, глад, зло. утројити — утростручити. сљеме — слеме, врх крова; хоризонтална линија која представља место на којем се секу кровне равни. коледа — обредна народна песма коју су момци идући од куће до куће певали уочи Божића; коледати (фиг. чувати традицију). Гистав Доре, Четврти јахач: Смрт на белом коњу (1865)

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

pr om

o

Објасни како доживљаваш песниково обраћање. Опиши какву визију света песма предочава. Шта је у том свету сукобљено? Каква је позиција човека у апокалиптичним временима? Објасни коме се песма обраћа. Образложи захтев који има снагу апела. Зашто је важно „научити пјесан”? Из чега се то види? Којим метафорама и којим се још језичко-стилским средствима у песми дочарава исконска судбина човековог трајања на земљи? Издвој хуманистичке вредности у којима су садржане нада и вера у избављење. Испитај карактер лексике употребљене у песми: издвој архаични и савремени слој, анализирај речи које доживљаваш као исход песниковог језичког стваралаштва. Шта је постигнуто таквим избором речи? Какав ефекат песник постиже учесталом употребом императива? Објасни поенту песме: каква се моћ приписује песми, зашто се њој поверава пут избављења?

 Прочитај текст Јована Делића о Павловићевој песми „Научите пјесан” и упореди га са сопственом анализом те песме.

uk a

Јован Делић Уз поетику Миодрага Павловића (одломак)

Ed

Миодраг Павловић пјесник је изграђене и веома наглашене поетичке самосвијести, и у том погледу настављач оне линије у свјетском пјесништву што су је утемељили Е. А. По и Ш. Бодлер, мада му је по идејама и по схватању поезије најближи Т. С. Елиот. Управо је та висока поетичка самосвијест једно од битних обиљежја овога пјесника и по томе је он један од најзначајнијих и најостваренијих модерних пјесника 20. вијека. [...] Свакако најпознатија Павловићева аутопоетичка пјесма јесте „Научите пјесан”. Раздијељена је у два дијела: први има четрнаест, други седамнаест стихова. У првих девет стихова набрајају се зла која чекају човјека и кроз која човјек мора проћи: Кроз каква друштва треба још проћи, кроз какве људске видике,

кроз злоходнике, пауке-војнике, кроз шуме пошасника, кроз уши доушника, треба још ићи уз раме дволичника, с напасником облачити самуре, с цариником завлачити руке у мошње, гледати пандуре како бију по кичми!

Угрожено је све што је људско и што је вриједно; угрожена је човјекова личност и боголикост. То набрајање овоземаљских зала као начина живота сугерише нам стално присуство Апокалипсе. То потврђује наредних пет стихова из првог дијела пјесме: Свуда се дигли борци против откровења и јашу велике коње, вребају крв, заседају праведнике и сваког ко се јави између човека и бога, на брвну. Куда ће они што се клоне звери? „Борци против откровења” који „јашу велике коње, вребају крв” јесу јахачи Апокалипсе. На мети зла и пошасти су праведници и сви који су посредници „између човека и Бога, на брвну”; који су на божанској страни, уздигнути изнад кала гријеха, преступа и злочина. Први дио пјесме

22 / Увод у проучавање књижевности

Ed

uk a

pr om

o

завршава се питањем којим се сугерише готово Отуда разноврсни глаголи који означавају безизлаз оних „што се клоне звери”: реторско пјевање: уђите кроз гусле у мраморно око / пепитање заправо значи да за њих излаза нема. вајте, орите се, појте, па славословите, жамориДруги, за четири стиха дужи дио пјесме, међу- те, жуборите, роморите, ускликните, утројте, тим, нуди другачији одговор. Павловић је још усхвалите, попевајте, коледајте. Неколико глаод прве збирке склон апелима који се исказују гола призива обред, а неки и пјевање у храму. императивом. Отуда је императив доминантан Глаголи појте, ускликните и утројте упућују облик у другом дијелу пјесме: у седамнаест сти- нас на „Светосавску химну”; глагол усхвалите на хова налазимо чак деветнаест императива! похвалу; коледајте на божићне обичаје и обреде. Одговор злу и „звери” је љепота, пјесма. Зато Пјевање и појање треба да буде такво да енерје одбрана – научити гија стреми навише, пут пјесму! У томе је изринеба: „храму да пробије чит петнаести стих којим теме”, да „покуља на сљеме”, да лобањи „отвори почиње други дио пјесгорњи вид”, онај тајни, ме, односно тематски унутарњи, усмјерен препреокрет: Браните се! ма небу и духовности. Научите песму! Сама Павловићева пјесма Пјесма је, дакле, преображава се у обред, у одбрана од јахача литургијско славословље Апокалипсе, одбрана од којим се успоставља звучзвијери. И то пјесма у на поетско-пјевачка версвим својим видовима, тикала с небом, из храма, у свакој својој појавности и љепоти. Мотив из куће, из стана, из своје пјесме као одбране од самоће, које у овој пјесми заправо и нема. Ово зла налази се у петнаестом и тридесет првом, је пјесма општежитеља, завршном стиху другога зуј пчела у кошници; битка за спасење „усред овог дијела пјесме, на њеним рата који сећање брише”, најистакнутијим мјестима, с тим што је на усред Апокалипсе. Ово је почетку песма, а на пјесма одбране и пјесма крају стара ријеч пјеизбављења. сан: научите пјесан, то Апокалипса је једна од је избављење. У песми опсесивних Павловићевих Албрехт Дирер, Апокалипса (1498) је одбрана, у пјесну – тема. Иако није вјечна, избављење. Пјесма се, она је дуговјечна и нека се судећи по 15. стиху, може и мора научити од- не боји да ће закаснити онај који о њој жели да бране ради. Апел да се пјесма учи упућен је сви- пише, сугерише нам иронично пјесник. О њој се ма: и онима који пјесму пишу, и онима који је пјева варирајући тему Патмоса, брда на којем је читају и говоре, уз гусле или у храму, и онима Свети Јован Богослов доживио Откровење; пјева који је пјевају и поју. Пјесму казују сви, гласно се кроз готово све Павловићеве књиге, час ирои у заносу; пјевају је уз гусле или поју у храму. нично, а час готово патетично, јер се Апокалипса Пјесма је и молитва, и служба Божја, а свако не појављује увијек као очевидно зло, као звер супротстављање „звери” дио је службе Божје, у коју је лако препознати, нити је увијек персонификована у виду четири јахача. [...] функцији спасења и избављења. Књижевно дело: творци и тумачи / 23

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИСИ

Миодраг Павловић Предговор Антологији српског песништва (одломак) Ђорђо де Кирико, Муза, детаљ (1945)

 Прочитај шта је о песништву Миодраг Павловић, између осталог, записао уводећи читаоца у поезију коју је одабрао за своју, данас чувену, Антологију српског песништва. Потруди се да одгонетнеш зашто песник тврди да је поезија [је] реч у највише значења. Издвој исказе које сматраш аутопоетичким и образложи свој избор.

Ed

uk a

pr om

o

Поезија је реч у највише значења. Општење у највећој осетљивости […] Навикли смо да гледамо збивања на великој сцени; светска историја сваког часа пријављује новости. Песнички догађај остаје на рубу, на периферији. Али он тамо, као и чежња за људском добротом, мора остати, и мора опстати. Чак и склоњен, чекати да буде позван: из пештере, на сунчеву светлост, можда усред потопа да затрепери над водама. Зато нема „епилога поезији”, нити њеног завршног испуњења. Лук давно бачен преко народа, спушта се повремено на земљу да би заструјао у стварању, и подсетио на снагу свог изворишта, и одлазио даље, никад завршен. […] Превирање сопствених предања, ослањање на писменост и духовну културу другде створену, али универзалног значаја. Затим искуство препуштености себи, јачање свог места између природе и небеских тела. Па кроз ратове, стремљење ка неком континенту културе, где ће и за нас да се отвори простор, са почастима. […] Читање закона и симбола остављено је појединцу, на његовом рубу. Веровања, памћења, предсказања, све ће проћи кроз кожу појединца, ипак – хорска песма мрмори унаоколо. Општење се наставља на некој висоравни, али сви путеви не воде ка њој. Путеви се јављају у сну, кад не ходамо. На гозбама, на којима не једемо. Важно је да се неко опроштајно скупљање догађа, у сну и на јави: песма до песме, човек до човека. Децембар 1983 – март 1984.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Потруди се да у песми по сопственом избору издвојиш и образложиш поетичке исказе. На примерима из песама у нашем избору покажи и објасни шта је експлицитан, а шта имплицитан поетички исказ. Прочитај есеј „Филозофија композиције” Едгара Алана Поа, истражи аутопоетичке исказе и објасни их. Потруди се да наведеш бар по један пример за поетички, аутопоетички или метапоетички исказ из литературе коју изабереш.

24 / Увод у проучавање књижевности

Анализирај следеће песме Десанке Максимовић и Миодрага Павловића, појединачно или упоредно. Размисли о стваралачкој запитаности песникиње о томе шта песму чини песмом док још борави у „слуху”, ненаписана; образложи поетске вредности „песме о песми”. Анализирај Павловићеву песму: из каквог искуства, из ког времена потиче „почетак песме”? Шта он означава? Због чега ће се о томе „причати” у „дугим песмама”? Миодраг Павловић Почетак песме

И јеси и ниси песма. Заметнула си се била за време једног несна чула сам те већ у слуху, разабирала ти речи. Била си већ живо биће у мом духу.

Jедна jе жена прешла са мном реку по магли и месечини, прешла jе уз мене реку а jа не знам ко jе она.

Шта ли те то спречи да постанеш песма? А док још у мени диса док те рука не написа бивала си све лепша, као Месец уз небеса светлела си за мог несна.

исполин – див, џин, оријаш.

pr om

У брда смо пошли. Коса jоj дуга и жута, блиска у ходу њена су бедра.

Напустили смо законе и рођаке, заборавили мирис родитeљске трпезе, грлимо се изненадно, а jа не знам ко jе она. Нећемо се вратити крововима града, на висоравни живимо међ звездама, воjске нас неће наћи, ни орлови, исполин jедан ће сићи међу нас и њу обљубити док jа будем гонио вепрове.

uk a

Њихала си се у мени на љуљашкама звука, ницала си из слатких мука, била сам те лепоте свесна. Шта ли те то спречи да постанеш песма?

Ed

И деца ће наша у дугим песмама причати о почетку овог племена поштуjућ бегунце и богове коjи пређоше реку. Славољуб Радојчић, Каријатида (1977)

СИНТЕЗА

ПОЕТИКА

ТЕОРИЈСКА ПОЕТИКА

ИМАНЕНТНА ПОЕТИКА ЕКСПЛИЦИТНА

МЕТАПОЕТИКА

https://drive.google.com/file/d/1bBp gJ6EVApsp9xha2dUMgD8f43QyyQsV/ view?usp=sharing

o

Десанка Максимовић Шта ли те спречи

Иво Андрић, Разговор са Гојом (одломци)

ИМПЛИЦИТНА АУТОПОЕТИКА

Књижевно дело: творци и тумачи / 25

Хорхе Луис Борхес, Изабране песме, превео са шпанског Радивоје Константиновић, Београд: СКЗ, 1982. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Владимир Набоков, Грозд и друге песме, предговор и препев Зоран Ђерић, Подгорица: Октоих, 1994. Миодраг Павловић, Велика Скитија и друге песме, Београд: Српска књижевна задруга, 1996. Миодраг Павловић, „Предговор”, у: Антологија српског песништва (осмо издање), Београд: Српска књижевна задруга, 1997. Бранко Миљковић, Изабране песме, избор и предговор Слободан Ракитић, Београд: Српска књижевна задруга, 2005. Јован Делић, „Уз поетику Миодрага Павловића”, у: Песништво и књижевна мисао Миодрага Павловића (зборник, ур. Јован Делић), Београд: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, 2010. Десанка Максимовић, Целокупна дела, том 3, Песме, књига прва, приредио Душан Иванић, Београд: Задужбина „Десанка Максимовић”, Службени гласник, Завод за уџбенике, 2012.

ТРАДИЦИОНАЛНО И МОДЕРНО Томас Стернс Елиот, Традиција и индивидуални таленат Модерни класици

Ed

uk a

pr om

o

Вилијам Шекспир, Хамлет Јохан Волфганг Гете, Фауст Фјодор Михајлович Достојевски, Злочин и казна

Класик остаје ван домашаја таласања времена и варирања његовог укуса; класик је доступан непосредно [...]. Кад неко дело одредимо као „класика”, ми тада пре мислимо на његову сталност, на његово непролазно значење, које је независно од било какве временске околности – у својеврсном ванвременском присуству, које је савремено са било којим садашњим тренутком. Ханс-Георг Гадамер

Класични текстови се стално пишу изнова, они су „текст за писање на њему” како то назива Барт. Читање текста је њихово писање, унутрашње преписивање, интерпретације и коментари су део његовог „посмртног” живота. Јан Кот Леонид Шејка, Одаја Омега, детаљ (1967)

Томас Стернс Елиот ТРАДИЦИЈА И ИНДИВИДУАЛНИ ТАЛЕНАТ (одломци из есеја)

Кључне речи: Т. С. Елиот, традиција, индивидулни таленат, песништво.

Томас Стернс Елиот (1888–1965), енглески песник америчког порекла, био је и драмски писац, есејиста, књижевни критичар, добитник Нобелове награде за књижевност. Сврстава се у најутицајније песнике XX века. Међу најзначајнија његова дела спадају поема Пуста земља (1922) и Четири квартета (1945); есеј Традиција и индивидуални таленат (1919) релевантан је и данас у сваком промишљању односа стваралаца и традиције. Између осталих, писао је о Дантеу, Вилијаму Блејку, Бодлеру и Џојсу.

o

 Размисли о свом схватању традиције и о односу који имаш према њој. У есеју – који се сматра једним од најзначајнијих у XX веку – Елиот каже да се традиција „не може наследити, а ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом”. Објасни како разумеш Елиотов, наоко парадоксалан, исказ. Подсети се како су се уметници различитих епоха односили према традицији. Наведи на који су начин дела највећих уметника из прошлости уткана у традицију и запитај се због чега су она и данас вредна.

Ed

uk a

pr om

[...] Традиција је ствар која има много шири значај. Она се не може наследити, а ако вам је потребна, морате је стећи великим трудом. Она, на првом месту, обухвата осећање историје за које, безмало, можемо рећи да је неопходно сваком оном ко би хтео да буде песник и после своје двадесет и пете године; а то осећање историје укључује запажање не само онога што је прошло у прошлости већ и што је садашње у прошлости; осећање историје присиљава човека да не пише прожет до сржи само својом генерацијом већ са осећањем да читава европска литература почев од Хомера, и у оквиру ње читава литература његове сопствене земље, истовремено егзистирају и истовремено сачињавају један поредак. Такав историјски смисао, што значи смисао за ванвременско као и за временско, или за ванвременско и временско узето заједно, јесте оно што једног писца чини традиционалним. А то је, у исти мах, и оно што код писца побуђује најснажнију свест о његовом месту у времену, о његовој савремености. Ниједан песник, ниједан уметник нема сам за себе целовито значење. Његов значај, оцена његовог дела јесте оцена његовог односа према мртвим песницима и уметницима. Јер не можете га самог оцењивати; морате га, ради контраста и поређења, поставити међу мртве. Мислим да је ово принцип естетичке, а не само историјске критике. Нужност да се он саобрази, укључи, није једнострана; оно што се догађа када се створи неко ново уметничко дело јесте нешто што се у исти мах дешава и са свим уметничким делима која су му претходила. Постојећи споменици образују међу собом један идеалан поредак који се модификује увођењем новог (уистину новог) уметничког дела. Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело; а да би се одржао ред и после новине која се наметнула, читав постојећи поредак мора да се, макар и најмање, измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају целини; а то представља уклапање старог и новог. Свако ко се Томас Стернс Елиот / 27

Анри Матис, Мртва природа, детаљ (1906)

En route – на путу.

Ed

uk a

рафинман – рафинираност, истанчаност, финоћа у стварању суда (нпр. у уметности).

pr om

o

Анри Матис, Тишина (1947)

сложи са овом идејом о поретку, о форми европске, односно енглеске литературе неће сматрати неоправданим да садашњост исто толико мења прошлост колико прошлост управља садашњошћу. А песник који је овога свестан, биће свестан великих тешкоћа и одговорности. [...] Да пређемо на схватљивије тумачење односа између песника и прошлости: песник не може да прими прошлост као неку пастилу, неку необјашњиву пилулу, нити може искључиво да се формира на једном или двојици песника којима се интимно диви, нити пак може искључиво да се надахне једном епохом коју више воли. Први је начин недопустив, други је значајно искуство младића, а трећи је пријатна и веома пожељна допуна. Песник мора бити довољно свестан главнога тока који никако не мора непогрешно да пролази кроз оне који уживају највећи углед. Њему мора бити потпуно јасна очигледна чињеница да се уметност никада не може поправити, али ни да предмет уметности не може никада бити исти. Њему мора бити јасно да се дух Европе – дух његове властите земље – дух за који ће временом научити да је много важнији од његовог личног духа – мења и да та промена представља развој који ништа не оставља En route, и да, захваљујући њему, не старе ни Шекспир ни Хомер, нити цртежи на стењу које су нацртали цртачи из Магдаленине епохе. Да тај развој, можда рафинман, компликација свакако, не значи са гледишта уметника никакво побољшање. [...] Међутим, разлика између садашњости и прошлости састоји се у томе што свесна садашњост представља свест о прошлости у мери и на начин на који прошлост никада не може да се покаже да је свесна себе. [...] Оно на чему треба инсистирати то је да песник мора развити, односно стећи свест о прошлости и да током читаве своје каријере мора развијати ту свест. Тако настаје једно трајно потчињавање свога ја, онаквог какво је у неком одређеном тренутку, нечему вреднијем. Прогрес уметника је трајно саможртвовање, трајно поништавање сопствене личности.

Анри Матис, Црвени ентеријер, детаљ (1948)

*** Покушао сам да истакнем значај односа између једне песме и осталих песама других писаца и назначио сам концепцију поезије као живе целине читаве поезије која је икада написана. Други аспект ове безличне теорије о поезији је однос песме према аутору. Помоћу једне аналогије наговестио сам да се дух зрелог песника не разликује од духа незрелог песника буквално по вредности његове „личности”, нити по томе што је нужно занимљивији, или има „више да каже”, већ по томе што је он утанчаније усавршен медијум у коме нарочита, или врло разнолика осећања могу слободно да ступе у нове комбинације. [...] Дејство једног уметничког дела на особу која ужива у њему доживљај је друкчији по врсти од сваког доживљаја који није изазвало неко уметничко дело. Тај доживљај може изазвати једна емоција, 28 / Традиционално и модерно

Горан Ракић, Сећање на Матиса (2009)

Ed

uk a

pr om

o

или комбинација неколико њих; и да би се употпунио крајњи исход, могу му се додати различита осећања која писац изражава нарочитим речима, фразама или поетским сликама. [...] Песников дух је, у ствари, нека врста посуде у којој се скупљају и гомилају безбројна осећања, фразе, слике које ту остају све док се не окупе сви чиниоци који могу да се сједине и образују нову сложеницу. Ако упоредите неколико репрезентативних одломака највеће поезије, видећете колико је огромна разноликост међу типовима комбинација и исто тако ћете увидети да сваки полуетички критеријум „узвишеног” потпуно промаши циљ. Јер нису важни „величина”, интензитет, емоције, компоненте, већ интензивност уметничког процеса, такорећи нека врста притиска под којим се одиграва обједињавање. [...] Песник ни на који начин не може бити значајан, нити занимљив по својим личним емоцијама, по емоцијама које су изазвале одређени догађаји у његовом животу. Његове личне емоције могу да буду једноставне, грубе, или незанимљиве. У његовој ће поезији емоција бити нешто врло комплексно, али неће поседовати емотивну комплексност људи који у животу доживљавају врло комплексне или необичне емоције. Трагати за тим да се изразе нове људске емоције у ствари је грешка ексцентричности; јер док трага за новином, песник открива перверзно. Његов задатак се не састоји у томе да проналази нове емоције, већ да користи обичне, и пошто их обради поетски, да изрази осећања која се уопште не налазе у стварним емоцијама. Притом ће му, исто тако, добро послужити емоције које никада није доживео, као и оне које су му познате. [...] Приликом писања поезије има много тога што мора бити свесно и намерно. У ствари, рђав песник је обично несвестан тамо где треба да буде свестан, и свестан где треба да буде несвестан. Обе те грешке га чине „личним”. Поезија није пуштање на вољу емоцији, већ бежање од емоције; она није израз личности, већ бежање од личности. Али свакако, само они који имају своју личност и своје емоције знају шта значи желети да се побегне од њих. [...] Одвратити интересовање од песника у корист поезије јесте циљ достојан хвале: јер би то довело до правилније оцене стварне поезије, било да је она добра или лоша. Има много људи који цене израз искрене емоције у стиховима, и постоји један мањи број који су у стању да цене техничку изврсност. Али врло мало њих могу да открију израз значајне емоције, емоције која живи у песми, а не у песниковом животу. Уметничка емоција је безлична. И песник не може достићи ту безличност ако се у потпуности не преда делу пред собом. Он вероватно неће сазнати шта треба да се учини док не буде живео у ономе што није искључиво садашњост, већ садашњи тренутак прошлости, док не постане свестан, не онога што је мртво, већ онога што живи.

Погледај емисију из ТВ серијала Кругове поезије посвећену Елиоту, чији је аутор песник Војислав Карановић.

Превела Милица Михајловић https://youtu.be/KktwmOaDjBc

Томас Стернс Елиот / 29

РАЗГОВОР О ЕСЕЈУ Укратко изложи о чему је реч у наведеним одломцима из Елиотовог есеја. Напиши кључне речи и сажетак ових извода. Образложи какво је Елиотово схватање традиције. Како разумеш да је модерност могућа уз ослонац на традицију? Објасни Елиотове најзначајније ставове о односу песника према прошлости, као и о песничком стваралаштву. Искажи и образложи сопствено схватање традиције и индивидуалног талента.

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

o

богата т. народне епике у нашој књижевности. – 4. Конвенција, скуп наслеђених књижевних норми које су у току дуже употребе одредиле извесна формална обележја, тематику, основни тон или став у књижевним творевинама одређене врсте. Тако т. сонета подразумева превасходно извесна формална метричка обележја, т. пасторале одређену тематику, т. елегије пре свега тон и став према некој тематици. – Како појам т. подразумева став садашњости према прошлости, како је тај став у разним епохама и књижевним раздобљима променљив и често контроверзан, та променљивост и контроверзност одразили су се у различитим вредносним призвуцима и када је реч о т. уопште, и када је реч о одређеној књижевној т. Најшире посматрано, европски класицизам је – верујући у ненадмашност античких узора – подразумевао да је усаглашеност са т. основна одлика сваког значајног књижевног дела. Но како су елементи индивидуалног и оригиналног добили наглашени значај у романтичкој поезији и реалистичком роману, и како су класицистички образовани критичари често осуђивали и најзначајнија остварења романтичке и реалистичке уметности примењујући на њих механички мерила традиционалних књижевних форми, појам т. добијао је у 19. в. често пејоративан призвук имитације, епигонства и механичког култа мртвих књижевних облика. Данас се обично сматра да степен формалне усаглашености неког књижевног дела са т. није вредносно него дескриптивно одређење; тек функција и уметничко дејство одре-

Ed

uk a

pr om

Традиција (лат. traditio – предаја, предање) – Скуп обичаја, ставова и веровања који повезују неку људску заједницу с прошлошћу. Т., како каже Елиот, „укључује све оне устаљене поступке, навике и обичаје – од најзначајнијег верског обреда до конвенционалног начина на који поздрављамо странца – који сачињавају крвно сродство ’истих људи који живе на истом месту’... Постајемо свесни ових ствари, или свесни њихове важности, обично тек онда кад оне почну да се губе, као што смо свесни лишћа на дрвету тек кад оно почне да опада на јесењем ветру – кад сваки поједини лист изгуби виталност. У том часу можемо траћити енергију бесомучно настојећи да скупљамо листове док падају и да их лепимо на гране; али из здравог дрвета ће избити нови млади листови, а суво дрво треба посећи” (After Strange Gods, 1934, стр. 18). У вези с књижевношћу „појам традиције може да има своја ужа и шира значења; може да се односи на оквире националне литературе, затим на суму светске књижевности, а онда најшире и на савремене величине које често успевају да рашире сферу свог утицаја у читаве школе малих традиција, још у време свог успона” (М. Павловић, Рокови поезије, 1958, стр. 6). Међу овим различитим значењима потребно је разграничити следећа: 1. Веома дуг континуитет неких елементарних изражајних средстава: у овом смислу говоримо о т. писане речи. – 2. Предање: тако Маретић каже да су „народне традиције [...] врло непоуздан извор за историју” (Наша народна епика, 1966, стр. 35). – 3. Одређена књижевна баштина: нпр.

30 / Традиционално и модерно

H. R. Jaus, „Književna tradicija i svest o modernosti”, u: H. R. Jaus, Estetika recepcije, Beograd: Nolit, 1978. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Јан Кот, И даље Шекспир, Нови Сад: Прометеј, 1994. Т. С. Елиот, Традиција и индивидуални таленат и други есеји, Београд: Службени гласник, 2015.

pr om

o

ђују смисао и вредност појединих традиционалних обележја књижевног дела. С друге стране, ако присутност и смисао т. не одређујемо у оквиру појединог књижевног дела, тј. ако целовито посматрамо историју књижевности као подручје у којем се остварује духовни континуитет и идентитет одређене цивилизације и културе, онда морамо прихватити и Елиотово одређење т. као основног медијума књижевног смисла и значења: „Ниједан песник, ниједан уметник нема сам за себе целовито значење. Његов значај, оцена његовог дела јесте оцена његовог односа према мртвим песницима и уметницима. Јер не можете га самог оцењивати; морате га, ради контраста и поређења, поставити међу мртве. [...] Нужност да се он саобрази, укључи, није једнострана; оно што се догађа када се створи неко ново уметничко дело је нешто што се у исти мах дешава и са свим уметничким делима која су му претходила. [...] Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело; а да би се одржао ред и после новине која се наметнула, читав постојећи поредак мора да се макар и најмање измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају целини; а то представља уклапање старог и новог” (Т. С. Елиот, Књижевни погледи, 1963. прев., стр, 35). (Светозар Кољевић, „Традиција”, у: Речник књижевних термина)

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

uk a

 Прочитај одломке који говоре о односу различитих стваралаца према традицији. Анализирај их и образложи своје закључке. МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ

Ed

Ако у једној књижевности постоје само две песме написане, то су већ две традиције, могућност избора је већ дата. Сваки песник и свака генерација пронаћи ће да им је друго раздобље књижевне прошлости занимљиво, али се нико не може понашати као да нико пре њега на том језику није писао поезију. Свесно или несвесно, ми смо увек изданак неке традиције и неког претходног развоја. Чак и ако бисмо хтели да седимо у пустињи и да ћутимо. МИЛОСАВ ТЕШИЋ

Занемаривање традиције или чак и презрив, ниподаштавајући однос према њој није у бити ниједног аутентичног стваралаштва, без обзира на то што се поједини писци или групе писаца декларативно изјашњавају против традиционалних вредности. Битно је одржавање и настављање веза између прошлости и садашњости и њихово пројектовање у будуће доба, али стваралачки надограђено. Ако се између прошлог и садашњег времена отвори провалија, наићи ће се на то бездно и у будућности. То значи да временско тројство прошлост–садашњост–будућност ваља да буде прожето и обједињено јединственим и континуираним струјањем. Оригиналност једног писца или најбољих представника једне књижевне генерације огледа се и у начину баштињења сопствене традиције, а никако у њеном одбацивању. Ниједан савремени српски писац, који је заиста писац (а не самопрокламована, лажна величина), не занемарује националну књижевну традицију и културу. Томас Стернс Елиот / 31

ДАНИЛО КИШ

АНДРЕ БРЕТОН

Сви смо ми модерни изашли не из Џојсовог шињела, него из Џојсовог кошмара, из Џојсовог величанственог пораза! Модерни европски и амерички роман заправо и не чини ништа друго него покушава да Џојсов величанствени пораз претвори у мале и појединачне победе. Сви ми застајемо пред џојсовским амбисом амбигвитета и језичких кошмара, опрезно се нагињући над понором вртоглавих могућности у који се стрмоглавио наш велики учитељ! Ми знамо куда се даље не може!

 Пажљиво погледај страницу из албума А. Бретона. Потруди се да препознаш ликове најзначајнијих француских писаца XIX века. Размисли о томе какав је однос чувеног надреалисте према књижевном наслеђу.

pr om

Најбољи аутори су увек били свеци: Толстој, Достојевски, Ибзен... Толстој је чаробан писац: никад досадан, никад глуп, никад заморан, никад болесно педантан, никад театралан. Он је за главу и рамена изнад осталих! После Флобера највећи помак у форми романа донео је Толстој...

o

ЏЕЈМС ЏОЈС

АНДРЕ МОРОА

Ed

uk a

Речено је да су Шекспирово, Балзаково и Толстојево дело три највећа споменика које је човечанство само себи подигло. Ова дела (додао бих им и Хомерово) садрже све: рођење и смрт, љубав и мржњу, господаре и слуге, величину и безначајност, рат и мир.

СИНТЕЗА

ТРАДИЦИЈА „духовни континуитет и идентитет одређене цивилизације и културе”

ИНДИВИДУАЛНИ ТАЛЕНАТ

32 / Традиционално и модерно

„односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново се саображавају целини”; „уклапање старог и новог”

Вилијам Шекспир ХАМЛЕТ (одломак) Кључне речи: Хамлет, елизабетанска драма, трагедија освете, бланкверс.

Вилијам Шекспир (1564–1616), велики енглески драмски писац и песник, рођен је у Стратфорду на Ејвону, где је живео до 1585. године, када одлази у Лондон и постаје глумац и сувласник позоришта. Пред крај живота враћа се у родни Стратфорд, и ту остаје до смрти. Шекспиров књижевни опус обухвата 37 драмских дела, поеме Венера и Адон, Отмица Лукреције, Тужбалица заљубљене, алегоричну елегију Феникс и грлица и 154 сонета. Хронологија драмског стваралаштва дели се на пет раздобља: 1. доба учења 1588–1594: комедије Љубавни труд, Комедија пометња, Два племића из Вероне, Узалудан љубавни труд, Сан летње ноћи, трагедије Тит Андроник, Ромео и Јулија, историјске драме Хенри IV, Ричард III и Ричард II; 2. доба великих комедија 1595–1600: Млетачки трговац, Укроћена горопад, Веселе жене виндзорске, Много буке ни око чега, историјске драме: Краљ Џон, Хенри IV, Хенри V; 3. oзбиљан и суморан Хамлетов период 1600–1604: комедије Како вам драго, Богојављенска ноћ, Све је добро што се добро сврши, Мера за меру, сатирична комедија Троил и Кресида, трагедије Јулије Цезар, Хамлет (1600) и Отело; 4. Лиров период 1604–1608, у којем се осећање трагичности појачава у односу на претходни период: трагедије Кориолан, Краљ Лир, Магбет, Антоније и Клеопатра, Тимон Атињанин, романтична драма Перикле;

uk a

pr om

o

 Ви­лијам Шек­спир је те­ме за своје драме на­ла­зио у већ по­сто­је­ћим де­ли­ма. Си­же за Хамлета пронашао је у ста­рој исланд­ској при­чи о Амле­ту, ко­ју је дан­ски пи­сац исто­ри­је Сак­со Гра­ма­тик унео 1516. године у сво­ју књи­гу Дан­ска исто­ри­ја. Томас Кид, чувени енглески трагичар, обрадио је средњовековну легенду у својој драми која има исти сиже као и Шекспирова трагедија. Тре­ћи из­вор ње­го­ве ин­спи­ ра­ци­је јесте са­вре­ме­на исто­ри­ја. Дра­ма Ха­млет пр­ви пут је при­ка­за­ на у Лон­до­ну 1602. го­ди­не, а пр­ви пут је штам­па­на на­ред­не го­ди­не. Де­ло је пи­са­но у сти­ху, са краћим про­зним целинама. Са­сто­ји се из пет чи­но­ва. Ли­ца у ко­ма­ду су мно­го­број­на и, на основу поделе познатог руског теоретичара Томашевског, мо­гу се по­де­ли­ти на гру­ пе: пр­ву гру­пу чине дан­ски кра­ље­вић Ха­млет, син уби­је­ног дан­ског кра­ља Ха­мле­та, кра­љи­ца Гер­тру­да, Ха­мле­то­ва мај­ка, и краљ Кла­у­ ди­је, њен муж и брат уби­је­ног кра­ља; дру­гу гру­пу чи­не ма­ње ва­жни ли­ко­ви, гру­пи­са­ни око мла­дог Ха­мле­та: при­ја­тељ Хо­ра­цио, офи­ци­ ри Мар­це­ло и Бер­нар­до; тре­ћу гру­пу чи­не чла­но­ви по­ро­ди­це кра­ ље­вог са­вет­ни­ка По­ло­ни­ја. По­ред По­ло­ни­ја, ту су ње­го­ва кћи Офе­ ли­ја и син Ла­ерт. У де­лу се су­сре­ћу и дру­ги епи­зод­ни ли­ко­ви, ме­ђу ко­ји­ма је и Фор­тин­брас, нор­ве­шки кра­ље­вић, ко­ји сту­па на сце­ну и по­при­ште тра­гич­них ис­хо­да тек на кра­ју дра­ме. ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ДРУГА Свечана дворана у замку.

Ed

ХАМЛЕТ: О да се то чврсто, пречврсто месо стопи,

У једну росу скопни, раствори се! Ил’ да Вечни није дао закон свој Против убиства себе! Боже! Боже! Што јадан, празан, бљутав, бескористан Изгледа мени сав рад овог света! Гада! О гада! Неоплевљен врт То је, где коров, где биље отровно И ружно сасвим је овладало њим. Да дотле дође! Два месеца тек Мртав! Ни толико. Ни два! Па још такав Краљ што на овог личи кô Аполон* На сатира!** Па спрам мајке моје мио, * Аполон је бог мушке лепоте, песништва, музике, речитости и мудрости. ** Сатир је Бахов пратилац. Он је симбол похотљивости и чулности. Вилијам Шекспир / 33

pr om

o

Да не би дао ветри небесни Да одвећ грубо дођу јој до лица. Небо и земљо! Што морам да се сећам! А она му је била одана. Кô да је глад јој расла храњењем. Па ипак, тек месец… Да ми је не мислити На то! – Слабости, твоје је име жена! – Тек кратки месец, или док јој беху још Ципеле нове, у којима је леш Мог јадног оца пратила, кô Ниоба* У сузама, – па она, она шта! – О боже! Стока без разума, па би Жалила дуже. – Она се удаје За стрица мог, за брата очевог, Мом оцу сличног кô ја Херкулу** За један месец! Пре но што је со Најлажнијих суза престала да јој гризе Очи црвене и болне од трења, – Она се удала! О најподлије Журбе: са таквом хитњом јурити У родоскврну постељу! То није, и не може на добро то изићи. – Ал свисни, срце, – морам ћутати (Улазе: Хорацио, Марцело и Бернардо.) ХОРАЦИО: Поздрав господству вашем! ХАМЛЕТ: Мило ми је Што видим да сте добро, Хорацио, – Ако се добро сећам? ХОРАЦИО: Главом он, Мој господару, – ваш бедни слуга вазда. ХАМЛЕТ: Не помињите реч слуга: пријатељ Једино је име за мене и вас. (Рукују се.) Откуд, Хорацио, ви из Витенберга? – Марцело? Вилијам Морис, Хамлет (1864) (Пружи му руку.) МАРЦЕЛО: Добри господару мој? ... ХАМЛЕТ: Врло ми је мило што вас видим. (Бернарду.)

Ed

uk a

5. романтични период 1609–1613: трагикомедије Симбелин, Зимска бајка, Бура, историјска драма Хенри VIII. Драме су писане у неримованом стиху (бланкверс), у петостепеном јампском десетерцу, претежно без риме, и са мало уметнуте прозе у дијалогу. Историјске драме чине повезан циклус за раздобље 1399–1485, са прологом (Краљ Џон, XIII век) и епилогом (Хенри VIII, XVI), а приказују метеже, буне и хаос који настају када се повреде ред и законитост у земљи. Комедије, чија је основна тема љубав, обично имају два заплета: први је главни, романтичан, временски и просторно неодређен, а други је споредан, реалистички, који слика тадашњу Енглеску. Ликови комедија су психолошки живи и индивидуализовани, то нису апстракције или типови, па отуда комедија није сатирична, сврха јој је смех, а не подсмех и ругање. У трагедијама, недаћа која одводи у смрт главног јунака, његова трагична кривица, произлази из карактера самог јунака, а није последица злог удеса или судбине: трагичка радња и коначна катастрофа следе неминовно из њихових поступака, а њихов извор је карактер. У ранијим трагедијама, драмски сукоб је спољашњи, између јунака и његове околине; у познијим је унутрашњи, у самом јунаку, изазван сумњама, страстима или идејама које му потресају душу. Абнормална душевна стања, натприродне појаве и животне случајности имају подређен значај у трагедији, и последице су, а не узрочници трагичке радње. Прво издања Шекспирових сабраних дела штампано је у Лондону 1623; целокупна дела објављена су први пут код нас 1963.

* Ниоба је Танталова кћи а жена тебанског краља Амфиона. Поносита на своју многобројну децу – седам синова и седам кћери – сматрала је себе бољом од богиње Лете, Зевсове жене, која је имала само двоје деце, Аполона и Артемиду. Увређена богиња казни Ниобу: Аполон јој устрели све синове, а Артемида све кћери. Од великог бола Ниоба се скаменила. Али је њен камени кип продужио да лије сузе материнског бола. ** Хамлет не мисли овде на Херкула као снажног човека – јер би онда себе сматрао слабићем, а он то није био – већ као човека који је очистио свет од многих зала.

34 / Традиционално и модерно

o

Вилијам Блејк, Вилијам Шекспир (1800)

Ed

uk a

pr om

Добро вече, господине. (Поклони се Бернарду.) Ал’ збиља, откуд ви, Из Витенберга? (Одводи Хорација у страну.) ХОРАЦИО: Кô беспосличари, Мој кнеже, добри кнеже. ХАМЛЕТ: Не бих волô Да непријатељ ваш овако каже; А ни ви ми уво не вређајте тим, Правећ’ га јемцем ваше сопствене Сведоџбе против самог себе. Знам Да беспосличар нисте. А и каквог Посла имате ви у Елсинору? Научићемо вас чаше сушити Пре него одете. ХОРАЦИО: Ја сам, господару, Дошô да видим погреб вашег оца. ХАМЛЕТ: Молим те, друже, не ругај ми се. Дошô си, мислим, на свадбу моје мајке? ХОРАЦИО: Заиста, кнеже, дошло је убрзо. ХАМЛЕТ: Штедња, Хорацио! На свадбени су сто Хладни колачи даће изнесени*. Волео бих више да сам се на небу С најгрђим својим душманином срео Но што доживех тај дан, Хорацио! Мој отац! Мени изгледа да видим Свог оца. ХОРАЦИО: А где, господару мој? ХАМЛЕТ: У моме умном оку, Хорацио. ХОРАЦИО: Видех га једном: беше то диван краљ! ХАМЛЕТ: Био је човек: све у свем узевши, Сличнога више нећу видети. ХОРАЦИО: Ја мислим да сам га синоћ видео. ХАМЛЕТ: Видео? Кога? ХОРАЦИО: Краља, вашег оца. ХАМЛЕТ: Краља, мога оца? ХОРАЦИО: Стишајте чуђење За трен; нек је само уво пажљиво, Док, уз господе ове сведоџбу, Откријем чудо. ХАМЛЕТ: Говори, тако ти бога!

Виктор Милер, Хамлет и Хорацио (1868)

* У коментару Ж. Симића и С. Пандуровића стоји: „Био је обичај да се на даћи служе само хладна јестива.” Међутим, овде Хамлет иронијски и с горчином подвлачи колико је кратко време између очеве сахране и мајчиног венчања: тзв. „штедња” огледа се у томе да су преостали колачи са даће одмах потом изнесени на свадбени сто. То је прекор упућен мајци због њене удаје. Вилијам Шекспир / 35

ХОРАЦИО: Две ноћи устопце ова су господа,

uk a

Насловна страна првог издања Шекспирових сабраних драма, познатог под називом Први фолио, које су приредили и објавили његови пријатељи и колеге глумци Џон Хемингс и Хенри Кондел. Аутор портрета је Мартин Друшаут. Наспрам гравире Мартина Друшаута, на почетку првог издања целокупних Шекспирових дела, објављена је песма Шекспировог пријатеља, драматурга Бена Џонсона:

pr om

o

Марцело и Бернардо, стражарећи, У мртво, пусто доба поноћи Имали овај сусрет. Неки створ Кô отац ваш, од главе до пете сав, У оклопу се јављао пред њима; Свечаним кораком, тих и достојанствен Прошао је крај њих; трипут је шетао Пред уплашеним, згранутим очима Њиховим, не даље но за скиптар свој. А они, страхом скоро слеђени, Стојаху неми не ословивши га. У поверењу страшном рекоше ми То, те ја с њима стражарих трећу ноћ. И свака им се потврдила реч. Појава дође, кô што рекоше, У облику истом и у исти час. Знао сам вашег оца: исти он Ни ове руке нису сличније. ХАМЛЕТ: Али где је био? МАРЦЕЛО: На тераси, кнеже, где смо стражарили. ХАМЛЕТ: Јесте ли га ви ословили? ХОРАЦИО: Јесам, кнеже; Ал’ одговорит’ не хтеде. Но једном Учини ми се да главу подиже И крену, кô да хтеде говорити; Ал’ тад баш јутарњи петô кукурекну; И на тај глас он хитро умаче, Те нам се тако изгуби из вида. ХАМЛЕТ: То је врло чудно. ХОРАЦИО: Као што сам жив, Мој уважени кнеже, истина је. И мислили смо, дужност нам налаже, Да вас о свему том обавестимо. ХАМЛЕТ: Јест, господо, јесте. Али то ме буни… Јесте ли ноћас на стражи? МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Јесмо, кнеже. ХАМЛЕТ: У оклопу, велите? МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: У оклопу, кнеже. ХАМЛЕТ: Од главе до пете? МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Од главе до пете, кнеже. ХАМЛЕТ: Онда му лице нисте видели? ХОРАЦИО: О, јесмо, кнеже; визир је подигô. ХАМЛЕТ: Је ли изгледô намрштен? ХОРАЦИО: Неки израз Кô више болан него разгневљен.

ЧИТАОЦУ

Ed

Овај лик, што овде видиш, ока мила, Оличава врлог песника Шекспира; Где је гравер борбу водио да приђе Што ближе природи и живот превазиђе: О, да је и дух његов насликао мио Тако, као што је у бакру погодио Његово лице; отисак би фини Надмашио све у овој вештини. Ал’ кад то не може, читаоче, ову Не гледај слику, већ књигу његову. Бен Џонсон (1623)

визир – покретни део шлема коjи се навлачи на лице.

36 / Традиционално и модерно

Час кад се обично појављује Дух. (Звук труба и топ иза сцене.) Шта ово значи, кнеже? ХАМЛЕТ: Ноћас краљ Не спава, шенлучи и здравице држи, А бесна игра тутњи, ковитла се; Па кад он чашу рајнског вина сручи, Бубњеви и трубе на све стране тад Растреште тријумф његове здравице. ХОРАЦИО: Је л’ то обичај? ХАМЛЕТ: Да, одиста, јесте. Ал’ како ја схватам, мада сам рођен ту И одрастао с тиме, тај обичај Боље да се гази него што се пази. Те пијанке, што главу тешком праве, На ружан глас нас код народа других С Истока на Запад изнесоше. Нас Пијанцима зову и надимак свиње Придевају нам имену. И то Ма како знатним нашим подвизима Одузме славе и језгро и срж. Тако се често дешава да људи Због природине какве погрешке На рођењу (за што не могу бити криви Јер човек своје не бира порекло) Сувишком какве битне склоности Што руши долме и тврђаве ума, Ил’ навиком неком која квари облик Понашања лепог, – да ти људи, велим, Носећи печат једне мане тек, Што им природа ил’ звезда среће да, – Ма иначе њине врлине биле све Чисто кô милост, у броју толиком Кол’ко их човек може имати, – Презрени буду од јавног мишљења Због оне једне погрешке. Драм зла Све племенито биће понизи До сопствене срамоте. (Долази Дух.) ХОРАЦИО: Гледајте, кнеже, ево, долази! ХАМЛЕТ: Сви анђели, сви свети, у помоћ! Био рајска душа ил’ паклени враг, Носио зрак неба или огањ пакла,

Ed

uk a

pr om

Сребрнастомрка. ХАМЛЕТ: Ја хоћу да ноћас с вама стражарим, Можда ће се то опет појавити? ХОРАЦИО: Свакако да хоће. ХАМЛЕТ: Ако се појави У облику мог племенитог оца, Ословићу га, ма пакô рикнô сам И позвô ме да ћутим. Све вас молим, Ако сте досад тај привид тајили, Прећутите га неко време још. И ма шта да се деси довече, Ви разумејте, ал’ о том ни реч! Наградићу вам љубав. Збогом сад. На тераси измеђ’ једанаест и дванаест Посетићу вас. СВИ: Наша дужност вашој Части на служби. ХАМЛЕТ: Не, но ваша љубав. Кô моја вама. Збогом пошли. (Одлазе Хорацио, Марцело и Бернардо.) Дух Мог оца, у оклопу? Не. Није добро све. Да подвала није? Што већ није ноћ! Ал’ дотле, ти, душо, мируј. Зла ће дела, открити се ма их земља крила цела! (Оде.)

ХОРАЦИО: Мислим није поноћ још. МАРЦЕЛО: Не, избило је. ХОРАЦИО: Збиља? Нисам чуо. Онда је већ близу

o

ХАМЛЕТ: Блед или румен? ХОРАЦИО: Не, но врло блед. ХАМЛЕТ: И очи је упро у вас? ХОРАЦИО: Врло чврсто. ХАМЛЕТ: Волео бих да сам и ја био ту. ХОРАЦИО: То би вас јако пренеразило. ХАМЛЕТ: Врло могуће, врло. – Је л’ дуго остао? ХОРАЦИО: Док избројиш, не одвећ брзо, сто. МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Дуже, дуже. ХОРАЦИО: Кад сам ја га гледô не. ХАМЛЕТ: Брада му беше проседа, зар не? ХОРАЦИО: Беше кô кад га видех за живота,

СЦЕНА ЧЕТВРТА Тераса (Улазе Хамлет, Хорацио и Марцело.) ХАМЛЕТ: Ваздух љуто гризе. Хладно је веома. ХОРАЦИО: Оштар мраз, све сече. ХАМЛЕТ: Кол’ко је часова?

Вилијам Шекспир / 37

ХАМЛЕТ: Једнако ми маше. Ево ме за тобом! МАРЦЕЛО: Не смете ићи, кнеже! ХАМЛЕТ: Себи руке! ХОРАЦИО: Ал’ послушајте. Ви не смете ићи. ХАМЛЕТ: То моја судба виче, чинећи

o

Жилицу сваку овог тела чврстом Као мишићи лава немејског*. (Дух даје знак.) Зове ме стално. Пустите, господо! (Отима се из њихових руку.) Неба ми, у дух ћу претворити сваког Ко ме задржава! – Даље, кажем. – Напред! Ја идем с тобом! (Дух и Хамлет одлазе.) ХОРАЦИО: Страховито га машта заноси. МАРЦЕЛО: За њим! Не смемо га сада слушати. ХОРАЦИО: Хајдемо за њим. На што ће то изићи? МАРЦЕЛО: Нешто је труло у држави Данској. ХОРАЦИО: Нек је небо води! МАРЦЕЛО: Хајдемо за њим. (Одлазе.)

Ed

uk a

pr om

Биле ти намере зле ил’ милостиве, Ти ми се јављаш у тако чудном лику, Да хоћу да те ословим. Ја те зовем: Хамлете, краљу, оче, кнеже дански, Одзови се! Немој да свиснем с незнања, Но реци што твоје посвећене мошти, Чуване у гробу, цепају покров свој? Што костурница твоја, у којој те Видесмо мирно погребена, сад Отвара тешке мрамор-чељусти Избацујућ’ те опет ван. О, што, Ти, мртви лешу, у оклопу сав, На месечев изађе опет сјај Стравичном чинећ ноћ, а нама, божјим Играчкама, тако грозно цепаш свест Мислима нашој души недомашним? Зашто? и чему? шта да радимо? (Дух даје знак Хамлету.) ХОРАЦИО: Даје вам знак да пођете за њим. Кô да вам нешто жели да саопшти Насамо. МАРЦЕЛО: Гледајте, како љубазно На неко даље место вас позива. Ал’ немојте ићи с њим. ХОРАЦИО: Никако не! ХАМЛЕТ: Неће да говори. Треба, дакле, поћи. ХОРАЦИО: Немојте, кнеже! ХАМЛЕТ: Што? Што бих се бојô? Свој живот више од игле не ценим; А шта ми души може учинити Кад је и она бесмртна кô он? Опет ме зове. Поћи ћу за њим. ХОРАЦИО: Ал’ ако вас, кнеже, на воду намами, Ил’ на врх оне страшне стене што се Над подножјем својим нагла у море, – Па узме на се какав страшан лик Што вас власти ума може лишити И у лудило одвести? – Размислите: Само то место, без ичега више, Сликама ужаса пуни сваку свест Кад тол’ко лаката доле погледа У море, па га чује како бучи.

СЦЕНА ПЕТА Забаченији део терасе. (Улазе Дух и Хамлет.) ХАМЛЕТ: Куда ме водиш? Говори. Нећу даље. ДУХ: Чуј ме. ХАМЛЕТ: Хоћу. ДУХ: Ту је скоро већ мој час

Кад морам да се вратим у сумпорни Огањ мучења. ХАМЛЕТ: Авај, јадни душе! ДУХ: Немој да ме жалиш, но озбиљну пажњу Поклони оном што ти сад откривам. ХАМЛЕТ: Говори, ја сам дужан слушати. ДУХ: Кад чујеш, бићеш дужан светити. ХАМЛЕТ: А шта то? … ДУХ: Ја сам оца твога дух, Осуђен да неко време ноћу лутам, А дању у огњу* гладујем и жедним,

* Немејски лав је имао непробојну кожу и био страх и трепет за своју околину. Ни Херкул му није могао ништа својим стрелама, те га је удавио голим рукама. ** Данте у Паклу каже да су неумерени у храни и пићу осуђени да трпе глад и жеђ у ватри пургаторијума. Из овога би можда следовало да се греси о којима дух говори односе на неумереност у јелу и пићу.

38 / Традиционално и модерно

o

Разгласили су да ме је у врту Ујела змија на спавању. Тако Цело је мњење Данске преварено О смрти мојој измишљеном причом. Ал’ знај, мој врли сине, змија та Што оца твога уби носи сад Његову круну. ХАМЛЕТ: О, моја пророчка душо! Мој стриц? ДУХ: Да, та прељубна, родоскврна звер. Мађијом ума, дарима издајства, – О проклет био ум и дар што зна Завести тако! – задоби за срамну Похоту своју вољу краљице Моје што се тако честитом чињаше. О, Хамлете, такав то тек беше пад! Од мене што је љубљах тако верно Кô кад јој дадох заклетву на венчању, Спасти на једног бедника чији су Природни дари ништавни спрам мојих! Ал’ кô што врлина завести се неће, Ма с рајским ликом удварô јој се блуд, – Тако, ма с анђелом светлим спојена, Похота се сити одра небеског И на ђубришту ће ждерати. Ал’ тихо! Осећам канда већ јутарњи зрак. Бићу кратак. Док сам ја спавô у врту, Као и обично свако послеподне, Твој стриц се дошуњô у тај згодан час,

uk a

pr om

Док греси што починих за живота Очисте се, згоре. И да нисам спречен Причати тајне моје тамнице, Приче би ове и најмања реч Разорила ум ти, смрзла младу крв, Учинила би да ти ока два Искоче из својих дупља као звезде Из својих сфера; она би ти косе Заглађене дигла сваку за се влас, Кô бодље морског јежа, кад је љут. Али то се адско откровење не сме Казати уву од меса и крви. Чуј, чуј, о чуј! Ако си икада Волео свог драгог оца… ХАМЛЕТ: О, мој боже! ДУХ: Освети његово подло неприродно Убиство. ХАМЛЕТ: Убиство? ДУХ: Да, подло убиство, Јер свако је такво и са мање греха; Али је ово од свих најгнусније, Најчудније, најмање природно. ХАМЛЕТ: Похитај да га сазнам, да на крил’ма Брзим кô мисо ил’ љубавне жеље* Освети својој појурити могу. ДУХ: Видим да си вољан за то. А био би Тежи од густог корова што мирно На обалама Лете** трули кад се Покренуо не би. Чуј ме, Хамлете!

Ed

* Ова поређења су природна за Хамлета као мислиоца и љубавника. ** Лета је река у доњем свету. Душе преминулих пошто пију њене воде, забораве све шта су раније радиле, виделе и чуле.

Данијел Меклиз, Сцена из Хамлета, детаљ (1842), бакрорез Вилијам Шекспир / 39

o

О насмејан и проклет ниткове! Прибелешке моје! – Треба да запишем Да се неко може смејати, и смејат’, и опет бити зликовац; јер знам Да таквог може бити бар у Данској! (Пише.) Но, стриче, ту сте! А сад датој ми наредби. Она је: „Збогом, збогом! Памти ме!” Ја сам се на то заклео. ХОРАЦИО (иза сцене): Кнеже, кнеже! МАРЦЕЛО (иза сцене): Кнеже Хамлете! ХОРАЦИО (иза сцене): Нек’ га небо чува! ХАМЛЕТ: Дабогда! ХОРАЦИО: Ој-хој! ој-хој, кнеже! ХАМЛЕТ: Хеј-хој, хеј-хој, деране! Птицо, ходи. (Улазе Хорацио и Марцело.) МАРЦЕЛО: Како сте, племенити кнеже? ХОРАЦИО: Шта је, кнеже? ХАМЛЕТ: О, изванредно! ХОРАЦИО: Причајте нам, кнеже. ХАМЛЕТ: Не, јер ви бисте све то открили. ХОРАЦИО: Неба ми, не бих, кнеже. МАРЦЕЛО: Ни ја, кнеже. ХАМЛЕТ: Шта кажете сад? Би л’ би икад људска душа То помислила? – Али ћутаћете? ХОРАЦИО и МАРЦЕЛО: Да, тако ми неба, господару мој. ХАМЛЕТ: У Данској нема таквог ниткова Што не би био преиспољна хуља. ХОРАЦИО: Није морао дух из гроба доћи Да нам то каже. ХАМЛЕТ: Имаш право, да. Зато, без даљег околишења, мислим Руковат’ нам се ваља и разићи! Ви куд вас посô и жеља упути – Јер сваки има жељу, посô свој, Ма какав био, – а ја јадан, ето, Ја идем да се богу помолим. ХОРАЦИО: Да чудних речи, кнеже, збуњених! ХАМЛЕТ: Од срца жалим вређају ли вас; Вере ми, од срца. ХОРАЦИО: Увреде нема, кнеже. ХАМЛЕТ: Светог ми Патрика, Хорацио, има Увреде, и те какве! А ово привиђање,

Ed

uk a

pr om

Без одбране кад сам, са бочицом сока Велебиља клетог, и у завијутке Ува мог сасу раствор губави Отровног дејства на човечју крв, Што брзо, кô жива, прође кроз канале И природне ходнике нашег тела, Те ненадном снагом, кô маја у млеку, Чисту и течну прогруша нам крв. Тако је било с мојом. И напречац Губа ме покри гнусним крастама По целом телу, кô убогог Лазара. Тако сам руком братовљевом, у сну, Лишен живота, круне, краљице, У цвету својих греха истргнут, Без припреме, причешћа, помазања, Без обрачуна на страшни послат суд, Са свима својим гресима на глави. Ужасно, грозно! О, најгрозније! Па ако у теби има срца још, Не допусти, немој дати да краљевска Постеља Данске буде лежиште За блуд и срамно родоскврњење. Али ма како вршио тај чин, Не прљај душе, нит у духу смишљај Штогод против своје мајке. Пусти небу И оном трњу што јој је у грудима Нека је тишти и боде. Сад збогом! Свитац већ јавља да је јутро близу, Његов хладни сјај већ почиње да бледи. О збогом, збогом, збогом; Памти ме! (Нестане.) ХАМЛЕТ: О све чете неба! Земљо! И шта још Да ли и пакô позвати? О гада! О, ви, мишићи, не клоните сад Но подржите ме чврсто, усправно! Да те памтим! О да, јадни душе мој! Док памћења буде у тој сметеној Лобањи, ја ћу сећати се! Да! У памћења табле збрисаћу све ситне Записе луде, све изреке књишке, Све облике, све утиске прошле, Што младост и посматрање уписа. И само твој ће завет живети У књизи и у свесци мозга мог, Непомешан са нижим стварима; Да, неба ми! О, жено најпакленија!

40 / Традиционално и модерно

Хамлет, 1605.

ЗАНИМЉИВОСТИ

o

Шекспир и Срби

Ed

uk a

pr om

Могу вам рећи, то је честит дух*. Што се пак тиче жеље да сазнате Шта је међ нама, њу ви савладајте Како умете. А сад, пријатељи Добри, јер ви сте моји пријатељи, И учењаци, и војници, хајде, Услишите ми једну малу молбу. ХОРАЦИО: Какву то, кнеже? Хоћемо. ХАМЛЕТ: Да никад Не одате ово што ноћас видесте. ХОРАЦИО и МАРЦЕЛО: Нећемо, кнеже! ХАМЛЕТ: Да, ал’ закун’те се. ХОРАЦИО: Вере ми, кнеже, нећу. МАРЦЕЛО: Ни ја не, Тако ми вере, кнеже. ХАМЛЕТ: На мој мач! МАРЦЕЛО: Већ смо се, кнеже заклели. ХАМЛЕТ: Ал’ збиљски. На мој мач, озбиљно сад. ДУХ (из дубине): Закуните се. ХАМЛЕТ: Ха, друже! Тако велиш! Ту ли си, Ти верни стари? Приђите. Чујете Лупежа тог у подруму? Пристајте, Закуните се. ХОРАЦИО: Кажите заклетву. ХАМЛЕТ: Да не причате никад о томе што сте Видели – на мој мач се закуните. ДУХ (из дубине): Закуните се! ХАМЛЕТ: Hic et ubique.** Променимо место. Овамо, господо. И на мој мач полож’те своје руке; Да не причате никад о том шта сте Видели, на мој мач се заклињете. ДУХ (оздо): Закуните се! ХАМЛЕТ: Ти добро кажеш, стара кртицо, Зар тако брзо земљом ријеш ти, Одлични ровче! Још једном, другови, Помакнимо се.

Вилијам Блејк, Хамлет и дух (детаљи, 1806)

* Прича се да је св. Патрик (у другој половини средњег века) нашао улаз у чистилиште, у једној пећини на ирском острву Лоигу Дергу, и да је захваљујући том успео да увери Ирце да чистилиште (пургаторијум) постоји. Легенда даље каже да је он постао чувар чистилишта. Хамлет, заклињући се св. Патриком и истичући да је дух честит, наговештава протестантском филозофу Хорацију, који не верује у чистилиште, да дух долази из чистилишта а не из пакла. ** Овде и свугде, понављање заклетве, мењање места и латинска фраза узети су из обреда мађионичара (или призивача духова). Вилијам Шекспир / 41

Захваљујући Лази Костићу, младом песнику, тада студенту права у Будимпешти, Срби не само да су чули за Шекспира него су и међу првима у Европи обележили велики јубилеј – три стотине година од рођења Вилијама Шекспира, 30. априла 1864. године. Тог датума, на свечаности у Новом Саду, између осталог, на сцени је одигран и одломак из Шекспирове драме Ричард III (у преводу Лазе Костића). Као обожавалац Шекспира, Лаза Костић је исте године објавио и брошуру „Споменик тристагодишњице Шекспирове светковине у Новом Саду на Ђурђевдан 1864” (42 стране) и примерак послао у Енглеску, у Стратфорд, где се и данас чува. Нови Сад је тада имао око 20 000 становника. Лаза Костић је превео следеће Шекспирове драме: Ромео и Јулија (1876), Краљ Лир (1881), Хамлет (1903) и Ричард III (1904).

ХОРАЦИО: Дана ми и ноћи,

Ed

uk a

С појавом седме уметности, Шекспир је с позорнице прешао на филмско платно. Колико год било тешко замислити „Шекспира без речи”, снимљени су многи неми филмови, а потом су, током двадесетог века, настајале бројне филмске адаптације. Постоји преко педесет филмских Хамлета, међу којима су најпознатији и најутицајнији филм Лоренса Оливијеа, из 1948, руски Хамлет Гр и г о р и ј а К о з и н ц е в а из 1964, с Инокентијем Смоктуновским у главној улози, Кенета Бране из 1996, и Мајкла Алмереиде, с Итаном Хôком, из 2000. Макбета су режирали или адаптирали Орсон Велс (1948), Акира Куросава (1957), Роман Полански (1971); Краља Лира Питер Брук (1971), Жан-Лик Годар (1978), Куросава (1985); Буру Дерек Џарман (1979), Пол Мазурски (1982), Питер Гринавеј (1991), Џули Тејмор (2010). Изазов траје.

o

Шекспир и филм

Ово је тако чудно, необично! ХАМЛЕТ: И поздрав’те га као необично. Има много ствари на небу и земљи. О којима ваша мудрост и не сања, Мој Хорацио. Али ходите, амо, Кô пре, и тако вам Вишњи помогô! Закуните се: да никад нећете, Ма како чудно понашô се ја – Јер можда ћу за сходно наћи кад Да узмем на се држање чудњака – Да никад, таквог видећи ме тад, Нећете с рукама скрштеним овако, Ил’ главе своје оваквим климањем, Ил’ било каквом фразом подозривом, Као: „добро, добро, знамо”, ил’ „могли би, Кад бисмо хтели”, ил’ „кад бисмо хтели Причати” или „има их који би, Када би смели”, или таквим сличним Наговештењима двосмисленим рећи Да ви о мени знате макар шта, – Да то учинит’ нећете, тако вам У највећој беди вишња милост била! Закуните се! ДУХ (испод земље): Закуните се! ХАМЛЕТ: Мир, Неспокојни душе! (Куну се*) Тако, господо, Свом љубављу се препоручујем, Па ако један овакав сиромах**, Кô Хамлет, може дати израза Љубави или пријатељства за вас, То, ако бог да, неће мањкати. Хајд’мо унутра заједно. Али молим: Увек прст на уста! Ово време је Изашло из зглоба. О проклетство, срам, Што сам рођен да га ја поправљам сам! Хајд’мо, ходите, вратимо се скупа. (Одлазе.)

pr om

ЗАНИМЉИВОСТИ

(Из текста „У трагању за Шекспиром” Зорице Бечановић Николић, у: Вилијам Шекспир, Сабрана дела, Београд: Завод за уџбенике, Досије студио, 2011)

Превод и напомене: Живојин Симић и Сима Пандуровић * Заклели су се трипут. Прва заклетва запечатила им је уста на оно што су видели, друга на оно што су чули, а трећа на Хамлетово „узимање на се држање Чудњака”. ** Хамлет никад не негодује што је изгубио круну, али често помиње да је без средстава и да је немоћан.

42 / Традиционално и модерно

РАЗГОВОР О ДРАМИ

pr om

o

Трагедију о Хамлету сви једногласно сматрају загонетном. Свима се чини да се она разликује од осталих трагедија, како Шекспирових тако и осталих писаца, пре свега по томе што се у њој ток радње тако развија да обавезно изазива гледаочево неразумевање и чуђење. Стога студије и критички радови о овом комаду скоро увек имају обележје тумачења и сви покушавају да одгонетну загонетку коју је поставио Шекспир. Та загонетка се може формулисати овако: зашто Хамлет, који треба да убије краља одмах после разговора са сени, никако не може то да учини? Према изврсном Бернеову мишљењу, преко слике је пребачен вео, ми покушавамо да подигнемо тај вео да бисмо разгледали слику; излази да је вео насликан на самој слици. Врло је лако показати да је трагедија намерно саздана као загонетка која се може логички протумачити (Лав Виготски, Психологија уметности). Изнеси своје утиске о Шекспировој трагедији подстакнуте фрагментом из текста у твојој Читанци. Прочитај одломке из читалачког дневника и укажи на најзанимљивија места у Хамлету. Јан Кот је написао да приликом поставке Хамлета на сцену сваки режисер осмишљава различиту представу у зависности од свога доживљаја дела. Каква би била твоја инсценација Хамлета? На коју димензију ове вишезначне трагедије мислиш да би требало ставити акценат? Усредсреди се на проблем освете у Хамлету. Пажљиво прочитај Пету сцену, у којој је приказан разговор Хамлета и Духа. Опиши своју реакцију на овај догађај. Како разумеш овај део трагедије: дословно или имаш на уму пренесено значење? Објасни у чему је, према твоме мишљењу, загонетност Шекспировог ремек-дела.

Ed

uk a

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ ► Поделите се у групе и организујте истраживање. На завршетку истраживања сумирајте резултате и напишите их на табли. Прва група: Проблем освете у Хамлету. Пронађи у контексту истраживане проблематике и ликове Лаeрта и Фортинбраса, који су осветници својих очева. Одговори на питања: Која се идеја налази у завршној сцени трагедије? Како Шекспир гледа на освету? Друга група: Функција драме у драми у Шекспировој трагедији. Одговори на питања: Како Хамлет осмишљава Мишоловку? Шта додаје на већ написан и извођен драмски текст? Зашто режира представу путујуће драмске дружине? Шта на основу тога закључујеш о Шекспировом односу према позоришту? Трећа група: Истражи Хамлетово лудило. Испитај узроке Хамлетовог необичног понашања. Анализирај односе Шекспировог протагонисте са мајком Гертрудом. Када долази до промене у њиховим односима? Ко је Хамлетова недужна жртва? Истражи однос Хамлета и Офелије. Упореди ликове Дон Кихота и Хамлета и повежи их преко мотива лудила. Четврта група: Проблем слободе у Хамлету. Упореди лик Шекспировог протагонисте пре разговора са Духом и после тога. Позабави

се његовим животом у време студија, његовим образовањем и интересовањима. Шта протагонисту трагедије чини неслободним? Пронађи Хамлетове монологе о слободи и изведи закључке. Пета група: Слика друштва у Хамлету. Бави се односима на двору, сплеткама, шпијунажом и злочинима. Представи лик Полонија са акцентом на његово додворавање и лицемерје. Истражи однос Хамлета и Полонија, типологију ликова Гил­ден­стер­на и Ро­зен­кран­ца. Шеста група: Хамлетова дилема бити или не бити. Бави се узроцима оклевања протагонисте. Посматрај Хамлета као личност расцепљену, раздвојену разлозима за освету и против освете. Пронађи у цртама његовог лика особине човека препорода. Седма група: Истражи догађаје иза сцене – уби­ство Ха­мле­то­вог оца, бра­к ње­го­ве мај­ке са уби­цом, Ха­мле­то­в дво­бо­ј са Фор­тин­бра­сом (дво­бој оче­ва), бор­бу са гу­са­ри­ма, уби­ство Гил­ден­стер­на и Ро­зен­кран­ца, Офе­ли­ји­но самоубиство. Упореди античку трагедију са елизабетинском драмом – уочи сличности и разлике. Осма група: Истражи барокне тенденције у Хамлету. Уочи проблеме и мотиве блиске барокној драми. Истражи проблем пролазности наглашен у Петом чину трагедије. Вилијам Шекспир / 43

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Елизабетинска драма – ренесансна драма, настала у периоду владавине Елизабете I (1558–1603). [...] Елизабетинска драма настала је на основи средњовековне драмске традиције и под класичним утицајима. Око 1580. год. у Лондону се појављује група младих писаца образованих на универзитетима (University Wits), који су свој таленат и знање ставили у службу театра. [...] Поред тога, оснивањем сталних позоришта и већих глумачких дружина у Лондону, писци су око 1580. год. добили сталну сцену и одличну публику заинтересовану за драму и врло широку по класном саставу. Око 1590. год. појављује се и В. Шекспир, који ће створити најбоље примерке скоро свих жанрова е. д .: трагедије, драмске хронике и романтичне комедије.

o

(Марта Фрајнд, „Елизабетинска драма”, у: Речник књижевних термина)

pr om

Ed

uk a

Шекспир је умро 23. априла 1616. године у Стратфорду на Ејвону, у 52. години, и сахрањен у Цркви Светог Тројства, близу олтара. Испод бисте стоји натпис на латинском: „По мудрости Нестор, по генијалности Сократ, по уметности Вергилије. Земља покрива, народ плаче, а Олимп га има”.

Трагедија освете – Главни елементи трагедије освете: неки злочинац почини злочин, а главни јунак покушава да га освети. Ти покушаји су дуго времена без успеха, али се интересовање гледалаца одржава приказивањем других догађаја који су посредно или непосредно повезани с тим покушајима. Осветник криви самог себе што не успева да казни злочинца. Он запада у стање сталног или привидног лудила, које је, међутим, само привремено. Јавља се дух који га подстиче на освету. Али, јунак је ухваћен у мрежу околности и остаје у даљем развоју радње углавним пасиван чинилац. То је делимично последица и његовог суочавања с великим тешкоћама у остваривању своје намере. Он жели да се потпуно увери у кривицу злочинца. Злочинац је лукав и налази се на високом положају, што даље отежава извршење освете. Чак ни до коначног расплета не долази на иницијативу осветника, него му злочинац најзад пружа прилику коју је дo тада морао да чека. На крају драме осветник и сам гине или врши самоубиство, а заједно с њим страдају и скоро све важне личности у причи. (Веселин Костић, Хамлет као јунак трагедије освете)

Драма у драми – Чест поступак у енглеској ренесансној драми, пре свега у трагедији: у ток драмске радње убачен је засебан мали комад који лица драме гледају или у коме сама учествују. Први је такав уметак дао Томас Кид у својој Шпанској трагедији (1587); то је Маска смрти, маскирана представа у којој се дешава неколико убистава, и којом се користи главни јунак да би извршио освету. Маска смрти постала је после Кида готово стална црта трагедије освете, нарочито код Шекспирових млађих савременика (Форда, Мидлтона, Хејвуда и др.). Шекспиров Хамлет, који припада том жанру, садржи такође драму у драми, познату Мишоловку, коју је он употребио знатно функционалније од других. Драмом у драми Шекспир се, исто тако, као изражајним средством служио и у комедијама (Укроћена горопад, Сан летње ноћи и др.). У модерној драми 44 / Традиционално и модерно

XX века драма у драми се појављује у многим видовима, као већ уобичајен поступак. (Мирјана Миочиновић, „Драма у драми”, у: Речник књижевних термина, прилагођено)

Бланкверс (енгл. blank verse – „празан” стих) – Стих без риме, у првом реду петоиктусни (петостопни) јамб, настао у ренесанси. Супротставља се појму римованог стиха. Назив „бели” стих долази заменом енглеског „blank” (празан, неиспуњен) француским „blanc” (бео). [...] У енглеској поезији бланкверс је достигао највећи процват зато што нарочито одговара ритму говорног енглеског језика. [...] Код Шекспира, Вебстера, Флечера, Милтона, Форда и осталих, бланкверс је постао један од најеластичнијих облика за које зна светска поезија.

Ed

uk a

Хамлет се не може играти у целини, јер би трајао близу шест сати. Треба одабрати, треба скраћивати и сећи. Може се играти само један од Хамлета који постоје у том архикомаду. Биће то увек Хамлет сиромашнији од Шекспировог, али може то да буде и Хамлет богатији за нашу савременост. Може, а више бих волео да кажем: мора. Јер Хамлет се не да просто играти. Можда зато толико мами редитеља и глумца. У Хамлету су многа поколења налазила властите црте. И можда је Хамлетова генијалност баш у томе што се у њему може огледати као у огледалу. Савршен Хамлет био би истовремено и најшекспировскији и најсавременији. Је ли то могуће? Не знам. Али само тако можемо оцењивати сваку од његових инсценација. Питати колико у њој има Шекспировог и колико нашег... У Хамлету има много проблема: политика, насиље и морал, спор о истоветности теорије и праксе, о крајњим циљевима и смислу живота; постоји трагедија љубавна, породична, државна, филозофска, есхатолошка и метафизичка. Све што вам драго! И постоји још потресна психолошка студија. И крвави заплет, двобој, велики покољ. Може да се бира. Али треба знати зашто и ради чега се бира. П. С. Кохан, из Историје западноевропске књижевности Гете налази несагласје између јунакових способности и задатка који му је поверен и пореди

Предавање проф. др Зорице Бечановић Николић о Шекспировом „Хамлету“ (2013)

https://youtu.be/dv7Mfflp5ek

га са скупоценим судом у који је посађен моћан храст чији корен у развоју разбија суд у који је посађен. Несагласност између Хамлетових особина и постављеног задатка основа је трагедије. Друго је питање да ли је тој несагласности узрок Хамлетова слабост. Узроци његове неспособности да испуни очеву поруку не зависе од његове слабости. Откако је Гете правилно поставио питање, критика се заузела да објасни те узроке. Хамлет је учио у Виртембергу, ту је проповедао своје учење Ђордано Бруно, слободни мислилац препорода, ту је Лутер приковао на врата цркве своје тезе, ту је сахрањен католицизам, стара наука и стари поглед на свет. Хамлет је изашао отуда као прави умни аристократ свога времена; он пише стихове, занима га музика и рецитовање, воли драмску уметност. Његово предавање одржано глумцима пред представу сведочи о његовим естетским ставовима. Хамлет је из Виртемберга донео и критичку мисао, став о релативности судова, тежњу ка истини и настојање да се до ње дође емпиријским путем. Хамлет је истраживач новог доба и одликује га опрезност, он је свој задатак схватио као питање части. Хамлет као мислилац гледа шире, он жели да открије злочине друштва у ком живи. У злочину над његовим оцем он види дубину зла у које је потонуо свет. При помисли на мајчин брак, он не говори о свом губитку него о женској нискости. Хамлет носи са собом бележницу у коју бележи своја размишљања –

pr om

Јан Кот, Шекспир наш савременик (одломак)

https://youtu.be/jcp6P4jpPpQ

o

(Владета Јанковић и Жарко Ружић, „Бланкверс”, у: Речник књижевних термина, прилагођено) ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Снимак представе Хамлет Глоб театра

Вилијам Шекспир / 45

Лав Виготски, Психологија уметности (одломак)

uk a

Сада можемо да формулишемо оно што смо открили као троструку противречност која се налази у основи трагедије: противречност фабуле и сижеа и ликова. Док читамо Хамлета, наша се осећања крећу у две равни: с једне стране, све јасније и јасније схватамо циљ коме тежи трагедија, а са друге стране, подједнако јасно видимо како она скреће са тог циља. А шта ново придодаје трагички јунак? Сасвим је очевидно да он сједињује у сваком датом тренутку обе ове равни и да представља више и стално дато јединство противречности које садржи трагедија. [...] Супротности не само што су се спојиле него су и измениле своје улоге – и ово катастрофично разголићење противречности сједињује се гледаоцу у јунаковом доживљају, јер, на крају крајева, само те доживљаје он сматра својим. И гледалац не осећа задовољство ни олакшање због убиства краља, његова осећања напета у трагедији не разрешавају се одједном, једноставно и површно. Краљ је убијен и одмах је гледаочева пажња, као муња, пренета на оно

Ed

што следи, на смрт самог јунака, и у овој новој смрти гледалац осећа и доживљује све оне мучне противречности које су му раздирале свест и несвесно за све време посматрања трагедије. И када трагедија – и у последњим Хамлетовим речима и у Хорацијевом говору – као да поново описује свој круг, гледалац сасвим јасно осећа ту раздвојеност на којој је она изграђена. Хорацијева прича враћа његову мисао спољашњој равни трагедије, њеним речима, речима, речима. Остало је, како каже Хамлет – ћутање. Т. С. Елиот, Хамлет (одломак)

o

Једини начин да се осећање изрази у уметничком облику јесте да се за њега нађе известан објективни корелатив, другим речима, низ предмета, ситуација, ланац догађаја који ће бити образац тог посебног осећања; такав да кад се дају спољашње чињенице које се морају завршити у чулном искуству, то осећање се одмах евоцира. Хамлет је под влашћу осећања које је неисказиво зато што претеже над чињеницама како су приказане. А наводна поистовећеност Хамлета с његовим аутором тачна је утолико што је Хамлетова збуњеност, због недостатка објективног еквивалента за његова осећања, продужење збуњености његовог творца пред својим уметничким проблемом. Тешкоћа с којом се Хамлет бори лежи у томе што је његовом осећању згађености узрок његова мајка, а што његова мајка није одговарајући еквивалент за то осећање; његово осећање згађености њу обухвата и превазилази. То је, према томе, осећање које он не може да разуме; он га не може објективизовати, па стога оно остаје да му трује живот и спречава га да дела. Ниједан од могућих корака не може да га задовољи; а ништа што Шекспир може да учини са заплетом не може да за њега изрази Хамлет. А мора се запазити да сама природа проблема, како је постављен, онемогућава објективну еквиваленцију. Више нагласити злочиначку природу Гертрудину значило би створити образац за сасвим друкчије осећање у Хамлету; управо због тога што је њен карактер тако негативан и безначајан, она у Хамлету пробуђује осећање које није кадра да представи.

pr om

он је филозоф, мислилац, пре свега, човек од анализе. Хамлет није лишен способности да одлучно делује: он убија Полонија, шаље у смрт Гилденстерна и Розенкранца, убија најпосле и краља. Хамлет оклева не зато што нема снаге да се освети, већ зато што хоће да то учини с највећом коришћу за вишу правду којој је он позван да служи. Њему нису довољне речи духа, он прибегава психолошким методама доказивања злочина путем позоришног комада. Хамлет је скептик и жели да докаже своје сумње. Он је човек коме није туђа религија, има развијен морални кодекс понашања. Хамлет је, пре свега, човек мисли а не дела, он се решава на делање уколико је оно оправдано са становишта савремене мисли. Он је песимиста и меланхолик, најтипичнија фигура препорода, сведочанство је једног доба у ком су се сукобљавала религиозна предања са првим сумњама што их је родила еманципована људска мисао.

46 / Традиционално и модерно

Френсис Фергасон, Суштина позоришта (одломак) Сама елизабетанска позорница, то средишно огледало живота свог времена, била је симболични приказ овог традиционалног космоса, тако да је била прихватана и као физичко и као метафизичко позорје човековог живота. Ова фасада је била симбол замка, престола, олтара – кратко речено практичан оквир који је подразумевао сталне елементе елизабетанске слике света. Изнад

свега налазио се застор осликан тако да представља небо, свод изрезбарен златном ватром. [...] Улога монарха у Шекспировом времену била је блиска улози Софокловог Едипа или Креонта – он је истовремено био владар, првосвештеник и отац заједнице. Елизабетански театар може се зато сматрати наследником грчког трагичног театра и његове ритуалне основе, а сама позорница је симболична као трагична позорница грчке, а ритуална компонента у њеној драми има слична дубока и општа значења.

О ЈЕЗИКУ

Ed

uk a

pr om

o

Изненађујуће нове могућности језика, због којих се чини да ова драма представља прекретницу у развоју Шекспировог стила, воде изгледа порекло од личности Хамлета. Тај нови језик потиче од њега, у њему он достиже савршенство. Језик краља и краљице, Лаерта и Полонија, мада вешто прилагођен њиховом карактеру, још увек се креће утабаним стазама; он је мање нов јер људима који га говоре није потребан нов облик изражавања – напротив, они се могу подесније окарактерисати конвенционалним начином говора. Али Хамлетова природа се може изразити само потпуно новим језиком. То се односи и на стилске фигуре у драми. Хамлет је тај који ствара најзначајније песничке слике, слике које одражавају атмосферу и тему комада, а које су блеђе и мање бремените значењем код других ликова. Начин на који Хамлет користи слике јединствен је у Шекспировој драми. Кад он почне да говори, слике једноставно истичу из њега без најмањег напора – не као поређења или свесне парафразе, него као непосредне и спонтане визије. Хамлетове слике нам показују да је он, кад год мисли и говори, истовремено визионар, видовњак, који у живим стварима околног света види утеловљења и симболе мисли. Хамлет не преводи општу мисао у слику тиме што је парафразира; напротив, он користи супротан поступак: он уопштавања доводи у везу с догађајима и предметима стварности која стоји иза мисли. То осећање стварности долази до изражаја у свим сликама које Хамлет користи. Хамлет свој језик задржава у границама стварности – у суштини и оквирима стварног света. Све то, обиље реалистичких запажања, стварних предмета, асоцијација преузетих из свакодневног живота, довољно је да докаже да Хамлет није апстрактан мислилац и сањар. Као што његове слике сведоче, он је човек обдарен већом снагом запажања него други. Он је кадар да сагледа стварност оштрим оком и да продре кроз копрену привида до самог језгра ствари.

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

(Волфганг Клемен, Развој Шекспирове имагинације) Вилијам Шекспир / 47

Лондонско друштво Шекспировог времена инспирисало је писца да напише Хамлета. Догодиле су се две породичне трагедије које подсећају на Шекспиров комад. Љубавник Марије Стјуарт, смели и безобзирни Босвел, 1567. убио је њеног другог мужа лорда Дарнлеја. Народ је прогласио жену саучесницом у убиству – после њене удаје за убицу свога мужа. Положај њеног сина Јакова подсећа на Хамлетову ситуацију. Слични догађаји су се одвијали и у породици Есекс: после смрти мужа, Летиција се удала за грофа Лејстера, са којим је била у блиским односима још за мужевљевог живота. Лондоном су кружиле приче да је Лејстер отровао Есекса. Један велики уметнички лик не може бити фотографски снимак. Он оваплоћује у себи обележја времена; приче о Дарнлеју и Есексу дају слику времена и приказују стање умова и морала које је искористио Шекспир у својој трагедији.

(Кохан, Историја западноевропске књижевности, прилагођено)

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Истражи тему Позориште у доба Шекспира и рефериши је у одељењу. Напиши есеј на једну од следећих тема: Хамлетова дилема „бити или не бити”, Ово време је искочило из зглоба, Хамлетови монолози, Проблем освете у Хамлету, Хамлет и Офелија, Ништа није ни добро ни зло већ га таквим чини наше уверење. Позабави се Хамлетовом осветом на филму. Упореди неколико филмских верзија Хамлета и изведи закључке. Проучи историју приказивања Шекспирових драма у месном позоришту и одржи презентацију у одељењу.

pr om

o

Задатак за групни рад: А. Буди режисер Хамлета и подели улоге, одреди ко ће се бавити драматургијом, сценографијом, костимима, сценским покретом, светлом и тоном. Спреми представу за школску позорницу. Б. У сарадњи са професорима ликовне и музичке културе осмислите и изведите Хамлета као луткарску представу.

СИНТЕЗА

Дела:

(1564–1616)

Ромео и Јулија, Магбет, Отело, Ричард III, Краљ Лир, Бура, Сан летње ноћи, Веселе жене виндзорске, Како вам драго, Укроћена горопад и др.

Хамлет (1600) трагедија освете елизабетинска драма

Ed

uk a

В. Шекспир, Хамлет: краљевић дански, превео Милан Богдановић, Загреб: МХ, 1956. Јан Кот, Шекспир наш савременик, Београд: СКЗ, 1963. Френсис Фергасон, Суштина позоришта, Београд: Нолит, 1970. П. С. Кохан, Историја западноевропске књижевности, Сарајево, 1971. Лав Виготски, Психологија уметности, Београд: Нолит, 1975. Волфганг Клемен, „Развој Шекспирове имагинације”, у: Веселин Костић, Хамлет, Београд, 1982. Т. С. Елиот, „Хамлет”, у: Веселин Костић, Хамлет, Београд, 1982. Вилијам Шекспир, Сабрана дела, Београд: Завод за уџбенике, Досије студио, 2011.

ВИЛИЈАМ Шекспир

Лик Хамлета: интелектуалац, умни аристократа, песник, драмски писац и режисер, занима га музика и рецитовање, истраживач новог доба, скептик, контемплативац

48 / Традиционално и модерно

Вишезначност дела: трагедија љубавна, породична, државна, филозофска, есхатолошка и метафизичка

Ликови у трагедији: кра­ље­вић Ха­млет, краљица Гертруда, краљ Клаудије, Хамлетов пријатељ Хорације, кра­ље­в са­вет­ни­к По­ло­ни­је, ћерка Офелија и син Лаерт, нор­ве­шки кра­ље­вић Фор­тин­брас

Јохан Волфганг Гете Фауст (одломци) Кључне речи: Фауст, трагедија, мозаичка структура, поетско-филозофско дело.

Јохан Волфганг Гете (1749–1832), најславнији песник немачког језика: књижевник, научник и политичар, рођен у Франкфурту на Мајни. Завршио је студије права, али се бавио и анатомијом, биологијом и хемијом. По његовом пресељењу у Вајмар, на позив војводе Карла Августа, коме постаје саветник, придружују му се Хердер и Шилер, те Вајмар постаје духовно средиште Немачке тога времена. Управља вајмарским позориштем, а од почетка деведесетих година XVIII века потпуно се посвећује књижевности. Владао је многим језицима, између осталих и српским, са ког је преводио усмену књижевност на немачки језик. Сврстава се у представнике европског неокласицизма и романтизма. Значајна дела: Гец фон Берлихинген (1773), Јади младог Вертера (1774), Године учења Вилхелма Мајстера (1796), Путовања Вилхелма Мајстера (1821), Римске елегије (1795), Херман и Доротеја (1797), Западно-источни диван (1819); драме – Ифигенија на Тауриди (1779), Егмонт (1788), Торквато Тасо (1789), Фауст, први део (1808), Фауст, други део (1832).

Ed

uk a

pr om

o

 Првом делу трагедије Фауст претходе три целине које нису садржински међусобно повезане: „Посвета”, „Предигра у позоришту” и „Пролог на небу”. „Посвета”, чији се стихови сматрају врхунским Гетеовим песничким дометом, представља елегично сећање на младост и време када је Фауст започет. „Предигра у позоришту” посвећена је становиштима које о (позоришној) уметности заступају управник, песник и комичар: управник највише брине о томе да се дело „свиди свима”, песник брани достојанство поезије у складу са поетичким схватањима почетка XIX века, а комичар заступа „помирљиво” гледиште – поезија, али доступна свима. „Пролог на небу”, са подтекстом у старозаветној Књизи о Јову, са расправом коју воде Господ и Мефисто о питањима „вредности човека и смисла живота” – представља „трансцендентан оквир у који је смештена радња” и судбина ученог Фауста, који ће морати да одговори на питање „да ли је добар човек увек свестан свог пута”. Пред тобом је најпре одломак с почетка Првог дела трагедије, где се Фауст, у „високо засвођеној готској соби”, усамљенички исповедно, у дугом монологу, осврће, незадовољан, на свој дотадашњи живот: он располаже свим могућим знањем свога времена, али то није довољно да би одагнало његово очајање пред горким осећањем бесмисла у даљем гомилању тих истих знања. Бунтовнички, жели да се окрене магији. У другом одломку, из „Радне собе”, обрати пажњу на сусрет Фауста и Мефиста, на садржину њиховог разговора и на уметничка средства којима су ти ликови дочарани у делу.

ПРВИ ДЕО ТРАГЕДИЈЕ

НОЋ У високо засвођеној, тесној готској соби Фауст седи немирно на столици за пултом. ФАУСТ: Авај, колико лета мину откако филозофију, права, а са њима и медицину ревно и трудно изучавах! Чак сам, на своју жалост праву, и богословљем пунио главу. Шта стекох, луда, од науке те?

370

Јохан Волфганг Гете/ 49

Ed

РАДНА СОБА

Кô друг на путу ја ћу те водити, и, будем ли ти знао угодити, бићу ти слуга, роб, што будеш хтео!

380

1730

ФАУСТ: А шта ја треба заузврат да радим? МЕФИСТОФЕЛЕС: Дотле још много воде ће протећи. ФАУСТ:

o

pr om

390

Не! Ђаво је себичњак понајвећи и неће тек бадава, шале ради, да користи и усрећава. Свој услов јасно мораш ми изрећи! Овакав слуга кућу угрожава.

скрупула – сумња у исправност сопствених поступака, душевни немир, сумњичавост, бојазан; оклевање, неодлучност.

МЕФИСТОФЕЛЕС: Ја ћу на овом свету теби служити, без починка и станка што год ти срце жели 1740 набављаћу ти, и нећеш се потужити. А кад на оном опет будемо се срели, ти ћеш се мени истим тим одужити.

400

ФАУСТ: Заиста, онај свет ме мало брине; ако ли овај смрскаш у рушевине, нек други никне какав зна. Из ове земље моја радост извире сва и ово сунце на моју патњу сја; будем ли могао да се од њих растанем ја, 1750 нек се тад збуде било шта. Не желим чути шта долази затим, ни да л’ ће људи и тад да мрзе и да воле, ни да ли у тим сферама непознатим постоји неко горе или доле.

uk a

Знам само оно што знао сам и пре. Магистар, чак доктор зовем се ја, а да ли ико види и зна да десет већ лета овако ходам и ученике за нос водам? – А видим да ништа не можемо знати! То ће ми срце скоро раздерати! Паметнији сам, додуше, од њих, од свеколиких доктора тих, од магистара, попова, ћата, од свих тих зврндова и замлата; сумња ил’скрупула није ме такла, не бојим се ђавола нити пакла – ал’ ме и радост напусти сва; не уобразих да сазнадох шта, да могу некога поучавати и људе набоље преображавати. А немам ни пара ни имања, нит светских почасти и признања; ни пас то не би издржао! Стог сам се, ево, на магију дао, да би мој жудни упио слух тајну што снажни је збори дух, да не морам више, уз горак труд, оно што не знам да причам свуд; да спознам шта је то што у сржи на окупу васиону држи, да делатну силу и клице сагледам, па да по речима више не распредам. [...]

МЕФИСТОФЕЛЕС: [...] Престани да се играш тим јадом што те проже и што ти кô лешинар кљује груди!

1720 Свак и у најгорем друштву још осетити може и да је човек сâм, и да су пред њим људи. Ал’ тиме никако не велим да те међ олош одгурнути желим. Мој чин је мали; али пази: ако ли желиш да се с тобом здружим па да по животној кренемо стази, пристајем одмах да ти служим и да се теби предам цео.

МЕФИСТОФЕЛЕС: У том се смислу и усуди. Пристани! Срећан, већ за који дан видећеш какве све вештине знам; даћу ти сласти скривене оку људи. ФАУСТ:

Ђаволе јадни, шта ти можеш дати? Зар такав као што си ти да схвати

50 / Традиционално и модерно

1760

куд стреми људски ум и шта га узвишава? Но можда имаш јела које не засићава, жежена злата што се расплињава у шаци, попут живе, истог трена; имаш ли игру где добитка нема, девојку која у мом загрљају већ гледа ком ће другом да се дâ, божанску срећу почасти што трају колико и метеор небом сја?

1770 Плод ми покажи што пре брања струне, гране што сваког дана снова прозелене!

ФАУСТ:

МЕФИСТОФЕЛЕС:

Руку! ФАУСТ:

ФАУСТ:

Педанте, још и написмено би хтео? снова – изнова, Зар још човека од речи ниси срео? поново. Зар није доста шта реч изречена обвеза живот мој на сва времена? Сав свет незауставно бујица носи жива, а мене обећање на месту да прикива? Ипак, заблуда ова у срцу нам се стани, зар би се когод ње радо одрекао? Срећан ко чисту верност у срцу своме храни, 1810 ниједне жртве њему никада није жао! Али пергамент писани, жигосани, улива свима страх кô демон зао. Речи нам већ у перу мру, восак и кожа господаре ту. Зли душе, шта од мене очекујеш? Затражи! Туч, мермер, пергамент ил’ хартију? Де, кажи! Треба ли пером, длетом, резаљком потписивати? Можеш да бираш како ти је воља.

1780

uk a

Ако ме икад сколи лењи мир нека ми сместа дође крај! Ако ме ласком кад засениш да допаднем се себи сам, ако уживањем ме сплениш, то последњи нек мој је дан! Опкладу нудим!

МЕФИСТОФЕЛЕС: Их, их, па што толико претеривати? Зар мораш да се злобиш као зоља? Та свако парче хартије је згодно. Капљицом крви потписаћеш се мени.

Ed

Длан на длан! – Ако тренутку кажем када: Тако си диван! Стани! Трај! – ти ме у ланце окуј тада, тад не марим да дође крај! Тад смртна звона нек зазвоне, тад службе буди решен ти, нек стане сат, казаљка клоне, нек прође рок што дат ми би! МЕФИСТОФЕЛЕС:

Промисли, – ово памтићемо ми. ФАУСТ:

На то си свако право стекô. Ја се не дрзнух грешно у обећању свом;

1800

pr om

Не страши такав захтев мене, таквога блага торбе су ми пуне. Ал’ пријатељу, доћи ће и тај дан да на миру прослављамо пир.

МЕФИСТОФЕЛЕС: Ево већ данас, на докторском банкету, почећу да ти служим ја. Још једно само! – Тако ти свег на свету, да напишеш ми редак-два.

жежено злато – чисто злато.

o

МЕФИСТОФЕЛЕС:

чим се где скрасим, служићу, кô што рекох, свеједно коме – теби ил’ другом ком.

ФАУСТ:

Ако баш мислиш да је неопходно, пристајем на тај захтев бесмислени.

1790

МЕФИСТОФЕЛЕС: Крв је сок сасвим посебан. ФАУСТ:

Не бој се да ћу порећи савез и потпис што сам дао! Тежња све моје снаге и цео живот мој се састоји управ у том што сам ти обећао. Јохан Волфганг Гете/ 51

1820

o

ФАУСТ: 1850 Па чујеш: није до радости ми стало. Бевуту ћу се дати, уживању преболном, мржењу заљубљеном, јеђењу свеутолном. Срце пак моје, од тежње за знањем исцељено, више ниједном болу улаз пречити неће, и што је целом роду људскоме додељено желим да и мог бића најдубљу срж покреће, желим да духом продрем у људска сва пространства, да осећам сву срећу и сав јад човечанства, да тол’ко своје Ја до његовога надмем 1860 да, кô и оно, коначно и сам паднем.

Ed

бевут – бехут, омамљеност, опијеност, занос.

МЕФИСТОФЕЛЕС: Ограничења за вас не постоје. Буде л’ вам драго, штрпкајте свуд по свету, грабите што год хоћете у лету и свим по вољи сладите срце своје. Не цифрајте се баш нимало!

uk a

цифрати се – пренемагати се, нећкати се.

pr om

Кол’ко се напех од уображења; 1830 а нисам ништа више него ти. Велики дух ме одби, пун презрења, природа испред ока мог се скри. Мишљења нит је прсла, и већ давно све ми је знање мучно и огавно. Хајд да у мору чулности дубоком толимо ражарене страсти! Чаробне опне, досад непроникнуте оком, нек пружају нам чудеса и сласти! Заронимо у времена хуктање, 1840 у догађаја котрљање! Па нек се бол и усхићење, успех и нерасположење смењују како хоће; само кроз неспокој делатни човек твори живот свој.

МЕФИСТОФЕЛЕС: Веруј ми, – ја већ година толико морам да кусам тај бућкуриш стари: од колевке до гроба нико успео није да то свари! Веруј, ја знам: за ову је целину једино Бог да њоме господује; он проходи кроз вечиту светлину, нас је одбацио у тмину, а вама дан и ноћ тек, на смену, погодује.

52 / Традиционално и модерно

Илустрација с насловне стране књиге Фауст (1832)

ФАУСТ: Али ја желим!

Послушај радио-драму Фауст Драмског програма Радио Београда (1985).

МЕФИСТОФЕЛЕС:

o

https://youtu.be/kAyw_ilmBwM

pr om

1870 Лепо је чути то! Само се једног плашим: времена биће мало да постигнете све до чега вам је стало. Зашто не дате да поучи вас ко? Нађите друштво некога поете: нека се он у смишљању покаже и племените све нек квалитете на ваше часно теме понаслаже, – лављу храброст и достојанственост, јеленову хитроћу, 1880 италијанску страственост, северњачку вредноћу. Нек вам прокљуви тајну: како да човек може са искреношћу лукавост да споји, како да љубав, што га младићким жаром проже, води по чврстом плану што претходно га скроји. Радо бих и сам таквог пријашка упознао, господин-Микрокозмом бих га звао. ФАУСТ:

uk a

Па шта сам ја, кад морам и наде се одрећи да круну човечанства икада могу стећи, за којом жудња све ми тело плави?

1890 Видан Папић, Илустрација за књигу Фауст (1997)

Ed

МЕФИСТОФЕЛЕС: Ти си, коначно – то што јеси. Власуље с тисућ коврча понеси, ноге на штуле од сто аршина стави, – ипак ћеш увек бити то што јеси.

Превео Бранимир Живојиновић

пријашко – хипокористик од пријашин (пријан, пријатељ, у пријатељском обраћању). власуља – перика. аршин – стара мера за дужину, лакат (између 65 и 75 цм).

РАЗГОВОР О ДРАМИ На основу прочитаних одломака изнеси своја размишљања о лику Фауста. Одреди најважније Мефистофелесове карактеристике. Издвој разлоге Фаустовог незадовољства, које налазиш у наведеним одломцима, и покушај да их образложиш. Како разумеш то да Фауст не жели „лењи мир”? Опиши сусрет између Фауста и Мефистофелеса и природу нагодбе коју они склапају. Образложи Фаустову потребу да окуси „сву срећу и сав јад човечанства”. Јохан Волфганг Гете/ 53

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ ► Прочитај дело у целини и потруди се да истражиш питања која следе.

Ed

uk a

pr om

o

Због чега Фаусту постаје тесна његова „готска соба”, чему он стреми? Какав је Фаустов, а какав Вагнеров однос према знању? Зашто Фауст посеже за магијом? Које су одлике његове личности? Шта је Фаусту остало недостижно? Коју страну људског живота није упознао? Како изгледа стварност ван Фаустове „готске собе”? У ком се тренутку појављује Мефистофелес? Како је он приказан? Какву нагодбу склапају Фауст и Мефистофелес? Упореди слику Мефистофелеса из „Пролога на небу” са сликом коју о њему добијаш до краја трагедије. Протумачи његов лик у Рембрант, Фауст, гравура светлу исказа: „Део снаге сам која вазда / жели да твори зло, а (око 1650–1654) увек добро сазда.” Како на силе добра и зла реагује Фауст? Какве су Фаустове представе о љубави? Какав однос он има према Маргарети (Грети)? Како она доживљава Фауста и како се према њему опходи? Каква је њена природа? Који су узроци Маргаретине трагичне судбине? Каква је социјална слика Немачке Гетеовог доба? Које су последице Фаустовог преображаја и његове нагодбе са Мефистофелесом? Шта је трагично у Фаусту? Какав је однос реалистичког и фантастичког приказивања у Гетеовој трагедији? Која је улога и значај „Посвете”, а која „Предигре у позоришту”? Од каквог је значаја старозаветна „Књига о Јову” за разумевање Гетеовог дела? Упореди како је остварено тематско-мотивско и идејно повезивање. Каква је композиција дела? Испитај да ли су лица наведена на почетку, постоји ли подела на чинове? По чему Гетеово дело одступа од класичне драмске структуре; шта је постигнуто мозаичком структуром? Одреди елементе поетског и филозофског у Фаусту. ЗАНИМЉИВОСТИ

Гете је у немачки језик и европску културу увео усмену српску књижевност тако што је преводио српске народне песме, којима се дивио, па је тиме, између осталих, инспирисао и неколико композитора да на основу њих компонују музику (Јоханеса Брамса и др.). Први превод баладе Хасанагиница уједно је и најчувенији Гетеов превод српске поезије. Уколико учиш немачки језик, упореди Гетеов превод са српским извором тако што ћеш прочитати прве стихове Хасанагинице: Was ist weisses dort am grünen Walde?

Ist es Schnee wohl, oder sind es Schwäne?

War es Schnee da, wäre weggesahimolzen,

Wären’s Schwäne, wären weggeflogen.

Ist kein Schnee nicht, es sind keine Schwäne, ’S ist der Glanz der Zelten Asan Aga; Niedeirliegt er drein an seiner Wunde.

Ihn besucht die Mutter und die Schwester, Schamhaft säumt sein Weib zu ihm zu kommen. *** Руски филм Фауст (2011) режисера Александра Сокурова заснован је на Гетеовом Фаусту и роману Доктор Фаустус Томаса Мана и снимљен на немачком језику. Филм је награђен престижном наградом „Златни лав” у Венецији.

54 / Традиционално и модерно

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

pr om

o

Драма за читање (нем. Lesedrama) — 1. Ознака за драмски комад који није писан да би био приказиван у позоришту или није писан првенствено у ту сврху, већ да би био читан. Такве су драме Сенеке, Х. фон Гандерсхајма (10. в.), бројни драмски дијалози хуманиста, позне драме А. де Мисеа, Енглеза Л. Бињона и В. В. Џибсона, итд. — 2. У ужем смислу, ознака за драму неподесну за извођење у позоришту одређене епохе, јер својом драматургијом (сложеност драмске радње, пречесто мењање места збивања радње, велики број ликова, трајање, итд.) не одговара средствима сценског израза. Таква је по правилу песничка драма, драма Sturm und Drang-а. Схваћена на овај начин, драма за читање је крајње релативна, у основи историјска категорија: развитак позоришних изражајних средстава на једној, и укуса публике на другој страни, у све већој мери указује на релативност поделе која драму за читање проглашава посебним видом драме: Гетеов Фауст II, задуго узор новије драме за читање, није то више, као ни нпр. Клоделове песничке драме. (Тихомир Вучковић, Драмска књижевност) ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

uk a

Томас Ман, „О Гетеову Фаусту” (одломци)

Ed

 У следећим фрагментима из есеја „О Гетеову Фаусту” Томаса Мана прочитај шта је, између осталог, овај писац (који је под утицајем Гетеовог чувеног дела написао свој роман Доктор Фаустус) написао о књизи која је инспирисала Гетеа, као и о ликовима Фауста, Мефистофелеса и Грете.

Пошто је у XVI веку пронађена штампарска вештина, наступила је велика глад за материјалом који је изискивао нови апарат, с тако широким популарним могућностима. Најбезначајније којештарије биле су добро дошле да нахране сензационалну младу технику, и само зато да би продуцирао, штампар је често бивао и писац. Тако је најстарију књигу о Фаусту, из године 1587, вероватно компилирао сам штампар Шпис у Франкфурту. Покупљене су биле у њој приче о мађијама и чаролијама што су колале у народу, а које су се груписале око личности др Јоханеса Фауста, једног

Анри Шефер, Фауст (1831)

шарлатана који је живео педесет година и који је у народној машти био постао оличење уклињача ђавола. Као што изгледа, име му је било Георг Хелмштетер, али се он високопарно називао „Sabellicus”, а доцније, из некаквог разлога, „Faustus”. О његовом ранијем животу, његову алхимистичко-лекарско-надриученом пореклу, његову оцу, „мрачном поштењаку”, пушта Гете свога Фауста да за време ускршње шетње, у нарочито сјајним стиховима, открије понешто веома карактеристично-вероватно. [...] Ни Фаустова фигура није сагледана просто и једнообразно, и она је варијабилна као и фигура његовог ђаволског другара, или заправо, комад, спев у коме они обојица играју, има ту варијабилност духа времена, зато што се одиграва тобоже у XVI веку, али духовно сваки час пада у век свога аутора, XVIII. Фамулус Вагнер говори у духу времена просвећености и сматра да су човек и наука „дотерали ванредно далеко” – док Фауст напротив заступа од Хердера примљене идеје времена генија. Мистику природе његових

Јохан Волфганг Гете/ 55

монолога, осећајну религиозност коју открива у разговору с Гретхен, инспирисали су Сведенборг, Осијан, Лафатер: највише је, види се, под утицајем нордијског мистичара, који је умро 1772, а уместо чијег је имена стављено Нострадамусово, да би се очувао историјски изглед. [...] Несумњиво, историја Гретичина је у трагедији духа који се, уз подругљиву асистенцију ђаволову, огрешује о лепоту, и Гете је овде ре-

волуционар више него игде, осећајни бунтовник против окрутности којом људско друштво кажњава лепоту коју је надмоћни удварач духа освојио, коју је завео. [...] Неверсифицирана, сирова, незграпна и необуздана, лишена сваке ироније, скоро страно тело, стоји та сцена у спеву који иначе, мимо сву унутрашњу тежину, сву дубоку човечанску симболику, корача на лаким, поетско-непатетичним стопалима.

О ЈЕЗИКУ

Томас Ман (1875–1955)

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

uk a

Није чудо што су већ савременици схватили о каквом је делу реч. Разматрајући проблем драмске уметности, Хегел у својој Естетици пише о Фаусту, тој „апсолутној филозофској трагедији”, у „којој, с једне стране, одсуство задовољења људских тежњи у науци, а с друге стране, привлачност световног живота и земаљских уживања, једном речју, у којој трагично опробано измирење субјективног знања и стремљења са апсолутним у његовој суштини и његовој појави представља такву обимну садржину, какву раније ниједан други драмски песник није смео покушати да обухвати у једном истом делу” (Г. В. Ф. Хегел, Естетика III, Београд 1961, 601).

pr om

o

У њему [Фаусту], коме је као дводелној целини било намењено да постане највише и најмногостраније језичко дело немачког језика, постигла је каденца, која је у исто време у фрагментима остала покушај и примитивно вежбање, дивну пуноћу, пречишћеност и развијеност што се од вишега успиње до највишег. Стих, често непречишћено постављен само на слик, често текући у равномерном ритму, јампски, променљиво дуг, тростопан до шестостопан, са произвољним стављањем слика, тај стих Фауста, неусиљен и снажан, елегантан и простосрдачан, духовит и осећајан, неописиво срећан, јасан, течан, згодан за изговор и слушање, тако да се, кад се зачује, мора помислити на Гетеову реч: „Последње дејство уметности осећање је пријатности”, – он је својим сентенцама што тако лако и присно дотичу и изричу све људско, мелодичним лиризмом и коначним изразима, не мало допринео огромној популарности коју је тај комад стекао у немачком свету. Не дуго, и наше грађанство знало је Фауста напамет.

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Ed

(Из предговора „Фауст” Мирка Кривокапића)

(Из есеја „О Гетеову Фаусту” Томаса Мана)

У свом есеју „Фантазија о Гетеу” Томас Ман истиче Гетеове ставове о уметничком стварању: „Он је присталица идеје о савршенству и нужности сваког бивствовања, присталица представљања света ослобођеног крајњих узрока и крајњих последица и у коме и рђаво и добро имају право опстанка. ’Ми се боримо’, објашњава он, ’за савршеност уметничког дела самог по себи и самог за себе. Они други (моралисти) мисле на његово спољашње деловање, на које се прави уметник уопште не обзире, баш као и природа када ствара лава или колибрија.’ Дакле, његово највише начело је уметност која ствара без сврхе, баш као и природа, и свој урођени песнички дар посматра он ’баш као и природу’, као дар сведобре мајке, која собом равнодушно обухвата и добро и зло. Одатле вуче корен и његово рано одушевљење за Шекспира, а касније је Гетеов природни естетицизам и анти-морализам веома јако утицао на иморалисту Ничеа [...]”

56 / Традиционално и модерно

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

СИНТЕЗА

uk a

pr om

o

► Прочитај дело у целини и изабери тему за рад. Између чувених Гетеових стихова изабери тему или мото за слободан састав (песму, причу, једночинку, есеј), на пример: • „Ако ме икад сколи лењи мир, / нека ми сместа дође крај!”

• „Део снаге сам која вазда / жели да твори зло, а увек добро сазда.”

• „[...] за хучним разбојем времена и пространства / ткам живу одору божанства.”

• „Да спознам шта је то што у сржи / на окупу васиону држи.”

• „Спремност осећам за лет / кроз дубок етар, низ путање нове, / у делатности чисте нови свет.”

• „Ти си, коначно – то што јеси.” „Предигра у позоришту” или три гледишта на уметност (управник, песник, комичар); уметност између узвишеног и баналног. „Пролог на небу” – метафизички оквир Фаустове драме; интертекстуално повезивање са „Књигом о Јову”. Анализа ликова: Фауста, Вагнера, Мефистофелеса, Маргарете. Узроци Гретине трагедије. Реалистично и фантастично у трагедији Фауст. Природа и однос добра и зла у Гетеовој трагедији Фауст. g Групни рад: потрудите се да један одломак из Фауста (по сопственом избору) изведете као позориште сенки или луткарско позориште.

Јохан Волфганг Гете

Ed

(1749–1832) ФАУСТ (1808)

трагедија поетско-филозофско дело

Драмско дело:  у стиховима;  без навођења лица на почетку;  без поделе на чинове;  мозаичка структура.

Дела: Гец фон Берлихинген, Јади младог Вертера, Године учења Вилхелма Мајстера, Римске елегије, Западно-источни диван; Ифигенија на Тауриди, Егмонт, Торквато Тасо, Фауст, први део (1808), Фауст, други део (1832).

Композиција драме Посвета Предигра на позорници Пролог на небу Трагедија – први део

Ликови

Фауст Мефистофелес Вагнер Маргарета (Грета)

Јохан Волфганг Гете/ 57

Томас Ман, „О Гетеову Фаусту”, превео Бошко Петровић, у: Есеји II, Нови Сад: Матица српска, 1980. Томас Ман, „Фантазија о Гетеу”, превео Бора Грујић, редактор превода Бошко Петровић, у: Есеји II, Нови Сад: Матица српска, 1980. Јохан Волфганг Гете, Фауст, превео Бранимир Живојиновић, предговор „Фауст” др Мирко Кривокапић, Београд: Просвета, Нолит, Завод за уџбенике и наставна средства, 1984.

Фјодор Михајлович Достојевски ЗЛОЧИН И КАЗНА (одломци) Кључне речи: Злочин и казна, мотивациони системи, психолошка карактеризација, негативни јунак, карактери у развоју, полифонијски роман, двогласна реч.

pr om

o

 Подсети се романа Процес Франца Кафке, који се бави проблемом кривице Јозефа К. Кафкин свет изражава збуњеност јунака егзистенцијом, окренутог себи, обремењеног сумњом, осећањем кривице, страха и несигурности. Припреми се за читање романа Злочин и казна (који је битно утицао на имагинацију Франца Кафке у време писања Процеса) тако што ћеш прочитати одломак у коме је описано како јунак романа Раскољников, сиромашни студент права, постаје убица. О његовим мотивима, као и о кривици и казни, сазнаћеш више током читања романа у целини.

Први део VII

Врата се као и онда, само мало одшкринуше и опет су га два оштра и неповерљива ока укочено погледала из помрчине. Раскољников се збуни и учини крупну погрешку. Бојећи се да ће се стара уплашити што су њих двоје сами, и не надајући се да ће је његов изглед разуверити, дохвати врата и повуче их к себи, да не би однекуд баби пало на памет да се опет закључа. Кад опази то, она не трже врата к себи, али и не пусти из руку кваку, те он умало што и њу с вратима не извуче на степенице. Видећи да стоји насред врата да му не дâ да уђе, он пође право на њу. Баба се уплаши и одскочи, хтеде нешто да каже, али као да није могла, и гледала га је разрогаченим очима.

– Добар дан, Аљона Ивановна – поче колико год је могао слободније, али га глас не послуша, прекиде се и задрхта. – Ето... једну ствар сам донео... али боље хајдемо овамо... на светлост... – Он је остави саму, и онако без позива пође у собу. Стара потрча за њим, језик јој се одреши.

– Господе! Та шта хоћете ви? Ко сте ви? Шта желите?

– Побогу, шта вам је, Аљона Ивановна... ваш познаник... Раскољников... ево донео сам залогу коју сам обећао ономад... И он јој пружаше залогу. Старица хтеде да погледа залогу, али се одмах укоченим погледом загледа у очи незваном госту. Посматрала га је пажљиво, љутито и неповерљиво. Прође један тренутак, њему се учини да у њеном погледу

Ed

uk a

Фјодор Михајлович Достојевски (1821–1881), најутицајнији руски књижевник у историји светске књижевности, рођен је у Москви. На почетку свог рада био је надахнут идејама социјалиста-утописта, прозом Балзака (кога је преводио) и Гогоља. Одмах наилази на подршку критике, нарочито Бјелинског, што му омогућава приступ књижевним круговима. Као члан утопијско-социјалистичког кружока Петрашевског, ухапшен је заједно са осталим присталицама и осуђен на смрт 1849. Смртна казна му је у последњем моменту замењена прогонством у Сибир, и вишегодишњом робијом. Боловао је, и на крају умро, од епилепсије. Својим делима пружа реалистичку слику Русије тога доба, у коју уклапа јунаке у чију подсвест понире и трага за коренима трагедије у човеку. Међу облике казивања, поред „сократовских” дијалога, уводи технику тока свести, а роман обликује као полифону структуру. Извршио је снажан утицај на развој модерног романа (Кафка, Фокнер, Сартр) и представља прелазну фазу од реализма ка модернизму (нарочито је утицао на експресионисте). Утемељитељ је психолошког романа и претеча егзистенцијализма. Најзначајнија дела: Бедни људи (1846), Двојник (1864), Беле ноћи (1868), Понижени и увређени (1961), Записи из мртвог дома (1860–1862), Записи из подземља (1864), Злочин и казна (1866), Коцкар (1867), Идиот (1868), Зли дуси (1872), Младић (1875), Браћа Карамазови (1879—1880).

58 / Традиционално и модерно

залог, залога – предмет од вредности, драгоценост или имање којим се неком јамчи испуњење примљене обавезе (у овом случају повраћај позајмљеног новца).

Ed

uk a

pr om

o

опази нешто налик на подсмех, баш као да се свему досетила. Осећао је да се збуњује, да му је страшно, тако страшно да кад би га још један тренутак тако гледала, ни реч не говорећи – побегао би од ње.

– Та шта ме тако гледате, као да ме не познајете? – проговори он наједном, такође љутито. – Ако хоћете узмите, а ако нећете, идем другоме, ја немам времена. Није мислио то да каже, него му се онако одједном отело. Старица дође к себи; одлучан тон посетиочев је очигледно охрабри.

– А зашто ти, драги мој, тако изненада... шта имаш то? – запита она гледајући у залогу.

– Сребрна табакера; говорио сам вам прошли пут. Она пружи руку.

– А што сте тако бледи? Гле, како вам дрхте руке! Ваљда си се купао, рођени?

– Грозница – одговори он одсечно. – Ко не би побледео... када нема шта да се једе – додаде, једва изговарајући речи. Снага га је опет издавала. Али се његов одговор баби учини истинит и она узе залогу.

– Шта ти је ово? – запита и опет пажљиво одмери погледом Раскољникова, мерећи залогу у руци.

– Залога... табакера... Сребрна... ето погледајте.

– Ама нешто као да није сребрна...Гле само како ју је замотао. Трудећи се да развеже канап, она се окрену прозору, према светлости (сви су јој прозори били затворени без обзира на запару), и окренувши му леђа, сасвим га остави неколико секунди. Он раскопча капут и извуче секиру из петље, али је још не извади сасвим, већ је само придржавао десном руком под капутом. Руке су му биле страшно обамрле, осећао је, како су, сваког тренутка, све више трнуле и кочиле се. Бојао се да ће испустити секиру, да ће ту пасти... и одједном као да му се поче вртети у глави.

– Гле, колико је хартије намотао! – љутито викну баба и помаче се према њему. Ниједног трена није смео више да изгуби. Он сасвим извади секиру, подиже је обема рукама, не осећајући скоро ништа, па готово без замаха, скоро махинално, удари ушицама бабу по глави. У том тренутку као да није имао ни кап снаге. Али тек што је ударио секиром, одмах му придође снага. Баба је као и увек била гологлава. Њена плава и проседа, ретка коса, као и обично, јако намазана уљем, била је уплетена у плетеницу танку као мишји реп и скупљену окрајком коштаног чешља, који је штрчао на њеном потиљку. Ударац је пао право на теме, јер је баба била малог раста. Она врисну, али врло слабо, и одједном се сниза на патос, мада је стигла да подигне обе руке до главе. У једној руци још је држала залогу. Сад он удари из све снаге још једном-двапут – опет ушицама, и то опет по темену. Крв потече као из оборене чаше, а тело се извали наузнак. Он се одмаче, пусти тело да падне, и одмах се наже изнад њеног лица: Фјодор Михајлович Достојевски / 59

ушица – метални део алатке (секире) са отвором у који се утиче држаље.

наузнак – на леђа, полеђушке; унатраг.

Ed

uk a

pr om

o

киот (кивот, ћивот) – ковчег у коме се чувају мошти или реликвије, светиња.

била је већ мртва. Очи су јој биле избуљене само што не искоче, а чело и цело лице намрштени и унакажени грчем. Он остави секиру на патос, поред убијене, и завуче руку у њен џеп, пазећи да се не умрља крвљу која је текла, у онај исти десни џеп из кога је прошли пут вадила кључеве. Био је сасвим присебан, несвестица га беше прошла, у глави му се већ није вртело, али руке су му још дрхтале. Касније се сећао да је био чак врло пажљив, опрезан, и да је непрестано пазио да се не умрља... Кључеве је одмах извадио, сви су, као и онда, били уједно везани челичном алчицом. Одмах је потрчао с њима у спаваћу собу. То је била сасвим мала соба с великим киотом за иконе. Крај другог зида стајала је велика постеља, веома чиста, са јорганом састављеним из свилених парчића и испуњеним памуком. Поред трећег зида био је орман са фиокама... Али чудна ствар – тек што је почео да проба кључеве у брави, тек што је зачуо њихово звецкање, њега као да обузе нека језа. Одједном опет зажеле да остави све и да оде. Али то је било само тренутно осећање; сад је било касно да оде. Он се чак подсмехнуо самом себи, кад му одједном сину друга мисао која га узнемири. Њему се одједном учини да је баба још жива, и да се још може освестити. Остави кључеве у орман, потрча натраг телу, шчепа секиру и замахну још једном на старицу, али не удари. Било је очигледно да је мртва. Нагнувши се и посматрајући је опет изближе, опази јасно да јој је лобања размрскана и чак малко искривљена у страну. Хтеде да опипа и прстом, али трже руку натраг; видело се ионако. За то време исцурила је читава локва крви. Он наједном опази на њеном врату узицу, трже је, али узица је била јака и није се кидала; поред тога беше и крвава. Покуша да је извуче онако из недара, али нешто је сметало, за нешто беше запела. У нестрпљењу, опет замахну секиром да удари по узици, онако по телу, одозго, али се не усуди, те с тешком муком, пошто испрља и руке и секиру, након читава два минута петљања пресече узицу, не додирујући секиром тело, и скиде је. Није се преварио – то је био новчаник. На узици су била и два крста, један од кипариса, други бакарни, а поред њега једна емајлирана иконица, и ту, заједно с њима, висио је и омањи умашћени новчаник од јеленске коже са челичним оковом и алчицом. Новчаник је био јако набијен; Раскољников га гурну у џеп не отварајући га, крстове баци баби на груди па, узевши овог пута и секиру, појури натраг у спаваћу собу. Журио се страшно; зграби кључеве и опет се поче петљати с њима. Али све некако без успеха: нису могли да уђу у браве. Није баш да су му руке толико дрхтале, па ипак је непрестано грешио: види, на пример, да кључ није који треба, да не одговара, а стално га гура. Одједном се сети и закључи да овај велики кључ, са зупчастим језиком, који се ту клати са другим малим кључевима, мора да уопште није од ормана (као што му је и прошлог пута пало на памет), већ од

кипарис грч. – чемпрес.

Николај Каразин, илустрација за роман Злочин и казна, детаљ (1893)

60 / Традиционално и модерно

сафијан – фино уштављена овчја или јарећа кожа (по имену града Сафи у Мароку).

Ed

uk a

pr om

o

неког сандучета, и да у то сандуче можда баш и јесте све склоњено. Остави орман и одмах се завуче под кревет, знајући да бабе обично своје сандучиће држе испод постеље. Тако је и било: под креветом се налазило позамашно сандуче, дуже од аршина, са испупченим поклопцем, превучено црним сафијаном, укуцаним челичним ексерчићима. Зупчасти кључ био је таман за његову браву, и откључа је. На врху сандучета, под белим чаршавом, лежала је бундица од зечје коже, са лицем од црвене чоје; под њом је била свилена хаљина, затим шал, а тамо даље, у дубини, лежале су, изгледа, све само крпе. Он пре свега поче брисати о црвену чоју своје крвљу умрљане руке. „Црвено је, а на црвеном се крв не види”, размишљао је, па се наједном трже: „Господе! Да ли ја ово лудим?”, помисли сав престрављен. Али, тек што је помакао те крпе, кад одједном, испод бундице, исклизну златан сат. Он журно поче све претурати. И стварно, са крпама су биле измешане златне ствари – по свој прилици саме залоге, откупљене и неоткупљене – гривне, минђуше, украсне игле и остало. Неке су биле у кутијицама, друге просто замотане у новинску хартију, али уредно и пажљиво, у двоструке листове, и увезане трачицама. Без и најмањег оклевања, Раскољников поче њима пунити џепове од панталона и капута, не загледајући и не отварајући свежљајчиће и футроле: али није стигао да накупи много... Изненада се зачу како по соби, где је била баба, неко иде. Он стаде и замре. Међутим, све беше мирно; значи, причинило му се. Али, одједном се јасно зачу узвик, или као да неко слабо и испрекидано зајеца и ућута. Затим опет мртва тишина, тренутак, два. Чучао је код сандучета и очекивао, једва дишући, али одједном скочи, зграби секиру и истрча из спаваће собе. Насред собе стајала је Лизавета, са великим завежљајем у рукама, и пренеражено гледала у убијену сестру, сва бледа као крпа и као да нема снаге да викне. Угледавши њега, кад је истрчао, она задрхта као прут, ситном учестаном дрхтавицом, и по целом њеном лицу прођоше грчеви. Она већ диже руку и зину, али ипак не повика, већ пажљиво и укочено гледајући у њега, али не вичући, баш као да није имала ваздуха да викне. Он јурну на њу са секиром; њене се усне искривише тако жалосно као у сасвим мале деце кад се почну нечега бојати, па укочено гледају на предмет кога се боје, и спремају се да бризну у плач. И толико је ова несрећна Лизавета била проста, јадом убијена и једном заувек заплашена, чак да ни руке не подиже да заштити своје лице, иако је то био најнужнији и најприроднији покрет у том тренутку, јер секира беше подигнута баш над њеним лицем. Она само мало подиже своју слободну руку, али не до лица, и полако је испружи према њему напред, као да га одстрањује. Он удари оштрицом право по лобањи, и одједном пресече сав горњи део чела, скоро до темена. Она се одмах стропошта. Раскољников Фјодор Михајлович Достојевски / 61

Ed

uk a

pr om

o

се сад сасвим збуни, шчепа њен завежљај, баци га и потрча опет у предсобље. Страх га је хватао све више и више. Нарочито после овог другог, сасвим изненадног убиства. Зажеле да што пре побегне одавде. И да је у том тренутку био кадар да правилније гледа и расуђује, да је само био у стању да појми сву тежину свога положаја, сав очај, сву ругобу и сву бесмислицу његову, да је могао уз то појмити колико му још тешкоћа остаје да савлада, а можда и злочина да изврши, да би се искобељао одавде и да би се дочепао куће – врло је вероватно да би оставио све и одмах пошао да се сам пријави суду, и то не из страха за себе, већ једино због ужаса и одвратности према ономе што је учинио. У њему се јавила одвратност која је расла сваким тренутком. Он сад ни за шта на свету не би пошао ка сандучету, па чак ни у собе. Али некаква расејаност, чак нека замишљеност, поче да га мало-помало обузима. У извесним тренуцима као да би се занео и заборавио или, боље рећи, заборављао је главно, а хватао се за ситнице. Уосталом, кад је завирио у кухињу и опазио на клупи кофу, до пола напуњену водом, сети се да опере руке и секиру. Руке су му биле крваве и лепиле су се. Секиру спусти оштрицом право у воду, зграби парченце сапуна што је лежало на прозорчету, на разбијеној тацни, и поче онако у кофи да пере руке. Пошто је умио руке, извуче и секиру, опра гвожђе, и дуго је, једно три минута, прао држало тамо где је било крваво, спирајући чак сапуном крв. Затим се избриса рубљем које се ту сушило на конопцу разапетом дуж кухиње, па је после дуго и пажљиво разгледао секиру код прозора. Трагови од крви нису се видели, само што је држало још било влажно. Брижљиво завуче секиру у петљу под капут. Затим, колико год му је дозвољавала светлост у мрачној кухињи, разгледа капут, панталоне и чизме. Споља, на први поглед, као да ничег није било, једино по ципелама мрље. Он накваси крпу и обриса ципеле. Уосталом, знао је да не разгледа како треба, да можда има нешто што пада у очи, али што он не опажа. Замишљен стаде насред собе. Мучна, мрачна мисао рађала се у њему – мисао да је полудео и да тог тренутка није био у стању ни да размисли ни да себе заштити, да можда уопште не треба да ради оно што сада чини... „Боже мој! Треба бежати, бежати!” Промрмља он и јурну у предсобље. Али овде га је очекивао такав ужас, какав, наравно, још није доживео. Стајао је, гледао и није веровао својим очима: врата, улазна врата, која из предсобља воде на степенице, она на која је малопре звонио и ушао, стајала су отворена, чак за читаву шаку одшкринута; за све време, за све ово време нису била закључана ни бравом, ни резом! Старица није закључала за њим, можда из обазривости! Али боже! Та он је после тога видео Лизавету! И како је могао, како је могао да се не сети да је Лизавета однекуд морала ући! Није ваљда ушла кроза зид.

Дементи Шмаринов, илустрација за роман Злочин и казна, детаљи (1978)

62 / Традиционално и модерно

Михаил Шемкин, насловна страна романа Злочин и казна (1964)

Ed

uk a

pr om

o

Јурну према вратима и намакну резу. „Али не, опет не ваља! Треба отићи, отићи...” Он скиде резу, отвори врата и поче ослушкивати чује ли се шта на степеницама. Дуго је ослушкивао. Негде далеко доле, по прилици на капији, гласно и продорно су викала некаква два гласа. Препирала су се и свађала. „Какви су то гласови?” Чекао је стрпљиво. Најзад се одједном стиша, као да неко пресече; разишли су се. Он је већ хтео да изађе, али се одједном, на спрату ниже, са грајом отворише улазна врата и неко стаде силазити доле певушећи неку мелодију. „Како то сви они вичу!”, сину му у свести. И опет притвори врата и причека. Најзад се све ућута; ни живе душе. Он већ скоро закорачи на степенице, кад се опет зачуше нечији нови кораци. Ти кораци зачули су се сасвим издалека, још на дну степеница, али он се врло добро и јасно сећао да је још од првог звука, још тада, почео однекуд слутити да то неко неизоставно иде овамо, на трећи спрат, баби. Зашто? Да није можда тај бат био некако нарочит, изузетан? Кораци су били тешки, одмерени, спори. Ето, он је већ прошао први спрат, ево га, попео се још више; све се боље и боље чује! Чуло се како тешко дише човек који се пење. Ево га, почео се већ пети и на други спрат... Овамо! И Раскољникову се наједном учини као да се сав укочио, да је ово као у неком сну, кад сањаш како те гоне, близу су, хоће да те убију, а ти као да си прирастао за место и не можеш рукама ни да макнеш. И најзад, када се гост стао пети и на трећи спрат, тек тада се тргао, а ипак је стигао да брзо и вешто шмугне натраг из ходника у стан и да за собом затвори врата. Затим дохвати резу и тихо, нечујно је намаче. Инстинкт му је помагао. Кад је све довршио, притаји се, не дишући, одмах ту иза врата. Незвани гост је такође већ стигао до врата. Њих двојица су сад стајали један према другом, као малопре он и баба, када су их врата делила, а он ослушкивао. Гост неколико пута тешко одахну. „Мора да је дебео и висок”, помисли Раскољников, стежући секиру у руци. Одједном, тако му је било као да све то сања. Гост дохвати звонце и снажно зазвони. Тек што је одјекнуо лимени звук звонцета, њему се одједном причини да се у соби неко помакао. Неколико тренутака је чак озбиљно ослушкивао. Непознати зазвони још једном, још мало очекну, па одједном нестрпљиво и из све снаге поче трзати кваку вратима. Сав престрављен, Раскољников је посматрао куку резе, која је скакала у својој шарки на довратку, и с тупим страхом очекивао да ће се реза сваког часа скинути. И одиста трзао је тако јако да је то изгледало могуће. Већ помисли да придржи резу руком, али он би се могао досетити. Као да му се опет поче вртети у глави... „Сад ћу пасти!”, сину му кроз свест, али непознати проговори, и он одмах дође к себи. Превео Јован Максимовић Фјодор Михајлович Достојевски / 63

Михаил Шемкин, Раскољниковљев сан, детаљ (1964)

uk a

pr om

На основу одломка искажи своје прве утиске о лику главног јунака и тежини његовог чина. Опиши свој читалачки став према Раскољникову. Прочитај навод из књиге Негативни јунак, у којој се Никола Милошевић бави феноменом привлачне моћи негативног јунака: „Иако двоструки убица, Раскољников има загонетну привлачну моћ. Не можемо оспорити чињеницу да нас судбина Раскољникова занима и привлачи. У нашем саучествовању са Раскољниковом, има нечег парадоксалног. Кад год запрети опасност да злочин буде откривен, ми стрепимо за нашег хероја.” Слажеш ли се са налазима Николе Милошевића или их оспораваш? Образложи своје мишљење. Опиши понашање главног јунака у време извршења злочина. Одаје ли он утисак хладнокрвног и прорачунатог убице? Образложи свој одговор и поткрепи га примерима из текста. Усмери пажњу на опис Аљоне Ивановне и опиши свој читалачки доживљај њеног лика. Обрати пажњу на њен портрет с почетка романа: „То је била сићушна,

мршава жена од шездесетак година, продорних и злобних ситних очију, малог шиљастог носа и гологлава. Њена сасвим плава и проседа коса била је јако намазана уљем. Дуг и танак врат налик на кокошију ногу замотала је неком фланелском прњом, а на раменима, иако је била врућина, ландарала јој је крзном обрубљена рекла, сва поцепана и пожутела.” Пронађи у наведеном одломку из седме главе романа опис старе лихварке и склопи у једну слику нараторову дескрипцију: како на основу портрета Аљоне Ивановне и њеног понашања просуђујеш њен карактер? Ко је била Лизавета? Шта о њеној личности можеш закључити на основу описа њеног држања у тренуцима насилне смрти? Пронађи нараторове коментаре који осветљавају судбину лихваркине сестре и размисли о тежини Раскољниковљевог преступа. Наведи и образложи главне карактеристике приповедачког поступка у наведеном одломку. Издвој елементе психолошке карактеризације лика Раскољникова, образложи их и поткрепи примерима из текста.

o

РАЗГОВОР О РОМАНУ

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

Задаци за групни рад

 Прочитај роман Злочин и казна у целини и припреми се за тумачења у којима ће бити заступљен проблемски приступ. Одговори на постављена питања биће резултат истраживачког рада по групама. Првa група: психолошки портрет Раскољникова. Био је ванредно леп – дивних загаситих очију, Која је функција портрета Раскољникова? смеђ, доста висок, танак и стасит. Али, ускоро Шта можемо закључити о његовом утону у неку дубоку замишљеност, тачније речено психолошком стању? Зашто јунак делује чак у неки занос, и пође даље не опажајући више свет болесно и одсутно и зашто му слаби моћ око себе, а и не желећи да га опажа. Само би понекад опажања? нешто промрмљао за себе, по навици да сам са собом разговара, што је одмах себи и признао. Размисли о симболици презимена главног јунака и повежи је са јунаковом навиком да разговара са собом.

64 / Традиционално и модерно

Друга група: опседнутост главног јунака комплексом натчовека. Истражи у Речнику симбола симболику шешира и Шта симболизује шешир у конвенционалној пронађи одговарајуће значење овог мотива у Злочину симболици, а шта у роману Достојевског? и казни: Шешир је био висок, округао, Цимерманов, али У каквој је вези симболика искривљеног већ изношен, избледео, сав исцепан и исфлекан, без обода шешира са ексцентричним јунаком? и некако врло ружно искривљен у страну. Која места у роману сведоче да је Раскољников под утицајем фикс-идеје?

Протумачи чланак Раскољникова објављен у Периодичној речи у ком је аутор разматрао психолошко стање злочинца за време злочина са тезом да га прати болест. Испитај однос Раскољникова и Порфирија Петровича.

Где живи Раскољников и у каквим условима? Каква атмосфера влада у његовом собичку? Како то делује на психолошко стање јунака? Шта симболизује немогућност јунака да се исправи у својој соби? Зашто Раскољников прекида студије и како се то одражава на његово психофизичко стање? Објасни зашто се јунак осећа као корњача у оклопу. Уочи психолошке и социолошке мотиве који јунака воде у преступ. Пронађи сродна места у тексту која помоћу метафоричке карактеризације простора сликају психолошки профил јунака.

Ed

uk a

pr om

Његов собичак се налазио под самим кровом високе четвороспратне куће и личио је више на сандук него на стан. То је била мајушна ћелија дуга једва шест корака. Имала је врло бедан изглед са својим жућкастим, прашњавим тапетама, одлепљеним од зида, и била је тако ниска да је иоле високом човеку било у њој ужасно: стално му се чинило да ће ударити главом о таваницу [...]. Намештај је одговарао стану: три старе столице не баш очуване, у углу обојен сто на којем је лежало неколико свезака и књига; већ само по томе како су биле прашњаве видело се да их није одавно дотакла ничија рука, и најзад, незграпна, велика софа, некад пресвучена цицом а сада сва у ритама, која се пружала скоро дуж читавог зида и заузимала половину простора целе собе. Она је служила Раскољникову као постеља. Често је на њој спавао како се задесио, не свлачећи се, без чаршава, покривајући се старим, похабаним студентским капутом, са мањим јастуком под главом; под јастуче је подметао све рубље што га је имао и чисто и прљаво – да би узглавље било више.

o

рећа група: препознавање јунака у ентеријеру као додатни начин метафоричке Т карактеризације.

етврта група: истраживање подсвести главног јунака тумачењем његових снова. Ч Објасни, на основу снова, психолошко стање Раскољникова пре извршења злочина: Боже!

– узвикну – је ли могуће, је ли могуће да ћу ја узети секиру и ударити је по глави, размрскати јој лобању, да ћу затим газити по клизавој, лепљивој, топлој крви, обијати браву, красти и дрхтати, крити се сав упрскан крвљу... са секиром... Господе, је ли то могуће? Такви болесни снови увек се дуго памте и остављају Истражи снове о убиству кобиле, о оази снажан утисак на поремећени и већ узнемирени у пустињи (мотив жеђи) и сан о убиству човеков организам, вели наратор, зналачки улазећи и Аљоне Ивановне. коментаришући слике у подсвести јунака.

Фјодор Михајлович Достојевски / 65

Како Раскољников у сну реагује на насиље? Он трчи поред кобилице, истрчава напред, види како је шибају по очима! Плаче. Срце хоће да му препукне, сузе му теку. Истраживачки фокус треба да буде сан о убиству кобиле у ком је Раскољников седмогодишњи дечак који у шетњи са оцем присуствује суровој сцени.

Уочи посебно наглашену ситуацију у којој се концентрише драматика сна – кажњавање нејаке кобиле која је недужна жртва. Објасни симболику сна и реакцију протагонисте после буђења. Зашто дечак тражи помоћ од оца и шта то значи? Истражи симболику жртвовања коња у Речнику симбола.

ета група: испитивање стања подвојености и опседнутости главног јунака. Аналитички П фокус је праћење промена у психолошком стању Раскољникова пре извршења злочина.

o

Позабави се мотивом продаје душе нечастивом и сагледај га у контексту Гетеовог Фауста. Обрати пажњу на осећања отуђености и усамљености, слабљење воље главног јунака, губљење самоконтроле, заборавност, заокупљеност ситницама, а превиђање важних ствари током припреме за убиство и после извршења злочина.

Ed

uk a

pr om

Ушао је у своју собу као на смрт осуђени. Ни о чем није размишљао нити је уопште могао ма шта да мисли, али је свим својим бићем осетио да више нема ни слободе мишљења ни воље, и да је одједном све одлучено [...] Овај ништавни кафански разговор имао је изванредан утицај у даљем развоју ствари; као да је одиста у њему била нека предодређеност, наредба [...] Последњи дан који је изненада наступио и све одједном решио, деловао је на њега сасвим физички: баш као да га је неко узео за руку и повукао за собом, неодољиво, слепо, неприродном силом, без поговора. Исто као да му је скут од одела запао у точак машине која га је почела увлачити у себе [...] Био је убијен, чак некако понижен. Дође му да се смеје сам себи од зла... Тупа зверска злоба ускипе у њему [...] Он јурну као без главе према секири, извуче је испод клупе, где је лежала, између две цепанице, и одмах ту, не излазећи напоље, окачи за петљу, обе руке гурну у џепове, и изађе из собичка; нико га није опазио! Кад не помаже памет, помаже ђаво – помисли смешећи се чудновато.

Образложи чињеницу да Раскољников није владао својим поступцима, да је личио на човека који је вођен право пред стрељачки вод, а да се томе није могао одупрети. Истражи раскол у јунаку, борбу са собом, уз повремено буђење успаване савести пре извршења злочина. Објасни проблем слободе у роману и последице делања човека који себи дозволи прекорачење граница.

Шеста група: трагање за позитивним манифестацијама преступника. Силазио је полако, без журбе, сав у грозници, иако то није осећао, испуњен једним новим бескрајним осећањем пуног и снажног живота који га је одједанпут запљуснуо. То осећање је било налик на осећање осуђеног на смрт коме су одједном и неочекивано саопштили помиловање. [...] Доста – рече одлучно и свечано, до ђавола са привиђењима, с измишљеним страхом, са утварама! Има живота! Зар ја сад нисам живео? Мој живот се није угасио – са старицом.

66 / Традиционално и модерно

Пронађи неочекиване ситуације у роману где се сагледава друга страна Раскољниковљеве личности, његов хуман и племенит лик. Усредсреди се на однос јунака према породици Мармеладов. Испитај утицај милосрђа и филантропије главног јунака на почетак његовог преображаја и буђења воље за животом.

pr om

o

Седма група: проблем искупљења главног јунака. Испитај разлоге промене живота из корена, напуштања породице и пријатеља и приближавања Соњи Мармеладов. Анализирај односе Раскољникова са мајком и сестром као и са пријатељем Разумихином. Заједно ћемо поћи да испаштамо, заједно ћемо и крст понети – вели му Соња. Истражи значење најдубље и најзнаковитије сцене романа – Соња чита Раскољникову јеванђелску причу о Лазаревом васкрсењу. Бејаше неки болесник Лазар из Витаније – изговори Проучи симболику јеванђелског чуда о најзад с напором, али одједном, код треће речи, глас Лазаревом васкрсењу. јој јекну и прекиде се, као сувише затегнута струна... А Марија како дође гдје бјеше Исус, и видје га, паде Како на Раскољникова делује библијска на ноге говорећи му: Господе да си ти био овдје, не би прича о љубави која чини чуда? У ком лику умро мој брат. Онда Исус кад је видје гдје плаче, и гдје из приче о Лазаревом васкрсењу можемо плачу Јудејци који дођоше с њом, згрози се у духу, и препознати Раскољникова, а у ком јунакињу сам постаде жалостан. И рече: гдје сте га метнули. Соњу? Сагледај значење идеја признања Рекоше му Господе! Хајде да видиш. Ударише сузе злочина и покајања. Исусу. Онда Јудејци говораху: гледај како га љубљаше.

uk a

Проблем кривице управо се решава у Размисли о тумачењуЈустина Поповића у књизи јеванђелским текстом подупртој Филозофија и религија Достојевског: „Постоје христолике душе у романима Достојевског, као и сцени у којој вечна књига буди наду и антихероји у којима се сабрао сав ужас живота, лечи убицу и блудницу. Одговори на нашао свој стил и израз, које одгонетају прастару питање да ли се (и како) искупљује загонетку личности” (Поповић 1999: 15). Раскољников за почињен злочин. Осма група: разлози због којих Раскољников признаје кривицу. Интерпретирај следећу сцену: Раскољников клону Образложи зашто се Раскољников предао на столицу, али није скидао поглед с Иље Петровича, када није било доказа против њега. Како веома непријатно изненађеног. Обојица су тренутак се тај чин рефлектује на његов однос са гледали један другог и чекали. Донесоше воду. То сам Соњом? Протумачи завршетак романа. ја... – поче Раскољников... Ја сам убио бабу-чиновницу и њену сестру Лизавету, и опљачкао их.

Ed

Девета група: интертекстуалне везе романа Процес и Злочин и казна. Теме за компаративну анализу Јунаци пред вратима закона Јунаци у времену и простору Кривица и казна: Раскољников и Јозеф К. Идеја релативности кривице и казне

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

Полифоничност – У најширем смислу, п. је једна од особина књижевног језика, последица његове асоцијативности, слојевитости и сликовности. У ужем смислу п. означава: 1. тематску слојевитост која је јасно проведена у вишеструким плановима структуре и композиције. Ово се може постићи на тај начин што се пишчево становиште помера од једног лика до другог (у овом смислу М. Бахтин говори о п. Браће Карамазових); контрапункталном композицијом противречних тема и идеја, оркестрацијом гласова садашњости и прошлости (у Фјодор Михајлович Достојевски / 67

Елиотовој Пустој земљи, у Џојсовим и Мановим романима, у модерним драмама које актуализују неку историјску тему). (Светозар Кољевић, „Полифоничност”, у: Речник књижевних термина, прилагођено)

uk a

При пуном реализму наћи у човеку човека. То је првенствено руска црта и у том смислу ја сам народни писац (јер цело моје схватање књижевности проистиче из дубине народног хришћанског духа); мада сам непознат садашњем руском народу, бићу познат будућем. Мене називају психологом: то није тачно, ја сам само реалиста у вишем смислу речи, тј., ја сликам сву дубину човекове душе.

o

Записи из бележнице ЈА.

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Полифонијски роман – Достојевски је творац полифонијског романа. Он је створио суштински нов романескни жанр. Управо због тога се његово стваралаштво не уклапа ни у које оквире, не подаје ниједној од оних књижевно-историјских схема које смо се навикли да примењујемо на видове европског романа. У његовим делима се појављује јунак чији је глас конципиран онако како се у романима обичног типа конципира глас самога аутора. Реч јунака о себи самом и о свету исто је толико пуновредна колико и уобичајена ауторова реч; она се не потчињава објектном лику јунака као једна од његових карактеристика, али и не служи као гласноговорник ауторовог гласа. Њој припада изузетна самосталност у структури дела, она као да звучи напоредо с ауторовом речи и као да се на посебан начин сједињује с њом и с пуновредним гласовима других јунака. Према томе, сви елементи структуре романа код Достојевског дубоко су оригинални; сви су они одређени оним новим уметничким задатком који је само он умео да постави и реши у свој његовој ширини и дубини: задатком изграђивања полифонијског света и рушења саздане форме европског, углавном монолошког (хомофоничног) романа. [...] Полифонијски роман је до краја дијалогичан. Сви елементи структуре романа су у дијалошким односима, то јест они су контрапунктски, супротстављени. Зато сви односи спољних и унутрашњих делова и елемената романа имају код њега дијалошки карактер, он је и целину романа градио као „велики дијалог”. У оквиру тога „великог дијалога” звучали су, осветљавајући га и згушњавајући, композицијски изражени дијалози јунака; најзад, дијалог се преноси унутра, у сваку реч романа, чинећи је двогласном, у сваки покрет, у свако мимичко померање лица јунака, чинећи га аритмичним и прераздраженим; то је већ „микродијалог”, који одређује специфичности књижевног стила Достојевског.

Ed

(Из књиге F. M. Dostojevski : o umetnosti, рreveo dr Sava Penčić, Niš: Gradina, 1974)

(M. Бахтин, Проблеми поетике Достојевског)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Николај Берђајев, „Човек Ф. Достојевског” У својој антропологији, Достојевски открива да је људска природа у највећој мери динамична: у њеној дубини је огњено кретање. Спокојство и статичност постоје само у горњем, површинском слоју. Иза стабилног свакодневног живљења, иза душевне складности, крију се олује, отвара се тамни бездан. Достојевског интересује човек када је већ

дошао у стање бурног покрета. Он се спушта у тај мрачни бездан и тамо налази светлост. Светлост не само за складну површину, светлост може да засветли и у тамном понору, и то је управо истинска светлост. Тај огњени вихор у човеку долази од поларности људске природе, од судара у њој скривених супротности. Антиномичност иде до највеће дубине људске природе. У дубини нема ни спокоја ни јединства, већ страстан немир...

68 / Традиционално и модерно

Никола Милошевић, Негативни јунак Оно што суштински и пресудно треба да искупи преступ Раскољникова, свакако је, у првом реду, његово покајање. То, уосталом, треба да буде основна тема читавог романа. Казна, која према пишчевој замисли, сустиже главног јунака није законска казна. То није нека спољашња санкција као она која треба да спасе ломну земаљску правду у Шекспировим делима, или у Толстојевој Ани Карењини. Казна која стиже јунака Достојевског долази наводно из дубине душе самог преступника, без икаквог утицаја споља. То је, у ствари, унутрашња санкција која Раскољникова коначно приводи на прави пут, препородивши га и очистивши морално изнутра. [...] Раскољников добровољно долази да се пријави, без икакве стварне, материјалне принуде, па стога све патње које га сналазе нису нешто што му је неко наметнуо споља, већ једна врста казне која потиче из најдубље моралне потребе. Раскољников није преступник који тријумфује и ужива у својим злочинима па је можда управо то оно што га искупљује у очима читалаца.

О ЈЕЗИКУ

uk a

pr om

Структура Злочина и казне је карактеристична за роман Достојевског и по томе што обједињава у себи особености готово свих варијанти романескног жанра. У њему се чита хроника велеграда; кочије газе пијанце, сиротињске кћери се продају, сиромашни студенти убијају. Тако хроника прераста у социјални роман, који има изразите црте криминалног романа, јер је главни јунак убица. Али јунак убија из идејних побуда, његова теорија о праву на проливање крви у име нових идеја одјек је ставова револуционара демократа 60-их година, отуда Злочин и казна има квалитете идејног романа. Идеја убиства је захтевала етичко-филозофску мотивацију и јунак је даје у расправи О злочину, која постављеним проблемима и интерпретацијом даје делу особине филозофског романа. Личности јунака се најдубље разоткривају на психолошком плану, по томе је Злочин и казна превасходно психолошки роман. Сижејна линија Дуња–Свидригајлов развијена је под знаком тајне (тајно дописивање, тајни састанци, уцене, револверски хици) због чега све то оставља утисак авантуристичког романа. Најзад, цео ток радње прате несреће и трагедије: смрт на улици, убиства, самоубиства,

морално падање, патња људска постаје један од централних мотива фабуле, а Злочин и казна прави роман-трагедија.

o

Милосав Бабовић, „Злочин и казна или полемика са рационалистима”

Ed

Нагли и неочекивани прелази од пародије ка унутрашњој полемици, од полемике ка скривеном дијалогу, од скривеног дијалога ка стилизацији смирених хагиографских тонова, од њих опет ка пародичном приповедању и, најзад, ка изузетно интензивном отвореном дијалогу – таква је усталасана вербална површина тих дела. [...] Монолошка реч Раскољникова запањује својом максималном унутрашњом дијалогизацијом и живом личном окренутошћу свему оном о чему мисли и говори. И за Раскољникова – помислити о предмету значи обратити му се. Он не мисли о појавама, већ говори са њима. Опште помирење и стапање гласова чак у границама једне свести – по замисли Достојевског и у складу са његовим основним идеолошким премисама – не може бити монолошки акт, већ претпоставља прикључивање гласа јунака хору; али за то је неопходно да се сломе и заглуше сопствени фиктивни гласови, који прекидају и изругују се истинском гласу човековом. [...] Што се тиче поставке Фјодор Михајлович Достојевски / 69

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Ових дана читао сам Записе из мртвог дома. Много тога сам заборавио, поново сам читао и ја не знам бољу књигу у читавој новијој књижевности, укључујући и Пушкина. Није ту стил, већ је тачка гледишта чудесна: искрена, природна и хришћанска. Добра, поучна књига. Уживао сам цео јучерашњи дан како одавно уживао нисам. Ако видите Достојевског, реците му да га волим. (Л. Н. Толстој у писму Н. Н. Страхову од 26. септембра 1880)

(M. Бахтин, Проблеми поетике Достојевског)

Историја глагола „стушеват’цја” (одломци)

o

У нашој књижевности постоји реч: „стушеват’цја”. Она није тако стара, настала је пре тридесетак година, али је већ сви употребљавају. [...] Па ипак, у Русији постоји само један човек који зна њено тачно порекло, време њеног открића и појаве у књижевности. Тај човек сам ја, зато што сам је ја први употребио и увео у књижевност. Она се у писаној речи појавила први пут 1. јануара 1846. године у „Отаџбинским записима”, у мојој приповеци „Двојник, доживљаји господина Гољаткина”. [...] Реч „стушеват’цја” значи ишчезнути, нестати сасвим. Али не нестати одједном, као да си у земљу пропао, с буком и треском, већ неосетно, лагано, и неприметно се претворити у ништа. Налик на сенку која се губи на цртежу урађеном тушем. [...] [...] у току целе моје књижевне делатности највише ми је радости донело сазнање да је и мени пошло за руком да у руски језик унесем потпуно нову реч, и кад год сам наилазио на њу у штампи, увек сам осећао не мало задовољство. (Из књиге F. M. Dostojevski : o umetnosti)

uk a

Како бих волео да могу да искажем све оно што осећам о Достојевском. Описујући своја осећања, ви сте изразили делом и моја. Ја никада нисам видео овог човека и никада нисам дошао у непосредан додир с њим, а када је, изненада, умро, схватио сам да ми је био најближи, најдражи, најпотребнији човек. И никада ми није падало на памет да се поредим с њим, никада. Све што је он радио (оно право, добро што је радио) било је такво да што више тога уради, ја се осећам боље. Умност туђа у мени изазива завист, ум – такође, а дело срца – само радост. Ја сам њега заиста сматрао својим пријатељем и мислио сам да ћемо се свакако срести, да до сада није било прилике, али да је то неминовно. Кад изненада читам – умро је. Као да ми се тло измаче под ногама. Узнемирих се, а онда схватих да ми је био драг, те заплаках, и сад још плачем. Недавно, пре његове смрти, читао сам Понижене и увређене и био сам ганут.

нарације у целини, она је, као што знамо, дијалошки окренута јунаку. Јер потпуна дијалогизација свих елемената дела, без изузетка, суштински је моменат саме ауторове концепције.

pr om

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

ЗАНИМЉИВОСТИ

Ed

У буђењу интересовања за Достојевског код Срба велику улогу одиграла су српска позоришта, на чију сцену је закорачио1907, када је у Народном позоришту у Београду први пут изведена драматизација Злочина и казне. Након неколико гостовања Художественог театра са изванредним извођењима Достојевског (1914, 1920, Сцена из Злочина и казне – мурал у 1921. и 1924) и групе московском метроу МХАТ са представом Село Степанчиково (1925), до данас готово да нема озбиљнијег позоришта које бар једном годишње није у свој репертоар уврстило неко дело овог великана. Најчешће су у нашим позориштима извођене драматизације Злочина и казне, Идиота и Браће Карамазових, док су комедије као Ујкин сан и краће приче као Кротка извођене повремено.

(Л. Н. Толстој у писму Н. Н. Страхову од 5. до 10. фебруара 1881)

70 / Традиционално и модерно

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК ► Прочитај дело у целини и изабери тему којом ћеш се бавити. Направи пано на коме ћеш представити ликове из романа Злочин и казна. Истражи на интернету новије драматизације романа Злочин и казна у позоришту. Истражи тему Злочин и казна на филму. Драматизуј једну сцену из романа Злочин и казна. Истражи компаративне везе Фауста и Злочина и казне преко проблема зла у човеку.

Погледај руски филм Злочин и казна. Први део и други део:

https://youtu.be/MAJFf6bZzZk https://youtu.be/gElwLHp0K1U

Дела:

Злочин и казна (1866) роман психолошко и филозофско дело

ликови

uk a

 понире у подсвест јунака  проблем подељене личности  трага за коренима трагике у човеку  бави се пореклом зла у човеку

Ed

 нарушава реалистичке моделе  претеча модернизма  творац полифонијског романа

Бедни људи, Двојник, Беле ноћи, Понижени и увређени, Записи из мртвог дома, Записи из подземља, Коцкар, Идиот, Зли дуси, Младић, Браћа Карамазови и др.

pr om

Фјодор Михајлович Достојевски (1821–1881)

o

СИНТЕЗА

– психолошка карактеризација – негативни јунак – карактери у развоју – системи мотивације – двогласна реч

Типологија романа: хроника велеграда, роман идеја, роман-трагедија; социолошки, криминалистички, филозофски, психолошки, авантуристички роман.

Михаил Шемјакин, илустрација за роман Злочин и казна, детаљ (1967) Фјодор Михајлович Достојевски / 71

F. M. Dostojevski: o umetnosti, preveo dr Sava Penčić, Niš: Gradina, 1974. Фјодор М. Достојевски, Злочин и казна, превео Јован Максимовић, Београд: Рад, 1977. Николај Берђајев, Дух Достојевског, Београд, 1982. Милосав Бабовић, Руски реалисти 19. века, књ.1, Титоград, 1986.

Ruska književnost, ur. Aleksandar Flaker, Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1986. Никола Милошевић, „Привлачна моћ негативног књижевног јунака и његов положај у структури романа”, у: Негативан јунак, Београд, 1990. Јустин Поповић, Филозофија и религија Достојевског, Београд, 1999. Витомир Вулетић, Руски класици, Нови Сад: Орфеус, 2010. Никола Милошевић, Раскољников данас, Књижевне новине, година 33, број 621.

САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ

Ed

uk a

pr om

o

Савремена светска књижевност Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита Албер Ками, Странац Џорџ Орвел, Животињска фарма Хорхе Луис Борхес, Врт са стазама које се рачвају Самјуел Бекет, Чекајући Годоа Милан Кундера, Шала Итало Калвино, Ако једне зимске ноћи неки путник Умберто Еко, Име руже Избор из светске лирике XX века

Аутопортрет Жана Мишела Баскијата (1982)

Збигњев Херберт ОБАЛА Чека на обали велике и споре реке на другој Харон небо просијава мутно (то уосталом уопште није небо) Харон је већ само пребацио уже преко гране она (та душа) вади обол који се кратко време киселио под језиком седа на задњи крај празног чамца све то без речи и да бар има месеца или пас да залаје Превео с пољског Петар Вујичић

САВРЕМЕНА СВЕТСКА КЊИЖЕВНОСТ Значајнији представници светске књижевности XX века и главна дела

Кључне речи: савремена светска књижевност, општа књижевност, упоредна (компаративна) књижевност, превођење; модернизам, постмодернизам.

ЕНГЛЕСКА КЊИЖЕВНОСТ

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

Ed

И З

uk a

pr om

o

 У овом поглављу Читанке посветићемо се једном броју најзначајнијих дела савремене светске књижевности. Савремена светска књижевност подразумева дела из читавог света, настала у периоду од завршетка Другог светског рата па све до времена у којем живимо. Можда ти је познато да на филолошким факултетима широм света постоје катедре на којима се посебно изучава светска (или општа) књижевност. Размисли о томе колико је то значајно за сваку националну књижевност и културу. Сети се имена наших најистакнутијих преводилаца, преко којих су у нашу културу стизала врхунска дела светске књижевне баштине и савремености. Подсети се да су међу њима најуспешнији били управо писци, што је свакако утицало и на њихово стварање (Лаза Костић, Милован Глишић, Алекса Шантић, Сима Пандуровић, Милош Црњански, Станислав Винавер и др.). Покушај да наведеш бар неколико имена најзначајнијих савремених српских преводилаца (у томе ти може помоћи и листање Читанке). Размисли о томе колико је значајно упоредно (компаративно) изучавање књижевности. Наведи имена својих омиљених савремених писаца из корпуса светске књижевности и образложи због чега те њихова дела посебно привлаче. Прочитај одреднице из Речника књижевних термина у којима се објашњавају појмови светска и општа књижевност и превођење.

Џејмс Џојс (1882–1941) Приповетке и романи Даблинци, Портрет уметника у младости, Уликс, Финеганово бдење Вирџинија Вулф (1882–1941) Романи Госпођа Дaловеј, Ка светионику Томас С. Елиот (1888–1965) Поезија, есеји Пуста земља, Четири квартета; Традиција и индивидуални таленат Харолд Пинтер (1930–2008) Драме Рођенданска прослава, Гласови у тунелу, Стара времена Џон Фаулс (1926–2005) Романи Колекционар, Женска француског поручника

Без обзира на језик, књижевност је јединствена и недељива Без обзира на језик, књижевност је јединствена и недељива, и то како у географском тако и у временском погледу, она је светска књижевност (Weltliteratur). У новије време појам светске књижевности се изменио, у складу са Гетеовим појмом Weltliteratur, који означава само оно што је највеће у књижевностима свих народа и што изражава неке заједничке, општељудске суштине. Било је више покушаја да се у том духу прикаже светска књижевност, али они се обично своде на каталоге имена и наслова [...]. Плоднијим се показало проучавање међусобних утицаја књижевности разних народа, појединих писаца, итд., и испитивање књижевних праваца заједничких већем броју националних књижевности. Из тога је израсла посебна књижевно-историјска дисциплина, упоредна књижевност [...] У наше време из тога Савремена светска књижевност / 73

ФРАНЦУСКА КЊИЖЕВНОСТ Андре Жид (1869–1951) Романи Ковачи лажног новца, Подруми Ватикана Марсел Пруст (1871–1922) Романи У трагању за изгубљеним временом Жак Превер (1900–1977) Поезија Речи, Збрда здола, Сунце ноћи Жан-Пол Сартр (1905–1980) Приповетке, романи, драме Мучнина (роман), Зид (новеле), Иза затворених врата, Прљаве руке (драме) Самјуел Бекет (1906–1989) Драме Чекајући Годоа, Крај партије Ежен Јонеско (1909–1994) Драме Ћелава певачица, Столице, Носорог Албер Ками (1913–1960) Романи, драме, есеји Странац, Куга (романи), Мит о Сизифу (есеј), Калигула (драма) Борис Вијан (1920–1959) Романи Вадисрце, Пена дана

се развија општа књижевност, дисциплина која настоји да утврди елементе заједничке свим или многим књижевностима.

pr om

o

Светска књижевност – Израз (Weltliteratur) потиче од Гетеа и први пут се јавља 1827, у Разговорима са Екерманом, 31. јануара: „Све више увиђам да је поезија опште добро човечанства и да се јавља свуда и у свим временима”, каже Гете и додаје да је „настала епоха светске књижевности”. У чланку „Српске песме”, из исте г., употребио је израз „општа светска поезија”, а у чланку о чешком песништву, такође из 1827, говори о „општој књижевности”, али је јасно да сва три израза имају исто значење. Гете не одређује ближе овај појам, али из свега што је рекао тим поводом излази да он под појмом светска књижевност разуме ново доба у развоју националних књижевности у којем долази до тешњег повезивања једне националне књижевности са другима [...]. Притом Гете не мисли на губљење националног обележја: „не може бити говора о томе да народи једнообразно мисле, већ само треба да запазе једно друго, да се узајамно схвате...” [...]. У општој духовној размени међу народима Гете придаје посебну важност превођењу, сматрајући да је превођење један од најважнијих културних послова. И његово интересовање за српску народну поезију [...] произлазило је из његове замисли о светској књижевности „те песме су имале највећег утицаја на његову идеју о светској књижевности и његово залагање за њу” (Ф. Штрих). Са широким интересовањем за песништво у свету, од античког до кинеског, и сам Гете је у неку руку оваплоћење светске књижевности. Данас се под појмом светска књижевност разуме: 1. скуп свих националних књижевности без обзира на степен њихове повезаности; 2. велика песничка дела која су по својој уметничкој вредности прешла националне границе и постала опште добро свих културних народа; 3. упоредно проучавање појединих националних књижевности у циљу откривања њихових узајамних веза и међусобног утицаја, што је предмет упоредне књижевности.

Ed

uk a

НЕМАЧКА КЊИЖЕВНОСТ Томас Ман (1875–1955) Романи Буденброкови, Чаробни брег, Доктор Фаустус Бертолд Брехт (1898–1956) Драме Мајка Храброст и њена деца, Опера за три гроша, Кавкаски круг кредом Хајнрих Бел (1917–1985) Романи Кућа без чувара, Размишљања једног кловна Гинтер Грас (1927–2015) Романи Лимени добош, Пасје године РУСКА КЊИЖЕВНОСТ Ана Ахматова (1889–1966) Поезија Реквијем Борис Пастернак (1890–1960) Приповетке, романи, поеме Доктор Живаго (роман) Михаил Булгаков (1891–1940) Романи, приповетке, драме Мајстор и Маргарита, Псеће срце (романи); Дани Турбинових, Бег (драме) Владимир Набоков (1899–1977) Романи, приповетке Лужинова одбрана, Очајање, Позив на погубљење, Дар и др. Александар Солжењицин (1918–2008) Приповетке, романи Један дан Ивана Денисовича (приповест), Архипелаг Гулаг (роман) Јосиф Бродски (1940–1996) Поезија, драме, есеји Сећања на Т. С. Елиота, Станица у пустињи (поезија) Сергеј Довлатов (1941–1990) Романи, приповетке Кофер, Странкиња, Наши (романи) АМЕРИЧКА КЊИЖЕВНОСТ Езра Паунд (1885–1972) Поезија Певања Езре Паунда Френсис Скот Фицџералд (1896–1940) Романи Велики Гетсби, Блага је ноћ

Општа књижевност – Овај термин се употребљава напоредо са термином компаративна (упоредна) књижевност и светска књижевност. По Полу ван Тигему општа књижевност представља даљу разраду и виши ступањ компаративне књижевности: она се бави проблемима међународне књижевности и теоријски и историјски уопштава чињенице и резултате до којих су дошле историје националних књижевности и компаратистика. По другом једном схватању општа књижевност се једначи са појмом светске књижевности, и то у оном њеном значењу које би представљало предмет изучавања компаративне књижевности; то су жива књижевна струјања која постоје међу разним националним књижевностима и која доводе до узајамног деловања и оплођавања. [...] (Драгиша Живковић, у: Речник књижевних термина, прилагођено) 74 / Савремена књижевност

Вилијам Фокнер (1897–1962) Романи, приповетке Бука и бес, Светлост у августи, Док лежах на самрти, Авесаломе, Авесаломе! (романи) Ернест Хемингвеј (1899–1961) Романи и приповетке Збогом, оружје, Снегови Килиманџара, Старац и море (романи) Тенеси Вилијамс (1911–1983) Драме Стаклена менажерија, Трамвај звани жеља, Мачка на усијаном лименом крову Чарлс Буковски (1920–1994) Романи, приповетке, поезија Блудни син (роман), Каква корист од наслова (поезија) Џон Апдајк (1932–2009) Романи Бежи, Зеко, бежи, Парови, Вештице из Иствика Рејмон Карвер (1939–1988) Поезија, приповетке О чему говоримо кад говоримо о љубави, Катедрала (приповетке) Томас Пинчон (1937) Романи Објава броја 49, Дуга гравитације

(Милош Ђорђевић, у: Речник књижевних термина, прилагођено)

ЛАТИНОАМЕРИЧКА КЊИЖЕВНОСТ Аргентина Х. Л. Борхес (1899–1986) Општа историја бешчашћа, Маштарије, Алеф Е. Сабато (1911–2011) Тунел, О јунацима и гробовима Х. Кортасар (1914–1984) Школице, Забава, Испит, Бестијариј Чиле Пабло Неруда (1904–1973) Двадесет љубавних и једна очајна песма Колумбија Г. Г. Маркес (1927–2014) Сто година самоће, Пуковнику нема ко да пише, Љубав у доба колере Мексико К. Фуентес (1928–2012) Смрт Артемија Круза, Terra Nostra Куба Г. К. Инфанте (1929–2005) У миру као у рату, Три тужна тигра Перу М. Варгас Љоса (1936) Тетка Хулија и пискарало, Град и пси, Рат за смак света, Авантуре неваљале девојчице

uk a

pr om

o

Превођење – Преношење написане или изговорене речи из једног језика у други. У односу на изворни текст, превод може бити дослован или слободан; први тежи да буде што вернији оригиналу, док је слободан превод покушај да се у другом језичком медијуму створи такорећи оригинално дело. Сваки превод је нека врста интерпретације, избор датих могућности, и отуд разни преводи истог дела. Превођење је творачка делатност, поготову кад се тиче уметничког дела, и зато су знаменити преводи класична дела (нпр. Караџићев и Даничићев превод Светог писма и сл.). Добар преводилац треба да влада како солидним знањем језика са кога преводи, тако и сигурним осећањем за изражајне могућности свог рођеног језика; само тако ће моћи са успехом да репродукује смисао и дух оригинала. Превођење поезије захтева, поред поменутог, и одговарајући песнички дар. Постоје посебни проблеми при превођењу са мртвих језика као и при превођењу дијалеката. Превођење филмског текста ствара такође посебне тешкоће због потребе изостављања, односно сажимања реченог. Они који сматрају да је превођење недостижан циљ гледају на преводиоце као на „љубитеље немогућег”. Ипак, тешко је претпоставити да их може заменити машина за превођење, електронски аутомат за преношење штампаног текста са једног језика у други. На превођењу се заснива светска књижевност, јер тек преведено дело постаје приступачно и народима других језика. О међународној преводилачкој делатности обавештава Index translationum, који је 1932—1940. издавао „Institut de cooperation intellectuelle” у Паризу, а од 1948. наставио да издаје УНЕСКО.

Ed

Жан Мишел Баскијат, Превод (1987)

Савремена светска књижевност / 75

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

uk a

pr om

Разуме се, опозиције које су овде наглашене биће ти јасније током изучавања савремене књижевности. Прочитај и како наш теоретичар Мишко Шуваковић посматра однос модернизма и постмодернизма у теорији савремене уметности: 1. модернизам и постмодернизам се виде као две различите и раздвојене мегакултуре XX века; 2. постмодернизам се види као реакција на модернизам – та се реакција у поезији дешава на прелазу педесетих у шездесете године (byt поезија), у архитектури током седамдесетих (постмодернистичка архитектура), а у сликарству на прелазу седамдесетих у осамдесете године (трансавангарда и неоекспресионизам); 3. однос модернизма и постмодернизма види се као однос дијалектичког пара супротности који се изразито појављује у великим кризама модерности током XX века; 4. сматра се да је модернизам мегакултура док су постмодерна култура и уметност модуси модернизма у његовој историјској претежности, па се о постмодерној говори као о хипермодернизму, коригованом модернизму.

Модернизам романтизам/симболизам форма сврха замисао хијерархија надмоћ/логос објект уметности/ завршено дело дистанца стварање/тоталитет синтеза присутност центрирано жанр/граничност семантичко парадигма хипотаксија метафора селекција дубина интерпретација/читање

Постмодернизам патафизика/дадаизам антиформа игра случај анархија исцрпљеност/тишина процес/перформанс/ догађај учествовање разарање/деконструкција антитеза одсутност расуто текст/интертекст реторичко синтагма паратаксија метонимија комбинација површина против интерпретације/ погрешна интерпретација означитељ учитавање антинаратив/мала историја идиолект жеља мутант полиморфан шизофренија разлика/траг Свети дух иронија индетерминисано иманентно

o

 Књижевност XX века обележавају два водећа правца: модернизам (прва половина) и постмодернизам (друга половина или последње деценије). Заједничко им је отклон од позитивизма и реализма у уметности, специфични односи према традицији и склоност према експерименту. Посматрај табелу с десне стране. Упореди како је чувени теоретичар Ихаб Хасан поставио ова два правца у бинарним опозицијама.

означено читање велики наратив/велика историја главни код симптом тип једнообразан параноја корен/узрок Бог отац метафизика детерминисано трансцендентно

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Истражи на интернету листе најчитанијих дела светске књижевности у XX веку (на пример листа француског часописа Монд и др.). Обрати пажњу посебно на препоруке које потичу од самих писаца. Издвој наслове који се најчешће помињу и међу њима подвуци оне које ускоро намераваш да прочиташ. Истражи који су писци добитници Нобелове награде за књижевност од њеног установљења до данас. Пронађи међу добитницима имена оних писаца који су заступљени у школском програму. Утврди из којих земаља потиче највише лауреата. Изложи укратко историјат Нобелове награде за књижевност.

76 / Савремена књижевност

Удружења књижевних преводилаца Србије

http://www.ukpsalts.org/index.php?option =com_k2&view=item&layout=item&id =11&Itemid=120&lang=srb

pr om

o

Истражи ко су представници магичног реализма (или: магијског реализма) у књижевности. Испитај који су латиноамерички писци 60-их година прошлог века освојили читаоце широм света, и којим делима. Посети сајт Удружења књижевних преводилаца Србије. Истражи податке о Удружењу и о наградама за књижевно превођење које оно додељује. Преузми неки од бројева Мостова, часописа за преводну књижевност, прелистај га и напиши кратак приказ његовог садржаја. Опробај се у превођењу: на интернету пронађи сајт посвећен неком од савремених светских писаца и преведи са оригинала (нпр. енглеског: Дејвид Фостер Волас; руског: Захар Прилепин; француског: Мишел Уелбек; шпанског: Марио Варгас Љоса; италијанског: Умберто Еко; немачког: Томас Бернхард и др.), по сопственом избору: белешку о писцу, одломак есеја или део његовог књижевноуметничког текста (поезије, прозе, драме). На основу свог познавања енглеског језика, наведи најчешће грешке које примећујеш у титловима филмова са тог говорног подручја. Образложи грешке које уочаваш.

СИНТЕЗА

СВЕТСКА КЊИЖЕВНОСТ

uk a

XX ВЕК

Ed

општа књижевност компаративна (упоредна) књижевност

ПРЕВОЂЕЊЕ

МОДЕРНИЗАМ

ПОСТМОДЕРНИЗАМ

Жан Мишел Баскијат, Глен, детаљ (1984)

Савремена светска књижевност / 77

Ихаб Хасан, „Приступ појму постмодернизма”, Поља, 297/298, стр. 455–457, 1983. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Мишко Шуваковић, Постмодерна (73 појма), Београд: Народна књига/ Алфа, 1995.

Михаил Булгаков Мајстор и Маргарита (одломак) Кључне речи: Мајстор и Маргарита, модеран роман, колаж микрожанрова, драма, реалност, фантастика, дијалошко читање.

pr om

o

 Пре него што приступиш одломку из романа Мајстор и Маргарита, прочитај део текста Миливоја Јовановића о овом делу: „Булгаковљево животно дело Мајстор и Маргарита (1928–1940, објављено 1966–1967) формулисано је као синтеза идеја Беле гарде о побољшању живота и искуства у посматрању контакта стваралачке личности и средине. Његова порука је коначна и општеважећа, па је с тим циљем у фабулу романа о совјетским двадесетим годинама уведена транскрипција легенде о Христу (Јешуи) и Пилату (Мајсторов роман, најпре замишљен као самостална новела), а лик кнеза Тмине (Воланда) позван да, напоредо с ликом Јешуе, објасни механизам деловања песничке правде у свим приликама живота и свим временима. Тај механизам се открива у оквирима технике романа тајни, који образлаже дослух Јешуе и Воланда и њихову заинтересованост за судбину Мајстора и Маргарите, доприносећи идеји разграничавања планова личности (насловних јунака) и планова свакодневице. Према Булгаковљевој слици, за личност ствараоца, Мајстора, нема шансе у злој и демонизованој свакодневици (од уредника Берлиоза до Анушке), по угледу на ситуацију Пушкина и других великих уметника прошлости; његова судбина је у рукама вечних начела добра и зла, Јешуе и Воланда, будући да је слово истине и правде ширио у сарадњи с демонским силама, па стога као човек налази уточиште у пределима вечитог мира, док његово дело остаје у свету, како би трајало у бесмртности и вечности. Међутим, путем Мајстора не иде само носилац љубави Маргарита (упоређена с Матејем Левијем из Јешуиног круга) већ и они у којима се, под утицајем Мајсторовог примера, пробудила личност (Иван Бездомни); на тај начин се остварује идеја о напредовању живота и надмашивању зле свакодневице, која важи за сва времена и чији су примери у прошлости покајници, као Пилат из Тиберијеве епохе, дозван у сећање средњовековља с бала код Сатане. Булгаковљев уметнички учинак доказује да су велики сатиричари увек и велики филозофи, који теже последњим закључцима и последњим истинама. У овом смислу Мајстор и Маргарита припада врхунским остварењима светске књижевности у традицији Дантеа, Гетеа, Пушкина, Гогоља и Достојевског.”

Ed

uk a

Михаил Афанасјевич Булгаков (1891–1940), руски приповедач, романописац и драмски писац, рођен у Кијеву, по професији лекар, последњих двадесетак година живео је у Москви, потпуно предан писању. Почео је са писањем хумористичких и сатиричних фељтона у листовима У освит и Сирена. У роману Бела гарда, са фабулом из грађанског рата, разматрао истрајност етичког кодекса личности у историји. У Белешкама младог лекара и сатирично-фантастичним причама из збирке Ђаволијада сликао је мирнодопску акцију у име културе и независност стваралачке личности. Булгаковљево ремек-дело, роман Мајстор и Маргарита, представља врхунац руске уметности романа XX века. Његова сложена фабула, организована у разним временским одсечцима што се доводе у везу и упоређују, прати приче о савременом писцу – Мајстору и страдањима Христа (Јешуе), указујући на перспективу уметничког дела („рукописи не горе”) и историјског развоја (утицај Мајстора на Ивана Бездомног). Борба за личност и њена стваралачка права карактеристична је и за пишчеве драме. Булгаковљев фантастични реализам, филозофија живота и уметности доживели су незапамћен ефекат у светским размерама и осетно утицали на развој совјетске књижевности. Дела: приче и приповетке – Записи младог лекара, Ђаволијада, Кобна јаја, Псеће срце; романи – Бела гарда, Живот господина Де Молијера, Позоришни роман (недовршен), Мајстор и Маргарита; драме – Дани Турбина, Зојкин стан, Бекство, Пурпурно острво, Адам и Ева, Блаженство, Иван Васиљевич, Братство лицемера, Последњи дани, Батум; сценарији – Ревизор, Мртве душе, драматизација – Мртве душе, Рат и мир.

... па лепо ко си?

– Део снаге сам која вазда жели да твори зло, а увек добро сазда. Гете, Фауст 78 / Савремена књижевност

ПРВИ ДЕО Поглавље 1 НИКАДА НЕ РАЗГОВАРАЈТЕ СА НЕПОЗНАТИМА

Ed

uk a

pr om

o

Једнога пролећа у смирај невиђено врелог дана, у Москви су се, крај Патријаршијског рибњака, појавила два грађанина. Један је био у сивом летњем оделу, омањи, тамнокос, ухрањен, ћелав, свој пристојан шешир држао је у руци као лепињу, а пажљиво избријано лице украшавале су му неприродно велике наочари с рожнатим оквиром. Други – плећат, риђ, куждрав младић са коцкастим качкетом забаченим на потиљак – био је у карираној кошуљи, изгужваним белим панталонама и црним патикама. Први је био главом Михаил Александрович Берлиоз, председник управе једног од највећих московских књижевних удружења, које се скраћено звало МАССОЛИТ, а и уредник књижевног месечника, док је његов млађи пратилац био песник Иван Николајевич Понирјов, који се потписивао псеудонимом Бездомни. Зашавши у сенку липа које су тек почеле да зелене, писци су најпре појурили ка шареном киоску са натписом: „Пиво и минералне воде”. Да, треба истаћи прву чудноватост те страшне мајске вечери. Не само крај киоска већ ни у читавој алеји, која се пружала упоредо са Малом Броном улицом, није било апсолутно никога. У то доба, када се чинило да се не може ни дисати, када се сунце, усијавши Москву, нахерило у сувој измаглици некамо иза Садовог прстена – нико није дошао под липе, нико није седео на клупама, алеја је била пуста.

– Дајте нам киселе воде – затражио је Берлиоз.

– Киселе воде нема – одговорила је жена у киоску и због нечега се увредила.

– Имате ли пива? – промукло је упитао Бездомни.

– Пиво ће стићи увече – рекла је жена.

– Па шта, онда, имате? – упитао је Берлиоз.

– Имамо сок од кајсија, само није расхлађен – рекла је жена.

– Па добро, дајте, дајте, дајте!... Сок од кајсија се заклобучао богатом жутом пеном, а у ваздуху је замирисало на берберницу. Утоливши жеђ, писци су одмах почели да штуцају, платили су и сели на клупу, лицем према рибњаку, а леђима према Броној улици. Тада се догодила друга чудноватост, која сe тицала само Берлиоза. Он је изненада престао да штуца, срце му је ударило и за тренутак некуда нестало, а онда се вратило, али са забијеном тупом иглом. Осим тога, Берлиоза је обузео неоснован, али тако јак страх да је зажелео да одмах побегне главом без обзира што даље од Патријаршијског рибњака. Берлиоз се жалосно осврнуо око себе, не схватајући шта га је то толико престрашило. Побледео је, обрисао чело марамицом и помислио: „Шта ли ми је? То ми се никада раније није дешавало... Срце ми није добро... Преморен сам. Можда би требало све да пошаљем до ђавола и да одем у Кисловодск...” Михаил Булгаков / 79

Ed

uk a

Прво издање романа Мајстор и Маргарита (1966)

pr om

o

Булгаковљев рукопис романа Мајстор и Маргарита (1938)

У том се тренутку спаран ваздух пред њим згуснуо, и претворио се тај ваздух у прозирног грађанина крајње чудноватог изгледа. На малој глави џокејски качкет, кариран. Тесан, ваздушаст сако... Грађанин, готово хват висок, али уских рамена, непојмљиво мршав, а лица, скрећем вам пажњу, подругљива. Живот није био навикао Берлиоза на необичне појаве. Побледевши још више, он исколачи очи и збуњено помисли: „То не може бити!...” Али, авај, то је ипак било, и издужени грађанин, који се провидео, клатио се пред њим лево-десно, не дотичући ногама земљу. Тада је Берлиоза обузео такав ужас да је затворио очи. А када их је поново отворио – видео је да се све завршило, опсена је нестала, карирани је ишчезао, а истовремено је и тупа игла испала из срца.

– Ух, до ђавола! – узвикнуо је уредник. – Знаш ли, Иване, да ме умало није кап ударила од врућине! Чак сам мало и халуцинирао – покушао је да се осмехне, али му се у очима још видео немир и руке су му дрхтале. Али се полако ипак смирио, почео је да се хлади марамицом и, рекавши колико је могао чило: „Па, дакле...” наставио разговор прекинут испијањем сока од кајсија. Говорило се, како се то касније сазнало, о Исусу Христу. Ствар је била у томе што је уредник поручио од песника за следећи број часописа велику антирелигиозну поему. Ту поему је Иван Николајевич написао, и то за веома кратко време, али, нажалост, уредника није њоме нимало задовољио. Бездомни је приказао главно лице своје поеме, то јест Исуса, у најцрњим бојама, па ипак је целу поему, по мишљењу уредника, требало написати изнова. И сада је уредник држао песнику нешто налик на предавање о Исусу, да би подвукао главну грешку песникову. Тешко је рећи шта је баш довело у неприлику Ивана Николајевича – да ли пластична снага његовог талента или потпуно непознавање проблема о коме је хтео да пише – тек, Исус му је испао баш као да је жива, мада не и привлачна личност. А Берлиоз је хтео да докаже песнику да није најважније какав је био Исус, рђав или добар, већ да Исус као личност никада уопште није ни постојао на свету, да су све приче о њему – просто измишљотине, најобичнији мит. Треба приметити да је уредник био човек начитан и да се вешто позивао, у својој речи, на старе историчаре, на пример на славног Филона из Александрије и сјајно образованог Јосифа Флавија, који никада, ни једном једином речју, нису споменули постојање Исусово. Показујући тако солидну ерудицију, Михаил Александрович је рекао између осталог песнику и то да пасус у петнаестој књизи, у глави четрдесет четвртој, чувених Тацитових „Анала”, где се говори о Исусовом погубљењу, није ништа друго до познији кривотворени додатак. Песник коме је све што је уредник говорио било потпуно ново, пажљиво је слушао Михаила Александровича, нетремице га посматрајући својим живим зеленим очима, и само би с времена на време штуцнуо, шапатом проклињући сок од кајсија.

– Нема ниједне источњачке религије – говорио је Берлиоз – у којој, као по правилу, безгрешна девица не доноси на свет бога. И хришћа-

Андреј Набоков, илустрација за роман Мајстор и Маргарита, детаљи (2006)

80 / Савремена књижевност

Андреј Набоков, илустрација за роман Мајстор и Маргарита (2006)

Ed

uk a

pr om

o

ни су, не измисливши ништа ново, исто тако створили свог Исуса, који у ствари није ни постојао. И треба истаћи... Високи тенор Берлиозов разлегао се у пустој алеји и, док је Михаил Александрович залазио у непроходна подручја, у која може да зађе само врло образован човек без бојазни да сломи врат – песник је све више сазнавао занимљивих и корисних ствари и о егапатском Озирису, милостивом богу и сину Неба и Земље, и о феничанском богу Тамузу и о Мардуку, па чак и о мање познатом страшном богу Вицлипуцлију, кога су у давна времена поштовали Ацтеки у Мексику. И управо у тренутку када је Михаил Александрович причао песнику о томе како су Ацтеки правили од теста фигуру Вицлипуцлија – у алеји се појавио први човек. После, када је, отворено говорећи, већ било касно, разне установе су поднеле своје извештаје са описом овог човека. Упоређивање ових извештаја мора да запрепасти. Тако се, на пример, у првом извештају говори да је овај човек био онижи, да је имао златне зубе и да је храмао на десну ногу. У другом извештају стоји да је човек био огроман, да је имао платинске крунице и да је храмао на леву ногу. Трећи извештај лаконски саопштава да човек није имао никакве особене знаке. Морамо признати да ниједан од ових извештаја не ваља. Пре свега: ни на једну ногу описани није храмао, и није био ни онижи ни огроман, већ је једноставно био – висок. Што се тиче зуба, са леве стране је имао платинске, а са десне – златне крунице. Био је у скупом сивом оделу, и страним ципелама боје одела. Сиви бере је накривио на уво, под мишком је носио штап са црном дршком у облику пудличине главе. На изглед је имао око четрдесет и нешто година. Уста су му била некако искривљена. Био је глатко избријан. Црномањаст. Десно му је око било црно, лево из неких разлога зелено. Обрве црне, али једна виша од друге. Једном речју – странац. Прошавши поред клупе на којој су седели уредник и песник, странац их је погледао испод ока, зауставио се и изненада сео на суседну клупу, удаљену једно два корака од пријатеља. „Немац...”, помислио је Берлиоз. „Енглез...” – помислио је Бездомни – „пази само, није му врућина у рукавицама!” А странац је бацио поглед на високе зграде које су у виду квадрата опкољавале рибњак, при чему је било јасно да ово место види први пут, и да га је оно заинтересовало. Поглед је зауставио на горњим спратовима, који су блештаво одражавали у стаклу изломљено сунце што је заувек напуштало Михаила Александровича, затим га је спустио ниже, где су стакла већ почела да тамне у предвечерју, покровитељски се нечему осмехнуо, зажмирио, руке ставио на дршку штапа, а браду ослонио на руке.

– Ти си, Иване – говорно је Берлиоз – веома добро и сатирично приказао, на пример, рођење Исуса, сина Божијег, али суштина је у томе што се пре Исуса родио читав низ синова божијих, као што је, рецимо, феничански Адонис, фригијски Атис, персијски Митра, укратко, ниједан од њих никада није ни био рођен и никада није ни постојао, па је тако и са Исусом, те је зато неопходно да ти, уместо Михаил Булгаков / 81

Ed

uk a

pr om

o

Виктор Ефименко, Никад не разговарајте са непознатима (1978–1992)

рођења и, рецимо, доласка мудраца, прикажеш бесмислене приче о том рођењу... А из твоје приче произлази да се он одиста и родио!... Овде је Бездомни покушао да прекине штуцавицу која га је мучила и зауставио је дисање, због тога је штуцнуо још јаче и теже, и у истом тренутку Берлиоз је престао да говори, јер је странац изненада устао и упутио се према писцима. Ови су га зачуђено погледали.

– Опростите, молим вас – проговорио је придошлица са страним акцентом, али не кварећи речи – што, иако се не познајемо, допуштам себи... али предмет вашег ученог разговора је толико занимљив да... Тада је учтиво скинуо бере, и пријатељима није преостало ништа друго до да устану и поклоне се. „Не, пре ће бити да је Француз...”, помислио је Берлиоз. „Пољак?...” – помисли Бездомни. Морамо додати да је песнику странац од првих речи био одвратан, a Берлиозу се готово допао, то јест, не да се допао, већ... како да кажемо... да га је заинтересовао, шта ли.

– Могу ли да седнем? – учтиво је упитао странац и пријатељи су се, хтели-не хтели, размакли, а странац се вешто сместио између њих и одмах заподео разговор.

– Ако сам добро чуо, ви сте изволели рећи да Исус није ни постојао? – упитао је странац, окрећући према Берлиозу своје лево, зелено око.

– Да, добро сте чули – учтиво је одговорио Берлиоз – управо сам то и говорио.

– Ах, што је то занимљиво! – узвикнуо је странац. „Шта он, до ђавола, хоће?” – помислио је Бездомни и намргодио се.

– А ви сте одобравали свом саговорнику? – упитао је незнанац, окренувши се надесно, према Бездомном.

– Стопроцентно! – потврдио је овај, пошто је волео да се изражава китњасто и фигуративно.

– Прекрасно! – узвикнуо је незвани саговорник и због нечега је, кришом се осврнувши и пригушивши свој дубок глас, рекао: – Извините што сам наметљив, али ми се учинило да ви, између свега осталог, не верујете у бога? – Очи су му се причиниле уплашене, и додао је: – Кунем вам се, никоме то нећу рећи!

– Да, ми не верујемо у бога – осмехнувши се мало страху страног туристе одговорио је Берлиоз – али о томе може да се говори сасвим слободно. Странац се завалио на наслон клупе и упитао, готово потцикнувши од радозналости: – Ви сте атеисти?

– Да, ми смо – атеисти – одговорио је осмехнувши се Берлиоз, а Бездомни је помислио, ражестивши се: „Шта се залепио, иноземни гусан!”

– Ох, какве ли дивоте! – узвикну чудновати странац и поче да врти главом, посматрајући час једног, час другог књижевника.

Виктор Ефименко, илустрације за роман Мајстор и Маргарита, детаљи (1978–1992)

82 / Савремена књижевност

Сцена из серије Мајстор и маргарита у режији Владимира Бортка (2005)

Ed

uk a

pr om

o

– У нашој земљи атеизму се нико не чуди – дипломатски учтиво рече Берлиоз – већина нашег становништва је свесно и већ поодавно престала да верује у бајке о богу. Тада странац учини нешто неочекивано: устао је и стегао запрепашћеном уреднику руку, изговоривши при томе следеће речи: – Допустите да вам се од свег срца захвалим!

– На чему му се то захваљујете? – почео је да трепће Бездомни.

– На веома значајном податку, који ми је, као путнику, веома занимљив – дигавши значајно прст, објасни инострани чудак. Важан податак је, по свему судећи, доиста оставио на путника снажан утисак, јер је преплашено бацио поглед на куће, као да се бојао да ће у сваком прозору угледати по једног атеисту. „Не, није он Енглез” – помислио је Берлиоз, а Бездомни је помислио: „Где ли се само извештио да тако говори руски, то мене занима!” – и поново се натуштио.

– Допустите ми да вас онда упитам – после узрујаног оклевања, проговорио је поново страни гост – шта ће онда бити са доказима божјег постојања, којих, као што је познато, има тачно пет?

– Авај – одговорио је сажаљиво Берлиоз. – Ниједан од тих доказа ништа не вреди, и човечанство их је одавно бацило у архив. Јер морате признати да у области разума не може постојати никакав доказ о постојању бога.

– Браво! – узвикну странац – Браво! У потпуности сте поновили мисао неспокојног старца Емануела о овом питању. Али ево незгоде: он је до краја оборио свих пет доказа, а онда је, као да се сам себи руга, створио сопствени шести доказ.

– Ни Кантов доказ – дискретно се осмехнувши, одвратио је образовани уредник – није убедљив. И није Шилер без разлога рекао да Кантова размишљања о овоме могу да задовоље само робове, а Штраус се једноставно том доказу смејао. Берлиоз је ово говорио, а у себи мислио: „Ко ли је овај, на крају крајева? И откуд тако добро говори руски?”

– Тог би Канта, па још за такве доказе, требало бацити у Соловке на једно три године! – изненада је извалио Иван Николајевич.

– Иване! – прошаптао је збуњено Берлиоз. Али предлог да се Кант стрпа у Соловке не само да није збунио странца већ би се пре могло рећи да га је одушевио.

– Тачно, тачно – узвикнуо је, а лево му је зелено око, окренуто Берлиозу, севнуло. – Тамо му и јесте место! Јер, рекох му тада, за доручком: „Ви сте то, професоре, извините, нешто неумесно смислили. То можда и јесте паметно, али је много неразумљиво. Смејаће вам се.” Берлиоз је исколачио очи. „За доручком... Канту?!... Шта ли он то меље?” – помислио је.

– Али – наставио је странац, не узбуђујући се због Берлиозовог запрепашћења и обраћајући се песнику – у Соловке га не можемо стрпати зато што он већ више од сто година борави у местима много Михаил Булгаков / 83

o

pr om

Ed

uk a

Елена Мартињук, фото-илустрације романа Мајстор и Маргарита (2006)

удаљенијим но што су Соловке, и оданде га никако не можемо извући, верујте ми то!

– Штета, одиста! – одговори инаџија-песник.

– Делим ваше мишљење потврдио је незнанац, севнувши оком, и наставио: – али мене узнемирава нешто друго: ако већ бога нема, онда се ваља упитати ко то управља животом људским и уопште читавим поретком на земљи?

– Човек сам управља! – похита љутито да одговори Бездомни на ово, мора се признати, не баш сасвим јасно питање.

– Извините – благо одговори незнанац – да би се управљало, треба ипак имати тачан план за известан, колико-толико пристојан период времена. Допустите ми да вас упитам како човек може да управља, ако је не само лишен могућности да направи неки план, макар и за тако смешно кратак рок од, рецимо, једно хиљаду година, већ не може зајамчити да ће дочекати и сутрашњи дан? И одиста – ту се незнанац окренуо Берлиозу – замислите да, на пример, почнетe да управљате, да одлучујете и о другима и о себи, и уопште, таман се унесете у посао, кад наједном добијете... хм, хм... сарком плућа... – Ту се странац слатко осмехнуо, као да му је мисао о саркому плућа причинила задовољство – да, сарком – жмиркајући као мачак, поновио је ову звучну реч – и ето, са вашим управљањем је готово! Ничија вас судбина, осим ваше сопствене, више не занима. Рођаци почињу да вас лажу, а ви, осећајући да нешто није у реду, јурите ученим лекарима, па шарлатанима, а можда и гатарама. И једно и друго, а и треће – потпуно је бесмислено, то и сами схватате. И све се то завршава трагично; онај који је до недавно сматрао да управља нечим, наједном се обрео непокретан у дрвеном ковчегу, и они око њега, схватајући да од њега више нема никакве вајде, спаљују га у пећи. А дешава се и горе: човек се управо спремио да крене у Кисловодск – ту је странац зажмиривши погледао Берлиоза – тричарија на први поглед, али ни то не може да учини, јер ће се из непознатих разлога изненада оклизнути и пасти под трамвај! Нећете ми ваљда рећи да је сам собом тако управљао? Није ли исправније помислити да је то с њим учинио неко други? – и ту се странац некако чудновато засмејао. Берлиоз је веома пажљиво слушао непријатну причу о саркому и трамвају, и некакве су га немирне мисли почеле да муче. „Није он странац! Није он” – мислио је – „неки врло чудан тип... али, допустите, ко ли је он?”

– Вама се, као што видим, пуши? – изненада се незнанац обратио Бездомном. Које цигарете пушите?

– Да их немате можда више врста? – мрачно је упитао песник, који више није имао ниједне цигарете у џепу.

– Које пушите? – поновио је незнанац.

– Па, „Нашу марку” – јетко одговори Бездомни. Незнанац је одмах извадио из џепа табакеру и понудио Бездомног: – „Наша марка”. И уредника и песника није зачудило толико што се у табакери налазила баш „Наша марка”, колико их је зачудила сама табакера. Била 84 / Савремена књижевност

комсомолка – омладинка, припадница Комсомола, друштвене организавије омладине у СССР-у.

Ed

uk a

pr om

o

је огромна, од жеженог злата, а на њеном поклопцу је, када се отворила, блеснуо плавом и беличастом ватром брилијантски троугао. Овде су писци помислили сасвим различите ствари: Берлиоз – „Не, ипак је странац!”, а Бездомни – „Ђаво нека га носи! А?” Песник и власник табакере су припалили, а непушач Берлиоз се захвалио. „Треба му овако одговорити” – одлучио је Берлиоз – „да, човек је смртан, то нико не спори. Али, ствар је у томе што...” Међутим, није успео да изговори ове речи, јер је проговорио странац: – Да, човек је смртан, али то је још најмање зло. Не ваља што је он понекад изненада смртан, у томе је виц! И што уопште није у стању да каже шта ће радити вечерас. „Глупаво постављање питања...” – помислио је Берлиоз и успротивио се: – Е, то је већ преувеличавање. Како ћу провести данашње вече, то знам мање-више тачно. Само се по себи разуме, уколико ми на Броној не падне некаква цигла на главу...

– Цигла тек онако – значајно га је прекинуо незнанац – никада и никоме не пада на главу. Нарочито вама, уверавам вас, она ни у ком случају не прети. Умрећете другачијом смрћу.

– Да можда не знате и каквом? – са сасвим природном иронијом упитао је Берлиоз, упуштајући се у прилично бесмислен разговор – хоћете ли ми рећи?

– Драге воље – одговорио је незнанац. Одмерио је Берлиоза погледом као да се спремао да му шије одело, промрмљао кроз зубе нешто као: „Један, два... Меркур у другој кући... Месец је изашао... Шест – несрећа... вече – седам...” – и гласно и раздрагано изјавио: – Одрубиће вам главу! Бездомни се страшно и срдито избечио на безобзирног незнанца, а Берлиоз је упитао, извештачено се осмехнувши: – А ко то? Непријатељи? Интервенционисти?

– Не – одговорио је саговорник. – Руска жена, комсомолка.

– Хм... промрмљао је Берлиоз, љутит због незнанчеве шале.

– Извините, али то је готово немогуће.

– Извините и ви мене – одговорио је странац – то је тачно. Да, хтео сам да вас питам шта ћете радити вечерас, ако то није тајна?

– Тајне никакве нема. Прво ћу отићи кући, у Садову, а после тога ћу у десет увече у МАССОЛИТ-у председавати некој седници.

– Не, то никако не може бити – одлучно је одговорио странац.

– А зашто?

– Зато – одговорио је странац и жмиркајући погледао у небо, по коме су, предосећајући вечерње освежење, бешумно кружиле црне птице – што је Анушка већ купила зејтин, и не само да га је купила већ га је и пролила. Тако да седнице неће бити. У том тренутку је под липама, сасвим разумљиво, завладала тишина.

– Опростите – после паузе је први проговорио Берлиоз, посматрајући странца који је говорио којешта – какве везе са овим има зејтин... и која је то Анушка? Михаил Булгаков / 85

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Позоришни роман Једном ме је пробудила мећава. Снеговит је био март и беснео је, иако му се приближавао крај. И поново, као онда пробудио сам се у сузама! Каква слабост, ах, каква слабост. И поново исти људи, и поново далеки град, и клавир и пуцњи и још неко рањен на снегу. Родили су се ти људи у сновима, изашли су из снова и на најчвршћи могући начин уселили се у моју кутију. Било је јасно да са њима не могу да се растанем. У прво време сам једноставно разговарао са њима, и ипак сам књигу свог романа морао да извучем из фиоке. Тада је увече почело да ми се причињава као да из беле странице вири нешто у боји. Загледавши се боље, затварајући очи, уверио сам се да је то слика. И чак више од тога, да та слика није једноповршинска, већ тродимензио-

pr om

o

– Ево какве везе са свим тим има зејтин – наједном је проговорио Бездомни, очигледно одлучивши да незваном саговорнику објави рат.

– Да нисте ви, грађанине, имали прилике да боравите у душевној болници?

– Иване... – тихо је узвикнуо Михаил Александрович. Али странац се уопште није увредио, и раздрагано се насмејао.

– Јесам, јесам, и то колико пута – узвикнуо је смејући се, али не скидајући ненасмејани поглед са песника – где све ја нисам био! Једино ми је жао што нисам нашао времена и замолио професора да ми објасни шта је то шизофренија. Тако да ћете то лично од њега сазнати, Иване Николајевичу!

– Одакле знате како се зовем?

– Али молим вас, Иване Николајевичу, ко вас да не познаје? – странац је извукао из џепа јучерашњи број „Литературне газете” и Иван Николајевич је угледао на првој страни своју слику, а под њом своје сопствене стихове. Али оно што га је још колико јуче радовало као доказ славе и популарности, овога пута га није обрадовало.

– Извините – рекао је и лице му се смрачило – бисте ли причекали који тренутак? Хтео бих другу да кажем неколико речи.

– О, са задовољством! – узвикнуо је незнанац. – Овде под липама је тако дивно, а ја се, узгред буди речено, никуда и не журим.

– Знаш шта, Мишо – почео је да шапуће песник, одвукавши Берлиоза у страну – није он никакав страни туриста, већ шпијун. То је руски емигрант који је успео да се увуче овамо. Затражи му исправе, иначе ће побећи.

– Мислиш? – узнемирено је упитао Берлиоз, а у себи је помислио: „У праву је!”

– Веруј ми – шиштао му је у уво песник – он се прави да је глуп, како би од нас извукао нешто. Видиш и сам како говори руски – песник је говорио и сумњичаво погледао према клупи, да незнанац не умакне – хајде да га ухватимо, иначе ће побећи... И песник је повукао Берлиоза за руку према клупи. Незнанац није седео, већ је стајао крај ње, држећи у рукама некакву књижицу у тамносивом повезу, дебео коверат од финог папира и визиткарту.

– Извините што сам, занет жустрим разговором, заборавио да вам се представим. Ево моје визиткарте, пасоша и позива да допутујем у Москву консултације ради – озбиљно је рекао незнанац, посматрајући оба писца својим продорним погледом. Ови су се збунили. „Ђаво, све је чуо...” – помислио је Берлиоз и учтивим покретом руке показао да су исправе непотребне. И док их је странац гурао у руке уреднику, песнику је пошло за руком да прочита на визиткарти реч „професор” одштампану страним словима, као и почетно слово презимена удвојено „V”.

– Драго ми је – у међувремену је промрмљао збуњено уредник и странац је вратио исправе у џеп. Тако су односи били поново успостављени, и сва тројица су поново села на клупу.

Ed

uk a

нална. Као да је то нека кутија, и у њој се кроз редове види: гори светло и крећу се те исте фигуре, које су описане у роману. Ах каква је то дивна игра... Током времена кутија је у књизи почела да звучи, јасно сам чуо звуке клавира. Истина, кад бих некоме рекао за то, мени би, према свему, посаветовали да се обратим лекару. Свирају на клавиру код мене на столу, ту се одиграва тиха звоњава типки. Када се кућа смири, кад доле, испод мене, ни на чему не свирају, ја чујем како се кроз мећаву пробија тужна и злослутна мелодија хармоника, а како се хармоници придружују љутити и тужни гласови и урлају, урлају. Зашто се смрачује собица, зашто на страницама наступа зимска ноћ над Дњепром, зашто се појављују коњске њушке, а над њима лица људи у пахуљама. И видим још оштре сабље и чујем звук који трза душу... И једне ноћи сам решио да ту чудну слику опишем. Да, то је, испоставило се, дивна игра! Три ноћи сам се мењао, играјући се са првом сликом, и крајем те ноћи схватио да пишем позоришни комад.

Мачак Бехемот из романа Мајстор и Маргарита, поштанска марка поводом стогодишњице рођења Михаила Булгакова (1991)

86 / Савремена књижевност

Ed

uk a

pr om

o

– Позвани сте овамо као саветник, професоре? – упитао је Берлиоз.

– Да, као саветник.

– Ви сте Немац? – упитао је Бездомни.

– Ја?...– поновио је питање професор и наједном се замислио. – Да, по свој прилици сам Немац – рекао је.

– Одлично говорите руски – приметио је Бездомни.

– О, ја сам уопште полиглота, и говорим велики број језика – одговорио је професор.

– А шта вам је струка? – упитао је Берлиоз.

– Стручњак сам за црну магију. „Ето ти га сад...” – синуло је у глави Михаила Александровича.

– А вас су... као стручњака за та питања позвали к нама? – упитао је овај замуцкујући.

– Да, управо тако – потврдио је професор и објаснио: – Овде су у државној библиотеци пронађени оригинални рукописи црнога мага Жербера из Орилака, из десетог столећа. Очекује се од мене да их прегледам. Ја сам једини стручњак на свету.

– Аа! Ви сте историчар? – са олакшањем и поштовањем упитао је Берлиоз.

– Да, ја сам историчар – потврдио је научник и изнебуха додао: – Вечерас ће се код Патријаршијског рибњака догодити занимљива историја! И уредник и песник су се поново врло зачудили, а професор их је прстом позвао к себи и, када су му се приклонили, прошаптао: – Имајте на уму да је Исус постојао.

– Видите ли, професоре – усиљено се осмехнувши, одговорио је Берлиоз – ми поштујемо ваше велико знање, али што се тога тиче, придржавамо се другог гледишта.

– Никаква гледишта ту нису ни потребна – одговорио је чудновати професор – једноставно је постојао, и ништа више.

– Али, потребан је некакав доказ... – почео је Берлиоз.

– Никакви докази нису потребни – одговорио је професор и почео да говори тихо, и притом се његов акценат из неких разлога изгубио: – Све је једноставно: у белом плашту с поставом боје крви, шепавим коњаничким кораком, у рано јутро дана четрнаестог пролећног месеца нисана...

Елена Мартињук, фото-илустрације романа Мајстор и Маргарита, детаљи (2006)

Превела Злата Коцић

РАЗГОВОР О РОМАНУ Какве су твоје реакције на прочитано прво поглавље романа Мајстор и Маргарита? Опиши свој читалачки доживљај. Шта те је изненадило, а шта зачудило? Пронађи делове текста који на сатиричан начин приказују живот у Москви. Пронађи гротескне сцене у одломку из романа. Објасни ко је по твом мишљењу Воланд. Шта је необично у његовом изгледу и понашању? На ког те књижевног јунака подсећа? Аргументуј своју тврдњу. Михаил Булгаков / 87

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ  Роман Мајстор и Маргарита представља дијалог Булгакова са великим књижевним претходницима и савременицима. Усмерава на дијалошко читање (без ког дело остаје нечитљиво), захтева контекстуализацију и интертекстуални приступ (Јеванђеље по Матеју, Данте Божанствена комедија, Гете Фауст, Достојевски Злочин и казна, Шекспир Хамлет и Сервантес Дон Кихот) преко мотива нечастивог, архетипа кривице и идеје духовног препорода човечанства. Поделите се у групе за истраживање и изаберите задатке. Испитај однос Дантеа и Булгакова према Библији, уочи поступак реинтерпретације традиционалне типологије, који изнова, пародирајући, гради и руши подлогу. Уочи пародирана места и поступке ремитизације. Мајстор и Маргарита је, као и Божанствена комедија, замишљен као дело прочишћења и искупљења од грехова човечанства. Улогу искупитеља игра уметник Мајстор, који је фигура Јешуе, односно Дантеа. Докажи ову аналитичку тезу радом на тексту. Покажи да Булгакова надахњује и композиција Божанствене комедије (32 поглавља романа и епилог симболизују Христов земаљски узраст у доба Голготе). Истражи поступке кажњавања јунака у Булгаковљевом роману по аналогији са Дантеовим Паклом. Истражи простор догађања Мајстора и Маргарите и уочи аналогије са круговима пакла у који Данте смешта своје сународнике. Аргументуј аналитичку тезу текстом да достављачи и шпијуни у Мајстору и Маргарити подсећају на издајнике смештене у средиште пакла, на који нас асоцира постреволуционарна Москва. Покажи да Булгаков, попут Дантеа, кажњава грешника оруђем греха.

Друга група: дијалог Мајстора и Маргарите са Јеванђељем по Матеју. Булгаков је веровао да је сваки Рус мистик, те да је атеизам лишио његов народ суштине. Сматрао је својом дужношћу да поново пробуди религиозно осећање у руској свести. Отуда је велики изазов бавити се библијским подтекстом Мајстора и Маргарите, у чијем је темељу Јеванђеље по Матеју. Потрудите се да пратитe сложене стваралачке поступке у роману, усмерене на деконструкцију и преобликовање изворног текста (инверзија јеванђелских мотива, те апокрифно дописивање Новог завета). Булгаковљев претходник и учитељ у таквим наративним поступцима био је Гете, који у Фаусту слободно дописује: Књигу о Јову и сегменте јеванђеља, превасходно Свадбу у

Кани*, интерпретирајући их на особен начин. Упореди однос Гетеа и Булгакова према библијском подтексту и на примерима из текста уочи аналогне поступке. Бављење апокрифном књижевношћу и неканонизованим библијским књигама сложен је задатак који у свакодневној читалачкој пракси остаје по страни а без чега нема комплексног приступа интерпретираном тексту. Стога је један од задатака за ову групу истраживање апокрифа у контексту старе књижевности. Проучи Јеванђеље по Јуди и покажи радом на тексту Булгаковљевог романа да га је велики руски писац осмислио на апокрифни начин утемељивши Књигу о Пилату на веровању да је јеванђелиста Матеј био једини сапутник Исуса Христа и усмеривши је према

Ed

uk a

pr om

o

Прва група: Булгаковљев дијалог са Дантеовом Божанственом комедијом, коју је аутор читао у време писања Мајстора и Маргарите, па се може приметити њен утицај на мотивску и композициону структуру романа. Истражи утицај Четвртог певања Пакла на роман Михаила Булгакова. Укажи на значај поетско-филозофског контакта са Дантеом као и тематизовања односа учитеља и ученика, Вергилија и Дантеа, који реинтерпретирају многи писци кроз историју књижевности. Испитај аналогије између ликова: Беатриче и Маргарите и Мајстора и Дантеа преко идеје прочишћења љубављу која надахњује аутентично стваралаштво. Обрати пажњу на поступке инверзије мотива у односу на подтекст (Маргарита уместо на седмо небо иде у пакао). Проучи одјек епизоде из Пакла о љубавницима Франческу и Паоли у Мајсторовој љубавној причи. Уочи аналогију између сна у Мајстору и Маргарити и Дантеовог имагинарног путовања кроз чистилиште и пакао у функцији прочишћења и откровења личности које стоји изнад историје и приближава вечност.

* Реч је о чудима која чини Мефистофелес у Ауербаховом подруму.

88 / Савремена књижевност

Уочи сличност између неких Воландових речи и Христових проповеди. Чиме је овај наративни поступак мотивисан? Булгаков користи сижејне сегменте јеванђеља и формуле Исусових проповеди, парабола и чуда. Аргументуј дату тезу истраживањем текста. Девиза романа је јеванђелска: свако добија према својој вери; отуда сатирично приказани мистични нестанци јунака безверника и апсурдни судски процеси. Илуструј овај аналитички налаз. Истражи топониме у роману као што су камена тераса, Врапчија брда и доведи их у етимолошку везу с јеванђелским топонимима. Пронађи неке идеје романа за које се може рећи да су библијске.

Трећа група: дијалог Мајстора и Маргарите са Гетеовим Фаустом. Истражи цитатну везу два дела и функција мота из Гетеове трагедије у Булгаковљевом роману. Испитај интертекстуалну везу између Мефиста и Воланда преко мотива чудотворења. Аналитички фокус треба ставити на чуда у Ауербаховом подруму и указати на јеванђелски подтекст. Испитај мотив

зла у човеку и човечанству и искушења људске радозналости. Истражи проблем слободе у компарираним делима. Упореди ликове Фауста и Мајстора, уочи сличности и разлике. Повежи ликове Грету и Маргариту као фигуре творачке инспирације, позабави се феноменом песничког надахнућа и перспективом дела које настаје.

Четврта група: дијалошко читање Мајстора и Маргарите и Злочина и казне. Истражи лик Свидригајлова као прототипа Воланда преко алузије на мото романа Мајстор и Маргарита који изговара Гетеов јунак Мефисто. Пронађи делове текста који упућују на сличност Мефиста, Свидригајлова и Воланда. Испитај у том контексту и проблем Раскољниковљеве опседнутости идејом натчовека. Обрати пажњу на време када се појављују јунаци у интертекстуално повезаним делима као и на време њиховог изласка из приче. Истражи и поткрепи текстом загонетност Мефиста, Воланда и Свидригајлова. Испитај однос Свидригајлова и Раскољникова у контексту односа Мефиста и Фауста. Истражи аналогије између сцена појављивања Свидригајлова у соби Раскољникова и Воландове појаве пред Лиходејевом. Потврди тезу Миливоја Јовановића да се писац у раду на лику Воланда служио: а) епизодом сусрета Свидригајлова и Дуње; б) сценом његовог опроштаја од Соње; в) разговором

с Раскољниковом. Пронађи аналогије између ликова Раскољникова и Мајстора. Истражи у Мајстору и Маргарити опис Мајстора аналоган опису Раскољникова који привлачи пажњу Свидригајлова. „Кад излазите из куће – још држите главу право. После двадесетак корака је обарате, а руке стављате на леђа. Гледате и, очигледно, ни испред себе ни са стране више ништа не видите. Најзад, почињете да мичете уснама и разговарате са собом, при чему понекад ослобађате руке и декламујете, све док се најпосле задуго не зауставите насред пута”. Пронађи аналогије у опису Петербурга и Јерусалима. Докажи да је Булгаков у роману као модел за обликовање Воланда имао Гетеовог јунака Мефиста. Пронађи интертекстуалне аналогије које Фауста смештају у подтекст Злочина и казне и Мајстора и Маргарите. Покажи да је Булгаков реинтерпретирао роман Достојевског представљајући Свидригајлова као доброг Сатану и тако га приближио фигури Воланда.

Пета група: проблем лудила у Булгаковљевом роману који га повезује са Шекспировим Хамлетом и Сервантесовим Дон Кихотом. Истражи узроке лудила јунака и прати манифестације њиховог необичног понашања

као и последице тог понашања. Проблем треба истражити у психолошком, филозофском и социолошком контексту и пропитати однос окружења према различитима, у које спадају и уметници.

Ed

uk a

pr om

o

неканонизованом Јеванђељу по Јуди. Матејево јеванђеље је објективизовано, утемељено на конкретном историјском тренутку као што је сукоб Јевреја и хришћана. Како се тај сукоб рефлектује у Булгаковљевом роману? Како се наратор Мајстора и Маргарите може повезати са јеванђелистом? Који јеванђелски тип представља Пилат у Мајстору и Маргарити? Уочи везе Пилата, Булгаковљевог јунака, са Понтијем Пилатом у Јеванђељу по Матеју. Покажи радом на тексту да Булгаков користи творачке поступке јеванђелиста као што су: лајтмотивска понављања, алегоријско означавање и преосмишљавање одређених сегмената текста.

Михаил Булгаков / 89

Шеста група: сложена структура Мајстора и Маргарите, колажни роман. Жанровско истраживање микроструктуре Булгаковљевог дела треба да буде у знаку откривања мноштва жанрова, пре свега библијских: јеванђеље, парабола, апокриф, апокалиптички списи, али и анегдота, пародија, хумористичка и сатирична прича. Истраживање треба да покаже фузију жанрова у модерном роману и контрапункт миметичких и немиметичких поступака у интерпретираном делу. Аналитички фокус је на наративним поступцима који обједињују епски

И З

и драмски књижевни род у форму романа. Укажи на то да су морфолошка разнородност и жанровска многоликост знак дезинтеграције стварности коју Булгаков описује. Испитај и драмску структуру текста: дијалога, комедиографских, трагичних и трагикомичних сцена ове универзалне структуре, њиховом функцијом која пружа различите могућности драматизације. Преко жанровског приступа, укажи на могућности повезивања Мајстора и Маргарите са делима аналогне романескне структуре.

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

o

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

Монтажа (фр. montage – састављање) – Састављање делова у целину; избор, одређивање редоследа и састављање на јединственој траци сцена које су снимљене за одређени филм. У књижевности, састављање наизглед разнородних мисли и исказа који својим међусобним односима уметнички делују и служе одређеној уметничкој сврси. Такву функцију имају нпр. цитати Дантеових, Бодлерових, Шекспирових стихова у призорима који приказују савремени лондонски живот у Елиотовој Пустој земљи [...] Истакнут значај м. добија у техници унутрашњег монолога, чије уметничко дејство и произилази из начина на који се преплићу разнородне асоцијације, ситуације, доживљаји и догађаји, те отуд се под м. обично подразумева брз редослед разноврсних сцена које се филмски контрастирају, нарушавају хронологију и стварају неку своју посебну, драматичну уметничку логику. За модерни роман карактеристичан је поступак симултанизма, монтаже стилски различитих и привидно неповезаних делова, као и испреплетаност различитих типова приповедача или стилова (узвишено-поетични са сатиричким, старозаветна легенда и фантастика у саодносу са савременом стварношћу у роману М. Булгакова Мајстор и Маргарита).

Ed

Михаил Булгаков, 1937.

uk a

pr om

Колаж (фр. collage – лепљење) – Техника у литератури која одговара истоименом типу слика са налепницама, значи са унапред фабрикованим материјалом; опремање текста казивањима и цитатима узетим од других аутора и унапред припремљеним обртима, такође и на страним језицима, како би се на овај начин из теме извукли шири хоризонти; комбинација репродукованих језичких текстова, нарочито код Џојса, Елиота и Паунда; код Малармеа, Аполинера, Жида и Битора; код Арпа, Швитерса и Јандла. У књижевности, као и у ликовној уметности, колаж може да има чисто формална, надреална или семантичка обележја [...].

(Зоран Константиновић у: Речник књижевних термина, прилагођено) 90 / Савремена књижевност

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Миливоје Јовановић, Утопија Михајла Булгакова (одломак)

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Пишчев лик Високог раста, мало погрбљен, плаве, помало коврџаве косе и светлоплавих, бистрих очију (породична црта), које су виделе, како се каже, човека скроз-наскроз. Имао је дугачке руке пијанисте, и добро је свирао на клавиру. Цела породица је била музикална и сви су волели да певају. Покрети су му били нервозни, деловао је мало незграпно, понекад је, будући стидљив са људима, говорио оштро. Понашао се веома једноставно, али је био духовит и саркастичан, па су се многи прибојавали његовог језика. Волео је да збија шалу с пријатељима и блиским људима. Позориште га је одувек привлачило, и био је организатор породичних представа.

Ed

uk a

pr om

o

У композиционом погледу Мајстор и Маргарита јесте роман у роману, који чине тридесет и два поглавља и епилог. Четири поглавља односе се на Мајсторов роман, који се завршава изван њихових оквира (у последњој глави „Опроштај и вечно боравиште”), унутрашњи роман није изложен у континуитету, а његов текст у другом, шеснаестом, двадесет петом и двадесет шестом поглављу казују наизменично Воланд, Иван Бездомни (у сну) и Маргарита, при чему прво излагање прате загонетне околности, будући да је у улози аутора-сведока Воланд. Необичан је и положај главних јунака у оквирном Булгаковљевом роману: Мајстор се појављује тек у тринаестом поглављу (да би ретроспективно изнео читав свој претходни живот и ситуацију у којој је постао писац, претрпео пораз у књижевним круговима и доспео у лудницу), а Маргарита још касније – у деветнаестом поглављу, којим започиње друга књига романа; поред тога, ова два поглавља су у посебној вези тако што Мајсторова „исповест” Бездомном слика пасивног јунака у сусрету с Маргаритом, док почев од деветнаестог поглавља читалац присуствује фабули активне јунакиње, која пристаје и на сардању са Сатаном да би спасла свог драгана. У другој књизи Мајстора и Маргарите своде се линије Воландове акције у московској свакодневици и Маргаритиног настојања да Мајстора врати себи, животу и уметности; овај биланс је различито оријентисан, јер представници свакодневице завршавају у њеним границама (после Воландовог одласка њихово рационалистичко разумевање стварности само привремено доживљава кризу, што служи као извор низа гротескних сцена), док насловним јунацима предстоји пут трансценденције, који се састоји из две фазе – боравка у лимбу (Мајстор није заслужио светлост) и изласка из лимба за Пилатом, према сфери Јешуе (у Пониревљевим визијама). Епилог стога, такође, има два дела – у једном је реч о свакодневичким јунацима, у другом о онима који су дошли у везу са апсолутним (Николај Иванович Бездомни–Понирев), што је и прилика да се коначно формулише процес Мајсторовог искупљења и заслуживања светлости. Најзад, константно је обележен и стил приповедања у поглављима о јунацима свакодневице Мајстору и Маргарити (у првом случају он се остварује са комичним и гротескним учинком, док је у другом случају класично узвишен); ова карактеристика стила „Булгаковљевог романа”, међутим, не важи за „Мајсторов роман”, чији је стил од почетка до краја класичан, што води закључку о парадигматичној функцији Мајсторове уметности и о њеном инсистирању на аутентичној верзији „митског” догађаја. Роман Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита (Могућности тумачења у контексту) Роман Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита, упркос значају за развој модерне књижевности, није заживео међу широм читалачком Михаил Булгаков / 91

Булгаков и руски писци Од руских писаца Булгаков је највише волео Гогоља и тврдио да, без обзира на његову славу, Гогоља у Русији не схватају потпуно. Гогољ је највише успео да се удуби у суштину и начин живота руског народа, оваплотио је у књижевности типично руску

Ed

uk a

Булгаков је целог живота осећао разорну мржњу према малограђанштини и лажи. Цео живот овог немирног и блиставог писца представљао је непоштедну борбу за чисте људске идеале, зато јер човек мора да буде разуман и племенит. У тој борби Булгаков је у својим рукама имао страшно оружје – сарказам, гнев, иронију, отровну и прецизну реч. Он није штедео своје оружје. Оно код Булгакова никада није било тупо. Булгаков је био пун шала, измишљотина, мистификација. Све је то настајало слободно, лако, свакојаким поводом. У томе су се огледали невероватна штедрост, снага уобразиље, таленат импровизатора. Слушајући Булгакова, постајало нам је јасно да су његова фантастична машта, његова слободна интерпретација стварности – у ствари само манифестације те исте животне снаге, те исте реалности.

o

Константин Паустовски, Булгаков и позориште

публиком због отежане рецепције. Заговорници аутентичног стваралаштва биће с разлогом незадовољни овом констатацијом будући да је реч о писцу чија се проза везује за класике светске књижевности као што су: Данте, Сервантес, Гете, Гогољ и Достојевски.* Булгаковљево крунско дело је споро путовало у свет јер је оспоравано и проглашавано непријатељском књигом коју треба забранити. Писано је и мењано до последњих дана пишчевог живота (сачувано је чак осам верзија романа) и чекало је тридесетак година да буде објављено без цензуре.** Још траје процес одгонетања овог тајнописа чији је подтекст загонетан. Аутентични рукописи не горе, једна је од идеја романа бременитог значењима, чију је верзију насловљену Консултант с копитом спалио његов незадовољни писац узимајући улогу Мајстора који се брани од хајке. Мајстор и Маргарита је колажни роман у коме на нивоу микроструктуре можемо открити мноштво жанрова: јеванђеље, параболу, апокриф, апокалиптичке списе, али и анегдоту, пародију, хумористичку и сатиричну причу. Још је изазовније опажање драмских сегмената дела: комедиографских, трагичних и трагикомичних сцена ове универзалне структуре која пружа различите могућности драматизације. Павић тај феномен у Хазарском речнику формулише на следећи начин: Тако ће сваки читалац склопити своју књигу у целину... и од овог речника добити као од огледала онолико, колико у њега буде уложио (Павић 1994, 33). Говоримо о модерном роману и на плану форме, грађеном на начелу паралелних фабула, који на луцидан начин сједињује тридесете године наше ере и тридесете године двадесетог века. Тумачи су га одређивали истовремено и као поему о Христу, о његовој препородитељској мисији, и као пародију совјетске постреволуционарне стварности. Мајстор и Маргарита је прича о борби добра и зла у човеку и човечанству, о изазовима власти и усуду властољубља, о ослобађању људске личности кроз стваралаштво које води у вечност. [...] „Јеванђеље по Булгакову”, како можемо назвати Мајстора и Маргариту, сугерише да је сваки стваралац изнад историје, отуда је ирационални слој дела претежнији а фигуре Јешуе и Мајстора смештене су у стваралачку вечност. [...] Гогољевска је духовна убогост московских житеља, као и идеја религиозне обнове човечанства. Чичиковштина као искушење богатством постала је епидемија, и убила душевност у људима. Проблем којим се бави Булгаков јесте и однос ученика и учитеља, Јешуе и Матеја, Јешуе и Пилата, Мајстора и Бездомног – декорисан је на сатиричан начин демонијадом: прогонима, утамничењима и мистичним нестанцима те због тога политички живот у Русији подсећа на Воландову циркуску представу. У таквом окружењу уметницима су обукли лудачке кошуље (у фигури Мајстора присутни су неки елементи из Гогољеве и Булгаковљеве биографије) а њихова дела прогласили окуженим, због чега су их сами творци спаљивали.

pr om

фантастику, а истовремено и руску духовност. Као и сви Булгакови, Михаил је веровао да је сваки Рус по природи мистичар, и борба против религије, по његовом мишљењу, лишавала је руски народ његове сржи, стога је желео и сматрао својим дужношћу да пробуди религиозно осећање у руској свести.

(Из књиге Сећања на Михајла Булгакова, приредили Миливоје Јовановић и Милан Чолић)

(Из књиге Нове наставне методологије Оливере Радуловић) * Миливоје Јовановић у књизи Михаил Булгаков заговара дијалошко читање Мајстора и Маргарите. ** Роман је пишчев духовни тестамент.

92 / Савремена књижевност

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

https://youtu.be/Er_vUMoqNEw

СИНТЕЗА

pr om

o

Изабери одломак из романа Мајстор и Маргарита и драматизуј га. Подели улоге и изведи једну сцену са својим друговима пред разредом. Илуструј једну сцену из романа, направи плакат за филм, или стриповски обради једну приповедну целину која ти се чини најузбудљивијом. Истражи тему: Булгаков и позориште и проучи позоришну рецепцију Мајстора и Маргарите. Напиши есеј на тему: Рукописи великих писаца не горе. Погледај југословенско-италијанску филмску адаптацију Мајстора и Маргарите (итал. Il maestro e Margherita) из 1972. године. Филм је режирао Александар Петровић, који је са Барбаром Алберти адаптирао сценарио по истоименом роману Михаила Булгакова. Упореди роман са филмском адаптацијом и напиши филмску критику.

Погледај филм Мајстор и Маргарита Александра Саше Петровића (1972).

Михаил Афанасјевич Булгаков

Мајстор и Маргарита (1928–1940, објављен 1966–1967)

Ed

uk a

Модеран колажни роман са елементима драме: на нивоу микроструктуре уочава се мноштво жанрова – јеванђеље, парабола, апокриф, апокалиптички списи, али и анегдота, пародија, хумористичка и сатирична прича.

(1891–1940)

Дела: приче и приповетке – Записи младог лекара, Ђаволијада, Кобна јаја, Псеће срце; романи – Бела гарда, Живот господина Де Молијера, Позоришни роман (недовршен), Мајстор и Маргарита; драме — Дани Турбина, Зојкин стан, Бекство, Пурпурно острво, Адам и Ева, Блаженство, Иван Васиљевич, Братство лицемера, Последњи дани, Батум; сценарији ‒ Ревизор, Мртве душе, драматизација – Мртве душе, Рат и мир.

 поступак симултанизма, монтаже стилски различитих и привидно неповезаних делова;  испреплетаност различитих типова приповедача или стилова (узвишено-поетични са сатиричким, старозаветна легенда и фантастика у саодносу са савременом стварношћу);  прати приче о савременом писцу — Мајстору и страдањима Христа (Јешуе);  указује на перспективу уметничког дела и историјског развоја.

Михаил Булгаков / 93

Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита, превела Злата Коцић, Београд: Нолит, 1996.

Milivoje Jovanović, Utopija Mihaila Bulgakova, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1975. Рађање модерне књижевности. Роман, Београд: Нолит, 1975. Руска књижевност 2, приредила Мила Стојнић, Сарајево: Свјетлост, Београд: Нолит, 1978. Сећања на Михајла Булгакова, приредили Миливоје Јовановић и Милан Чолић, Београд, 1985.

Milivoje Jovanović, Mihail Bulgakov: druga knjiga, Beograd: Novo delo, 1989. Богдан Косановић, Тајне живота и стваралаштва: поводи, прикази, прилози, Сремски Карловци: Кровови, 1999. Оливера Радуловић, „Роман Михаила Булгакова Мајстор и Маргарита” (Могућности тумачења у контексту), Нове наставне методологије, Нови Сад: Орфеус, 2011.

Албер Ками Странац (одломци) Кључне речи: Странац, егзистенцијализам, филозофија апсурда, модеран роман, унутрашњи монолог, Мит о Сизифу.

pr om

o

 Роман Странац Албера Камија појавио се као странац у француској књижевности, особен по суздржаној једноставности, и са доминантним осећањем изгубљености његовог протагонисте у властитој егзистенцији. Дело је посебно по осећању апсурда, које је плод судара јунака и света у којем живи, а главни јунак Мерсо, сродан је Јозефу К. – по сличном доживљају света, по стању унутарње напетости, нелагоде, по атмосфери тескобе. Фабула романа испричана је у првом лицу, поступком унутрашњег монолога, који нас уводи у живот ексцентричног јунака – живи по инерцији, из навике, не анализирајући властити живот, не постављајући питања, не чудећи се непредвидљивим догађајима који га чине случајним убицом. Мерсо, просечан службеник, који се ни по чему није разликовао од своје околине, био је крајње искрен и отворен, никога није обмањивао, није желео, како записује Солар, спровести уобичајену рационализацију којом по навици прикривамо хаотичну бесмислицу свакодневних збивања како бисмо себе оправдали. Неспоразум јунака са светом кулминира у смртној пресуди која му се изриче, не због чина убиства, него због неприхватања конвенционалног понашања. Роман је замишљен као неутрални запис јунака пре извршења смртне казне над њим, без икаквих самотумачења, због чега нам делује хладно, а околина га не може разумети. Дело које, на први поглед, не доживљавамо као аналитично, нуди посредовану објективну анализу страдања главног јунака, у другом делу романа, у којем се препознају хуманистичке идеје, анализирају узроци кривице и истиче неправедност смртне пресуде.

Ed

uk a

Албер Ками (1913–1960), француски филозоф и писац, ангажовани интелектуалац, рођен је у Алжиру од оца Француза и мајке Шпанкиње. У читавом свом делу изграђивао је визију медитеранске равнотеже између природе и историје, појединца и колектива. Учествовао је у Покрету отпора за време рата, а погинуо у аутомобилској несрећи. Обједињује у свом делу тековине европског духовног наслеђа и искуство модерног света. Развијао је идеју о апсурду постојања (симболика мита о Сизифу) и идеју побуне (мит о Прометеју). Почео је књижевну каријеру лирски интонираним есејима о човековом месту у свету. Развојне линије Камијевог књижевног дела обухватају питање људске судбине у свету и питање смисла човекове акције у историји. Из уверења о људској ограничености и немоћи да прекорачи оквире историјске и људске ситуације, формирао је представу о антиномији бића и утврђених вредности. Човек је у спрегу опречних сила које не може превазићи. Те силе су предзнак егзистенцијалног заточења у свету апсурда. На том уверењу он гради хуманистичку тежњу човека да постојање потврди као резултат свесног и одговорног избора. Главна дела: филозофски огледи — Побуњени човек, Мит о Сизифу; књиге есеја — Лето, Писмо немачком пријатељу; романи — Странац и Куга; приповетке — Пад и Изгнанство и краљевство; драме — Калигула, Праведници, Неспоразум, Опсадно стање. Нобелову награду за књижевност добио је 1957. године.

ПРВИ ДЕО I

Мајка ми је данас умрла. А можда и јуче, не знам. Примио сам телеграм из дома стараца: „Мајка умрла. Сахрана сутра. С особитим поштовањем.” Међутим, то ништа не значи. Можда је то било и јуче. Дом стараца налази се у Маренгу, осамдесет километара од Алжира. Поћи ћу аутобусом у два сата и стићи у току поподнева. Тако ћу моћи да чувам покојницу, а вратићу се сутрадан увече. Замолио сам газду да ми да два дана одсуства, што ми у оваквом случају није могао одбити. Па ипак, он није био задовољан, иако сам му рекао: „Није моја кривица.” Ништа ми није одговорио. Помислих да није требало да му то кажем. Уосталом, нисам имао зашта да му се из94 / Савремена књижевност

Ed

uk a

pr om

o

вињавам. У ствари, требало је да ми изрази саучешће. Вероватно ће то учинити прекосутра кад будем у жалости. За сада ми се чини као да ми мајка није умрла. После сахране, напротив, биће то готова ствар и све ће добити званичнији изглед. Пошао сам аутобусом у два сата. Било је врло топло. Ручао сам, по обичају, у ресторану код Селеста. Сви су ме много жалили, а Селест ми рече: „Мајка је једна.” Кад пођох, испратише ме до врата. Био сам мало збуњен, јер је требало да одем до Емануела и од њега узајмим црну кравату и траку за рукав. Њему је пре неколико месеци умро ујак. Трчао сам да на време стигнем на аутобус. Од те журбе и трчања, као и од труцкања у колима, мириса бензина и блештавог треперења пута и неба, од свега тога сам задремао. Проспавао сам скоро читаву вожњу. Кад сам се пробудио, био сам наслоњен уз неког војника који ми се смешкао и који ме упита долазим ли издалека. Рекох „да”, да не бих више разговарао. Дом стараца налази се два километра од села. Тај пут прешао сам пешице. Хтео сам одмах да видим мајку. Али вратар ми рече да треба да се видим с управником. Пошто је био заузет, мало сам причекао. За све то време вратар је говорио, а потом сам видео управника: примио ме је у својој канцеларији. Био је то старчић с Легијом части. Погледа ме својим светлим очима. Потом ми стеже руку и задржа је тако дуго да управо нисам знао како да је повучем. Погледа у досије и рече: „Госпођа Мерсо дошла је овамо пре три године. Били сте јој једини ослонац.” Помислих да ми нешто пребацује и почех да му објашњавам. Он ме прекиде: „Не треба, драго дете, да се правдате. Прочитао сам досије ваше мајке. Ви нисте могли да подмирите све њене потребе. Била јој је потребна неговатељица. Ваша зарада је мала. И све у свему, овде је била срећнија.” Рекох: „Тако је, господине управниче.” Он додаде: „Знате, овде је имала пријатеље, своје вршњаке. Њих је, као и њу, интересовала само прошлост. Ви сте млади и мора да јој је с вама било досадно.” То је била истина. Кад је била код куће, мајци је време пролазило у том да ме ћутке прати очима. Првих дана свог боравка у дому често је плакала. То је било из навике. Неколико месеци касније, она би плакала да су је одвели из дома. И то опет по навици. То је био, поред осталог, један од разлога што последње године нисам тамо скоро ни одлазио. Сем тога, изгубио бих недељу, не рачунајући напор да идем на аутобус, купујем карте и путујем два сата. Управник је и даље говорио. Али ја га скоро нисам слушао. Затим ми рече: „Претпостављам да желите да видите мајку.” Устадох без речи. Он пође испред мене ка вратима. На степеницама ми објасни: „Пренели смо је у нашу малу мртвачницу. Да се остали не узбуђују. Увек кад неки пансионер умре, остали су два до три дана узнемирени. То отежава службу.” Прошли смо кроз двориште у коме је било много стараца који су ћеретали. Док смо пролазили, они су ућутали. Иза наших леђа, разговори су поново оживели. Човек би помислио да то мали папагаји торочу. На вратима једне омалене зграде управник ме остави. Албер Ками / 95

ЗАНИМЉИВОСТИ Камијев есеј „Размишљања о гиљотини” (1965) сматра се једним од најзначајнијих текстова о разлозима за укидање смртне казне.

Ed

uk a

pr om

o

„Напуштам вас, господине Мерсо. Стојим вам на располагању у својој канцеларији. У начелу, сахрана је одређена за десет сати. Мислили смо да ћете на тај начин моћи да чувате покојницу. Још нешто: ваша мајка, канда је изражавала жељу својим друговима да буде сахрањена по верском обреду. Предузео сам све што је потребно. Желео сам само да вас о томе обавестим.” Захвалих му. Мада није била безбожница, никада за живота мајка није мислила на веру. Уђох. Била је то врло светла, бело окречена дворана, покривена шареним стаклом. У њој је било столица и ногара у облику слова X. На двама у средини налазио се поклопљен мртвачки сандук. Видели су се само овлаш утакнути сјајни завртњи, који су се истицали на даскама премазаним мрком бојом. Поред сандука стајала је болничарка – Арапкиња, у белој одећи са свиленом марамом живих боја на глави. У том тренутку појави ми се иза леђа вратар. Мора да је трчао. Мало је муцао: „Покрили смо је, али треба само да одврнем завртње да бисте је могли видети.” Приближи се сандуку, али ја га зауставих. Рече ми: „Нећете?”

– Одговорих: „Не.” – Он застаде, ја се застидех, јер осетих да није требало да му то кажем. Одмах затим погледа ме и упита: „Зашто?” – али не пребацујући ми, већ као да се за нешто распитује. Одговорих: „Не знам.” Сучући свој бели брк, рече не погледавши ме: „Разумем.” Имао је светлоплаве очи и мало црвенкасту боју лица. Даде ми столицу, а сам седе мало иза мене. Неговатељица устаде и упути се према излазу. У том тренутку вратар ми рече: „Она има рак.” Како нисам разумео, погледах болничарку и приметих да испод очију има завој који јој је био обавијен око главе. У висини носа завој је био пљоснат. На лицу јој се видео само бели завој. Кад она изађе, вратар рече: „Оставићу вас сама.” Не знам какав покрет учиних, али он оста стојећи иза мене. Сметало ми је ово присуство иза леђа. Просторија је била пуна благе светлости предвечерја. Два стршљена зујала су око шарених стакала. Не окрећући се према њему, упитах вратара: „Јесте ли већ дуго овде?” Одмах ми одговори: „Пет година” – као да је већ одавно очекивао ово питање. Затим је много ћаскао. [...] У том тренутку уђе неговатељица. Одједном се смркло. Ноћ се врло брзо згуснула изнад шареног стакленог крова. Вратар окрену прекидач и изненада ме заслепи млаз светлост! Позва ме у трпезарију на вечеру. Нисам био гладан. Понуди ми шољу беле кафе. Како много волим белу кафу, прихватих понуду и он се за тренутак врати с послужавником. Попих је. Тада пожелех да пушим. Био сам неодлучан, јер нисам знао да ли то могу учинити пред мајком. Размислио сам, то није било важно. Понудио сам вратару цигарету и запалисмо. Одједном ми рече: „Знате, пријатељи ваше госпође мајке такође ће доћи да је ноћас чувају. Такав је обичај. Треба да донесем столице и црну кафу.” Упитах га да ли се може угасити једна сијалица. Замарао ме је блесак светлости на белим зидовима. Одговори ми да не може. Инсталација је тако уређена: све или ниједна. [...] Било је тихо, кафа ме је загрејала, а кроз отворена врата улазио је мирис ноћи и свећа. Мислим да сам мало задремао.

96 / Савремена књижевност

Прво издање романа Странац (1942)

Ed

uk a

pr om

o

Неко шуштање ме пробуди. Кад отворих очи, просторија ми се учини још блештавија од белине. Преда мном није било ни сенке, и свака ствар, сваки угао, све кривине оцртавале су се с јасноћом која ми је бола очи. Тог тренутка уђоше мајчини пријатељи. Било их је у свему десетак; нечујно су улазили у ову заслепљујућу светлост. Сели су а да ниједна столица није зашкрипала. Видео сам их тако јасно као што никада никога нисам видео и ниједна појединост на њиховим лицима или на њиховој одећи није избегла моме оку. Међутим, нисам их чуо, и једва сам поверовао у њихово постојање. Скоро све жене носиле су прегаче, а трака која им је стезала струк истицала је још више њихов испупчени трбух. Никада још нисам запазио колики трбух могу имати старе жене. Скоро сви мушкарци били су врло мршави и носили су штапове. Запрепастих се што им на лицима не видех очи, већ само неко мутно светлуцање у сплету бора. Кад су сели, већина ме је посматрала и снебивајући се климала главом, усне су им биле увучене у безуба уста, тако да нисам знао да ли ме поздрављају или је то рђава навика. Ипак мислим да су ме поздрављали. Тада приметих да су сви сели према мени око вратара и тресли главама. За часак сам имао чудно осећање као да су овде зато да ми суде. Мало потом једна жена заплака. Налазила се у другом реду, заклоњена једном од својих другарица, па сам је слабо видео. Плакала је јецајући непрестано: чинило ми се као да никад неће престати. Остали, као да је нису чули. Били су згурени, сетни и тихи. Гледали су у сандук, или у свој штап, или било у шта, али гледали су само у то. Жена је стално плакала. Био сам врло изненађен, јер је нисам познавао. Пожелео сам да је више не чујем. Па ипак, нисам имао смелости да јој то кажем. Вратар се нагну према њој и нешто јој рече, али она одмахну главом мрмљајући и продужи да плаче. Вратар пређе тада на моју страну. Седе поред мене. Не гледајући ме, после дужег времена саопшти ми: „Била је врло одана вашој госпођи мајци. Каже да јој је она била једина пријатељица и да сада нема никога.” Остали смо тако доста дуго. Уздаси и јецаји оне жене постајали су све ређи. Много је шмркала. Најзад ућута. [...] Имао сам утисак да ова покојница која је лежала између њих не значи ништа у њиховим очима. Међутим, сада верујем да је то био погрешан утисак. Сви смо попили кафу којом нас је послужио вратар. Затим се више ничега не сећам. Ноћ је прошла. Сећам се да сам за тренутак отворио очи и спазио да су старци спавали збијени један уз другог, изузев једног који ме је, наслонивши браду на надланице руку којима је чврсто држао штап, упорно посматрао као да је чекао да се пробудим. Затим сам поново заспао. Пробудио сам се јер ме је све више болело у крстима. Кроз шарени стаклени кров дан је почео да продире. [...] Излазећи, на моје велико запрепашћење, сви се са мном руковаше, као да нас је ова ноћ у којој нисмо проговорили ни речи још више зближила. Био сам уморан. Вратар ме одведе у свој стан и тамо се мало дотерах. Поново попих белу кафу која је била врло добра. Кад сам изишао, било је већ свануло. Изнад брежуљака који деле Маренго од мора небо се већ руменело. Са ветром који је дувао изнад њих допирао је мирис Албер Ками / 97

Ed

uk a

pr om

o

Илустрација за роман Странац (1948)

соли. Биће леп дан. Одавно већ нисам био у природи и осећао сам како бих, да није било мајке, уживао у шетњи. Чекао сам у дворишту под платаном. Удисао сам мирис свеже земље и није ми се више спавало. Мислио сам на колеге из канцеларије. У то време они се спремају на посао: за мене је то увек био најтежи час. Размишљао сам мало о тим стварима, али ме у мислима омете звоно које је зазвонило у самој згради. Изнутра се кроз прозоре чуло неко комешање, затим се све стишало. На небеском своду сунце је мало више одскочило: почело је да ми греје ноге. Вратар прође кроз двориште и рече ми да ме тражи управник. Отишао сам у његову канцеларију. Даде ми да потпишем неколико аката. Приметих да је обукао црни капут и пругасте панталоне. Узе телефонску слушалицу у руку и упита ме: „Намештеници погребног завода су већ неко време овде. Замолићу их да дођу и затворе сандук. Желите ли пре тога да последњи пут видите мајку?” Рекох „не”. Спустивши глас, управник преко телефона нареди: „Фижак, реците људима да могу ићи.” Затим додаде да ће присуствовати погребу, и ја му захвалих. Седе за свој писаћи сто и прекрсти своје кратке ноге. Напомену да ћемо ја и он бити сами са дежурном болничарком. У начелу, остали не присуствују сахранама. Допуштао им је само да чувају мртве: „Из човечности” – примети. Али, у овом случају, изузетно је одобрио једном старом мамином пријатељу да учествује у пратњи: Томи Перезу. Управник се притом насмеши. Рече ми: „Разуме се, то осећање је мало детињасто. Али он и ваша мајка нису се раздвајали. У дому су се с њима шалили и говорили су Перезу: ’То је ваша вереница.’ Смејао се. То их је увесељавало. Смрт госпође Мерсо заиста га је дубоко потресла. Сматрао сам да не треба да му ускратим дозволу. Али, по савету лекара који их обилази, забранио сам му да је јуче чува.” [...] Када и ми дођосмо, свештеник се усправи. Ослови ме са „мој сине” и изусти неколико речи. Потом уђе, и ја пођох за њим. [...] Склонили смо се да пропустимо ковчег. Кренули смо за мртвацем и изишли из дома. Пред вратима су стајала кола. Лакована, дугуљаста и сјајна, подсећала су на перницу. Поред њих су се налазили редар погребног завода, смешно одевен човечуљак, и неки старац извештачена држања. Схватио сам да је то господин Перез. Имао је мек пустени шешир округле главе и широка обода (скинуо га је кад је ковчег пролазио кроз врата), одело чије су се панталоне обавијале око ципела и машну од црног штофа, исувише малу за његову кошуљу с великим белим оковратником. Усне су му подрхтавале испод носа пуног црних тачкица. Из његове седе и танке косе штрчале су необичне клемпаве и неправилне уши, чија ме је као крв црвена боја насупрот бледом лицу запањила. Намештеник погребног завода нам одреди места. Напред је ишао свештеник, иза њега кола. Око њих четири човека. За њима управник, ја и, завршавајући поворку, болничарка у служби и господин Перез. На небу је сунце већ увелико сјало. Почело је да притискује земљу, врућина је нагло расла. Не знам зашто смо тако дуго чекали пре него што смо кренули. Било ми је топло у тамном оделу. Ониски старац,

пустени = филцани – од филца, чврсте тканине од зечје длаке која се углавном користи за прављење шешира.

Фотографија с насловне стране романа Странац, детаљ (1971)

98 / Савремена књижевност

Плакат за филм Странац у режији Лукина Висконтија (1967)

Ed

uk a

pr om

o

који је био ставио шешир, поново га је скинуо. Мало сам се окренуо према њему и посматрао га док ми је управник говорио о њему. Рече ми да су мајка и господин Перез често ишли у шетњу до села у пратњи болничарке. Гледао сам природу око себе. Пролазећи кроз редове чемпреса, који су водили према брежуљцима све до ивице хоризонта, кроз ову црвену и зелену земљу, поред ретких кућа које су се јасно оцртавале – разумевао сам мајку. Вече је у овом крају морало бити неки тужни одмор. Од сунца које је данас јако пржило подрхтавао је читав пејзаж, тако да је и он постајао нечовечан и суморан. Кренусмо. Приметих да Перез мало храмље. Кола су се кретала све брже и старац је заостајао. Један од оних који су ишли поред кола такође је био заостао и сада је корачао упоредо са мном. Запрепастила ме брзина којом је сунце одскочило на небу. Приметио сам да су већ давно у пољу зујали инсекти и пуцкетала трава. Зној ми је облио лице. Пошто сам био гологлав, хладио сам се марамицом. Намештеник погребног завода рече ми нешто што нисам чуо. У исто време брисао је лубању марамицом коју је држао у левој руци, подижући десном руб качкета. Рекох му: „Шта?” Он понови показујући на небо: „Ала пече.” Рекох: „Да.” Мало касније ме упита: „То је ваша мајка?” Поново рекох: „Да.” „Је ли стара?” Одговорих: „Па тако”, јер нисам знао тачно њене године. Потом ућута. [...] [...] Блештање неба било је неподношљиво. Неко време пролазили смо делом друма који је недавно био поправљен. Асфалт се топио на сунцу. Ноге су у њега упадале и остављале траг у његовој сјајној смеси. Изнад кола кочијашев шешир од куване коже као да је био умочен у ово црно блато. Осећао сам се скоро изгубљен између плавог и ведрог неба и монотоније ових боја, лепљиве црне боје напрслог асфалта, тамноцрних одела и црно лакованих кола. Све то, сунце, мирис коже и коњске балеге, мирис лака и тамјана, умор од бесане ноћи – мутило ми је поглед и мисли. Још једном сам се осврнуо: учини ми се да је Перез, изгубљен у измаглици јаре, врло далеко, а потом га више нисам видео. Очима сам га тражио и спазио како је скренуо с пута и ударио преко поља. Приметио сам такође да пут испред мене вијуга. Било ми је јасно да је Перез, који је добро познавао овај крај, кренуо најкраћим путем како би нас достигао. На окуци нам се придружио. Затим смо га опет изгубили. Поново је ударио преко поља, и тако неколико пута. Осећао сам како ми крв бије у слепоочницама. После тога све се одиграло брзо, сигурно и природно, тако да се ничега више не сећам. Само једне ствари: улазећи у село, болничарка из пратње ме ослови. Рече ми: „Ако идеш полако, можеш добити сунчаницу; ако сувише журиш, ознојиш се и у цркви те ухвати грозница.” Имала је необичан глас, мелодичан и дрхтав, који није одговарао њеном лицу. Била је у праву. Није било другог излаза. Задржао сам у сећању још неколико слика тога дана: Перезово лице, на пример, када нас је последњи пут сустигао крај села. Од узбуђења и бола блистале су му на лицу крупне сузе. Али због тога су се заустављале. Шириле су се, стизале једна другу и стварале неку врсту сјајне водене површине на измученом лицу. Било је и других слика: црква и сељаци на плочницима, црвени здравци на Албер Ками / 99

здравац – врста зељасте биљке.

гробовима, Перезова несвестица (рекло би се растављена лутка), као крв црвена земља која се котрљала по мамином ковчегу, бело корење које се с њом мешало, затим људи, гласови, село, чекање пред кафаном, непрестано брујање мотора и моја радост кад је аутобус ушао у млазеве алжирске светлости и кад сам помислио да ћу лећи и спавати дванаест сати.

VI

(одломак)

Ed

uk a

pr om

o

Дан Грзеца, Странац Албера Камија (2011)

Дуго смо шетали по плажи. Сунце је било страшно. Као да се ломило у комаде на песку и на мору. Имао сам утисак да Ремон зна куда иде, али то је свакако било погрешно. Сасвим на крају плаже стигосмо најзад до малог извора, који је текао кроз песак иза једне велике стене. Ту затекосмо она наша два Арапина. Лежали су у својим прљавим, плавим комбинезонима. Изгледали су сасвим мирни и скоро задовољни. Наш долазак није ништа изменио. Онај који је ударио Ремона, гледао га је ћутећи. Други је свирао на малој трсци и понављао без престанка, гледајући нас испод ока, три ноте које је изводио на свом инструменту. За све то време ништа није постојало сем сунца и тишине, лаког жубора извора и ове три ноте. Ремон принесе руку џепу с револвером, али се онај не покрену: само су се гледали. Приметио сам да онај што је свирао на фрули има врло размакнуте прсте на ногама. Не скидајући очију са свог противника, Ремон ме упита: „Да га убијем?” Помислих да ће се, ако кажем не, узбудити и да ће сигурно опалити. Само му рекох: „Није ти још ништа рекао. Било би ружно пуцати тек онако.” И даље се, усред тишине и врелине, чуо само тихи жубор воде и фруле. Тада Ремон рече: „Вређаћу га, дакле, и кад одговори, убићу га.” Одговорих: „Али ако не извуче нож, не можеш пуцати.” Ремон је почео да се помало узбуђује. Онај други стално је свирао, а обојица су посматрала сваки Ремонов покрет. „Не”, рекох Ремону. „Ухвати се с њим као човек с човеком и дај ми револвер. Уколико се други умеша или извуче нож, убићу га.” Кад ми Ремон предаде револвер, сунце пређе преко њега. Стајали смо и даље непомични као да се све око нас затворило. Гледали смо се не спуштајући очи и све се одлучивало овде између песка и сунца, у двострукој тишини фруле и воде. У том тренутку помислио сам да се може пуцати или не пуцати. Међутим, Арапи се одједном, узмичући, повукоше иза стене. Ремон и ја вратисмо се истим путем. Изгледао је боље и говорио о аутобусу за повратак. Испратих га до кућице и док се он пео уз дрвене степенце, застадох пред првим степеником, главе ошамућене од сунца, обесхрабрен пред напором који је требало да учиним да бих се попео на дрвени спрат и вратио женама. Али жега је била толика да ми је било тешко да стојим непомичан под заслепљујућом кишом која је падала с неба. Остати или отићи, исто ми се хватало. После извесног времена, окренух се према обали и кренух даље. Било је то оно исто црвено блештање. На песку море је дахтало пуним, брзим и пригушеним дахом својих малих таласа. Ишао сам лагано 100 / Савремена књижевност

Николас Аскер, плакат за представу Странац (2015)

Ed

uk a

pr om

o

према стењу и осећао да ми је чело набрекло од сунца. Сва та врелина ме је притискала и спутавала кораке. А сваки пут кад бих на лицу осетио њен врели дах, стиснуо бих зубе, стегао песнице у џеповима, напрегнуо сву своју снагу да савладам сунце и ону магловиту опијеност која се на мене сручила. При сваком млазу светлости који је избијао из песка, из побелеле шкољке или крхотине стакла, вилице су ми се грчиле. Дуго сам ходао. Из даљине сам спазио малу, тамну масу стене опасану заслепљујућим прстеном светлости и морске прашине. Помислио сам на свежи извор иза стене. Зажелео сам да још једном ослушнем жубор воде, да се склоним од сунца, напора, плача жена и да пронађем хлад и мир. Али кад сам се приближио, приметио сам да се Ремонов противник вратио. Био је сам. Лежао је на леђима с рукама под потиљком, челом у сенци стене, осталим делом тела на сунцу. Његов плави комбинезон испаравао се на врућини. Био сам мало изненађен. За мене је све то била свршена ствар и дошао сам овамо не мислећи више на то. Чим ме виде, Арапин се мало подиже и гурну руку у џеп. Ја сам, разуме се, стезао у џепу од капута Ремонов револвер. Он се поново спусти уназад не вадећи руку из џепа. Био сам доста далеко од њега, око десетак метара. С времена на време назирао сам његов поглед испод полуотворених капака, али је у ужареном ваздуху његов лик играо пред мојим очима. Шум таласа био је још спорији, још тиши него у подне. Било је то оно исто сунце, она иста светлост на оном истом песку која се овуда проширила. Већ два сата дан није одмицао, већ два сата како је бацио сидро у океан усијаног метала. На хоризонту је прошао неки бродић, а ја сам крајичком ока назрео само црну мрљу, јер сам непрестано посматрао Арапина. Помислио сам да треба само да се окренем, па да све буде свршено. Али сва плажа иза мене, која је треперила од сунца, притискала ме је. Примакао сам се мало извору. Арапин се није мицао. И поред тога био је још доста далеко. Можда због сенке на лицу, изгледало је да се смеје. Чекао сам. Лице ми је од сунца горело и осетио сам како ми се капљице зноја скупљају на обрвама. Било је то оно исто сунце као и оног дана кад сам сахранио мајку, и као и тада много ме је болела глава и све су ми жиле куцале под кожом. Због ове врелине коју више нисам могао поднети, коракнуо сам напред. Знао сам да је то глупо и да се нећу ослободити сунца ако се помакнем за један корак. Али учинио сам већ један корак, само један корак. А тада, не дижући се, Арапин тргну нож, који ми показа на сунцу. Светлост шикну на челик и учини ми се као да ме дуга, блистава оштрица погоди у чело. У истом часу зној скупљен у обрвама потече одједном низ очне капке и прекри их млаким и густим велом. Ова копрена од суза и соли заслепи ми очи. Осећао сам само како ми сунце као цимбал удара по челу и нејасно, блиставо сечиво како сева на ножу стално упереном у мене. Овај усијани мач палио ми је трепавице и копао очи. Тада ми је све заиграло пред очима. С мора је допирао тежак и врео дах. Чинило ми се као да се небо нада мном широм отворило и као да из њега пада огњена киша. Напрегнух Албер Ками / 101

цимбал – инструмент трапезоидног облика с много жица о које се удара с два батића.

се свим својим бићем и рука ми стеже револвер. Обарач окину, додирнух глатко испупчење дршке, а тада уз прасак, у исто време резак и заглушан, све поче. Са себе стресох зној и сунце. Би ми јасно да сам пореметио равнотежу дана и ону ванредну тишину плаже на којој сам био срећан. Тада опалих још четири пута у непомично тело, у које су меци неприметно продирали. И то је било као четири кратка ударца којима сам закуцао на врата своје зле коби. Превела Зорица Хаџи Видојковић РАЗГОВОР О РОМАНУ

pr om

o

Прокоментариши прочитане одломке из Камијевог романа Странац. Какве су твоје прве реакције на понашање протагонисте? Који су делови Мерсоове исповести изазвали твоју најснажнију реакцију? Објасни зашто. Шта на основу његовог понашања можеш закључити о његовој личности? Дочарај његов психолошки портрет. Каква је Мерсоова животна филозофија? Замисли да си део правосудног система који суди Мерсоу. Која би била твоја позиција: да будеш тужилац или бранилац овог јунака? На којим би се тезама заснивала твоја тужба односно одбрана? Припреми се за дебату на тему: Браним/оптужујем Мерсоа.

Мит о Сизифу (одломак)

uk a

 Пре но што се усредсредиш на истраживачке задатке, подсети се мита о Сизифу и прочитај одломак из Камијевог есеја који се сматра незаобилазним у тумачењу романа Странац и разумевању Камијевог схватања апсурда.

Ed

Богови беху осудили Сизифа да без прекида котрља једну стену до врха неке планине, одакле се она враћала због своје тежине. Мислили су, донекле с правом, да нема страшније казне од бескорисног и безнадежног рада. [...] Сизиф је апсурдни јунак. Он је то колико по својим страстима толико и по својој муци. Његов презир богова, његова мржња спрам смрти и страст за животом коштали су га те неизрециве казне где се васцело биће улаже а да ништа не доврши... На самом свршетку тога тешког напора проматра камен како се за неколико тренутака спушта према том нижем свету, одакле га опет ваља изгурати до врха. Он изнова силази у подножје. Баш за време тог повратка, тога одмора, занима ме Сизиф... Видим тога човека како изнова силази тромим али једнаким кораком према муци којој не познаје свршетка. Тај час који је као предах и који се, такође, поуздано враћа попут његове патње, тај час је час свести. У сваком од тих тренутака, кад он напушта врх и спушта се мало-по-

Тицијан, Сизифова казна, детаљ (1549)

102 / Савремена књижевност

Прво издање књиге Мит о Сизифу (1942)

uk a

pr om

o

мало према склоништима богова, он је надмоћнији од своје судбине. Он је јачи од своје стене. Ако је овај мит трагичан, то је стога што је његов јунак свестан. Збиља, где би била његова мука кад би га нада у успех на сваком кораку подржавала? Данашњи радник ради свакога дана у свом животу са истим задацима, и та је судбина једнако апсурдна, али је трагична само у ретким тренуцима, када он постане свестан. Сизиф, пролетер богова, беспомоћан и револтиран, познаје целу ширину свога јадног положаја: он на њега мисли силазећи. Проницљивост која му мора донети муку, истодобно довршава и његову победу. Нема судбине која се не наткриљује презиром. [...] Сизиф, враћајући се својој стени, размишља о следу невезаних послова што постају његова судбина, судбина коју је створио баш он, ујединио под погледом свог памћења и наскоро потврдио властитом смрћу. Тако, уверен у људско порекло свега што припада човеку, слепац који хоће видети и који зна да је ноћ бескрајна, увек је у покрету. А стена се још увек котрља. Ја остављам Сизифа у подножју планине! Увек се пронађе властито бреме. Али, Сизиф нас поучава нашој верности, верности што негира богове и подиже стене. Он, такође, држи да је све добро. Овај свет до сада без господара не чини му се ни јаловим ни ништавним. Свака мрва тог камена, сваки минерални блесак те планине пуне ноћи, чини сам за себе један засебан свет. Сама битка да се доспе до врхунца, довољна је за испуњење људског срца. Ваља представити Сизифа себи, замислити га сретним. Превела Весна Ињац

Погледај емисију „Ја, ми и други: класици књижевности на филму – Камијев Странац”

https://youtu.be/pf0knuXE4Mw

РАЗГОВОР О ЕСЕЈУ

Ed

Укратко изложи о чему је реч у овом одломку. Образложи Камијево виђење Сизифове судбине. Објасни како разумеш да Сизиф може бити истовремено апсурдан и срећан. Потруди се да образложиш симболику мита о Сизифу. Објасни какав је твој став према филозофској идеји да је Сизифова судбина – човекова судбина, напор и срећа његове егзистенције. Прочитај прилагођени одломак из текста „Порука Камијевог Странца” Николе Милошевића и изнеси своја запажања и закључке: „Неоспорно је, наиме, да филозофска концепција Мита и Сизифу по много чему подсећа на филозофски исписане исказе главног јунака Странца. Штавише, према уверењу многих критичара, филозофијом апсурда могу се објаснити сви Мерсоови поступци, па се њиме може објаснити чак и начин на који је књига писана – онај особити, телеграфски, суви, безлични стил Камијевог романа. По Сартровом мишљењу, Мит о Сизифу је филозофски коментар Странца, а Камијево књижевно дело представља специфичну литерарну илустрацију његове филозофије. Странац је у слику преточена визија аутоматизма човековог живота коју нам Ками сугерише у Миту о Сизифу, сагласно Сартровом мишљењу. То не значи да се Сартрово тврђење не може озбиљно кориговати. Ако бисмо хтели језиком филозофије да искажемо значење Мерсоовог психолошког портрета, Албер Ками / 103

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

pr om

o

онда бисмо могли рећи да је то литерарно виђење специфичног облика неуротичног менталитета. Отуда однос психолошког и филозофског портрета главног јунака Странца има нарочит смисао. Мерсоова психологија представља својеврсну корекцију Мерсоове филозофије. Из перспективе неуротичког профила Мерсоовог лика филозофија апсурда добија изразито емотивну боју. Мерсоово понашање Ками није замислио као резултат неке чисте логике, логике апсурда. Напротив, све карактеристике Мерсоовог лика имају један сасвим одређен психолошки контекст. То нас упућује на извесне закључке о односу Камијевог романа према Миту о Сизифу који не иде у прилог Сартровој интерпретацији. Са тачке гледишта психолошког портрета главног јунака Странца, Камијев филозофски трактат има другачије значење. Испоставља се, наиме, да филозофија апсурда поседује и једну емотивну димензију. Ова филозофија није дакле, или није само, једна логика доведена до краја, већ логика дубоко осенчена емотивним током. Стога се, са пуно разлога, може обрнути Сартрово тврђење, да Мит о Сизифу преставља неку врсту коментара Странца. Чини нам се да ствар стоји управо обратно. Пре би се могло рећи да је Странац нека врста коментара Камијевог филозофског трактата. И ако је, можда, у извесном смислу, тачно да за разумевање Странца треба читати Мит о Сизифу, нешто друго је сигурно тачније: за разумевање Мита о Сизифу треба читати Камијеву књигу о Мерсоу.”

uk a

Истраживање и тумачење Камијевог романа Странац треба да се одвија у правцу одговора на проблемска питања: У чему је Мерсоова кривица? Да ли је његово суђење било праведно? Постоји ли оправданост смртне казне која му је досуђена? До могућих одговора на постављена питања доћи ћемо током анализе романа.

Ed

Испитај фабулу и композицију романа. Изабери и интерпретирај сегменте текста који представљају психолошки портрет јунака на основу његовог односа према околини и на основу његовог понашања. Истражи његову животну филозофију и осећање апсурда у контексту Камијевог есеја Мит о Сизифу. Пронађи делове текста који манифестују бесмисао човековог живљења (нпр. прича из новина о Чехословаку...). Анализирај јунаков одраз у простору и доживљај немоћи пред природном стихијом. Усмери аналитички фокус на Мерсоов однос према сунцу. (Опиши његове реакције на дан мајчине сахране и на дан убиства Арапина и уочи аналогије.) Пронађи делове текста којима се може илустровати доживљај времена, уочи разлику између првог и другог дела

104 / Савремена књижевност

романа када је реч о односу актера према времену.

Испитај однос других ликова према Мерсоу и његов према њима. Одговори на питања: Како јунак реагује на нетрпељивост и мржњу коју испољавају према њему људи у чијем је окружењу живео? Када се са тим проблемом суочава? Представи судски процес који се води против Мерсоа и осветли лик истражног судије и јавног тужиоца. Испитај атеистичке ставове главног лика и његов однос према свештенику. Анализирај стил и језик романа, Мерсоове унутрашње монологе, запази промену у његовим реакцијама у првом и другом делу романа. Размисли о томе да ли је Мерсо безосећајан и образложи своје закључке. Повежи романе Процес, Злочин и казна, Мајстор и Маргарита и Странац преко проблема кривице, казне и апсурдних судских процеса и доведи у везу са Пилатовим суђењем Исусу Христу – уочи библијску типологију у упоређеним романима. Изведи закључке у вези са темом кривице јунака у модерном роману.

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

У сваком случају, ја на овај начин објашњавам снажно осећање које нас обузима приликом читања наших великих романа. Они сведоче о снази људског стваралаштва. Читајући их, постајете уверени да је уметничко дело људска ствар, никада довољно људска, и да стваралац не зависи од трансценденталног диктата. Ова дела нису настала у ватри инспирације, већ као плод свакодневног труда. Једна од тајни француског романа састоји се у вештини да се у исто време покаже хармонично осећање фаталности и уметност, која свој настанак у потпуности дугује индивидуалној слободи – у вештини да се прикаже идеалан терен на којем се судбинске снаге сукобљавају са људском одлуком. Ова уметност је облик одмазде, начин да се тегобна судбина победи наметањем одређеног облика... Ниједан од наших великих романописаца није бежао од приказивања људског бола, али се, исто тако, може рећи да му се ниједан није препустио и да су, захваљујући чудесном стрпљењу, успели да га потчине правилима уметности.

pr om

o

Егзистенцијализам (фр. existentialisme) – Философски правац и доктрина који су имали и још увек имају дубоког одјека у литератури и уметности. Корени е. по мишљењу Е. Мунијеа, сежу у далеку прошлост, у антику, несвесни егзистенцијалисти били су већ Сократ и Платон, затим стоичари, св. Августин, св. Бернар, Паскал и Мен де Биран. Модерни е. почиње са Кјеркегором, иза кога следе Хајдегер, Јасперс; у правом смислу речи егзистенцијалисти су Жан-Пол Сартр, Мерло-Понти, Ками. Е. полази од следећих питања: да ли егзистенција претходи есенцији, тј. да ли биће претходи суштини или обратно. Материјалисти с правом сматрају да су ова два елемента неодвојива, да је Платоново дељење ове две категорије чисти идеализам, и да је есенција детерминисана физичким бићем, материјом. [...] Но ова философија стрепње, почев већ са Кјеркегором па до Сартра, предмет је жестоких полемика у којима учествују сви значајнији философи, било да су католички или марксистички настројени. Е. је продро у многе духовне области јер је одговарао савременој клими духа, у условима изразитих друштвених противречности, стога што се често представља у примамљивом литерарном духу. Тако најважнији представници е. своје мисли најчешће изражавају на веома књижевни начин. [...] (Радослав Јосимовић, „Егзистенцијализам”, у: Речник књижевних термина)

Ed

uk a

Егзистенцијалистички роман – Директним оснивачем егзистенцијализма сматра се Сартр, чије је дело Мучнина најбољи пример егзистенцијалистичког романа. Егзистенцијализам је препознатљив у савременој прози због следећих одлика: 1. сугерише филозофске ставове или проблеме егзистенцијалистички оријентисане филозофије: усамљеност појединца који не може да успостави комуникацију са другима, проблеме суочавања са смрћу, проблеме слободе избора која рађа осећање апсолутне одговорности и проблеме оспоравања традиционалних модела живота који се супротстављају егзистенцијалистичким поставкама; 2. употребљава редуктивну технику свођења човека на његово постојање (за које сматра да је једина истинита чињеница) – избегава традиционалну фабулу, блиска јој је психолошка анализа са филозофским предуверењем, склона је поларизацији ликова на егзистенцијалисте и оне који живе привид грађанског живота и различитих идеологија; 3. егзистенцијалистички роман се супротставља реалистичкој традицији, ослања се на модерни роман, склон је употреби авангардних књижевних поступака – есејизирању, унутрашњем монологу, разарању (монтажом) целовите приче у низове фрагмената – а неретко прелази у записе који нису ни новела, ни роман, ни есеј, него нешто између свега тога што је најбоље означити као проза. (Из Сувремене свјетске књижевности Миливоја Солара, прилагођено) Албер Ками / 105

(Албер Ками, „Интелигенција на губилишту”, Роман, Београд: Нолит, 1975)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

uk a

pr om

Основни теоријски став нашег аутора може се дефинисати реченицом: Све је апсурдно, апсурдан је свет, апсурдан је и човек који живи у том свету. Ками наглашава да није апсурд ни у човеку ни у свету, него у њиховој узајамној присутности. Непремостиви јаз између човека и света основно је обележје онога што Ками назива апсурдом. Порекло овог јаза ваља тражити у човековој жудњи за јединством, за јасношћу, блискошћу и прозирношћу. Наша носталгија за јединством, суочена је са необјашњивошћу природне стварности. Свет природе није човеков свет; неразумљив и неразјашњив, он не припада нама. У таквом свету лишеном илузија и светлости, човек се осећа као странац. Камијева основна тема је понашање апсурдног јунака која се намеће са тачке гледишта филозофије апсурда. Аутор Мита о Сизифу верује у логику, верује у то да филозоф апсурда треба и може да прихвати последице своје концепције коју му диктира разум. Логика апсурда нас учи: „Веровање у смисао живота претпоставља увек лествицу вредности, избор, претпоставља да нешто цени више од нечег другог. Веровање у апсурд, учи нас нечем сасвим супротном од тога.” Основна и неизбежна логика, последица филозофије апсурда, је потпуна равноправност свих поступака; не постоји добро и зло, постоји само свест о апсурду. Према томе, једнакост свих искустава, моралних и неморалних, и култ садашњости, култ тренутка, насупрот култу трајности, прошлости и будућности, то су основне последице филозофије апсурда. Живети више, а не боље – то је девиза Мита о Сизифу.

искривљене пројекције оних који о њој суде. То је свет у ком немогући дијалог добија облик трагичног суочења са наличјем људске збиље и са злом. Главни јунак романа, Мерсо, оптужен за убиство, неће бити осуђен на основу стварних околности под којима је дошло до злочина, него на основу уверења које је тужилац стекао о психичким и моралним својствима јунакове личности [...] У том нескладу природног и друштвеног, слободе и норме, људске жеље и немогућности њеног остварења, Ками види радикализовање оног апсурдног осећања, које обузима човека свесног својих ограничења пред неизмерношћу природе и пред снагама које је обнављају. Апсурд, дакле није у самом свету – тврди Ками – него у покушају да се поредак света сведе на људски подношљиву меру, да човек потврди самосталност свог бића и дигне глас револта против ирационалних сила, насиља и зла. Али и поред тога што његова искреност доживљава пораз и што сам све дубље тоне у понору властите истине, Мерсо ипак није нихилиста: упркос свом негативном одређењу према нељудском друштву прожетом формалним моралом, он остаје дубоко везан за своје трагично уверење да човеково биће не може бити спутано никаквим нормама, да је доследност властитим убеђењима једина могућност отпора нељудским силама зла. У том трагичном процепу између бића и идеала, између илузије о слободи и њеног насилног порицања репресивним инструментима друштвене моћи, Мерсо не страда као слабић и очајник. Морални интегритет његових убеђења остао је неповређен: он не прави уступке ни друштвеним ни религијским конвенцијама. У свету апсурда у коме не прихвата ни психологију друштвеног конформизма ни идеју трансценденције, Мерсо је до краја остао веран својој истини као Сизиф који умире не напуштајући своју стену. Он ће умрети без наде, али и без очајања. Свестан узалудности својих напора, он ће и смрт прихватити као нужну нагодбу са злом.

o

Никола Милошевић, „Порука Камијевог Странца” (прилагођен одломак)

Никола Ковач, Ками У роману Странац Ками дочарава свет дубоке подвојености између реалности и њене

106 / Савремена књижевност

Миливој Солар, Сувремена свјетска књижевност (прилагођено)

o

Странац се појавио 1942, као странац у тадашњој француској књижевности. То невелико дело – по обиму једва да бисмо га могли назвати романом – и тематски и обликовно је по страни онаквих токова књижевности какву представљају Џојс и Пруст. У њему нема сложених тематских склопова, нема ширине захвата у обликовању, нема ни експерименталне употребе различитих стилова, понајмање пак модернистичких техничких поступака. То је релативно мирно и једноставно испричана прича о човеку којем је умрла мајка, који је постао случајни убица и који је због тог убиства осуђен на смрт. Од утицаја великих модерних романописаца у њему се осећа једино нешто од утиска који оставља Кафкина проза, али и то више због неке сличности у доживљају света него због употребе истих или сличних књижевних средстава и израза. Ипак, нема сумње да је Странац дело које се може разликовати од још увек живе реалистичке традиције. Ками постиже онај исти утисак унутарње напетости, нелагоде и сугестивних осећања кризне ситуације културе која доминира Уликсом и Доктором Фаустусом, али га постиже друкчијим средствима. И премда у Странцу нема Кафкине употребе зачуђујућег које никог не зачуђује, засноване на одсуству реалистичке мотивације, подједнако тако делује у њему зачудно што изостаје чуђење тамо где бисмо га очекивали ако због ичег а оно због навике. Јунак Странца, службеник Мерсо, прима догађаје напросто онако како се збивају; он не истражује узроке – узроци га чак и не занимају – не тумачи их нити се због њих узбуђује; он напросто не жели провести ону уобичајену рационализацију којом по навици прикривамо хаотичну бесмислицу свакодневних збивања како бисмо сами себе некако оправдали, како бисмо глумили да смо бољи него што доиста јесмо; да смо осећај-

Ed

uk a

pr om

Одбацивши норме друштвеног и религијског морала, у својој страсној исповести пред свештеником, Мерсоова апологија живота изражава противтежу свету пустоши и комедије међуљудских односа. Последња жеља тог човека, који више ништа не жели, јер се ничега не одриче, упућена је гледаоцима који ће га на дан погубљења дочекати са повицима мржње. Ослободивши се тужилаца и њихових закона, озарен трагичном ведрином, Мерсо се усправља сам према свету и у њему налази спокој човека који постаје безимени делић космоса. У Камијевом делу Мерсоова смрт представља завршну тачку апсурдног спектакла, али и прекретницу ауторове мисли. Мит о Сизифу треба да нам открије понор у коме је нестао Мерсо, пред којим ишчезле илузије замењује херојски песимизам. Сизиф не отвара нова подручја слободе, али нас ослобађа очаја због насилно ускраћене среће. Мерсо је жртва околности које су од њега направиле објекат ирационалног насиља. Сизиф је такође искусио неправедни гнев богова, али је и свој субјективни диживљај претворио у извор објективног сазнања о човековом положају у свету у ком влада неправда. Он дели судбину угњетених, али се уздиже изнад ње. Као и Мерсо, Сизиф је ослобођен вере и наде; у њему живи само пркос неподјармљеног духа. Ками каже да Сизифа треба замислити срећним, јер у његовом безнађу не влада очај. Његова срећа је у раздвајању моралне свести и реалних околности које је деформишу. Сизиф нам отвара пут позитивног нихилизма; пошто за њега нема апсурдних вредности, он не мисли да се вредности не могу конституисати. Свом бесмисленом напору, Сизиф приступа са пуном свешћу човека који презире богове и пркоси судбини. Одлучност и спокој који прате Сизифов апсурдни гест, спасавају га патње вечитог незадовољника. Његова срећа састоји се у сазнању да треба покушати живети, да треба пронаћи смисао и тамо где влада бесмисао. Ками Митом о Сизофу истиче човекове снаге отпора и стаје на страну појединца угроженог снагама хаоса.

Албер Ками / 107

ни, праведни, пуни разумевања; да тобоже живимо испуњен и осмишљен живот према, рецимо, хришћанским идеалима. Трагични неспоразум Мерсоа и његове околине, неспоразум који кулминира у смртној пресуди, стога бива видљив због у основи редуктивног поступка крајње искрености. Роман је писан у првом лицу, као неки запис што приповедач прихвата без икаквих спољњих тумачења. Због тога Мерсо делује хладно, због тога га људи који имају лажну слику о себи не могу разумети, због тога роман који прича једну при-

чу садржи изразито модерну склоност према анализи. Странац у поређењу с реалистичким романом делује као строго објективна анализа једног људског живота. [...] у Странцу не само што је погођен особит став савременог човека према збиљи, него што је са најмање могуће речи дочаран највећи интензитет доживљаја. Свакако су вредности таквог стила допринеле да Странац постане једно од најутицајнијих дела савремене прозе као и изразита хуманистичка оријентација која је видљива у указивању на неправедност смртне казне.

o

О ЈЕЗИКУ

pr om

Ed

uk a

Албер Ками, Странац, превела Зорица Хаџи Видојковић, Београд: Просвета, Нолит, Завод за уџбенике, 1982. Никола Милошевић, „Порука Камијевог Странца”, Логика књижевног лика, предговор у књизи: Албер Ками, Странац, Београд, 1974.

Roman, priredio Aleksandar Petrov, Beograd: Nolit, 1975.

Moderna teorija romana, izbor, uvod i komentar Milivoj Solar, Beograd: Nolit, 1979.

Milivoj Solar, Ideja i priča, Zagreb: Znanje, 1980.

Gajo Peleš, „Lik i ličnost”, u: Iščitavanje značenja, Rijeka: Izdavački centar, 1982.

Milivoj Solar, Suvremena svjetska književnost, Zagreb: Školska knjiga, 1990. Морван Лебек, Ками, Нови Сад: Матица српска, 1997. Гиљермо де Торе, Историја авангардне књижевности, Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2002.

Људску и животну драму Ками је представио као драму језика са обиљем сукоба и неспоразума који прате неутрални језички исказ у његовом семантичком и симболичком преображавању и деформисању. Догађаји о којима Мерсо прича у првом делу романа, реконструисани су у облику истражног поступка у другом делу романа. Све епизоде – њихова чињеничка основа, њихово значење, логика и психолошке димензије – преобликоване су у складу са конвенционалним моделима истражне процедуре и правничке реторике. Неутрални искази и реалне животне чињенице попримили су облик и садржај злослутних предсказања и грубог огрешења о каноне понашања и веровања. У тужиочевом судском жаргону логика говора се формира изван круга реалног збивања; ту се језик не подудара са чином нити је његово тумачење: агресивна реторика зрачи као самостална и отуђена величина, а предмет расправе постаје само случајан повод у тужиочевом занесеном празнословљу. Реч је, дакле, не о случајном неспоразуму, него о дубокој и трагичној подвојености двају светова између којих је прекинута свака разумна комуникација. Два нивоа језика којим се служе приповедач и извршиоци правде су само спољни израз суштинског неспоразума између једноставног и спонтаног говора појединца и званичних формула друштва и њиховог формалног морала.

108 / Савремена књижевност

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Истражи рецепцију Камијевог Странца на филму. Истражи живот и дело писца у књизи Морвана Лебека Ками. Напиши есеј на тему: Крив сам, платићу, и ништа се више од мене не може тражити. Илуструј сцене из Странца по властитом избору или пронађи уметничке слике које одговарају твојим визуелним представама кључних сцена из Камијевог романа. Погледај филм Странац редитеља Лукина Висконтија снимљен 1967. и напиши филмску критику.

СИНТЕЗА

Албер Ками (1913–1960)

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ – филозофски правац који има одјека у књижевности и уметности. Представници: Жан-Пол Сартр, Мерло-Понти, Ками.

Ed

uk a

Дела: филозофски огледи — Побуњени човек, Мит о Сизифу; књиге есеја — Лето, Писмо немачком пријатељу; романи — Странац и Куга; приповетке — Пад и Изгнанство и краљевство; драме — Калигула, Праведници, Неспоразум, Опсадно стање. Нобелову награду за књижевност добио је 1957. године.

pr om

o

Напиши задатак на тему: Камијева филозофија апсурда.

Ками је упознао оно што је најгоре за једног писца: муњевиту славу опседану знатижељницима. Ми писци 20. века више никада нећемо бити сами. Био је једноставан, пажљив и тачан. Гајио је скоро ситничаво, али истинско пријатељство кроз мале ствари. Лепо је што је тај човек увек налазио времена да одговори на писма, да прочита рукописе почетника, да брани и издаје посмртна дела. Лепо је што је поштовао другачије мишљење. Његове су стреле понекад биле оштре, али никада отровне. Није знао да презире. Осећао се непријатно само кад се говорило о његовим делима; тада се пред мноштвом похвалних оцена, чинило да се читаво његово биће грчи. То није истина. То није истина, понављао би у њему скривен кутак несигурности, који је заклањала потпуна сталоженост.

 Странац (1942), роман написан техником унутрашњег монолога;  исповест главног јунака пред извршење смртне казне;  израз осећања апсурдности живота.

Књижевност егзистенцијализма заокупљена проблемима: усамљености појединца, суочавања са смрћу, слободе избора и оспоравања традиционалних модела живота.

 Мит о Сизифу (1948) – филозофски есеј који тумачи роман;  садржи хуманистичке идеје, истиче неправедност смртне пресуде.

*** Како је радио? Стојећи јер ми је потребно да се крећем. Метод: Белешке, комадићи хартије, неодређена размишљања и све то дуги низ година. Једног се дана роди идеја и мисао наставља грушање раштрканих честица. Тада започиње дуг и мучан посао сређивања. Редовно ради четири или пет сати сваког поподнева. Стварање је мисаона и телесна дисциплина, школа издржљивости. (Из књиге Морвана Лебека Ками данас)

Албер Ками / 109

Џорџ Орвел ЖИВОТИЊСКА ФАРМА: БАЈКА* (одломак) Кључне речи: Животињска фарма, роман, алегорија, антиутопија (дистопија), орвеловски.

 Подсети се основних одлика бајке као књижевне врсте. Пронађи синониме за речи бајка и бајковито. Прочитај почетак романа Животињска фарма. Обрати пажњу на карактере који се овде представљају и на њихове тежње.

o

I Поглавље

pr om

Господин Џонс, газда Велепоседничке фарме, закључао је преко ноћи кокошињце, али је био сувише пијан да би се сетио да затвори и горња вратанца. Док му је светло фењера лелујало с једне на другу страну, прошао је тетурајући двориштем, збацио чизме на прагу задњих врата куће, наточио чашу пива из бачве у остави, испио је и легао у кревет, у коме је госпођа Џонс већ хркала. Чим је у спаваћој соби нестало светла, у свим зградама домаћинства настала је врева и комешање. Током дана се, наиме, прочуло да је стари Мајор, полубели нераст, добитник многих награда, прошле ноћи сањао чудан сан и да жели да га исприча другим животињама. Договорили су се да ће се састати у великом амбару чим господин Џонс заспи. Стари Мајор (тако су га одувек звали, премда је био излаган под именом Вилингдонски лепотан) на фарми је био толико високо поштован да су сви били спремни да изгубе један сат сна како би чули оно што је имао да им каже. У дну великог амбара, на некој врсти уздигнутог подијума, Мајор се већ био удобно сместио на свом сламеном лежају испод фењера који је висио о греди. Било му је дванаест година и у последње време се прилично угојио, али је упркос чињеници што му очњаци никада нису били подсечени, још увек имао изглед величанствене свиње, мудрог и доброћудног изгледа. Ускоро су почеле да пристижу друге животиње и заузимају места по врстама. Прво су стигла три пса, Блубел, Џеси и Пинчер, затим свиње, које полегаше на сламу непосредно испред подијума. Кокошке су се сместиле дуж прозора, голубови су одлепршали на греде, а овце и краве су полегале иза свиња и почеле да преживају. Пар теретних коња, Боксер и Кловер, дошли су заједно, ходајући полако и спуштајући врло пажљиво своја огромна космата копита да не би повредили неку малу животињу која се можда сакрила у слами. Кловер је била крупна

Ed

uk a

Џорџ Орвел (1903–1950), британски прозни писац и есејиста, чије је право име Ерик Артур Блер. Рођен је у Мотихарију у Бенгалу (Индија). Са породицом се преселио у Енглеску, где се школовао у Итону. Потом је радио у Империјалној полицији у Бурми, али огорчен њеним методама убрзо даје отказ (то искуство тематизовао је у свом првом роману Бурмански дани (1934). Враћа се у Европу, и живи тешко, готово у беди, радећи послове који су били лоше плаћени (о чему говори у аутобиографском делу Нико и ништа у Паризу и Лондону, 1933). Уследили су романи Свештеникова кћи (1935) и Нека цве­та аспидистра (1936), а затим и дело о поражавајућој беди пролетерског живота – Пут у Виган Пир (1937). У Шпанском грађанском рату бори се на страни републикана­ца, о чему пише у књизи Катало­нији у част (1938). Наредни роман носи наслов Излазак на ваздух (1939). У том периоду се бави и новинарством, пише политичке и књижевне коментаре у многим часописима: постаје књижев­ ни уредник за Tribune, био је ратни дописник за Observer и редовни сарадник у Manchester Evening News. Есеје је објавио у збиркама У ки­товој утроби (1940), Критички есеји (1946), Лов на слона (1950) и Енглес­ка, твоја Енглеска (1953). Најпознатији је по својим политичким сатирама и алегоријама, делима дистопијског карактера, Животињска фарма: бајка (1945) и Хиљаду деветсто осамдесет четврта (1949), којима је постигао светску славу. Сматра се утемељивачем дистопијског жанра.

нераст – мужјак свиње, вепар за приплод.

* Дело из изборног програма.

110 / Савремена књижевност

Прво издање Животињске фарме (1945)

Ed

uk a

pr om

o

кобила мајчинског изгледа која се приближавала средњем добу, и која после четвртог ждребета никада више није потпуно повратила пређашњу виткост. Боксер је пак био огроман коњ, висок преко сто осамдесет центиметара и снажан као два просечна коња. Бела пруга изнад њушке давала му је помало приглуп изглед; и заиста, његова интелигенција није била прворазредна, али су га сви поштовали због чврстог карактера и страховите радне снаге. После коња дођоше Мјуријел, бела коза, и Бенџамин, магарац. Бенџамин је био најстарија животиња на фарми и имао је најгору нарав. Говорио је ретко, а када би нешто и рекао, то би обично била нека цинична примедба – на пример, знао би да каже како му је Бог дао реп за терање мува, али да би он радије живео и без репа и без мува. Од животиња на фарми једино се он никада није смејао. Кад би га упитали зашто, одговорио би да нема чему да се смеје. Упркос свему, не признајући то отворено, био је привржен Боксеру; њих двојица би обично заједно провели недељу на малом пашњаку иза воћњака, пасући један поред другог без речи. Коњи су управо легли, кад гомила пачића, који су изгубили мајку, нахрупи у амбар немоћно пијучући и лутајући с једне стране на другу, тражећи место на коме их нико неће згњечити. Својом великом предњом ногом Кловер направи неку врсту заклона у коме се пачићи угнездише и одмах заспаше. У последњем тренутку, усиљено се нећкајући и жваћући коцку шећера, појави се Моли, луцкаста и лепушкаста бела кобила, која је вукла двоколицу господина Џонса. Заузе место спреда и поче да маше белом гривом, надајући се да ће скренути пажњу на уплетене црвене траке. Последња стиже мачка која, као и обично, потражи најтоплије место и коначно се угура између Боксера и Кловера; тамо је задовољно прела све време током Мајоровог говора, не слушајући ниједну реч. Сада су се окупиле све животиње осим Мојсија, припитомљеног гаврана, који је спавао на својој греди иза задњих врата. Кад је видео да су се сви удобно сместили и пажљиво ишчекују његов говор, Мајор прочисти грло и поче: „Другови, већ сте чули за мој необични сан од прошле ноћи. Али о томе ћу касније. Најпре морам да вам кажем нешто друго. Не мислим, другови, да ћу с вама провести још много времена и осећам као своју дужност да вам пре него што умрем пренесем искуства која сам стекао. Живот ми је био дуг, и док сам усамљен лежао у свом делу свињца, имао сам много времена за размишљање, па мислим да могу да кажем како разумем природу живота на овој земљи исто тако добро као и свака друга животиња. О томе желим да вам говорим. Другови, какав је сада наш живот? Погледајмо: наш живот је бедан, мукотрпан и кратак. Када дођемо на овај свет, дају нам таман толико хране да једва преживимо. Они који то могу да поднесу, присиљени су да раде до последњег атома снаге. Када престанемо да будемо Џорџ Орвел / 111

Џорџ Орвел, карикатура Мајкла Скота (2017)

Ed

uk a

pr om

o

Насловна страна књиге Животињска фарма (1996)

корисни, истог тренутка нас кољу с одвратном суровошћу. Ниједна животиња у Енглеској пошто напуни годину дана не зна шта значи срећа или доколица. Ниједна животиња у Енглеској није слободна. Живот животиње је беда и ропство; то је жива истина. Али, да ли је наша судбина једноставно део општег природног поретка? Или је то стога што ова наша сиромашна домовина не може онима који у њој пребивају да пружи пристојан живот? Не, другови, хиљаду пута не! Клима је добра, а плодно тло Енглеске може да пружи изобиље хране и много већем броју животиња. Само би наша фарма могла да храни туце коња, двадесет крава, на стотине оваца – и сви би могли да живе тако пријатно и достојанствено да то прелази границе наше маште. Зашто онда и даље живимо у овим бедним условима? Зато, што нам скоро сав производ нашег рада украду људска бића. То је суштина свих наших проблема. Сабрана је у једној речи – Човек! Човек је једини стварни непријатељ кога имамо. Уклоните Човека, и основни узрок глади и претераног рада биће укинут заувек. Човек је једино створење које троши а не производи. Он не даје млеко, не носи јаја, превише је слаб да вуче плуг, превише спор да ухвати зеца. Па ипак је господар свих животиња. Запошљава их и даје им минимум који ће их спречити да скапају од глади, а остатак задржава за себе. Ми обрађујемо земљу, наше ђубриво је чини плоднијом, али међу нама нема никога ко поседује више од своје голе коже. Ви, краве, које видим испред себе, колико сте хиљада литара млека дале прошле године? Шта се догодило с тим млеком којим је требало да отхраните снажну телад? Свака кап отишла је низ грла наших непријатеља. А ви, кокоши, колико сте јаја снеле прошле године и колико се из њих излегло пилића? Остатак је отишао на пијацу да би Џонс и његови људи зарадили новац. А ти, Кловер, где су ти четири ждребета која си ождребила и која су у старости требала да ти буду помоћ и радост? Ниједно није дочекало ни годину дана и већ је продато – никада их више нећеш видети. Да ли си у замену за твоје четворо сирочади и сав твој рад у пољу добила ишта осим бедног оброка и стаје? Али ни тако бедним животима, какви су наши, није допуштено да досегну свој природни век. Не приговарам због себе, јер ја сам један од срећника. Мени је дванаест година и имао сам преко четири стотине потомака. Такав је природни живот свиње. Али на крају ниједна животиња не избегне сурови нож. Ви, млада прасади за товљење што седите испред мене, у року од једне године свако од вас ће завршити сквичећи на стратишту. Тај ужас чека све нас: и краве, и свиње, и кокошке, и овце – свакога. Ни коње ни псе не чека боља судбина. Оног дана када твоји снажни мишићи изгубе снагу, тебе ће, Боксере, господин Џонс послати у кланицу, где ће те заклати и од тебе скувати храну за лисичаре. Што се тиче паса, када остаре и изгубе зубе, Џонс им завеже око врата циглу и удави их у најближој бари.

112 / Савремена књижевност

Ралф Стедман, Џорџ Орвел (1996)

Ed

uk a

pr om

o

Зар није онда, другови, кристално јасно да све невоље овог живота проистичу из тираније људских бића? Једино ако се ослободимо човека, производ нашег рада припашће нама. Скоро преко ноћи можемо да постанемо богати и слободни. Шта треба да се ради? Ноћу и дању, душом и телом, радимо на томе да збацимо људску расу! Другови, моја порука вам је: Побуна! Ја, додуше, не знам када ће доћи до побуне, то може бити за недељу дана или за стотину година, али знам, поуздано, као што видим ову сламу под својим ногама, да ће правда пре или касније славити победу. Размислите, другови, о свом животу и о овоме што сам вам рекао. И, а то је најважније, пренесите моју поруку онима који долазе после вас, како би се будуће генерације бориле до коначне победе. Не заборавите, другови, да морате да останете одважни до краја. Ништа не сме да вас скрене с правог пута. Немојте да слушате када вам буду говорили да Човек и животиње имају заједничке интересе, да напредак једних представља и напредак других. Све је то лаж. Човек гледа једино своје интересе. Зато нека међу нама животињама влада савршено јединство и савршено другарство у борби. Сви људи су непријатељи. Све животиње су другови.” У том моменту настаде страховита бука. Док је Мајор још говорио, четири велика пацова су испузила из својих рупа и слушала га седећи на задњим ногама. Изненада их приметише пси и само захваљујући томе што су брзо јурнули у рупе, пацови су спасли своје животе. Мајор подиже ногу тражећи тишину. „Другови”, рече, „овај случај се мора решити. Да ли су нам неприпитомљене животиње, као што су пацови и зечеви, пријатељи или непријатељи? Стављам то питање на гласање: да ли су пацови наши другови?” Гласало се одмах и надмоћном већином је било одлучено да су пацови другови. Само се четворо није сложило, три пса и мачка, за коју се касније открило да је гласала за обе стране. Мајор настави: „још нешто желим да вам кажем, у ствари само да поновим: упамтите заувек да је непријатељство према Човеку и свему његовом – наша дужност. Ко год има четири ноге, или крила, тај је пријатељ. И запамтите такође, да у борби против Човека не смемо да спаднемо на то да личимо на њега. Чак и кад га победите, немојте усвојити његове пороке. Ниједна животиња никада не сме да живи у кући, спава у кревету, носи одећу, пије алкохол, пуши, поседује новац или постане трговац. Све Човекове навике су грех. И што је најважније, ниједна животиња не сме да тлачи другу животињу. Слаби или јаки, паметни или припрости, сви смо ми браћа. Ниједна животиња никада не сме да убије другу животињу. Све животиње су једнаке. А сада, другови, да вам испричам свој сан од прошле ноћи. Тај сан не могу да вам опишем. Сањао сам како ће изгледати Земља када нестане Човек. Сан ме подсетио на нешто што сам давно заборавио. Пре много година, док сам још био мало прасе, моја мајка Џорџ Орвел / 113

Илустрација за књигу Животињска фарма, Ралф Стедман (1996)

и друге крмаче често су певале стару песму којој су знале само мелодију и прве три речи. У детињству сам знао ту мелодију, али сам је већ одавно заборавио. Међутим, прошле ноћи поново ми се јавила у сну. Штавише, наврле су ми у сећање речи те песме, речи за које сам сигуран да су генерацијама биле заборављене, а које су животиње певале од давнина. Сада ћу, другови, да вам отпевам ту песму. Стар сам и глас ми је промукао, али, када вас научим мелодију, ви ћете је певати боље. Зове се ’Животиње Енглеске’.” Стари Мајор прочисти грло и запева. Као што је сам рекао, глас му је био промукао, али је певао прилично добро, а и мелодија је била живахна. Речи су гласиле овако: Весело ће блистати поља Енглеске, Бистрије ће бити њене воде, Још слађе дуваће поветарци Тог дана кад се домогнемо слободе.

Пре или касније доћи ће дан, Тиранин Човек збачен ће бити, И по плодним пољима Енглеске Само ће животиње газити.

Том дану сви морамо да стремимо, И ако умремо пре него сване, Краве и коњи, гуске и ћурке Зарад слободе не штедимо ране!

pr om

o

Животиње Енглеске, животиње Ирске, Животиње свих земаља и клима, Почујте моју радосну поруку О будућности златној која је пред нама.

Нестаће брњице с наших њушки, И амови с наших грбача Ђем и мамуза ће заувек зарђати као да никад није било корбача!

Животиње Енглеске, животиње Ирске, Животиње свих земаља и клима, Почујте добро и поруку ширите О златном добу које је пред нама!

uk a

Те слике обиља ум не може да се докопа пшенице и јечма, сена и зоба, Детелина, пасуљ и сочна репа Све биће наше кад дође то доба.

Ed

Песма је одушевила животиње и пре него што је Мајор завршио, оне му се придружише. Мелодију и понеку реч упамтиле су чак и најглупље, а паметније, као што су свиње и пси, научиле су за неколико минута целу песму напамет. А онда после неколико покушаја, по целој фарми се одлучно и јединствено заори „Животиње Енглеске”. Краве су мукале, пси завијали, овце блејале, коњи рзали, патке квакале. Толико су биле одушевљене песмом, да су је отпевале пет пута заредом, а можда би тако и наставиле целу ноћ да их Џонс није прекинуо. Бука је, наиме, пробудила господина Џонса, који скочи из кревета уверен да се у дворишту налази лисица. Зграби пушку, која је увек стајала у углу спаваће собе, и припуца у мрак. Меци се забише у зид амбара и састанак се нагло прекине. Животиње су се разбежале на своја места за спавање. Птице су одскакутале у своја легла, животиње полегале у сламу, и у трену је цела фарма пала у сан.

Илустрацијe ликова Животињске фарме, Џонатан Џедвик

Превео Зоран Јефтић 114 / Савремена књижевност

РАЗГОВОР О ТЕКСТУ

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

pr om

o

Укратко испричај о чему је реч у првом поглављу. Опиши лик Старог Мајора. Објасни зашто га животиње слушају с пажњом. Опиши животиње које се апострофирају именом. За које би се карактере могло рећи да су типски? Кога оне представљају? Анализирај говор Старог Мајора и издвој најважније мисли. Образложи његове тезе и аргументацију. Објасни како је у његовом говору представљен човек, а како он види положај животиња. Како је интониран његов говор? Којим се животињама директно обраћа? Од какве је важности његов сан? Зашто је важна песма? О чему она говори? Како је прихватају остале животиње? На основу сопственог претходног знања закључи којој врсти припада Мајоров говор, а којој песма коју певају? Објасни алегорију која се уочава већ у првом поглављу Животињске фарме. Образложи жанровско одређење које је дао сам аутор (бајка).

► Прочитајте роман Животињска фарма и организујте се за групни рад, према истраживачким задацима.

uk a

1. Изложите фабулу романа. Испричајте како су текла ваша размишљања током читања и опишите сопствени хоризонт очекивања. У којој мери сте поверовали да ће побуна уродити плодом и да ће животиње остварити свој сан? Ако сте унапред знали да неће успети у свом подухвату, образложите на основу чега сте то очекивали.

Ed

2. Опишите како је човек (и Човек) приказан. Објасните његову непријатељску функцију.

3. Анализирајте ликове Старог Мајора и Наполеона. Објасните симболику њихових имена. Образложите разлику између ауторитативности и ауторитарности. Посебну пажњу посветите односу животиња према Наполеону и његовом ословљавању (наш Вођа, друг Наполеон, Отац свих животиња, Ужас човечанства, Заштитник овчјег тора, Пријатељ пачића и сл.). Какву улогу у његовом уздизању имају свиње? Које историјске личности он симболизује?

4. Анализирајте ликове осталих животиња. Образложите функцију и симболику Сноубола, магарца Бенџамина, коња Боксера, припитомљеног гаврана Мозеса. Истражите улогу и симболичко значење врста животиња: свиња, кокоши, оваца, паса. Којим животињама се најлакше управља? Кога оне симболизују? Уочите и објасните елементе сатиричке басне.

5. Објасните симболику ветрењаче и њене градње.

6. Истражите како је Орвел приказао моћ језика. Анализирајте говоре, манифесте (прогласе), пароле, наметање, прихватање, мењање и кршење проглашених правила. Објасните појмове манипулација и демагогија.

7. Анализирајте како се утопијски сан о лепшој будућности преокренуо у дистопијску стварност у роману. Издвојте особине личности и механизме деловања који су ка томе водили и то омогућили. Објасните појмове алегорија, тоталитаризам, утопија и дистопија (антиутопија, негативна утопија). Образложите главне идеје Орвеловог романа. Џорџ Орвел / 115

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

ИЗ

pr om

Никада немојте користити метафору, поређење или неку другу стилску фигуру коју сте навикли да срећете по штампи.

Никада немојте користити дугачке речи тамо где могу стајати и краће. Ако постоји могућност за скраћење речи, увек је скратите. Никад немојте користити пасив ако можете актив. Никада немојте користити стране изразе, научне термине или жаргон ако можете да се сетите одговарајућег енглеског еквивалента из свакодневице. Боље прекршите било које од ових правила него да одвалите неку потпуну глупост.

o

Сваки редак озбиљнога рада који сам написао од 1936. био је написан непосредно или посредно, против тоталитаризма, а за демократски социјализам како сам га схватао. *  У есеју „Политика и енглески језик” Орвел пише о важности јасног језика, истичући како нејасно писање може да постане средство опасне политичке манипулације. Писцима препоручује шест правила којима се треба руководити при писању:

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

Ed

uk a

Алегорија (гр. allegoria – пренесен говор) – стилска фигура заснована на измени непосредног значења представе, слике, појма, или пак читавог књижевног дела према начелима сличности. Алегорија каже једно а значи друго, и у њој се могу препознати два значења: дословно и пренесено. У античкој реторици алегорија означава метафорично значење целе реченице, насупрот метафори, која се односи на пренесено значење само једне речи. Способност алегорије да измењено значење шири са речи на реченице, односно на читаво уметничко остварење, чини од ње не само технику или поступак већ и засебан књижевни облик. Шире узев, алегорија се може применити на само један исказ, читаву причу, заплет, карактере, на целу радњу или на њен амбијент, пејзаж. Многи су жанрови утемељени у алегорији, попут параболе, сатире, басне, миракула, мистерије и сличних. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Џорџ Орвел (1940)

Антиутопија (гр. anti – супротно; utopia – место) – књижевна дела (романи), укључујући и научну фантастику, у којима се за разлику од утопије, која описује идеално или савршено друштво, приказује најнеповољнији могући политички и друштвени систем, углавном смештен у будућност. Родоначелник жанра био је уједно и његов први аутор, Јевгениј Замјатин, у роману Ми (1920). [...] Антиутопија добрим делом почива и на антрополошком песимизму (рецимо у роману Слепило Жозеа Сарамага), будући да истражује негативне особине које човек испољава у кризним тренуцима. Упркос свему томе, идеја да ће увек бити људи који не желе да пристану на потлаченост и који су довољно јаки да се супротставе 116 / Савремена књижевност

насиљу државе и владара – у основи изражавају веру у људски род. Осим већ наведених дела, у најпознатија остварења антиутопије спадају и Врли нови свет О. Хакслија, 1984. Џ. Орвела, Господар мува В. Голдинга, Слушкињина прича М. Атвуд, али и нека врста њене пародије и сатире савременог доба каква је књига Москва 2042 Владимира Војновича. Антиутопија је имала своје поклонике и међу српским приповедачима, од којих се посебно издваја Борислав Пекић (Беснило, Атлантида, 1999). Антиутопија се још назива и негативна утопија или дистопија (лоше место). (Из Речника књижевних термина Тање Поповић, прилагођено) О ЈЕЗИКУ

Као што је придев кафкијански настао да обележи свет какав упознајемо у Кафкином делу, тако је настао израз орвеловски или орвелијански – да би означио дистопијску слику света какву упознајемо читајући Орвелову прозу, поготову његов чувени роман Хиљаду деветсто осамдесет четврта (или: 1984.). Од када се појавио па све до данас овај Орвелов роман као да постаје све актуелнији у разним сферама глобалног живљења, често се апострофира и цитира, а широку популарност стекао је преко филма и музике (реферисањем на одређене елементе). Један од првих и најпопуларнијих ТВ ријалити програма Велики Брат (према Орвеловом: Велики Брат те посматра) позајмљује концепт по ком је група људи затворена у одређеном простору, а све време их снимају камере.

uk a

pr om

o

Политички хаос је повезан са пропадањем језика. Човек би можда могао направити неко побољшање уколико почне са причом. […] Свако питање је политичко, а сама политика је гомила лажи, избегавања, глупости, грешака и шизофреније. Када је општа атмосфера лоша, и језик ће патити. […] Већина оних који се иоле баве енглеским језиком признаће да је он тренутно у лошем стању, и углавном се претпоставља да својим свесним напорима ми не можемо урадити ништа поводом тога. Наша цивилизација је декадентна, па и наш језик – како се каже – неизбежно мора делити исту судбину. Стога испада да је свака борба против злоупотребе језика само сентиментални архаизам, нешто попут фаворизовања свећа у односу на електричну енергију или комфора такси возила у односу на авион. Испод овога лежи полусвесно веровање да је језик настао природно, а не да је инструмент који ми обликујемо према сопственим потребама.

ЗАНИМЉИВОСТИ

(Џорџ Орвел, Политика и енглески језик)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

[...] утопија може да постоји само ако – или управо зато што – време онакво какво познајемо и замишљамо – не постоји. Ако би време постојало, онда би утопија – као идеја и као књижевни жанр о бољем, савршенијем и праведнијем друштву – била немогућа. Управо чињеница да утопија и њена зла посестрима дистопија опседају људски род од најранијих освита цивилизације све до данашњих дана сведочи о исконској потреби човека да пренебрегне датости времена и простора и закорачи у безвремено царство слободе. (Зорица Ђерговић Јоксимовић, „Утопија у времену, време у утопији”)

Џорџ Орвел / 117

Анимирани филм Животињска фарма (1954)

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Задатак за групни рад: 1. Погледајте анимирани филм Животињска фарма из 1954. године. Упоредите сценарио филма са Орвеловим романом. Обратите пажњу на то како се филм завршава и продискутујте о таквом решењу. Процените естетску вредност филма.

2. Погледајте дугометражни филм Животињска фарма из 1999. године и продискутујте о томе како је филмским језиком исприповедан Орвелов роман.

3. Истражите колико је Орвелов роман присутан на позоришној сцени. Размислите о могућности сопствене драматизације Животињске фарме. Уколико имате интересовања и могућности, адаптирајте овај роман за школску сцену.

https://youtu.be/TLrxWFab_pA

Филм Животињска фарма (1999)

https://youtu.be/cGzRf0Ow1qU

o

Илуструј једну сцену из романа Животињска фарма. Орвелова Животињска фарма обично се у тумачењима повезује са стаљинизмом и Совјетским Савезом, а у извесној мери и са Хитлером и нацизмом. У корелацији са наставом историје истражи у чему би се могле повући паралеле између слике власти у Орвеловом делу и тоталитарних система. Објасни шта значи тоталитарно друштво и издвој у чему се састоје Орвелова критичка (сатиричка) оштрица и његов друштвени ангажман. Уколико владаш енглеским језиком, прочитај Орвелов предговор Животињској фарми и изложи у тезама о чему писац у њему говори. Прочитај Орвелов роман 1984. или неки други дистопијски роман по сопственом избору и прикажи га у оквиру редовне или додатне наставе.

pr om

Орвелов предговор Животињској фарми (на енглеском језику)

uk a

http://home.iprimus.com.au/korob/ Orwell.html

Ed

СИНТЕЗА

Џорџ Орвел, Животињска фарма, превод Зоран Јефтић, Београд: Библиотека Новости, 2004.

Džordž Orvel, Politika i engleski jezik, prevod s engleskog Aleksandar Nedeljković, Beograd: Fakultet za medije i komunikacije, 2019.

Zorica Đergović Joksimović, „Utopija u vremenu, vreme u utopiji”, u: Aspekti vremena u književnosti (ur. zbornika dr Lidija Delić), Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2012, str. 367–382.

Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos Art/ Edicija, 2010.

Џорџ Орвел (1903–1950)

Утемељивач дистопијског жанра Роман Хиљаду деветсто осамдесет четврта (1949) Атрибут орвеловски (и орвелијански)

118 / Савремена књижевност

ЖИВОТИЊСКА ФАРМА (1945) роман, алегорија, антиутопија (дистопија)

Хорхе Луис Борхес Врт са стазама које се рачвају Кључне речи: Борхес, лавиринт, приповетка, магични реализам, библиотека, постмодернизам, метафикција, интертекстуалност.

Хорхе Луис Борхес (1899–1986), аргентински писац, један је од најутицајнијих књижевника XX века. Писао је поезију, приповетке и есеје. Бавио се и преводилачким радом (први превод, Вајлдовог Срећног принца, објавио је са девет година). Учествовао је у формирању авангардног покрета под називом ултраизам. Велики преокрет у Борхесовом стварању, али и у рецепцији његових дела, означен је појавом приповедних збирки Маштарије и Алеф. Сматра се оснивачем латиноамеричке фантастике. Био је један од централних аутора часописа Sur (Југ). Пресудан је његов утицај на многе, поготово на хиспаноамеричке писце, као што су Хулио Кортасар или Карлос Фуентес. Међу нашим писцима „борхесовцима” налазе се, између осталих, Данило Киш и Милорад Павић. Значајна дела: Жудња за Буенос Ајресом, Општа историја бешчашћа, Маштарије, Алеф, Књига о измишљеним бићима, Врт са стазама које се рачвају, Књига од песка и др.

o

 Пред тобом је приповетка „Врт са стазама које се рачвају” („Врт са разгранатим стазама”) из збирке Маштарије. Приповедач је Ју Цун, немачки шпијун током Првог светског рата. Јунак је у бекству од Ирца Мадена, енглеског шпијуна, и доспева до Стивена Алберта, синолога. Читава приповетка исприповедана је као загонетка, чије ћемо разрешење схватити тек у последњем пасусу.

pr om

Викторији Окампо

Ed

uk a

На страници 242. своје Историје европског рата, Лидел Харт пише да је офанзива тринаест британских дивизија (уз подршку хиљаду четири стотине артиљеријских оружја), на линији Сер-Монтобан, планирана за двадесет и четврти јули 1916, морала бити одложена за двадесет девети ујутру. Ово кашњење – безначајно, рекло би се – изазвали су (бележи капетан Лидел Харт) жестоки пљускови. Следећа изјава, коју је издиктирао а затим прочитао и потписао доктор Ју Цун, некадашњи професор енглеског на Hochschule у Цингтаоу, баца на цео случај неслућено светло. Недостају прве две странице. „...и тад спустих слушалицу. Само тренутак касније препознао сам глас који је одговорио на немачком. Беше то глас капетана Ричарда Медена. Меденово присуство у стану Виктора Рунеберга значило је да је нашим напорима и – што ми се тада учинило, или ми се барем морало учинити мање важним – нашим животима одзвонило. Значило је то да је Рунеберг био ухапшен, или убијен*. Пре но што се спусти ноћ, и мене је чекала иста судбина. Меден није знао за милост. Тачније, прилике су га учиниле неумољивим. Зар да он, Ирац под енглеском заставом, оптужен за млакост, можда чак и за издају, више него захвално не искористи Шансу, која му је готово чудом пружена, да открије, ухапси, а можда и убије два агента Немачког царства? У собу сам се попео у шест; закључао сам врата, што је чиста бесмислица, и пружио се полеђушке на уски гвоздени кревет. Кроз прозор видех познате ми кровове и мутно поподневно сунце. Учинило ми се невероватним да ће управо тај дан, без икаквих наговештаја или знакова, бити дан моје неумитне смрти. Зар ћу и поред свог почившег оца, и упркос чињеници да сам детињство провео у симетричном врту Хаи Фенга, заиста морати да умрем, и то баш сада? Помислио сам да се појединцу све дешава управо, управо * Ова је претпоставка одурна и будаласта. Пруски шпијун Ханс Рабенер, alias Виктор Рунеберг, потегао је аутоматски пиштољ на капетана Ричарда Медена, који је доносио налог за хапшење. Овај му је, у самоодбрани, задао ране које су га касније коштале живота. (Белешка приређивача.)

Хорхе Луис Борхес / 119

uk a

pr om

o

у овом часу. Толико је већ векова протекло, а догађаји се одвијају једино у садашњем тренутку; безброј је људи у ваздуху, на земљи и на мору, а опет, све што се уистину дешава, дешава се баш мени... Из ових заблуделих мисли тргло ме је готово несносно подсећање на коњасто Меденово лице. Распет између мржње и ужасног страха (сад без зазора смем да говорим о страху, сада кад сам успео да преварим Ричарда Медена, док жељно ишчекујем да ми намакну омчу око врата), пало ми је на памет да тај разуздани и несумњиво пресрећни ратник и не сања да поседујем Тајну. Тачан назив места изнад реке Анкре, на којем ће бити стационирана нова база британске артиљерије. Једна птица запара сиво небо, и ја је, склопљених очију, замислих најпре као аероплан а потом и као целу ескадрилу (на француском небу), како стрмоглавим бомбама сравњује артиљеријски парк са земљом. Кад би ми само пошло за руком да, пре но што ми тане пробије грло, некако довикнем то име онима у Немачкој... Али нејак је мој глас за тако нешто. Ста да учиним да допре до Вођиних ушију? До ушију тог оболелог и омраженог човека, који о мени и Рунебергу зна тек толико да се налазимо у Стафордшајру и који у својој суморној берлинској канцеларији не престаје да листа новине, нестрпљив да чује наше вести... Рекох наглас: Нема ми друге него да бежим. Усправио сам се нечујно, у беспотребној, потпуној тишини, као да ме Меден већ вреба. Нешто ме натера – можда потреба да себи недвосмислено покажем да сам остао без пребијене паре – да претресем по џеповима. Нашао сам управо оно што сам знао да ћу наћи. Амерички сат, поникловани ланац, четвртасти новчић, свежањ компромитујућих али сада већ бескорисних кључева Рунеберговог стана, бележницу, писмо које сам решио сместа да уништим (што нисам учинио), лажни пасош, једну круну, два шилинга и неколико пенија, мастиљаву оловку, марамицу, револвер с једним метком. Противно здравој памети, узех га у руку и одмерих га, да се охрабрим. Помислих, узгред, да се пуцањ из пиштоља може надалеко чути. Требало ми је десет минута да план до танчина разрадим. У телефонском именику пронашао сам име једине особе кадре да пренесе обавештење: живела је у предграђу Фентона, на непуних пола сата возом. Кукавица сам, јесам. То кажем сада, кад сам остварио план за који нико не може рећи да није опасан. Знам, његово извршење било је ужасно. Али не, нисам то учинио због Немачке. Није ме брига за варварску земљу због које сам се морао срозати да будем шпијун. Осим тога, познајем једног човека из Енглеске – човека скромног – који по мени није ништа мањи од Гетеа. Нисам с њим разговарао ни читав сат, али за то време он уистину беше Гете... Учинио сам то јер сам осећао да Вођа презире припаднике моје расе – све оне небројене претке који се у мени стичу. Хтео сам да му докажем да и један Жути може његову војску избавити из невоље. Но, морао сам да бежим од капетана. Постојала је могућност да сваког тренутка на вратима зачујем његово куцање или глас. Оденуо сам се нечујно, поздравио се са властитим одразом у огледалу, потом сишао, осмотрио, и закорачио на мирну улицу. Железничка

Ed

мастиљава оловка – или тинтана оловка: оловка чији запис не може да се брише уколико се њен графит овлажи, те делује као мастило (тинта); служила је да замени писање мастилом (пенкалом).

120 / Савремена књижевност

Ed

uk a

pr om

o

станица није била далеко, но проценио сам да није згорег сести у кола. Закључио сам да се тако мање излажем опасности да ме неко препозна; стоји и да сам се на пустој улици осећао бескрајно повредљив и уочљив. Сећам се да сам возачу рекао да се заустави нешто испред главног улаза. Из кола сам намерно изишао полако, готово с напором; пут ме је водио у село Ешгров, али сам карту купио за једну станицу даље. Воз је кретао за неколико минута, у осам и педесет. Пожурих; следећи полази у пола десет. На перону није било малтене никог. Прођох кроз вагоне: сећам се неколико сељака, жене у црнини, младића који је задубљено Читао Тацитове Анале, једног рањеног и срећног војника. Вагони се најзад померише с места. Препознадох човека који је узалуд трчао до краја перона. Беше то капетан Ричард Меден. Изнемогао и укочен од страха, шћућурио сам се на другом крају седишта, што даље од опасног прозора. Изнемоглост се затим преобратила у готово одурно задовољство. Рекох у себи да је наш двобој већ почео и да сам прву рунду добио, осујетивши, макар само на четрдесет минута, и макар једино игром случаја, напад свог противника. Закључио сам и да та тричава победа предсказује коначну победу. Закључио сам уз то да ова прва и није тако безначајна, будући да бих без те драгоцене предности у времену коју ми је подарио возни ред већ био ухапшен, или мртав. Закључио сам (једнако изврћући чињенице) да та кукавна радост несумњиво говори у прилог мојој способности да тај неизвесни подухват успешно окончам. Из те слабости црпео сам снагу која ме до краја неће напустити. Предвиђам да ће се човек сваким даном подухватати све суровијих подухвата; ускоро ће постојати једино р атници и разбојници; ово им је мој савет: Извршилац окрутног дела треба унапред да га замисли као свршен чин, да себи наметне будућност неопозиву попут прошлости. Тако сам и сâм поступио, испраћајући погледом, погледом покојника, свој можда последњи дан, дочекујући примицање последње ноћи. Воз је глатко клизио кроз дрвореде јасенова. Зауставио се, наизглед усред поља. Нико није узвикнуо име станице. Ешгров?, упитах дечицу на перону. Ешгров, одговорише. Сиђох. Једна једина лампа осветљавала је перон, дечја лица остадоше у сенци. Један ме дечак упита: Идете код професора Стивена Алберта? Други, не сачекавши одговор, рече: Кућа му је прилично далеко, али се нећете изгубити ако кренете овим путем лево, и ако на сваком наредном раскршћу такође будете скретали налево. Добацих им новчић (последњи), сиђох низ неколико камених степеница и обрех се на осамљеном путу који се лагано спуштао. Беше то обичан земљани пут; изнад њега, кроз преплетено грање, ниски округли Месец као да ме је пратио. На тренутак ми паде на памет могућност да је Ричард Меден некако могао прозрети моју очајничку намеру. Одмах сам, међутим, схватио да то није могућно. Савет да увек скрећем налево подсети ме на уобичајени поступак при откривању средишњег дворишта у извесним лавиринтима. Донекле се разумем у лавиринте: нисам узалуд праунук Цуи Пена, намесника Јунана, који се одрекао овоземаљске власти како би написао Хорхе Луис Борхес / 121

Ed

uk a

pr om

o

роман разуђенији од Хунг Лу Менга, и саградио лавиринт у којем би се сви изгубили. Посветио је тим несагласним замислима тринаест година, и да тад није погинуо од руке извесног туђинца, роман не би остао збркан а лавиринт би неко без сумње пронашао. Под енглеским дрвећем размишљао сам о том изгубљеном лавиринту и замишљао како се нетакнут и савршен издиже на тајанственом врху какве планине, или га себи представљао прекривеног пиринчаним пољима или водом, не више коначног, састављеног од осмоугаоних павиљона и стаза које одводе на сопствени почетак, већ од река, читавих области и краљевина... Замишљао сам лавиринт над лавиринтима, вијугави лавиринт који би у свом ширењу обухватио чак и звезде. Понесен овим измаштаним призорима, заборавих на своју судбину прогоњеног. Неко време осећао сам се као апстрактни посматрач света. Пространи, живописни предели, Месец и последњи изданци дневне светлости учинили су своје, баш као и низбрдица, која ми напросто није дала да се уморим. Вече беше присно, бескрајно. Пут се спуштао и рачвао, сада већ међу неразазнатљивим ливадама. Некаква продорна музика налик на низање слогова допирала би до мене и удаљавала се с налетима ветра, затомљена лишћем и даљином. Помислих да човек може замрзети друге људе, или други тренутке других људи, али не и одређену земљу: не може се бити непријатељ свицима, речима, вртовима, воденим токовима, заласцима сунца. Утом стигох до једне зарђале капије. Кроз решетке назрех дрворед и некакав павиљон. Управо тада разумедох две ствари, једну баналну, другу готово невероватну: музика је допирала из павиљона, и била је кинеска. Отуда ме је прожела без по муке, несвесно. Не сећам се јесам ли продрмао звоно, притиснуо дугме, или се огласио тапшањем. Пискутава музика једнако се настављала. Међутим, некакав фењер поче се издвајати међу обрисима усамљене куће: док се примицао, тај папирнати фењер у облику добоша и месечасте светлости на тренутке би шпартала или поништавала стабла дрвећа. Носио га је један висок човек. Не видех му лице, светлост ме је заслепљивала. Отворио је капију и лагано на мом језику изговорио: – Видим да је милостивом Хси Пенгу стало да ублажи моју самоћу. Ви бисте несумњиво да видите врт? Присетих се да то беше име једног нашег конзула и збуњено понових: – Врт?

– Врт са стазама које се рачвају. Нешто се узбурка у мом сећању, те изговорих, несхватљиво самоуверен: – Врт мог претка Цуи Пена.

– Вашег претка? Вашег уваженог претка? Само напред, уђите. Влажна стаза врлудала је попут оних из мог детињства. Стигосмо у библиотеку с књигама са Истока и са Запада. Препознадох неколико томова у жутом свиленом повезу. Били су то рукописи Изгубљене енциклопедије, чији је приређивач био трећи цар Пресветле династије, а која никад није штампана. Грамофонска плоча вртела се поред једног брон122 / Савремена књижевност

синолог – научник који се бави синологијом, проучавањем кинеског језика и културе. диван – софа или кауч.

Ed

uk a

pr om

o

заног феникса. Сећам се и вазе из ружичастог раздобља и једне друге, неколико векова старије, плаве боје коју су наши мајстори преузели од персијских грнчара... Стивен Алберт посматрао ме је с осмехом на лицу. Био је (како сам већ рекао) изразито висок, оштрих црта лица, сивих очију и сиве браде. Нешто је на њему подсећало на свештеника, али и на морнара; касније ми је испричао да је као мисионар боравио у Тиенцину „пре покушаја да постане синолог”. Седосмо: ја на један дугачак, низак диван, он леђима окренут прозору и високом округлом сату. Израчунах да мом прогонитељу, Ричарду Медену, треба најмање још један сат да ме стигне. Моја неопозива одлука могла је да причека.

– Чудесна је била Цуи Пенова судбина – рече Стивен Алберт. – Намесник у родној области, врстан познавалац астрономије, астрологије и неисцрпног тумачења канонских књига, шахиста, чувени песник и калиграф: све то напустио је како би сачинио књигу и лавиринт. Одрекао се задовољстава тлачења, дељења правде, никад празне постеље, гозби, чак и учености, тринаест година повучено је живео у Павиљону Прозирне Самоће. После његове смрти, наследници затекоше тек збркане рукописе. Породица је, као што вам је можда већ познато, хтела да их спали; међутим, извршилац његове воље – један таостички или будистички монах – упорно је захтевао да буду објављени.

– Ми, од лозе Цуи Пена – одговорих – и даље проклињемо тог монаха. Објављивање је било равно безумљу. Књига представља неразговетну гомилу противречних забележака. Једном сам је прегледао: у трећем поглављу јунак умире, у четвртом је жив. Што се пак тиче друге Цуи Пенове замисли, његовог Лавиринта...

– Ево Лавиринта – рече – показујући ми на повећи лакирани секретер.

– Лавиринт од слоноваче! – узвикнух. – Мајушни лавиринт...

– Лавиринт симбола – исправи ме он. – Невидљиви лавиринт времена. Мени, варварском Енглезу, пало је у удео да откријем ту привидну загонетку. После више од сто година, појединости су отишле у неповрат, али није тешко претпоставити шта се догодило. Биће да је Цуи Пен једног дана рекао: Повлачим се да напишем књигу. А другог: Повлачим се да саградим лавиринт. Сви су замислили два дела; никоме ни на памет није пало да би књига и лавиринт могли бити једно те исто. Павиљон Прозирне Самоће уздизао се можда у средишту каквог врта са изукрштаним стазама; та чињеница могла је навести на помисао о стварном лавиринту. Цуи Пен је умро; нико на његовим пространим поседима није наишао на лавиринт; замршеност његовог романа навела ме је да претпоставим да је лавиринт, у ствари, ово. Тачно решење проблема омогућиле су ми две околности. Прва је била необично предање по којем је Цуи Пен замислио да начини, строго узев, бескрајни лавиринт. Друга, одломак из писма које сам открио. Хорхе Луис Борхес / 123

секретер – писаћи сто; собни ормарић са покретном плочом за писање, која се отвара и поставља у хоризонтални положај.

Морис Корнелис Ешер, Вавилонска кула (1928)

Ed

uk a

гримизан – јаркоцрвен, пурпуран.

pr om

o

Алберт устаде. На неколико тренутака окрену ми леђа; отвори фиоку на црном позлаћеном секретеру. Вратио се држећи у руци лист папира, некада гримизан а сада ружичаст, истањен и издељен на коцкице. Углед Цуи Пена као калиграфа био је оправдан. Прочитах са неразумевањем, грозничаво, речи које је брижљивом четкицом исписао човек моје крви: Остављам различитим будућностима (не свим) свој врт са стазама које се рачвају. Ћутке вратих лист папира. Алберт настави: – И пре но што сам дошао до овог писма, питао сам се на који би то начин једна књига могла бити бескрајна. Једини поступак који ми је пао на памет било је исписивање цикличног, кружног тома. Његова последња страница била би истоветна првој, уз могућност да се настави у недоглед. Сетио сам се и оне вечери, негде у средини Хиљаду и једне ноћи, када краљица Шехерезада (помоћу чаробне расејаности преписивача) почиње дословце да прича причу Хиљаду и једне ноћи, ризикујући тако да се нађе управо у ноћи у којој је прича, и тако у бескрај. Замислио сам и једно платонско, наследно дело, преношено с оца на сина, у којем би сваки следећи појединац додавао по једно поглавље или пажљиво преправљао страницу својих предака. Та су ми нагађања донекле дошла као разбибрига; учинило ми се, међутим, да ни приближно не одговарају Цуи Пеновим противречним поглављима. Рукопис из Оксфорда, који сте управо видели, дочекао сам у стању растројености. Застао сам, природно, код реченице: Остављам различитим будућностима (не свим) врт са стаз.ама које се рачавају. Разумео сам готово истог трена; врт са стаз. ама које се рачвају заправо је несређени роман; израз разним будућностима (не свим) наговестио ми је слику рачвања у времену а не у простору. Поновно читање целог дела потврдило је ову теорију. У свим измаштаним текстовима, кад год се неки лик суочи с више могућности, по правилу се опредељује за једну и одбацује друге; у свом готово неразмрсивом тексту, Цуи Пен се опредељује – и то у исти мах – за све могућности. На тај начин он ствара различите будућности и различита времена, који се такође умножавају и рачвају. Отуда противречности у роману. Фанг, на пример, поседује једну тајну; неки незнанац му закуца на врата; Фанг одлучује да га убије. Наравно, постоји више могућних расплета: Фанг може да убије уљеза, уљез може да убије Фанга, обојица могу да се спасу, обојица да погину, итд. У делу Цуи Пена, сви се ти расплети дешавају; сваки представља полазиште за наредна рачвања. Каткад се стазе у том лавиринту споје: тако, на пример, ви долазите у ову кућу, али у једној од могућних прошлости ви сте ми непријатељ, у другој, пријатељ. Уколико

124 / Савремена књижевност

Ed

uk a

pr om

o

прихватате мој непоправљиви кинески изговор, могли бисмо прочитати неколико страница. У блештавом кругу лампе, његово лице несумњиво беше лице старца, али с нечим непоколебљивим, чак бесмртним у изразу. Лагано и разговетно прочитао је две верзије једног истог епског догађаја. У првој, нека војска креће у бој преко голетне планине; ужас пред камењем и тамом побуди у војницима осећање ништавности живота, због чега су без по муке извојевали победу; у другој верзији, иста војска пролази кроз палату у којој се пирује; ватрени окршај изгледа им као наставак светковине те и они успевају да победе. Ја сам с дужним поштовањем одслушао ове давнашње маштарије, налазећи да је, заправо, достојнија живљења чињеница да их је осмислио неко моје лозе и да их сада преда мном оживљава човек из једног далеког царства, усред моје очајничке пустоловине, на једном острву на Западу. Памтим да се последње речи у обема верзијама понављају попут какве свете заповести: Тако војеваху јунаци, са спокојем у часном срцу, силовита мача, одлучни да убију и да погину. Од тог тренутка, осетих око себе и у тмини свога тела невидљиво, неопипљиво навирање. Није то било навирање противстављених, упоредних и напослетку укрштених војски, већ једно недокучиво, дубље комешање које су оне, у неку руку, наговестиле. Стивен Алберт настави: – Не верујем да се ваш дични предак доконо поигравао варирањем. Чини ми се неприхватљивим да је тринаест година жртвовао бескрајном извођењу некаквог реторичког експеримента. У вашој земљи роман слови за нижи род; у оно доба су га презирали. Цуи Пен је свакако био генијални романописац, али у исти мах и човек од пера који у себи свакако није видео искључиво романописца. Сведочења његових савременика јасно указују – а он то својим животом довољно потврђује – на његове метафизичке, мистичке наклоности. Филозофске опречности чине добар део његовог романа. Знам да га је од свих проблема највише мучио и заокупљао бездани проблем времена. А опет, то је проблем који се на страницама Врта уопште не помиње. Чак ни реч време није употребљена. Како ви објашњавате то намерно изостављање? Предложих различита решења, сва до једног недостатна. О сваком смо расправљали; на крају ми Стивен Алберт рече: – У загонетки чија је тема шах, која се реч једина не сме употребити? Замислих се на тренутак па одговорих: – Реч шах.

– Управо тако – рече Алберт. – Врт са стазама које се рачвају јесте једна огромна загонетка, или парабола о времену; тај скривени разлог забрањује му да га помиње. Може бити да је управо стално изостављање једне речи и прибегавање неспретним метафорама најизразитији начин да се та реч означи. Управо се том кривудавом путу, на сваком од завијутака свог неуморног романа, приклонио никад непосредни Цуи Пен. Упоредио сам стотине рукописа, исправио грешке настале непажњом преписивача, разазнао план у тој збрци, успоставио, поверовао да сам успоставио првобитни ред, превео читаво дело: сигуран сам да није Хорхе Луис Борхес / 125

Морис Корнелис Ешер, Горе и доле (1947)

Ed

uk a

pr om

o

употребио реч време ни један једини пут. Објашњење је јасно: Врт са стазама које се рачвају представља недовршену, али не и нетачну слику онаквог свемира каквог га је поимао Цуи Пен. За разлику од Њутна и Шопенхауера, ваш предак није веровао у једнообразно, апсолутно време. Веровао је у бескрајне временске низове, у разгранату, вртоглаву мрежу разилазећих, сустичућих и напоредних времена. Та потка различитих времена која се приближавају, рачвају, пресецају, или вековима остају међусобно непозната, обухвата све могућности. У већини тих времена ми не постојимо; у појединим постојите ви али не и ја; у другим ја постојим а ви не; у некима постојимо обојица. У овоме, које ми је додељено благонаклоном игром случаја, ви сте дошли у моју кућу; у другом, ви ме, прошавши најпре кроз врт, затичете мртвог; у трећем, ја изговарам ове исте речи, али ја сам само заблуда, утвара.

– У свима њима – прозборих донекле уздрхтао – ја вам пак одајем признање и захвалност што сте обновили Цуи Пенов врт.

– Не у свима – промрмља он уз осмех. – Време се стално рачва ка небројеним будућностима. У једној од њих ја сам вам непријатељ. Поново осетих поменуто навирање. Учини ми се да је влажни врт око куће начичкан невидљивим особама. Те особе били смо Алберт и ја, тајанствени, ускомешани и многолики у другим временским димензијама. Подигох очи и лагани кошмар се расплину. У жутоцрном врту стајао је један једини човек; но тај човек беше голем попут кипа, но тај човек који се приближавао стазом беше капетан Ричард Меден.

– Будућност се већ обистињује – одговорих – али ја сам вам пријатељ. Могу ли још једном да погледам писмо? Алберт устаде. Онако висок, отвори фиоку у високом секретеру; за тренутак ми окрену леђа. Већ сам био припремио револвер. Опалих крајње усредсређен: Алберт се сруши као свећа, није ни јаукнуо. Кунем се да је његова смрт била тренутна, попут грома. Све остало је нестварно, безначајно. Меден упаде, ухапси ме. Осуђен сам на вешала. Победио сам гнусно: саопштио сам Берлину тајно име града који треба напасти. Јуче су га бомбардовали; прочитао сам о томе у оним истим новинама које су Енглеској претходно предложиле следећу загонетку: ученог синолога Стивена Алберта убио је неки туђин, Ју Цун. Вођа је ту загонетку умео да одгонетне. Он зна да је мој проблем био како да (кроз ратни вихор) укажем на град по имену Алберт и да ми није било друге но да убијем особу под тим именом. Не зна (нико не може да зна) за моје неизмерно кајање и посусталост. Превео Александар Грујичић

РАЗГОВОР О ПРИПОВЕЦИ Поређај догађаје из фабуле у хронолошки низ и објасни како изгледа њен расплет. Одреди у ком моменту почиње приповетка. Зашто је ретроспекција битна за ову врсту приповетке? Размисли и објасни какав се ефекат тиме постиже. Издвој јунаке приповетке па одреди ко су међу њима злочинци, а ко жртве. Шта примећујеш?

126 / Савремена књижевност

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

ИЗ

uk a

pr om

o

Замисли да је заплет ове приповетке радња крими-филма. Издвој обрте, места изневереног очекивања. Подвуци реченице у којима се говори о лавиринту, том опсесивном Борхесовом мотиву. Шта примећујеш? Како симболика овог мотива кореспондира са фабулом ове приповетке? Предак приповедача и главног јунака, Цуи Пен, није, по речима Стивена Алберта, веровао у апсолутно време, већ у бесконачне временске низове, паралелне димензије стварности. У свакој од њих збивања би се расплела различито захваљујући само једној другачијој одлуци. Објасни мотив врта са стазама које се рачвају у контексту ове идеје. Где јунак проналази врт са стазама које се рачвају, који је сачинио његов предак? Шта у тој књизи јунак схвата? Како се то сазнање рефлектује на његову тренутну ситуацију и шта из те спознаје произлази? Када одговориш на ова питања, моћи ћеш да закључиш о томе коју улогу у овој повести (која постоји у облику текста) има текст који јунак налази. Овај механизам карактеристичан је управо за Борхесову идеју лавиринта – једна идеја отвара врата новим идејама, и те стазе рачвају се бесконачно. Једна књига отвара врата другим књигама и то је у суштини симболике библиотеке у Борхесовом стваралаштву. Књижевност је уметност палимпсеста, свака књига ослања се на неку другу и отвара се ка следећој. Размисли о томе зашто Борхес бира жанр крими-приче да покаже како ова идеја функционише у књижевном тексту.

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Ed

Магични реализам – врста фикције у којој се преплићу реалистичка и фантастичка збивања, а најнеобичнији, мистериозни догађаји, представљени су као део свакодневице. Његовим родоначелницима сматрају се хиспаноамерички писци Габријел Гарсија Маркес (поготово се у контексту магичног реализма често помиње његов роман Сто година самоће) и Хорхе Луис Борхес. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник +

Метафикција – фикција која говори о фикцији, приповедачки поступак при којем се указује на фиктивност самог текста, а често и на његову везу с другим текстовима (интертекстуалност). Интертекстуалност – особина текста заснована на његовој унутрашњој повезаности с другим текстовима. Термин уводи Јулија Кристева: „Сваки текст је конструисан као мозаик цитата; сваки текст усваја и мења неки други. Појам интертекстуалности замењује појам интерсубјективности.” Интертекстуалност подразумева утицаје, везе или свесна ослањања на други текст (нпр. пародија или подражавање). Хорхе Луис Борхес / 127

палимпсест – пергамент с којег је претходно избрисан првобитни текст да би се могао написати други текст; употребом хемијских средстава могуће га је прочитати.

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

 Данило Киш је тврдио да се читава књижевност дели на „ону пре Борхеса и ону после њега”. Обрати пажњу на то како он у свом есеју објашњава Борхесов однос према документарно-литерарним основама сваког књижевног дела:

ЗАНИМЉИВОСТИ

(Данило Киш, „Фрагменти о Борхесу” у: Складиште)

uk a

Омиљени Борхесови књижевни мотиви били су огледала, лавиринти и тигрови. Код огледала, фасцинирао га је ефекат умножавања одраза, тзв. mise-en-abyme. За њега је књижевност била управо то – вишеструко умножени одраз свега онога што је пре једног дела било написано. Тигрови су га опчињавали својим правилним, симетричним шарама, чије нас посматрање одводи у слично стање вртоглавице као и умножена огледала, или лавиринт. Свако Борхесово дело на први поглед изгледа као замршени лавиринт, у којем се значења крију од површног разумевања, а чији путеви воде кроз бескрајне низове Вавилонске библиотеке.

pr om

o

„Борхесовска мистификација није ништа друго до потреба да уверимо, било којим средствима, свим средствима, да своју тему нисмо исисали из малог прста, него да је све то (о чему пишемо) тако било (или некако тако), јер, ето, ми поседујемо документа, књиге и исповести, књиге староставне, које треба да нашим опсесијама и нашим фантазијама дају легитимитет уверљивости. И све његове мистификације (лажни извори, измишљени писци измишљених књига или измишљене књиге постојећих аутора, непостојећи аутори или приватни пријатељи као писци, лажне атрибуције наслова и дела, лажна датирања постојећих књига итд.) не служе, дакле, томе да би подвалили несрећним професорима који чепркају по књигама класика, држећи се углавном приземља фуснота, него томе ако не да увере читаоца а оно да му створе илузију да се приче које му управо причају темеље на чињеницама које су изнели сведоци и очевици, људи достојни поверења; и да тиме удовоље оној од најосновнијих радозналости на којој је заснован сваки чин лектире: да ли је то писац измислио или је заиста тако све било?”

 Прочитај одломак из предговора „Борхесово схватање стварности и књижевности” Кринке Видаковић Петров, чији су преводи Борхесове прозе међу најзначајнијим код нас:

Ed

„Као прозни писац, Борхес је – како истиче А. Мороа – велики писац малих дела: кратких прича, алегорија и парабола. Кратке приче обухваћене су збиркама Маштарије, Свеопшта историја бешчашћа и Алеф. Збирка Алеф (објављена 1947. године) садржи осамнаест прича и епилог. Све приче, осим две, могу се – како пише сам Борхес – назвати фантастичним. У њима се обрађују борхесовске константе, као што су: проблем времена, смисао књижевности, питање идентитета. Стваралац је најличније Борхесово дело, тј. збирка парабола, алегорија, бележака и песама које су се с временом гомилале да би их Борхес објавио 1960. Оне потврђују оно што писац наводи у епилогу: Човек реши да нацрта свет. Током година испуњава простор уцртавајући покрајине, краљевства, планине, заливе, бродове, острва, рибе, куће, инструменте, звезде, коње и људе. Пред смрт он открива да тај стрпљиви лавиринт линија оцртава његов сопствени лик. (Кринка Видаковић Петров, „Борхесово схватање стварности и књижевности”) 128 / Савремена књижевност

О ЈЕЗИКУ

Враћам се тој већ давној јужноамеричкој вечери и видим свог оца. Видим га у овом тренутку; и чујем његов глас који изговара речи које нисам разумео, али које сам осећао. Те речи су долазиле од Китса, из његове „Оде славују”: За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди! Нема нараштаја гладних да те гуше; И глас што га слушам, док ова ноћ ходи, У стара времена цар и луда чуше: Можда тај пој к срцу тужном пут направи Рутином, кад чежњом за домом морена, Стајаше, сред туђег жита, у сузама.

pr om

o

Мислио сам да знам све о речима, све о језику (кад је човек дете, осећа да зна много), али те речи су ми дошле као откровење. Наравно, нисам их разумео. Како сам могао разумети стихове о томе да су птице – да су животиње – на неки начин вечне зато што живе у садашњости? Ми смо смртни зато што живимо у прошлости и у будућности – зато што се сећамо времена када нисмо постојали, и што предвиђамо време кад ћемо бити покојници. Ти стихови су ми дошли кроз музику. Пре тога сам о језику размишљао као о начину да се нешто изрази, да се човек пожали, да каже да је весео или тужан итд. Међутим, када сам чуо те стихове (од тада их, на известан начин, слушам непрестано), знао сам да језик може да буде и музика и страст. И тако ми се открила поезија.

uk a

(Хорхе Луис Борхес, Умеће стиха: предавања у част Чарлса Елиота Нортона: 1967–1968, одломак)

Хорхе Луис Борхес, фотографија Пепеа Фернандеза (1978)

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Хорхе Луис Борхес, БОРХЕС И ЈА

Ed

Што год се догоди, догоди се оном другом Борхесу. Ја се шетам по Буенос Ајресу застајкујући, можда механички, да осмотрим свод неке капије и врата с кованим гвожђем; вести о Борхесу стижу ми поштом, а наилазим на његово име у професорским конкурсима или у биографским лексиконима. Волим пешчане сатове, мапе, топографију XVIII века; етимологију, укус кафе и Стивенсонову прозу: онај други воли исте ствари, али то испољава на тако ташт начин као неки глумац. Претерао бих када бих рекао да се налазимо у непријатељству: ја живим, предајем се животу да би Борхес могао стварати своја дела, која ме оправдавају пред светом. Не кошта ме да признам да је он написао понеку вредну страницу, али ти листови не могу ме спасти јер добро више можда не припада никоме, чак ни њему, већ језику или традицији. Што се

осталог тиче, мени је суђено да се заувек изгубим да би само неки тренутак мене преживео у оном другом. Малопомало људи му у свему чине уступке мада је мени добро познат његов перверзни обичај измишљања и преувеличавања. Спиноза је схватио да све што постоји тежи да очува своју суштину; камен жели да вечно буде камен, а тигар да вечно буде тигар. Ја ћу остати у Борхесу а не у себи (ако сам ја уопште неко), мада се мање препознајем у његовим књигама но у многим другим делима или тананом звуку гитариних струна. Пре много година, покушао сам да га се ослободим прелазећи с митологије предграђа на игру с временом и бескрајем; али сада су то Борхесове игре те ћу морати да смислим нешто ново. Мој живот се тако претворио у бекство, ја све губим, све пада у заборав или прелази оном другом. Не знам који је од нас двојице написао овај запис. Хорхе Луис Борхес / 129

Борхес, „Вавилонска библиотека”

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Одабери још једну Борхесову причу, прочитај је и припреми се да о њој говориш на часу. Ако те занимају мотиви библиотеке и лавиринта у Борхесовом делу, прочитај приповетке „Вавилонска библиотека” и „Чекање”. Упореди идеје просторног и временског лавиринта. Прочитај приповетку „Пјер Менар, аутор Дон Кихота” и напиши есеј на тему „Све је већ написано и све треба поново написати”. Нацртај стрип или сними кратак филм (можеш да се послужиш мобилним телефоном) на основу приповетке „Врт са стазама које се рачвају”. Послушај Борхесов текст „Детективска прича” на Трећем програму Радио Београда. Сажето изложи о чему се у тексту говори. Издвој по тезама оно што Борхес говори о Едгару Алану Поу. Упореди Борхесове приче са Поовим. Скицирај неколико верзија приповетке „Врт са стазама које се рачвају”, у којима јунак прави различите изборе који га воде ка другачијим заплетима.

https://drive.google.com/file/d/1yMll DXZUUqKB4ZINZMS5NW5Z1WYplK0Q/ view?usp=sharing

Хорхе Луис Борхес, „Детективска прича” (Трећи програм Радио Београда)

СИНТЕЗА

ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС (1899–1986)

Ed

uk a

Хорхе Луис Борхес, Кратке приче, избор и превод са шпанског Кринка Видаковић Петров, Београд: Рад, 1979. Кринка Видаковић Петров, „Борхесово схватање стварности и књижевности”, у: Хорхе Луис Борхес, Кратке приче, избор и превод са шпанског Кринка Видаковић Петров, Београд: Рад, 1979. Хорхе Луис Борхес, Умеће стиха: предавања у част Чарлса Елиота Нортона: 1967-1968, Београд: Службени гласник, 2012. Данило Киш, „Фрагменти о Борхесу”, Складиште, Београд: Бигз, 2003. Пол де Ман, „Модерни мајстор”, Реч, 3, 22, 1996, стр. 85–87. Хорхе Луис Борхес : радови са Међународног књижевнонаучног скупа посвећеног Х. Л. Борхесу, одржаног 24. и 25. септембра 1996. године у Београду и други текстови / приредили Радивоје Константиновић, Филип Матић, Марко Недић, Београд: ЗУНС, СКЗ, Југословенско удружење латиноамериканиста, 1997.

pr om

o

https://youtu.be/0Zq4N3NDayQ

Врт са стазама које се рачвају приповетка збирка Маштарије (1944)

Дела: Жудња за Буенос Ајресом (1923), Општа историја бешчашћа (1935), Пјер Менар – писац Дон Кихота (1939), Врт са стазама које се рачвају (1941), Маштарије (1944), Алеф (1949), Књига о измишљеним бићима (1957), Стваралац (1960), Пешчана књига (1975) и др.

130 / Савремена књижевност

метафикција интертекстуалност лавиринти, огледала, библиотека магични реализам постмодернизам

Самјуел Бекет ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА (одломак) Кључне речи: Чекајући Годоа, антидрама, драма апсурда, позориште поруге. Самјуел Бекет (1906–1989), ирски писац (приповедач, романсијер, песник, есејиста, драмски писац), добитник Нобелове награде за књижевност (1969), рођен је у Даблину. У младости страствени љубитељ шаха и спорта, после завршеног колеџа студира француски и италијански језик на Тринити колеџу у Даблину, на којем ће касније, по повратку из Париза, једно време и предавати. У Паризу је упознао Џејмса Џојса, којем ће се искрено дивити целог живота и коме ће једно време бити нека врста личног секретара. После очеве смрти провео је две године на психијатријској клиници. Године 1939. тешко га је повредио улични скитница убовши га ножем у груди. За време рата придружио се француском Покрету отпора. Додељен му је Орден за храброст. После рата углавном пише на француском језику. Уз Ежена Јонеска и Артура Адамова, сматра се најзначајнијим представником „театра апсурда”. Значајна дела: романи – Марфи (1938), Молоа (1951), Малоне умире (1952), Неименљиво (1953); драме – Чекајући Годоа (1952), Крај партије (1957), Игре без речи (1957), Крапова последња трака (1959), Срећни дани (1962), Игра (1964), Не ја (1973) и др.

uk a

pr om

o

 Бекет је у енглеској верзији свога комада – који се сврстава у најзначајнија дела „театра апсурда” – додао и поднаслов „трагикомедија у два чина”. У првом чину, где је на сцени само једно кржљаво безлисно дрвце, два човека који највише наликују скитницама, Владимир и Естрагон, чекају неког по имену Годо, о коме ништа не знају. Разговарају необавезно, Естрагон има проблема са ципелом, једу шаргарепу. Сваки час хоће да се разиђу, али се наново сусрећу на истом месту. У једном тренутку појављује се надмени и театрални Поцо, који на узици води Ликија. Лики механички испуњава оно што му Поцо наређује да ради: плеше, држи говор. На крају се појављује Дечак са поруком: „Господин Годо неће доћи данас, али ће сигурно доћи сутра.” Владимир и Естрагон намеравају да оду како би се сутра ту вратили, али се не мичу с места ни кад се завеса спушта. Други чин се одиграва сутрадан, у исто време, на истом месту. У њему се поново појављују Поцо и Лики, али знатно измењени: Поцо је слеп и ничега се не сећа, а Лики је нем. Потруди се да у одломку из другог чина откријеш елементе трагичког и комичког у деловању ликова и њиховог чекања да се Годо појави.

ДРУГИ ЧИН

Ed

ВЛАДИМИР: Пре него што пођете, реците му да пева. ПОЦО: Коме? ВЛАДИМИР: Ликију. ПОЦО: Да пева? ВЛАДИМИР: Да. Или да мисли. Или да рецитује. ПОЦО: Па он је нем! ВЛАДИМИР: Нем! ПОЦО: Потпуно. Он не може чак ни да стење. ВЛАДИМИР: Нем! А откада? ПОЦО (разбесни се одједном): Докле ћете ми пробијати главу тим ва-

шим трабуњањима о времену? То је бесмислено! Кад! Кад! Једнога дана, зар вам то није довољно? Једнога дана, који је био исти као сваки други, он је онемео; једнога дана ја сам ослепео; једнога дана ћемо оглувети; једнога дана смо рођени; једнога дана ћемо умрети, и то истога дана, истога часа, зар вам то није довољно? (Сталоженије.) Самјуел Бекет / 131

Оне рађају децу јашући на гробу, дан блиста за тренутак, па поново падне ноћ. (Повуче конопац.) Напред! (Излазе. Владимир иде за њима до ивице позорнице, па гледа како се удаљују. Одјек пада, пропраћен мимиком Владимировом, показује да су поново пали. Тишина. Владимир прилази Естрагону, који спава, посматра га за тренутак па га пробуди.) ЕСТРАГОН (Избезумљени покрети, речи без везе. Напослетку): Зашто

ми никад не даш да спавам?

o

ВЛАДИМИР: Осећао сам се усамљен. ЕСТРАГОН: Сањао сам да сам срећан. ВЛАДИМИР: То ти је време брже прошло. ЕСТРАГОН: Сањао сам да... ВЛАДИМИР: Ћути! Питам се да ли је заиста слеп. ЕСТРАГОН: Ко? ВЛАДИМИР: Зар би прави слепац рекао да нема појма о времену? ЕСТРАГОН: Ко? ВЛАДИМИР: Поцо, ЕСТРАГОН: Зар је он слеп? ВЛАДИМИР: Он нам је тако рекао. ЕСТРАГОН: Па шта онда? ВЛАДИМИР: Чинило ми се да нас види. ЕСТРАГОН: Ти си то сањао. Хајдемо одавде. Не можемо. То је, истина.

pr om

Прво издање драме Чекајући Годоа (1953)

Јеси ли сигуран да то није био он?

uk a

ЗАНИМЉИВОСТИ

ВЛАДИМИР: Ко!? ЕСТРАГОН: Годо. ВЛАДИМИР: Али, ко он? ЕСТРАГОН: Поцо.

ВЛАДИМИР: Та, не! Та, не! Та, не!

ЕСТРАГОН: Ипак ћу ја да устанем. (Диже се напорно.) Ајао! ВЛАДИМИР: Не знам више шта да мислим. ЕСТРАГОН: Моје ноге! (Седне поново, па покушава да се изује.) Помози ми. ВЛАДИМИР: Јесам ли ја спавао док су други патили? Да ли ја и сад спавам?

Ed

Иако је драму Чекајући Годоа Бекет написао (на француском језику) још 1948, због незаинтересованости издавача објављена је тек 1952, а премијерно изведена 5. јануара 1953. године у театру Вавилон у Паризу, у режији Рожеа Блена. Представа је доживела неочекиван, изванредан успех, изазвала позитивне али и крајње негативне реакције критичара, и остала на репертоару месецима. За кратко време комад је преведен на двадесет језика и потом извођен у више од тридесет земаља.

Сутра, кад будем мислио да се будим, шта ли ћу рећи о данашњем дану? Да сам с Естрагоном, својим пријатељем, све док није пала ноћ, чекао Годоа? Да је овуда прошао Поцо, са својим носачем, и да је разговарао с нама? Несумњиво. Али у свему томе шта ће бити истинито? (Естрагон, пошто се узалудно био окомио на своју ципелу, задремао је опет.)

ВЛАДИМИР (га гледа): Он о томе ништа неће знати. Говориће о ба-

тинама које је добио, и ја ћу му дати једну шаргарепу. Јашући на гробу је тежак порођај. Са дна реке: замишљено, гробар завлачи клешта да олакша порођај, имамо довољно времена да остаримо. Ваздух је пун наших јунака. (Ослушкује.) Али навика све заглуши. (Гледа Естрагона.) И мене гледа неко други и каже у себи: Он спава; он је несвестан; нека га нека спава. Не могу да говорим даље. Шта сам оно рекао?

132 / Савремена књижевност

(Узрујано иде тамо-амо, па напослетку застане код леве кулисе и гледа у даљину. Синоћни дечак.) ДЕЧАК (Уђе с десне странс. Застане. Тишина.): Господин...

(Владимир се окрене.)

Ed

uk a

pr om

знајеш ме. ДЕЧАК: Не, господине. ВЛАДИМИР: Ти си долазио јуче? ДЕЧАК: Не, господине. ВЛАДИМИР: Сад први пут долазиш? ДЕЧАК: Да, господине. (Ћутање.) ВЛАДИМИР: Шаље те господин Годо? ДЕЧАК: Да, господине. ВЛАДИМИР: Он неће доћи вечерас. ДЕЧАК: Не, господине. ВЛАДИМИР: Али ће доћи сутра. ДЕЧАК: Да, господине. ВЛАДИМИР: Насигурно. ДЕЧАК: Да, господине. ВЛАДИМИР: Јеси ли срео некога? ДЕЧАК: Не, господине. ВЛАДИМИР: Друга два (Премишља.)... човека. ДЕЧАК: Нисам видео никога, господине. (Ћутање.) ВЛАДИМИР: Шта ради господин Годо? Чујеш ли? ДЕЧАК: Да, господине. ВЛАДИМИР: Па, дакле? ДЕЧАК: Не ради ништа, господине. (Ћутање.) ВЛАДИМИР: Како је твој брат? ДЕЧАК: Болестан је, господине. ВЛАДИМИР: Можда је он долазио јуче? ДЕЧАК: Не знам, господине. (Ћутање.) ВЛАДИМИР: Има ли браду господин Годо? ДЕЧАК: Да, господине. ВЛАДИМИР: Плаву или... (Премишља.) ...или црну? ДЕЧАК (двоумећи се): Мислим да је бела, господине. (Ћутање.) ВЛАДИМИР: Господе боже! (Ћутање.)

o

ДЕЧАК: Господин Алберт?... ВЛАДИМИР: Хајде сад из почетка. (Пауза. Дечаку.) Шта је? Не по-

Самјуел Бекет / 133

ДЕЧАК: Шта треба да кажем господину Годоу, господине? ВЛАДИМИР: Рећи ћеш му... (Застане.)... рећи ћеш му да си ме ви-

Ed

uk a

pr om

o

Прво извођење представе Чекајући Годоа (1953)

део и да... (Размишља.) ... да си ме видео. (Пауза. Владимир пође напред. Дечак узмиче. Владимир застане. Дечак такође застане.) ВЛАДИМИР: Је ли, ти сад знаш сигурно да си ме видео? Нећеш ми сутра рећи да ме ниси никад видео? (Тишина. Владимир изненада јурне напред а Дечак побегне брзо као стрела. Тишина. Сунце залази, а Месец излази. Владимир стоји непомично. Естрагон се пробуди, изује се, устане са ципелама у руци, спусти их код рампе, па пође ка Владимиру и гледа у њега.) ЕСТРАГОН: Шта ти је? ВЛАДИМИР: Није ми ништа. ЕСТРАГОН: Ја одлазим. ВЛАДИМИР: И ја. (Ћутање.) ЕСТРАГОН: Јесам ли дуго спавао? ВЛАДИМИР: Не знам. (Ћутање.) ЕСТРАГОН: Куд ћемо да идемо? ВЛАДИМИР: Нећемо далеко. ЕСТРАГОН: Хоћемо, хоћемо. Хајдемо далеко одавде! ВЛАДИМИР: Не можемо. ЕСТРАГОН: Зашто? ВЛАДИМИР: Јер треба сутра опет да дођемо овамо. ЕСТРАГОН: Ради чега? ВЛАДИМИР: Да чекамо Годоа. ЕСТРАГОН: То је истина. (Пауза.) Он није дошао? ВЛАДИМИР: Није. ЕСТРАГОН: А сад је сувише доцкан. ВЛАДИМИР: Јест, сад је ноћ. ЕСТРАГОН: А како би било да се ми откачимо од њега? (Пауза.) Да се сасвим откачимо од њега? ВЛАДИМИР: Он би нас казнио. (Гледа у дрво.) Једино је дрво живо. ЕСТРАГОН (гледајући у дрво): Шта је то? ВЛАДИМИР: То је дрво. ЕСТРАГОН: Не, него које је то дрво? ВЛАДИМИР: Не знам. Врба. ЕСТРАГОН: Хајде да видимо. (Одвлачи Владимира ка дрвету. Укипи се пред њим. Ћутање.) Како би било да се обесимо? ВЛАДИМИР: Чиме? ЕСТРАГОН: Немаш мало конопца? ВЛАДИМИР: Немам. ЕСТРАГОН: Онда не можемо.

134 / Савремена књижевност

ВЛАДИМИР: Хајдемо одавде. ЕСТРАГОН: Чекај, има мој опасач. ВЛАДИМИР: То је одвећ кратко. ЕСТРАГОН: Ти ћеш ме вући за ноге. ВЛАДИМИР: А ко ће мене вући? ЕСТРАГОН: То је истина. ВЛАДИМИР: Покажи ипак.

Сцена из представе Чекајући Годоа Театра Џејн стрит: Мел Гибсон у улози Естрагона и Џефри Раш у улози Владимира (1979)

Ed

uk a

pr om

o

(Естрагон одвезује узицу која му држи панталоне, а оне, сувише широке, спадну му до чланака. Они разгледају узицу.) ВЛАДИМИР: У крајњем случају, могло би да послужи. Али, да ли је довољно јако? ЕСТРАГОН: Видећемо. Држи. (Ухвати сваки за један крај узице и повуку, узица се прекине. Они умало не падну.) ВЛАДИМИР: Није ни за шта. (Ћутање.) ЕСТРАГОН: Кажеш да сутра треба опет да дођемо овамо? ВЛАДИМИР: Јесте. ЕСТРАГОН: Онда ћемо понети добар конопац. ВЛАДИМИР: Дабогме. (Ћутање.) ЕСТРАГОН: Диди. ВЛАДИМИР: Шта је? ЕСТРАГОН: Ја не могу и даље овако. ВЛАДИМИР: То ти само тако кажеш. ЕСТРАГОН: Како би било да се разиђемо? Можда би нам било боље. ВЛАДИМИР: Обесићемо се сутра. Сем ако Годо дође. ЕСТРАГОН: А ако дође? ВЛАДИМИР: То ће нас спасти. (Владимир скине шешир – Ликијев шешир – загледа унутра, завуче руку; истресе га, па опет стави на главу.) ЕСТРАГОН: Дакле, хоћемо ли да пођемо? ВЛАДИМИР: Повуци панталоне. ЕСТРАГОН: Шта кажеш? ВЛАДИМИР: Повуци панталоне. ЕСТРАГОН: Да свучем панталоне? ВЛАДИМИР: Повуци панталоне. ЕСТРАГОН: Ах! Збиља. (Повуче панталоне нагоре.) ВЛАДИМИР: Дакле, хоћемо ли да пођемо? ЕСТРАГОН: Хајдемо. (Не мичу се с места.) Завеса Превео Андреја Милићевић

Самјуел Бекет / 135

Послушај емисију Годо у Београду Документарно-драмског програма Радио Београда посвећену првом извођењу Бекетове драме код нас.

https://youtu.be/zHp5oI4oWxw

РАЗГОВОР О ДРАМИ Опиши своју прву реакцију на садржину Бекетове драме. На основу свог доживљаја издвој шта је по твом мишљењу трагично, а шта комично у драми Чекајући Годоа.

Уочи у каквом се простору одиграва радња Бекетове драме и опиши га служећи се подацима из дидаскалија. Објасни шта се таквим простором сугерише.

Издвој елементе који ову „антидраму”, по твом мишљењу, чине напетом, узбудљивом, драматичном. Истражи трагичке и комичке елементе и образложи зашто је драма Чекајући Годоа трагикомедија.

pr om

Размисли о времену у драми. Када се одиграва радња драме, колико траје? Какав је однос њених протагониста према времену? Шта им време доноси?

Уочи најизразитије разлике између класичне драме и драме Чекајући Годоа. Наведи у чему све Бекетова драма одступа од класичне драме.

o

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Истражи како ликови у овој драми подносе чекање. Какав је њихов став према чекању? Шта они раде док чекају Годоа? Да ли је њихово чекање повезано са извесним њиховим очекивањима? Образложи свој одговор.

uk a

Објасни зашто, по твом мишљењу, Бекетови јунаци чекају баш Годоа. Ко би то могао да буде? Чиме је то сугерисано? Објасни какво значење може имати недолазак Годоа. Објасни улогу гласника у драми.

Ed

Истражи особине ликова и природу њихових односа: Владимира и Естрагона и Поцоа и Ликија. Шта је сугерисано њиховим изгледом, понашањем и деловањем?

ИЗ

РЕЧНИКА

Истражи композицију драме и представи је. Испитај однос између првог и другог чина. Образложи функцију двострукости, понављања и њеног утицаја на ритам драме. Објасни функцију ћутања: какав је однос „брбљања” и ћутања у грађењу драмских дијалога? Размисли о могућим значењима која сугерише ова Бекетова антидрама, без драмског јединства и сукоба, у цикличној композицији, са огољеном сценографијом и ликовима који су „просто ту” и чекају. Издвој елементе који су у њој носиоци алегоријске и симболичке функције.

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Драма апсурда – Назив за правац у драмској књижевности који се појавио у Француској педесетих година XX века (Јонеско, Бекет, Адамов, Жене), а касније се проширио и на друге земље. Упоредо с овим термином користе се бројни други: авангардна драма, антидрама, ново позориште (по аналогији с термином нови роман) и метатеатар, позориште протеста итд. Драма апсурда има ближу 136 / Савремена књижевност

Реџиналд Греј, Портрет Самјуела Бекета (1961)

Ed

uk a

pr om

o

и даљу традицију. Примером драме апсурда може се тако сматрати Жаријев Краљ Иби (1888), Аполинерова надреалистичка драма Тиресијине дојке (1917) [...] а затим бројни експресионистички, футуристички, дадаистички и надреалистички комади, први Брехтови комади [...] итд. [...] Међутим, тек извођење Јонескове Ћелаве певачице и Адамовљеве Инвазије (1950), и три године касније Бекетове драме Чекајући Годоа, означавају појаву драме апсурда као драмског и позоришног правца. Настала у послератној клими, драма апсурда има корене у филозофији егзистенцијализма, чији се битни постулати могу уочити код већине драмских писаца: апсурдност егзистенције, непостојаност вредности, одсуство комуникације, двосмисленост осећања, безразложност и механичност гестова, претварање језика у формуле лишене значења, отуђеност итд. За разлику од Сартра и Камија, типични представници драме апсурда своје сведочанство о апсурдности света не дају у декларативној и полемичкој форми, не користе се традиционалним драмским механизмом који поштује логичке, психолошке и хронолошке законе, него се осећање апсурда испољава подједнако и у садржини и у форми драме апсурда у сценском језику и језику уопште. Удаљивши се од реализма у традиционалном значењу, већина писаца драме апсурда прибегла је примитивнијим облицима спектакла, прихвативши форму и дух нелитерарног позоришта: средњовековну фарсу, циркус, мјузикл (Бекет), гињол (Јонеско), обредну церемонију (Жене), балет или пантомиму (Адамов). Одрекавши се декларативног, реторичког сведочења о апсурдности света, споменути писци су прибегли извесном броју константних тема које су биле у стању да саме понесу тежину тог сведочанства. Те теме са своје стране нису остале без утицаја на структуру драме апсурда. Тема ишчекивања, нпр. искључила је сваку могућност активног припремања догађаја, а радњу учинила статичном; тема усамљености укинула је драмски сукоб неопходан за развијање интензивније драмске радње; тема неспоразума открила је само сложеност људских односа, а да притом није довела до драмског заплета у класичном значењу. Радња драме апсурда је по правилу концентрична: јединствена драмска ситуација се понавља у идентичном облику, са истим (Бекет) или другим личностима (Јонеско): и контекстуална: изговорен драмски текст је или семантичка замена за неизговорено (Адамов, Парада, Инвазија), или лексичка целина без логичког значења (Јонеско, Ћелава певачица, Жак или потчињеност) или лирски наговештај значења (Бекет, Чекајући Годоа, Крај партије). [...] Код нас позоришни комади А. Поповића (Љубинко и Десанка, Чарапа од сто петљи, Крмећи кас, особито) имају тематски, структурално и лексички бројне одлике драме апсурда. (Мирјана Миочиновић, „Драма апсурда”, у: Речник књижевних термина, прилагођено) Самјуел Бекет / 137

Едмунд С. Волтман, Карикатура Самјуела Бекета (1969)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ  У књизи Позориште поруге Емануел Жакар се посебно бави композицијом и њеним техникама у драмама Јонеска, Адамова и Бекета, твораца тзв. позоришта поруге. Тај термин се односи на драмске комаде који су се у малим париским позориштима изводили педесетих година XX века и који су потом окарактерисани као авангардне драме, антидраме, драме апсурда, односно као метатеатар.

pr om

Чекајући Годоа отпочиње на начин привидно лишен смисла: Естрагон узалудно покушава да скине ципелу која му задаје муке. Следи читав низ вињета које су, чини се, поређане без икаквог реда и међусобно раздвојене дугим паузама. Иако се појављују Поцо, Лики и гласник, овај процес и даље траје. Лица говоре шта им падне на памет, певају и причају једно другом приче. Привидно нема никавог кретања. [...] Од почетка до краја, комад је, чини се, само разговор без икаквог реда и смисла. Гледано из аристотеловске перспективе, комад нема ни заплета, ни радње, ни расплета. [...]

У питање је доведена традиција, уздрмани су темељи драмске уметности. Позориште поруге јесте у извесном смислу „антипозориште”. Тога постајемо свесни када покушамо да направимо паралелу између његове структуралне праксе и праксе традиционалног позоришта. Погледајмо само ову схему, чији је недостатак тај да поједностављује ствари али и предност да истиче оно што је битно. Постоји дакле дубока разлика у битним питањима, питањима логике, естетике, заната и Weltanschaunga (= погледа на свет). Два се драмска система налазе на двама супротним половима (поменимо још и појам максималног одступања, често карактеристичан за позориште поруге).

o

Традиционално позориште и позориште поруге

У ПОЗОРИШТУ ПОРУГЕ

Развој радње најчешће почива на принципу уз­ рочности (конвенционалној психологији). Почетна ситуација и лица развијају се према детерминистичкој схеми – што повлачи за собом „логичан” или веродостојан развој.

Одбацује се аристотеловска логика као основни принцип јер се она сматра поједностављујућом и вештачком. Њу замењује други критеријум (један од њих је и композиција која подражава структуру сна).

Свесно или несвесно, узима се за узор грчко-латин­ ска хармонија. Трага се за хармоничним поретком.

Прибегава се естетици која обухвата случај и non sequitur – што повлачи за собом јукстапозицију, расцепканост, па чак и противречност.

Експлицитно или имплицитно верује се у постојање композиционих правила (увод, заплет и расплет, на пример). Тежи се, дакле, ка клишеу.

Не верује се у постојање непроменљивих правила. Сваки је комад случај за себе и као такав захтева посебно решење. С гнушањем се одбацују акаде­ мизам и техничке олакшице.

У извесној мери постоји склад између форме и струк­ туралних принципа на којима она почива. Развој се наставља, а логика је одраз веровања у свет који се покорава рационалним законима, свет који се разу­ мом дâ схватити и у којем има мало места за непо­ знато и неодредиво.

И овде постоји склад између форме и принципа на којима она почива. Ако ток комада није сасвим рационалан, ако је понекад чак и нелогичан, то је најчешће зато што човековим положајем у свету не управља разум већ апсурд.

Ed

uk a

У ТРАДИЦИОНАЛНОМ ПОЗОРИШТУ

138 / Савремена књижевност

Кружна структура [...] у Чекајући Годоа кружност се сусреће на више нивоа. Уз нешто тананих промена, други чин је понављање првог. С друге стране, неколики мотиви („чекамо Годоа”, „не зна се зашто”) стално се понављају. Осим тога преузети су и делови дијалога: дијалог између Владимира и Естрагона повремено се понавља у другом чину. Последње реплике обају чинова су идентичне, с тим што су Владимир и Естрагон изменили улоге. [...] Најзад, песмица коју певуши Владимир слика је и прилика кружности. Она има рефрен – отуд понављање после сваке строфе и нема краја пошто ad infinitum понавља исто: и најзад, као да то није довољно, Владимир, који сваки час сам себе прекида, мора да то понови више пута[...] . Имамо дакле серију понављања на различитим нивоима. Ова би се вишеструка кружност могла представити двама круговима (чин I и II) који и сами садрже мале кружне структуре. И овде писац одабира ову особну топографију зато да би створио утисак монотоног и бесмисленог понављања које је сам живот, будући да је људска судбина по њему – безизлаз. „Форма” и „садржина” се и овде дакле потпуно усклађују.

Ed

uk a

pr om

Довољно је да постоји почетак и крај па да постоје такође радња и развој. Чак и кад се чини да развоја нема, чак и кад нас завршна ситуација кружно враћа на почетну ситуацију, нешто се у међувремену догодило. Чак и онда кад у ходу догађаја нема континуитета и јединства, развој постоји. Одбацити радњу овде значи само тражити један нови тип радње. [...] Од другог чина искрсава читав низ тананих промена: дрво које је било сасвим голо у првом чину, сада је олистало, а однос Поцо – Лики скоро да је обрнут. Те две ситуације привидно лишене значаја заправо су врло занимљиве, с једне стране зато што одједном искрсавају а да их ништа није припремило – што им даје извесну тајанственост – а с друге стране зато што их Бекет брижљиво и у равномерним размацима истиче. [...] Промене се не ограничавају само на ситуације. Оне се уочавају и на лицима. [...] Лики се променио (што је подругљиво симболисано новим шеширом који носи) и одједном постао нем. Поцо се променио још више: некад охол, надмен и суров, сада је јадна олупина, слеп је, сваки час пада, не може да се подигне, кадар је само да зове „Упомоћ!” или да виче „Милост! Милост!”. Најзад, Владимир и Естрагон ударају Ликија ногама док у првом чину нису могли да подносе његове патње. Најзад долази на ред напетост или, пре бисмо рекли, загонетност. [...] Гледалац је опседнут питањима. Ко је Годо? Кад ће доћи? Хоће ли доћи? Ко су она два детета којима се он служи? Зашто једно од њих туче а зашто друго воли? Ко су Поцо и Лики? Зашто су они потчињени један другоме? Зашто се њихов однос нагло мења? Зашто је један од њих ослепео а други онемео? Преокрет у радњи Бекет замењује преокретима смисла. Све ове загонетке које никада не разрешава сам писац, и које су постављене на различитим местима комада, множе се и постају све нападније како се ближи крај. Отуд и утисак напетости и развоја.

Све у свему, драмски развој у комаду Чекајући Годоа зависи од три чиниоца: загонетности, развоја ликова и преображаја ситуација.

o

Традиција и новина

Контрапункт, трагикомично и комично У ред најзначајнијих контрапунктских техника спада супротност трагично–комично, која знатно утиче на композицију. Нови комади су у ствари трагикомедије. [...] Чекајући Годоа почива на ситуацији у којој се налазе два беспомоћна, напуштена, неприлагођена бића, притиснута судбином против које не могу ништа да учине: људском судбином. Ова у бити трагична структура проткана је једном комичном жицом: простачке шале, кловновско понашање, гегови свих врста. [...] (Емануел Жакар, „Композиција и њене технике”, у: Модерна теорија драме) Самјуел Бекет / 139

крају крајева, постоји и једна потпуно другачија публика – бекетовска: она публика која, Бекетовска публика ма из које земље била, не поставља интелектуЗбог тога су Бекетови мрачни комади за- алне баријере, која не покушава превише да се право светли; у њима је створени очајнички бави поруком. Ова публика се смеје и виче – и објекат заправо сведок окрутности жеље да на крају слави заједно са Бекетом; она одласе гледалац изложи истини. Бекет не изгова- зи са његових комада, његових црних комада, ра „не” са уживањем; његово „не” са муком се ојачана и обогаћена, лаког срца, пуна снаге и пробија кроз тежњу да се каже „да” и зато је ирационалне радости. Песништво, узвишеност, његово очајање негатив из кога се могу исцр- лепота, магија – одједном видимо како се ове тати обриси онога што му је супротно. [...] На сумњиве речи још једанпут враћају театру. Питер Брук, Празан простор (одломак)

О ЈЕЗИКУ

o

„Бекет је био опседнут гласом”

uk a

pr om

Нисам га често чуо да говори енглески, али је увек било веома потресно када би на то пристао. [...] Обожавао је енглески језик. Исписане су читаве библиотеке књига у којима се анализира Бекетов однос према енглеском и његова одлука да се определи за француски језик. Све би се то дало сажети у неколико речи које је сам изрекао: „Указала ми се прилика да будем сиромашнији”. Опредељење за француски језик одговарало је оној жељи да се приближи скоро-ничему: да се клони моћи и угледа какви се задобијају речитошћу, да престане да буде песник, да избегне афектацију у изразу, да се одрекне оног неизбежног ексхибиционизма великих писаца (Клодела у француском језику, Рилкеа у немачком, Џојса у енглеском). Одабрао је ритам, глас и француски језик, који је помало сувопаран у поређењу са енглеским, да би се лишио сваке надмености, да би постао што једноставнији, што оскуднији.

Ed

(Из интервјуа са Лидовиком Жанвијеом, Бекетовим преводиоцем и пријатељем)

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Ежен Јонеско, Поводом Нобелове награде Том наградом је, у ствари, признат читав један стил, читава једна школа, читав један систем изражавања, од Џојса, преко Кафке, до нас самих, а нарочито Џојс, који није постао нобеловац за живота. Преко Бекета, свог достојног наследника, он данас прима ту награду. [...] Има ли разлике између његовог и мога позоришта? Мислим да има: он је пре класичан, а ја барокни писац. [...] Кад смо почињали да пишемо, Бекет, Адамов и ја, наш исказ није био ни социјални ни политички. И Бекет и Адамов и ја смо хтели да направимо критику метафизичке судбине човекове. Педесетих година мно-

го се говорило о апсурду, па су наш театар назвали „театром апсурда”. Одувек постоји навика или склоност да се писци тумаче на начин који је у оптицају или који је постао уобичајен. [...] Тако су нас, сву тројицу, стрпали у исти џак, ако могу тако да кажем. Раније су нам, такође, замерали да немамо ни стила ни поезије. Историја књижевности, или уметности, никад није ништа друго него историја израза; а наравно, сваки систем поетског изражавања, сваки нови језик, како се данас вели, што се показало и у нашем позоришту, изазива ставове и противставове: то је својствено и књижевности. Као и читавој историји.

140 / Савремена књижевност

(Из текста „Бекет и други”, у: Бекет, Градац)

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

pr om

Говорећи о разлици између Џојсовог и свог дела, Бекет каже: „Разлика је у томе што је Џојс био сјајан обрађивач материје, можда највећи. Врста рада коме се ја посвећујем, то је рад где ја нисам господар материје [...]. Џојс, као уметник, тежи свезнању и свемоћи. Ја, пак, радим у немоћи и незнању. Не верујем да је немоћ била коришћена у прошлости. Чини се да постоји врста естетичког аксиома по коме израз представља остварење (испуњење), да треба да буде остварење. Што се мене тиче, оно што покушавам да испитам, то је читава та област бића која је вечито била занемарена од стране уметника као нешто што је неупотребљиво или што би, по дефиницији, било неспојиво са уметношћу. Мислим да је данас свакоме јасно, оном ко и најмање ослушкује своје сопствено искуство некога ко не зна, не-

кога ко не може (подв. И. Д.). Онај други тип уметника, аполонијски, сасвим ми је стран...”[...] Човек може само говорити о ономе што има пред собом, а сада је то искључиво пустош... Она је ту и треба је пустити да уђе. Ово што тврдим не значи да од сада неће више бити форме у уметности. То само значи да ће форма бити нова и да ће та форма бити такве врсте да може да прими неред, а да не устврди да је тај неред у ствари нешто друго [...] Пронаћи форму која би распоредила пустош, то је садашњи задатак уметника.[...] Али, тамо где имамо и таму и светлост, имамо и необјашњиво. Кључна реч мојих комада је МОЖДА. *** Немам шта да кажем, али могу само да кажем до које мере немам шта да кажем.

o

Иван Димић, „Самјуел Бекет – светлости и неодвојиве сенке” (одломци)

(Бекетова досетка коју наводи француски режисер Роже Блен)

Ed

СИНТЕЗА

uk a

Изабери одломак из драме и одглуми га у пару са другом/другарицом из свог одељења. Образложите свој избор. Напиши есеј с насловом Годо долази или Годо не долази – трудећи се да своје ставове излажеш и образлажеш из оптимистичке или песимистичке перспективе. Погледај једно од извођења драме Чекајући Годоа и напиши приказ позоришне представе. Прочитај још неку од Бекетових драма и представи је у одељењу. (Или: прочитај драму Ежена Јонеска по свом избору и напиши приказ.) Покушај да саставиш краћу једночинку која би по својој структури представљала антидраму.

Самјуел Бекет (1906–1989)

класична драма

Чекајући Годоа (1952) антидрама

принцип узрочности, логичност

алогичност,структура сна

узор грчко-латинска хармонија

естетика случаја, расцепканост

композициона правила (увод, заплет, расплет) склад између форме и структуралних принципа: свет се може схватити разумом

одбацивање академизма и техничких олакшица склад између форме и принципа: човековим положајем у свету не управља разум већ апсурд

Самјуел Бекет / 141

Семјуел Бекет, Чекајући Годоа, превео Андреја Милићевић, Београд: Српска књижевна задруга, 1964. Емануел Жакар, „Композиција и њене технике (Јонеско, Адамов, Бекет)”, превела Мирјана Миочиновић, у: Модерна теорија драме (ур. Мирјана Миочиновић), Београд: Нолит, 1981. Речник књижевних термина, (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Бекет, Градац, бр. 143–144–145, Чачак: Дом културе Чачак и Уметничко друштво „Градац”, 2002.

Милан Кундера ШАЛА* (одломак) Кључне речи: Шала, роман, динамичка структура, седам поглавља, локално и универзално, политика и еротика, иронија и гротеска.

pr om

o

 Први роман, који је писцу донео светску славу, обично се тумачи у контексту чешке друштвене и политичке климе од краја Другог светског рата до шездесетих година, обележене тврдим комунистичким (стаљинистичким) режимом. Међутим, Милан Кундера се оштро супротстављао једностраном, ускополитичком тумачењу. Иако окосницу романа чини повест о Лудвику, који због шале написане на разгледници и упућене девојци, бива искључен из партије и са универзитета, а потом и осуђен на дугогодишњи тежак физички рад у руднику, у саставу војне кажњеничке јединице – Кундера је увек подвлачио како су у роману много важније психолошка, егзистенцијалистичка и антрополошка димензија, као и сам књижевни поступак. Пред тобом је прво од седам поглавља романа, у ком ћеш се упознати са ликом протагонисте, који се после дугог одсуствовања враћа у свој родни град. Обрати пажњу на то како писац гради његов лик „изнутра”, из субјективне перспективе.

uk a

Милан Кундера (1929), чешки писац, најпознатији по својим приповеткама и романима, песник, есејиста, драмски писац и теоретичар књижевности – рођен је у Брну, али је 1975. године напустио Праг и емигрирао у Француску. Данас се сматра и француским писцем, јер од осамдестих година прошлог века пише и на француском. Студирао је најпре књижевност на Карловом универзитету, али је студије завршио на чувеној прашкој Филмској академији, на којој је потом и предавао светску књижевност. Веома млад, приступио је Комунистичкој партији, да би убрзо из ње био и искључен (замерени су му индивидуализам и непријатељске идеје). Учествовао је у Прашком пролећу (1968), после чега постаје непожељан у својој земљи, као дисидент. У Чешкој настављају са објављивањем његових дела тек од деведесетих година. Светску славу донели су му романи Шала и Неподношљива лакоћа постојања, по ком је снимљен и филм. Значајна дела: на чешком језику – Шала (1967), Смешне љубави (1968), Живот је другде (1969), Опроштајни валцер (1976), Књига смеха и заборава (1979), Неподношљива лакоћа постојања (1984), Бесмртност (1990); на француском језику – Успоравање (1993), Идентитет (1998), Незнање (2000); књиге есеја: Уметност романа, Изневерени тестамент и Завеса.

ПРВИ ДЕО „Лудвик”

Ed

И тако сам се, након много година, изненада опет нашао у завичају. Стајао сам на главном тргу (преко којег сам као дете, као дечак и као младић безброј пута прошао) и нисам се уопште осећао дирнут; напротив, размишљао сам о томе како овај равни трг, над чијим крововима стрши торањ већнице (сличан војнику под старинским шлемом), изгледа као велико касарнско вежбалиште, и како је војничка прошлост овог јужноморавског града, некадашњег бедема против најезди Турака и Мађара, утиснула у његово лице неку неизбрисиву одвратну црту. Много година ништа ме није вукло у родни град; постао сам равнодушан према њему, говорио сам сâм себи и то ми је изгледало природно. Та не живим у њему већ петнаест година, остало ми је свега неколико познаника и другова (које боље да избегавам), мајка ми је ту сахрањена у туђој гробници о којој се не бринем. Ипак, варао сам се – оно што сам називао равнодушношћу била је заправо мржња; повод за њу био ми је неухватљив, јер сам у родном граду доживљавао добре и лоше ствари као и у свим другим местима, али мржња је била ту.

* Дело из изборног програма.

142 / Савремена књижевност

o

Постао сам је свестан управо у вези с овим путовањем – оно због чега сам допутовао овамо могао сам, на крају крајева, обавити и у Прагу, али је одједном почела неодољиво да ме привлачи прилика која ми се пружила да своју намеру проведем у дело управо у родном граду. Разлог – тај цинични и вулгарни задатак с подсмехом ме је ослобађао сумње да се враћам овамо због сентименталног жаљења за изгубљеним временом. Још једном сам летимично обухватио погледом нимало леп трг, а онда сам му с презиром окренуо леђа и кренуо улицом према хотелу у којем сам резервисао преноћиште. Портир ми је пружио кључ с дрвеном крушком и рекао кратко: – Други спрат. – Соба је била неугледна – кревет поред зида, у средини сто са само једном столицом, поред кревета китњаст тоалетни сточић од махагонија с огледалом, поред врата мали отучени умиваоник. Спустио сам торбу на сто и отворио прозор с погледом на двориште и куће које су окретале хотелу своја гола, прљава леђа. Затворио сам прозор, навукао завесе и пришао умиваонику који је имао две славине, једну означену црвено а другу плаво; покушао сам да их отворим и из обе је потекла хладна вода. Погледао сам сто; он би још како-тако могао да прође, на њему је било места за флашу и две чашице, невоља је била у томе што је за столом могао да седи само један човек, јер у просторији није било друге столице. Привукао сам сто уз кревет и покушао тако да седнем, али кревет је био пренизак а сто превисок; кревет је под мојом тежином, осим тога, толико утонуо да ми је сместа било јасно да не само да неће моћи да послужи за седење него да ће и функцију постеље вршити врло сумњиво. Ослонио сам се рукама на кревет а затим легао, подижући пажљиво обе ноге увис да не упрљам (све у свему чисту) постељину. Лежај је утонуо тако да сам лежао као у висећој мрежи или у преуском гробу; било је немогуће замислити да на том кревету поред мене лежи још неко. Сео сам на столицу, загледао се у истањене завесе и замислио се. У том тренутку зачули су се на ходнику кораци и гласови; било их је двоје, мушкарац и жена, разговарали су и могла се разумети свака њихова реч. Говорили су о неком Петру који је побегао од куће, и о некој тети Клари која је глупа и превише мази дечака. Након тога се чуло шкљоцање кључа у брави, отварање врата и наставак разговора из суседне собе. Чули су се женини уздаси (да, чули су се чак и уздаси!), и како мушкарац преузима на себе да с том Кларом коначно једном поштено расправи ствар. Устао сам и донео одлуку; изнад умиваоника сам опрао руке, обрисао их пешкиром и отишао из хотела, иако у почетку уопште нисам знао куда идем. Знао сам само да ћу, ако не желим да доведем у питање успех читавог путовања (путовања прилично дугог и заморног) само због непогодности хотелске собе, морати да се – макар и против своје воље – поверљивом молбом обратим неком овдашњем познанику. Пустио сам да ми кроз сећање брзо продефилују стара, позната лица из младости и све сам их истога часа одбацивао, највише због тога што би ме поверљивост тражене услуге обавезивала на мукотрпно премошћавање дугих

Ed

uk a

pr om

Прво издање романа Шала (1967)

Милан Кундера / 143

Разгледница Брна, Кундериног родног града (око 1970)

uk a

pr om

o

Плакат за чешки филм Шала

година које су прошле од последњег виђења – а за то нисам имао нимало воље. Коначно сам се ипак сетио да негде овде вероватно живи човек, досељеник, коме сам пре неколико година преко везе нашао запослење и који ће, колико га познајем, врло радо искористити прилику да ми се одужи за услугу. Био је то чудан тип, истовремено и бојажљиво моралан и необично немиран и несталан. Колико сам знао, жена га је пре неколико година напустила из једноставног разлога што је живео свуда, само не с њом и њиховим сином. Сад сам стрепео само од тога да се није поново оженио. јер би то искомпликовало испуњење моје молбе. Кренуо сам ужурбано према болници. Овдашња болница је комплекс зграда и павиљона разбацаних по пространом парку. Ушао сам у неугледну кућицу поред улаза и замолио портира, који је седео за столом, да ми да везу с вирусологијом; гурнуо је телефон према мени и рекао: – Нула два. – Окренуо сам нула два и сазнао да је доктор Костка изишао пре неколико секунди и да је вероватно на путу према излазу. Сео сам на клупу поред врата да ми не промакне, посматрао мушкарце који су се туда мотали у плаво-белим пругастим болничким огртачима, и коначно сам га угледао: корачао је замишљен, висок, мршав, симпатично неупадљив, да, био је то он. Устао сам с клупе и кренуо право према њему, као да желим да се сударимо. Погледао ме је љутито, али ме је истог часа препознао и раширио руке. Чинило ми се да у његовом изненађењу има истинског весеља, и обрадовала ме непосредност с којом ме поздравио. Објаснио сам му да сам допутовао пре непун сат због неког сасвим безначајног посла који ће ми одузети дан-два, а он се обрадовао и зачудио што сам прво потражио њега. Одједном ми је било непријатно што нисам дошао без личног интереса, напросто због њега самог, и што Је и питање које сам му одмах поставио (весело сам га упитао да ли се поново оженио) само по форми пријатељско, а заправо прорачунато и практично. Рекао ми је (на моје велико задовољство) да је још увек сам. Рекао сам да има много тога што треба да кажемо један другом. Сагласио се и са жаљењем додао да, нажалост, има свега нешто више од сат времена, јер мора да се врати у болницу, а увече одлази из града аутобусом. – Ви не станујете овде? – згрануо сам се. Одговорио ми је да станује у граду, да има гарсоњеру у новоградњи, али да се „човек сам не осећа добро”. Тако сам сазнао да Костка у једном другом граду, око двадесет километара далеко, има вереницу, учитељицу, која чак поседује двособан стан. – Хоћете ли се временом преселити код ње?

– упитао сам га. Одговорио ми је да би у другом месту тешко могао да нађе тако занимљив посао какав сам му ја помогао да нађе, а да би, с друге стране, његова вереннца тешко овде добила посао. Почео сам – сасвим озбиљно – да псујем инертност наше бирократије која није у стању да изађе у сусрет мужу и жени да могу да живе заједно.

– Смирите се, Лудвик – рекао ми је са симпатичним снебивањем – није уопште тако страшно. Потрошим, додуше, нешто новаца за вожњу, губим и време, али зато нико не дира у моју самоћу, слободан сам. – Зашто вам је толико потребна слобода? – упитао сам га. – А

Ed

Погледај инсерте из чешког филма Шала (1968).

https://youtu.be/OliV-vNcgpc

https://youtu.be/1w4T0_RlBiY

https://youtu.be/EVJLx8QgjkY

144 / Савремена књижевност

Ed

uk a

pr om

o

зашто је потребна вама? – узвратио ми је питањем. – Да јурим жене – одговорио сам. – Мени слобода није потребна због жена, већ због мене лично – рекао је и наставио: – Знате шта, свратите накратко до мене, пре него што отпутујем. – Ништа друго нисам ни желео. Изашли смо након тога из болничког круга и брзо дошли до нових зграда које су стајале нескладно усађене једна поред друге у непоравнато, прашњаво земљиште (без травњака, без плочника, без прилазног пута), као нека тужна кулиса на крају града, одвајајући га од празне равнице и далеких поља. Ушли смо на једна врата, пењали се уским степеништем (лифт није радио) и зауставили се на трећем спрату, где сам на вратима угледао подсетницу с докторовим именом. Кад смо кроз предсобље ушли у собу, био сам више него задовољан – у углу је стајао широк и удобан кауч прекривен црвеним ћебетом са шарама. Осим кауча, у соби сам угледао сточић, фотељу, велику библиотеку, грамофон и радио. Изразио сам се похвално о соби и упитао Костку какво му је купатило. – Ништа раскошно – рекао је, задовољан мојим интересовањем и позвао ме у предсобље из којег су водила врата у купатило, малено али сасвим лепо, с кадом, тушем и умиваоником. – Кад сам угледао овај ваш прекрасни стан, пало ми је нешто на памет – рекао сам. – Што радите сутра после подне и увече? – Нажалост – извињавао се скрушено – сутра радим прековремено, вратићу се кући тек око седам. Јесте ли слободни увече? – Увече ћу вероватно бити слободан – одговорио сам – а да ли бисте могли да ми за сутра после подне уступите ваш стан? Питање га је изненадило, али је одмах (као да се бојао да не помислим како то нерадо чини) рекао: – Врло радо ћу га поделити с вама.

– Као да намерно не жели да одгонета разлоге моје молбе, наставио је: – Ако имате потешкоћа са смештајем, можете и ноћас спавати овде. Ја ћу се вратити тек ујутру, заправо се уопште нећу враћати већ ћу ићи право у болницу. – Не, није потребно. Сместио сам се у хотелу. Само, хотелска соба није нимало пријатна, а желео бих да сутра по подне будем у пријатнијој средини. Наравно, не сам. – Да – рекао је Костка обарајући поглед – тако сам и мислио. – Након неколико тренутака рекао је: – Драго ми је што вам могу понудити нешто добро – а затим додао: – Наравно, ако је то за вас заиста добро. После тога смо сели за сто (Костка је скувао кафу) и неко време смо разговарали (седео сам на каучу и са задовољством установио да је чврст, да не пропада и не шкрипи). Коначно је Костка рекао да се већ мора вратити у болницу, и покушао на брзину да ме упути у неке тајне покућства: славину изнад каде у купатилу треба чврсто притегнути, топла вода, супротно свим обичајима, тече из славине означене словом С, утикач за проводник грамофона скривен је под каучем, у ормарићу се налази тек начета боца вотке. Затим ми је дао привезак са два кључа и показао ми који је кључ од улазних врата, а који од стана. Током свог живота, који ми је пружио шансе да спавам у много разних постеља и седим за многим столовима, изградио сам посебан култ кључева, па сам и Косткине кључеве гурнуо у џеп с тихом радошћу. Милан Кундера / 145

Сценe из чешког филма Шала (1968)

Ed

uk a

pr om

o

На растанку Костка је изразио жељу да ми његова гарсоњера пружи „нешто заиста дивно”. – Да – рекао сам му – омогућиће ми да изведем једно дивно разарање. – Зар сматрате да разарање може бити дивно?

– упитао је Костка, а ја сам се у себи насмејао, јер сам га кроз то питање (изречено мирно, али замишљено као борбено) поново угледао онаквог какав је био кад сам се с њим упознао пре више од петнаест година. Волео сам га и истовремено ми је изгледао смешан, и као таквом сам му и одговорио: – Знам да сте ћутљив радник на вечном божјем градилишту и да не волите да слушате о разарању, али шта да радим; ја нисам зидар Господњи. Уосталом, ако ти божји зидари подижу грађевине с равним зидовима, наша разарања тешко да им могу нашкодити. Мени се, међутим, чини да уместо зидова свуда видим само кулисе. А разарање кулиса ствар је добра и праведна. Опет смо се нашли на истом месту где смо се последњи пут (тамо негде пре девет година) разишли; наше неслагање имало је у том тренутку прилично неодређен облик, јер смо његову конкретну основу добро знали и нисмо морали понављати. Требало је да поновимо само то да се нисмо изменили, да се још увек разликујемо један од другог као и пре. (Овде треба да напоменем да сам код Костке волео ту разлику, и да сам управо због тога с њим радо дебатовао, јер ми је то давало прилику да увек поново утврдим шта сам заправо и шта мислим.) Да ме не би држао у неизвесности, одговорио ми је: – То што сте рекли лепо звучи. Али реците ми, кад сте већ такав скептик, откуд вам сигурност да сте кадри да разликујете кулису од зида? Зар нисте никад посумњали да су илузије, којима се ругате, заиста само илузије? А шта ако се варате? Шта ако су то вредности, а ви уништавате вредности? – Након тога је рекао: – Омаловажена вредност и демаскирана илузија имају, наиме, подједнако измучена тела, сличне су и није ништа лакше него заменити их. Пратио сам Костку кроз град до болнице, играо сам се кључевима у џепу и осећао се пријатно у друштву старог познаника који је био спреман, увек и на сваком месту, да ме уверава у своје истине, чак и шетајући по неравном, неуређеном земљишту око новог насеља. Костка је, наравно, знао да је пред нама још читаво сутрашње вече и зато је након кратког времена прешао с филозофирања на свакодневне бриге. Морао сам га поново уверити да ћу га сутра у седам сати, кад се врати, чекати у стану (није имао других кључева), питао ме је да ли ми заиста више ништа није потребно. Прешао сам дланом преко лица и рекао да би требало још само да одем у бријачницу, јер сам већ страшно зарастао. – Одлично – рекао је Костка – средићу вам то протекцијом. Препустио сам се његовој бризи и пустио да ме одведе у једну малу бријачницу у којој су се испред три огледала шириле три велике окретне столице. На две од њих седели су мушкарци забачених глава и са сапуницом на лицу. Изнад њих нагињале су се две жене у белим огртачима. Костка је приступио једној од њих и нешто јој шапнуо; жена је обрисала бритву о пешкир и позвала неког из просторије иза радње. Изашла је девојка у белом огртачу и наставила да ради око господина у наслоњачи, а жена с којом је говорио Костка поклонила ми се и 146 / Савремена књижевност

Сценe из чешког филма Шала (1968)

Ed

uk a

pr om

o

покретом руке ме позвала да седнем на празну столицу. Руковао сам се с Костком и сео, наслонивши главу на тврди јастучић. Протекле године учиниле су да нерадо посматрам властито липе и због тога сам избегавао огледало, скренуо поглед увис и пустио га да лута по белом, мрљама прекривеном плафону. Наставио сам да гледам у плафон и када сам на врату осетио прсте који су ми у крагну кошуље гурали бели пешкир. Жена се измакла и чуо сам само кретање бритве по ремену за оштрење. Утонуо сам у неку слатку непомичност, пуну пријатне равнодушности. Након неколико тренутака осетио сам на лицу прсте, влажне и клиске, како ми по кожи размазују сапунску пену, и постао свестан чудне и смешне чињенице да ме нека туђа жена, до које ми није стало и којој није стало до мене, нежно милује. Жена је почела размазивати сапуницу четком, и обузео ме осећај да не седим него да напросто лебдим у белом, мрљама испуњеном простору у који упирем поглед. Затим сам замислио (јер мисли ни у часовима одмора не престају са својим играма) да сам као беспомоћна жртва предат жени која оштри бритву, на милост и немилост. Како ми се тело растварало у простору, а осећао сам само прсте на лицу, није било тешко замислити да њене нежне руке држе моју главу као да уопште није повезана с телом, него сама, тако да ће оштра бритва, која чека на сточићу с прибором, ту дивну самосталност главе само довршити. Онда је додир престао, чуо сам како се жена измиче, како заиста узима бритву у руку, и рекао себи (мисли су настављале своју игру) да морам видети како изгледа биће које је држало (подизало) моју главу, тај мој нежни убица. Отргао сам поглед с плафона и погледао у огледало. Претрнуо сам: игра којом сам се забављао добила је изненада неке чудне елементе реалности. Учинило ми се, наиме, да жену која се нагињала изнад мене у огледалу познајем. Једном руком придржавала ми је уво, другом је пажљиво стругала сапуницу с мог лица. Посматрао сам је и сличност коју сам малочас с ужасом открио почела је постепено да се расплињава и губи. Затим се нагнула изнад умиваоника, с два прста скинула с оштрице нагомилану сапуницу, усправила се и мирно окренула столицу. У том тренутку погледи су нам се срели и опет ми се учинило да је то она! Лице јој је, истина, било нешто другачије, као лице старије сестре, била је већ проседа, увенула, помало пропала... али прошло је већ петнаест година откако сам је последњи пут видео! То време навукло је на њено право лице лажну маску, али срећом, маску с два отвора кроз које ме опет могу погледати њене истинске и праве очи, онакве какве сам их познавао. Након тога трагови су се опет замели – у бријачницу је ушла нова муштерија, села иза мојих леђа на столицу и чекала да дође на ред. Убрзо се тај човек упустио у разговор са женом која ме је бријала; причао је нешто о лепом лету и купалишту које се подиже иза града. Жена је одговарала (пратио сам више њен глас него речи, уосталом сасвим безначајне) и установио сам да ми је тај глас непознат; звучао је сигурно, лежерно, самоуверено, готово грубо. Био је то потпуно туђ глас. Милан Кундера / 147

o

Ed

uk a

pr om

Милан Кундера у млађим данима

Умивала ми је лице, притиснула длановима моје образе и ја сам (успркос гласу) почео опет да верујем да је то она, да након петнаест година поново осећам њене дланове на свом лицу, да ме опет милује, милује дуго и нежно; потпуно сам заборавио да то није миловање, него умивање. Њен страни глас непрестано је уз то нешто одговарао оном брбљивом типу, али нисам хтео да верујем гласу, хтео сам да верујем рукама, хтео сам да је препознам по рукама. Покушао сам да према мери нежности у њиховим додирима одгонетнем је ли то она, и је ли ме препознала. Узела је пешкир и обрисала ми лице. Брбљиви тип се гласно церекао вицу који је сам испричао, а ја сам приметио да се жена која ме је бријала не смеје, да према томе не води много рачуна о ономе што јој он говори. То ме је узбудило, у томе сам видео доказ да ме је препознала и да само прикрива своје узбуђење. Одлучио сам да јој се обратим чим устанем са столице. Скинула је с мене пешкир. Устао сам. Извукао сам из малог џепа на капуту новчаницу од пет круна. Чекао сам да нам се погледи поново сретну, да је могу ословити по имену (онај тип је непрестано нешто причао), али она је – незаинтересовано окренула главу, узела новац брзо и пословно, тако да сам се одједном осетио као будала која је поверовала варљивим привиђењима, и изгубио сваку одважност да јој се обратим. Изашао сам из бријачнице чудно незадовољан; знао сам само да ништа не знам и да је врло грубо, тако изгубити сигурност у идентитет некада толико вољеног лица. Није, наравно, било тешко дознати истину. Журио сам у хотел (узгред, на тротоару с друге стране улице угледао сам старог пријатеља из младости, примаша народне капеле, Јарослава, али сам брзо скренуо поглед као да бежим пред наметљивом и бучном музиком). Из хотела сам телефонирао Костки; још је био у болници.

– Молим вас, она жена којој сте ме одвели да ме обрије, је ли то Луција Шебеткова?

– Сада има друго презиме, али то је она. Зар је познајете? – рекао је Костка.

– Познавао сам је некад, страшно давно – одговорио сам. Нисам уопште отишао на вечеру, изашао сам из хотела (већ је падао мрак) и лутао наоколо.

Кундерина илустрација астролошког знака Девица (у оквиру његове колумне)

Превео Никола Кршић, прилагодио Данило Јокановић

РАЗГОВОР О РОМАНУ Укратко препричај о чему је реч у поглављу „Лудвик”. Изнеси своје мишљење о теми, протагонисти романа и о његовом расположењу и понашању. Како се главни јунак осећа због повратка у завичај после петнаест година одсуства? Објасни зашто је то тако. На основу којих детаља изводиш закључке? Шта те је изненадило а шта је изневерило твоја очекивања у прочитаном одломку?

148 / Савремена књижевност

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

o

► Прочитајте роман Шала и припремите се за групни рад према истраживачким задацима. Поделите се на седам група, колико има поглавља у Кундерином роману. Проучите ово дело као отворену и динамичку структуру. Роман је састављен од седам поглавља која приповедају властитим начином и ритмом четири лика. Свака група треба да проучи догађаје, ликове, психолошка стања јунака и политички контекст у сваком поглављу композиције. Обратити пажњу на промену наративне перспективе. Фокусирајте се на однос између ликова и анализирајте шта на њих пресудно утиче. Покажите на примерима из текста да писац осветљавајући појединачне људске судбине говори о тоталитету људског искуства у тешком политичком времену. Истражите стил и језик и одговорите на питање какав тон казивања преовладава у Кундерином делу. Проучите и протумачите улогу ироније и гротеске у роману.

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Ed

uk a

„Ево неколико мојих начела. Прво: све историјске околности третирам с највећом економичношћу. Понашам се према Историји као сценограф који поставља апстрактну сцену с неколико предмета неопходних за радњу. Друго начело: од свих историјских околности задржавам тек оне које за моје ликове стварају откривачку егзистенцијалну ситуацију. Пример: у Шали, Лудвик види све своје пријатеље и школске другове како дигнутих руку гласају, с посвемашњом лакоћом, за његово искључивање са универзитета а тиме и за преокретање његовог живота. Он је сигуран да би они, у случају потребе, били способни да са истом лакоћом гласају за његово вешање. Отуда његова дефиниција човека: биће способно да у било којој ситуацији пошаље свога ближњега у смрт. Основно антрополошко искуство Лудвиково има, дакле, историјске корене, али ме описивање Историје саме (улоге Партије, политичких корена насиља, организације друштвених институција, итд.) не занима и то нећете наћи у роману.” „Треба, наиме, схватити што је роман. Један историчар вам прича о догађајима који су се збили. Насупрот томе, злочин Раскољникова никада није угледао светло дана. Роман не испитује стварност, него постојање. А постојање није оно што се догодило, постојање је поље људских могућности, све оно што човек може постати, све оно за што је он способан. Романсијери цртају карту постојања откривајући ову или ону људску могућност. Рецимо још једанпут: постојати, то значи „бити-у-свету”. Треба разумети и лик и његов свет као могућности.” [...]

Лудвик је потпуно осветљен, обасјан и изнутра (својим властитим монологом) и споља (сви остали монолози оцртавају његов портрет). Јарослав заузима, својим монологом, шестину књиге, а његов аутопортрет споља поправља Лудвик својим монологом. И тако даље. Свака личност је осветљена другом јачином светлости и на различит начин. Луција, једна од најважнијих личности, нема свој монолог и осветљена је само споља Лудвиковим и Косткиним монолозима. Одсутност унутарњег осветљења даје јој тајанствено и неухватљиво обележје. Она се, да тако кажемо, налази с друге стране стакла, није је могуће додирнути. * Ја желим да подела романа на делове, делова на поглавља, поглавља на параграфе, друкчије казано артикулација романа, буде веома јасна. Сваки од седам делова је као такав једна целина. Свакога одликује његов властити начин приповедања [..]. Сваки има своје властито трајање: ред трајања у Шали: врло кратко; врло кратко; дуго, кратко; дуго; кратко; дуго [..]. Допустите ми да још једном упоредим роман с музиком. Један део је један такт. Поглавља су мере. Те мере су или јако кратке, или јако дуге, или пак јако нередовног трајања. А то нас доводи до питања темпа. Сваки део мојих романа могао би носити музичку ознаку: модерато, престо, адађо, итд. (Милан Кудера, из Умјетности романа, одломци, прилагођено) Милан Кундера / 149

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Стога је прво поглавље исказано у садашњем времену и представља увод у приповест развијену Лудвиковом реминисценцијом, чија садржина јесте његова Прошлост. [...] Суштину Лудвиковог бића могуће је сагледати једино у његовом односу према историјском процесу. Прошлост је својом садржином испунила Лудвикову садашњост, шала је у прошлости испровоцирала казну, казна је имплицирала будућу освету, освета се поново преображава у нову шалу, лоша вера Лудвика стално одвлачи све даље од циља, и тако унедоглед…

o

(Ивана Н. Кочевски, „Ретроспектива онтологије временитости у Кундериним романима”, одломци)

Ed

uk a

pr om

Посматрањем унутрашње структуре романа Шала уочљиво је да је Кундера већ овде установио карактеристичну архитектонику романа састављену из седам делова, којом ће градити и следећа прозна остварења. С тим у вези, у прилици смо да композицију Шале пратимо кроз седам засебних поглавља која су поверена различитим приповедачима (осим седмог, које је у деловима распоређено на наизменичан говор три различита лика). С обзиром на то да се на семантичком плану кроз ова поглавља смењује време на које се односи говор различитих приповедача, конституисање Лудвиковог лика (главног протагонисте у роману) можемо пратити у дијахронији самог приповедног тока. Свако непарно поглавље поверено је Лудвику, али је време на које се његов говор односи различито. Прво и пето поглавље је посвећено Лудвиковој Садашњости, а треће – уједно и најдуже поглавље – припада његовој Прошлости. [...] Он себи не дозвољава да прихвати реалне (постојеће садржаје), већ се стално враћа онима који су остали иза њега. Чак и када се чини да говори у садашњем времену позадина таквог говора је увек мотивисана стварима везаним за Прошлост. На то указује Лудвиково образложење доласка у родни град након низа година, што је приказано у првом поглављу његовим исказом: „[…] то је био циничан и низак разлог који ме је уз подсмех ослободио сумње да се овде враћам из сентименталне ганутости због изгубљеног времена” (Исто, 5). Већ је на овом месту у роману приметно да Лудвик говори у прошлом времену, иако се његова присутност у родном граду односи на Садашњост. Циничан и низак разлог – заправо мотив повратка у родно место – препознајемо у Лудвиковој мржњи и жељи за осветом, негативним квалитетима подстакнутим лошим искуством које он не оставља за собом. Након упознавања са Хеленом, супругом једног од виновника његовог искључења са факултета и из Партије, Лудвик оживљава своју Прошлост жељом да се кроз ово познанство освети човеку због ког је провео неколико година у дехуманизованој атмосфери радног логора.

Шала је писана у време када је владао режим за који се са сигурношћу могло претпоставити да неће дозволити штампање романа. Отуда и једна особина овог романа за коју се никако не може рећи да је случајна. Писац је, наиме, основне ситуације романа замислио као испољавање или догађање под велом, роман сугерира идеју мистификације као основно обележје историјске ситуације на којој се „радња” романа заснива. И функционисање кључног појма шале својеврсна је мистификација: далеко од тога да се значење тог појма исцрпљује у шали као вицу са разгледницом; шала је овде егзистенцијална категорија. Живот се шали са главним јунаком, историја се шали, шала је у крајњој линији и све оно што човек жели да учини а што није израз његове аутентичне и хумане опредељености.

(Nikolaj Timčenko, „Beleška o Milanu Kunderi”, у: Delo 4, 1985)

Сматра се представником интелектуализоване прозе, који свој текст подвргава рационалној анализи и антилиризацији пуној ироније. Због тога, већина његових дела има два нивоа: конкретна ситуација друштвеног система и егзистенцијална проблематика појединца у таквом времену. Та филозофија егзистенције, која се провлачи кроз скоро читаво Кундерино дело, надовезује се на ону сартровску линију егзистенцијализма (отуђе-

150 / Савремена књижевност

(Александра Корда Петровић, „Уништавање лирске илузије”, одломак)

pr om

ЗАНИМЉИВОСТИ

Међутим, погрешно је Кундеру сматрати за егзистенцијалистичког филозофа који је само обукао одело писца. Структура његове прозе је полифона и вишезначна, што значи да приповедач тражи истину у свој њеној релативности. У том тражењу истине, Кундерини романи врло често стају у потпуну опозицију Сартровим тезама о приоритету егзистенције над есенцијом. Њега само фасцинирају егзистенцијалистички мотиви и теме као што су освета, заборав, озбиљност и неозбиљност, однос историје и човека, отуђење властитог чина итд., дакле теме којима се бави и егзистенцијалистичка филозофија.

o

ност, ништавило, бесмисао). Због тога су главне теме његове прозе конфронтација појединца са несагледивим монструмом историје пред којим се не може у безбожном свету побећи. Писца фасцинира питање носталгије и разрађивање Ничеове мисли о „вечитом повратку”. Иза свега је дубоки филозофски и друштвено-критички подтекст. Сам Кундера у интервјуу каже: „Антилирски став израста из убеђења да између онога што сами о себи мислимо и што смо заиста, постоји велика удаљеност, управо онолика удаљеност, као између онога што бисмо желели и што јесте. Да бисмо схватили ту удаљеност, ту провалију, морамо да уништимо лирску илузију. То је есенција уметности ироније”.

Ed

uk a

Године 1968. и 1969. Шала је преведена на све западне језике. Али, каквог ли изненађења! У Француској, преводилац је изнова писао роман украшавајући мој стил. У Енглеској, издавач је избацио све рефлексивне пасусе, уклонио музиколошка поглавља, променио редослед делова, наново компоновао роман. Једна друга земља. Сусрећем свог преводиоца: он не зна ни једну једину реч чешког. „Како сте преводили?” Одговара: „Својим срцем”, и показује ми моју фотографију коју вади из новчаника. Био је тако симпатичан да сам замало поверовао како се заиста може преводити захваљујући телепатији срца. Наравно, радило се о нечему једноставнијем. Преводио је на основу француског rewritinga, као и преводилац у Аргентини. Нека друга земља: роман је преведен са чешког. Отварам књигу и случајно наиђем на Хеленин монолог. Дуге реченице од којих свака код мене заузима цели одељак раздељене су у мноштво простих реченица… Шок изазван преводима Шале заувек ме је обележио. Срећом, касније сам сусрео верне преводиоце. Али исто тако, авај, мање верне… Па ипак, за мене који више практично немам чешке публике, преводи представљају све. Због тога сам се има неколико година одлучио да уведем реда у страна издања својих књига. Није то ишло без сукоба ни без замора: читање, проверавање, ревизија мојих, старих и нових, романа на три-четири страна језика која знам читати потпуно су заузели цело једно раздобље мога живота… Аутор који се упиње да надзире преводе својих романа трчи иза небројених речи попут пастира иза стада дивљих оваца; тужан призор за њега, смешан за друге. Мислим да је мој пријатељ Pierre Nora, директор часописа Le Débat, спознао тужно-комични аспект мог пастирског живљења. Једнога ми је дана, с невешто скривеним саосећањем, рекао: „Заборави напокон своје муке и радије напиши нешто за мене. Преводи су те натерали да размишљаш о свакој својој речи. Напиши дакле свој лични речник. Речник својих романа. Својих речикључева, својих речи-проблема, својих речи-љубави… ” И ево, то је учињено. (Милан Кудера, из Умјетности романа, одломци, прилагођено) Милан Кундера / 151

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

o

pr om

СИНТЕЗА

МИЛАН КУНДЕРА (1929) чешки и француски писац песник приповедач романописац есејиста теоретичар књижевности

Ed

uk a

Milan Kundera, Šala, preveo sa češkog Nikola Kršić, Sarajevo: „Veselin Masleša”, 1985. Милан Кундера, Шала, прилагођени превод Николе Кршића: Данило Јокановић, Београд: Граматик, 2012.

Milan Kundera, Umjetnost romana, preveo s francuskog Mile Pešorda, Sarajevo: „Veselin Masleša”/Svjetlost, 1990. Бранка Богавац, „Разговор са Миланом Кундером”. Књижевна реч 2, 3 (1982): стр. 2. Николај Тимченко, Цензурисани Кундера, Београд: Књижевна реч, 25. III 1983.

Nikolaj Timčenko, „Beleška o Milanu Kunderi”, Beograd: Delo 4 (1985): str. 20–34 Александра Корда Петровић, „Уништавање лирске илузије”, Политика, 03. 11.

2007. Ивана Н. Кочевски, „Ретроспектива онтологије временитости у Кундериним романима”, Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад: Матица српска, 2011, стр. 95–119

Милан Кундера је завршио Филмску академију и студирао музичку композицију. Пронађи оне делове романа Шала из којих се види афинитет писца према филму и музици. У корелацији са наставом историје, истражи друштвенополитички контекст Кундериног романа. Истражи колико су у роману заступљене историјске чињенице и наведи примере. Изабери тему за есеј: 1. Љубав и политика у роману Шала; 2. Појединац у тоталитарном систему; 3. „Цео мој живот је, чини ми се, увек био препун сенки, а садашњост је ваљда у њему заузимала прилично занемарљиво место” (Лудвик); 4. Смисао шале и освете у роману Шала; 5. Карактери и улоге женских ликова у роману Шала. Проучи књижевнокритичку рецепцију Кундериног романа Шала и представи онај приказ романа који је најближи твом поимању овога дела.

152 / Савремена књижевност

ШАЛА (1967) роман друштвени и политички контекст егзистенцијалистичка и антрополошка димензија

седам поглавља измена перспектива динамична структура хумор, иронија гротеска

Итало Калвино АКО ЈЕДНЕ ЗИМСКЕ НОЋИ НЕКИ ПУТНИК* (одломци)

Кључне речи: роман, писац–дело–читалац, метафикција, постмодернизам.

Итало Калвино (1923–1985), италијански писац, есејиста, књижевни критичар и новинар, сврстао се својим романом Ако једне зимске ноћи неки путник у ред најзначајнијих писаца постмодернистичке оријентације. Значајна дела: романи – Барон на дрвету (1957), Замак укрштених судбина (1969), Невидљиви градови (1972), Ако једне зимске ноћи неки путник (1979); приповетке – Космикомике (1965).

o

 Усредсреди се на одломке из чувеног романа Итала Калвина у ком он проблематизује однос писац–дело–читалац, и где Читатељ и Читатељка постају књижевни ликови и актери трагања за писцем и његовим делом. Почетак Калвиновог романа је у књижари, а крај – у читаоници библиотеке, где читаоци међусобно разговарају о сопственом искуству читања.

Ed

uk a

pr om

Управо почињеш да читаш најновији роман Итала Калвина Ако једне зимске ноћи неки путник. Опусти се. Усредсреди се. Одагнај сваку другу мисао. Пусти да свет који те окружује отплови у заборав. Боље да затвориш врата; тамо увек гори неки телевизор. Реци то одмах, другима: „Не, не желим да видим телевизор!” Повиси глас, ако то не учиниш, неће те чути: „Читам! Немојте да ми сметате!” Можда те нису чули, од све те буке; кажи то гласније, викни: „Почињем да читам најновији роман Итала Калвина!” Или ако нећеш, немој ништа да кажеш; надајмо се да ће те оставити на миру. [...] Већ у излогу књижаре уочио си корице са насловом који тражиш. Следећи тај визуелни траг, пробијаш се кроз продавницу савлађујући препреке у виду Књига Које Ниси Прочитао које те намргођено посматрају са тезги и полица покушавајући да те застраше. Али, ти знаш да немаш чега да се стидиш, да се између њих простиру километри и километри Књига Које Баш И Не Мораш Да Прочиташ, Књига Које Нису За Читање Већ За Неку Другу Употребу, Књига Које Као Да Си Већ Прочитао Иако Их Ниси Ни Отворио Будући Да Спадају У Категорију Већ Прочитаних Пре Него Што Су И Написане. И пошто си се пробио кроз први обруч, на тебе насрће чета Књига Које Када Би Вечно Живео Драге Воље Би Прочитао Али На Жалост Немаш Ни Дана Више Од Онога Колико Ти Је Суђено. Вешто их прескачеш и затичеш се усред збијеног одреда Књига Које Намераваш Да Прочиташ Али Пре Тога Би Обавезно Требало Да Прочиташ Неке Друге, Књига Које Су Сувише Скупе Али Које Би Можда Могао Да Купиш Када Буду На Распродаји, Књига Исто Као Горе Када Буду Одштампане У Џепном Издању, Књига Које Би Можда Могао Од Некога Да Позајмиш, Књига Које Су Сви Читали Те Је Готово Исто Као Да Си Их И Сам Читао. Осујетивши те нападе, премешташ се у подножје тврђаве, где пружају отпор Књиге Које Одавно Планираш Да Прочиташ, Књиге Које Годинама Безуспешно Тражиш, Књиге Које Имају Везе Са Оним Чиме Се Тренутно Бавиш, * Дело из изборног програма.

Милан Кундера / 153

Прво издање романа Ако једне зимске ноћи неки путник (1969)

Ed

uk a

Типографске композиције Ако једне зимске ноћи неки путник, Џун Оселер (2018)

pr om

o

Књиге Које Желиш Да Имаш Како Би Ти Кад Год Затреба Биле При Руци, Књиге Које Би Могао Да Оставиш На Страну Како Би Их Макар Овога Лета Прочитао, Књиге Које Би Могао Да Припојиш Осталим Књигама На Својој Полици, Књиге Које У Теби Подстичу Изненадну И Грозничаву Радозналост Неодређеног Порекла. И тако ти је успело да непрегледне снаге на терену сведеш на једну не тако малу али ипак ограничену количину, иако то какво-такво олакшање угрожавају заседе Књига Прочитаних Пре Толико Времена Да Не Би Било Наодмет Да Их Поново Прочиташ и Књига Које Си Се Увек Претварао Да Си Прочитао Те Је Крајње Време Да Их Заиста И Прочиташ. Ослобађаш се хитрим, кривудавим маневрима и једним скоком продиреш у бастион Нових Књига Чији Те Писац или Тема Привлаче. Чак и унутар овог утврђења можеш да извршиш пробој кроз редове бранилаца, делећи их на Нове Књиге Чији Писци Или Теме Нису Нови (за тебе или уопште), и Књиге Чији Су Писци Или Теме Посве Нови (барем теби) и да утврдиш у којој те мери оне привлаче с обзиром на твоје жеље и потребе за оним што је ново и оним што то није (за оним што је ново које тражиш у оном што није ново и за оним што није ново које тражиш у оном што је ново). И најзад, прелетевши хитро погледом преко наслова књига изложених у књижари, упутио си се према гомили наслаганих примерака књиге Ако једне зимске ноћи неки путник, свеже одштампаних, зграбио си један примерак и понео га на касу како би постао његов законити власник. Бацио си још један изгубљени поглед на књиге око себе (или боље речено: књиге су те које су те гледале изгубљеним погледом попут пса који из кавеза градске штенаре посматра одлазак свог бившег сапатника кога његов господар на повоцу одводи у слободу), и изашао напоље. [...] Извијаш врат улево и удесно како би завирио у туђе књиге: ко зна да ли можда неко од њих не чита једну од књига које тражиш. [...] У једном трену ти се обраћа или, боље речено, као да говори у празно, али без сваке сумње обраћа се теби: – Немојте се чудити ако видите да ми очи непрекидно лутају. То је мој начин читања, и једино тако моје читање је плодоносно. Ако ме нека књига доиста занима, не могу да прочитам више од неколико редака а да мој мозак, узапћен каквом мишљу коју му текст нуди, или каквим осећањем, или питањем, или сликом, не почне да лута, да скаче са једне мисли на другу, са једне слике на другу, отискујући се на једно путовање кроз које ме воде разум и машта и које желим да наставим, удаљујући се од књиге све док је сасвим не потиснем. Подстицај који добијам од читања ми је насушно потребан, и то од суштинског читања, иако од сваке књиге не успем да прочитам више од неколико страница. Али већ тих неколико страница у себи садрже читаве светове које могу бескрајно да истражујем.

– Одлично вас разумем – упада му у реч други читалац дижући бледо лице и зацрвењене очи са страница своје књиге – читање је неповезан и фрагментаран подухват. Или, боље речено: објекат читања је тачколика и прашинаста материја. У том расплинутом пространству које називамо писаним делом пажња читаоца разликује и најмање сегменте, склопо-

Илустрација за књигу Ако једне зимске ноћи неки путник, Наи Захарја

154 / Савремена књижевност

Ed

uk a

pr om

o

ве речи, метафоре, синтаксичке повезаности, логичке прелазе, лексичке особености чија су значења до крајности згуснута. Нешто попут основних честица сачињава језгро дела око којег кружи све остало. Или пак попут дна каквог вртлога који усисава и гута струје. И кроз те процепе, попут једва приметних блескова, указује се истина коју књига нуди, њена крајња суштина. [...] Због тога моја пажња, за разлику од онога што сте ви рекли, господине, не може да се одвоји од редака ни за трен. [...] Због тога моје читање вечно траје: читам једном, па други пут, тражећи између редака потврду онога што ми се чини да сам открио.

– И ја имам потребу да се враћам на књиге које сам прочитао – каже трећи читалац – али кад год поново читам неку књигу, чини ми се да је читам први пут. Да ли се то ја непрекидно мењам и увек запажам нове ствари које први пут нисам приметио? Или је пак читање једна конструкција која стиче облик спајањем великог броја променљивих величина и не може два пута да се понови следећи исту шему? Кад год покушам да оживим осећање које је у мени изазвала нека књига коју сам прочитао, моји утисци о њој су посве другачији од оних првобитних. У неким моментима ми се чини да између једног и другог читања постоји известан напредак: у смислу да, на пример, продирем дубље у душу текста, или да ми се увећава критичка дистанца. У другим пак моментима чини ми се да се сећам сваког појединог читања једне те исте књиге, и кад сам је читао с одушевљењем, или равнодушно, или с отпором, и да су та читања разасута у времену без икаквог реда и икакве нити која их спаја. Закључак до којег сам дошао је да је читање подухват лишен сврхе; или да је његова истинска сврха оно само. Књига је само узгредан подстицај или чак изговор. Оглашава се и четврти: – Ако желите да истакнете субјективност читања, могао бих се сложити с вама, али не у центрифугалном смислу који јој ви приписујете. Свака нова књига коју прочитам постаје део оне свеобухватне и јединствене књиге која је збир свих књига које сам прочитао. То захтева известан напор: како би се образовала та главна књига, свака поједина књига мора да претрпи одређену промену, да почне да општи с књигама које сам раније читао, да постане додатак или надоградња или опрека или објашњење или оријентир. Већ годинама посећујем ову библиотеку и истражујем је књигу по књигу, полицу по полицу, али могао бих да вам докажем да сам све ово време читао само једну књигу.

– И за мене све књиге које читам воде ка једној јединој књизи – каже пети читалац помаљајући се иза наслагане гомиле тврдо укоричених књига – али то је нека давнашња књига које се веома магловито сећам. Постоји једна прича која је, по мени, изнад свих других прича и коју све приче носе у себи попут каквог еха који одмах ишчезне. Коју год књигу да читам, ја у њој заправо тражим ту књигу коју сам као дете читао, али оно што од ње памтим је сувише мало да бих могао да је нађем. Шести читалац, који је стајао недалеко од нас и гледајући увис претраживао полице, прилази столу. – Тренутак који је мени најважнији јесте тренутак који претходи читању. Понекад је и сам наслов довољан да у мени распали жудњу за неком књигом која можда и не постоји. Понекад Итало Калвино / 155

o

је то почетак књиге, прва реченица... Све у свему: ако је вама потребно сасвим мало да вам проради машта, мени је потребно још мање: сазнање да ми предстоји читање.

– Мени је, напротив, најважнији крај – каже седми – али онај прави крај, суштински, скривен у мраку, тачка до које књига жели да вас доведе. И ја, такође, док читам тражим пукотине – каже показујући на човека црвених очију – али мој поглед копа између редова како би спознао оно што се назире у даљини, у просторима који се налазе с оне стране речи „крај”. Време је да и ти кажеш своје. – Господо, морам пре свега да напоменем да ја у књигама волим да читам искључиво оно што је написано; и да повезујем детаље са целином; и да читање извесних књига сматрам коначним; и волим да одвојим једну књигу од друге, због онога што је другачије и ново у свакој од њих; а надасве, волим књиге које могу да читам од почетка до краја. Међутим, већ неко време бије ме малер: чини ми се да на свету сада већ постоје само прекинуте приче које су се успут негде загубиле.

РАЗГОВОР О РОМАНУ

pr om

Превела са италијанског Ана Србиновић

Ed

uk a

Представи своје читалачко искуство – какву литературу волиш, какве су ти читалачке навике, у којој мери прочитане књиге утичу на тебе и твој поглед на свет. Које књиге препоручујеш другима? Укратко изложи о чему говоре одломци из Калвиновог романа. Опиши сопствени доживљај куповине у књижари, њену атмосферу и своја осећања. Обрати пажњу на сам почетак романа. Образложи како на тебе делује обраћање читаоцу, навођење наслова дела и описивање читаоца. Размисли о томе колико је писац (наратор у делу) успео да већ на самом почетку скицира лик читаоца као књижевни лик. Размисли о томе које читалачке особине и навике одликују Калвиновог јунака-читаоца, наведи их и објасни. За које искуство (читања) можеш да тврдиш како је заједничко Калвиновом читаоцу и теби? Образложи свој одговор. Упореди искуства читања Калвинових читалаца. По чему се она разликују, а по чему су слична? ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

► Прочитајте роман Ако једне зимске ноћи неки путник и организујте се за групни рад према истраживачким задацима: 1. Истражите елементе детективског романа. Укажите на присуство жанровских елемената и начине њихове транспозиције. Испитајте њихову функцију у роману.

2. Истражите жанровско присуство љубавне тематике и њену функцију у роману.

3. Уочите хумор и средства којима писац постиже комичке ефекте. Образложите своја запажања на примерима из романа.

4. Подсетите се како се дефинише метафикција. Калвинов роман сматра се једном од најрадикалнијих манифестација метафикције, радикалним метафикционалним експериментом (Лубомир Долежел), јер фикционализује теорије и дискурсе саме метафикције. Истражите колико у роману има фикционалних аутора, а колико читалаца (читатељки) и објасните њихове улоге.

5. Издвојте најзначајније есејистичке делове и образложите њихов значај у идејном значењском слоју романа.

156 / Савремена књижевност

ИЗ

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

Подсети се значења појма метафикција, о ком смо говорили поводом Борхесове прозе. Прочитај како тај појам објашњавају теоретичари Лубомир Долежел и Патриша Во. „У парадигматичном случају метафикције, текст у исти мах конструише и фикционални свет и причу о његовој конструкцији” (Долежел). „Метафикционални романи обично су конструисани по принципу фундаменталне опозиције: конструисање фикционалне илузије (каква постоји у традиционалном реализму) спојено је са њеним огољавањем. Другим речима, најмањи заједнички именитељ метафикције је истовремено стварање фикције и изношење неког става о том стварању” (Патриша Во).

У Калвиновим белешкама објављеним у књизи Америчка предавања, између осталог, налазе се његова промишљања о писању и сопственој поетици: „Мој књижевни рад је од почетка усмерен ка праћењу муњевитих тренутака умних токова који хватају и повезују тачке удаљене у простору и времену. У мојој наклоности према авантуристичким причама и бајкама, увек сам тражио неки еквивалент унутрашње енергије, неку мисаону активност. Увек сам усмерен на слику и покрет који се природно појављује из слике, а истовремено сам свестан да не могу причати о књижевном резултату док овај ток имагинације није претворен у речи. Као што је за песника писање стиха, тако је и код писца: успех се састоји у погодном вербалном изразу, који често може произлазити из блеска инспирације, али као правило укључује стрпљење за тражење праве речи, у реченици у којој је свака реч незамењив, најефективнији спој звукова и концепата. Убеђен сам да не би требало да буде разлике између писања прозе и поезије. У оба случаја је питање тражења посебности израза, оног који је сажет, интензиван и незабораван.”

pr om

o

„Постмодернистичка метафикција [...] не обнажује само чин стварања света, него и све чинове и делатности у књижевној комуникацији: читање, тумачење, коментарисање, критику, интертекстуалност” (Долежел).

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

(Лубомир Долежел, Хетерокосмика: фикција и могући светови)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

uk a

 Радован Вучковић, један од наших најистакнутијих тумача књижевности, у књизи Писац, дело, читалац посебну пажњу посвећује читаоцу као елементу уграђеном у структуру књижевног дела: од, рецимо, Лоренса Стерна и његовог романа Тристрам Шенди, преко романа реализма, и романа који су обележили XX век (Ковачи лажног новца Андреа Жида, Хакслијев Контрапункт живота, Кортасарове Школице и др.) до постмодернистичких романа у српској књижевности Милорада Павића (Хазарски речник, Предео сликан чајем) и Горана Петровића (Ситничарница „Код срећне руке”). О Калвиновом делу истиче:

„Калвино је увео у романсијерску причу све актере производње, дистрибуције и пријема књиге од стране читалаца. Није се, дакле, зауставио само на односу писац–дело–читалац него је увео у радњу и уредника, фалсификатора, идеолошког цензора. Главно место је ипак резервисано за Читаоца и Читатељку који се упознају у току читалачке лектире. Квазикриминалистичка прича у Калвиновом роману у функцији је расправе о поетици приповедања, о структури романа, о месту и улози приповедача и, најзад, о читаоцу (или читаоцима) који је и његов главни јунак. Писац му се од почетка обраћа са ти, а доцније уприличује и његов сусрет са читатељком Људмилом који се завршава и међусобном емотивном везом и заједничком потрагом за разрешењем тајне наглих прекида приповедања. Тако се знатан део романсијерске радње, ако се о њој може и говорити, исцрИтало Калвино / 157

Ed

uk a

pr om

o

пљује у перипетијама тих трагања које читаоце трагаче доводе у везу с издавачем, посредником, преводиоцем, као и са писцем романа. У дискусијама међу тим актерима списатељско-читалачког еснафа диференцирају се два гледишта о читању, о писцу и писаном тексту, која репрезентују традиционални став и онај који то није. Читање, према првоме и како се изражава читатељка Људмила, претпоставља романе који „одмах уведу у свет у којем је свака ствар прецизна, конкретна и јасно одређена”, и према другоме „читање је дисконтинуиран и фрагментарни рад”, а „предмет читања је нешто зрнасто и налик на прашину” [...]. Писано дело такође је, следствено ономе што се намеће из читалачке рецепције, или чврст систем односа који изражава једну већ постојећу и стварну истину, или цела „књижевност и вриједи баш по својој способности мистификације, у мистификацији лежи њезина истина”. И најзад, аутор романа може бити онај који јамчи за истинитост света и неопходно је његово присуство или је сувишан, јер „распршује у облак кривотворине које прикривају свијет својим густим омотачем”. Али писац Калвиновог кова и хумористичких склоности, конструкционих егзибиција и списатељских трикова, не би сматрао да му је поетичка слика о роману, уз све могуће алтернативе, завршена ако питање његовог карактера и улоге не би осмотрио и из читалачког угла. Зато на крају романа уприличује разговор седам читалаца који износе виђење читања и онога што они мисле да је роман и шта очекују од њега. [...] Читаоци у Калвиновом роману постављају као предмет дискусије то како појединачно читају књиге. Неки воле читање у континуитету, неки, као други читалац, кажу да је њихово читање дисконтинуирано. Најзанимљивији је исказ петог читаоца, који износи типично постмодернистичко схватање књижевности. [...] Осим петог читаоца, који износи постмодернистичку визију романа и читања, најзначајнији је исказ читаоца који заступа нешто другачије становиште о књизи и читању и у њега укључује моменат новине и индивидуалности, па се с разлогом може идентификовати с авангардном поетиком писања и читања [...]. (Радован Вучковић, „Дружење писца и читаоца у романима и образлагање тог чина у теоријама”, одломак)

У фикцији XX века, техника алтернативних развоја приче стекла је велику популарност због Борхесове приче „Врт са рачвастим стазама” (1941); она описује имагинарни „класични” кинески роман, који конструише сва могућа рачвања приповедног тока. Борхесов текст је парадигматичан пример бесконачног генерисања фикционалних светова. Међутим, тај хибрис стварања фикције парадоксално води у замку стварања једног големог немогућег света, у којем се противречне приче узајамно поништавају. [...] За Калвинову деконструкцију метафикционалне технике подједнако је значајна и фикционализација аутора [...]. Наиме, у фикцио158 / Савремена књижевност

налном свету романа појављују се три фикционална аутора. Први је фикционални парњак стварног Итала Калвина: њихов транссветовни идентитет утврђен је на основу стриктне ознаке (властитог имена). Његов други парњак у фикционалном свету је фикционални писац Сајлас Фланери. Могли бисмо рећи да је „Сајлас Фланери” алијас „Итала Калвина” [...], јер је транссветовни идентитет стварног и фикционалног писца установљен на основу идентичности њихових улога: Фланери је такође дошао на идеју да напише „роман сачињен искључиво од почетака романа. Главни лик би могао бити један Читалац кога стално нешто омета у читању”. Напослетку, фикционалном Калвину и Фланерију придружује се и фикционални „антиаутор”, непоуздани преводилац” и „кривотворитељ” Ермес Марана, чије интриге и авантуре осујећују подухват писања, и компликују причу о читању романа Ако једне зимске ноћи неки путник.

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

pr om

o

(Лубомир Долежел, Хетерокосмика: фикција и могући светови, одломци)

СИНТЕЗА

uk a

Опиши какво ти је искуство донело читање Калвиновог романа. Напиши приказ свог омиљеног романа. Напиши краћи есеј о свом односу према читању, о својим читалачким навикама и о књигама које највише волиш да читаш. Прочитај још један Калвинов роман по сопственом избору и представи га у одељењу.

Ed

Итало Калвино (1923–1985)

радикални метафикционални експеримент

Ако једне зимске ноћи неки путник (1979) роман

ПИСАЦ–ДЕЛО–ЧИТАЛАЦ

Дела: романи – Барон на дрвету (1957), Замак укрштених судбина (1969), Невидљиви градови (1972), Ако једне зимске ноћи неки путник (1979); приповетке – Космикомике (1965)

Итало Калвино / 159

Italo Kalvino, Američka predavanja, prevela sa italijanskog Jasmina Tešanović, Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1989.

Italo Kalvino, Ako jedne zimske noći neki putnik, prevela sa italijanskog Ana Srbinović, Beograd: Plato, 2001. Радован Вучковић, Писац, дело, читалац, Београд: Службени гласник, 2008. Лубомир Долежел, Хетерокосмика /Фикција и могући светови, превела Снежана Калинић, Београд: Службени гласник, 2008.

Умберто Еко ИМЕ РУЖЕ* (одломак) Кључне речи: Име руже, роман, постмодернизам, елементи детективског жанра (трилера), средњи век, историјска метафикција, интертекстуалност.

pr om

o

 Током читања открићеш како је Еков роман вишеслојан и многозначан, а његово жанровско одређење сложено. Обично се описује као постмодерни трилер, историографска фикција, филозофско-детективски роман, псеудосредњовековна (фикцијска) хроника и томе слично. Већ при читању Пролога запазићеш како је писац, будући ерудита, успео да, истовремено, повеже чињенице из различитих области људског знања, а само приповедање учини занимљивим и узбудљивим.

Пролог

У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. Он бјеше у почетку у Бога* и задатак је вернога монаха да сваки боговетни дан споро и смерно понавља једини неизменљиви догађај за који се може тврдити да је неоспорно истинит. Но сад видимо као у огледалу,* у загонетки, а истина, пре но лицем у лице**, указује се местимице, у цртама (авај, колико нечитким), сред заблуда овога света, те нам стога ваља да је сричемо из верних белега, ма и оданде где нам они делују као помрачени, безмало прожети неком сасвим злонамерном вољом. Стигавши до краја свог грешног живота, док седокос старим колико и свет, ишчекујући да се у безданом понору тихе и пусте божанствености изгубим, да постанем део светлости анђеоских умова што не зборе, док ме к земљи вуче већ отежало и болно тело, у келији драгог ми манастира Мелка латио сам се посла да на овом пергаменту оставим сведочанство о дивотним и страхотним згодама којима ми се, у младости, случило да присуствујем, и дословце ћу поновити све што сам видео и чуо, не усуђујући се да отуда проникнем у некакав наум, те остављам онима који ће доћи (ако их Антихрист не предухитри) знаке знакова, е да би се на њима вршила молитва за разоткривање. Нека ми Господ подари милост да јасно протумачим збивања у опатији чије је име сад већ богоугодно и ваљано прећутати, крајем лета

Ed

uk a

Умберто Еко (1932–2016) Италијански књижевник, историчар средњег века, есејиста, естетичар, семиотичар, филозоф, који је светску славу стекао романом Име руже. Као семиотичар, Еко је познат по свом доприносу у истраживању теорије симбола/знакова, а многе његове студије, укључујући Свеопшти трактат семиотике, представљају значајан допринос методологији комуникације. Еко се родио у Алесандрији у Пијемонту. Године 1954. на Универзитету у Торину докторирао је филозофију радом о појму естетског у средњем веку. Након тога улази у свет новинарства, где од 1954. до 1959. ради као уредник културе на РАИ (Radiotelevisione Italiana, RAI). Године 1956. објављује своје прво дело Естетички проблем Томе Аквинског, а 1959. студију о развоју средњовековне естетике која је потврдила да је реч о једном од најзначајнијих мислилаца средњовековља. Од 1961. до 1964. предаје естетику на Универзитету у Торину, од 1966. до 1969. визуелне комуникације на Универзитету у Фиренци, од 1969. до 1971. професор је семиотике на Политехничком факултету у Милану, а од 1975. на Универзитету у Болоњи. Био је гостујући професор и почасни доктор многих европских и америчких универзитета. На Универзитету у Болоњи предавао је комуникацијске науке, те редовно исписивао своју колумну у недељнику L’Espresso, познату под насловом La bustina di Minerva (Минервина сваштара). Романи: Име руже (1980), Фукоово клатно (1988), Острво дана пређашњег (1994), Баудолино (2000), Тајанствени пламен краљице Лоане (2004), Прашко гробље (2010).

* Дело из изборног програма. ** Почетак Јеванђеља по Јовану (1,12). – Прим. прев. ** Прва посланица Св. апостола Павла Коринћанима (13,12): „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице: сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.”

– Прим. прев.

160 / Савремена књижевност

pr om

Сценa из филма Име руже (1986)

o

Прво издање романа Име руже (1980)

Ed

uk a

господњег 1327. када је цар Лудвиг сишао у Италију да би васпоставио достојанство Светог римског царства, сходно науму Свевишњег и на срамоту дрског узурпатора што је симонију спроводио и јеретике предводио и у Авињону на свето име апостолово љагу бацио (казујем о грешној души Жака од Каора, кога су богохулници штовали као Јована ХХII). Можда је добро да споменем, не бих ли догађаје сред којих сам се затекао боље обухватио, све оно што се дешавало на измаку тог доба, онако како сам га тада разумевао, проживљавајући га, и онако како га сада у памет дозивам, обогаћеног другим причама које сам доцније чуо – ако моје сећање уопште буде кадро да опет похвата нити читавог мноштва толико збрканих збитија. Још првих година тог века папа Клемент V преселио је папско седиште у Авињон, препуштајући Рим частољубљу локалних господара: и мало-помало се пресвети хришћански град претварао у арену или блудилиште, раздирала су га надметања његових првака; називао се републиком, а то није био, јер су по њему вршљале наоружане чете разбојника, и био је подвргнут насиљу и грабежу. Свештена лица која су се отргла од световне јурисдикције командовала су групама насилника и с мачем у руци пљачкала, злоупотребљавала свој положај и водила гнусне послове. Како спречити да Капут Мунди поново, и то по правди, буде мета оног ко усхтедне да стави круну Светога римскога царства и васпостави достојанство световне власти која је некад припадала ћесарима? Елем, 1314. године петорица немачких кнежева изабрала су у Франкфурту Лудвига Баварског за врховног владаоца Царства. Но истог дана су, на другој обали Мајне, палатински гроф од Рајне и келнски надбискуп на исти узвишени положај поставили Фридриха Умберто Еко / 161

симонијa – према Симоновом греху, трговина светим стварима, нарочито црквеним звањима и привилегијама (по легенди, халдејски чаробњак Симон хтео је од апостола да купи тајну стварања чудеса). јеретик – присталица, следбеник неке јереси, кривоверац. збитије – оно што се збило, догодило; догађај.

јурисдикција – надлежност, меродавност суда на неком подручју или у некој области друштвених односа; право суђења, делокруг на који се простире право.

Caput Mundi – глава или врх света, средњовековна фраза којом се означава Рим. ћесар – цар.

фрањевац – католички калуђер реда који је 1210. г. основао св. Фрања Асишки.

o

Ed

uk a

usus facti (узус факти) – личне потребе, оно што је најнеопходније за личну употребу. У папиној були из 1279. дефинисана је разлика између usus facti и usus iuris (право на употребу и поседовање), што је кључно питање сиромаштва фрањеваца.

Cum inter nоnnиllоs – наслов чине прве речи текста буле који почиње речима Cum inter nonnullos scholasticos viros (Будући да је међу неколико учених људи). Садржи тврдњу да су они који подржавају Христово сиромаштво јеретици.

pr om

витезови темпларског реда – темплари; темплар – средњовековни католички витешкомонашки ред, основан 1118. г. у време крсташких ратова како би штитио хаџије који путују у Палестину, борио се против неверника и чувао Христов гроб; укинут је 1312.

Аустријског. Два цара, а један престо; један једини папа, а два престола: оваква ситуација постала је, доиста, извориште велике пометње... Две године касније у Авињону је изабран нови папа, Жак из Каора, старац од седамдесет две године, и то баш под именом Јован XXII; дај Боже да никада више ниједан папа не узме име које је сад већ мрско свим честитим људима. Будући Француз и одан француском краљу (људи из те искварене земље увек су склони да заступају интересе својих земљака и неспособни су да на читав свет гледају као на своју духовну отаџбину), он је подржао Филипа Лепог против витезова темпларског реда, које је краљ оптужио (верујем, неправедно) за најсрамније злочине, не би ли се дочепао њиховог иметка, а онај свештенички отпадник био му је саучесник. У међувремену се у читаво замешатељство уплео и Роберт Анжујски, који је, да би задржао италијанско полуострво под својим надзором, убедио папу да не призна ниједног од двојице немачких царева и тако је остао главни заповедник у црквеној држави. Године 1322. Лудвиг Баварски победио је свог супарника Фридриха. Стрепећи од јединог цара више него раније од двојице, Јован је изопштио победника, а овај је заузврат пријавио папу као јеретика. Ваља рећи да је, управо те године, у Перуђи одржан сабор фрањевачких фратара, а њихов је поглавар Михаило из Чезене, прихватајући молбе „спиритуалаца” (о којима ћу још имати прилике да говорим), прогласио верском истином сиромаштво Христа, јер Он, ако је нешто са својим апостолима и поседовао, онда је то користио само као usus facti. Одлука достојна поштовања, усмерена ка очувању врлости и чистоте реда, али нимало по вољи папи, који је у њој можда разазнао једно начело које ће угрозити баш оне захтеве које је имао он сâм, будући на челу цркве, наиме да оспори царству право да бира бискупе, полажући, међутим, право на то да свети трон обавља инвеституру цара. Да ли из тих, да ли из неких других разлога, тек 1323. Јован је осудио фрањевачке пропозиције у декреталу Cиm inter nоnnиllоs. Претпостављам да је управо тада Лудвиг у фрањевцима, пошто су већ постали папини непријатељи, видео моћне савезнике. Истичући Христово сиромаштво, они су на неки начин поткрепљивали идеје царских теолога, то јест Марсилија из Падове и Јована Жанденског. И најзад, свега неколико месеци пре догађаја о којима причам, Лудвиг је, нагодивши се с пораженим Фридрихом, дошао са севера у Италију, био је крунисан у Милану, завадио се с Висконтијевима, премда су га љубазно дочекали, опсео је Пизу, поставио за царског намесника Каструча, војводу од Луке и Пистоје (и држим да је ту погрешио, јер никада нисам упознао окрутнијег човека, ако се изузме Угучоне дела Фађола), и спремао се у поход на Рим, пошто га је позвао тамошњи господар Шара Колона. Ето каква је била ситуација када је мене – већ бенедиктинца искушеника у Мелку – отргао из манастирског спокоја мој отац, који је ратовао у Лудвиговој свити, а јамачно није био последњи међу његовим

бенедиктинац – калуђер, припадник реда св. Бенедикта.

162 / Савремена књижевност

контемплација – мисаоно, обично пасивно посматрање света и живота, размишљање, мисаоно удубљивање. опатија – самостан (манастир) редовника у коме владају бенедиктинска правила и на чијем је челу опат.

Ed

uk a

pr om

o

баронима, и који је сматрао да је мудро да ме са собом поведе, не бих ли упознао дивоте Италије и присуствовао царевом крунисању у Риму. Но опсада Пизе заокупила га је војним пословима. Ја сам то искористио за тумарање, мало из доколице, а мало из жеље да нешто научим, по тосканским градовима, али тај слободни и неспутани живот није приличио, мислили су моји родитељи, једном голобрадом младићу који се заветовао да води живот испуњен контемплацијом. И по наговору Марсилија, који ме је заволео, одлучише да ме препоруче једном ученом фрањевцу, брату Вилијему од Баскервила, који је као изасланик полазио на пут што ће га навести и до чувених градова и древних опатија. Постадох тако уједно његов писар и ученик, никад се због тога не покајавши, јер сам уз њега присуствовао збивањима вредним да се на чување повере, као што управо чиним, памћењу оних што ће доћи. Ја тада нисам знао шта то брат Вилијем тражи; ако ћемо право, не знам ни данас, а мислим да то није знао ни он сам, јер је његова једина побуда била жеља за истином, и подозрење – које је вазда гајио, колико сам видео – да истина није оно што му се у датом тренутку истином чини. И можда су му тих година световни послови скретали пажњу с његових омиљених студија. Задатак који је Вилијему био поверен остао ми је непознат током читавог путовања, то јест он ми о њему није говорио. Тек сам понешто наслутио, из разговора које је он водио с опатима манастира у којима смо коначили, о природи онога што ваља да обави. Но нисам до краја схватао, све док нисмо стигли до нашег циља, као што ћу доцније испричати. Упутили смо се ка северу, али нисмо се кретали праволинијски и задржавали смо се у разним опатијама. И десило се тако да смо, премда је наш коначни циљ био на истоку, скренули на запад, готово пратећи обрис брдовитог предела који од Пизе води ка путевима светога Јакова*, задржавши се у једном крају где су се касније одиграли страшни догађаји, што ме одвраћа од његовог тачног именовања, али чији су господари били верни царству, а опати нашег реда сложно су се одупирали јеретичком и корумпираном папи. Путовање је трајало две недеље, дешавале су нам се разне згоде и незгоде и у то доба сам упознао (никад довољно, у шта сам одувек убеђен) свог новог учитеља. На страницама које ће уследити нећу се удубљивати у описивање особа – сем онда када нечији израз лица или гест не буду деловали као знаци некаквог немуштог, а опет речитог језика јер, како вели Боетије, ништа није кратковечније од спољашње форме, која се мења и вене попут пољског цвећа с јесени, и каквог би смисла имало данас рећи да је опат Абоне имао строг поглед и бледе образе када су сада већ и он и они око њега претворени у прах и тело им је попримило мртвачко сивило праха (само њихов дух, подај Господе, блиста од светлости која никада неће згаснути). Али о Вилијему желим да причам, и то једном засвагда, јер су на мене велики утисак оставиле и црте његовог лица, а младима је својствено да се вежу за старијег и мудријег човека не само због његовог привлачног казивања и оштрог ума, него и због спо* Подразумевају се путеви којима су ходочасници ишли до светилишта у Сантјагу де Компостела. – Прим. прев.

Умберто Еко / 163

коначити – бити смештен у конаку манастира, (пре) ноћити. Боетије – хришћански филозоф (VI век нове ере), изузетни познавалац античке филозофије, због своје привржености антици прозван „последњим Римљанином”.

o

Ed

uk a

pr om

Плакат филма Име руже (1986)

љашњег изгледа тела, њима премилог, баш као што се збива с ликом оца, чији се покрети и намргођености пажљиво посматрају, и вреба се његов осмех – а да притом ни сенка похоте не пређе преко ове (можда једине сасвим чисте) телесне љубави. Људи су некада били лепи и велики (сада су као деца и патуљци), но ово је само једна од оних чињеница које сведоче о злехудом свету чије власи седе. Омладина више ништа неће да научи, знање опада, читав свет ходи дубећи на глави, слепци друге слепце воде, па они у јаму падају, птице узлећу пре но што честито полете, магарац свира на лири, волови играју, Марија више не воли контемплативни живот, а Марта више не љуби делатни, Леа је јалова, Рахела има кварне очи, Катон залази у блудилиште, Лукреција постаје жентурача. Све је скрајнуто, све је посрнуло.* Нека је Богу хвала што сам ја у оно доба од мог учитеља примио жељу да учим и осећање правог пута које опстаје и онда када је стаза завојита. Био је, дакле, физички изглед брата Вилијема такав да би привукао пажњу и најрасејанијег посматрача. Стасом је надвисивао просечног мушкарца и био је толико мршав да је изгледао још виши. Очи су му биле бистре и проницљиве; зашиљен и малчице кукаст нос придавао је његовом лицу израз човека који је увек на опрезу, изузев у тренуцима учмалости о којима ћу касније нешто више рећи. И брада је одавала у њему јаку вољу, премда му је дугуљасто и пегаво лице – каква сам често виђао код људи рођених између Хиберније и Нортумбрије** – каткад изражавало неодлучност и недоумицу. С временом сам запазио да је оно што је изгледало као несигурност заправо и једино радозналост, али на почетку сам слабо познавао ову врлину и веровао да је то једна од страсти која припада пожудној настројености, сматрајући да разборита настројеност не треба да се њоме храни, већ ваља да се напаја само истином, а она се (како сам мислио) позна одмах, од самог почетка. Пошто сам још увек био дете, оно што ми се на њему одмах допало били су чуперци жућкастих длака што су му вирили из ушију, те плаве и густе обрве. Могао је имати педесет лета, дакле био је већ врло стар, али се његово неуморно тело кретало с некаквом живахношћу која је мени често недостајала. Када би га спопала прекомерна активност, чинило се да је његова енергија неисцрпна. Но повремено, безмало као да је у његовом животном даху било нечега рачјег, повлачио би се у тренутке тромости и гледао сам га како проводи сате на свом лежају у келији, једва изговарајући понеку једносложну реч, не помичући ниједан мишић на лицу. У тим приликама, очи су му добијале некакав туп и одсутан израз, и посумњао бих да је под влашћу неке биљне материје која изазива привиђења, да ме очигледна трезвеност која је управљала његовим животом није навела да такву помисао одбацим. А ипак, не тајим да се покаткад, док смо путовали, заустављао на рубу неке ливаде, уз ивицу шуме, да убере какву травку (верујем увек једну те исту), * Готово читав одломак не само да представља једно од општих места у средњовековној књижевности, топос садашњице у којој је, за разлику од прошлости, све пошло наопако, него се и дословно пресликавају често коришћене фигуре (нпр. у одломку из дела Саrminа Виrаnа). – Прим. прев. ** Нibernia: Ирска; Northumbria: једна од значајних средњовековних држава у данашњој Енглеској.

– Прим. прев.

164 / Савремена књижевност

paidikoi, ephebikoi, gynaikeioi (παιδικοί, εφηβικού η γυναικείου) – деца, адолесценти, жене.

калцедон – врста полудрагуља, кварц с влакнастом структуром, млечни камен. татула – отровна коровска биљка, буника (утиче на психу).

Ed

uk a

pr om

o

па би стао да је жваће замишљеног израза лица. Део биљке понео би са собом и грицкао ју је у часовима када би се напетост повисила (а то није било нимало ретко у опатији!). Када сам га једном запитао шта то ради, одговорио ми је, осмехујући се, да добар хришћанин понекад може нешто да научи и од неверника; а кад сам затражио да пробам, одвратио ми је да, као и за врсте говора, и за лековите траве важи да међу њима постоје paidikoi, ephebikoi и gynaikeioi, и тако редом, што ће рећи да биље које добро чини једном старом фрањевцу није погодно за једног младог бенедиктинца. У периоду који смо провели заједно нисмо имали прилике да водимо неки уредан живот: и у опатији смо ноћу бдели, а дању спадали с ногу од умора, и нисмо редовно присуствовали службама божјим. Но током путовања он је ретко остајао будан после повечерја, и навике су му биле скромне. Понекад, као што се дешавало у опатији, проводио би по читав дан ходајући по врту, посматрајући биљке као да су зелени калцедони или смарагди, а опет, видео сам га како се креће по крипти испод цркве и гледа неки ковчежић начичкан смарагдима и калцедонима као да је то жбун татуле. Други пут би пак цео дан седео у великој сали библиотеке и прелиставао рукописе као да у њима не тражи ништа сем властитог задовољства (а око нас су се умножавали лешеви језиво побијених монаха). Затекао сам га једног дана како наизглед бесциљно шета по врту, као да не мора Богу полагати рачуне за своја дела. У мом реду научили су ме да сасвим другачије распоређујем време којим располажем, што сам му и рекао. А он је одговорио да је лепота васионе дата не само јединством у мноштву, него и мноштвом у јединству. Изгледало ми је да је тај одговор проистекао из неуглађене емпирије, но потом сам сазнао да људи из његове земље често дефинишу ствари на начине у којима се чини да просветљујућа моћ разума нема много удела. Током времена које смо провели у опатији виђао сам га руку вазда прекривених прашином од књига, златом са још неосушених минијатура, жућкастим супстанцама које је дотицао у Севериновој болници. Чинило се да без руку није у стању да мисли, што ми је тада изгледало пре достојно неуког човека (а учили су ме да је неуки човек mоесhиs, речју да је блудник, стога што се одаје прељуби у односу на духовност, с којом би ваљало да се сједини у чедноме браку), али и када су његове руке додиривале сасвим крхке ствари, попут извесних кодекса с још свежим минијатурама, страница начетих временом и сипкавих као бесквасни хлеб, његов додир као да је задобијао особиту финоћу, исту ону с којом је додиривао своје машине. Наиме, овај необични човек је, као што ћу испричати, носио са собом, у својој путничкој торби, инструменте које никад дотада нисам видео, а он их је називао својим чудесним машинама. Машине су, говорио је, производ вештине која имитира природу, а у њима од природе нису преузете форме него поступак. Он ми је објаснио каква су чудеса часовник, астролаб и магнет. Међутим, у почетку сам се прибојавао да су то неки вештичји изуми, па сам се правио да спавам извесних ведрих ноћи у којима се он смештао (држећи Умберто Еко / 165

mоесhиs – прељубник, блудник.

сипкав – растресит, растрошен.

астролаб – стара астрономска справа за мерење висине Сунца и звезда.

Ed

uk a

Сцене из филма Име руже (1986)

pr om

o

у руци неки чудновати троугао) да посматра звезде. Фрањевци које сам упознао у Италији и у мојој земљи били су припрости људи, неретко и неписмени, и саопштио сам му колико сам зачуђен његовим знањем. Но он ми је осмехујући се рекао да су фрањевци с његових острва другачијег кова: „Роџер Бекон, кога ја поштујем као учитеља, научио нас је како ће се божја намисао једном разоткрити у науци о машинама, а ова је природна и света магија. И једном ће се према сили природе моћи правити инструменти за навигацију, па ће бродови ићи а да њима тек један човек управља, и много брже од оних што их гони једро или весла; и постојаће кола ’ut sine animali moveantur cum impetu inaestimabili, еt instrumenta volandi et homo sedens in medio instrumente revolvens aliquod ingenium реr quod аlае artificialiter compositae аеrеrn verberent, аd modum avis volantis’.* И мајушна оруђа да подигну грдну тежину, и возила којима се и по дну може путовати.” Кад сам га запитао где су те машине, рекао ми је да су оне у давна времена већ постојале, а неке и данас постоје: „Изузев справе за летење, коју нити сам видео, нити сам упознао неког ко ју је видео, али познајем једног умног човека који ју је замислио. Па се могу градити мостови тако да се реке премосте без стубова или каквих других држача, а има и других нечувених справа. Али немој да се бринеш што их још нема, јер то не значи да их неће бити. И ја ти велим да Бог жели да их буде, и јамачно су већ у Његовом уму, иако мој пријатељ из Окама пориче могућност да идеје постоје на тај начин, и то не стога што бисмо могли утврдити каква је природа Бога, већ управо стога што јој не можемо постављати никаква ограничења.” И то није био једини противречни исказ који сам од њега чуо; али и сада, када сам стар и мудрији но тада, не разумем до краја како је он могао толико да верује свом пријатељу из Окама а да се истовремено, као што је обичавао, заклиње у Беконове речи. Уистину су оно била мрачна времена, када је мудар човек морао да ствари промишља као међусобно противречне. Ето, изрекао сам можда и несувисле ствари о брату Вилијему, ваљда не бих ли већ на почетку прибрао неповезане утиске које сам тада о њему стекао. Ко је он био и шта је радио, добри мој читаоче, можда ћеш поузданије закључити из онога што је у дело спровео у данима које смо провели у опатији. Нисам ти ни обећао да ћу до краја приказати његову замисао, већ само да ћу набројати сва она (и те како) чудесна и страшна збитија. И тако сам из дана у дан све више упознавао свог учитеља, и проводећи дуге сате пешачења у још дужим разговорима које ћу, буде ли прилике, мало-помало препричати, стигосмо до обронка брда на коме се уздизала опатија. И дође час да, као што ми ономад учинисмо, њојзи приступи и моја прича, и нека моја рука узмогне да не задрхти док се спремам да казујем шта је после било. Превела Милана Пилетић * „... да се без животиња крећу с неизмерном силином, и справе за летење и човек што седи усред справе и подешава направу преко које вештачки сачињена крила секу ваздух, попут птице у лету.”

– Прим. прев.

166 / Савремена књижевност

РАЗГОВОР О РОМАНУ

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

pr om

o

Укратко препричај Пролог Ековог романа Име руже и одговори на питања: Које су теме у њему наговештене? Ко приповеда причу и с којом намером? Ко је протагониста романа а ко антагониста? Имај на уму да је роман пронађен рукопис, заправо предсмртна исповест Адса из Мелка, о догађајима којима је био сведок као сасвим млад искушеник, пратилац бившег инквизитора Вилијема од Баскервила. Какву функцију у повести има Адс из Мелка, бенедиктински искушеник, а какву Вилијем од Баскервила? Врло успешно се комбинује у роману Име руже перспектива „приповедачког ја” које се сећа и бележи са „доживљајним ја”. Одговори на питање ко представља приповедачко а ко доживљајно ја у Ековом роману. Присети се поетике књижевности средњега века. Шта запажаш читајући почетак Имена руже? Пронађи цитате из Библије којима наратор почиње Пролог и упореди га са поступком средњовековних писаца и с њиховим односом према изворнику. Пронађи у Прологу топос унижења и топос савременог света и објасни њихову функцију. Обрати пажњу на стил и језик и изнеси своја запажања. Како Еко користи цитате из свете хришћанске књиге? Прокоментариши његов поступак. Обрати пажњу на догађаје који се у Прологу романа помињу као историјски и истражи да ли је у питању историјска метафикција или историјска грађа којом аутор прожима роман. Верујеш ли у веродостојност исприповеданих догађаја? Образложи своју тврдњу. Прокоментариши по чему се разликује Име руже од других романа које имаш у свом досадашњем читалачком искуству.

Ed

uk a

Композиција романа Име руже веома је чврсто и прецизно постављена будући да је радња подељена на седам дана – од доласка двојице „истражитеља”, до њиховог напуштања опатије – и у оквиру њих на сате, фазе монашког дневног распореда (јутарње, вечерње, повечерје; ноћ, када се одвија оно најзанимљивије), што пружа делу динамику и подстиче напету атмосферу. Истовремено, представља алузију на Књигу постања и на божје стварање света за седам дана. Поделите се на седам група које ће истражити изворе и грађу за свако поглавље и бавити се композицијом романа. Грађом се при томе називају сви елементи дела који се могу замислити и у стварности, изван књижевног дела (догађаји, ликови, збивање), а изворима се називају већ пре књижевног дела некако забележена искуства о грађи (записи о личностима, дневници, историјски списи или легенде). Позабавите се слојевитошћу романа имајући на уму све његове аспекте које ћете пронаћи у тексту. Истражите слојеве текста: историјски, слој средњовековног текста, слој криминалистичке приче, слој филозофског текста, и просудите који је предоминантан. На основу резултата истраживања одредите типологију романа. Закључите које су препознатљиве карактеристике постмодерног романа. Вешто уклопљена у историјски контекст епохе, радња обухвата филозофско-теолошке расправе и детективску причу, али у самом средишту је пресудни значај библиотеке као симбола сазнања, у овом случају скриваног и забрањеног. Један постмодерни роман као што је Име руже Умберта Ека живи од старих текстова, препун је интертекстуалних одјека и преплитања значења која представљају интелектуални изазов јер њихово препознавање и разумевање доводи до квалитетнијег доживљаја дела. Пронађите трагове старих текстова у делу и докажите да се књижевност „храни” књижевношћу. Радећи на тексту, покажите да је Име руже врста лавиринта; ако је лавиринт онај физички простор по коме се јунаци крећу, зашто и духовни простор не бисмо могли посматрати као некакав лавиринт у коме читалац наилази на разне ћорсокаке, али на крају свакако набаса на прави пут. Умберто Еко / 167

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

uk a

pr om

Наслов је пак већ један интерпретативни кључ. [...] Мој роман је имао другачији радни наслов: гласио је: Опатија злочина. Одбацио сам га јер везује пажњу читаоца само за детективску причу и могао је неправедно да наведе несрећне купце, у лову на приче пуне акције, да се баце на књигу која би их разочарала. Сан ми је био да књигу назовем Адсон из Мелка, што је сасвим неутралан наслов јер Адсон је увек глас који приповеда. Али, наши издавачи не воле лична имена [...]. Замисао о Имену руже јавила ми се готово случајно, и допала ми се јер је ружа симболичка фигура, тако пуна значења да јој скоро ниједно не недостаје: мистична ружа, и ружа је видела како живе руже, рат двеју ружа, ружа је ружа је ружа, ружа и крст, чари величанствених ружа, ружа свежа и тако мирисна. Читалац би ту остао сасвим збуњен, не би знао које објашњење да изабере. Ако би и сакупио сва могућа номиналистичка читања стиха* којим се роман завршава, тај стих би до њега стизао на крају, када је, можда, већ изабрао неко друго значење. Наслов мора да помути мисли, а не да их доведе у ред. За романописца ништа није утешније него да открије читања на која сам није мислио, а која му читаоци предлажу.

стварање једног дела. По у Филозофији композиције прича како је написао Гаврана. Он не казује како би требало да га читамо, већ које је проблеме поставио себи да би створио неки поетски ефекат. А поетски ефекат бих одредио као способност текста да пружи увек различита читања, а да се никада не исцрпи у потпуности. Онај који пише (слика, ваја или компонује) увек зна шта ствара и колико га то стаје. Зна да мора решити један проблем. Могуће је да су у почетку подаци скривени, подстицајни, опседајући, колико и нека жеља или сећање. Но, касније се проблем решава за радним столом, испитивањем материје на којој се ради – материје која показује сопствене природне законе, али истовремено собом носи сећање на културу којом је бременита (одјек интертекстуалности). Када вам аутор каже да је радио понесен надахнућем, лаже.

o

Наслов и смисао

Испричати поступак

Ed

Писац не сме да тумачи. Међутим, може да исприча зашто је и како написао. Такозвани поетички списи не служе увек разумевању дела које их је надахнуло, али помажу да се разуме како се решава технички проблем који поставља

Маска

Уистину ја нисам решио да причам о средњем веку. Решио сам да причам у средњем веку, кроз уста једног ондашњег летописца. Био сам приповедач почетник и дотад сам приповедаче посматрао с друге стране барикаде. Стидео сам се да причам. Осећао сам се као позоришни критичар који се изненада обре на осветљеној позорници и доживи да га гледају они с којима је дотад саучеснички седео у партеру... Маска, ето шта ми треба. Почео сам да читам, први пут или наново, средњовековне летописце, да бих попримио њихов ритам, и њихову безазленост. Они ће да проговоре уместо мене, а ја сам био слободан од подозривости. Слободан од сумњичавости, али не и од интертекстуалних одјека. Откривао сам тако оно што су писци одувек знали: књиге одувек говоре о другим књигама и свака прича приповеда неку већ испричану причу. (Умберто Еко, „Напомене за Име руже”, с италијанског превела Александра Манчић, одломци)

* Р ужо боје крви, што се у пољу / гордо оцртаваш / гримизом и / румени обливена: / истакни се бујношћу и лепотом / али не, јер, пошто си лепа / такође несрећна ћеш бити. (Прим. прев.)

168 / Савремена књижевност

ИЗ

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

Топос (гр. topos – опште место) – песничка слика или поступак који се често користи у појединим жанровима. Вештина изналажења и употребе општих места или топоса датира још из антике, када се и издваја посебна грана реторике – топика. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

Отворено дело – Екова естетичка категорија; отворено дело карактерише неодређеност саопштења, недовршеност форме, двосмисленост или чак многосмисленост, без дефинитивне поруке, без нужног и предвидљивог свршетка, и као „поље могућности” изложено слободном али не и произвољном избору и интервенцији Читаоца или слушаоца. У основи, одлика сваког правог уметничког дела. Плакат мини-серије Име руже (2019)

o

(Милан Дамњановић, „Отворено дело”, у: Речник књижевних термина, ур. Драгиша Живковић, прилагођено)

pr om

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

uk a

Принципи отвореног дела примењени су у роману Име руже(Il nome della rosa) посредством разнородних интертекстуалних аспеката, у литерарном дискурсу представљајући синтезу Екових проучавања средњовековне културе, семиотичких анализа односа знака и значења, као и идеје деконструкције, у вишеслојном дијалогу са средњим веком, не само у савременом виђењу средњовековне цивилизације, него и у мистичним порукама које се кроз векове преносе савременим читаоцима, мењајући њихово поимање цивилизацијске стварности. Име руже је, дакле, отворено дело, које из постмодерне, ерудитне перспективе, преображава средњовековну традицију, постепено откривајући и палимпсесте, који представљају скривене узроке религијских, културних и друштвених промена у западноевропској цивилизацији.[...] У интертекстуалним аспектима романа Име руже примењени су основни принципи Екове теорије отвореног дела, јер је посредством топоса библиотеке остварена амбигвитетна семантичка међузависност четири основна, епохама удаљена подтекста, а сједињена у полифонији постмодернистичког романа: Борхесове Вавилонске библиотеке, Баскервилског пса Конана Дојла, Аристотелове Поетике и Откривења Јовановог. Наиме, Борхесово стваралаштво представља основни поетички оквир Ековог романа, посебно у топосу библиотеке, као

лавиринту који представља интертекстуални универзум, као и у поимању преображаја традиције, у домену филозофије књижевности, под утицајем Аристотелове Поетике. [...] Аристотелова Поетика представља, дакле, кључну, забрањену књигу у опатијској библиотеци, чије чување и откривање покреће мноштво гротескних смрти. У „детективском” трагању за разрешењем ових бизарних догађаја присутан је преображени наративни модел Дојлових дела, који у Имену руже има комплекснију димензију трагања за повезаношћу текстова у библиотеци, као путоказа у решавању злочина. У овој трагичној атмосфери средњовековног манастира рађа се мисао о доласку Антихриста, а семантички систем Откривења Јовановог представља „апокалиптичку схему”, по којој се уједно руководе и читалац и књижевни ликови у тумачењу мистерије Имена руже. У сваком од наведених интертекстуалних аспеката у „ланцу, узрока, споредних узрока и међусобно противречних узрока” остварена је отвореност значења, јер читалац има активну улогу, како у трагању за разрешењем злочина у опатији, тако и у критичком преиспитивању општег духовног и историјског контекста позног средњег века. (Душан Живковић, „Отворено дело и интертекстуални аспекти у роману Име руже Умберта Ека”, у: Зборник Матице српске за књижевност и језик) Умберто Еко / 169

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

Библиотека: Умберто Еко

Напиши есеј на тему Књига као лавиринт – који представља твој доживљај Ековог Имена руже. Прочитај Борхесову причу „Вавилонска библиотека” и повежи је са Ековим романом. Погледај видео Библиотека: Умберто Еко, у ком је приказана лична библиотека овог писца, може ти послужити као инспирација. Истражи филмску рецепцију Имена руже виђену кроз камеру синеасте Жан-Жака Аноа и напиши филмску критику или пронађи и проучи компјутерске игрице направљене по мотивима Ековог романа Име руже и изнеси своје мишљење. Погледај интервју са Умбертом Еком и напиши сажетак. Издвој најважније аутопоетичке исказе, у тезама. Истакни оно што сматраш најзначајнијим у делу Умберта Ека.

https://youtu.be/UoEuvgT1wBs

Интервју са Умбертом Еком: Umberto Eco Interview: I Was Always Narrating

pr om

o

https://youtu.be/M8IWTOFNlOc

СИНТЕЗА

УМБЕРТО ЕКО (1932–2016)

uk a

књижевник, историчар средњег века, есејиста, семиотичар, естетичар, филозоф

Ed

Умберто Еко, Име руже, превела Милана Пилетић, Београд: Новости, 2002. Умберто Еко, Отворено дјело, превео Ника Милићевић, Сарајево: „Веселин Маслеша”, 1965.

Umberto Eko, „Napomene za Ime ruže”, Delo 3, god. 31, Beograd, 1985. Младен Шукало, „Умберто Еко, Име руже”, приказ књиге, у: Поља, 311, 41–42. Умберто Еко, Границе тумачења, Београд: Паидеиа, 2007. Душан Живковић, „Отворено дело и интертекстуални аспекти у роману Име руже Умберта Ека”, у: Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 59, св. 1, 2011.

Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos Art/ Edicija, 2010. Милан Дамњановић, „Отворено дело”, у: Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985.

170 / Савремена књижевност

ИМЕ РУЖЕ (1980) постмодерни роман историографска метафикција интертекстуалност

ИЗБОР ИЗ СВЕТСКЕ ЛИРИКЕ XX ВЕКА Кључне речи: савремена светска лирика, ангажованост, наративност, фрагментарност, исповедна форма, иронија.

 Прочитај Однову песму и размисли о њеном тону, као и о средствима којима се постиже необичан и узбудљив ритам.

Вистан Хју Одн НЕМА ПРОМЕНЕ МЕСТА

Ко да поднесе

Ed

uk a

pr om

o

Врелину дана и погибељ зиме, Путовање из једног места у друго, А да не буде задовољан да лежи До вечери на рту понад залива, Између копна и мора, Ил’ чека пушећи време јела, Ослоњен на ланцем везану капију, На крају шуме? Трачнице се топе На сунцу, сјајне ил порђале, Од града до града, А сигнали су целом дужином спуштени; Ништа се још не креће Сем коверата између ових места, С врата их пограбе и жудно унутра читају, И прво пролећно цвеће стигне изгњечено. Невоља муца у депешама И сажаљење је хитро. Јер, кад би професионални путник дошао И у породичном кругу био запиткиван, он би остао нем. Одбијајући да одговара уз потајан смешак, А за све време На нашим мапама претпоставке постају све необичније И опасност прети. Нема промене места: Нико никада неће знати Какав преокрет сјајна престоница чека, Какав велики празник сеоска гунгула слави; Јер нико не иде Даље од краја пруге ил’ руба насипа, Нити ће ићи нит послати сина Преко обронака даље од сатрулог пласта Где ловочувар у сарама, са псом и пушком, Викнуће: „Назад”. Превео Срба Митровић

Вистан Хју Одн (1907–1973), англоамерички песник, рођен у Енглеској (Јорк), да би касније постао амерички држављанин. Његову поезију карактерише ангажман у друштвенополитичком и моралном смислу, техничка и стилска вештина, разноврсност тона, форме, лексике – од блуза преко савршених сонета до слободног стиха у разговорном ритму, по којем је био познат. Омиљене теме су му љубав, религија, политика, морал. Стил му обилује иронијом, сарказмом, сленгом, архаизмима и неологизмима.

Избор из светске лирике XX века / 171

Франсис Бејкон, Студија пејзажа после Ван Гога V, детаљ (1957)

РАЗГОВОР О ПЕСМИ Уочи контрастну композицију песме. О коме се говори у првом, а о коме у другом делу песме? Опиши песничке слике које Одн користи како би приказао учмалост и инерцију. На који начин описује чари путовања? Упореди песничке слике. Замисли, или запиши па погледај, како би ова песма изгледала да је написана у прози. Шта уочаваш? Којим средствима песник постиже ритам у слободном стиху? ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ  Прочитај како су Однови преводиоци својевремено описали иновације које је тај песник унео у савремену америчку поезију.

o

не анализи антропологије, геологије, историје, биологије итд., а час као сабрани тренутак неопозиве одлуке коју не можемо да донесемо без погрешке. Отуд забринутост која је корелација ових разнородних елемената у људском постојању. Рационализацијом овакве неразрешивости немоћан човек прибегава религији која му може рећи „авај”, али му не може помоћи. И тако се наш круг затвара, од греха до испаштања, при чему смо немоћни да се ослободимо дидактичког памћења тј. историје. Но Одн се ипак не либи да ситуацију унеколико поједностави и да јој облик какав она има у неком нашем међувремену. Љубав и људска срећа имају своје право и увек освајају наше помисли и заборав.

uk a

pr om

Одново песничко дело, иако још незавршено, већ има свој пуни значај у нашем времену. После тако значајних и потпуних песника какви су у поезији на енглеском језику Јејтс, Паунд и Елиот, који су извршили радикално реформисање како песничког језика тако и тематског опредељења, јавља се свеж и снажан Однов песнички дар. Снага његове речи крије се у вештини да нас садржаним елементима песме (прозодијским и фактографским) врати свету у коме живимо, заправо једној непрекидној људској ситуацији недоумице и очаја, када смо принуђени да учинимо нешто, јер смо ту. Чини се да је драма садржана већ у том пејзажу напола градском а напола исконском који Одн уочава у његовим разбијеним елементима који се манифестују час као објективне чињенице доступ-

(Срба Митровић и Зоран Бундало, „Поговор”, у: „В. Х. Одн, Песме”, Градина, 6/12)

Ed

 Пред тобом је „За тебе љубави”, једна од најчувенијих Преверових љубавних песама. Размисли о томе шта је необично у овој љубавној лирици.

Жак Превер ЗА ТЕБЕ ЉУБАВИ

Ишао сам на птичји трг

И птице купио За тебе љубави Ишао сам на трг старога гвожђа И ланце купио Тешке окове

Франсис Бејкон, Пејзаж с птицама, детаљ (1940)

172 / Савремена књижевност

За тебе љубави А онда сам отишао на трг робова И тражио те Али те нашао нисам љубави моја. Превео Радивоје Константиновић

РАЗГОВОР О ПЕСМИ Издвој основне мотиве у песми. Размисли о њима. Каква је њихова симболика? Коме се лирски субјекат обраћа? Шта је постигнуто рефреном? Упореди ову песму са Попином песмом „Очију твојих да није”. Размисли о атмосфери ове песме. Она на први поглед делује као љубавна. Да ли, међутим, уочаваш назнаке другачијег тона? ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

o

 Жорж Батај, француски писац и филозоф, описује Преверов специфичан однос према сопственим песмама.

Жак Превер (1900–1977), француски песник, рођен у Нејиу, једном од париских предграђа на Сени. Био једнако омиљен и међу образованим љубитељима поезије, али и међу људима скромнијег образовања. Његова збирка Речи продата је за врло кратко време, одмах после рата, у 150.000 примерака, што је за књигу поезије невероватан успех. Био је близак надреалистима, али је међу њима, како каже Ремон Кено, представљао „здрав разум”. Познат је по свом морализму, хумору и ангажованој лирици. Писао је и филмске сценарије (Обала у магли, Деца раја и друге).

pr om

Сада ћу говорити о Преверовим Речима. То су песме човека који се налази изван књижевне игре. (Када су објављене као збирка, оне су већ биле популарне. Неке су већ биле штампане у часописима, али су најчешће кружиле у дактилографисаним примерцима. Превер пише за филм, и разлог што филм више воли од књиге јесте то што га одушевљава оно што пролази, а књига као да каже: „Ту сам и ту ћу остати. ЈА сам вечна!”) (Жорж Батај, „Критичари о Преверу”)

Ed

uk a

 Песма која следи може се читати као својеврстан Пастернаков манифест. Прочитај је обраћајући пажњу на то како је у њој обрађена тема потпуног предавања уметности и жртве коју оно изискује. Интересантно је да је ову песму превео Стеван Раичковић, који се и сам као песник бавио сличним темама.

дактилографисано – куцано на писаћој машини.

Борис Пастернак ***

О, да сам знао да је тако,

Још на почетку свом раније: Да стих се крвљу гуши лако, Навре на грло и – убије!

Али та старост попут Рима, У замену за лаж водвиљску, Неће од глумца текст што има. Но погибију пуну, збиљску.

Ја бих се шала тих одрекô – С том позадином истог – маха. Почетак беше још далеко. А радозналост пуна страха.

Кад осећање песму даје Оно на сцену роба шаље. И сва уметност ту тад стаје. А тле, судбина – дишу даље. Превео Стеван Раичковић Избор из светске лирике XX века / 173

Борис Пастернак (1890–1960), руски песник и прозни писац, рођен у Москви. У младости је припадао футуристима и бавио се интелектуалистичком поезијом. Написао је и поеме о руским револуцијама. Познат је по роману Доктор Живаго, у којем је, у маниру традиционалног реалистичког романа, дао широку слику више епоха, простора и ликова. Додељена му је Нобелова награда (1958), али је он није примио.

РАЗГОВОР О ПЕСМИ Ко је лирски субјекат ове песме? О чему он говори, које су његове дилеме? На који начин песник у овој песми обрађује тему предавања уметности насупрот живљењу „пуног живота”? Размисли, па образложи – шта је „лаж водвиљска”, о каквој уметности песник говори као о глуми. Шта захтева од уметника истинска уметност? ЗАНИМЉИВОСТИ

o

Пастернакове стихове то је као да разгаљујеш грло, појачаваш дисање, обнављаш плућа: такве стихове треба примијенити за лијечење туберкулозе.” (Григор Витез, „Борис Пастернак”, у: Борис Пастернак, Поезија)

pr om

Тешко ће бити естетичарима и аналитичарима да протумаче ову поезију, јер она измиче испод прстију као жива. Ту се поезију може само доживљавати и онда причати свој доживљај, као што је то чинио песник Осип Мандељштам који је препоручивао да се та поезија узима као лијек: „Читати

 Прочитај песму „Пресуда” и размисли о једноставности којом песникиња проговара о најсложенијим и најтежим темама.

Ана Ахматова ПРЕСУДА (из „Реквијема”)

И свали се на ме као стена,

Јер иначе... Врело лето шушти На још живе груди паде реч. Кô да празник је под прозором. Али ништа – па ја бејах спремна, Овај дан ја одавно већ слутим – Некако се мора већ. Светли дан и опустели дом.

uk a

Ана Ахматова (1899–1966), руска песникиња, рођена у Одеси. Припадала је акмеистичком песничком кругу, заједно са Гумиљовим и Мандељштамом. Иако јој је поезија изразито исповедна, камерна и интимистичка, стекла је већ са прве три књиге песама велики број читалаца захваљујући певљивом стиху блиском народној лирици. Песме Ахматове разликовале су се од свега што је у том периоду писано, од симболизма (Блок) до футуризма. У периоду стаљинизма, Ахматовој је било забрањено да пише, а каснија издања њене поезије била су цензурисана.

Ed

Толико је посла данас мени: Треба сећања да збришем сва, Треба душа да се окамени, Треба опет да живети знам –

акмеистички – они који припадају акмеизму, руском авангардном књижевном покрету, насталом 1912–1913.

Превела Злата Коцић

РАЗГОВОР О ПЕСМИ Опиши основни тон и атмосферу песме. Какво је осећање лирског субјекта? Кроз какве мене оно пролази током три строфе песме? Размисли о троделној композицији песме. Укратко наведи теме и мотиве у свакој строфи. Шта уочаваш? Које стилско средство примећујеш на нивоу стиха, строфе и целе песме? Размисли о односу тог средства према смислу читаве песме. Зашто се мотиви светлости и сјаја појављују паралелно са мотивом пустоши, са очајем и самоћом?

174 / Савремена књижевност

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Књижевни теоретичари, посебно тзв. руски формалисти, који су поставили темељ за модерно проучавање књижевности, особито су често писали о Ахматовој. Посебне књиге написали су Борис Ејхенбаум […] и Виктор Виноградов […], те В. Жирмунски и Лидија Чуковска. Поезија Ане Ахматове прожета је љубављу: љубавна тема уоквирује њезин стваралачки пут. Ране су пјесме говориле више о немогућности, о неиспуњеној љубави, о кобним неразумијевањима, а касне су допуњене фантастичним декором

и колоритом, с неземаљским обиљежјима, уз неке екстатичне тонове, али и даље без романтичарског култа идеализиране љубави. Ипак, кроза све се дјело провлаче праве химне љубави („Невиђена јесен”). Постоји и један ахматовски култ – култ сусрета. То је једна од кључних ријечи њезине поезије, односи се на сваки могући контакт, у времену, или у вјечности. Остварени, али неуспјели сусрет, и неостварени, прижељкивани сусрет – ето метафора ране и касне Ахматове. (Фикрет Цацан, „Сусрет с Аном Ахматовом”)

o

 Пред тобом је песма „Захвалност”. Уочи на који начин песник

Јосиф Бродски ЗАХВАЛНОСТ

У кавез улазих место дивље звери,

pr om

аутобиографске детаље транспонује у песничку грађу и размисли о томе како се лична патња уздиже до универзалних размера.

Марк Шагал, Дрво живота, детаљ (1974)

Ed

uk a

одслужих рок, урезах име на бараку и живех на мору, рулет ме изневери, ручах, ђаво га знао са ким све, у фраку. С висина ледника гледах пола света, хранитељку земљу моју одбацих. Трипут тонух, распорен сам два пута; од људи што ме заборавише град направих. Тумарах степама што памте крик Хуна, облачих што се поново враћа у моду, сејах раж, покривах терпапиром гумна и једино што не попих суву воду. Црне зене конвоја у своје снове пустих, хлеб прогонства до корице пождеран је. Сем кукњаве све књигама мојим допустих, пређох на шапат. Четрдесета ми је. Шта да кажем о животу? Испостави се дугом. Са патњом само осећам солидарност. Али све док ми уста не запуше глином, из њих ће се чути једино захвалност.

1980. Превео Александар Мирковић Избор из светске лирике XX века / 175

Јосиф Бродски (1940–1996), руски песник и есејиста, рођен у Санкт Петербургу. Као млад, учио је језике, преводио, а затим и почео да пише поезију, под великим утицајем Ахматове. Шездесетих година, у Совјетском Савезу, бива отеран на принудни рад и оптужен за „друштвени паразитизам”. Десетак година касније, протеран је из земље. Настањује се у Сједињеним Америчким Државама, где предаје на бројним универзитетима и пише поезију и есеје. Добитник је Нобелове награде за књижевност.

терпапир – материјал који се користи за изолацију крова.

РАЗГОВОР О ПЕСМИ Покушај да препричаш исказ лирског субјекта у овој песми. О чему он говори? Обрати пажњу на глаголски облик који је употребљен у првом делу песме. Која је његова функција? На који начин песник уводи обрт на крају песме? Размисли: зашто то чини? ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

 Прочитај одломак из предговора Изабраним песмама Јосифа Бродског, који је написао Миливоје Јовановић и сазнај нешто више о томе који су песници својим поетикама највише утицали на овог сложеног и занимљивог песника.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

o

описује синтагму из наслова његове збирке есеја „мање од један”, него што коначно дефинише праве изворе поезије Бродског; између осталог, на том списку нема Дона, Елиота и Баратинског, али је Бродски имао и други циљ – да благо укори Нобелов комитет што „петорку” није удостојио високе почасти.

pr om

Примајући Нобелову награду, Бродски је нагласио свој дуг великим „сенима”, без којих ни као човек ни као писац „не би много вредео”, али је међу њима издвојио пет имена – Мандељштама, Цветајеву, Фроста, Ахматову и Одна. Образложење које прати овај строги избор „учитеља” („У својим најбољим тренуцима сâм себи изгледам као збир свих њих – али увек мањи од сваког од њих понаособ”) пре

(Миливоје Јовановић, „Јосиф Бродски или певање столећа”, у: Јосиф Бродски, Изабране песме)

Ed

uk a

Издвој љубавне песме из овог избора. Које мотиве у њима запажаш? Направи преглед метричких особености песама у овом избору. Истражи у којој су мери заступљени слободни и везани стих. Којим средствима се постижу иновације у ритму? Упореди начине на које песници у овом избору обликују слику стварности. Већина песника из овог избора израсла је из наслеђа симболизма, односно авангардних покрета. Размисли о томе које елементе тих књижевних покрета примећујеш у њиховој поезији. Чиме је превазилазе? Покушај да опишеш оно што је у њиховој поезији ново, модерно. Подвуци места у свакој песми која су те изненадила, обрадовала, зачудила. Покушај да утврдиш којим средствима је песник изазвао такав ефекат. Можеш ли да пронађеш заједничке елементе? Размисли о мотиву трагичне судбине песника у песмама Јосифа Бродског, Ане Ахматове и Бориса Пастернака. Шта примећујеш? Какав тон преовлађује? Покушај да образложиш своје мишљење. Какав је статус лирског субјекта у савременој поезији. Ко је он/она? Шта је за њега карактеристично? Како га ми, као читаоци, доживљавамо? Упореди запажања са оним што знаш о позицији лирског субјекта у поезији која је претходила овим новим тенденцијама. Биографије песника који се налазе у овом прегледу обилују трагичним збивањима, прогонствима, цензуром, сиромаштвом и понижењем. Припреми се за разговор о томе на који начин су сложене историјске околности које је са собом донео XX век утицале на специфичности лирског израза читаве једне песничке генерације.

176 / Савремена књижевност

Вистан Хју Одн – „О љубави истину ми кажи” (превео Никола Живановић)

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Одабери једног песника/једну песникињу из овог избора. Пронађи неколико његових/њених песама које ти се чине занимљивим, па научи да их изражајно говориш и на тај начин представиш рад одабраног аутора. Пронађи што више биографских детаља о животу Јосифа Бродског, Ане Ахматове или Бориса Пастернака. Покушај да од њих сачиниш синопсис за филм.

https://youtu.be/J4f-RxaobLE

Емисија Читач (Други програм Радио Београда) посвећена Ани Ахматовој.

Осмисли видео-рад који би пратио једну од песама из избора. Потражи неке од представљених песама у оригиналу. Покушај да их препеваш.

Јосиф Бродски, „На смрт Жукова” (песму говоре Стеван Раичковић и Јосиф Бродски, 1988)

o

Направи кратак преглед најважнијих савремених светских часописа за поезију.

https://youtu.be/YQDzvTKd8kM

pr om

Направи кратак преглед најважнијих савремених светских књижевних награда.

СИНТЕЗА

ЗНАЧАЈНИЈИ СВЕТСКИ ПЕСНИЦИ XX ВЕКА

АМЕРИЧКА КЊИЖЕВНОСТ

Ed

ФРАНЦУСКА КЊИЖЕВНОСТ

Т. С. Елиот, Тед Хјуз, В. Х. Одн, Дилан Томас, Филип Ларкин, Рут Фајнлајт, Керол Ен Дафи, Пејшенс Агбаби, Џон Еш, Ник Дрејк Силвија Плат, Езра Паунд, Јосиф Бродски, Роберт Фрост, Волас Стивенс, Ален Гинзберг, Амири Барака, Чарлс Буковски, Џон Ешбери, Елизабет Бишоп, Чарлс Симић, Марк Странд Пол Елијар, Жак Превер, Сен-Џон Перс, Жан Кокто, Ани Задек, Сабина Масе, Mишел Уелбек, Ив Бонфоа, Жак Дипен Готфрид Бен, Рајнер Марија Рилке, Паул Целан, Бертолд Брехт, Ханс Магнус Енцесбергер, Сара Кирш, Гинтер Кунерт, Ула Хан, Улф Столтерфохт Ђузепе Унгарети, Еуђенио Монтале, Умберто Саба, Сандро Пена, Алфонсо Гато, Антонио Порта, Пјер Паоло Пазолини, Валерио Магрели, Чезаре Павезе, Бартоло Катафи Ана Ахматова, Марина Цветајева, Осип Мандељштам, Борис Пастернак, Генадиј Ајги, Булат Окуџава, Варлам Шаламов, Владимир Висоцки, Сергеј Главјук, Сергеј Гандлевски

uk a

ЕНГЛЕСКА КЊИЖЕВНОСТ

НЕМАЧКА КЊИЖЕВНОСТ ИТАЛИЈАНСКА КЊИЖЕВНОСТ

РУСКА КЊИЖЕВНОСТ

Избор из светске лирике XX века / 177

https://youtu.be/GJ6mPLciU2M

Борис Пастернак говори песму „Ноћ”

https://youtu.be/tHlKlNd-ja8

Гости из прошлости: „Жак Превер – љубав” (емисија Првог програма Радио Београда)

https://youtu.be/Wr-Tzzl8wh4

Антологија руске поезије XVII-XX век, прир. Александар Петров, Београд: Просвета, 1977. Борис Пастернак, Поезија, Београд: Слово љубве, 1979. Ана Ахматова, Тајне заната, Бања Лука: Глас, 1989. Јосиф Бродски, Изабране песме, Београд: СКЗ, 1990. Жак Превер, Одабране песме, Београд: Драганић, 1997. Вистан Хју Одн, Изабрани есеји, Београд: Бигз, 2000. Нови песнички поредак: антологија новије америчке поезије, Подгорица: Октоих, 2001. Татјана Бијелић, Осам савремених британских пјесника, Задужбина Петар Кочић, Бања Лука–Београд, 2008. В. Х. Одн, „В. Х. Одн, Песме”, Градина, 6/12. Соломон Волков, Разговори с Јосифом Бродским, Београд: Руссика, 2014.

Савремена српска књижевност Новица Петковић, Савремена књижевност ► Савремена српска поезија ► Савремена српска проза

uk a

pr om

o

► Савремена српска драма

Иван В. Лалић ЉУБАВ

Ed

Младен Србиновић, детаљ из композиције у холу испред свечане сале САНУ. Фото: А. Анђић

Већ годинама учим твоје црте, у које дани Утискују своје мале ватре; годинама памтим Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту лакоћу Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева; Тако те више не препознајем изван памћења Које те предаје мени, и тако све теже кротим Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи метал Твоје крви; ако се мењаш, мењам се сигурно и ја, И с нама тај свет саграђен око једног тренутка Као плод око коштице, саткан од нестварног меса Што има укус муње, укус прашине, укус година, Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.

Већ годинама знам да нестајемо заједно; Ти прогорена звездом мога сећања, изван које Све мање те има, ја лепо растурен у теби, У свим поподневима, у свим собама, у свим данима, У свему што пуни те полако, као песак Постељу реке; и тај наш тренутак дуже од туђе смрти.

178 / Савремена српскаТраје књижевност

Новица Петковић САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ (одломци) Кључне речи: Новица Петковић, савремена српска књижевност, друга половина XX века, поезија, проза, драма. Новица Петковић (1941–2008), истакнути књижевни теоретичар и универзитетски професор, књижевни критичар, есејиста и преводилац, рођен у Доњој Гуштерици код Липљана. Радио је на Институту за књижевност и уметност САНУ у Београду, био професор Филозофског факултета у Сарајеву и Филолошког факултета Универзитета у Београду. Дела: Артикулација песме (1968), Артикулација песме II (1972), Језик у књижевном делу (1975), Од формализма ка семиотици (1984), Два српска романа (1988), Огледи из српске поетике (1990), Огледи о српским песницима (1999), Словенске пчеле у Грачаници (2006), Поезија у огледалу критике (2007) и др.

o

 Пажљиво прочитај наведени сажети преглед развоја српске књижевности у другој половини XX века Новице Петковића. Обрати пажњу на главне токове, најзначајније представнике и њихова дела.

Ed

uk a

pr om

Други светски рат подједнако је био разоран за српски народ као и Први. Он је, међутим, у књижевности оставио дубље трагове. Био је и сложенији. Јер је, сем отпора страним окупационим властима, дошло до унутрашњег раскола у народу на идеолошкој основи. Два паралелна покрета отпора – четнички (предвођен монархистима) и партизански (предвођен комунистима) – били су међусобно непомирљиви. Победа другог довела је до успостављања социјалистичког друштвеног поретка, који ће се у Југославији одржати пола века и утицаће на књижевни развој знатно више но што су то могли ранији друштвени системи. Схваћена као део друштвене надградње, књижевност је подведена под идеолошку контролу са становишта прилагођене марксистичке философије. Књижевни развој почев од 1945. не може се ваљано разумети ако се не узме у обзир ова сасвим нова појава. Јер он ће у приметној мери зависити од општих политичко-идеолошких промена, које су знале да буду оштре и нагле, али су из деценије у деценију губиле на снази и књижевну уметност остављале да се самосталније развија. [...] После сукоба с центром у Москви и изопштавања југословенских комуниста из Информбироа (Информационог бироа комунистичких партија) 1948, кад је међу њима победила либералнија струја, у књижевности се одустаје од наметања стилске униформности коју подразумева социјалистички реализам. У београдским часописима ускоро почињу полемике, које ће правог маха узети почетком 50-их и трајаће до пред крај деценије. Конзервативнији реалисти окупљају се око „Књижевних новина” и „Савременика”, а иновацијама склони модернисти око „Младости” и „Дела”. Иако су се модернисти позивали, а и враћали на искуства међуратних писаца, то ипак није била само обнова авангарде. Нешто сасвим ново, што дотад није постојало у српској књижевности, наћи ћемо најпре код песника. Оштар критичар старих схватања и тумач нове поезије је Зоран Мишић (1921–1976). Његове критике, полемике, есеји Реч и време (1953), затим Реч и време I–II (1963), показују да нису биле Савремена српска књижевност / 179

Насловнe странe часописа Књижевнe новинe, Савременик, Младост и Делo

pr om

o

Васкo Попа (1922–1991)

посреди само разлике у мишљењу него и разлике уопште у разумевању песништва. Разумевање је било особито отежано код Васка Попе (1922–1991). Полемике око његове Коре (1953), затим Непочин-поља (1956), узеле су велике размере. Јер основна обележја старе лирике као што су субјективност, лична осећања и емоционалне конотације у песничком језику не налазимо у већини Попиних песама. Предмети из човекове околине описују се хладно и прецизно. Али постоји извесно померање које тај опис чини метафоричним: изражава нелагодност, стрепњу, страх и угроженост. Попа уобличава искуство савременог градског човека. Али у исти мах помоћу језичког и културног памћења открива и другачија, старија човекова искуства. Од националних (Усправна земља, 1972) досезао је све до прасловенских (Вучја со, 1976) и универзалних симболичких слика (Споредно небо, 1968). Чудесне слике искрсле из дубоке потонуле људске меморије врло брзо су почеле да плене не само домаће него и стране читаоце. И Попа је већ за живота постао не само највише превођени српски песник него и један од најпознатијих европских песника. Ништа мањи удео у насталим променама није имала ни поезија Миодрага Павловића (1928). Његова прва књига 87 песама (1952) испуњена је драстичнијим, за читаоце лирике чак шокантним призорима. У то време сасвим нови феномен апсурда појавио се најпре код Павловића. Мада се његова поезија веома разликује од Попине, он се такође враћа у дијахронијске дубине памћења: Млеко искони (1963), Велика Скитија (1969), Нова Скитија (1970) итд. Изузетно плодан као песник, он није мање плодан и значајан ни као есејист. Трећи подједнако значајан песник Стеван Раичковић (1928) ни у првим књигама Песма тишине (1952) и Балада о предвечерју (1955) није стављао пред недоумице читаоце и критичаре. И кад пише у везаном и кад пише у слободном стиху, препознаје се традиционална лирска песма. Раичковићева транспозиција песничког доживљаја у природу и пејзаж изгледа нам стара колико и сама лирика. Али је он ипак модеран песник, који у сасвим љупке слике из природе уноси нешто од егзистенцијалне уздрхталости и угрожености. Чисто лирска стања обликује с наглашеним артизмом, нарочито у сонетима Камена успаванка (1963). [...] Премда у почетку нешто спорије, проза се паралелно мењала с поезијом. Приказивачки моменат у њој је много важнији, па напуштање социјалистичког реализма није морало значити и напуштање реалистичких стилских обележја. Прелаз се осећа нарочито у романима објављеним 1950/51, који се иначе помињу као преломни. Најпре је то Свадба Михаила Лалића (1914–1992), писана у реалистичком маниру, с тематиком из последњег рата, али се она не даје само на идеолошкој него и на нешто јаче истакнутој психолошкој равни. Лалић у следећим романима неће мењати тематику, ни време и место збивања (северна Црна Гора), чак ће се и исти ликови појављивати више пута. Али ће зато продубљивати

uk a

Миодраг Павловић (1928–2014)

Ed

Стеван Раичковић (1928–2007)

180 / Савремена српска књижевност

Добрица Ћосић (1921–2014)

Ed

uk a

pr om

o

психологију ликова, сежући све до колективних праобразаца који не престају да управљају њиховим понашањем. После Његоша, нико није тако захватио и етнопсихолошко наслеђе на просторима Црне Горе. Све сложенија мотивација индивидуалног понашања на јакој подлози традиционалног морала захтевала је нове облике приповедања, и Лалић је до њих постепено долазио. Лелејска гора (1957) и Хајка (1960) најбољи су између десетак његових романа. Други, 1951. објављен роман – Далеко је сунце Добрице Ћосића (1921) – писан је смелије. Први пут се међу партизанима приказује извесно унутарње колебање и недоумице, што је деловало као прво изненађење и писцу донело изузетан успех. Ћосић ће се затим, у Коренима (1954), тематски вратити на крај прошлог века и у више обимних романа (серије романа) даће драматичан развој и обрте у друштвеном, идеолошком и политичком животу Србије током прве половине 20. века. Време смрти I–IV (1972–1979) велики је историјски роман који је књижевно транспоновао ратну драму и страдање српског народа у Првом светском рату. Најзад, 1950. изашло је Зимско љетовање Владана Деснице (1905–1967). То је први модерним проседеом писан роман с тематиком из последњег рата (у приморском залеђу Задра). Десница је још пре рата писао приповетке ослањајући се на традицију српских писаца у Далмацији. Затим је његова проза постајала све медитативнијом. У изврсном роману Прољећа Ивана Галеба (1957) приповедање већ тече искључиво из осетљиве свести оболелог музичара, суоченог са смрћу и замишљеног над вековечном борбом светла и таме, бића и ништавила. Борбу супротних начела – али догме и побуне, власти и појединца – налазимо и код Меше Селимовића (1910–1982). Он је сразмерно касно објавио романе који су му донели брз успех не само код домаћих него и код страних читалаца. Његов оријентални миље мрачнији је и суровији од Андрићевог. Дервиш и смрт (1966) приповеда једно духовно лице, дервиш из 18. в., а Тврђаву (1970) образован човек из 17. в. Тензија и драматичност уобличени су у њиховој узнемиреној свести и поколебаној савести. Библијски интонираним стилом износи се вечити човеков страх и страдање под идеолошком присилом и у скривеној мрежи коју власт не престаје да разапиње. Слично Селимовићу, Бошко Петровић (1915) после песама и приповедака први роман Долазак на крај лета објављује тек 1970. Његово најзначајније дело је, међутим, импресивни Певач I-II (1980). [...] Нешто млађи Александар Тишма (1924) није толико склон контемплацији колико суздржаној, чак хладној дескрипцији у приповеткама и романима. Приказивање сурових и злочиначких призора без саучесничких тонова прераста у стил којим је саграђен нељудски свет, са људским фигурама као објектима манипулације, у најбољем његовом роману Употреба човека (1976). Од свих поратних писаца нико није приповедач у ужем значењу колико Антоније Исаковић (1923). Тек је он у приповеци с ратном Савремена српска књижевност / 181

Плакат за филм Далеко је сунце, детаљ (1953)

Бошко Петровић (1915–2001) Александар Тишма (1924–2003)

Антоније Исаковић (1923–2003)

Ed

Прво издање књиге Ватра и ништа Бранка Миљковића (1960)

uk a

Иван В. Лалић (1931–1996)

o

диспаратан – потпуно различит, неповезан, одвојен, неспојив.

pr om

Прво издање књиге Папрат и ватра Антонија Исаковића (1962)

тематиком дао нешто заиста ново. Најпре у језику, који је крајње елиптичан, чак опор. Онда у опису, који је прецизан и готово оскудан, али са јаким симболичким конотацијама. Најзад, у књигама Велика деца (1953) и Папрат и ватра (1962) радња је свуда пажљиво вођена и композиција уравнотежена. Те складно склопљене приповетке испуњене су, међутим, снажном драматичношћу. Жанр приповетке даље развија Миодраг Булатовић (1930–1991). Његова збирка Ђаволи долазе (1955) изазива оштре полемике. Затим следи Вук и звоно (1958). [...] Спаја диспаратне појаве, изобличавајући их до гротеске. А све је то саображено с једном прилично помереном сликом света: у његовим приповеткама повлашћена места главних ликова добијају презрена, па и суманута лица или са села или из градског полусвета. Очима таквих ликова виђен је колико необичан толико и чаробан свет у роману Црвени петао лети према небу (1959), који је – као и неки други Булатовићеви романи – преведен на већину светских језика. Булатовић, у ствари, започиње нову развојну етапу у српској прози. У поезији пак новом поколењу припада Иван В. Лалић (1931). Он од прве збирке (Бивши дечак, 1955) до изванредне последње (Писмо, 1992) постепено обнавља запостављену линију симболистичке поезије: код њега налазимо нешто од њенога артистичког сјаја, уравнотежених слика и духовне сабраности. Лалић се не враћа само у Византију (Византија, 1987) него и шире у антички свет, јер попут неких европских неосимболиста с почетка века трага уопште за класичном мером песме и песничко надахнуће везује за културу. Премда је био ефемеран, индикативно је да се 1957. у Београду огласио покрет песника који су себе назвали неосимболистима. Међу њима је најистакнутији Бранко Миљковић (1934–1961). У брзом – и смрћу прекинутом – развоју од неколико година он тежи обнови мисаоног песништва, које образлаже као спој симболотворне песничке форме и мишљења које дијалектички повезује крајности: ватру и пепео, биће и ништавило, живот и смрт. Називао је то „патетиком ума”, која се силовито осетила у његовој најбољој и једно време веома утицајној књизи Ватра и ништа (1960). Најближи изворној симболистичкој поезији ипак је Борислав Радовић (1935). Он је као танани уметник испред осталих данашњих песника. Од Поетичности (1956) до Песама 1971–1991. (1991) не престаје да проверава могућности стиха и језика. Његова крхка лирика повремено подсећа на М. Дединца. На другог старијег песника, Д. Матића, подсећа поезија Јована Христића (1933). Макар утолико што и он у спонтаном, колоквијалном тону износи ерудицијом посредовано искуство (Старе и нове песме, 1988). Христић је подједнако значајан као позоришни критичар и аутор драма на античке теме (књига драма Четири апокрифа, 1970). У нешто другачијем смеру, развијао се Љубомир Симовић (1935). С једне стране је лиричар који тежи уопштавању и мисаоности, с друге се враћа

Борислав Радовић (1935–2018)

.Јован Христић (1933–2002)

182 / Савремена српска књижевност

Александар Обреновић (1928–2005)

Александар Поповић (1929–1996)

Ed

uk a

pr om

o

завичајној западној Србији, њеним пределима, прошлости, као и свакодневном животу, који досад нико није песнички обликовао као он (изабране песме Хлеб и со, 1985). Његове с успехом извођене драме (Драме, 1991) сродне су с лириком. Даље је, у чисто регионалном, ишао Матија Бећковић (1939). Најпре је естрадан и одвећ реторичан. Затим у поемама Рече ми један чоек (1970), Међа Вука Манитога (1976), Леле и куку (1978) даје нове обрасце дијалекатске поезије, пуне фразеологизма, који чувају остатке једног вида традиционалне културе у Црној Гори. [...]. Почетак послератне драме, међутим, означио је Небески одред (1957) Ђорђа Лебовића (1928) и Александра Обреновића (1928). Мрачне сцене из нацистичког логора и ликови који су изгубили људске особине приближавају Небески одред егзистенцијалистичкој драми. А најплоднији и најпопуларнији драмски писац свакако је Александар Поповић (1929). Лако и занимљиво писани, његови комади немају ни чвршће вођену радњу ни јачи драмски заплет. Али је зато особиту улогу добио језик, поглавито језик Београда, о коме је С. Винавер писао као о мешавини захвалној за драмску обраду. Најпознатији су његови комади Љубинко и Десанка (1963), Чарапа од сто петљи (1965), Крмећи кас (1966), Друга врата лево (1969). Најзад, Душан Ковачевић (1948) наставља традицију Нушићеве, београдске комедиографије: Маратонци трче почасни круг (1973), Балкански шпијун (1983); Свети Георгије убива аждаху (1986). Од 60-их година развој прозе не само што је динамичнији но икада раније него је и сложенији. Тешко је дати целовитију слику а да не буде веома упрошћена. Оно што се најпре запажа, као појава која узима све већег маха, то је заокупљеност писаца исто толико својим занатом, ако не и више, колико и предметом описивања: иста тематика подвргава се различитим поступцима приповедања, да би се онда исти поступци примењивали на различиту проблематику. Најпре Радомир Константиновић (1928) објављује романе као монотоне трактате на најопштије теме, да би касније сасвим прешао у есејистику. Павле Угринов (1926) остаје доследан минуциозној дескрипцији, која успорава радњу и потискује сиже. Најистрајнији у експериментисању је Бора Ћосић (1932). На крају је свој обимни роман Тутори (1978) свео на игру градње и ироничне саморазградње, у чему се читалац тешко сналази. Ту линију продужава нешто млађи Мирко Ковач (1938). Непрекидно се мења, од Губилишта (1962) до Врата од утробе (1978), и стално прелази границу између приповедања и рефлексија о приповедању. Различитим проседеима служи се Борислав Пекић (1930–1992), писац који је 70-их и 80-их година пленио пажњу необичном плодношћу и спремношћу да се мења. Већ у Времену чуда (1965) искушења савременог човека – с идеолошким и политичким конотацијама – уноси у подлогу новозаветних прича, и тиме универзализује значење. Премда се тај поступак у наредним делима не понавља, Савремена српска књижевност / 183

трактат – теоријска расправа или спис о неком питању, проблему. Радомир Константиновић (1928–2011) Павле Угринов (1926–2007)

Мирко Ковач (1938–2013)

o

uk a

Милорад Павић (1929–2009)

pr om

Данило Киш (1935–1989)

ипак се препознају сродне теме и опште начело повезивања и уопштавања. Најкрупније његово дело је романескни низ Златно руно I–VII (1978–1986), где се у приказаној историји једне породице огледа судбина целог народа, Цинцара, који су се у вековној дијаспори утапали у друге балканске културе. Мање плодан, Данило Киш (1935–1989) много је више заокупљен формом. У први ред српских прозаиста избио је романом Башта, пепео (1965). Наратор је у потрази колико за потонулим детињством толико и за страдалим оцем. Најфиније сензације, колико год да су лирски прозрачне, у сећању су осенчене горчином: имаго оца – жртве лебди у овој као и у наредним Кишовим књигама. У Пешчанику (1972), где тематика није мењана, техника приповедања доведена је до виртуозности. А Гробница за Бориса Давидовича (1976), која је Кишу донела велики углед у иностранству, у целини је исприповедана вештим преплитањем докумената и фикције о жртвама стаљинистичких чистки. Заправо је тек Милораду Павићу (1929) пошло за руком да на заводљив начин чињенице раствори у имагинарно, а имагинарном да чврсте чињеничне контуре. Овај познати историчар српске књижевности подједнако је освојио домаће и стране критичаре и читаоце романом чудно писаним у више речника (Хазарски речник, 1984). Најпре, формално је разбио временску узастопност у приповедању: речник омогућује сентиментално читање у произвољном поретку. Затим, о Хазарима, народу о коме се готово ништа не зна, дао је да различито сведоче три цивилизације, три религије: хришћанска, хебрејска и исламска. Претпоставке се умножавају, и у њих се и читалац увлачи. Игра између стварног и могућег, знања и фантазије, не престаје не само у овоме него и у наредна два, подједнако необична романа: Предео сликан чајем (1988) и Унутрашња страна ветра (1991). У прошлој деценији Павић је био један од највише превођених писаца у свету. На прелазу из седме у осму деценију до изражаја долази један други, паралелан ток: повратак временски и просторно ограниченој домаћој тематици и обнова једноставнијих, ако већ не и традиционалних облика приповедања. После М. Булатовића, Драгослав Михаиловић (1930) даје најзначајнију књигу Фреде, лаку ноћ (1967) већ и по томе што је означила даљи развој српске приповетке. Уз тематику из свакодневног живота иде и језик, па се подједнако у првом лицу може приповедати на жаргону или дијалекту. Изврстан роман Кад су цветале тикве (1968) задивљује откривањем нечега што је сасвим блиско али запостављено: обичног живота у послератном Београду, са људским судбинама које нису ништа мање трагичне зато што су обичне. Затим Петријин венац (1975) води у унутрашњост Србије, у рурални и приградски живот. Два млађа аутора, Видосав Стевановић (1942) и Милисав Савић (1946), у исто су време објавила приповетке (Рефуз мртвак, 1969, и Бугарска барака,

Ed

Насловна страна романа Хазарски речник (1984)

Плакат за филм Петријин венац у режији Срђана Карановића (1980)

184 / Савремена српска књижевност

Живојин Павловић (1933–1998) Слободан Селенић (1933–1995) Светлана Велмар Јанковић (1932–2014) Младен Марков (1934–2014) Војислав Лубарда (1930–2013) Мирослав Јосић Вишњић (1946–2015)

Ed

uk a

pr om

o

1969) са сродним тематским, а донекле и стилским усмерењем, па се у критици говори о засебној струји „стварносне прозе”. У последње две деценије, уосталом, стилска и тематска разноликост изузетно је велика. Тако су, на пример, Живојин Павловић (1933), Слободан Селенић (1933), а и Светлана Велмар Јанковић (1932), склони модернијим поступцима у обликовању савремене тематике, док је, насупрот њима, Младен Марков (1934) приметно традиционалан и кад се дубље враћа у историју и кад пише о поратном селу. У историју, даљу и ближу, враћа се и Војислав Лубарда (1930). Употпуњава слику о Босни, која у прошлости не изгледа много ведрија него што је данас. С друге стране, један дотад непознат писац, Мирослав Поповић (1926–1985) изненађује изврсним романом Судбине (1984), уравнотежено писаним, са нијансираном психологијом ликова. Најзад, прилично је велик број све млађих аутора, који су увелико започели нову етапу у развоју српске прозе и међу којима има и врло истакнутих, као што је Мирослав Јосић Вишњић (1946). Српска књижевност је, опште узевши, у последњу деценију 20. в. ушла с развојном динамиком и сложеношћу које сведоче о даљем успону, а што је овде само у главним цртама наговештено. Историчари обично европске књижевности деле на водеће и на оне које припадају малим народима, а за које је карактеристичан тзв. убрзани развој не само у 19. него и у 20. в. Сустизање водећих књижевности, тј. убрзани развој, постоји и у српској све до завршетка Првог светског рата, када се она непосредно укључује у јак интернационални покрет књижевне авангарде. А већ од 50-их година, током друге половине века, појачано интересовање за српске писце, њихово све приметније присуство на другим језицима, одјек на који њихова дела наилазе код страних читалаца и проучавалаца књижевности, несумњиво мењају стару слику. Очигледно је да српска књижевност – заједно с водећим словенским: руском, пољском и чешком – симултано суделује у европскоме заједничком књижевном животу и општем развоју књижевне уметности.

роман Судбине Мирославa Поповићa (1984)

РАЗГОВОР О ТЕКСТУ

Издвој из текста Новице Петковића имена писаца чија су ти дела позната одраније. Међу ауторима који се помињу у тексту уочи имена својих омиљених писаца и наведи наслове њихових дела. Образложи свој избор. Наведи имена писаца који се не помињу у тексту, а за које ти знаш да припадају српској књижевности овог периода. Присети се имена српских писаца који припадају актуелној књижевној сцени и наведи бар по један наслов из њиховог опуса. Савремена српска књижевност / 185

Новица Петковић, „Савремена књижевност”, у: Књижевност 20. века, Београд: Пројекат Растко, Историја српске културе

https://www.rastko.rs/isk/isk_21_c.html

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Издвој имена песника, прозних и драмских писаца којима, по твом мишљењу, Новица Петковић посвећује посебну пажњу. Који су од њих заступљени у твојој читанци за четврти разред? Када се у нашој књижевности (тада југословенским књижевностима) одустаје од садржинске, стилске и идејне униформности коју је заговарао социјалистички реализам? Подсети се значења тог појма; истражи деловање његовог императива у руској (совјетској) књижевности. Прокоментариши сукобе у књижевности, књижевне полемике и превирања. Колико су такве појаве природне, очекиване и, у крајњој линији, неопходне за развој књижевности и неговање критичког духа? Образложи свој одговор.

СУКОБ РЕАЛИСТА И МОДЕРНИСТА

Поларизација часописа: реалисти – Књижевне новине и Савременик модернисти – Младост и Дело

pr om

ПРВА ЕТАПА:

o

ЕТАПЕ У РАЗВОЈУ САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ И ПРОЗЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА од почетка педесетих година

Полемике између две књижевне струје, „реалиста” и „модерниста”. Одбацивање идеолошких, реалистичких и соцреалистичких, образаца и увођење модерних књижевних проседеа и облика. ПОСЛЕРАТНИ МОДЕРНИЗАМ

након полемика, при крају педесетих и током шездесетих година

уметничко усавршавање стиха и поезије, прображај и успон модерног српског романа и приповетке

ТРЕЋА ЕТАПА:

„СТВАРНОСНА” ПРОЗА, ИЛИ „ПРОЗА НОВОГ СТИЛА”

uk a

ДРУГА ЕТАПА:

Ed

од краја шездесетих и седамдесетих година

од седамдесетих година до краја века (али и у првим деценијама XXI века

ПОСТМОДЕРНИЗАМ / ПОСТМОДЕРНА

Прочитај текст Предрага Палавестре: „Осам векова српске књижевности”

https://www.rastko.rs/knjizevnost/nauka_ knjiz/palavestra-osamvekova_c.html

186 / Савремена српска књижевност

неокласицизам неосимболизам неоромантизам неоавангарда

Драгослав Михаиловић, Радослав Братић, Видосав Стевановић, Јован Радуловић и други. Данило Киш, Борислав Пекић, Милорад Павић; Давид Албахари, Светислав Басара, Радослав Петковић и други.

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

Антологија српске поезије Зоран Мишић

Ed

uk a

pr om

o

Служећи се текстом, издвој карактеристике српске књижевности од завршетка Другог светског рата до 90-их година XX века. Упореди текст Новице Петковића са текстом Јована Деретића о овом периоду (у његовој Историји српске књижевности). Уочи сличности и разлике. Потражи у библиотеци Антологију српске поезије Зорана Мишића, прочитај предговор, уочи који су песници заступљени и укратко је представи на часу. Истражи сукоб између реалиста и модерниста на српској књижевној сцени 50-их година прошлог века и укратко рефериши о томе. Истражи полемику која се у српској књижевности водила поводом дела Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша. Издвој најважнија питања око којих се концентрисала полемичка борба. Потражи у библиотеци Шум вавилона, хрестоматију новије српске поезије, коју су приредили Михајло Пантић и Васа Павковић. Обрати пажњу на то које су генерације песника заступљене, о којим ауторима постоје по два критичка текста. Изабери песника о ком ћеш говорити служећи се овом занимљивом антологијом. Потражи на интернету сајтове српских књижевних часописа Летопис Матице српске, Београдски књижевни часопис, Поља, Књижевни магазин и др. Прелистај их и наведи имена савремених писаца који у њима објављују. Прочитај кратке белешке о ауторима који објављују у тим часописима и закључи ко се од њих бави поезијом, прозом, есејистиком и др. Укратко представи у одељењу савремене писце који ти се чине најзанимљивијим.

g Задатак за групни рад Саставите питања за кратку анкету Колико познајем савремену српску књижевност. Анкетом проверите колико су ваши другари обавештени о релевантним књижевним наградама које се додељују за прву књигу, за поезију, приповетке, романе и о актуелним добитницима; које изворе информација користе да би се обавестили о новим издањима књига, књижевних часописа и о одржавању књижевних вечери и сусрета; колико често посећују (и које) књижевне програме и манифестације; колико често у библиотеци обраћају пажњу на новоприспеле књиге и да ли неке од њих читају; на који начин долазе до препорука за читање (у школи, у библиотеци, породици, из медија, на друштвеним мрежама и сл.); који су им књижевни листови и часописи познати и да ли их некад читају; да ли у дневним листовима у културној рубрици читају приказе књига и др.

Савремена српска књижевност / 187

српски књижевни часописи. ► Летопис Матице српске

https://www.maticasrpska.org.rs/ letopis-matice-srpske/

► Београдски књижевни часопис

https://www.skd.rs/tag/београдскикњижевни-часопис

► Поља

https://polja.rs/

► Књижевни магазин

https://www.skd.rs/category/ књижевни-магазин

СИНТЕЗА Новица Петковић, Савремена књижевност

Ed

uk a

pr om

o

После Одустаје се од наметања стилске униформности коју подразумева социјалистички реализам.

1948.

50-их Полемике започете у београдским часописима узимају маха и трају до пред крај деценије. Конзервативнији реалисти окупљају се око Књижевних новина и година Савременика, а иновацијама склони модернисти око Младости и Дела. Полемике око Коре (1953) и Непочин-поља (1956) Васка Попе (1922–1991). Поезија: 87 песама (1952) Миодрага Павловића, Песма тишине (1952) и Балада о предвечерју (1955) Стевана Раичковића, Бивши дечак (1955) Ивана В. Лалића, Поетичност (1956) Борислава Радовића Проза: Свадба (1950) и Лелејска гора Михаила Лалића (1957), Зимско љетовање (1950) и Прољећа Ивана Галеба (1957) Владана Деснице, Далеко је сунце (1951) и Корени (1954) Добрице Ћосића, Велика деца (1953) Антонија Исаковића, Ђаволи долазе (1955), Вук и звоно (1958) и Црвени петао лети према небу (1959) Миодрага Булатовића Драма: Небески одред (1957) Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића Есеји (критике, полемике): Реч и време (1953) Зорана Мишића 60-их Поезија: Ватра и ништа (1960) Бранка Миљковића, Млеко искони (1963) и Велика Скитија (1969) Миодрага Павловића, Камена успаванка (1963) Стевана Раичковића, година Споредно небо (1968) Васка Попе Проза: Хајка (1960) Михаила Лалића, Папрат и ватра (1962) Антонија Исаковића, Губилиште (1962) Мирка Ковача, Време чуда (1965) Борислава Пекића, Башта, пепео (1965) Данила Киша, Дервиш и смрт (1966) Меше Селимовића, Фреде, лаку ноћ (1967) и Кад су цветале тикве (1968) Драгослава Михаиловића, Рефуз мртвак (1969) Видосава Стевановића, Бугарска барака (1969) Милисава Савића Драма: Љубинко и Десанка (1963), Чарапа од сто петљи (1965), Крмећи кас (1966), Развојни пут Боре Шнајдера (1967), Друга врата лево (1969) Александра Поповића Есеји (критике, полемике) : Реч и време I–II (1963) 70-их Поезија: Нова Скитија (1970) Миодрага Павловића, Усправна земља (1972) и Вучја со (1976) Васка Попе, Рече ми један чоек (1970), Међа Вука Манитога (1976) и Леле и куку година (1978) Матије Бећковића Проза: Тврђава (1970) Меше Селимовића, Долазак на крај лета (1970) Бошка Петровића, Време смрти I–IV (1972–1979) Добрице Ћосића, Пешчаник (1972) и Гробница за Бориса Давидовича (1976) Данила Киша, Петријин венац (1975) Драгослава Михаиловића, Употреба човека (1976) Александра Тишме, Тутори (1978) Боре Ћосића, Врата од утробе (1978) Мирка Ковача, Златно руно I–VII (1978–1986) Борислава Пекића Драма: Четири апокрифа (1970) Јована Христића, Маратонци трче почасни круг (1973) Душана Ковачевића 80-их Поезија: Хлеб и со (1985) Љубомира Симовића, Византија (1987) Ивана В. Лалића, Старе и нове песме (1988) Јована Христића година Проза: Певач I–II (1980) Бошка Петровића, Хазарски речник (1984) и Предео сликан чајем (1988) Милорада Павића, Судбине (1984) Мирослава Поповића Драма: Балкански шпијун (1983) и Свети Георгије убива аждаху (1986) Душана Ковачевића 90-их Поезија: Песме 1971–1991. (1991) Борислава Радовића, Писмо (1992) Ивана В. Лалића година Проза: Унутрашња страна ветра (1991) Милорада Павића Драма: Драме (1991) Љубомира Симовића 188 / Савремена српска књижевност

САВРЕМЕНА

СРПСКА

ПОЕЗИЈА

Поезија је обухватна уметност, она природно тежи да буде Све. Она је жив, стално трансформативан процес језика, акумулација и супстанцијализација времена (тог, опет ће стари филозоф, „субјективног, секундарног вида перцепције”), и колективног искуства (прошлости и садашњости, свести и подсвести, мита и историје, атавизма и цивилизације, емоције и разума).

Ed

uk a

pr om

дласком најзначајнијих и значајних српских песника у последњој деценији прошлог и првој деценији новог века (Десанка Максимовић, Васко Попа, Оскар Давичо, Александар Ристовић, Бранислав Петровић, Иван В. Лалић, Јован Христић, Стеван Раичковић, Срба Митровић, Војислав Деспотов, Милош Комадина, Раша Ливада, Вујица Решин Туцић, Новица Тадић, Миодраг Павловић...) у данашњој српској поезији успостављена је сасвим отворена, нехијерархична ситуација у којој трају процеси митопејске реинтерпретације културе (Борислав Радовић, Милосав Тешић), непрестане ревитализације традиције (Љубомир Симовић, Милован Данојлић, Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Стеван Тонтић, Милан Ненадић, Ђорђо Сладоје, Мирослав Цера Михаиловић) и искушавања изражајних моћи језика (од демонизма и неоавангарде до веризма и чистог лиризма: Милутин Петровић, Мирослав Максимовић, Душко Новаковић, Јован Зивлак, Слободан Зубановић, Владимир Копицл, Томислав Маринковић, Милан Ђорђевић, Небојша Васовић, Васа Павковић, Милован Марчетић, Никола Вујчић, Иван Негришорац, Александар Лукић, Драган Јовановић Данилов, Ласло Блашковић, Саша Радојчић, Војислав Карановић, Живорад Недељковић, Дејан Алексић, Гојко Божовић, до најмлађих). Евидентан је и раст женске поезије (Марија Шимоковић, Владислава Војновић, Јелена Ленголд, Снежана Минић, Гордана Ђилас, Ана Ристовић, Јасмина Топић, Драгана Младеновић и друге).

o

О

(Михајло Пантић, „Један поглед на савремену српску поезију”, 2014)

Милан Туцовић, Дечак и светлост (2000)

Поезија је толико суптилна, њен материјал су речи, она се рађа из поетског стања у коме те речи настају и зато она може и мора бити чинилац сваког уметничког дела. То понекад није јасно видљиво, али да би сликар или било који уметник нешто урадио како треба, он себе мора довести у то поетско стање, без кога нема стваралаштва. Милан Туцовић, вајар и сликар

Савремена српска поезија / 189

Десанка Максимовић ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ (избор) Кључне речи: Тражим помиловање, Душанов законик, историјски подтекст, поезија, лирски дијалог (расправа), интертекстуалне везе, племенитост, универзалне вредности.

pr om

o

 Са поезијом и прозом Десанке Максимовић дружиш се од првих школских дана. Пре читања песама из књиге Тражим помиловање по нашем избору – присети се главних особина њене поезије. Издвој неколико песама које нарочито волиш и образложи свој избор. Пре него што се усредсредиш на лирски, фиктивни дијалог (расправу) који песникиња успоставља са Душановим закоником – подсети се основних карактеристика овог најзначајнијег српског средњовековног правног списа. Размисли о самом наслову (исказан је као реченица у презенту), о његовом значењу, о томе шта нам се њиме унапред сугерише; размотри разлику која постоји између језика закона и језика поезије, и о схватању греха из тих двеју различитих перспектива.

ПРОГЛАС

По милости божјој

и благослову светитеља из Раса, ја, цар Срба, Грка и Арбанаса, земљама које од оцева наследих и мачем освојих, које повезах крвним судовима својих војника, дајем законик, и нека нема других законика осим мојих.

Ed

uk a

Десанка Максимовић (1898–1993), песникиња која је својом појавом и плодним радом обележила готово читав век у српској књижевности, писала је за децу и одрасле, поезију и прозу, преводила је са неколико словенских језика и са француског. Била је чланица Српске академије наука и уметности. Рођена је у Рабровици код Ваљева. Од времена када је прве песме објавила у часопису Мисао (1920), па до краја живота, неуморно је писала, те њен опус броји око педесет наслова поезије, приповедака, романа и путописа. Значајнија дела: Песме (1924), Врт детињства (1927), Зелени витез (1930), Нове песме (1936), Песник и завичај (1946), Тражим помиловање (1964), Немам више времена (1973), Мирис земље (1979), Слово о љубави (1983), Михољско лето (1987), Памтићу све (1988), Озон завичаја (1990), Зовина свирала (1992) и др.

бабун – јеретик. богумил – јеретик, припадник средњовековне хришћанске секте. властела – племићи; племићки, повлашћени слој. Десанка Максимовић казује своје најлепше песме

https://youtu.be/GBa6YSHLp-Q

Чедоубица, прељубник, најахалац, онај кога злопакосни ђаво узе, бабун, богумил и јеретик, слабић који на суду не говори право, човек који скрнави иконе светих, биће сурово кажњен по законима мојим, али не суровије него што у закону стоји. Ја властелу, према обичајима отаца, од себара издвојих.

190 / Савремена српска књижевност

Паја Јовановић, Проглашење Душановог законика, детаљ (1900)

ЗА ПЕСНИКИЊУ, ЗЕМЉУ СТАРИНСКУ

Првосвештенику и властелину судиће се блаже него меропаху, али не у страху од царства ми, и не блаже него што у закону стоји.

За песникињу, земљу старинску,

ЗА СЕБРА

Тражим помиловање

o

За земљу, за мелодичност њене поезије, за богатство срока планинских њених одјека, за њених потока слободан стих, млади, успаванку што је усред ушћа пева река, за здравице што их из камена напијају водопади. меропах –

pr om

Кудељници сиротој пред насилником закони моји биће уместо штита. Ни робу праведном, ни незнанцу што кроз царство ми хита, нити иком треба да их се боји, само кривцу ће се сурово судити, али не суровије него што у закону стоји.

за њене вечне реквизите и шаблоне, за небеса која нежношћу кипте, за патетичне сукобе васионе, за ливаде никад идиле сите, за лирику мириса и месечине, за презрене априлске плавети, за октобарских шума буктиње, за сликовитост њину прастару, за бајку што је пише иње.

За земљу, за слово љубве, поезију љубавну њену, за мадригале воденог цвета, за свадбену песму белог грања, за јулског неба збирке сонета, за песника који воли и сања, за коса, за славуја, за њега, за свакога који је пао немилости – помиловања!

uk a

за себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава, за тридесет кућица његовог кромпира, за усукано кукуруза стабаоце, за дим над кровом, за оно где је, следећи оце, погрешио делом и словом.

Ed

За себра увек верна животу, за себра који сунце воли. Ако живот изда и шева, и гуштери, сунца уживачи, и песникиња мириса, зова, за себра, себар издати неће, за себра који у поводу води по десетину себара синова.

Марко Мурат, Долазак Цара Душана у Дубровник (1900) Десанка Максимовић / 191

припадник сталежа себара, невластеоског становништва, зависни земљорадник.

себар – у средњовековној Србији, слободан сељак или пастир, човек без политичких права. усукан – слаб, сасушен.

О ПРАШТАЊУ

За песме

Ја нисам бог. Само је он моћан толико да прашта, само о њему не говори нико да је слаб кад опрости и да је кривцу саучесник, да је бабун кад помилује бабуна, само кад он подиже свргнуте и мртве васкрсава, клеветници ћуте, не кажу да је занесењак или песник.

За песникову прву љубав затворену у стихова крхке коморе и преткоморе, за чедност њену, кад под радозналости падне лупу, кад свачије маште ветрењаче у погон крену да пронађу где се и због кога прва песникова туга заче; за такозване песничке грехе кад их на архангелске ставе ваге лицемери на окупу.

Нисам ни судија, њима је у руке закон дат да суде; ни џелат који веша, жеже, сече, каменује кога. Ја сам цар и немам рашта силазити као крвник међу људе, и мада владам по милости бога, нисам бог да праштам.

Ed

uk a

За стваралачку тајну нежну као саса кад непозвани песми на врата однекуд споља бане, а песник лежи беспомоћан у земљи дубље од два хвата.

Нисам ни властелин ни себар који се свети, који враћа жаоку за жаоку, срам за срам, нож на срцу за нож на оку, ја се по срцу не управљам, ја сам цар заробљен законима које прописујем сам.

pr om

што у танким лирским кошуљицама изиђу на посмртне критике цичу, кад сваки жудан каменовања каменом се на њих бацати стане, кад хајкачи на старе славе леденоме подвргну бичу песникове стихове недопеване.

o

ЗА ПЕСМЕ

Фреска цара Душана, Манастир Лесново (XIV век)

рашта – зашто, због чега.

РАЗГОВОР О ПЕСМАМА Искажи своја размишљања о Душановом законику и његовом песничком одговору. На основу прочитаних песама закључи на чијој је страни песничка реч Десанке Максимовић. Искажи како се у твом доживљају наведених песама сучељавају два поетска „ја” – царско и песничко.

192 / Савремена српска књижевност

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Године 1964. Десанка Максимовић је објавила књигу песама Тражим помиловање, која се данас повезује са изузетно значајним стваралачким заокретом у песникињином књижевном раду. Крајем јануара 1965. Александар Петров, тада млади књижевни критичар, у београдским Књижевним новинама је у приказу те књиге, под насловом Ка новим вредностима закључио: „Изван сваке је сумње [...] да је емоционалним одређивањем према знатно сложенијим реалностима и појавама емотивни квалитет поезије Десанке Максимовић постао разноврснији, сложенији, зрелији, богатији. Ако се посредством емотивног у раним песмама откривао унутрашњи сентимент девојачке љубави и разнежености, или разновидан и живописан свет видљивог света природе, посредством емотивног у каснијим песмама се откривају и сложене релације човека и епохе, човека и историје, у садашњем и интегралном времену.” Тих дана је и нешто старији Борислав Михајловић Михиз у Политици међу првима скренуо пажњу на „топлину и мудрост које леже у сваком стиху једне од најзначајнијих збирки песама ове деценије”. Сличну оцену је који месец касније дао и Василије Калезић кад је у новосадским Пољима написао да је „књига песама Тражим помиловање једна од најбољих које су се у последње време појавиле”.

Ed

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

uk a

pr om

o

Размисли о могућим мотивима песникиње да циклусом песама уобличи лирски дијалог са средњовековним законским списом. Претпостави етичке и поетичке разлоге за настанак књиге о помиловању. Истражи у наведеним песмама теме и мотиве и разврстај их по сродности. Испитај реторику којом су песме испеване, задржи се на језичким карактеристикама и анализирај их на примерима. Анализирај композицију и ритам песама. Истражи ефекте који су постигнути употребом слободног стиха: како је дочаран разговорни, а како лирски тон. Испитај улогу лирских паралелизама. Чиме се отвара, а чиме затвара књига Тражим помиловање? Усредсреди се на прву и последњу песму у нашем избору. Анализирај како је песникиња представила оглашавање лирског „ја” које припада цару. Образложи зашто и пролошка и епилошка песма припадају цару. Опиши његов историјски лик и упореди га са лирским ликом који поприма у збирци. Издвој примере у којима се огледају племенитост, „тоталитет” човекољубља, хуманост, и објасни њихову универзалну вредност. Издвој песме или стихове који имају аутобиографски и аутопоетички карактер и образложи своја запажања. Истражи на којим су елементима засноване интертекстуалне везе између збирке Тражим помиловање и Душановог законика. Размотри друштвени и историјски контекст и чињенице, истражи присуство митског, фолклорног и религијског слоја у песмама из збирке.

Јер не гласи узалуд наслов ове књиге Тражим помиловање. И тек што си прочитао стихове наредби, забрана и сурових казни првог нашег кодекса од сме се и не сме се, а већ песник открива велику тајну своје књиге. Тајну која је и крик, и шапат, и молба, и молитва: Тражим помиловање за себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава, за тридесет кућица његовог кромпира, за усукано кукуруза стабаоце, за дим над кровом, за оно где је, следећи оце, погрешио делом и словом. Десанка Максимовић / 193

(Миодраг Сибиновић, „Јеретици у књизи Десанке Максимовић Тражим помиловање”)

o

Нисам ни властелин ни себар који се свети, који враћа жаоку за жаоку, срам за срам,

нож на срцу за нож на оку, ја се по срцу не управљам, ја сам цар заробљен законима које прописујем сам.

Тако је крај овог дијалога између Човека и Прописа исти онакав као и његов почетак. Али између тог почетка и краја легла је велика поезија љубави, разумевања и милости какву већ давно није исписала наша поезија. Из приче о старом царском законику израсла је велика реч упућена сваком па и овом вашем времену. Изрекла ју је жена, и зато ова реч има нешто топло и нежно у себи; изрекао ју је велики песник, и зато је она речена ванредним преплетом стила и лепоте; и изрекао ју је мудар човек (слободно ће се одсад исписивати ова реч уз име „нежног лиричара”, Десанке Максимовић), и зато она звучи тако древно и савремено у исти мах...

Ed

uk a

Живот је тако у овоме или ономе пролазио, између посла и посла бивале су светковине поезије, гозбе на ливади, — како сам назвала своју књигу песама у прози написану у славу самоће и свога пријатељства са природом. Пошла не пошла у поље са намером да пишем, враћала сам се отуд са стиховима као деца са гљивама или лептирима. [...] Сад ме опет инспиришу мотиви из младости. Мотив песме „Змија”, испеване давно, у завичају, мотив пролазности или непоновљивости неког одређеног облика и часа живота, вратио се и у песме „Пролеће, а ја венем” или „Кад младост прохуји, шта чините, птице” или „А и тебе то молим”. Вечито долазе нови цветови, птице, змије, нечије нове младости; али се никад неће поновити исти у небу лет, нити ће се родити иста змија, нити ће се вратити чија младост и детињство, нити ће се уписати у школу тридесет истих малишана као онда кад сам се ја уписала.

И отпочињу да теку стихови којима по племенитости, усуђујем се да кажем, не знам равних. Ту, пред гордо слово Закона исписаног црвенилом мака и огњем историје (сваке историје), стао је песник да брани, заштићује и тражи помиловање. Не, нису то молбе упућене апелационим и врховним судовима, то је реч песника (значи реч разумевања, реч самилости, реч наде), а помиловање она не тражи за праве, тражи га за све [...] Са друге стране дијалога и живота стоји Законик. (Увек она иста, стара прича од Софокла до наших дана.) Не, није тај законик само суров и немилосрдан — мисао Десанке Максимовић није у црно-белој кубатури демагогије. Законик је и склад, и регула, и заштита, и потреба, и нека чудна лепота снаге и моћи. И он, као и сваки Номос носи у себи ако не правду, а оно непоткупљиву праведност без личности. И баш зато што је такав, немилосрдан и слеп, он је, и мора бити, неумољив, тоталан. Том тоталитету, тој општости, песник није супротставио свој појединачни случај, ставио му је насупрот такође један тоталитет, тоталитет хуманости. Када се дијалог заврши и кад песник рекне све што је имао рећи у свом бревијару човекољубивости, на крају ће опет бити Цар и Закон, који ће рећи:

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

(Десанка Максимовић, Песме, Београд: Просвета, 1963) Споменик песницима са ликом Десанки Максимовић у Ваљеву

(Борислав Михајловић, Политика, 1965)

О ЈЕЗИКУ

Тражим помиловање је једно изузетно поглавље у песништву Десанке Максимовић. Чини ми се да на неки начин сублимира сва њена ранија лирска стања и проналази најчвршћу окосницу за коју та стања веже, дајући им смер и смисао. Ове околности ослободиле су и њен израз, – који је до крајности функционалан, ритам – који се граничи са природношћу, а нарочито језик, – који по свом богатству и по својој једноставности достиже врхове српске књижевности. (Стеван Раичковић, „Између тајне и отаџбине – о поезији Десанке Максимовић”) 194 / Савремена српска књижевност

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

pr om

* дуодрама – (мело)драма у којој играју два лица.

СИНТЕЗА

Страница Душановог законика (1349)

o

Научи да изражајно говориш једну песму из збирке Тражим помиловање, по сопственом избору. Осмислите дуодраму* – лирски дијалог између песникиње и цара, на основу збирке Тражим помиловање. Драматуршки је разрадите, побрините се за сценографију, костим и музику (размислите о коришћењу српске средњовековне музике). У корелацији са наставом историје – истражите садржај Душановог законика, издвојте карактеристичне делове и повежите њихово значење са лирском дискусијом у збирци Десанке Максимовић. Истражи лексику у збирци Тражим помиловање (историзме – нпр. меропах, архаизме – нпр. поклисар, неологизме – нпр. смртомрсци и др.). Испитајте лексичку експресивност збирке.

Емисија Вече са Десанком Максимовић (1984)

Десанка Максимовић (1898–1993)

https://youtu.be/wryqyNc3bzQ

uk a

Тражим помиловање (1964)

Ed

Душанов законик, историјски подтекст, поезија, лирски дијалог (расправа), интертекстуалне везе, племенитост, универзалне вредности

Значајнија дела: Песме (1924), Врт детињства (1927), Зелени витез (1930), Нове песме (1936), Песник и завичај (1946), Тражим помиловање (1964), Немам више времена (1973), Мирис земље (1979), Слово о љубави (1983), Михољско лето (1987), Памтићу све (1988), Озон завичаја (1990), Зовина свирала (1992) и др.

Десанка Максимовић / 195

Десанка Максимовић, Песме, Београд: Просвета, 1963. Десанка Максимовић, Песме, Нови Сад, Београд: Матица српска, Српска књижевна задруга, 1969. Стеван Раичковић, „Између тајне и отаџбине – о поезији Десанке Максимовић”, у: Десанка Максимовић, Песме, Нови Сад, Београд: Матица српска, Српска књижевна задруга, 1969. Миодраг Сибиновић, „Јеретици у књизи Десанке Максимовић Тражим помиловање”, Београд: Пројекат Растко, www.rastko. org.rs/knjizevnost/nauka_knjiz/ msibinovic-jeretici_c.html

Миодраг Павловић 87 ПЕСАМА (Избор) Кључне речи: 87 песама, послератни модернизам, циклуси, асоцијативност, ерудиција, рефлексивност, елиптичност, богата метафорика.

pr om

o

 Композиционо је Павловићева збирка подељена у три циклуса чији наслови означавају формалне версификацијске особине песама од којих се састоје: Слободни стихови, У прози и Риме. Први део, Слободни стихови, чине три циклуса: Шума проклетства, Љубави и Призори, са песмама које су углавном без наслова. Прочитај песме из нашег избора, из циклуса Шума проклетства, Љубави и Риме.

Из циклуса Шума проклетства Пробудим се*

Миодраг Павловић, „Почетак песме” (говори песник)

Пробудим се

над креветом олуја

youtu.be/WcbT345H3NY

Падају зреле вишње у блато

uk a

Миодраг Павловић (1928–2014), песник, есејиста, путописац, прозни и драмски писац, антологичар и преводилац, рођен је у Новом Саду. Објавио је више од четрдесет збирки песама, шест књига прозе, двадесет есејистичких књига, две књиге драма, четири књиге путописа, пет књига превода, саставио је пет антологија... По професији лекар, већи део живота провео је радећи у нашим значајним културним институцијама (директор Драме у Народном позоришту у Београду, уредник у издавачкој кући Просвета) и бавећи се књижевним радом. Павловићева дела су преведена на све европске и на неколико оријенталних језика. Био је редовни члан САНУ, МАНУ и Европске академије за поезију. Добитник је наших најзначајнијих књижевних награда и неколико угледних европских признања. Његово дело, као и његово промишљање о књижевности, у знаку је повезивања модерног песничког израза са традицијом; сврстава се у ауторе значајних песничких поетика позног модернизма и постмодерне. Песме: 87 песама (1952), Стуб сећања (1953), Октаве (1957), Млеко искони (1963), Велика Скитија (1970), Хододарје (1971), Светли и тамни празници (1971), Заветине (1976), Карике (1977), Певање на виру (1977), Бекства по Србији (1979), Видовница (1979), Златна завада (1982), Дивно чудо (1982), Следство (1985), Светогорски дани и ноћи (1987); проза: Мост без обала (1956); драме: Пут у извесност (1963), Кораци у другој соби (1963), Игре безимених (1963); есеји: Рокови поезије (1959), Осам песника (1964), Дневник пене (1972), Поезија и култура (1974), Поетика модерног (1978), Ништитељи и свадбари (1979), Есеји о српским песницима (1981), Природни облик и лик (1984), Обредно и говорно дело (1986), Поетика жртвеног обреда (1987), Говор о ничему (1987); антологије: Антологија српског песништва (XIII— XX век) (1964), Антологија савремене енглеске поезије — са С. Бркићем (1957), Песништво европског романтизма (1969), Антологија лирске народне поезије (1982) и др.

У чамцу запомажу рашчупане жене

Ed

Вихор злурадих ноктију дави мртваце

Ускоро о томе ништа се неће знати

Миодраг Мића Поповић, Чекаоница 2. разреда, детаљ (1977)

* Песме без наслова – за наслов ненасловљене песме узима се обично први стих. (У каснијим издањима ова песма се јавља са насловом „Вихор”.)

196 / Савремена српска књижевност

РЕКВИЈЕМ

Овога пута

Пријатна тишина после ручка босоног дечак седи на капији и једе грожђе

Жене су пошле за мртвим телом смрт је остала у празној соби и спустила завесу Осетите свет је постао лакши за један људски мозак

Зар ико остане веран ономе што изгуби Не журите се са смрћу нико на никог не личи синови мисле на играчке И не опраштајте се при одласку то је смешно и погрдно

Из циклуса Љубави Ти си учинила

https://youtu.be/hS1NhHRiHxo

реквијем – реквијемска миса, литургијска служба у католичкој цркви; почасна сахрана појединца или групе. Реквијем је сличан служби опела у православним црквама. Реч означава и врсту музичког комада; најпознатије реквијеме компоновали су Моцарт и Верди.

o

Реквијем у сивом парку под затвореним небом

pr om

умро је неко близу

Миодраг Павловић, „Реквијем” (говори песник)

Из циклуса Риме

Треба поново пронаћи наду

Марији

Ти си учинила

и лист са кореном на хумци краја, треба затворити капије на граду и бранити се против новог змаја. Треба поново пронаћи наду.

uk a

да тркач на сунчаној стази прескочи згужвану змију да би те ухватио око паса и отворио кутију надутих пупољака

Треба поново пронаћи наду

Ed

Ти си учинила да се неприпремљена укрштања доброћудно узму за руке и доврше своје разговоре међу нашим сенкама

Ти си учинила да се на живахним затиљцима појаве тражене латице и узнемири се море на равним обалама због сјајних птица које долазе

Утехе нема без врха од копља, ни јутра без кремена који се лактом туче, ни жетве нема док се не оплачу снопља, ни ваздуха док се мехом не повуче. Нема утехе без дршке од копља. Треба поново пронаћи пут и позив земље и правац даха, на раскрсници плод треба узабрати жут, колену хитром оставити маха и чезнући за крилима, кренути на пут.

Оденула си ме својом косом и док облаци тону кроз плава стакла ми улазимо у прастаро дрво једино које је топло То си ти учинила Миодраг Павловић / 197

РАЗГОВОР О ПЕСМАМА

uk a

pr om

o

Искажи шта ти је у Павловићевим песмама блиско и препознатљиво, а шта недовољно јасно или неразумљиво. Издвој песму коју најбоље осећаш и разумеш и образложи своја запажања. Павловићева поезија је била модерна и прекретничка када се појавила на самом почетку 50-их година прошлог века. Како је ти данас доживљаваш? Образложи свој одговор. Наведи одлике ових песама које запажаш на први поглед, после првог читања. Размисли о томе у каквом су односу наслов збирке 87 песама и чињеница да већина песама унутар ње није насловљена. Испитај однос песничког субјекта према свету: уочи шта је у том односу означено као спољашње, појавно, што припада историјској реалности, а шта је део унутарње реалности, субјективног доживљаја. Сачини тематско-мотивску мрежу изабраних песама. Упореди како су мотиви страдања и смрти, уз мотиве људског заборава и равнодушности, присутни у песмама Пробудим се („Вихор”) и „Реквијем”; испитај мотиве љубави и родољубља у спрези са мотивима природе и митског наслеђа у песмама Ти си учинила и Треба поново пронаћи наду. Истражи песничке слике у Павловићевим песмама. Протумачи стилски ефекат коришћења лирске дескрипције, метафоре, персонификације, симбола на примерима стихова. Испитај природу (врсту) и улогу обраћања (читаоцима, вољеној жени), и присуство ироније и цинизма у неким песмама. Истражи ритам у песмама писаним слободним стихом и у песми у везаном стиху (Треба поново пронаћи наду). Размотри одсуство интерпункције, лирске паралелизме, рефренска понављања, мелодијске линије песама. Размисли о значењској и идејној вези између песама Пробудим се („Вихор”) и Треба поново пронаћи наду, као првој и последњој песми у збирци. Шта ти то говори о поступку компоновања песничке збирке и о песничком свету Миодрага Павловића?

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

 Збирка 87 песама (1952) прва је Павловићева књига и прво песничко дело у нашој послератној књижевности које је најавило модернистичку поезију, те је многи критичари с правом сматрају манифестном. Она на садржинском плану носи искуство човека који пева после рата (о разарању и смрти, о усамљености, страху и очајању), а у изразу разгранату асоцијативност која проистиче из песникове ерудиције, и елиптичности, богате метафорике и гномичности песничког језика. Њен лирски субјекат све подређује рационалном, интелектуалном сагледавању, док се његова емоционална стања и расположења (потиснута између херметичних редова) – могу реконструисати у читалачком доживљају, обично преко дешифровања фигура парадокса и песничких слика апсурда. Значењски и мелодијски слојевита, дубоко рефлексивна, Павловићева збирка захтева преданог и посвећеног читаоца. Прочитај збирку у целини и спреми се за групни рад. Прва група: Изаберите песме које на вас остављају најснажнији утисак, сачините од њих свој антологијски избор и образложите критеријуме који су били одлучујући. Друга група: Истражите композицију збирке 87 песама. Издвојте циклусе, упоредите како су песме тематско-мотивски и версификацијски сврстане. Упоредите како се циклуси односе једни наспрам других (по сличности, по супротности). Изнесите своје закључке о начину на који је песник формирао збирку. Трећа група: Испитајте слојевиту структуру једне Павловићеве песме (примените структуралистички приступ).

198 / Савремена српска књижевност

Четврта група: Зоран Мишић је у предговору својој Антологији српске поезије истакао да, између осталог, Павловићеву поезију обележава специфично двојство, на коме су „поникле и језичке и стилске особености ове поезије, бојажљиво некомуникативне и цинично отворене, натуралистички грубе и продуховљене у исти мах”. Истражи колико је тачно поменуто запажање, поткрепи своје закључке примерима из збирке. Пета група: Истражите језичке и стилске одлике Павловићеве поезије. Пронађите примере ироније, цинизма, парадокса, интелектуалне скепсе – на једној страни, а на другој – примере поетских слика емоционалне топлине и блискости у песмама са мотивима љубави и родољубља. ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

o

с Елиотом), али и мени веома занимљива веза Павловићa са Настасијевићем баш када је реч о хронотопу града. [...] Уводна песма Павловићевих 87 песама „Вихор”* вероватно је најпознатија песма Павловићеве прве књиге. Та песма, и неколико других, не само да су најавиле будућег великог песника него би захваљујући њима Павловић тај статус заслужио, не само у контексту српског песништва, и да током следећих деценија није написао још цео низ песама несумњиве оригиналности и вредности [...]. Песма „Вихор” је кратка, а својом минималистичком поетиком разликује се од песама чија сликовитост такође има корене у подсвести, као код надреалиста, само што се код Павловића истовремено наслућује и кошмарна реалност тада тек завршеног Другог светског рата. „Пробудим се / над креветом олуја // Падају зреле вишње / у блато // У чамцу / запомажу / рашчупане жене // Вихор / злурадих ноктију / дави мртваце // Ускоро / о томе / ништа се неће знати” (сви цитати Павловићевих песама у овом раду дати су према: Павловић 1981). [...] Почетни хронотопски локализатор среће се од првог стиха и прве строфе и у Павловићевој песми, а затим се јавља и хронотоп биографског, или аутобиографског времена, само што у „Вихору” и раним Павловићевим кратким песмама време није, по Бахтину, развијеног толстојевског типа него, такође према Бахтину, типа магновења, какав се среће код Достојевског. У том Павловићевом магновењу, које бих могао

Ed

uk a

pr om

Још поводом прве две Павловићеве књиге поезије изречена је тврдња „да је његова концепција поезије и класична и класицистичка”. [...] Могло би се додати да није таква само његова поетика већ су то и структура песме и природа песничког језика. Реторички песнички стил, инверзије, рецитативни драмски патос и медитирање у декоративним сликама, одлике су те поезије, као и јасан увид у ствари о којима пева. [...] Миодраг Павловић је, захваљујући познавању модерне енглеске лирике, уводио у српску поезију нову реторичност која се заснивала на ритмичком низању апстракцијских слика и на песничком подсећању на драму субјекта у разореном послератном градском амбијенту. У филозофском смислу, његова песничка рефлексија била је подударна са шире схваћеном егзистенцијалистичком филозофијом. Отуда и оскудност боја и пустош градског поднебља у тадашњим Павловићевим песмама, и осећање испражњености и мртвила света. (Из текста Радована Вучковића „Поетичко-критичке новине Миодрага Павловића”)

Хронотопи собе, града и подсвести у 87 песама (1952) Тип анализе веома сложених Бодлерових хронотопа може се применити и на анализу ништа мање сложених хронотопа собе и града у поезији Миодрага Павловића. Тиме се истовремено открива и мање уочена веза Бодлер – Павловић (за разлику од већ истицане везе

* Реч је о песми која је позната и под насловом Пробудим се (како се налази у нашем избору).

Миодраг Павловић / 199

да упоредим и с епифанијом, али негативног типа, јављају се слике из два типа реалности: спољашње, с елементима историјског времена, и унутрашње реалности, временски затвореног типа, с кореном, да поновим опет, дубоко у подсвести. Прве две слике имају историјске конотације: вишње нема ко да бере јер су власници воћњака мртви, вероватно побијени, а слика жена у чамцу као да упућује на јасеновачки пејзаж из геноцидног времена Другог светског рата.

Из те спољашње, упркос крајње шокантним сликама ипак препознатљиве историјске реалности, хронотопични пут води ка унутрашњој реалности песничког субјекта, затвореној у себе, али у узрочно-последичном односу с оном претходном. Овакав Павловићев хронотоп собе доиста је изузетан и значајан, не само за превратну шесту деценију српског песништва 20. века. (Из текста „Хронотопи у поезији Миодрага Павловића (1952–1962)” Александра Петрова)

О ЈЕЗИКУ

Настанак и нестанак песме

uk a

Уметнички облик ме је ослобађао методске зависности којом нас окружују могућности чистог ума. Уметник и његово дело не сазнају: они су већ сазнали. Они су сазнали да је човекова позваност не у сазнавању предмета, него у начину како да се елементи стварности доведу у међусобну смислену везу, у слику која ће највише личити на порив, погон живота у чијој се матици човек нашао, да сагради творевину највеће могуће комплексности: уметничко дело. Тако настаје песма. Тако и опстаје песма.

Понекад успемо да се сетимо стања када нам је језик био готово немушт. Ниједан бољи глагол није био скован. Без именица и без појма ход нам је био трапав. Без прилога за место нисмо ни знали где смо. Чула су гледала на погрешну страну и шуштала су као суво лишће на ветру зимском. И кошуте су нас гледале помало у чуду: зашто се ово двоножно биће тако слабо споразумева. Тешко је било договорити се око лова. Сејали смо жито унакрст, жетве и бербе давале су једва једну прегршт. Плодови безимени понекад и отрове садрже. Сећам се када је рекао предак: спавајте дубоко. А где то? На домаку царства у којем све одјекује; добар је глас сâм у себе загледан. И кад пролећни ветар у подножје вам стигне, пробудите се сви заједно, а не један по један. И да устанете мало брже.

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

o

Без језика

И З

Р Е Ч Н И К А

(Миодраг Павловић, Исход, Источна врата)

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

Ed

Хронотоп – термин који у анализу романа уводи теоретичар Михаил Бахтин да би њиме означио просторно-временски континуитет унутар књижевне стварности дела. Хронотоп је суштинска жанровска одредница романа. [...] Хронотопи могу бити велики и мали, оквирни и доминантни, изван дела или унутар њега итд. У сваком случају они су важан чинилац сижеа и композиције дела, а у исти мах изражавају и сложен однос између аутора, остварења и читаоца.

(Миодраг Павловић, Живот у јарузи — ктиторов сан, одломак)

(Тања Поповић, Речник књижевних термина, прилагођено)

Књиге са посветама, награде (Cпомен собa Миодрага Павловића у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат у Београду)

200 / Савремена српска књижевност

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИСИ

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

o

Научи да изражајно рецитујеш једну Павловићеву песму по сопственом избору. Образложи свој избор. Истражи на интернету текстове о Павловићевој поезији и издвој оне који су ти занимљиви и разумљиви и рефериши о томе. Прочитај један есеј Миодрага Павловића по сопственом избору и представи га на часу. Напиши кратак предговор за сопствену малу антологију Павловићевих стихова у ком ћеш образложити своје критеријуме. Истражи аутопоетичке записе Миодрага Павловића и изведи закључак о томе зашто се он сврстава у поетички самосвесне ауторе.

pr om

СИНТЕЗА Миодраг Павловић (1928–2014)

87 песама (1952)

послератни модернизам и постмодерна

Ed

uk a

Збирка се састоји из три циклуса чији наслови означавају формалне версификацијске особине песама: Слободни стихови, У прози и Риме. Први део, Слободни стихови, чине три циклуса: Шума проклетства, Љубави и Призори. Песме су углавном без наслова.

Богат књижевни опус:

поезија, проза, драме, путописи, есеји, антологије

Миодраг Павловић / 201

Миодраг Павловић, Рокови поезије, Београд: СКЗ, 1958. Миодраг Павловић, 87 песама, Горњи Милановац: Дечје новине, 1979. Миодраг Павловић, Есеји о српским песницима и Поетика модерног, у: Изабрана дела Миодрага Павловића, Београд: „Вук Караџић”, 1981. (Поговор Николе Милошевића). Миодраг Павловић, Живот у јарузи — ктиторов сан, Смедерево: Арка, 2007. Песништво и књижевна мисао Миодрага Павловића, зборник радова (ур. Јован Делић), Београд: Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, 2010.

Васко Попа КОРА (избор) Кључне речи: Кора, наслеђе надреализма, традиција, фолклорна и митолошка основа, елиптичност, одсуство интерпункције, метафоричност.

pr om

o

 Кора је прва Попина песничка књига. Садржи четири циклуса: Опседнута ведрина, Предели, Списак и Далеко у нама. Последњи циклус састоји се од 21 песме, уз коју иде 12 песникових бележака, из којих се може наслутити да је песник цео тај циклус посматрао као једну велику песму. У том циклусу заступљена је углавном љубавна тематика. Први циклус настајао је у време Другог светског рата и тиме је у великој мери одређена његова тематика о отпору злу, мраку и насиљу. Средишња два циклуса настајала су у исто време (1951) и међусобно су слична по елиптичним песничким сликама које делују једноставно, наоко бесмислено, а заправо нас својом необичношћу изазивају да о њима помније размислимо.

Из циклуса Опседнута ведрина

ПОЗНАНСТВО

Не заводи ме модри своде Не играм Ти си свод жедних непаца Над мојом главом Трако пространства Не обавијај ми се око ногу Не заноси ме Ти си будан језик Седмокраки језик Под мојим стопалима Не идем

Ed

uk a

Васко Попа (1922–1991), песник, рођен је у Гребенцу у Банату, а умро у Београду. Школу је завршио у Вршцу. Студирао је у Београду, а затим и у Букурешту и Бечу. Током рата је био неко време заточен у логору, да би по ослобођењу студије завршио у Београду. У литерарној редакцији Радио Београда упознаје Душана Матића, који га уводи у круг песника надреалиста. Више од две деценије провео је на месту уредника у издавачкој кући Нолит. Био је приређивач зборника у којима је на нови начин представио наслеђе усмене књижевности (Од злата јабука, Урнебесник, Поноћно сунце). Преводио је са француског језика. Сретао се са многим великим светским писцима (Сартр, Борхес). Био је један од оснивача Књижевне општине Вршац (КОВ), академик САНУ и један од оснивача Војвођанске академије наука и уметности. Песник Јосиф Бродски је, на вест о Попиној смрти, рекао да је отишла једна од најмаркантнијих песничких фигура у XX веку. Спада у наше најпревођеније песнике, са преко педесет објављених превода, међу којима су и издања сабраних песама на енглеском језику. Објавио је осам песничких збирки: Кора (1953), Непочин-поље (1956), Споредно небо (1968), Усправна земља (1972), Кућа насред друма (1975), Живо месо (1975), Вучја со (1975), Рез (1981). Тих осам збирки чине круг, који је графички представљен као „круг знамења”.

Дисање моје безазлено Дисање моје задихано Не опијај ме Слутим дах зверке Не играм Чујем познати псећи удар Удар зуба о зубе Осећам мрак чељусти Који ми очи отвара Видим Видим не сањам.

202 / Савремена српска књижевност

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

РАЗГОВОР О ПЕСМИ Опиши какав је тон ове песме: бунтован, помирљив, молећив? Одреди позицију лирског субјекта. Наспрам чега се он поставља? Објасни како разумеш значење речи „познанство”.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Из циклуса Предели

Ed

У ОСМЕХУ

uk a

pr om

o

Означи све стихове који почињу речју „не”. Шта лирски субјект одбија? Коме се обраћа? Покушај да одгонетнеш шта је означено метафорама „модар свод”, „траке пространства”, „жедна непца”. Због чега лирски субјекат одбија њихове позиве? Размисли о глаголу „играти” („не играм”). Зашто је он употребљен? Шта он слути из свог даха, свог дисања, од чега зазире? Шта му „очи отвара”? Размисли о последњем стиху: „Видим не сањам”. Одсуство интерпункције, и иначе карактеристично за Попину поезију, овде додатно замагљује значење. У каквој су опозицији „видети” и „сањати”? Зашто лирски субјекат почиње да „види” у тренутку кад престане да „сања”? На који још начин можемо разумети тај стих? Наслов песме „Познанство” сугерише тематику упознавања са нечим што је до тог тренутка било страно, непознато (увиђања, спознаје). Размисли о томе са чим се упознаје лирски субјекат, шта открива. Зашто се том познанству најпре опире? До чега га оно напослетку доводи? Размисли о искуству тумачења ове песме. По чему је оно необично? Шта ти је олакшало, а шта отежавало интерпретацију? Опиши свој однос према херметичком изразу у поезији.

 Попа није био склон давању аутопоетичких изјава. Написао је занимљиве текстове о Лази Костићу и Момчилу Настасијевићу, али у њима се није много изјашњавао о сопственој поетици. Три његова зборника, и њихови предговори, могу нам понешто открити о ставу Васка Попе према неким књижевним темама. Ево чувеног одломка о хумору, из предговора антологији Урнебесник, зборнику песничког хумора:

Надежда Петровић, Жена са сунцобраном (1907)

У углу усана

Појавио се златан зрак

Таласи сањаре У шипражју пламенова Плавооке даљине Савиле се у клупче Подне мирно сазрева У самом срцу поноћи Громови питоми зује На влатима тишине Васко Попа / 203

„Тај дивни, тај неуловљиви хумор! Иде земљом, а сенка му небом. Глас му говори бело, а одјек му одговара црно. Стопало му је окренуто унапред, а траг уназад. Ко ће знати, ко описати: у каквом то бескрају, у каквој јези се хумор са својом сенком поново сусреће? У којој глухоти му се глас са одјеком поново спаја и мири? Над којим безданом му се стопало с трагом поново састаје и изједначује? Ко ће хумору набројати сва лица и наличја? Хумор може да буде: камен који уједа кад га неко згази. Ватра која воли да се купа гола. Река која тече узводно. Воћка која сама поједе воће са својих грана. Кућа која је изгубила своје зидове, али се и даље понаша као кућа. Нож који се посече кад год нешто сече. Човек који је сам себе скинуо са врата и усправио се. Ко ће с хумором изаћи на крај? Осим самог хумора.”

РАЗГОВОР О ПЕСМИ Опиши слику која је у теби оставила најјачи утисак и задржала се након читања песме. Опиши своје читалачко „дешифровање” метафора у овој песми.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Васко Попа говори своје стихове („Пре игре”, „Свадбе” и „Ружокрадице”).

pr om

o

Одреди број и врсту строфа. Сада погледај песничке слике. Како су распоређене? Означи део песме који ти помаже да разумеш о чему је реч у њој. Који је то део? Шта означава „златан зрак”? Посматрај остале метафоре и покушај да их одгонетнеш. Пронађи контрастне парове. Коју стилску фигуру препознајеш у синтагми „громови питоми”? Размисли о звучном слоју песме. Уочи сугласнике који се понављају. Какав ефекат то производи? Можеш ли да опишеш укупан утисак који на тебе остављају, удружени, звучни слој и низ песничких слика са свим значењима која иза њих слутиш? Покушај да објасниш како се читав тај свет може сместити у један осмех.

Из циклуса Списак

КОЊ

Обично Осам ногу има

https://youtu.be/EqgsgVmIwJ0 https://youtu.be/fM-iNk5yPQ4

У очима лепим Туга му се затворила у круг Јер друм краја нема А целу земљу треба За собом вући

Ed

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА •

uk a

https://youtu.be/iYcXAYPo7No

Између вилица Човек му се настанио Са своје четири стране света Тада је губицу раскрвавио Хтео је Да прегризе ту стабљику кукуруза Давно је то било

Коњ са осам ногу

Чувена је расправа која је вођена поводом Попине песме „Коњ”, која почиње речима: „Обично / осам ногу има”. Критичаре је провоцирала привидна алогичност ових стихова, те су у њима видели дрскост и празан ефекат, „надреалистичко бунцање”. Зоран Мишић је „одбранио” Попину лирику објаснивши да је функција имагинарног у његовом делу другачија него код надреалиста.

МАСЛАЧАК

На ивици плочника

На крају света Жуто око самоће

Слепа стопала Сабијају му врат У камени трбух

Подземни лактови Терају му корење У црницу неба

Дигнута псећа нога Руга му се Прекуваним пљуском

Обрадује га једино Бескућни поглед шетача Који му у круници Преноћи Теодор Жерико, Глава белог коња (1815)

204 / Савремена српска књижевност

И тако Догорева пикавац На доњој усни немоћи На крају света

Послушај музичко дело Душана Радића Списак (циклус из збирке Кора Васка Попе) – тринаест крокија за тринаест извођача, оп. 14, бр. 1.

БЕЛУТАК

Душану Радићу

Без главе без удова

Јавља се Узбудљивим дамаром случаја Миче се Бестидним ходом времена Све држи У свом страсном Унутрашњем загрљају

https://youtu.be/_dKzLm53MjU

o

Бео гладак недужан труп Смеши се обрвом месеца

pr om

Филип Гастон, Зид, детаљ (1971)

РАЗГОВОР О ПЕСМАМА

белутак – обли камен, беле боје. У Српском митолошком речнику наводи се народно веровање о томе да је камен станиште душе покојника. Белутак се, према обичајима, стављао на место где је покојник преминуо и ту се остављао до 40 дана. Пошто се веровало да се душа настанила у њему, он се постављао на гроб. Веровало се и у његову исцелитељску моћ, захваљујући симболици непроменљивости, постојаности, отпорности. Душан Радић (1929–2010) – композитор и професор. Компоновао је музику за три циклуса из збирке Кора: Списак, Предели и Опседнута ведрина. троп – фигура речи.

uk a

Одреди тему сваке од наведених песама. Размисли о појму који свака од песама описује. Шта је у том опису необично? Наведи асоцијације које у теби буди реч „списак”. Опиши свој доживљај ритма и мелодије Попиних стихова.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

Размисли о песничкој слици: „Између вилица / човек му се настанио”. Како је разумеш? Шта доводи до тога да му се туга затвори „у очима лепим”? Шта је означено метафором „жуто око самоће”? Размисли о песничкој слици из друге строфе. Шта су „слепа стопала”, „дигнута псећа нога”? Коју је стилску фигуру овде песник употребио? Којим се стилским средством послужио описујући делове маслачка као „врат” и „трбух”? Објасни функцију тог тропа у овој песми. Каквим тоном боји песму последња строфа? Означи речи којима се тај тон постиже. Размисли о значењу метафоре „пикавац / на доњој усни немоћи”. Зашто је, по твом мишљењу, песник изабрао баш такву слику, више свакодневну него „песничку”? Прочитај поново прву строфу „Белутка”. Означи речи у којима препознајеш персонификацију. Размисли о томе зашто је мотив белутка повезан са човеком. Нека ти у том тумачењу помогне митолошко значење појма белутак. Какво још биће може да означава белутак? По чему не личи на човека? Обрати пажњу на епитете у дистиху. Какву симболику носе, на који начин они говоре о белутку? Какву атмосферу у песму уводи употреба глагола „смешити се”? Шта, захваљујући њему, сазнајемо о белутку? Месец се често симболички повезује са оностраним, ирационалним, а у митологији се истиче његова моћ привлачења људских душа. Размисли: зашто се белутак смеши „обрвом месеца”? Шта их повезује? Објасни о коме, и о чему, заправо говоре наведене песме. Размисли о томе шта песник постиже коришћењем сведеног, елиптичног израза. На који начин сажимање исказа доводи до проширења поља сугерисаних значења?

Васко Попа / 205

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

Оксиморон – фигура која подразумева спајање елемената супротног или веома различитог значења (нпр. живи мртваци, зимско летовање). ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ Миодраг Павловић и Васко Попа

Ed

uk a

pr om

o

експонираном – изложеном.

Данас је очигледно да са раним педесетим годинама овога века почиње један изричити период развоја модерне српске поезије. Историчари књижевности, [...] неће моћи а да појавом књиге Кора Васка Попе не обележе један преломни тренутак. Важност тог тренутка Коре – која је у акустици тих раних педесетих година одјекнула у својој пуној могућој мери – била је очигледна од самог почетка; суочавање са поезијом Васка Попе било је одмах суочавање са једном доследно експонираном и у својим основама већ потврђеном могућношћу песништва овог језика. У датом тренутку када је, осећамо, било неопходно да се у нашој поезији нешто догоди – после свега што се у првим поратним годинама у њој догађало или није догађало – Васко Попа се појавио као целовита песничка личност: донео је своју синтезу, свој песнички језик, своје исказе и своје наговештаје. Донео је одмах своју песничку зрелост, опседнуту проблемима који су у дубини били синхронизовани са проблемима доба. Тако његова Кора, паралелно са 87 песама и Стубом сећања Миодрага Павловића – књигом која значи један други аспект, другу иновирану позитивну могућност у истом преломном тренутку – стоји као врло видљив међаш; а данас нам се чини да је видимо и као апотеозу дела које се појављује у свом правом, у свом тачном часу. Од почетка целовит од почетка својствен, Васко Попа је своју публику и критичаре одмах ставио у ситуацију избора, опредељивања; равнодушност околине, која је можда најстрашнији критички суд савременика, није ни за тренутак запретила овом песнику. Жестоко нападан и ништа мање узбуђено слављен, Попа је одмах нашао и свог правог тумача и критичара; Зоран Мишић је, пишући о Кори „Поезија опседнутих ведрина”, трезвено и прецизно поставио основне координате ове поезије, констатовао природу и значај њених иновација, склоп њеног функционисања, место у односу на традицију, садржај и смер њеног исказа. [...] Док је, с једне стране, код Попе битно присутна тежња за идеалним уравнотежењем одређеног исказа, за сажимање експресија у најједноставнију делотворну формулу, с друге га стране одређује извесна темпераментална склоност ка јарком, бизарном, сензуално метафоричном и живописном изражавању. Зоран Мишић је ове контрастне елементе условно назвао „класицистичким” и „барокним”, и указао како се они у Кори срећно измирују у овим случајевима, када „класицистички” елемент однесе превагу. У каснијем Попином песништву ће „барокни” елемент све више бити подређен, све више послушно оруђе „класицистички” организоване експресије, али ће – као један од виталних принципа ове поезије – остати присутан и изражавати се на различите начине.

Милена Павловић Барили, Сликарка са стрелцем (1937)

(Из текста „О поезији Васка Попе” Ивана В. Лалића) 206 / Савремена српска књижевност

Пишући о Кори, Зоран Мишић је још 1953. године морао да се бави и елементарном апологијом песничког језика ове књиге; да се осврће на неспоразуме и гневне реакције оних који су у том језику чули или су мислили да чују „бесмисао” или надреалистичко „бунцање”. Том приликом је тачно указао на суштинску разлику између надреалистичке поетике и природе Попиног песничког напора; та разлика је у уделу и функцији ирационалног у песми. Нема сумње да у песничкој генези Васка Попе постоје плодотворни елементи надреализма, који ће да остану уграђени у његову синтезу; међутим, Попа је те елементе подредио једној поетској дисциплини која је управо анти-

(Из текста „О поезији Васка Попе” Ивана В. Лалића)

pr om

О ЈЕЗИКУ

под надреалистичком диктату ирационалног. [...] „Неразумљивост” Попине поезије, у акустици простора и времена њене појаве, резултирала је из њене сажетости; а управо у том сажимању разнородних елемената у сасвим нову песничку формулу, у квалитету асоцијација, природи метафора, најзад у самом избору језичких могућности настаје један лични поетски идиом, чија је херметичност релативна (брзо се показало да је реч о поезији која се, уз одређени мисаони напор, уз ангажовано учествовање читаоца, може да „откључа” до рационално образложиве суштине), а чија је фактура, „елиптична и синтетична у исти мах” (З. Мишић), доследно чврста и саображена исказу.

o

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

 Прочитај делове текстова у којима песник Иван В. Лалић (есејистички) и теоретичар и професор књижевности Новица Петковић (лингвостилистички) разматрају особености језика Попине поезије.

Ed

uk a

У поезији Васка Попе живе елементи савременог говорног језика, његови свакодневни обрти и прозаизми, који се под притиском поетског сажимања усијавају до новог интензитета, остајући притом верни својој основној природи. У споју „лексичког богатства и синтактичке строгости” (Миодраг Павловић) остварује се и једна врло особена симбиоза фолклорног језичког искуства и урбане лексике; симбиоза у којој оба елемента, у једној новоствореној динамичној равнотежи, граде нови квалитет: поетски идиом, оформљен у Кори и продубљиван у каснијим песмама. За тај идиом карактеристичан је известан критички однос према речима; када кажемо критички, онда мислимо на једну присутну свест о условностима речи – о јазу који један конвенционални и вековима вишезначно осмишљаван симбол доследно дели од предмета самог (док тај симбол мање или више уверљиво преноси смисао предмета). Та свест има код Васка Попе за последицу једну танану селективност у односу на лексичку грађу с једне стране, и тежњу ка максималној функционалности сваке употребљене речи с друге стране. (И једно и друго се током година продубљује, у пуном складу са све дубљим захтевима песниковог исказа). Сликовито речено, у поезији Васка Попе (тачније: у најзначајнијем њеном делу) речи су уграђиване тако да у контексту буду оптерећене до граница носивости; њихова тражена, идеална ситуација јесте да дејствују пуном тежином свога смисла – што је максимална мера у којој симбол може да се приближи предмету. (Из текста „О поезији Васка Попе” Ивана В. Лалића) Васко Попа / 207

релативизовати – одредити нешто у односу на нешто друго, учинити релативним. идиом – начин говора; сваки особен и самосталан говор. херметичност – затвореност, неразумљивост. фактура – овде у значењу „грађа”. синтетично – сједињујуће. лингвостилистички приступ – заснован је на поступцима које подразумева лингвистичка стилистика, лингвистичка дисциплина која идентификује, описује и вреднује експресивне изражајне особине текста на плану фонетике, морфологије и творбе речи, синтаксе, семантике, лексике, графије и дискурса (функционалностилског, индивидуалног). симбиоза – овде у значењу „спој”. селективност – моћ одабирања.

o

миметички – који подражава неку особину, покрет, радњу и сл.

pr om

Корица збирке песама Кора (1953)

Постоје најмање два разлога што смо склони да код Попе препознајемо фразеологизоване говорне јединице чак и тамо где оне нису непосредно присутне. Први је везан за форму, други за садржај. Говор је у његовом стиху по правилу сажет као у гномском стилу карактеристичном за пословице или загонетке. Раздеоба на стихове и ритам стиха не зависе од неког спољњег скупа правила, него проистичу из употребе синтаксичких образаца који су типични за поједине фолклорне или говорне жанрове. Садржај се, опет, даје у опису који се тако пажљиво самерава с предметом описивања као да је чисто миметички, за шта би можда најбољи пример био Белутак, а заправо је редовно значењски преносив и има наглашену симболичку вредност. И чим га расклопимо, у њему налазимо пресликавање. А што је најзанимљивије, језгро пресликавања налази се у људском телу. Оно се сликовно преноси на околни предео, као што и тај предео њега самог прожима и у њему се огледа, што упућује на закључак да се и у самим језичким фразеолошким јединицама слично значењско језгро такође налази у телу. Ова подударност не може бити случајна и води нас ка дубље скривеним основама Попине поетике. (Из књиге Огледи о српским песницима Новице Петковића)

Из циклуса Далеко у нама 14

Славуја твојих да није Врбе не би никад Нежне преко прага прешле

Смеха твога да нема Зидови не би никад Из очију нестајали

Руку твојих да није Сунце не би никад У сну нашем преноћило

uk a

Очију твојих да није Не би било неба У слепом нашем стану

Ed

Виктор Вазарели, Вега (1957)

РАЗГОВОР О ПЕСМИ

Ова песма ти је позната одраније. Опиши како је данас доживљаваш. Објасни коме се лирски субјекат обраћа у песми. Какво осећање преовлађује? ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Одреди врсту строфа. Означи негације у строфама. Како су оне распоређене? Уочи и протумачи њихову правилност. Шта следи после сваке негације? Покушај да образложиш какав се тон постиже подизањем тензије на почетку сваке строфе и њеним спуштањем на крају. Издвој кључне мотиве. Размисли о њиховој симболици и потруди се да је објасниш. Обрати пажњу на укрштање два простора – с једне стране, простор малог стана, а са друге – место на којем зидови нестају, небо се усељава у собу, а сунце борави у сну. Покушај да објасниш шта песник постиже сталним смењивањем те две перспективе.

208 / Савремена српска књижевност

 Прочитај песму коју је Попи посветио Бранко Миљковић и размисли о поетичкој вези између ова два песника.

Бранко Миљковић

УВОД У ИГРЕ (Васку Попи)

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

pr om

и неколико звезда. Узми све то – и иди! Издишем поклон звездама и биљу, живу празнину. Изван моје главе буди колико хоћеш. Али не у срцу. Падајте, падајте у понор, ви звезде далеко од сваке ноћи. Јој што ми се и – и – играју неке кобне игре док има живота док има смрти! У стварности нема оволико збиље. Још увек, још увек за лажно јој обиље играмо се жмурке с будућношћу.

Појава његове прве збирке песама, Кора, 1953, изазвала је буку и пре него што је објављена. Критичари и песници преовлађујућих соцреалистичких убеђења, који су већ видели те песме по књижевним часописима, напали су Попу. Један је поставио типично питање: „Како је могуће да те текстове напише млади песник, а објави их познати књижевни магазин?” – наговештавајући, наравно, да у тим песмама нема ничег комунистичког. То доба захтевало је пеане у част борбе радничке класе, а уместо тога добило је авангардну поезију. Други су кукали због Попиног херметизма. На пример, чак је и наслов књиге двосмислен. Кора на српском значи и кору дрвета и корицу хлеба. Ипак, неколико критичара и писаца подржало је Попу, пишући полемичке текстове који објашњавају ту поезију, поткопавајући током тог процеса естетске принципе својих опонената. Попа је имао највише среће од свих младих песника: од дана када је почео да објављује, нико није био равнодушан према његовој поезији.

o

Између мене и тебе једна птица

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

Ed

uk a

Изабери једну Попину песму и научи да је изражајно говориш. Образложи свој избор. Организуј мали рецитал. Нека неколико ученика научи по једну песму из циклуса Списак. Научите да их изражајно говорите. Можете да их изговарате као дијалоге, уз музичку пратњу, покрет, или да направите експеримент изговарајући их у хип-хоп маниру или као слем поезију. Разговарајте затим о томе како звучи Попина поезија у оквиру модерних театарских форми. Направи антологијски избор Попиних песама. Приликом представљања избора образложи критеријуме избора. Напиши свој Списак. Следећи Попин елиптичан и метафоричан израз, покушај да створиш сопствени песнички свет. За наслове песама узми називе предмета који те окружују, у радној соби или у учионици. Напиши одговор Попиним првим критичарима. Буди Зоран Мишић! Напиши есеј у коме ћеш размотрити утицај фолклорне и митолошке тематике на Попину поезију. Напиши есеј у коме ћеш се бавити Попиним односом према традицији и модерности.

Васко Попа / 209

(Из књиге И ђаво је песник Чарлса Симића) пеани – старогрчке хорске химне. опоненти – противници.

СИНТЕЗА

Васко Попа, избор из поезије („Каленић”, „Манасија”)

Васко Попа (1922–1991) песник https://drive.google.com/file/ d/1KrZv9nhb_lttcuoKZBEvhisu4x3gVd03/ view?usp=sharing

Кора (1953)

pr om

спој сажимања, свођења и ширења, богаћења (класицизам и барок)

елиптичност одсуство интерпункције наслеђе надреализма фолклорна и митолошка основа

Ed

uk a

Васко Попа, Песме, Београд: Просвета, 1976. Богдан А. Поповић, „Предговор”, Песме, Београд: Просвета, 1976. Васко Попа, Урнебесник, Београд: Нолит, 1979. Зоран Мишић, „Поезија опседнутих ведрина”, Критика песничког искуства, Београд: СКЗ, 1996. Иван В. Лалић, „О поезији Васка Попе”, О поезији, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1997. Поезија Васка Попе, зборник радова, Београд: Институт за књижевност и уметност; Вршац: Друштво Вршац лепа варош, 1997. Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, Нови Сад: Светови, 2001. Новица Петковић, „Увод у тумачење Попине поетике”, Огледи о српским песницима, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2004. Чарлс Симић, И ђаво је песник, Београд: Откровење, 2006.

Кора (1953) Непочин-поље (1956) Споредно небо (1968) Усправна земља (1972) Кућа насред друма (1975) Живо месо (1975) Вучја со (1975) Рез (1981)

o

Песничке збирке:

Циклуси Коре: 1. Опседнута ведрина 2. Предели 3. Списак 4. Далеко у нама

210 / Савремена српска књижевност

Бранко Миљковић ВАТРА И НИШТА (избор) Кључне речи: Ватра и ништа, неосимболизам, херметична песма, традиција и модерност, егзистенцијално и стваралачко. Бранко Миљковић (1934–1961), песник, есејиста, преводилац (са руског и француског језика), рођен у Нишу. За живота назван принцем песника, сврстава се у кључне ствараоце српске поезије друге половине XX века. Песнички дар испољава већ као ђак, посебно током гимназијских дана у Нишу. За време студија филозофије на Филозофском факултету у Београду прикључује се песницима неосимболистичког круга, као један од његових оснивача. Прве песме објавио је у часопису Дело, залагањем песника Оскара Давича. Критика је у њему одмах препознала врхунског песника. Трагично је окончао живот у Загребу, у који се преселио да би радио као уредник Литерарне редакције на тамошњем радију. Значајна дела: Узалуд је будим (1957), Смрћу против смрти (са Блажом Шћепановићем, 1959), Ватра и ништа (1960), Порекло наде (1960), Крв која светли (1961).

(одломак)

uk a

Ариљски анђео

pr om

o

 Мото збирке Ватра и ништа (1960), посвећене критичару Петру Џаџићу, гласи: „Пепео није настао из ватре већ из нашег додира са њом и дели нашу природу.” У песми „Похвала ватри” Миљковић у последњој строфи каже: „Узмите шаку свежег пепела / или било чега што је прошло / и видећете да је то још увек ватра / или да то може бити”. Централни мотив и симбол ове збирке јесте ватра, истакнут већ у самом наслову, што је песник једном приликом и објаснио: „Тако се и у самом наслову збирке испољава контраст између ватре која је са једне стране симбол живота и стварања, постојања, топлоте, а са друге стране симбол ничега, ништавила, смрти, хладноће, разградње, престанка и нестанка.” Збирка Ватра и ништа састоји се из шест циклуса: Свест о песми, поема Ариљски анђео, Утва златокрила, Похвале, Патетика ватре и Лауда.

Ed

Анђеле горки празнине и снаге, Кад указа се сунце какав није Свет, где невољан јаче ћу волети драге, Док плод посејан у паклу на небу не сазрије Ако намере добре срце воћу Подари, каквом ватром вођени иду, Док пчела ставља жаоку у слаткоћу За смисао лета на искусном зиду. О, опија ме ватра тако трезна Око твоје главе ко пролеће! Ко тебе није видео тај не зна Себе, ко тебе не виде тај неће Никуда стићи, јер бескрајан је пут. Гле месец блиски изнад рујног цвета Доби облик српа: лепота је смрт Где врлина откри могућност узлета.

Ариљски Плави анђео сматра се једним од највреднијих достигнућа српског средњовековног сликарства. Фреска је настала највероватније крајем тринаестог века, у задужбини краља Драгутина, а приказује арханђела Гаврила у тренутку када најављује благе вести Девици Марији. Бранко Миљковић / 211

Непомичан си, зато те не могу стићи; Тако близу мене други ваздух дишеш Док силазак у дубину обећава све више Звезда на коју треба се тек навићи. Дивно празноверје што измишљаш крила Ослепљеном ваздуху у тој сажетости, Твоја је младост пре свих младости била И остала на зиду ко слика милости. О сретна младост која проћи неће! Да би био разумљив срцу оста Млад у издвојеном дану који поста Светлост што ме мири са вечним пролећем.

pr om

o

Плави анђео, Црква Светог Ахилија, Ариље (фото Т. Огњевић)

РАЗГОВОР О ОДЛОМКУ ИЗ ПОЕМЕ

Посматрај репродукцију фреске Плави анђео и искажи своје утиске. Упореди их са својим доживљајем стихова у наведеном одломку поеме Ариљски анђео.

uk a

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

► Прочитај поему Ариљски анђео и истражи њена идејна значења

Ed

Поеми претходе три прозна фрагмента обједињена насловом „О Анђелу на зиду”. У трећем стоји: „Овај конкретни Анђео, осветљен сам собом изнутра, да је у пустињи рекао би: шта ће ми нада ако не да сачувам ову пустињу. Да сиђе са зида, рекао би: ово је предео који продужује љубав.” Објасни како разумеш песников доживљај и његово поимање Анђела. Прочитај песму „Каленић” Васка Попе и упореди је са Миљковићевом поемом. Прочитај извод из тумачења које следи и пронађи у стиховима поеме потврде за изнесене тврдње: „Не задржавајући се само на сопственом идентификовању песника и лика са фреске, песник преко насликаног анђела (Анђеле горки празнине и снаге/Кад указа се сунце какав није / Свет, где невољен, јаче ћу волети драге) испитује однос између чулног и духовног, видљивог и невидљивог, појаве и суштине. У свом приступу (прологу) Ариљском анђелу Миљковић се амбивалентно опредељује за мит, односно религију – заправо, он на примеру фреске показује како смо „стварност претворили у мит, да бисмо доцније посумњали у њега”. [...] Све црте Миљковићеве поетике водиле су га неминовно до анђела, до тог нетелесног бића са границе, медијалног јер посредује између оностраног и овостраног. Анђео је овде и књижевни архетип, јер интерпретирајући образац анђела песници непрекидно обогаћују његову основну схему испуњавајући притом основни смисао књижевног архетипа – да се он сам по себи у индивидуалној пројекцији обогати новим значењима. (Сања Голијанин Елез, „Типологија подтекста у онтологизацији песништва Бранка Миљковића – дијалог с традицијом као трагање за знацима песничког говора”)

212 / Савремена српска књижевност

 Миљковићево трагање за идентитетом и разумевањем савременог света веже се на митолошки подтекст националне симболике у циклусу Утва златокрила. Корени тих веза су најчешће у епској поезији. Међутим, евидентни су и митолошки слојеви преузети из лирске народне песме, народног певања, али и реминисценције на антички мит (на мит о Орфеју у песмама „Фрула”, „Коло”, „Расковник” или о Фениксу у песми „Болани Дојчин”). (Сања Голијанин Елез)

ФРУЛА

uk a

pr om

Слутиш. Гле, биљу клањаш се опет. Трагом пјаног југа и ишчезлог лета Пожури, опевај пре празника свет. Понови дан због незахвалног тела Што сунцу узвраћа сенком и песму квари. Врати човеку усамљеном птицу: Под празним небом плачу соколари. Дозови утве с гора у предање. Састави чула песмом да не вену У ноћи тела. Нек буде све мање Видљивог да оствариш успомену. Празниш ми колено и узимаш срце Жури, круг опевај, несрећу превари Смедерево отвори, птици се додвори Под празним небом плачу соколари.

o

Грознице нежне поремећеног цвета

РАЗГОВОР О ПЕСМИ

Ed

Прочитај песму „Фрула” Момчила Настасијевића и упореди је са Миљковићевом песмом. У чему је основна разлика између ова два песничка обраћања? Настасијевићев тон је сетан, елегичан, а Миљковићев? ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Истражи у чему се огледа моћ певања (фруле) у Миљковићевој песми. Протумачи симболику птице и певања. Прочитај извод из тумачења и образложи кључне тврдње: „Попут митског певача Орфеја или трагања за анђелом иза зида, звук фруле је израз призивања изгубљеног раја, идеала, равнотеже. Он је истовремено узданица синтезе и јединства света. Звук свирале је, са једне стране, окренут биљу (које је њен завичај, од њега је потекла), а, са друге, миту и предању (утви, Смедереву, соколарима) ишчезлим из нашег видокруга. Али, и у основи Миљковићеве песме је несклад: поремећен је и спољашњи и унутрашњи свет, а читав напор фруле (песме) усмерен је на успостављање изгубљене равнотеже” (Сања Голијанин Елез). Бранко Миљковић / 213

Писмо Бранка Миљковића редакцији листа Дело (АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Знам шта сам песмом хтео, али не знам шта ће сама песма са собом хтети. Срећа је у томе што песма надвиси свога творца. Можда сам хтео само слику, а други су видели симбол. Па добро, тим боље. Надмудрила ме је песма коју сам измислио; па зар је то чудно. Она је паметнија и племенитија од мене, јер она је песма и невиност, а ја сам човек. Ја имам поверења у њу, и верујем у њену улогу међу људима, где је настала у једном тренутку када сам хтео да успоставим мост између себе и других. (Миљковићев одговор на анкету Дела под насловом „Искушење поезије”)

И З

На питање у каквој је вези његова поезија са надреализмом, Миљковић је одговорио: „Родбинске. Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболичку и надреалистичку поетику.”

Неосимболизам – песнички правац у савременој српској поезији чијим се зачетником сматра Бранко Миљковић [...] Неосимболизам се поетички ослања на поетике симболизма и надреализма, у стваралачкој синтези традиционалне форме и модерног садржаја. Изједначавајући егзистенцијално и стваралачко (у коме посебну позицију има реч), Миљковић од надреалиста баштини став о индивидуалној егзистенцији песме (поезије), али тако што она не настаје техником аутоматског писања (што је став надреалиста) него је, напротив, стваралачки подређена уму, његовом рационалном деловању. Повишено је интересовање за симболе из античког, словенског, фолклорног и византијског наслеђа и за обнављање традиционалних, утврђених песничких облика (баладе, на пример, и посебно сонета и сонетног венца), иако се негује и слободан стих. Херметична књижевност – у ширем значењу обухвата сва књижевна дела која одликују ниска комуникативност (херметичност у изразу и значењу), особена језичка структура која тежи загонентности, логичка и графичка неповезаност појединих реченица, као и занемаривање граматичких и формалних правила (нпр. у парнасовској лирици, у поезији француског симболизма и др.).

*** О херметичној песми

Т Е Р М И Н А

(Тања Поповић, Речник књижевних термина, прилагођено)

БАЛАДА Охридским трубадурима

Мудрости, неискусно свићу зоре.

uk a

Оно што не можемо да изразимо, све се више удаљава, али и губи притом свој првобитни смисао неизрецивог и постаје нешто што се може разумети, мада само под претпоставком, као изнутра сажето, неприлагођено било чему споља. Тако настаје херметична песма. Тамо где престаје, истински почиње. То је тамо где почиње заборав или заборављено сећање како би рекао Сипервјел. И њен садржај је свет, јединствен и никад неки други свет, ни када га дух изневери охолошћу и поделама. Али све своје скорашње херметична песма преуреди изнутра снагом заборава, спајајући различито, раздвајајући једно.

К Њ И Ж Е В Н И Х

pr om

(Из интервјуа поводом збирке Ватра и ништа)

Р Е Ч Н И К А

o

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Ed

На обичне речи више немам право! Моје се срце гаси, очи горе. Певајте, дивни старци, док над главом Распрскавају се звезде као метафоре! Што је високо ишчезне, што је ниско иструли. Птицо, довешћу те до речи. Ал’ врати Позајмљени пламен. Пепео не хули. У туђем смо срцу своје срце чули. Исто је певати и умирати.

(Из есеја Херметична песма)

Сунце је реч која не уме да сија. Савест не уме да пева, јер се боји Осетљиве празнине. Крадљивци визија, Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим Прикован за стену која не постоји. Звездама смо потписали превару Невидљиве ноћи, тим црње. Упамти Тај пад у живот кô доказ твом жару. Кад мастило сазре у крв, сви ће знати Да исто је певати и умирати.

214 / Савремена српска књижевност

Мирослав Живковић, Принц поезије (2011)

Мудрости, јачи ће први посустати! Само ниткови знају шта је поезија, Крадљивци ватре, нимало умиљати, Везани за јарбол лађе коју прати Подводна песма јавом опаснија. Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати Да замени пољубац што пепео одмара. Ал’ нико после нас неће имати Снагу која се славујима удвара Кад исто је певати и умирати.

РАЗГОВОР О ПЕСМИ

Песма почиње сећањем, завршава се заборавом, заборав редуцира песму на њено властито искуство. Он је ослобађа свих помоћних средстава која су јој била потребна док је настајала. Тако поезија постаје вечито памћење које себе не памти.

o

(Бранко Миљковић, „Недореченост која казује”)

pr om

Смртоносан је живот, ал’ смрти одолева. Једна страшна болест по мени ће се звати. Много смо патили. И, ево, сад пева Припитомљени пакао. Нек срце не оклева. Исто је певати и умирати.

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Издвој стихове који су на тебе најснажније деловали, и оне које не разумеш довољно па се јављају питања у вези са њима. Постави та питања и покушај да потражиш могуће одговоре.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

uk a

Обележи стихове у којима се јављају мотиви везани за Прометеја, Одисеја, Феникса. Коју симболичку вредност задобијају у песми? Какав је однос песника према песничкој традицији и самом певању? Испитај композицију песме, протумачи песничке слике и значење и улогу рефрена. Истражи значење и функцију афористички исказаних стихова у овој песми. Покушај да објасниш због чега јој песник даје наслов „Балада”. ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

По Елиотовом мишљењу изнетом у есеју „Традиција и индивидуални таленат”, појединачна уметничка дела, са једне стране, стално мењају своје међусобне односе и стога стално морају да буду изнова интерпретирана, док се са друге стране захтев за реинтерпретацијом поставља и пред сам систем уметности (традицију), када успева да интегрише нова уметничка дела у свој историјски променљиви хоризонт. [...] По Елиоту, хоризонт традиције није крут и непроменљив, поредак система уметности се непрекидно модификује и самокоригује. Читање Хомерове Одисеје не може остати неизмењено после читања Џојсовог Улиса; разумевање лика Хамлета не може бити исто после открића динамике несвесног које је остварила психоанализа. [...] тражећи средства сопствене поетичке легитимације, ови песници [српског неосимболизма] су код Елиота препознали једну могућност да Бранко Миљковић / 215

Бранко Миљковић на последњој књижевној вечери у Нишу, 25. новембра 1960.

се теоријски заснује позиција која ће респектовати и традицију и иновацију, и која ће саму модерност артикулисати као синтезу старог и новог. Тиме су они превазишли схватање о перманентном сукобу традиционалног и модерног, и схватили модерност управо супротно од тога – као „органски раст традиције”.Тај хармонизујући појам српски неосимболисти су обојили специфичним нијансама – повлашћујући садржинске аспекте традиције и активни допринос уметника у процесу стицања традиције. Тиме су се уједно удаљили од свог узора. Због тога би најисправнији закључак био, не да српски неосимболисти преузимају и без модификација користе Елиотов појам традиције, него да су на основу његовог појма обликовали сопствену концепцију традиције. (Из текста „Т. С. Елиот и српски неосимболизам” Саше Радојчића)

КРИТИКА МЕТАФОРЕ

Реци ми нешто што је шума

Две речи тек да се кажу додирну се И испаре у непознато значење Које с њима никакве везе нема Јер у глави постоји једна једина реч А песма се пише само зато Да та реч не би морала да се каже Тако речи једна другу уче Тако речи једна другу измишљају Тако речи једна другу на зло наводе И песма је низ ослепљених речи Али је љубав њихова сасвим очигледна Оне живе на рачун твоје комотности Све су лепше што си немоћнији А кад исцрпеш све своје снаге кад умреш Људи кажу: богаму какве је тај песме писао И нико не сумња у реч коју ниси рекао

pr om

o

БЕДА ПОЕЗИЈЕ Реци ми нешто што је море Ко зна шта је то што треба рећи Бос и горак потуцаш се од речи до речи Ватра горча од дима Под челом ти гори Она ће ти прибавити многе почасти Ако не сагориш пре времена

uk a

Али ако будеш хтео Да учиниш стварним туђе речи Да похвалиш туђе срце Онда ћеш зажалити што си песник

Ed

Јер песма се не пише она се живи Песма није песма ако није радосна Ко никад није похвалио туђе срце Тај се предао на милост и немилост речима РАЗГОВОР О ПЕСМАМА

Искажи своја размишљања у вези са песниковом опседнутошћу говором, речима, песмом, метафором. Покушај да објасниш сопствени доживљај језика и метафоричког изражавања. ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Објасни како разумеш песников став исказан у стиху Јер песма се не пише она се живи. Како се у песми „Беда поезије” види положај песника и песме и њихово посланство у свету? Потруди се да објасниш у чему се састоји „критика метафоре” у истоименој песми. Која је песникова дефиниција метафоре? У којим стиховима је садржана иронија и шта се њоме сугерише?

216 / Савремена српска књижевност

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

За њега су посебно били изазовни они елементи надреалистичке поетике који су инсистирали на удаљавању од реалних ствари и појава, на улози сна и несвесног. Мада, нема сумње, за Миљковића су најизазовнији били покушаји надреалиста да изграде једну такву технику градње вербалне јаве коју је он готово дивинизовао у песми „Критика метафоре” („две речи тек да се кажу додирну се / и испаре у непознато значење”). Миљковић је прихватио и један гротескно-хуморни тон (тако важан за надреалисте) да би могао да релативизује оно становиште које доминира у песмама садржаним у књизи Ватра и ништа. (Радивоје Микић, „Бранко Миљковић или Орфејев двојник”)

pr om

сан је давна и заборављена истина

o

ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ

uk a

коју више нико не уме да провери сада туђина пева кô море и забринутост исток је западно од запада лажно кретање је најбрже сада певају мудрост и птице моје запуштене болести цвет између пепела и мириса они који одбијају да преживе љубав и љубавници који враћају време уназад врт чије мирисе земља не препознаје и земља која остаје верна смрти јер свет овај сунцу није једина брига али једнога дана тамо где је било срце стајаће сунце и неће бити у људском говору таквих речи којих ће се песма одрећи поезију ће сви писати истина ће присуствовати у свим речима на местима где је песма најлепша онај који је први запевао повући ће се препуштајући песму другима ја прихватам велику мисао будућих поетика: један несрећан човек не може бити песник ја примам на себе осуду пропевале гомиле: ко не уме да слуша песму слушаће олују

(Бранко Миљковић, „Песничка реч Ивана Цековића”)

Ed

*** Речи су довољне да се напише песма. Речник је рудник одакле песник треба да црпе. Зар Маларме није писао своје песме помоћу Великог Ларуса? У речнику наша имена и речи и траве чекају своје поновно рођење. Кено каже: Добро смештене добро изабране неколике речи чине поезију. Те речи имају да кажу неко осећање и да понове нешто већ толико пута поновљено, већ да створе нове осећаје и расположења.

али: хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој

Речи не служе да се њима изрази неки садржај, оне су саме то, јер нема садржаја ван њих. Песник речима не казује оно што је хтео да каже, већ изналази у себи оно што до тада није знао. Тако песник речима открива и изналази себе све више. Он оним што је у њему признаје или не признаје светове које је угледао у варници из необјашњивог покушаног споја речи и, ма колико писао и написао песама, песник стално жели једну другу песму и другу реч. Он је жели, али је никада довољно не зна, и то је смисао даљег писања и трагања. Она је негде у даљини. А можда је ту, у срцу.

Новица Бабовић, Ватра и ништа (2011) Бранко Миљковић / 217

(Бранко Миљковић о стваралачком поступку Ремона Кеноа)

РАЗГОВОР О ПЕСМИ Прокоментариши значење насловне тврдње Поезију ће сви писати. Закључи да ли је њено значење дословно или иронично, утопистичко или скептичко, радосно или горко. Образложи своје тврдње.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

pr om

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Тихомир Брајовић, „Песничко искуство и смрт” (одломци) ОПШТЕ МЕСТО ГОВОРЕЊА И ПИСАЊА О ПОЕЗИЈИ Бранка Миљковића јесте уверење да је то херметичан и загонетан песник. Није, онда, за чуђење то што су у тумачењу овог песништва повлашћена она места и стихови који недвосмислено и макар у први мах јасно указују на песничко саморазумевање. Са тога гледишта, Миљковићево песничко завештање могло би се скупити у два кратка гномска стиха, две поетске лозинке наизглед опречних значења, које се односе на положај и посланство поезије у свету, а у контексту песама из којих су узете („Поезију ће сви писати” и „Балада”) и на однос певања и онога који пева. Поезију ће сви писати, гласи први, а Исто је певати и умирати други од тих стихова. Поетски слоган Поезију ће сви писати, често навођен као Миљковићева песничка опорука, посредује једно у основи популистичко поимање поезије; важно је, међутим, приметити да је оно исказано у облику футуристичко-утопијске визије, по свему судећи, у духу Миљковићу иначе блиске авангардно-надреалистичке естетике интегрисања уметности у област стварности („... једнога дана / [...] неће бити у људском говору таквих речи / којих ће се песма одрећи / поезију ће сви писати / истина ће присуствовати у свим речима / [...] ја прихватам велику мисао будућих поетика / [...] ја примам на себе осуду пропевале гомиле...”). Поезија је овде, дакле, мишљена као чежња, као оно што би тек требало да буде, али и као сета, као оно што још увек није. И једно и друго становиште подразумевају и носе у себи пак прикривено, пројектовано највише, интегралистичко посланство песничке речи која има да буде уточиште свеколиког говора о свету и родно место истине о свету, у исти мах.

Ed

uk a

популизам (од латинске речи populus = народ) – пол. повлађивање предрасудама, страстима и духовним дометима ширих друштвених слојева; привидно демократска политика. популистички – који се односи на популизам. интегралитет (= интегралност) – целокупност, целовитост, обједињеност, јединство, недељивост.

Александар Блатник, Уби ме прејака реч (2011)

o

Образложи симболику сна, цвета, сунца, срца у песми. Каква се вредност придаје љубави и љубавницима? Покушај да протумачиш завршне стихове „ко не уме да слуша песму слушаће олују /али: / хоће ли слобода умети да пева / као што су сужњи певали о њој”. Објасни како разумеш „осуду пропевале гомиле”. Протумачи схватање слободе у овој песми.

218 / Савремена српска књижевност

елитистички – који се односи на елитизам и елитисте (<елита = одабрани, врхунски, најистакнутији круг људи у друштву или у одређеном његовом делу).

Ed

uk a

pr om

o

Истоветно посланство, овога пута елитистички схваћено, намењује поезији и стих Исто је певати и умирати. Мишљена изнутра, као оно безвремено, што увек треба да јесте и мора да буде, поезија се овде открива као оно што с разлогом још увек није и можда никада неће бити за све – гест непрестаног суочавања са судбинским и непоновљивим, и стога: изабраништво и искушеништво, посвећеност која је доступна реткима, јер је поистовећивање певања и умирања парадоксално за уобичајено, културолошки прихватљиво разумевање поезије као слављења живота, које књижевности намењује друштвено подобну улогу. [...] У поезији Бранка Миљковића смрт је, међутим, једна од најфреквентнијих именица, она је мементо који читаоцу не дозвољава да заборави на метафизичку опсесију овог песништва. У песниковој првој збирци стихова Узалуд је будим једно од средишњих места заузима циклус под насловом „Седам мртвих песника”; вероватно писан по угледу на Малармеове „гробљанске” песме о Поу, Бодлеру и Верлену, он представља Миљковићеве посмртне почасти домаћим песницима претходницима, али и дефинише једну од неотклоњивих тема његове поезије – смрт као испуњење и довршење песничке судбине. [...] У бодлеровско-симболистичкој песничкој метафизици романтичарски мистицизам смрти надомештен је, међутим, својеврсном негативном трансценденцијом. Смрт је постала простор спознаје изнад и изван искуства, она је схваћена као пречица до новог, тог врховног захтева и мере свеколиког модернизма након песника Цвећа зла. Смрт је сада жељени излаз из свеприсутности сплина али је, због своје скривености и непознатости, још много више потпуна потенцијалност, неоскврњена могућност, бескрајно отворено подручје у које је могуће сместити симболистичку чежњу за чистом, макар и негативном суштаственошћу. Повлашћено метафизичко поље симболизма је управо ова негативна трансценденција – једно Ништа, средиште обрта у којем свест о одсуству постаје мера ствари, оно Ништа око којега кружи целокупна Малармеова поезија и које као амблем стоји у прочељу најзначајније Миљковићеве збирке (Ватра и ништа). Смрт је, вели Миљковић у „Орфичкој песми”, подивљало ништа, проходала празнина. Смрт, та реч коју не можеш укротити, реч сувише будна за наше благо срце, како каже песник, овде је не само мера ствари, него и мера певања. Тамо где чисто одсуство, хипостазирано Ништа, долази на место ишчезлог присуства, на место писања егзистенције стаје егзистенција писања, писање, другим речима, бива уздигнуто у ранг егзистенције. [...] Између Рилкеовог „песма је постојање” [...], и Миљковићевог „исто је певати и умирати” отвара се, на први поглед, непремостив зјап. Али, будући да песник „Девинских елегија” вели и да је дах „истинске песме... дах око ничег” [...], благонаклоном читаоцу указује се могућност упоређивања или чак поистовећивања ова два песничка исказа. Јер они варирају у основи исто, орфејско поимање певања као судбинског геста који настаје у пресудним а не ефемерБранко Миљковић / 219

Анри Леополд Леви, Смрт Орфеја, детаљ (1870)

мистицизам – филоз. рел. учење засновано на претпостављеној могућности сједињења човека с божанским кроз контемплацију и екстазу; учење о непосредној духовној, интуитивној спознаји онога што надилази разумевање. 2. окултизам, мистика. трансценденција – филоз. прекорачење граница могућег искуства, прелазак из „овостраности” у „оностраност”.

хипостазирати – филоз. нешто апстрактно или појмовно замишљати као постојеће, као супстанцију ствари; опредметити, опредмећивати. егзистенција – постојање, бивствовање, живот. ефемеран – 1. који траје само један дан; привремен, пролазан, кратковечан; 2. који је без трајне вредности, који неће оставити трагова.

o

uk a

Бранко Миљковић. Ново читање, зборник радова (прир. Данијела Поповић), Ниш: Филум, 2015. Сања Голијанин Елез, „Типологија подтекста у онтологизацији песништва Бранка Миљковића – дијалог с традицијом као трагање за знацима песничког говора”, у: Бранко Миљковић. Ново читање, зборник радова (прир. Данијела Поповић), Ниш: Филум, 2015. Петар Џаџић, Бранко Миљковић или неукротива реч, Београд: Просвета, 1965. Бранко Миљковић у књижевној критици, зборник радова (прир. Сава Пенчић), Ниш: Градина, 1973. Поезија и поетика Бранка Миљковића, зборник радова (ур. Новица Петковић), Београд, 1996. Бранко Миљковић и савремена српска поезија, зборник радова (ур. Радивоје Микић), Гаџин Хан/Београд, 1997. Бранко Миљковић, Сабране песме, Ниш: Просвета, 2001. Радивоје Микић, Орфејев двојник – о поезији и поетици Бранка Миљковића, Београд, 2002. Радован Поповић, Принц песника, животопис Бранка Миљковића, Ниш, 2002. Поезија Бранка Миљковића – нова тумачења, зборник (прир. Радивоје Микић), Ниш, 2003. Новица Петковић, „Инверзија поезије и поетике код Бранка Миљковића” у: Огледи о српским песницима, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2004.

ним моментима, који може да буде учињен тек тамо где је забрањено осврнути се, у непосредној близини оног „подивљалог ништа”, у непрестаном евоцирању свести о томе да певати и/или постојати значи непрекидно се приближавати непостојању и нестајању. [...] Полазећи од рилкеовске формуле певање = постојање, да би се, преко изведене представе постојање = перманентно умирање, стигло до миљковићевског певање = умирање, постаје могуће уобличити једно орфејски-силогистичко схватање песништва које почива на идеји потпуне егзистенцијализације песничког чина. Постојање, певање и умирање су у границама тог схватања аналогне и међусобно замењиве категорије, три лица истога, троличје заистинског људског бивања у свету. Управо у овој тачки, и мимо уобичајено разматраних поетичких и формално-техничких сродности, песништво Бранка Миљковића исказује своју дубљу (нео)симболистичку опредељеност евоцирања поверења у чин певања као равноправног и/или истоветног битним чиновима постојања. Песма се не пише, она се живи – тако гласи један од гномски уобличених стихова Миљковићевих који готово амблемски сажима ову тежњу да се – рилкеовски речено – изрази и види „како судбина у песму улази”: живети, а не писати песму, ево фигуре која треба да наговести песнички сан о самопревладавању, о жуђеном савршенству исказивања које ће сасвим заклонити и чак докинути властиту посредничку природу, које ће учинити невидљивим „рад” језика и „трење” песничких средстава, претварајући оно што читамо/слушамо у непатворено и притом у самој битности смештено присуство онога што у својој егзистенцији јесмо. [...]

pr om

силогизам – лог. облик логичног дедуктивног закључивања у којем се из два или више судова (премиса), према одређеним правилима, изводи закључак (конклузија). аналоган – који је по некој особини нечему сличан, одговарајући, истоврстан.

О ЈЕЗИКУ

Ed

Можда више у есејима него у песмама, Миљковић је био опчињен језиком. Сваки песник, могло би се рећи, помало види свет очима језика. „Језик једнога песника је оно што он зна о свету”, каже Миљковић. Али он иде и међу песнике који су непрестано загледани у језик. Већ и сама општа начела излагана у есејима водила су ка унутарњим наслагама језичких слика, ка појавама које смо условно назвали језичким фантомима, способним да очувају врло стара искуства, све до прадревних митских. После дуге фасцинације митом о Орфеју (нарочито у првој збирци Узалуд је будим, 1957), најзад је дошла исто тако јака фасцинација једном прегршти усмених песничких, фолклорних и митских творевима из матерњег језика (у збирци Ватра и ништа, 1960). Настао је циклус од једанаест песама „Утва златокрила”, у критици доста високо вреднован. (Новица Петковић, „Инверзија поезије и поетике код Бранка Миљковића”)

220 / Савремена српска књижевност

Бранко Миљковић „Узалуд је будим”.

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

https://drive.google.com/file/d/1xlO 0RmHMCXKO6yqFfYhKnkNAit3GeqfL/ view?usp=sharing

Послушај снимак са грамофонске плоче Узалуд је будим – Бранко Миљковић (1986).

pr om

o

► Прочитај збирку Ватра и ништа у целини и изабери неки од следећих задатака. Научи да изражајно говориш једну Миљковићеву песму по сопственом избору. Образложи свој избор. Изабери један Миљковићев стих (који не мора бити афористичан) за наслов или мото свог текста (песме, приче, есеја). На пример: Свуда у свету ужасна љубав влада; Нема мене ал’ има љубави моје; Мудрости, неискусно свићу зоре, / На обичне речи више немам право!; Смртоносан је живот, ал’ смрти одолева, и др. Сачини свој (антологијски) избор Миљковићевих песама. Образложи критеријуме за избор песама. Проучи циклус сонета „Седам мртвих песника” из збирке Узалуд је будим. Испитај интертекстуалне везе које у њима Миљковић успоставља са поезијом Бранка Радичевића, Његоша, Лазе Костића, Владислава Петковића Диса, Тина Ујевића, Момчила Настасијевића и Ивана Горана Ковачића. Обрати пажњу и на песме посвећене Филипу Вишњићу и Станиславу Винаверу. Покушај да одговориш на питање какав је Миљковићев однос према традицији, који песници су део његовог канона и по којим критеријумима.

СИНТЕЗА

Бранко Миљковић

uk a

(1934–1961)

Узалуд је будим (1957) Смрћу против смрти

(са Блажом Шћепановићем, 1959)

Ed

„Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболичку и надреалистичку поетику.”

Ватра и ништа (1960) Порекло наде (1960) Крв која светли (1961)

Представник и један од зачетника неосимболизма у српској поезији

 традиционална форма и модеран садржај  егзистенцијално = стваралачко  индивидуална егзистенција песме (поезије) стваралачки је подређена уму (рационалном деловању)  симболи из античког, словенског, фолклорног и византијског наслеђа  модерност = органски раст традиције  обнављање традиционалних, утврђених песничких облика (баладе, посебно сонета и сонетног венца)  херметична песма

Бранко Миљковић / 221

https://youtu.be/l5XTrDo4KN8

Послушај емисију из серијала Код два бела голуба посвећену Бранку Миљковићу.

https://youtu.be/5ae5mmFxc8s

Стеван Раичковић ЗАПИСИ О ЦРНОМ ВЛАДИМИРУ Кључне речи: Записи о црном Владимиру, поетски циклус, контраст, фактографија и фикција, релистичко и фантастичко, „сложена једноставност”.

pr om

o

 Подсети се Раичковићевих песама које знаш одраније, као и његових прича и ауторских бајки. Опиши свој доживљај Раичковићевог стваралаштва. Прочитај Записе о црном Владимиру, поетски циклус објављен 1971. године, у ком је песник лирски транспоновао упечатљив доживљај лика Владимира Пурића, тешко оболелог земљорадника из села Сопота, ког је упознао у болници. Током читања обрати пажњу на фактографске белешке, на релацију која се успоставља између песничког субјекта и лирског јунака о ком пева, као и на метафизичку димензију лиризације његовог боловања.

(Уместо фусноте)

Од нас десеторице у соби, у најтежем положају био је Владимир Пурић, тридесетпетогодишњи Циганин из села Сопота на Космају, земљорадник, оболео од рака. Када сам му једном приликом помогао да изађе из собе у болнички ходник, да пуши, поче наш први разговор. Чуо сам да сте песник – рече ми чим је сео на клупу и запалио цигарету. Помислио сам, по навици, да избегнем одговор на овакво питање, али сам у истом тренутку и осетио да је то у овом случају бесмислено. Замолио ме је да напишем песму о њему и његовој болести. А шта ће ти то, Владимире? – питао сам. Па тако... Ако останем жив да имам за успомену кад сам болово... А ако не останем... Шта ако не останеш? – покушао сам да се насмејем, не би ли му на шалу окренуо овакву мисао. Па тако... Нека остане вама... Данима ме је Владимир Пурић посматрао из свог кревета у углу. Кад год бих се окренуо на ту страну, у мене су биле уперене његове беоњаче, које су блештале из црног, мршавог лица: очекивао је песму. Тих дана је већ био забаталио и лекове. Нисам га видео ни храну да узима. Једном смо у ходнику заподели и овакав разговор: Како си успео, Владимире, да се толико разболиш? Много сам радио... Косио сам и ноћу...

Ed

uk a

Стеван Раичковић (1928–2007), песник, приповедач, есејиста, преводилац, академик, рођен у Нересници. Био је дугогодишњи уредник у издавачкој кући Просвета. Стручно и надахнуто писао је о поезији и песницима. Преводио је руске песнике, Шекспира и Петрарку. Објавио је седам књига намењених најмлађој читалачкој публици и сврстао се у ред наших најзначајнијих песника за децу. Његов опус је богат, ослања се на традиционално песништво и прати меку, изразито лирску линију у српском песништву. Значајна дела: песничке збирке – Песма тишине (1952), Балада о предвечерју (1955), Касно лето (1958), Камена успаванка (1963), Записи о црном Владимиру (1971), Случајни мемоари (1978), Свет око мене (1988), Фасцикла 1999/2000. (2001); прозни записи Интимне мапе (1985); књиге есеја и мемоарске прозе – Белешке о поезији (1978), Портрети песника (1987), Дневник о поезији (1990), Дневник о поезији II (1997), Нулти циклус (1998), У друштву песника (2000), Слова и беседе (2000), Линија магле (2001), Монолог о поезији (2001); књиге за децу – Велико двориште (1955), Дружина под сунцем (1960), Гурије (1962), Крајцара и друге песме (1971), Ветрењача (1974), Мале бајке (1974), Слике и прилике (1978); песнички препеви – Шекспирови сонети (1964), Шест руских песника (1970), и допуњено издање – Седам руских песника, Десет љубавних сонета Франческа Петрарке посвећених Лаури (1974), Словенске риме (1976), Златна јесен – избор из поезије Бориса Пастернака (1990); аутобиографска проза Један могући живот (Homo poeticus, 2002). Записи о црном Владимиру (говори Петар Божовић), ПГП РТС

https://youtu.be/yktaL_4gVMw

222 / Савремена књижевност

1.

3.

Моја је болест, изгледа, ипак туга. Кад тежак болује, тежи је него тег. Март је и овде сред болничкога круга У коме копне: црни Владимир и снег.

Шта то он сакрива сада у својој сети? Можда неки јули са свилом која лети? Ил’ један сумрак, тајан и непознат свима, Који се загуби и кога још он има?

Он кроз лекара као кроз стакло гледа И тражи песника, јединог за ког зна. Он својом раном и туђој рани не да Да се тишином, кô кором, зацели сва.

Али шта ће бити кад не буде и њега, Владимира, који се ето сећа свега?

2. (Фрагменти)

Зар ће све то што он за дана Прича мени о риби с јаза Остати кô у месу рана Или по окну шара мраза? Зар ће и то, кад он за ноћи Сетив се у сну коња – рже, Из мене икад више моћи Да сперу кише, сунца спрже?

uk a

О, зар да слушам, како се из тог гласа Последње жито према мени таласа?

4.

o

Он хоће песму о томе како пати, Како га тишти све и цепа му се дроб И о том како ће једном да се врати На своју ливаду кô косац или гроб ...

(Можда већ замишља и какав ће да буде Тај први дан над њиме кад легне под груде.)

pr om

Он хоће песму место пилула, капи, Кад не помаже ништа, ни бог, нити лек. Он хоће песму – кô кад је песник вапи – Да му живоме ил’ мртвом продужи век.

Блескаће под сунцем час лемеш, а час виле, Ал’ ће онај јули и сумрак да ишчиле...

И чујем, са тих усана што се грче, Како последњи јагањци к мени трче?

Ed

* Зар ће тај црни лик, већ налик сени, Да лежи тек кô пејзаж према мени? Зар ћу одсад и те поноћне крике Да памтим и да претварам у слике?

* Зар да му измишљам песме и певам оде, Место да му отворим прозор, додам воде?

Ја већ по нешто с њиме делим (И помало се са њим рушим): Кад ходницима шетам белим Ја и за њега једну пушим. Па кô да ће и што је морô Да копа још и коси, врше, Пасти на моја плећа скоро, На моје руке да то сврше, Већ као да сам му у сени И стојим пред њим сличан робу. И кад умре, он ће у мени Да труне дуже но у гробу... лемеш – метални део дрвеног плуга за орање; рало, раоник. виле – пољопривредна алатка са скупљање сена. јаз – канал, прокоп.

Оља Ивањицки, Пијета, детаљ (1963)

Стеван Раичковић / 223

Има и тих који знају до њих стазе, Тајне, јер по њима прво у сну газе. И ја сам у једној ноћи на дохвату Био нечем – налик на реч непознату. (Као да је било мало у тој речи И нешто од оног са чиме се лечи.) Ал’ се мени није ни у сну сва хтела Та реч да покаже и да буде цела. Па када се и сан још примаче јави – Тражио сам залуд и њен траг у глави. Тако, ја и сада, ево, кô раније, Излазим из песме у којој лек није.

У белој соби црн Владимир лежи. Гледа: за окном снег последњи снежи. Све крај њега тоне у белину меку Само он мисли црну мисô неку. Онда се сети: месеца у воћу И себе како коси жито ноћу. Очима ме питаш, видим, Владимире: „Да л’ ће да се коси или да умире?” Косићеш црни Владимире. Ево Нисам ти залуд ради лека певô.

Овај (шести) запис сам једнога јутра прочитао Владимиру Пурићу. Дао сам му после тога и рукопис. Ставио га је у коверат и гурнуо у фиоку свог столића. Био је толико узнемирен, а тако слаб, да није успео ни да ми се захвали. Учинио је то, доста касније, када му је поново наишао један од оних тренутака, сада све ређих, у којима је добијао вољу да пуши и поприча.

uk a

Винсент ван Гог, Косац (1889)

Владимир Пурић из Сопота села Бол болује ево зима цела.

o

Има лековитих трава, глина, зрака И воде која је са њима једнака.

6. (Песма о боловању Владимира Пурића)

pr om

5.

Ed

7.

Већ као да чујем у Сопоту цигански плач: Лелечу три сина, две кћери, удовица. Паде ноћ: мир, свитац, звезда. Блесну и совица. Над Космајем: месец, као ужарени сач. Сви мисле да те нема, а замаче за стог. Засја ти у руци коса, па утрну. Од твога корака ниједна птица не прну. Наоштрио си косу. (Сад стављаш брус у рог.) Под месецом се пружило жито као мир. Велики посô, ал’ предуго је сад твоје време... Ево га где и у песми, мртав, носи најтеже бреме: Замахнуо је косом црни Владимир...

224 / Савремена књижевност

Ко то са косе литице Бере у поноћ цветове Па их дене у китице Да реси тајне светове? * Ако ти жита погазе Или растуре живице То можда крче богазе Неки са оне ивице. Ако се станеш будити Од росе усред атара Немој се чудом чудити То је зној бивших ратара.

Мирише тешка комина Над селом и над ледином. Ноћ је кô црна домина Са белом тачком једином ...

9.

Данима се тако у мом духу врти Владимир између живота и смрти.

Већ сам га видео како мртав бежи Преко поља, мада ту крај мене лежи.

uk a

* Понекад тако стајати Скривен у сени поноћи Када зашкрипе вајати Као да ишту помоћи:

Све што је икад имало Живот, до уре удесне, О није мртво нимало (Бар неке ноћи чудесне). * Огрнут белом тежином С косиром преко рамена Краде се косац брежином Побегô испод камена.

Ето мога лека: још је жив, а ја му Копам овим пером пре времена јаму.

10.

Ed

Пуцају греде дебеле Начете тајном секиром, А даске криве, небеле, Одјечу кô под звекиром. И воња све на амове, Кожухе, крње рогове, Славине, коце чамове, Ланене дреје, стогове.

сач – глинени или метални поклопац под којим се пече хлеб или разне врсте печења. прну – прхну. брус – брусни камен, алатка за оштрење, брушење. рог – спремиште за брус, које косац носи око струка. денути – положити на неко место, скупити. ресити – китити, украшавати, улепшавати. живица – ограда од шибља, жбуња; жива ограда. богаза – уски пролаз, непроходни предео, беспуће. атар – подручје које припада неком насељу. вајат – омања дрвена кућа у оквиру домаћинства намењена младенцима. одјечу – од глагола јечати, гласно плакати, ридати, стењати. ам – део коњске опреме који се ставља на главу коња и служи управљању попут повоца. чамов – начињен од чамовине, дрвене грађе од четинарског дрвећа. дреја – одећа, старо изношено одело. до уре удесне – до смртног часа. косир – алатка слична коси, криви нож за орезивање лозе и др. комина – остаци грожђа из којег је исцеђен сок за вино. ледина – необрађена, неорана земља, без биљног растиња.

o

Ко то у смирај навали Најлакше тамне тегове По Космају и Авали Као да мери брегове?

И шушти слама уморна И цури зоб из зобнице И зјапе врата суморна Кô одшкринуте гробнице.

pr om

8. (Варијације)

Он ипак нестаје, одлази и зима. Ја се опет враћам вама, песницима Долазим из туђе смрти, као своје, У све наше бриге које не постоје.

(Без епилога) Од мог првог разговора са Владимиром Парићем, који се збио већ другог или трећег дана по мом уласку у болницу, ја сам скоро заборавио на своју болест и као да сам отпочео да болујем његову. Најтеже ми је у овој, ионако опакој болести, пала она нова компликација везана за песму, јер сам у њој и ја, заиста равноправно, био умешан. Желео сам да бар њу одстраним, па да тако, макар и привидно, ублажим ову двоструку болест, Стеван Раичковић / 225

Косац око струка држи рог у ком се налази брус, брусни камен за оштрење косе.

Ed

uk a

pr om

o

Уистини, ово је био и једини случај у мом животу да је неко од мене затражио да му учиним нешто од онога што ја, заправо, једино и знам. Тако су почели да се редају и ови записи, који у неку руку и не носе баш адекватно име, јер су скоро свој целовити облик, далеко пре записивања, добијали у глави. Записивани су тек касније, обично ноћу, кад би болница заспала, у ходнику где је једино и горела светлост. На овако нешто ме је нагонила околност што сам се даноноћно налазио у заједничкој соби, а нисам поседовао навику да пишем пред другима. После неколико дана сам осетио да се постепено одвајам од свега онога због чега је ово записивање и почело. Уместо да изађем у сусрет Владимиру, ја сам се враћао поезији, заправо себи. Истина, ометала ме је и једна чудна околност: никако нисам успевао да се определим за начин на који би песма о боловању Владимира Пурића могла понајбоље да одговори својој намени, то јест њему. Напокон сам решио да и то сазнам од њега. Па каква би волео да буде та песма, Владимире? ... Онако проста, једноставна? ... Као народна? ... Мучио сам се да погодим онакву реч, на коју би Владимир, као блиску, могао да реагује. Поменуо сам и десетерац, чак и гусле. Међутим, после дужег ћутања, он се сам изрекао: Па нека, буде онако ... кô оно кад је умирао Бранко Радичевић ... Први пут откад се познајемо, као да сам осетио како се овај црни човек у тренутку сасвим осветлио изнутра – и како га тек сад заправо видим. Иако је целог живота био земљорадник, тежак, у њему је ево пред крај ипак победио Циганин и луталица, са лаком, виолинском душом. Тако је настао и крај мојим дилемама о песми. Неколико дана након оног, када сам му дао рукопис, морао сам да напустим болницу. При поласку сам се распитивао код лекара о Владимировом стању. Сви су ми говорили да су му дани избројани. Иако станујем недалеко од болнице, коју сам напустио, још нисам свратио до ње да се распитам о крају Владимира Пурића. Не умем ни сам себи да објасним како је дошло до овога. Прошле су већ две године од тада: ево пада и други снег. И ја, пошто још увек немам правих доказа о његовој смрти, ево могу помало и да замишљам како тај снег можда и не завејава један далеки гроб, него се полако осипа по његовој црној коси...

Камена успаванка, факсимил рукописа Стевана Раичковића

РАЗГОВОР О ЛИРСКОМ ЦИКЛУСУ Опиши како је на тебе деловао лирски циклус Записи о црном Владимиру. Издвој делове које сматраш најупечатљивијим и образложи њихову вредност. Наведи шта се из прозних делова Записа сазнаје о Владимиру Пурићу и његовом сусрету са песником. Објасни како разумеш завршни део циклуса „(Без епилога)”. Зашто лирска повест о боловању Владимира Пурића остаје без епилога?

226 / Савремена књижевност

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

o

3. Истражите композицију Записа. Издвојте мотиве у свакој песми лирског циклуса. Обележите оне који су контрастно постављени: црно – бело (црни Владимир – снег/ бела соба / огрнут белом тежином...), дан – ноћ, живот – смрт. Анализирајте песничке слике и образложите њихову сугестивност. Укажите на реалистички и фантастички слој и образложите на примерима.

4. Анализирајте лексику Записа. Издвојте речи које су у вези са миљеом из ког потиче Владимир Пурић и са његовим радом. Закључите о песничкој имагинацији и језичким средствима којима се гради лик Владимира у природном амбијенту. Упоредите те слике са онима које говоре о његовом боловању и визији неминовне смрти.

5. Какву борбу песнички субјекат води са собом? У којим се деловима Записи о црном Владимиру могу читати и као записи о настајању песме? Пронађите и обележите места на којима песнички субјекат води дијалог са собом и образложите његова осећања и размишљања.

6. Испитајте језичкостилска средства, версификацију, ритамску организацију стихова. Издвојте стихове у којима је лирска мелодија најизразитија и објасните осећања и значења која се њима сугеришу.

pr om

g Задаци за групни рад.

1. Анализирајте однос који се успоставља између песничког субјекта и лирског јунака. Због чега Владимир жели од песника песму о свом боловању? Зашто у први мах није прочитао оно што је песник записао? Објасните ситуацију у којој се нашао песник (једини случај у мом животу да је неко од мене затражио да му учиним нешто од онога што ја, заправо, једино и знам). Како разумете то да је скоро заборавио своју болест и почео да болује Владимирову? Зашто прво помишља на народну песму, десетерац и гусле? Како реагује на Владимирову жељу да песма буде кô оно кад је умирао Бранко Радичевић? (Подсетите се чувене елегије нашег романтичара и контрастно постављене жудње за животом и предосећања скоре смрти.) На основу чега закључује да је у Владимиру превладала његова лака, виолинска душа?

2. Повежите реченицу коју изговара Владимир Пурић – Косио сам и ноћу – са литераризацијом те животне чињенице, која постаје грађа за песму. У којим песничким сликама она поприма метафизичку, и онострану, димензију? Како се доводи у везу са смрћу?

uk a

О ЈЕЗИКУ

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

И у књизи (циклусу) Записи о црном Владимиру (1970) бинарна опозиција црна – бела боја јавља се пре као пар једне целине него као бинарна супротност. У једној песми таква целина је болничка соба („У белој соби црн Владимир лежи”), затим природни пејзаж неке „ноћи чудесне” („Огрнут белом тежином / С косиром преко рамена / Краде се косац брежином побего испод камена”), па опет ноћ „над селом и над ледином”, нимало случајно упоређена са домином, чији је геометријски облик од четири стране на православним иконама симбол земље („Ноћ је ко црна домина / Са белом тачком једином”). На крају овог циклуса укида се и супротност живота и смрти: „Све што је икад имало / Живот, до уре удесне, / О није мртво нимало / (Бар неке ноћи чудесне)”.

По мени, поетска реч бруси свој прави смисао једино у свом правом и природном амбијенту – у јарким или замраченим пределима човековог бића. Нека вам сваки песник каже да ли је у тренуцима стварања своје истинске песме успео да ослушне било какав други глас и туђи шум, изузев свог порођајног шкргута?

Раичковић се „на плану фигуративности израза, у трагању за интензивношћу, најчешће ослања на фигуре супротности, хармоничног противречја: оксимороне, антитезе и парадоксе, који се својом стилематичношћу складно уклапају у обиље контраста”.

Ed

(Александар Милановић, „Семантички и структурни план антитетичких фигура у Раичковићевој поезији”)

(Александар Петров, „Три тезе о поезији Стевана Раичковића”, у: Поетика Стевана Раичковића, зборник радова) Стеван Раичковић / 227

(Стеван Раичковић, Један могући живот)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

(Радивоје Микић, „Мотивација песме”)

Огрнут белом тежином С косиром преко рамена Краде се косац брежином Побего испод камена.

uk a

Мирише тешка комина Над селом и над ледином. Ноћ је ко црна домина Са белом тачком једином...

pr om

* Двоумећи се коју бих песму одабрао да на њеном примеру покажем Раичковићеве песничке могућности, определио сам се, најзад, за једну од „Варијација” из Записа о црном Владимиру, која гласи:

Ономе ко ову песму прочита летимично и надохват може се учинити да је њена лепота, пре свега, у извесној једноставности. Није, међутим, јасно шта се у овом случају подразумева под изразом „једноставност”. Ако та реч треба да обележи такву уметничку творевину чије је значење геометријски упрошћено, дато, такорећи, као на длану, онда песма о косцу није нимало једноставна. Напротив, њена димензија значења сложена је и слојевита; сложена и слојевита до те мере да ће неком површнијем читаоцу лако измаћи из вида. У поруци Раичковићеве песме постоје, у ствари, две равни. Једна је, условно речено, реалистична и површинска, друга је фантастична и дубинска. Прва два стиха друге строфе: „Мирише тешка комина / Над селом и над ледином” носе у себи само прву раван поруке. Ови стихови сугеришу

Ed

нам једино атмосферу одређеног периода сеоског живљења. Епитетом „тешка” даје се мотиву комине сликовитост и опипљивост, а снага и ширина распростирања опојног мириса дочаравају се речима „над селом и над ледином”. У свему томе нема ничег што би указивало на било шта „изнад” или, тачније, „испод” димензије свакодневног, реалистичног, „природног” битисања. У првој строфи, међутим, реалистична димензија значења преплиће се са једном другом димензијом, о чијем постојању најјасније говори стих: „Побегô испод камена”. Лик косца је стециште обеју равни поруке. Фигура косца са косиром преко рамена с једне стране сасвим се добро уклапа у мотив мириса комине; она употпуњује визију извесне делимично реалистичне, делимично пасторалне атмосфере сеоског живота. С друге стране, у тој истој фигури има и нечег што спада у једну сасвим другу раван песничке поруке. Слути се то већ у одлично нађеном изразу „краде се”. Тај израз уноси у лик косца наговештај нечег сабласног, нечег што није „од овога света”. Није јасно зашто би се један „реалистични” косац морао „красти” по повратку са косидбе. Да је песник у свему хтео да остане у оној реалистичној равни уметничког казивања, ход његовог косца био би, рецимо, тежак или спор. Следећи стих доноси одговор на наше питање, додуше, опет само индиректно, „Побегао испод камена” – тим речима указује се на „неземаљско”, фантастично порекло кошчевог лика. Камен о коме је реч најпре ће бити надгробни камен. То баца нову светлост на израз „красти се”. Краде се тај косац зато што је побегао из свог погребног скровишта, као сен. Упоредо с тим, и мотив беле боје добија одређеније значење. Косац је огрнут „белом тежином” зато јер је бело традиционална боја сабласти. И бела тачка на завршетку песме има нешто од фантастичне равни значења. Белина – знак сабласти и смрти – још једном се јавља у виду

o

Стеван Раичковић спада у оне песнике који као повод за настанак песме узимају нешто што се догађа у свету којем лирски субјект припада. По томе је Раичковић заиста особен песник и неки су од његових најпознатијих циклуса (Записи о црном Владимиру, Разговор с иловачом) и настали као резултат увођења у песму конкретних ликова и околности којима лирски субјект припада.

228 / Савремена књижевност

поенте, што има, свакако, посебан значај у композицији песничког казивања. Сложеност Раичковићевог песничког поступка можда се најбоље може видети уз помоћ извесног броја имагинарних „експеримената”. Лако је замислити другу строфу песме, уз само једну малу измену, као посебну уметничку целину:

Мирише тешка комина Над селом и над ледином. Ноћ је ко црна домина Са жутом тачком једином...

доиста треба схватити условно. У реалистичној димензији Раичковићеве песме има, на пример, и нечег пасторалног. Не зато што би песник желео да нам предочи неко пасторално виђење света, него зато што жели да „осенчи” и „застре” мотив смрти, присутан у дубинској равни поруке. Овај пак мотив даје фантастици песме један потмули, једва чујни трагични призвук. Тај косац који се „краде брежином” попут сени заправо је мртав, иако то није нигде непосредно видљиво. (Никола Милошевић, „Раичковићева ’сложена једноставност’”)

o

* Управо у Записима о црном Владимиру [...] читамо: „После неколико дана oсетио сам да се постепено одвајам од свега онога због чега је ово записивање и почело. Уместо да изађем у сусрет Владимиру, ја сам се враћао поезији, заправо себи” („Без епилога”). Тако посматрано, ова песма-поема истовремено је – и у томе је њена изузетност – и вредно уметничко дело, и песников манифест. У њој је песник, пошавши од готово случајног болничког сусрета, и не потискујући оно што је стварно било, непрестано појачавао поетски ток, а сама песма о видљивом и конкретном све више је постајала певање о одсутном и невидљивом, о оностраном – о ономе што ће бити после (евентуалне) смрти лирског јунака. Да би у 8. песми – „Варијацијама”, једној од најбољих не само у овој поеми, него и у читавом Раичковићевом опусу – испевао својеврсну химну поезији која је, у исти мах, снажна похвала животу и постојању. (Певајући о смрти, песник је све време страсно певао о животу.)

Ed

uk a

pr om

Овако обликована песничка творевина има исти мелодијски и ритмички склоп и готово исту пластичност и сугестивност у сликовности. Међутим, њена раван значења сиромашнија је за једну димензију. Стављајући реч „жута” уместо речи „бела”, уклонили смо сваки траг кошчевог лика. У нашој претпостављеној верзији месец је она тачка на „домини” ноћи. Овај „експеримент” показује да је писац могао, само да је хтео, да се ограничи на једну једину, реалистичну димензију значења, да истоветним ритмичко-мелодијским и сликовним средствима уобличи песничку целину мање сложене поруке, елиминишући у потпуности мотив сабласти и смрти. Тако, уз помоћ једне имагинарне верзије друге строфе, постаје сасвим очигледно присуство оне невидљиве, дубинске равни значења песме. Изрази „невидљива” и „дубинска” нису случајно употребљени. Разуме се да димензије значења о којима је реч не почивају једна крај друге механички равнодушно и неутрално. Другим речима, између њих постоји известан однос. Природу тог односа одредићемо тако што ћемо рећи да она прва, реалистична раван поруке има за задатак да „пригуши”, „осенчи”, „застре” ону другу, фантастичну раван песме. На тај начин постиже се један особен уметнички ефекат, који је по правилу присутан у свим песмама високих уметничких домета. [...] Да би се ова анализа колико-толико заокружила, потребна је још једна напомена. Изразе „фантастична” и „реалистична” раван значења

(Александар Јовановић, „Сонет и подстицаји”, у: Поетика Стевана Раичковића, зборник радова)

* Записи о црном Владимиру такође репрезентују један аспект Раичковићевог певања на који тумачи нису превише указивали. Реч је о формалном експерименту и поигравању формом, што је битно обележило његово стваралаштво. И док стручњаци говоре о Раичковићевој традиционалности и његовој привржености традициСтеван Раичковић / 229

оналним лирским жанровима, не узимајући у обзир чак ни могућност њихове реактуелизације, Стеван Раичковић је управо у погледу форме из књиге у књигу другачији. Другим речима он у оквиру једног препознатљивог погледа на свет своју креативност испољава у домену формалне игре. (Душица Потић, „Критичка рецепција лирике Стевана Раичковића”)

(Јован Делић, „Лирски усамљеник”, уводна ријеч, у: Поетика Стевана Раичковића, зборник радова)

o

Раичковић је својим дјелом Записи о црном Владимиру иновирао поему, а то као да је било пресудно остварење за храбро мијешање фактичког и фикционалног у поезији, које ће доћи

до израза у Стиховима из дневника, а нарочито у Фасцикли 1999/2000, у којој се елементарни животни подаци – попут чињенице да Стеванов син, рођени Београђанин, и његова супруга, Јапанка из Хирошиме, живе у Бруклину у данима када западна алијанса Београд и Србе засипа осиромашеним уранијумом, спајајући судбински, у неки магични радиоактивни троугао, Хирошиму, Београд и Њујорк – преображавају у готово фантастичне поетске чињенице.

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

pr om

 Ново Милић објављивао је у Вечерњим новостима фељтон „Стеван Раичковић – витез од сонета”. Прочитај одломак о објављивању прве Раичковићеве песничке књиге.

Ed

uk a

Оскар Давичо и Душан Костић, уредници у издавачкој кући „Ново поколење”, примили су рукопис прве збирке стихова Стевана Раичковића, насловљене „Детињства”, оне која је прекуцавана „у илегали”, на „Путниковој” машини, кад је песник имао само двадесет година (1948). Давичо и Костић нису били било какви уредници, већ писци завидног угледа и укуса. Мало је песника који су попут Раичковића „пробили лед” у тако раном добу. „Детињства” су се појавила 1950. Подсетимо да је Раичковићев вршњак Миодраг Павловић својих знаменитих „87 песама”, код истог издавача, објавио две године касније, а шест година старији Васко Попа своју „Кору”, такође код „Нопока” – 1953. Стеван Раичковић је наклоност издавача, а и критике, стекао пре њих. Ипак, Стева је због „Детињстава” преживео праву драму. Једног дана, док је жељно ишчекивао да се збирка појави у излогу неке књижаре, његов пријатељ из Суботице, већ поменути Лазар Мерековић, који је тада службовао у Београду, донео му је вест да се на пијаци „Зелени венац” кромпир и лук пакују у фишеке од хартије на којој су одштампани његови стихови! Био је то гром из ведра неба. Мерековић се церекао, показујући му ту хартију за фишеке; смејао се и песник, али да не би заплакао. „Иако сам одавно слутио најгоре (с времена на време, након неуједначених пауза, појавила би се покоја „Нопокова” збирка младих песника – али његова није), овакав крај са мојом поезијом није ми ни у сну могао пасти на памет...” Табаци „Детињстава” нашли су се на пијаци, као стара хартија, зато што је у штампи направљена нека крупна грешка, срећом на време примећена. Књига је штампана поново и зато је каснила. Из ње су изостављене неке песме „декадентнога духа” и „песимистичке атмосфере”, али нови српски песник ипак је рођен. (Новo Милић „Песников џеп”)

Стеван Раичковић, избор из поезије Септембар Камена успаванка [избор]: Камена успаванка Опрости камену што ћути Нити, У зимски сумрак, Куда потону пек

https://drive.google.com/ file/d/1_8aK6OMbfQU3lVhG9dJgRDASS4M49AJ/view?usp=sharing

230 / Савремена књижевност

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

https://youtu.be/_tTc8maidYA https://youtu.be/4rSKXWy-qq0

СИНТЕЗА Стеван Раичковић (1928–2007)

ЗАПИСИ О ЦРНОМ ВЛАДИМИРУ (1971) лирски циклус

фактографија и фикција, реалистичко и метафизичко, контраст, „сложена једноставност”

uk a

песник приповедач есејиста преводилац

pr om

o

Изабери део из Записа о црном Владимиру и научи да га изражајно казујеш. Послушај и интерпретацију драмског уметника Петра Божовића. Послушај прву и другу емисију Другог програма Радио Београда (из серијала Звучна баштина о нашим великанима) посвећену Стевану Раичковићу, у којој сам песник говори своје стихове. Обрати пажњу на то шта песник каже о свом стваралаштву и издвој оно што сматраш најинтересантнијим и најзначајнијим. Образложи своја запажања. Напиши прозни или поетски (или: и прозни и поетски) састав о доживљају неког свог сусрета, под насловом чији је почетак Записи о ... Напиши есеј о свом доживљају поезије Стевана Раичковића.

Звучна баштина о нашим великанима: Стеван Раичковић (Прва и друга емисија)

Ed

Милош Шобајић, Чекајући, детаљ (1974–75)

Стеван Раичковић / 231

Стеван Раичковић, Песме, Београд: Српска књижевна задруга, треће, допуњено издање, 1990. Никола Милошевић, „Раичковићева ‘сложена једноставност’”, у: Стеван Раичковић, Записи о црном Владимиру, Београд: Београдска књига, 2007. Јован Делић, „Ноћни откоси стихова и смрти”, поговор књизи Стевана Раичковића Записи о црном Владимиру, у: Стеван Раичковић, Записи о црном Владимиру, Београд: Београдска књига, 2007. Радивоје Микић, „Нити, међе, записи”, у: Песма: текст и контекст, Приштина: „Григорије Божовић”, 1996. Александар Јовановић, „Ивица са које се види ужас”, поговор у књизи Стевана Раичковића Камена успаванка и друге песме, Београд: ЗУНС, 1997. Александар Милановић, „Семантички и структурни план антитетичких фигура у Раичковићевој поезији“, у: Стеван Раичковић. Песник, Краљево 2001. Радивоје Микић, „Мотивација песме“, у зборнику: Стеван Раичковић, песник, Краљево: Народна библиотека „Радослав Веснић”, 2001. Душица Потић, „Критичка рецепција лирике Стевана Раичковића“, у: Стеван Раичковић, песник, Краљево: Народна библиотека „Радослав Веснић“, 2001. Поетика Стевана Раичковића, зборник радова (ур. др Јован Делић), Београд– Требиње: Институт за књижевност и уметност/Учитељски факултет/ Дучићеве вечери поезије, 2010. Ново Милић, „Песников џеп”, Вечерње новости, 27/28. фебруар 2005. Стеван Раичковић, приредио Мирослав Максимовић, Београд: Службени гласник, 2012.

Раша Ливада КАРАНТИН* (избор) Кључне речи: Карантин, Земун, гротеска, хумор, фантастика, неосимболизам, преиспитивање традиције, митопеја, гноме.

pr om

o

 У Карантину се кроз певање града – врло конкретног града званог Земун, са његовом савременошћу и са његовом историјском основом, са видљивим призорима и са сликама завештаним традицијом – уобличава дух места, песнички хронотоп, стајна тачка са које се осматра свет. У овој књизи се често употребљава синтагма „овај град”. Та синтагма не подстиче само експресивност песничких слика или пак реконструкцију ишчезлог или још видљивог града, она указује на недвосмислену узглобљеност песничког субјекта у изнутра освојеном простору. Тај град се мењао и променио, у њему има више историје него видљивих израза савремености. Али се у именима оних који су насељавали град или у призваним топонимима очитују оствареност једне песничке хронике и културно-историјска самосвест која иза ње стоји (Гојко Божовић).

КАПЕТАНИЈА

Пловидбе више не личе на наше судбине

Бродови превозе само своје димове. Само – оружје – паладијум савршени шрафови

– дуван А капетани су постали бродских мотора

И то би било све капетаније

о широком здању

uk a

Раша Ливада (1948–2007) Рођен је у Суботици. Намеравао је да се упише у Земунску гимназију, али га је отац, директор библиотеке необичних педагошких назора, упутио ка неком „конкретнијем” образовању. Тако је Ливада завршио учитељску школу у Сремским Карловцима, што га је у великој мери, како сам каже, формирало и усмерило. Као ученик завршног разреда објављује своју прву песничку књигу Попрскан знојем казаљки, за коју одмах добија Бранкову награду. Друге две збирке поезије, Атлантиду и Карантин, објављује 1972. и 1977. у издању „Просвете”. Након тога, неће више објавити ниједну самосталну књигу. Уследила је Ливадина антологија Модерно светско песништво 1–2. Избор из Ливадиних песама објављен је 2006. године, а сачинио га је песник Борислав Радовић. Постхумно, објављене су му и књиге Хороскоп, Још једино ти можеш (поеме), као и двојезично издање And Livada says. Са пријатељима 1988. оснива Књижевно друштво „Писмо” и убрзо покрећу неколико важних часописа, окупљених око стожерног часописа Писмо. Био је ангажован у многобројним књижевним удружењима, а један је од оснивача Српског књижевног друштва.

одсечених ногу

Врана јаког срца

И то би било све њене тешке сенке

да нема у коју се скривам

Ed

што је овај град уписала у карте света

Капетанија – здање подигнуто у Земуну 1908. године, првобитно паробродна путничка станица. Од 1985. године у њој се налази галерија, те ова зграда представља један од центара ликовног живота. паладијум – врста метала, сличног платини.

тамо Постоје људи који живе од трулих где други цркавају трачева о смрти шпанског и кинеског цара Само велики умиру пљачкању руку или смисла и удубљујем се у нешто пресудније за мој живот

У месечину што цури с крила на крило ноћних птица као пиво низ степенице

У моје Синусе – плућа – слезину

* Дело из изборног програма.

232 / Савремена књижевност

шири жуте лепезе Али заборављена је реч описати тај загрљај

Пољубац

И тамо прастаре светлости која може без руку

без усана

А Ливада каже Ако си од дана: Иди, у дан; ако си од ноћи: Иди, у ноћ.

pr om

Мудар је био неимар и богме начитан (Платон – Мајмонидес – Августин) Када је Амфитеатар зидао: На средокраћи Гробља И Куле, знамена наше охолости, (Ко је нема – одлази.) И штавише (Уметност то заслужује.) На брду, надутом изнад трговачкоЗанатских еснафа.

o

ЛЕТЊА ПОЗОРНИЦА

Летња позорница – центар земунског културног живота, позорница на отвореном, на којој се изводе програми у оквиру манифестације Лето на Гардошу. Платон – један од најважнијих античких грчких филозофа, Сократов ученик, Аристотелов учитељ, аутор многобројних дијалога и важних идеја из области метафизике и политичке филозофије. Мајмонидес – Мојсије Мајмонид, средњовековни јеврејски филозоф, чувен по покушајима да помири Аристотелово учење са верском традицијом и да религију заснује на рационалним основама. Августин – Аурелије Августин, теолог и филозоф из раног средњег века, ослоњен у великој мери на Платонову филозофију. Велики део учења засновао је, као и Мајмонид, на идеји слободне воље. Кула – кула Гардош у Земуну, подигнута 1896. године на најјужнијем крају угарске државе, као свечано обележје мађарске власти у Панонији. глагољати – стара словенска реч која значи говорити. гумно – или гувно, мали плато, често ограђен камењем, на неприступачним теренима, служио је као место на коме се врше жито, или се људи састају, договарају, играју. просценијум – простор испред сцене у позоришту.

uk a

И могао си чути где Земунци зборе И уживају лепој Речи: „... доказ да свет постоји у тоталитету... ми смо лутке, конци су прсти богова... смрт претвара живот у судбину...” Итд.: Како већ глагоље људи, у свим градовима Где не влада војник, ил дефектолог.

Ed

Али, то је било давно. Општина је повукла паре и уложила: У традиционално (додуше) добре односе Са „Кока-Колом”.

Раша Ливада чита песму „Капетанија”

Сад гинеш на том гумну од камена, Без Комедије и Трагедије, Без Врлине и Греха: Гинеш, На том гумну – Ти: Који голубије перо, када пада са неба, ’Као латица беле руже (на просценијум) Трчиш и хваташ, да се не повреди.’

https://www.youtube.com/ watch?v=EPOnSGFI3HE

Раша Ливада чита песме „Синагога” и „Незнанац”

А Ливада каже То што нема хлеба, само је знак да има соли. Раша Ливада / 233

https://www.youtube.com/ watch?v=8AVUTHlOjHI

ОЧЕВИ Бљутав им дан и сан Бљују На све што је жуто (брокат) Што је миље и босиље И сумњају да им се сумња С надом тих дечака склада

У магли између њих и нас

У барама од мокраће и вина Леже њихова усољена тела Проћердана од храбрости И конкуренције

А Ливада каже

Јер толико су нам дуго Гледали кроз прсте Да су прсти постали решетке

Прети, или ће те заборавити.

pr om

А великим швајсапаратима Неспретно (тај занат се брзо учи) Сечемо им бронзане главе И уши модре од ловора И везујемо за трамвај Нек тандрчу тандрчу Конзерве у магли

o

(пали анђели)

uk a

брокат – скупоцена тканина, тешка свила проткана златним или сребрним нитима. пали анђели – у хришћанској традицији, анђели који су због непослушности и побуне против Бога прогнани из раја. швајсапарати – апарати за варење метала. ловор – веома цењено дрво у старом Риму; победници су у знак почасти добијали венце од ловорових гранчица, које су носили на глави.

РАЗГОВОР О ДЕЛУ

Ed

Погледај најпре графичка решења песама. Шта све примећујеш? Како објашњаваш изглед строфа у песми „Капетанија”? Обрати сад пажњу на разлику у облику слова (фонтовима). Размисли о томе како разлика у облику слова утиче на начин на који у себи (или наглас) читаш песму. Послушај Ливадино читање песме па упореди. Покушај да одвојено читаш делове писане различитим словима. Шта примећујеш? Како се на почетку песме „Летња позорница” описује положај овог места у Земуну? Зашто лирски субјекат одређује ову позицију као резултат мудрости и начитаности неимара? Како се цитирају некадашњи Земунци, шта је то што су они на том месту говорили? Шта из тог цитата можеш да закључиш? Пронађи стих у којем се песма „Летња позорница” ломи, преокреће. Како се данашњи тренутак односи према временима прошлим? Која се робна марка помиње као симбол савремених тржишних правила? Какве асоцијације она изазива? Које контрасте налазиш у првој строфи песме „Очеви”? Зашто се сумња очева „склада” са надом дечака, зашто једна другу изазивају? Размисли о слици „усољених тела” очева. Како тумачиш проћерданост од храбрости и конкуренције? Храброст се ретко повезује са проћерданошћу – размисли о томе откуд овај спој.

234 / Савремена књижевност

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Постоје писци који књижевност схватају као свакодневни посао, као што се схвата одлазак у канцеларију, и који читав живот пишу педантно и редовно. То не значи да њихова дела не морају бити вредна, напротив, нема у уметности поузданог упутства на основу којег можете бити сигурни како ћете стићи до циља. Но, Раша Ливада једноставно у такве није спадао. Није веровао у поезију као свакодневну делатност, писао је онда када је веровао да има шта да каже, а ако смо према себи иоле критични, онда то, логично, радимо ретко. Ливада никада у то није веровао и добро је знао да се сопствена вредност може спознати само у поређењу с другима, јер чак и када у том поређењу дођемо до непријатних закључака, то је много боље од самозадовољства глупака. Знајући колико је свет велики, Ливада је био заљубљен у једно мало парче тога света, Земун. Свакоме ко га је познавао име Раше Ливаде увек призива слику земунског кеја, али и Дунава, који нас увек опомиње на величину света и неизмерност времена. (Радослав Петковић)

Ed

uk a

pr om

o

Размисли о првом стиху песме „Капетанија”: „Пловидбе више не личе на наше судбине”. Из које временске перспективе говори лирски субјекат – садашњости или прошлости? Размисли о прилогу „више” – о каквом поређењу он говори? Са чим се пореди садашњи тренутак? Анализирај мотиве у песми, па закључи – који се односе на прошлост, а који на садашњост? У каквом односу стоје та два времена? Стих „И то би било све да није (...)” говори о утеси у времену садашњем. Шта је то што представља избављење од испразности и пролазности? Где се лирски субјекат скрива од свакодневице? У шта се он удубљује, шта је то пресудније за његов живот? Прочитај стихове који следе иза стиха: „А Ливада каже”. Размисли о томе шта је овде обухваћено симболима дана и ноћи. Повежи ту симболику са антитезама које постоје у песми. Какав је у песми „Летња позорница” онај кога лирски субјект назива ти? По чему је он стран садашњем свету? Чега у том свету, чак ни на тој летњој позорници, нема? Посматрај глаголе, па по њима закључи – како он опстаје у том свету. Размисли сада о геслу које затвара песму „Летња позорница”. Анализирај симболику хлеба и соли. Стоје ли оне у супротности? Зашто Ливада каже – то што нема хлеба, само је знак да има соли? Како је недостатак хлеба знак да има соли, у контексту симболике ових мотива? У песми „Очеви” сложена песничка слика неспретно одсечених бронзаних глава истовремено говори о обе генерације. Шта из ње сазнајемо о очевима, а шта о синовима, шта о њиховим односима? Имајући на уму симболику ловора, протумачи слику „уши модре од ловора”. Главе које тандрчу везане за трамвај чују се, али се не виде. Шта их заклања? Размисли о значењу овог мотива, каква је то магла? Ко је гледао коме кроз прсте у завршним стиховима песме „Очеви”? Подсети се значења фразе „гледати неком кроз прсте”. У ком контексту је користимо? Зашто прсти кроз које се гледа постају решетке, размисли и објасни. Ливадина завршна гнома (изрека, поука) из песме „Очеви” гласи: „Прети, или ће те заборавити”. Размисли о томе из чије перспективе се она изриче и коме је намењена. Осећаш ли у њој трагове ироније? Објасни у чему би се она састојала.

Раша Ливада / 235

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

o

пишем о будућности Србије. Пошто сам карловачки ђак, хтео сам да прикажем то настајање наше грађанске, националне и европске свести, јер мање-више све се створило на релацији од Дорћола до Фрушке горе. Ту је Вук забележио народне песме, Земунци су основали наше новинарство, библиотекарство, и написали Устав, саградили Саборну цркву и храм. На тој релацији су школовани писци, песници, сликари, ту су оживели црква и штампарије, ту се рађала свест о Србији као делу европске фамилије, која је од Исидоре Секулић и других опстала до данас. Али, у тој борби, стално се отвара и затвара карантин звани Србија и мој Земун. Зато ми је жао што је један од највећих културних центара наше земље тако страшно оклеветан у свим медијима света као центар криминала.

pr om

Један маварски песник је рекао: „Нико фатаморгану није видео два пута.” Ја бих додао да онај ко каже да ју је видео, није је видео ниједном. Иначе, никада нисам мислио да постоје времена нормалности, јер мој живот није био нормалан, моја сазнања, искуства, лектире нису биле у сагласју, већ увек у раскораку и неспоразуму са временом и околином, тако да располућене свести и срца полако нестајем. [...] Отворене прозоре према свету, од Вука па до данас, држали су сви који се света не боје и не оговарају га, већ од њега уче. Моје колеге уредници и ја, који објављујемо страну књижевност, не чинимо то само да бисмо пратили догађаје већ да дефрустрирамо наше писце који су доказали да могу равноправно да учествују у стварању модерне књижевности. [...] У књизи Карантин, која за позорницу има Земун, пишући о његовој историји, испало је да

(Раша Ливада, „Нова Атлантида”, одломци из интервјуа објављеног у Времену)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

uk a

Песме Раше Ливаде обично изгледају као укрштај поступака. У њима се јављају, све у истој песми, иронија и хумор, гротеска и митопеја, патос и гномички израз, неоавангардни модус и фантастичке слике, критичка верзија веризма и симболизација стварности. Отуда Ливадина поезија задобија карактер самосвесне, ауторске реинтерпретације песничких изазова и поетичких могућности који су се пред поезијом отворили шездесетих и седамдесетих година XX века: неоавангарда, графичке интервенције у тексту и у смислу песме, веризам, митопоетски говор, демитологизација, ремитологизација. Све, све, наравно, али најпре модернизам оличен у истраживању форме, у ерудицијском преиспитивању класичних и посткласичних тема, као и у самом повлашћеном, постсимболистичком третману песничког језика. Ако је модернизам кључни песников поетички избор, онда је од свих поступака њему, ипак, најближа митопеја. Пред читаоцем се намах успоставља митопејска ситуација у којој се до песничког смисла, усред света у коме је смисао потрошен, како је певао Ливада у својој првој књизи, долази услед обнављања почетних митских прича које су доведене у везу са модерним временом где трагедија као жанр није могућа, али митопеја јесте. Ливадине песме показују да је тако. Али, док читамо Ливаду, лако видимо да је, поред свих митова, старих и нових, обновљених или управо обликованих, кључни мит,

митопеја – стварање великих прича, митова, бајки. патос – занос, повишен тон. веризам – слично натурализму, изразито реалистично приказивање често ружне или мрачне стране стварности.

236 / Савремена књижевност

заправо, сама поезија. Она која митове и ствара и разара, а градове памти или наново обликује. (Гојко Божовић, „Раша Ливада, Име једне приче”, одломак)

uk a

pr om

o

Поменуте године (1977) у београдској „Просвети” су објављене три значајне књиге: Свраб Милутина Петровића, Безакоње Рајка Петрова Нога и Карантин Раше Ливаде. Три по свему различита, а изразита песничка гласа, сваки од њих рекао је нешто ново, нешто дотад неречено, нешто друкчије... Сада знам да су они, тада млади песници, у великој, ако не и пресудној мери обележили оквирну слику српске поезије онога периода: радикални експеримент, обновљена традиција, репрезентативни модернизам. [...] [...]могу устврдити да је Ливадина поезија жива, да нема патину прошлости. Не одаје утисак као да је написана у неком конкретном, минулом времену, па да, док је читамо, имамо свест о томе како је припадала одређеној епохи. Супротно од тога, тако је актуелна, тако свежа, тако духовита и заводљива да ми се чини као да је написана прекјуче, а не пре четири деценије. Посебно ми је сада пала у очи та постепена трансформативност, тај раст песничке имагинације из књиге у књигу, та мешавина надреализма, митопеје и веризма, све осведочено препознатљивошћу гласа. То је важно за поезију, можда пресудно важно, освојити изразитост и посебност гласа, кад после неколико стихова кажете, препознајући непоновљиви тон субјекта – то је тај и тај песник, или неко ко вољно или невољно личи на њега. Ливада је постепено дисциплиновао своју прешироку асоцијативност, припитомљавао је, коначно, давао јој је форму. И сада могу рећи да га памтим као ретког песника који је личио на своје стихове. Његови стихови били су он сам, његов облик и мера језичке самоидентификације. Тако врцав, тако прецизан, тако сажет. Увек топао и непосредан, увек помало измакнут, ту, међу нама, а мислима некако одсутан, одлутао негде другде.

ерудицијско – оно што је повезано са широким образовањем и културом.

Ed

(Михајло Пантић, „Слово о Ливади”)

Друга ствар која ми је такође била интересантна, то је, наравно, његово презиме које се понавља у свим тим секвенцама: управо 70-их година, када „експлодира” тај постмодернистички дух уметности, када позиција аутора бива проблематизована, Раша Ливада ради чудну ствар. Он аутора укорењује у свој текст. Он своје име уноси у сопствени текст. И то ме је упутило на помисао да је Раша Ливада врло суптилно и дискретно, и увек са тим њему својственим хумором, дискретном иронијом, никада некаквим снажним цинизмом, него једном врстом елегантне ироније, увек у ствари суптилно обнављао фигуру песника као профетске фигуре. А будући да је био довољно скроман, колико ми се чини из свих ових прича, али и из самих текстова то може на неки начин да се реконструише ако то желите, та његова профетска улога није наглашена. Он није говорник у име нације, није говорник у име религије, није говорник у име било Раша Ливада / 237

ЗАНИМЉИВОСТИ Поводом десет година од смрти Раше Ливаде и изласка његових сабраних песама, у Земуну је 6. новембра 2017. године, у подне, испред Старе капетаније таблу са натписом Плато Раше Ливаде, у присуству поштовалаца и пријатеља песникових, открио Милутин Петровић и том приликом је рекао: Ливада каже: Драги моји Земунци, одакле год дошли, и ви који нисте дошли, добро дошли... Више пута сам вам казао, то добро знате, и сада вам опет кажем: поезија је највећи домет српске културе... поезија је наша национална уметност... све што знамо о себи и о свету или је израсло из поезије или ће се у поезију вратити. [...]

које велике идеје. А са друге стране, у тим стиховима заправо одзвањају универзалности. [...] Управо је споменут Миодраг Павловић. Његове збирке из 70-их година, између осталог, баве се цивилизацијским питањима, словенством, судбином нације. Љубомир Симовић исто. Иван В. Лалић ће писати о Византији итд. У сваком од тих песничких гласова постоји одређена тенденција да се пружи некаква визија историје, да се открије једна пуноћа тог историјског тока. Оно што постоји код Раше Ливаде: он је већ натопљен и прожет тим неким новим духом демистификације великих прича. Значи, то код њега недвосмислено постоји, а опет успева да очува траг нечег профетског, и траг врло чудне мудрости која се тешко може дефинисати критичарским језиком. Тако да тај спој гласа који се често чује управо у списима профетске природе, и специфичне скромности, ироније, демистификације, као и чудних околности повезаних са његовим именом, које омогућавају да само име тако харизматично одзвања у његовим стиховима – све то ме привлачи да Рашу Ливаду и дан-данас читам.

o

профетска – пророчка демистификација – откривање нејасних појава, или укидање мита, мистификације

pr om

(Горан Коруновић, „Иронична мудрост Карантина”)

Ed

uk a

Листајући данас ове песме, присећам се утиска који је на мене, у време кад сам припремао свој избор, оставила Ливадина последња збирка. Имајући у виду његово тада безмало већ тридесетогодишње ћутање, помишљао сам да би Карантин у извесном смислу могао бити његова тестаментарна књига, његов опроштај од много чега што се дало научити од других, и окретање некој „светој једноставности” с којом нам се не обраћа никакав лирски субјект, никаква утвара, него Ливада главом, онај од крви и меса, лишен свих образина, сваке егзалтације и декора; склон, као и његов „непознати Маварин”, да говори о суштинама. Отуда његова духовита гесла носе свежину неке још неостварене поетике у рађању. Да Раша Ливада није прерано дигао руке од поезије, Карантин би јамачно представљао известан путоказ, можда и преломну тачку у његовом даљем развоју; овако, он остаје последња свеска једног узлазног трокњижја и у том својству пружа најпотпунији увид у песникове домете и могућности. (Борислав Радовић, поговор у: Песме)

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Све чега се Раша Ливада подухватио и што је створио – било је врхунско. Оно што нам је оставио заокружено је, целовито и убедљиво. Иако је по природи био осетљив човек, у послу је био беспрекорно одређен и темељан. Над његовом истанчаном душом лебдео је дух јасности. То је особина људи са визијом. [...] Раша Ливада је умео да нађе савршен баланс између наше културе и култура других народа. Умео је да чује све гласове, све одјеке, све буре и духовне тишине. И што је најважније – знао је да их пошаље даље. У томе је његова велика храброст и заслуга. За такав његов подухват данас нема цене. У поезији је био весник једне нове генерације писаца која је коначно завршила отварање према светским обзорјима, отварање које је било споро, са многим препрекама и странпутицама, али неминовно. Можда се може рећи да 238 / Савремена књижевност

је на свом песничком путу био више склон англосаксонском етосу, јер је такав био дрхтај његовог стваралачког бића. То се види и по песницима које је са својим пријатељима преводио. Али његова антологија светске поезије говори да, када су критеријуми у питању, ту је био одлучан и јасан као дан. [...] Ми који смо га ближе и дуже познавали осећали смо ту заносну, неисцрпну, силну енергију његове личности. Имао је моћ да човека просто омами својим заносним идејама, које су неретко биле судар чудесних противуречности са невероватним исходом – били су то громови из ведра неба Раше Ливаде, биле су то опчињујуће речи, као речи пророка које су се завршавале чувеним завршним стихом његових песама: А Ливада каже. Иако је био човек старог кова у најлепшем значењу тога израза, његов смисао за ново био је фасцинантан. Имао је дара да ту искру новог препозна у хаосу свакодневног и устаљеног, а да притом не прави грешке које чине помодарци, скоројевићи и наше уметничке Феме. Био је уверљив у својим убеђењима о значају нових уметничких појава. Због те особине смо га сви ценили.

етос – темперамент, опште расположење.

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

pr om

o

(Бранко Кукић, „А Ливада каже”) https://www.vreme.com/cms/view.php?id=532363

Ed

СИНТЕЗА

uk a

►Прошетајте Земуном користећи Гугл мапе. Ако сте у близини, можете, наравно, и уживо прошетати. Пре шетње припремите се за задатке. Пронађите места (топониме) која се појављују у песмама Раше Ливаде. Посматрајте их, нацртајте, фотографишите. Направи мапу „Земун Раше Ливаде” користећи топониме из песама и мапу града. Поред локација упишите стихове песама. Снимите кратке видее са стиховима Раше Ливаде. Пронађите у свом месту локације које би се добро уклопиле у атмосферу његових песама. Издвој гноме са крајева Ливадиних песама и направи пано „А Ливада каже”.

РАША ЛИВАДА (1948–2007) Попрскан знојем казаљки Атлантида Карантин

КАРАНТИН (1977) неосимболизам, неоавангарда, гротеска, хумор, иронија, митопеја, гноме Часопис Писмо Антологија Модерно светско песништво 1–2

Раша Ливада / 239

Раша Ливада, Песме, Просвета, Београд, 2006. Бранко Кукић, „А Ливада каже”, у: Време, бр. 880, 15. новембар 2007. Радослав Петковић, Блиц, 11. новембар 2007. Горан Коруновић, „Иронична мудрост Карантина”, у: Трећи трг, свеска 57–58, година 13, Београд, 2017. Михајло Пантић, „Слово о Ливади”, у: Трећи трг, година 13, свеска 57–58, Београд, 2017. Гојко Божовић, „Раша Ливада, Име једне приче”, одломак http:// riznicasrpska.net/knjizevnost/ index.php?topic=269.0 Раша Ливада, „Нова Атлантида”, у: Време, бр. 752, 2. јун 2005.

Иван В. Лалић ПИСМО (избор)

o

 Подсети се Лалићевих песама „Ветар” (из програма за основну школу) и „Плаве гробнице” (из програма за претходни разред). Издвој оно што сматраш највреднијим у тим песмама. Читајући песме из збирке Писмо, откриј због чега је Светлана Велмар Јанковић о Лалићевој поезији утврдила: „Уткао је у своју поезију основне симболе наше националне културе, и проговорио из дубине колективног памћења.”

ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

Бесане очи које виде више Но мрљу јутра, шару на тапету, Прочитаће у рукопису кише Читаву повест о будућем лету: За усуд сваког листа једна црта Сведочи облик: семантика капи Садржи облик будућега врта Ил празног неба што блиста и вапи.

uk a

Иван В. Лалић (1931–1996), песник, преводилац, есејиста, критичар, приређивач песничких антологија и зборника, рођен је у Београду. Радио је као новинар и уредник у издавачким кућама. Сматра се једним од наших најзначајнијих преводилаца и најистакнутијих представника неосимболистичке струје у српској књижевности. „У завештајним збиркама Писмо (1992) и Четири канона (1996), Лалић је досегао сопствене песничке врхове и испунио своју службу поезији и певању. Захваљујући управо овим збиркама (мада оне логично и нужно произилазе из претходних), његово дело не стоји само у врху српске поезије друге половине овога века, него је у самом врху српске поезије уопште” (Александар Јовановић). Значајна дела: Бивши дечак (1955), Велика врата мора (1958), Аргонаути и друге песме (1961), Време, ватре, вртови (1961), Страсна мера (1984), О делима љубави или Византија (1987), Писмо (1992), Четири канона (1996) и др. Есеји и критике: Критика и дело (1971), О поезији дванаест песника (1980).

Кључне речи: Писмо, неосимболизам, везани стих, повратак класичном наслеђу.

pr om

Ed

у страшном благослову ноћног бдења Стрепња изнутра размрежава очи И корен вида шири се и мења да новим путем нова слика крочи – На некој звезди море се расцвета, У чаши воде заискри тишина, Свака је прошлост стално започета, А море, то је најлепша горчина. у несаници другог сна је корен: Способност да си другачије будан – И нови дан, по слици прошлог створен, Добије сенку, није узалудан; Облачиш капут, палиш мотор: тачност Покрета твојих инородна бива; На семафору пева вишезначност, Тробојна шара неког новог ткива...

240 / Савремена књижевност

Игор Васиљев, Рибар са златном рибицом, детаљ (1954)

Онај што ноћу посумња у време Друкчије дан ће, час по час, да споји – И поштујући прости закон шеме Питаће себе: да л шема постоји? У несаници другог сна је корен: Сна који пуни, ко пустињу вода, Јаву у којој изнова си створен: у несаници светлуца слобода –

Друге су ноћи оних који бдију – На некој звезди море се расцвета, Прадавне шуме загрцнуто пију Ваздух и воду будућега лета; Последња слика: као ретровизор Пун друма што се одмата у ништа Бесане очи рајски назру призор Потоње несанице, уточишта.

(5–6. VII 1975)

ПИЕТА

pr om

Микеланђело, Пијета (1497)

uk a

Положила сам обе уске шаке Под твоја плећа, придигла полако, Покретом који на кретњу се сећа Кад сам те преповијала; помакла Из водоравне равнотеже, лако, Као да ниси за смрт једну тежи – (Али за утег жртве своје лакши) Од тог тренутка заувек ми лежиш У наручју, ван причина и ствари; И свет се обнавља у мојој кретњи И љубави твог чина, изван мене; И зато остаје у равнотежи.

o

Срце је Мајке срце Богомајке Тин

Положила сам обе уске шаке Под твоја плећа, придигла полако; И заувек смо скамењени тако.

Ed

(19. II 1992)

ПИСМО

Винчанско писмо, жиг у иловачи, Глинени голуб, мокри ветрокази – Ко тражи, нађе; свет траје јер значи,

И обнавља се у пламену, влази И саопштењу. Свет је писмо, древно, Непоуздано, али још на снази – И тако читамо га свакодневно, Ми, првог смисла потоњи читачи И гонетамо значење му гневно,

Ми суђеници, присилни тумачи Заданог писма које смислом прети Из сваког слова. При том понављачи – Понекад назреш у ваздуху, лети, Небеску ружу која милост зрачи – И то је знак, ал’ основа се сети: Винчанско писмо, жиг у иловачи.

(2–3. III 1992)

Иван В. Лалић / 241

РАЗГОВОР О ПЕСМАМА Искажи своје прве утиске о Лалићевим песмама. Која је од њих највише привукла твоју пажњу? Због чега? Опиши како доживљаваш ритам и мелодију Лалићевих стихова. Шта мислиш о томе што се модеран песник враћа везаном стиху? Издвој мотиве који су нарочито привукли твоју пажњу и образложи своја запажања.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

uk a

pr om

o

Размисли о песми „Похвала несаници”, почев од њеног наслова. Коме несаница може бити толико значајна да јој одаје похвалу? Шта је у њој вредно? Прочитај извод из тумачења Бојана Чолака „О неким поетичким моментима Ивана В. Лалића (анализа песме ’Похвала несаници’)” и упореди са сопственим запажањима: „Песма ’Похвала несаници’ сачињена је од пет октава, испеваних у једанаестерцу, са укрштеном римом. Занимљиво је да се Лалић служи формом која се у српској књижевности појавила у доба романтизма, дакле, у време преваге ирационалног, мистичног, тајанственог. Одлика октаве јесте да се најчешће могу наслутити два катрена, што је случај и у овој Лалићевој песми. Иако наизглед у наслову постоји поступак онеобичавања, јер се похвала пева несаници која се углавном доживљава као неприродно и самим тим нежељено стање, то није тако. У питању је похвала увиду у пунију стварност, или тачније, похвала стварању. [...] С друге стране, несаница отвара и могућност да се сензације појединих чула могу приближити, стопити, преплести (светлост и звук), али указује и на то да се нешто тако свакидашње, као што је чаша воде, може одуховити, да може постати нови, засебан, извор смисла. Служећи се језиком којим се описује рационално искуство, Лалић говори о неизрецивом.” Провери тврдњу о октави из које се наслућују два катрена. Истражи риму, цезуру, опкорачења, опиши ритам и мелодију песме. Опиши композицију песме и издвој најупечатљивије песничке слике. Образложи како се ова песма може тумачити као (ауто)поетичка. Усредсреди своју пажњу на песме „Пиета” и „Писмо”. Издвој оно што их тематскомотивски одређује. Обрати пажњу на мото у првој песми, стих Тина Ујевића, чија ти је песма „Свакидашња јадиковка” позната од прошле године. Какав је емоционални набој постигнут представљањем субјективне перспективе лирског „ја” Мајке/Богомајке? Упореди своја запажања са изводом из тумачења песникиње и теоретичарке Бојане Стојановић Пантовић „Наративност поезије Ивана В. Лалића”: „’Пиета’, који је написан те исте 1992. године, а [...]већ сâм наслов уз мото-стих Тина Ујевића Срце је Мајке срце Богомајке, упућују читаоца на један сасвим специфичан угао његовог читања и разумевања. Треба имати у виду њено место и положај у шестом, последњем циклусу збирке, који садржи девет песама наглашене религиозне инспирације и имагинације, о чему је посведочио и сам песник. Она се налази између песама ’Као молитва’ и ’Писмо’ и призива дух свете везе између Мајке и Сина, односно Исуса и Богородице у чину њеног оплакивања Христовог тела скинутог са крста. За Ивана В. Лалића интензиван емоционално-психолошки однос према мајци кореспондентан је са емпиријским оквиром још од његових првих збирки. [...] У „Пиети” је, пак, принцип материнства уздигнут на општи, универзални план култа Богородице и њеног односа према распетом Божјем сину, што је у последњем песниковом делу Четири канона добило наглашен, доминантан статус. Због тога је у овом тексту говорни, односно наративни субјект женског рода, те се као медијатор приче и протагониста појављује сама Богомајка. Осим Ујевићевог мото-стиха, постоји још један интертекстуални оквир који ову 242 / Савремена књижевност

ИЗ

uk a

pr om

o

песму несумњиво упућује на тзв. римски простор Лалићевих бројних песама. То је једна од бројних вајарских композиција у којима Богородица држи у крилу беживотно Исусово тело, а најпознатија међу њима је свакако Микеланђелова Пиета из цркве Свети Петар у Риму. Прва четири стиха одвијају се као ретроспективна нарација мајке која придиже и преповија своје дете, да би значењски, метафорички преокрет настао у следећа три стиха: „помакла / Из водоравне равнотеже, лако / Као да ниси за смрт једну тежи – / (Али за утег жртве твоје лакши” [...]. Овде долази до промене дословног плана аутодијегетичког наратора / нараторке на фигуративни план. Није реч, дакле, о уобичајеној радњи карактеристичној за мајку и дете, већ о посмртној припреми Исусовог тела за сахрану и Богородичино оплакивање, иако – и ту је такође изневерен моменат читалачког очекивања – заправо никаквог оплакивања, пренаглашног изливања осећања нема. Наиме, равнотежа између смртности човека и бесмртности Бога у једном телу, Исусовом, управо је исказана кроз последња три стиха.” Истражи смену перспектива у песми „Писмо”: неутрална (Свет је писмо), прво лице множине (Ми, првог смисла потоњи читачи) и, коначно, обраћање, друго лице једнине (Понекад назреш у ваздуху, лети), које је и лице песничког субјекта, јер се обраћа (и) себи. Издвој најзначајније карактеристике Лалићеве поезије. Упореди своја запажања за изводом из тумачења Александра Јовановића (у књизи Поетика српског неосимболизма), једног од најзначајнијих познавалаца поетике Ивана В. Лалића: [...] „песнички искази дати [су ]експлицитно, други пут се конституишу помоћу цитата стихова познатих песника или позивањем на њихова значајна остварења, у трећем случају семантичка отвореност песме и постојање више смисаоних токова у њој допуштају могућност да се она тумачи и као певање о поезији. Не треба посебно наглашавати да Лалић најчешће комбинује поменуте поступке, остварујући изузетно занимљиву и дубоку песничку слику света, сложене вантекстовне и метапоетске односе, показујући, при томе, њихову међусобну условљеност и зависност.”

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

Ed

Октава (лат. octava од octo – осам) – строфа од осам стихова, независно од врсте риме. Најчешћи распореди риме у октави су: парна (aa bb cc dd); укрштена, са четири различите риме (abab cdcd) и укрштена са две риме, тзв. сицилијанка (abababab). Осим у дубровачком песништву, октава се у српској поезији јавља у XIX веку, најпре код Јована Пачића, потом и Бранка Радичевића, а касније и у поезији Војислава Илића и Јована Дучића. Најпознатија песма српског језика срочена у октавама јесте Santa Maria della Salute Лазе Костића (1909). (Из Речника књижевних термина Тање Поповић, прилагођено) ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Да би настала овако значајна поезија, морали су да се стекну и творачки сложе многи битни моменти, и у Лалићевом стваралаштву, и у развоју наше поезије. Изузетан познавалац европске књижевности и културе, Иван В. Лалић је, далеко од авангардне искључивости, добро знао да ново у књижевности не значи много ако у њега није уграђен и однос према прошломе као саставном делу наше савремености. Иван В. Лалић / 243

аутодијегетички наратор – наратор који приповеда о себи.

uk a

(„Поезија – похвала чуду заданог нам света”, изводи из разговора, у: Дела Ивана В. Лалића, IV том)

o

Претпоставимо, зашто да не, да сам, без икаквих својих заслуга, рођен као добар версификатор (што свакако има неке везе и са музикалношћу)[…]. А овај повратак традиционалним формама био је за мене између осталог и покушај да задовољи једну снажну унутрашњу потребу преиспитивања својих изражајних могућности. […] Мислим, или тачније, искусио сам да традиционалне везане форме у српском језику још нису изгубиле виталност – […]. Оне не само да не спутавају језик и имагинацију него, напротив, обогаћују лексику и као да оплемењују фразу.

И обрнуто, изузетно познавање традиције (од Библије и Дантеа, до Хелдерлина, Елиота и Рилкеа) није спречавало његов песнички глас да буде изузетно модеран. Знао је такође да нема велике поезије која, слободно речено, не показује читаоцу своје тело, па зато у занатском смислу песма не сме да буде аљкаво урађена. Отуда његова стална брига за стих и облик, његово непрестано испитивање стиховних и строфичних могућности. По версификацијском умећу – коришћењу слободних и везаних стихова различите дужине, суптилним варирањима система римовања и опкорачења, активирању различитих песничких облика (од српсковизантијских до западноевропских) – овај песник готово да је без премца код нас. Снажно ослоњен на искуства модерне европске поезије, Иван В. Лалић је све време своје певање везивао за језик и наслеђе свога народа. („Ко не повуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа и Хелдерлина” – рећи ће у једном разговору). – Уз то, песник је трпео многе притиске које појединац мора да истрпи у своме краткоме и ломноме животу, истовремено живећи и дубоко разумевајући сва отворена питања историје и културе свога народа. Песничко мајсторство омогућавало му је да у својим стиховима нерасплетиво утка једне у друге сва најбитнија питања појединачне егзистенције и основне симболе наше националне културе: у његовим песмама се о најдубљим моментима личне угожености проговара из дубине нашег колективног памћења. Сви ови моменти, врхунски симболизовани, уграђени су у његову поезију. Отуда код Лалића сложен и модеран песнички говор, да би се у песничку слику ухватила једва приметна а суштинска дешавања у људском бићу и око њега, али модеран говор који не потискује, него, напротив, снажи емоционални доживљај онога који пева – зато се ова поезија прима и као изузетно модерна и са великим читалачким узбуђењем.

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

(Александар Јовановић, „Уводна напомена”, у: Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, зборник радова)

Ed

Ставити пред огледало, без страха Од повратне слике: она узвраћа израз, И то несавршен, неког упорног напора Да се апстракција одене у месо, У добар проводник бола. (Иван В. Лалић, „Белешка о поетици”, одломак)

Складност мелодије стихова, па и читавог песничког текста нарушена је изразитим опкорачењима која се могу наћи у готово свакој написаној Лалићевој песми. Не подударају се метричке и синтаксичке целине, једна другу опкорачују. Синтаксичка целина се у идућем стиху или довршава са неколико речи или се једна реч преноси (пребацивање), а има и различитих опкорачења у истој строфи. Могу се издвојити и примери преноса, где последњи стих строфе не завршава мисаону целину него захвата и наредну строфу својим опкорачењем. Како би се што адекватније изразио, тежио је развијању реченице, па је разумљива употреба не само опкорачења, већ и интерпункције на различитим местима у стиху, што не ремети ритам. (Сања Париповић, „Версификација Ивана В. Лалића”, у: Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, зборник радова) 244 / Савремена књижевност

О ЈЕЗИКУ

Такав исказ до сада није постојао у српској поезији: привидно једноставан у непосредности са којом успоставља везу са читаоцем, овај исказ садржи слојеве значења у којима се сажимају интелектуална, духовна и метафизичка сазнања и прошлих доба и садашњих времена. (Светлана Велмар Јанковић, „Иван, на врху”, у: Иван В. Лалић, песник)

pr om

o

Упоредо са библијским (занимљиво је да готово нема средњовековних) сусрећемо и речи као што су: хлорофил, гигабајт, филмски оператер, антиматерија, рециклиран, надзорник радова, антигравитација, мегаинфлација, пројектор, лемује, заварује, електрокардиограм, семафор, мимикрија, деконструкција, озон, штрајкачи, субјекат, инвенција, брисачи, шанса, фетус и тако редом. Читалац је нужно принуђен да застане када наиђе на синтагме типа „мегаинфлација смисла”, „инвенција плана спасења”, на Бога „у улози надзорника радова”, анђела „сјајну крилату сподобу” коју покреће „погонска сила антигравитације”, или на стихове који описују познату ситуацију из прве библијске песме, са одговарајућим библијским цитатом, а настављају се речима карактеристичним за различите, поезији не сувише блиске, области и дешавања нашега века.

uk a

(Александар Јовановић, „Иван В. Лалић или висока мера песничке уметности”, у: Време, ватре, вртови)

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

Ed

Појава Ивана В. Лалића везује се за српску књижевност педесетих година. „Лалић није ни морао, а ни хтео да учествује у то време, карактеристичним споровима између традиционалиста и модерниста, већ се одмах, избегавајући једнострана опредељења, усресредио на најбитнија питања поезије, њене форме и песничке вишезначајности, на улогу традиције и културе у певању [...]. У својој поетици сјединио је наизглед неспојиво, традиционално и модерно, прошлост са садашњошћу, католичке и православне представе о Богородици. Византију је довео у залеђени Београд, цитирао је Библију и Војислава Илића, објединио искуство таложено вековима, Потенцирајући начело мере и све то зачинио медитераном. „Снажно ослоњен на искуства модерне европске поезије, Иван В. Лалић је све време своје певање везивао за језик и наслеђе свога народа [...]. Уткао је у своју поезију основне симболе наше националне културе, и проговорио из дубине колективног памћења. „Једна његова страна увек је окренута могућим облицима прошлости, док је друга заокупљена видовима непосредне садашњости” (Светлана Велмар Јанковић, „О првој песми ’Првог канона’ Ивана В. Лалића”) Иван В. Лалић / 245

Иван В. Лалић, Писмо, Београд: Српска књижевна задруга, 1992. Светлана Велмар Јанковић, „Иван, на врху”, Иван В. Лалић, песник, Краљево, 1996. Светлана Велмар Јанковић, „О првој песми ’Првог канона’ Ивана В. Лалића”, Споменица Ивана В. Лалића, Београд, 2003. Слободан Зубановић и Михајло Пантић, Десет песама – десет разговора, Нови Сад, 1992. Александар Јовановић, Порекло песме. Девет разговора о поезији, Ниш, 1995. Александар Јовановић: Поетика српског неосимболизма. Београд: „Филип Вишњић“, 1994. Александар Јовановић, „Иван В. Лалић или висока мера песничке уметности”, у: Време, ватре, вртови, Београд: ЗУНС, 1997. Александар Јовановић, „Седам Лалићевих песама (увод у тумачење)”. Зборник Матице српске за књижевнос и језик, књ.

LII, св. 2, 2003. Иван В. Лалић, „Одломци о песничком искуству”, Иван В. Лалић, песник, Краљево, 1996. „Поезија – похвала чуду заданог нам света”, изводи из разговора, у: Дела Ивана В. Лалића, IV том, Београд: ЗУНС, 1997. Сања Париповић, „Версификација Ивана В. Лалића”, у: Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, зборник радова. Београд: Институт за књижевност и уметност/ Учитељски факултет, 2007.

„Као молитва” – песму казује Иван В. Лалић

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Научи да изражајно казујеш једну песму Ивана В. Лалића по сопственом избору. Послушај како сам песник говори своје стихове и упореди његов тон са својим доживљајем. Послушај/погледај интервјуе са Иваном В. Лалићем и напиши есеј о овом песнику. Прочитај збирку Писмо и прикажи је служећи се знањем са часова информатике (одговарајућом презентацијом).

http://87.237.203.141/page/radio/ci/ story/28/radio-beograd-2/3995822/ivanv.-lalic-kao-molitva.html?email=yes

СИНТЕЗА

https://www.rts.rs/page/radio/ci/ story/28/radio-beograd-2/4128643/ivanv.-lalic.html

pr om

Иван В. Лалић (1931–1996)

Погледај емисију Кривуља стваралачког процеса у којој њен аутор, писац Воја Чолановић, разговара са Иваном В. Лалићем о превођењу и о поезији.

uk a

песник преводилац есејиста критичар

Ed

https://youtu.be/tKzMnqinQ14

o

Послушај емисију Антологија песника (Радио Београд 2) у којој Иван В. Лалић говори своје стихове.

246 / Савремена књижевност

ПИСМО (1992)

истакнути представник неосимболизма

везани стих традиција и модерност сложен и модеран песнички говор

Матија Бећковић Избор из поезије Кључне речи: поезија, „Кад би ти отишла из овог града", Кад будем млађи, љубавна поезија, рефлексивна поезија, хумор, језик.

КАД БИ ТИ ОТИШЛА ИЗ ОВОГ ГРАДА

Кад би ти отишла из овога града

Ed

uk a

pr om

o

Коме бих леву руку пребацио преко рамена А десном показивао обронке далеких брда и рекао: Природа је пуна мојих погледа на свет. С ким бих застао пред распуклим орахом говорећи: У овом ораху можда расте мој сандук Кад сам био дете његово је стабло посађено. Због кога бих прекинуо ове речи и рекао нешто радосно, Мада не знам шта бих све могао да кажем На основу целе шуме и других елемената! С киме бих се враћао у град поносан као у мојим песмама. Коме бих говорио о сајџији који живи у земљи И о мом средњем уху које је густо као шећер. С киме бих подигао главу према беспутним небесима, Коме бих показивао козје стазе међу звездама. Чији би зуби звонили као промрзла јабука у пшеничној плеви С киме бих поменуо: тајге, снег на Етни, људе по тамницама. Бела птица на снегу, пласту снега у води, Коме бих рекао како ми се чини Да у реци Арарат кључа камење И ко би ме због тога волео? Данас сви знају да сам на тебе мислио кад сам рекао: Она каже балкону да га воли И балкон се сруши у том часу. Поштари би широм света разносили једно исто писмо Док звер скупог крзна дрема у глупој топлоти на Тибету И било какав месец прелази преко сметова. С киме бих дуго у ноћи говорио против свакога И ко би ме због тога волео? Кад би ти отишла из овога града, Говорио бих узалуд: Моје речи се не би ни на кога односиле.

Матија Бећковић (1939), један од значајнијих савремених српских песника, рођен је у Сенти. Редовни је члан Српске академије наука и уметности. Поезију је почео да објављује рано, још у гимназијским данима, и до данас је објавио мноштво поетских и прозних књига. Поезија му се одликује рефлексивношћу и хумором, богатом реториком, језички уроњена у традицију (архетипско и религијско) и дијалекат, или у савремени идиом са примесама сленга и жаргона. Приредио је за штампу две књиге Симе Милутиновића Сарајлије, чувеног песника романтизма и Његошевог учитеља. Са Бориславом Михајловићем Михизом адаптирао је за позоришно извођење Његошев Горски вијенац. Активан је у јавном, књижевном и културном животу, често присутан у медијима – а његови сусрети са публиком су веома посећени јер је духовит, речит и вешт говорник, а своју поезију најчешће уметнички интерпретира, говори, уместо да је чита. Најзначајнија дела: Вера Павладољска (1962), Метак луталица (1963), Тако је говорио Матија (1964), Че – трагедија која траје (1969), Рече ми један чоек (1970), Међа Вука Манитога (1976), Леле и куку (1980), Служба Светом Сави (1989), Његошу (1988), Кажа (1988), Чији си ти, мали (1989), Косово – најскупља српска реч (1989), Ћераћемо се још, Кад будем млађи, Кад будем још млађи и др.

Миленко Михајловић, Понире Соколац, детаљ (2013) Матија Бећковић / 247

КАД БУДЕМ МЛАЂИ

Кад будем млађи

Кад будем млађи На тренинг без стречинга Нећу ни помишљати Јер од вежби без истезања Нема теже заблуде Ни од згрчених мишића веће трагедије

стречинг – техника истезања мишића настала из јоге (stretching).

Умећу да живим Неће ми дани пролазити као досад Тек тако Без сврхе и смисла Имаћу времена колико хоћеш Али га нећу траћити на глупости Већ сваки трен посветити себи Осмислити га и ослојити И лаганицом Распоредити на своја задовољства

uk a

pr om

Кад будем млађи Ма колико то сада изгледало нереално Устајаћу рано И из истих стопа одлазити на трим стазу Да трчим један сат Пошто се истуширам Певушећи под млазом Срећнији од звечке Опружићу се жмурећи (да не замарам очни живац) С влажном кесицом чаја на капцима Не помичући се с места Док се опусти глатка мускулатура А кожа моћно напије хидратантног млека

Кад будем млађи Гледаћу своја посла Распредајући натенане Мишићна влакна И с посебним гуштом Распоређивати мишићне групе И повећавати мишићни тонус Обилно наводњавајући Обе стране мозга Са што више енергетских вибрација И двадесет хиљада покрета дневно (по мом хороскопском знаку) Проверавајући појединачно Густину сваке од двеста костију И чврстину четири стотине мишића У темељима кичменог стуба Који је носећи стуб живота И небеског свода

o

(одломак)

РАЗГОВОР О ПЕСМАМА

Ed

Погледај емисију Аутопортрет (РТС) посвећену Матији Бећковићу.

https://youtu.be/w-s4lp4SRK8

Послушај како песник говори своје стихове на хуманитарној вечери Матија са Матијом (први део) у Звездара театру.

https://youtu.be/dfGTrV0UlI8

Опиши свој доживљај поезије Матије Бећковића. Образложи како на тебе делује ритам Бећковићевих песама. Опиши по чему ти је блиска (или по чему није) поезија Матије Бећковића.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ ► Определи се за једну песму из нашег избора и покушај да образложиш свој избор: истражи природу лирског субјекта, основно осећање, тему и мотиве; испитај и протумачи тон и ритам стихова; истражи и протумачи песничке слике, смисаони и рефлексивни слој песме; наведи и образложи главне особености песничког језика, посебно удео разговорног (колоквијалног) стила и његову поетску функцију.

248 / Савремена српска књижевност

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Други вид приближавања поезије животу остварио је Матија Бећковић (1939). Његов је дар лирски и сатирични, а његов развој иде од ведре љубавне лирике преко естрадне поезије, изазивачке, нарцисоидне, подругљиве до ангажоване сатиричне поезије у поемама Рече ми један чоек (1970), Међа Вука манитога (1976) и Леле и куку (1978), оствареним у досад неслућеном језичком богатству једнога готово изумрлог говора из црногорских брда. (Из Историје српске књижевности Јована Деретића)  Прочитај како Мирослав Егерић процењује вредности Бећковићеве „сатиричне мисли”:

pr om

o

[...] Матија Бећковић, бар за писца ових редова, јесте пример песника, старински речено, у служби свог народа, јер не ћути о његовим манама и недаћама, па му се отуда може веровати и кад говори о његовој честитости и смислу за подвиг и величину. Сјајем једне мисли која баца снажно светло на разлике између идеала и стварности, хитрином духа, живошћу имагинације која проблем гони у слику, неодољивом логиком стварног податка и ироније која кружи над њим, сарказмом кад се наметне органским развојем мисли, Бећковићева сатира је златни грумен у трезору српске сатиричне мисли. О ЈЕЗИКУ

 Прочитај мудре и духовите опсервације М. Бећковића о важности

језика и нашем односу према њему:

Ed

uk a

Праве песнике језик проналази да кроз њих говори оно што хоће. Помишљао сам да језик живи свој паралелни живот, и да више брине о нама него ми о њему. Да је он у нашој власти а не ми у његовој – давно би нестао. *** У свакодневној комуникацији се врши силна редукција језичкога блага. Тако се, на другој страни, пуни устава језика, у коју се улива све што не долази до јавне речи. У наше време подигнута је једна од највећих буна о којој се не говори. То је буна против самог говора. Утврђено је да је већ све испричано и све знано, и све компромитовано, и да можемо да се споразумевамо са неколико речи и неколико гестова. Тако се препоручујемо да смо људи свога времена, и да никога не гушимо својом причом. Ко год каже више од три реченице, неко други показује на врат и шапуће „смор”, „гуши”. Тако је настао нови есперанто. Речима „упс”, „вау”, „супер”, постиже се више него са хиљаду речи. Пушта се музика на најјаче, и таман кад помислите да је крај неке мелодије, покаже се да је то почетак нове. Нема предаха, да неко не би искористио паузу и нешто рекао. Никада није било толико „паметних људи” који ништа нису рекли, и толико цењених говорника који никада нису формулисали ниједну реченицу. То је светска побуна и за њу постоје и велики разлози. Човек се тешко компромитовао са својим причама. Зато данас, ако с неким проМатија Бећковић / 249

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Научи да изражајно говориш једну песму М. Бећковића по свом избору. На интернету пронађи снимке са Бећковићевих књижевних сусрета и упореди како песник говори своје стихове а како они звуче у неким глумачким интерпретацијама. На интернету истражи популарност поезије Матије Бећковића – које се песме најчешће цитирају, и који цитати највише понављају. Изабери омиљену песму и омиљени цитат и образложи свој избор. Протумачи значење аутопоетичких записа и рефлексија о језику које смо ми навели. Објасни како песник комбинује озбиљне и хуморне елементе у свом дискурсу. Прочитај поему „Вера Павладољска” и представи је у одељењу. Прочитај једну збирку Бећковићеве поезије по свом избору. Напиши есеј о поезији Матије Бећковића.

uk a

„Увек сам читао више књига истовремено, а уз то пратио оно што је тек објављено. Генерално, све оно што сам читао у својој младости, као да нисам читао. И коју год од тих књига да сам кренуо да читам поново, читао сам је као нову и готово се ничег нисам сећао. И препоручујем свакоме ко мисли да је неку књигу читао, да је прочита још једном па ће се уверити да није. Велика књига је само она која може да се чита увек. Ове године сам, рецимо, читао Кнута Хамсуна. Нема тамо ниједне речи која је иструлила. То је сама нерватура језика без сувишне речи – сама музика, сама лепота. Једне исте песме читао сам стотину пута и никада нисам поверовао да сам неку до краја дочитао. Јер, ако нешто у њој не остане непрочитано, песма је завршила свој живот. Читао сам недавно Травничку хронику.”

o

О читању

говорите више од пар конвенционалних фраза, ви сте сумњиви или као терорист, или као давеж, или као суманут, или ко зна већ какав сумњив тип. Данас на свету постоји само један језик. То је енглески. Сви остали језици су постали дијалекти. За по кући. Наравно да то није оксфордски енглески, већ тзв. брокен инглиш од сто речи које зна читава планета. И она се мање-више споразумева са тих сто речи. Али, да се вратимо на почетак. Моја идеја је ова: колико год да се ова редукција ширила и имала тако моћна оружја у својим рукама, и колико год Си-Ен-Ен сводио судбину света на своју минутажу и свој џепни речник – на другој страни се пуни устава језика, и она нараста као поводањ, тражећи уста на која ће да проговори и чека књигу у чије корице ће да се смести.

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Ed

СИНТЕЗА

Матија Бећковић, Сабране песме у девет књига, Београд: Српска књижевна задруга, 2003. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд: Просвета, 2004. Матија Бећковић, Кад будем млађи, Нови Сад: Матица српска, 2007.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ (1939) „Кад би ти отишла из овог града" Кад будем млађи (2007) (љубавна поезија, рефлексивна и сатирична поезија, хумор, језик) Богата реторика, језички уроњена у традицију (архетипско и религијско) и дијалекат, или у савремени идиом са примесама сленга и жаргона.

250 / Савремена српска књижевност

С Р П С К А

ПОСЛЕРАТНИ МОДЕРНИЗАМ

► реалистичке и модернистичке тенденције ► тематизовање ратног и послератног индивидуалног и колективног искуства ► егзистенцијалистичка и етичка проблематика

pr om

 Михаило Лалић, Лелејска гора (одломци)*  Добрица Ћосић, Корени (одломак) Време смрти (одломак)

 Иво Андрић, Проклета авлија (одломак)  Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба (одломци)*  Меша Селимовић, Дервиш и смрт (одломци) Сјећања (одломак)  Драгослав Михаиловић, Лилика (одломак)*  Бора Ћосић, Улога моје породице у светској револуцији*  Бранко Ћопић, Башта сљезове боје Слијепи коњ Заточник Писмо Зији Диздаревићу  Бранимир Шћепановић, Уста пуна земље (одломци)*  Александар Тишма, Употреба човека (одломак)*

П Р О З А

o

С А В Р Е М Е Н А

ПОСТМОДЕРНИЗАМ/ПОСТМОДЕРНА

Миодраг Мића Поповић, Грађани, детаљ (1949)

► ерудиција и документарност ► интертекстуалност, цитатност ► демитологизација, пародија ► метанарација

Ed

uk a

 Данило Киш, Енциклопедија мртвих („Читав живот”)  Милорад Павић, Хазарски речник (одломци)  Слободан Селенић, Очеви и оци (одломак)*  Борислав Пекић, Човек који је јео смрт (одломци)  Светлана Велмар Јанковић, Лагум (одломак)*  Горан Петровић, Опсада цркве Светог Спаса*  Владимир Пиштало, Миленијум у Београду (одломци)*  Владимир Тасић, Опроштајни дар*

* Звездицом су означена дела из изборног програма.

Миодраг Мића Поповић, Жути такси је стао, ми смо остали (1981) Савремена српска проза / 251

Михаило Лалић ЛЕЛЕЈСКА ГОРА* (одломци) Кључне речи: Лелејска гора, ратна тематика, Ладо Тајовић, монолошко-асоцијативни роман, роман простора, унутрашњи монолог, солилоквиј, психолошка карактеризација.

pr om

o

 У свом најзначајнијем роману, Лелејској гори, Михаило Лалић је описао драматичне догађаје из партизанског ратовања у Црној Гори 1942. године, који чине и део његовог личног ратног искуства. Његов главни јунак Ладо Тајовић члан је партизанске групе која се, пред непријатељском хајком, повлачи кроз Лелејску гору. У том одступању он се наједном нашао сам, са очајничком потребом да преживи и да поново пронађе своје другове. Пред тобом су одломци из поглавља у којима је приказано како се он бори са самоћом, глађу и утварама које ствара његово сопствено измучено и дубоко онеспокојено биће.

МАГЛА

Мало прије биле су ту ливаде, дивљаке и жбуње око путељака. С оне стране долине, ако се добро сјећам, ширила се висораван с јаругама. Сад је све друкчије: магла легла преко рушевина, растаче их полагано и упорно у тишини. Од зеленила и чврстине остале су само нејасне успомене – оне се губе као у сну, или пливају на таласима и појављују се на другим мјестима да ме изненаде. Чини ми се да то и јесте сан, само продужен нешто друкчије него обично. Понекад се укаже нека стијена – маглом нападнут и преобличен остатак већ потопљене обале. Не знам ни је ли то стијена, или је прамен магле између двије пукотине које саме зарастају чим се додирну. Затим задуго нема ничег, само ми, без сјенки, нечујни, ронимо у то расплинуто, у то што личи на тијесто а у ствари је бљутава благост без дна и без неба. Не знам право гдје смо и нећу да мислим о томе. Нека мисли Васиљ – он је то наваљивао да пођемо преко Ђавоље чесме. Или нека мисли Иван Видрић ако хоће – његова је дужност да о свему мисли, а мени је добро и овако. Лутам, и једва их назирем како један за другим тетурају кроз пећине од прамења вијугавим ходником који се стално пење; узалуд се пење, а зато понекад почиње да се спушта. То је као да се отварају врата подземних дворана и тајанствени свјетови из маштања која су се обновила и обистинила. Кад би могло да се сасвим вратим тим стварима и оном стварању из ничега и без циља, ја бих му се врло радо препустио. Има у томе неке чудне сласти чији непрекидан наговјештај повремено осјећам, као жамор тамних дозива, негдје сасвим близу. Хтио бих да га нађем, а не знам како – измиче ми кроз неке поре, измакао је већ.

Ed

uk a

Михаило Лалић (1914–1992), приповедач и романсијер, академик, рођен је у Трепчи (Црна Гора). Сврстава се у ред стваралаца који су обележили послератну српску књижевност прозом са ратном тематиком, модерном у стилском и идејном смислу. Иако је књижевни рад започео поезијом (Стазама слободе, 1948) и приповеткама (Извидница, 1948), убрзо се његов стваралачки дух најбоље остварио у првом роману Свадба (1950) – означивши тиме почетак периода познатог у историји српске књижевности као „време романа”. Писао је и путописе и репортаже, дневничку и мемоарску прозу. По његовом сценарију снимљен је филм Свадба у режији Радомира Шарановића, Лелејску гору режирао је Здравко Велимировић, а Хајку Живојин Павловић. Дела су му имала бројна издања, а многа су преведена на више светских језика. Попут Момчила Настасијевића у поезији, Михаило Лалић је пример прозног писца који је непрекидно дорађивао и усавршавао своје текстове. Тако роман Лелејска гора има три верзије (прва 1957, друга 1962, и трећа 1990), које се разликују само по томе што су помало стилски промењене (у описима, у формулацији неких реченица). Дела: приповетке – Извидница (1948), Први снијег (1951), На мјесечини (1956), Посљедње брдо (1967); романи – Свадба (1950), Зло прољеће (1953), Раскид (1955), Лелејска гора (1957, 1962, 1990), Хајка (1960), Прамен таме (1970), Ратна срећа (1973), Заточници (1976), Докле гора зазелени (1982), Гледајући доље на друмове (1983), Одлучан човјек (1990).

* Дело из изборног програма.

252 / Савремена српска књижевност

Умјесто тога, као у сну кад се изненада измијени призор – кад потрчиш за лептиром а суочиш се с ђаволом – препознајем себе какав јесам, скоро правог: брада, вашљив, кост и кожа, омражено нешто, гоњено, успомене на неке мртве и уз то само гомила дроњака... Испод пазуха ме мучи шуга – она се лагано шири с ребра на ребро и дубе. Једна закрпа ме ваздан завитлава: лапара ми низ стегно и понекад се чује, сасвим се нејасно чује као нешто што се креће у даљини. Некад је далеко, а некад се приближи и изгледа као кораци – као да се задихан неко привлачи да опали изненада и без промашаја. Двапут ме тако преварила, трећи пут неће. Ножем сам је откинуо и гледам је – мртва ствар, нијема сасвим, а свеједно чудна: као да сам је с непознатог, или с мртваца откинуо, затим као да ми је сама дошла и неку нејасну поруку ми кроз ту маглу донијела. [...] Плакат за филм Лелејска гора у режији Здравка Велимировића (1968)

o

ШУМА ТАМНИЦА

Ed

uk a

pr om

Синоћ сам у дну долине, у кући поред цесте, пронашао учитеља без ноге. Требало је да Нико Сајков успостави везу са њиме, покушавао је али успио није. Ја сам ту ствар зачас свршио. Учитељ је поштен човјек и несрећан као сви поштени: дошао сам му изненада, није имао времена да врдне као што је прије врдао. Једно вријеме сматрао је да сам привиђење и надао се да ћу сам од себе ишчезнути, али ја сам му најзад доказао да ме се неће лако отарасити. Послије је попустио и почео да нуди откуп за душу. Признаје да је био комуниста, али само по идејама, а ничим се није обавезао да се у практичне ствари упушта. Пракса је друго – опасна је у ово вријеме, изложио би породицу страдањима... Дао ми је торбу брашна, пакет албанског дувана и пар шибица. Дао би он мени пола Америке, можда и цијелу да му је била при руци, само да му се удаљим од куће и да јој се више никад не приближим. При повратку наиђох на нечији повртњак и сјетих се да наберем лука. Опрао сам га на потоку, отресох капљице да ми се не квасе ствари. Онда почех да уображавам: у мени се нешто промијенило, способан сам да се прилагодим, оштроуман сам и продоран колико је потребно, можда сам баш створен за хајдучки живот и да стварам забуне у непријатељској позадини. Вјероватно претјерујем, али има у томе нешто истине. Прешао сам преко моста док се стража смјењивала – нијесу ме опазили. Мјесец је изашао, патрола је одблејала путем, поп се с друштвом вратио из хана, неки одоше у воденицу да преконоћ самељу и сакрију шта имају, а нико од њих не помисли да ја стојим ту поред стабла и гледам их и слушам шта причају. Послије наиђох на лисицу: стала је да размисли куд да крене. Звизнуо сам је каменицом – оде на три ноге брже него прије на четири. Сад сам газда. Имам свега што човјеку треба, а времена имам и превише. [...] Некако у вези с лулом дође ми на ум: како би било да у овој доколици измислим неко ново оружје?... [...] Наиме: сви наши порази, почевши од Шпаније, изазвани су углавном немањем муниције. Никада нијесмо имали метака колико треба, ни убудуће нема изгледа да ћемо их имати више. [...] Михаило Лалић / 253

uk a

pr om

o

шушкор – шушањ.

Напио сам се воде на потоку, а онда се опет сјетих Ника. Поред све храбрости, он је ипак био ограничен човјек без полета и маште. То што није могао да издржи самоћу доказ је да су му недостајале особине неопходне за човјека од веће вриједности. Међутим, кад неко има маште и унутрашње ватре у себи, као ја што имам тих ствари, онда му самоћа не може нашкодити нити га навести на погрешан пут. Мучна је само у почетку, али послије, кад се снађе и навикне, самоћа човјека подстиче да дође до неслућених открића и да изумима обогати ризницу ослободилачких машина. [...] Не мари ако мало одспавам, рекох најзад. Мозак је као магарац – кад му дође ћеф да стане, силом га не можеш натјерати да крене. Нек стоји, нек се одмори – има времена. У сну може да ми дође нека срећна мисао о замјени оног што не постоји нечим другим. Те ствари од којих зависи прекретница обично се не рјешавају разумом и радом – изненада се појављују кад их човјек не тражи или кад на њих заборави. Гране се тихо заљуљаше, па жиле испод стабла и земља жилама премрежена. Просто се осјећа да све лети кроз празан свемир притуљене свјетлости. Нестало је и дрвеће и гоњење и разлике између путова и беспућа. Брига се растопила и прамење страха и све у великом забораву што личи на пустош и тишину. Разлике су се избрисале, боја нема ни граница докле је шта, ни ноћи, ни дана, него је све магла и растопина у којој се планина љуља као зелена колијевка. Један паук спустио се с гране – петља ми нешто око ува, хтио би да причврсти своје уже око неког жбуна маља, па да продужи да се спушта. Почешао сам се, промаших га; покушах да га отјерам – он измаче. Није далеко измакао, ни дуго чекао – поче опет. Најзад се пробудих сав у зноју. Будан сам и уморан од спавања, чини ми се да сам спавао три дана без престанка. Можда и јесам, нема никог да ми каже ни да ни не. Који је дан данас?... Можда сјутрашњи, можда јучерашњи. Сјенке су се помјериле, дрвеће се искосило, шума постала сасвим друкчија: намргођена је, заузета сама собом и подмукла као народ у невољи. Чини ми се да сам је затекао у завјереничком договору против неког, криво јој је што тај договор због мене мора да прекине. Ја сам тај против кога се договара – нијесам се спремио за одбрану и све ми је у нереду. Рука ми је утрнула, капа ми се откотрљала, торба ми лежи поред стабла, натруњена маховином, као оставштина покојника. Пушка ми је склизнула с груди на земљу као да је неко покушао да је украде. Можда је баш покушао, помислих и очи ми се од страха раширише. Он је ту негдје, скривен је иза дрвета и хтио је да ме живог ухвати. Сад ме гледа и спрема се да нападне. Тргох грудима за добар корак да избјегнем ударац, затим се направих као да и ја њега видим. Зарежа из мене непозната звјерка, учини ми се да се то сусрете и помијеша с његовим режањем. Нишаним као да знам гдје је, помичем пушку тамо гдје би могао бити, знојим се притом од страха, али он никако да се уплаши и опали већ једном. [...]

Ed

Сценe из филма Лелејска гора (1968)

Поштанска марка са ликом Михаила Лалића (1999)

254 / Савремена српска књижевност

РАЗГОВОР О РОМАНУ Опиши како доживљаваш главног јунака и атмосферу која га окружује. Представи како замишљаш простор кроз који се јунак креће. Упореди наслове поглавља из којих су наведени одломци и стање и расположење главног јунака и изведи закључке. Издвој шта је карактеристично у јунаковом доживљају времена, простора и сопственог бића.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

o

Означи у наведеним одломцима места на којима је приказан однос главног јунака Лада Тајовића према времену и образложи своја запажања. Покушај да одговориш на питања шта је на то утицало и шта то говори о његовом психичком стању.

pr om

Означи у тексту места на којима се представља простор. Испитај слике пејзажа у односу према стању и расположењу усамљеног, страхом и неизвесношћу испуњеног јунака. Издвој из текста рефлексије Лада Тајовића и потруди се да их протумачиш. Упореди их са његовим деловањем и закључи које су најважније особине његовог лика.

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

uk a

Испитај језичке и стилске карактеристике Лалићевог прозног казивања: лексику, одлике монолошког говора главног јунака, поетске слике и симболику наслова наведених поглавља.

Ed

У првом роману, Свадба, приказан је један детаљ ратне драме на северу Црне Горе: живот у колашинском затвору, бег групе одважних на слободу. Вредности дела су традиционалне: епска једноставност, изворно приповедање, упечатљивост ликова и ситуација, драмска напетост радње. Након Свадбе уследио је циклус од пет ратних романа. Радња се и у њима збива претежно иза ватрених линија, у позадини, илегалности, у затворима и логорима. Уметнички је поступак, међутим, битно различит. Док је Свадба класично реалистичко дело, остали су модерно конципирани психолошки романи дати техником унутрашњег монолога а неки, уз то, исприповедани у првом лицу. Нова оријентација добила је најпотпунију потврду у најбољем Лалићеву роману Лелејска гора (1957; друга, коначна верзија 1962). Полазећи од једног наоко неважног детаља, случајног одвајања

главног јунака од партизанске групе с којом се скривао на окупираној територији, тај роман је израстао у модерну поему о човеку, проткану драматичним окршајима, лириком слика и осећања, интроспективним анализама и мисаоном узнемиреношћу људском судбином. (Из Кратке историје српске књижевности Јована Деретића)

Филозофска визија живота, етика јунаштва и самопрегора, психолошка анализа човека у трагичним околностима рата и сталне смртне опасности, превазилажење уских теоријско-књижевних подела прозног приповедања, изванредни описи природе и својеврстан трагични хумор представљају основне позитивне карактеристике Лалићеве прозе. (Из предговора „Михаило Лалић или борба против анимализације човека” Драгана М. Јеремића) Михаило Лалић / 255

И З

О природи „лелејства”

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Не знам је ли веселије код других, али код Црногораца и осталих Динараца баш је тако, зато сам их и назвао лелејцима, признајући да сам и ја један од њих. Ту вазда сретнем динарску тугу и питам се: је ли она само зла слутња, или је дуго искуство научило наше људе да су нам сва радовања варке.

Роман простора – Немачки теоретичари (Печ, Кајзер) поделили су роман на роман збивања, роман ликова, роман простора и роман времена, заправо друштвени роман. Ова подела је историјски утемељена и води рачуна о композицијским особинама романа. Роман простора је посебан тип романа у коме простор (стваран или имагинаран) заузима доминантно место по свом рефлектовању и битном утицају на збивања и лик главног јунака. Обично се, посебно у великим романима, налазе здружени елементи више типова романа по овој класификацији: нпр. времена и простора (Тихи Дон, Време смрти), или простора и лика, као у роману Михаила Лалића, где се фабула запоставља, а сви елементи наративног поступка усредсређују на изградњу лика и његово психолошко обликовање у специфичном простору кроз који се креће.Овоме треба додати да је Лелејска гора и модеран роман писан по монолошко-асоцијативном начелу (роман се гради на обликовању самог процеса унутар људске свести) и да представља и монолошко-асоцијативни тип романа, као што су то неки романи о којима смо већ говорили или смо их помињали (Џојсов Уликс, Десничин Прољећа Ивана Галеба и др.).

Без себе не може ништа да се оживи

Т Е Р М И Н А

О ЈЕЗИКУ

Лалићев начин изражавања није претежно дискурзивно-интелектуалан, него, много више, симболичан и сликовит. Тај његов начин представља, истовремено, нешто исконски старо и нешто сасвим модерно. Као процес код Кафке и куга код Камија, тако се и код њега извесне појаве карактеристичне за модерног човека персонификују у надљудске, природне или друштвене силе које се с неизбежном нужношћу мешају у људски живот. Читаво његово дело испуњено је низом великих симбола. [...] По свом лапидарном, језгровитом стилу, по својој лексици и по свом једноставном реалистичком и поетском изражавању, Лалић има своје претке у низу, претежно старијих српских приповедача, међу којима најпре треба поменути, поред песника Његоша, Љубишу, Миљанова, Глишића, Лазаревића и Андрића.

Ed

uk a

„Без примјера из стварности нијесам могао да измислим, ни да напишем. Но, чини ми се да су сличним ограничењима били погођени и велики и модерни – не само Балзак и Достојевски, но и Пруст, Џојс, Бекет. Ваше питање ме подстиче да се подсјетим како сам бирао те узорке из живота. Често то није зависило од времена посматрања; забљеснуо ме неки савременик с три-четири ријечи јаче него неки други са три дана приче. Неког сам дуго проучавао, па опет није ништа испало: себе у њега нијесам успио да удјенем, а без себе не може ништа да се оживи.”

К Њ И Ж Е В Н И Х

pr om

(Из дневничке прозе Прелазни период Михаила Лалића)

Р Е Ч Н И К А

o

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

(Из предговора „Михаило Лалић или борба против анимализације човека” Драгана М. Јеремића)

Погледај емисију ТВ Титоград Живот књиге - Михајло Лалић (1980)

https://youtu.be/ZBRmAjM5moA

256 / Савремена српска књижевност

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК g Задатак за групни рад: Погледајте филм Лелејска гора и организујте округли сто за којим ћете разговарати о успелости екранизације Лалићевог романа и о уметничким вредностима филма. Теме поделите између себе, према интересовањима: монолошко-асоцијативна проза као филмски изазов; особености редитељског поступка; глумачка реализација лика Лада Тајовића, у атмосфери „шуме тамнице”; особености фотографије, функционалност музике и звучних ефеката у филму.  Прочитај роман у целини и определи се да напишеш:

pr om

o

приказ романа; анализу лика Лада Тајовића; анализу историјских, друштвених, биолошких и психолошких елемената у роману; анализу приказаног простора Лелејске горе; одлике монолошко-асоцијативне прозе на примеру романа Лелејска гора.

У књизи разговора са Ивом Андрићем њен аутор Љуба Јандрић бележи једно од Андрићевих размишљања о писцима, према коме постоје једни чија је слава далеко изнад њиховог имена, као што је то Иља Еренбург, други чији је изузетан углед у потпуном складу са њиховим именом, као Мирослав Крлежа, и трећи – чија би слава требало да је далеко изнад њиховог имена, као што је Михаило Лалић.

СИНТЕЗА

(Из књиге Са Ивом Андрићем 1968–1975. Љуба Јандрића) Филм Лелејска гора (1968), по сценарију Бранимира Шћепановића.

Михаило Лалић

uk a

(1914–1992) Лелејска гора (1957)

Ed

ратна тематика, Ладо Тајовић, монолошко-асоцијативни роман, роман простора, унутрашњи монолог, солилоквиј, психолошка карактеризација

https://youtu.be/gQP4fn9ewnU

Значајнији романи: Свадба (1950), Зло прољеће (1953), Лелејска гора (1957), Хајка (1960).

Михаило Лалић / 257

Михаило Лалић, Лелејска гора, Нови Сад, Београд: Матица српска, Српска књижевна задруга, 1969. Драган М. Јеремић, „Михаило Лалић или борба против анимализације човека”, предговор у: Михаило Лалић, Лелејска гора, Нови Сад, Београд: Матица српска, Српска књижевна задруга, 1969. Љубо Јандрић, Са Ивом Андрићем 1968–1975, Београд: Српска књижевна задруга, 1977. Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, Београд: Београдски издавачкографички завод, 1987.

Добрица Ћосић КОРЕНИ (одломак) Кључне речи: Корени, породични роман, породица Аћима Катића, драматични сукоби, српска историја, модерна приповедачка техника.

pr om

o

 У роману Корени (1954), у фиктивном поморавском селу Прерово – зачиње се Ћосићева породична сага о Катићима, о индивидуалној и колективној човековој судбини у бурним догађајима српске историје XIX и XX века. Тај тематско-мотивски оквир наставиће се циклусом романа, творећи до краја својеврсни роман-реку. У Коренима је писац, користећи се модерном приповедачком техником, сугестивно представио драматичне сукобе у породици имућног сељака и радикалског вође Аћима Катића. Антагонизми не извиру само због тога што синови, Ђорђе и Вукашин, изневеравају очеве наде и очекивања – Ђорђе не може да продужи лозу, Вукашин не следи очева политичка уверења – већ се акценат помера на унутарње сукобе, егзистенцијалну несигурност и страх. Пред тобом је одломак у ком се описује Вукашинов долазак у Прерово из Париза, после седам година одсуства. Обрати пажњу с каквим мислима и осећањима он ступа у породични дом на највећи хришћански празник – да свом оцу саопшти животну одлуку која ће га разочарати и поразити: да се жени кћерком очевог политичког противника.

uk a

Добрица Ћосић (1921–2014), један од најзначајнијих романсијера у српској књижевности, рођен је у Великој Дренови. Обележио је својим књижевним и друштвеним ангажовањем југословенску и српску књижевност и културу друге половине прошлог века. Био је први добитник Нинове награде за роман Корени (1954), академик, председник Савезне Републике Југославије (1992– 1993). Његовом богатом романсијерском опусу у ком је, служећи се модерним књижевним поступцима, дао широку слику индивидуалних и колективних судбина, појединца и породице у бурним догађајима српске историје у распону од XIX до XX века – прикључују се и дела интимних записа и ангажованих текстова, аутобиографске, дневничке и мемоарске прозе. Најзначајнија дела: Далеко је сунце (1951), Корени (1954), Деобе (1961), Време смрти I–IV (1972–1979), трилогија Време зла – Грешник (1985), Отпадник (1986) и Верник (1990), Време власти I (1996) и Време власти II (2007).

Ed

Само му се очи виде између обода дубоко навученог шешира и подигнутог астраганског оковратника. Не само због мраза што пред сутон окива пртину. Жели да га нико од сељака не препозна, заустави или нешто упита. Узалудно покушава да савлада радозналост очију упорним гледањем у кочијашева уска и повијена леђа. Очи му стално беже по снежном пољу и брежуљцима поред Мораве, лако запажају знане забране, врзине поред путева, тополаке, дрвеће-међаше. Све је исто... Као онда, као некада, кад је он ту живео, и кад је пошао у Француску. Исто је као и онда кад га је отац водио за руку, не, он се увек држао за његов штап, и кад је био чобанче, ђак... лицејац, великошколац... Не, није исто, не, то више није његово, није ни он више онај, није одавно, годинама, још пре Париза, много раније, сећа се, па толико пута је мислио о томе, баш тамо код оног забрана на коси, сада, наравно не личи на небеску капију, као онда, гледан на месечини од Мораве. Шта је читао на том распусту? И рекао је, памти, не, сваки пејзаж презире, узбуђење за лошег сликара и уседелице, не за оног несрећног учитеља, за њега не, а овај његов завичај је беда, сажаљење због кога се кајеш. Глупости, да, сви су ови паланачки, сељачки кочијаши гурави, брбљиви, сви су пијанице, ракију пију, жене им 258 / Савремена српска књижевност

прежати – тајно, кришом пратити, вребати.

Миодраг Мића Поповић, Аутопортрет у атељеу (1978)

Ed

uk a

pr om

o

од батина носе завијена чела, и овај је такав. Није га брига што је то ливада његовог оца, где је некада лежећи у кукурузу прежао сатима да види гола колена девојака што су пластиле сено, све је ово радост у комадићима расејаним по блату. Најглавније је не бити сентименталан, само сентименталан не бити, не, никако, онда... идејама је крај. Наставља се прошлост. Успомене га обузеле. Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда... увек, за сваки Божић, санкама кући. Све санке на свету исто шкрипе. Као у Гогољевим причама. Зима је, беда, коњи заударају на балегу и кисео зној. Слуге су добро тимариле, не, још како су заударали и Аћимови коњи... Па то су све и онај дорат, и зеленко на коме је јурио по ливадама, коњи... Умео је вешто да влада дизгинама. Неће о томе да мисли. О таквим сентименталним бесмислицама... кад је некада као ђак и великошколац... Некада. Он не долази кући као некада. Мајка је умрла. Ено га гробље. Ту је она. Није јој отишао на гроб. Никада више неће отићи на преровско гробље... Баба Ката. Велика бритва на дугој узици. Кокошке су јој из крила кљуцале жито. У оној њиви породила се она сељанка. На мотици поред ње расекло се сунце, и нека крвава гомилица... звала га да нешто пресече, а он је бежао и викао. Оџаци и дрвеће, и све што не види, а осећа, гомила се у нелагодну, жалосну језу.

– Стани!... Стани мало. Шкрипа замре на дну бубних опни. Коњи фркћу, тресу главама. Гриве гребу очи. Језа гусне крв. Неиздржљиво је. Раскопчава горње, последње дугме капута.

– Знојави су ми коњи, господине.

– Ништа им неће бити за... Мало да се смрачи.

– Кад ћу ја да се вратим? И мени је Бадње вече.

– Платићу ти више него што заслужујеш.

– Сад сам сигуран да си син Аћима Катића. Познао бих његову крв у пуку војника – окрену се кочијаш и осмехну, лижући иње с бркова.

– Пет пута сам ти рекао да нисам. Из Београда сам и добар сам му познаник. Је ли ти то доста?

– Боље ће бити и за њега и за тебе да не стигнеш по мраку – бичем чеше обрве.

– Рекао сам ти све и ћути!

– Шта ћеш, господине... Нисмо ти ми београдски кочијаши. Наши путници воле да причају. Брже им време прође. Путеви су лоши... И он, таљигаш, зна Аћимову крв. И каква је то Аћимова крв?... Крупне речи, а сељачки изговор. Политичка хајдучија, да, то су наши политичари. И он. Не, не, и пре Француске је то знао. Само, као родитеља га волим. Његова политика... заседа и галама. Зар га није школовао због сујете и амбиције? Он је...

– Је ли, пријатељу, по чему би ти познао сина Аћима Катића у пуку војника? Само брбљаш и не мислиш.

– По томе, господине, што умеш да наредиш. Јесте да ја брбљам, и јесте да ја не мислим, али много волим оне што умеју да наређују.

Добрица Ћосић / 259

Миодраг Мића Поповић, Срби, детаљи

Ed

uk a

Историчари књижевности тврде да постоје писци који су „изразили дух епохе”. Склон сам веровању да у историји културе, у историји људског памћења и изражавања, можда и постоји неколико таквих писаца. Али, биће да је то само њихова, субјективно схваћена и тумачена епоха, коју су нам они снагом свог генија обузели свест и емоције, наметнула нам се као универзална парадигма, најмање њиховом намером, а више методом и гледиштем потоњих интерпретатора, па ми и са целокупном археологијом, више не видимо и не знамо праву реалност епохе у којој је амбијентирано књижевно дело, поготово ако је у даљој и далекој прошлости. Зато и прихватамо имагинарну историју, поетску историју, као најреалнију и најуверљивију. Јер историографија је са свом својом егзактношћу сазнајно партикуларнија од уметничке књижевности, епа, драме, романа; од поетске историје човека и његовог света...

o

Белешке о историјском роману (одломак)

– Видим. Вози полако до гробља, а онда кроз село брз кас! Кочијаш климну главом и опомену коње да пођу. Њега овде неће сахранити. Никад. И ако сасвим пропадне. Умрла... Умреће и он. Шта би она имала од тога да јој сврати на гроб? Наружи му се лице, зажмури, потмуло јекну. Шта он то хоће са собом? Зашто лаже себе? То је ова преровска земља што још стругуће по жилама, ово је последња криза, последње искушење, завичај, гробови, успомене, оков је све то, с њиме се ништа не може постићи у животу. Неће да умре као председник паланачког суда! Погледа: све је исто, куће, зима, и оног познаје, и жену познаје, не, то је беда, сиротиња... Шта се то променило, шта се то догодило за неколико година откако није долазио у село?

– Лево! Лево! Запамтиће ово Бадње вече и овај Божић, последњи у Прерову, сутра ће се вратити, рано, вечерас се мора све свршити. Главу још дубље увлачи у астрагански оковратник. Гледа у кочијашева леђа. Срце му брзо туче у браду прислоњену уз прса. Поред њега јури црно-бело, црно и бело, па се све смути у врелу маглу сивога уплетеног у грање и небо, што одједном зашкрипа. Кочијаш нагло заустави коње, окрену се њему и смешкајући се рече: – Ту смо! Треба му одмах платити, да га не види отац. Уздахну гледајући снег у пазусима јасенова. Најважније је не бити сентименталан, јер свет је суров и равнодушан. Скиде рукавице и одброја кочијашу са добрим бакшишом.

– На кога ће син, ако неће на оца. Фала, господине.

– Можеш одмах да идеш – брзо сиђе са санки. Пожури кроз двориште. Куда ће? Не може одмах да се сретне са оцем. Ваљда још имају за њега собу у новој кући. Мора да се поздрави...

– Добро вече, Симка... снајка! (Нема смисла, загрцнула се од радости, ништа јој нисам донео.) Нисам могао да вам јавим, донео сам одлуку на брзину, служба, морам одмах да се вратим... (Шта могу? Морам је разочарати.) Па јесте, и за Божић. Толико година нисам био код куће за Божић. Нисам те видео... да, да, седам година. Париз, па одмах служба, државни чиновник... (Он! Жао ми, шта могу?) Добро вече, Ђорђе. Стигох сад, са кочијашем из Паланке... (Није ми се обрадовао. Не жели ни да се пољубимо. Не зна. Откуд би знао? Још кад је био дете...) Нисам хтео да вас мучим на Бадњи дан, много је посла. Добро ме возио. (Само с оцем сада да се не сретнем. Касније. Док се средим. Касније. Морам тише да говорим.) Ја сам уморан, идем одмах у собу. Нека, немој да га зовеш. Поздравићу се с њим касније, кад оставим ствари. (Са слугама? И с њима да се гњавим.) Добро сам, Мијате. Нисам остарио. Ако је хладна соба, Симка... снајка, после наложи, идем. (Брбљам, само брбљам. Вечерас морам све свршити. Моја соба... Вукашинова соба. И сада је сигурно тако зову.) Не, не! Не треба лампа. Ја ћу сад да се скинем и мало одморим. Много ти хвала... (Шта ћу с њом оволико обрадованом?)

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

(Из Писма уреднику Зборника радова Института за књижевност и уметност у Београду Миодрагу Матицком)

260 / Савремена српска књижевност

черга – круто ткано ћебе, поњава; покривач, прекривач ткан од овчије вуне, козје длаке или конопље.

РАЗГОВОР О РОМАНУ

pr om

o

У капуту седе на кревет и уздахну. Моја соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим његовим жилицама као крв. И он одједном, сав опијен нечим што се не одређује у свести, нечим што је ван ње, изгубљен и расут у трајању дужем од памћења, дуго остаде тако. Онда се полако врати себи. Скиде рукавице и кресну шибицу да припали цигарету. Обешена изнад кревета, приђе му фотографија из Париза, из времена кад је одбранио докторску дисертацију. Где то беше?... Мала радња у дворишту на Сен Мишелу. И Елен. Где ли је сада она? Очи падоше на кревет. Ову чергу је мајка ткала. Био је на распусту. Зелене гране. Угаси шибицу. Мора да се смири и среди. Брзо шета по сумрачју од прозора до кревета. Напољу, на дрвљанику, праска секира, љутито и дрхтаво. Завршава се нешто што је споро трајало. До данас. Ипак пола живота. Почињем други. Нов? Зашто је нов? Стаде. Никако не попуштати. Одолети сентименталностима, успоменама, детињству. Ђорђе ће га као звер напасти. Боље би било да га је обавестио о доласку. Заслужио је да се радује макар до вечере. И онај стари.

Ed

uk a

Укратко опиши како су приказани Вукашинов повратак у очеву кућу и сусрет са укућанима. На основу Вукашиновог понашања и његових мисли приказаних у одломку закључи о томе у каквим је односима са најближима и шта према њима осећа. Покушај да укратко опишеш његов лик. Окарактериши Ћосићев приповедачки поступак на основу наведеног одломка.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Прочитај роман у целини.

Анализу Корена остварите тако што ћете се поделити у групе, а потом и определити за предложена истраживања: 1. Истражите историјску основицу романа Корени. Испитајте друштвенополитичка струјања времена у које је смештена радња романа. Назначите породичну слику патријархалног поморавског села и социјалну проблематику.

Миодраг Мића Поповић, Без назива, детаљ

Добрица Ћосић, Време смрти (одломак)

https://drive.google.com/ file/d/1TfXEF1OV0nCklhW8MwYd_ XSP8tGzq3vi/view?usp=sharing

2. Анализирајте главне и споредне ликове романа. Уочите њихове сложене односе, комплексне природе, терет породичне и социјалне припадности, обавеза и дужности. На примерима покажите њихову социјалну и психолошку издиференцираност.

3. Проучите стратегију приповедања у роману: карактеристике нарације (објективног приповедања), лирске дескрипције, драматичних дијалога, унутрашњег монолога, доживљеног говора.

4. Испитајте композицију романа, функцију оквирне приче (пролога и епилога). Добрица Ћосић / 261

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

Породични роман – Роман који обрађује грађу из породичног живота, обично сукобе између појединца и породице у светлости породичне етике, васпитања, личних и породичних интереса, права и обавеза. Многи романи имају елементе породичног романа у својој тематици; најразвијенији тип породичног романа остварује се у циклусима романа, у којима се историја једне породице прати кроз неколико генерација. У XIX веку јавља се тенденција ка дијахронијском низању чланова породице, па се романи нижу у циклусе и на том темељу (нпр. Золини Ругон-Макарови); међу праве генеалошке романе времена, у којима историјско време постаје важан елемент структуре, спадају и романи 20. века – као што су нпр. Буденброкови Томаса Мана. У српској књижевности на сродним је начелима изграђен Ћосићев роман Корени. оквирна прича (прича с оквиром) – Прича или низ прича које су постављене у неки заједнички оквир одређене ситуације, више или мање развијене или тек назначене. Уоквирење основне радње сусрећемо најчешће у приповеци, новели или роману, али се може наћи и у другим епским и драмским формама. У новијој европској књижевности композиција приче с оквиром веома се често користи ради постизања различитих уметничких ефеката, а претежно остварења јединствене субјективне перспективе. Прича с оквиром има и улогу да мотивише настанак приче, да омогући пишчеву дистанцу према грађи и појача утисак веродостојности.

Иво Андрић и Добрица Ћосић, фотографија Стевана Крагујевића

https://youtu.be/PTflLPs5iQQ

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

uk a

Погледај емисију Историја српске књижевности: Добрица Ћосић (1921–2014) ТВ Београд из 1990.

pr om

o

Милорад Мића Поповић, Међу пријатељима, поред аутопортрета Милорадa Миће Поповића портрети Добрице Ћосића, Живорада Стојковића, Борислава Михајловића Михиза, Лазара Трифуновића и Антонија Исаковића

доживљени говор – облик казивања у књижевноуметничком тексту којим се из нараторовог приповедања у трећем лицу спонтано прелази на приповедање у првом лицу које припада лику – као његово приповедање, а не приповедачево – чиме се, без посебних индикатора, предочавају његове мисли и говор; то је комбинација два гласа: гласа наратора и гласа књижевног јунака.

Ed

Добрица Ћосић (1921) развијао се на сличан начин као и Лалић. Његов први роман Далеко је Сунце (1951) донео је нов, неконвенционалан, проблемски приступ тематици НОБ-а. У њему је дата судбина једног партизанског одреда у Србији, који је остао иза главнине војске да води герилски рат. Окружен са свих страна непријатељем, одред се нашао пред судбоносном дилемом: да ли наставити борбу или се расформирати како би се избегло уништење. То је узбудљив акциони роман, остварен традиционалним реалистичким поступком, једноставан и читљив, тако да је врло брзо постао омиљен у најширим слојевима читалаца. У другом роману, Корени (1954), Ћосић се враћа у прошлост Србије, у сумрак обреновићев-

(Из Речника књижевних термина, прилагођено)

ске епохе. Окосницу радње чини породична хроника, историја раслојавања богате сеоске породице, сукоб очева и синова, њено грчевито настојање да добије наследника у ситуацији када биолошке снаге сахну. У позадини су дати социјални и политички потреси тог доба. Новина Корена је, пре свега, у поступку и стилу. То је поетски психолошки роман, умногостручене субјективне перспективе, у којем се драматични судари међу личностима осветљавају из више углова, са становишта свих актера радње. С Коренима је Ћосић започео циклус романа који сви заједно треба да пруже романсирану историју модерне Србије.

262 / Савремена српска књижевност

(Из Историје српске књижевности Јована Деретића)

угледом. [...] Под притиском друштва и породице личности из Корена, свака из других разлога, не могу да стигну да се потпуније и сложеније развију. Од самог почетка оне се осећају егзистенцијално угрожене: свака на други начин. Аћима Катића угрожава сећање на неугледног Луку Дошљака, који му је био отац; због тога он жели више од свега да буде угледан човек и угледан политичар; тој жељи жртвује све. Његове синове угрожава присуство њиховог угледног оца, као што је Аћима Катића угрожавало сећање на његовог неугледног оца.

o

(Из Предговора Светлане Велмар Јанковић, у: Добрица Ћосић, Корени, Нови Сад, Београд: Матица српска, Српска књижевна задруга, 1970)

pr om

Јунаци Добрице Ћосића су усамљеници; и то у Коренима, чини се, највећи. Сав је њихов живот грч усамљености: само смрт, ако дође, ослобађа тог грча и те усамљености. [...] У Коренима, модерном роману са темом из прошлости, Ћосић је дао један занимљив феномен: усамљеност човека у патријархалном друштву и патријархалној породици; усамљеност како је види и осећа један модеран и савремен писац. [...] усамљеност у Коренима изазвана је неповерењем, и подозрењем, и страхом од других [...] Отуда основна емоција јунака у Коренима није љубав него страх; и то страх који се испољава у различитим видовима: као завист, као мржња, као потреба за осветом, као тежња за неприкосновеним

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

Прочитај роман у целини и изабери једну од тема за есеј:

СИНТЕЗА

uk a

Слика породице и времена у Ћосићевом роману Корени Анализа ликова у роману Корени Лик и судбина жене у Ћосићевом роману Корени Однос слугу и господара у Ћосићевом роману Корени Језичке и стилске одлике приповедања у роману Корени

Ed

Добрица Ћосић (1921–2014)

Корени (1954)

породични роман, поморавско село, породица Аћима Катића, господари и слуге, драматични сукоби, српска историја, модерна приповедачка техника

Најзначајнија дела: Далеко је сунце (1951), Корени (1954), Деобе (1961), Време смрти I–IV (1972–1979), трилогија Време зла – Грешник (1985), Отпадник (1986) и Верник (1990), Време власти I (1996) и Време власти II (2007).

Добрица Ћосић / 263

Добрица Ћосић, Корени, Нови Сад, Београд: Матица српска, Српска књижевна задруга, 1970. Светлана Велмар Јанковић, Предговор, у: Добрица Ћосић, Корени, Нови Сад, Београд: Матица српска, Српска књижевна задруга, 1970. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд: Просвета, 2004. Писац и историја: зборник радова о Добрици Ћосићу, уредили Верољуб Вукашиновић и Марко Недић, Трстеник, Београд: Народна библиотека „Јефимија”, Српска књижевна задруга, 2005.

Иво Андрић ПРОКЛЕТА АВЛИЈА (одломак) Кључне речи: Проклета авлија, духовни тестамент, одбрана древне приче, модеран роман, увођење четири наратора, слојевитост: митски слој, слој легендарног предања и историјски слој.

pr om

o

 Роман Проклета авлија (1954), означен у литератури као Андрићев духовни тестамент, дело је стваралачке зрелости у ком писац приповеда своју поетику. Појавио се у време када је најављивана смрт приповедача и фабуле у роману, као одбрана древне приче и традиционалних позиција наратора. Нуди мноштво приповедачких облика тежећи апсолутној причи. Библијска легенда о жртвовању Сина човечијег у подтексту је дела за које је записано да има архетипску, библијску фабулу. Легендарни животопис Исуса Христа у темељнoj је структури текста и представља не само окосницу фабуле, драмски чвор дела, већ и начело компоновања, извор проблематике, ризницу мудрости, жанровски и стилски узор, извориште типолошких ситуација, у којима срећемо јунаке и нараторе у роману.

II

Као увек, у сваком злу, први дани у Проклетој авлији били су најгори и најтежи. Нарочито су ноћи биле неподношљиве. Да би се колико-толико заштитио од туча, свађа и ружних ноћних призора, фра Петар је изабрао један забачен кут простране ћелије, иза великог проваљеног оџака, и ту се склонио са оно мало ствари што је понео са собом. Ту су већ била два грађанина из Бугарске, такође „пролазни” и предодређени за прогонство. Фра Петра су примили без много речи, али добро. Свакако су били задовољни да то место заузме овај мирни грађански одевен човек из Босне о ком нису ништа друго знали ни питали, али су погађали да је „пролазни” као и они и да му је тешко као и њима у овој ружној и опасној гужви. Очигледно имућни људи, они су, колико се могло разабрати, били жртве неке побуне која је настала у њиховом крају због претераних пореза и намета и нечовечног њиховог начина утеривања. Више као нека врста талаца. Али о својој кривици нису говорили. Били су брижни и уплашени али на њиховим лицима није се ни то видело. Ништа. Све је у њима и на њима било од уздржаности и опреза. Увек опасани, обувени и потпуно одевени, како их позив на полазак не би затекао неспремне. (Док ови цариградски ситни и крупни апсеници сматрају Проклету авлију као део свог живота, и тако се и понашају, дотле ова двојица стварно и не живе, него само ту бораве и трају, а живот им је остао тамо у Бугарској. Сад чекају решење. Живеће, ако им успе да се врате, а док су далеко од свога и својих, нема живота. И не треба им. Такви су сви „пролазни”.) Из ћелије је излазио увек само један од њих двојице, и то само ретко и на који тренутак, док би други остајао на асури, поред ствари. Понајвише су седели или лежали, неми и без покрета. Поглед нису дизали без потребе.

Ed

uk a

Иво Андрић (1892–1975) Синтезу традиционалног и модерног остварио је у свом делу Иво Андрић, најзначајнији наш писац XX столећа. Рођен је у месту Долац код Травника. Јавио се уочи Првог светског рата у духовној клими „друге модерне”, прошао кроз бурно раздобље послератног модернизма да би се најпотпуније потврдио у доба обновљеног реализма 30-их и 40-их година. Књижевни рад почео је песмама (1911). Прве књиге које је објавио биле су збирке песама у прози Еx Ponto (1918) и Немири (1920). Нова фаза у његовом стварању почиње објављивањем прве приповетке Пут Алије Ђерзелеза (1920). Као критичар и есејиста највише се бавио Вуком и Његошем (о првоме је оставио девет а о другом шест огледа) и реалистичким приповедачима Матавуљем и Кочићем. Најпознатији му је есеј Разговор са Гојом (1935), посвећен судбини уметника и уметности у свету. За разумевање његових књижевних дела најважнији је есеј О причи и причању, његова беседа приликом примања Нобелове награде (1961).

Jедна од великих Андрићевих књига јесу постхумно објављени Знакови поред пута (1976). Приповетка чини средишње подручје Андрићевог књижевног опуса. Од засебних збирки издвајају се: три књиге под насловом Приповетке (1924, 1931, 1936), затим Нове приповетке (1948), Лица (1960) и постхумна Кућа на осами (1976). Написао је нешто више од стотину приповедака. Изразити приповедач по свом таленту, Андрић је до романа дошао двоструко заобилазним путем, спајањем новела и преко историје. Историја је конститутивни чинилац посредством којег се на новелистичкој основи изграђују средње и велике прозне форме. Та тенденција, присутна у приповеткама, добила је најпотпунији израз у великим романима-хроникама На Дрини ћуприја и Травничка хроника (оба1945) и у недовршеном Омер-паши Латасу (1976).

264 / Савремена српска књижевност

Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” (2010)

Ed

uk a

pr om

o

Јели су мало, па и то криомице, и пили само воду, закрећући се и при том у страну. Ни с ким нису разговарали и чудили се и тихо негодовали што фра Петар присуствује у дворишту апсеничким шалама и причањима, па и сам разговара са понеким од њих. А свакако су тражили од њега да не пуши у мраку јер то привлачи нежељене госте. Па ипак, после неколико дана добили су госта који се одмах претворио у суседа. Нашао се још неко кога је привукао тај угао уредних, мирних и повучених људи „пролазника”. Мислећи о њему, доцније, много пута, фра Петар није могао никако да се тачно сети ни сата кад је дошао, ни како је дошао, тражећи мало места, ни шта је притом рекао. – Код људи који нам постану блиски ми све те појединости првог додира са њима обично заборављамо; изгледа нам као да смо их вазда знали и као да су одувек са нама били. Од свега тога у сећању искрсне понекад само нека неповезана слика. У првом сутону над њим је нагнута силуета високог, погнутог, на изглед младог човека са ћебетом преко једне и са кожном торбом у другој руци. Брзи, коси погледи које су двојица Бугара измењали прво између себе а затим обојица са фра Петром. Стреловит али недвосмислен израз негодовања, опреза и одбојне солидарности: Турчин! Придошлица се сместио без намештања, готово без покрета; дах му се није чуо. А кад год би се те ноћи пробудио (нема тога ко се овде често и много не буди), фра Петар би по нечем осетио да и „нови” поред њега не спава. Пробудивши се у свитање, фра Петар је при бледој светлости зоре, која је тамо напољу морала бити раскошна, окренуо поглед на десну страну, где је синоћ заноћио Турчин придошлица. Прво што је угледао била је невелика, у жуту кожу повезана књига. Јако и топло осећање радости прострујало му је целим телом; нешто од изгубљеног, људског и правог света који је остао далеко иза ових зидова, лепо али несигурно као сновиђење. Трепнуо је очима, али књига је стајала на месту и била заиста – књига. Тек тада је пошао даље погледом и видео да је та књига на крилу човека који само напола лежи а напола седи, наслоњен на свој ковчежић. То је онај синоћњи. Поред њега путничка торба од светле, рађене коже, под њим мрко ћебе, сјајно и већ на поглед топло и меко као танко, скупоцено крзно. По свом пореклу и васпитању, у скученим границама својих посве скромних потреба, фра Петар никад није много мислио о вредности и облику ствари око себе, нити им је придавао неку важност, али ово није могао да не примети. Никад није видео предмете обичне, свакодневне употребе тако вешто израђене и од тако фине материје; и да је остао у Босни и да није злим случајем запао у ову Авлију, он не би знао ни могао веровати да заиста постоје. Поглед је ишао даље. Лице тог човека било је ново изненађење. Лице младића, меко, мало подбуло, бело и бледо оним собним бледилом, друкчије од свега што се овде могло очекивати, обрасло у риђу, пахуљасту браду од десетак дана и оборене, нешто светлије бркове. Истицали су се велики, болеснички и попут убоја тамни колути из којих су, сјајне од влаге и ватре, гледале модре очи. Фра Петру, који је у свом веку видео много болесника сваке врсте, дође одједном све то познато. Не те, али такве очи он је већ гледао. Има таквих људи који се нечег плаше или стиде, нешто Иво Андрић / 265

Послушај радио-драму Проклета авлија Драмског програма Радио Београда 2.

https://youtu.be/UhQu7NEMDJQ

o

Ed

https://youtu.be/CkbWVfswCII

uk a

Играни филм Проклета авлија (1984)

pr om

Плакат за позоришну представу Проклета авлија у режији Небојше Брадића

желе да сакрију. И управо због тога они својим погледом стално настоје да привуку и задрже туђи поглед, у жељи да га вежу за своје очи и да му тако не допусте да иде даље и да разгледа и испитује црте њихова лица или делове тела или одећу на њима. Младић је нетремице, испитивачки али мирно гледао у фратрово отворено, широко лице са густим, црним брковима и јако размакнутим, крупним, смеђим очима мирна погледа. Разговор је почео сам од себе. А то су и најбољи разговори. Најпре нешто као поздрав, ретке неодређене речи које се траже и у додиру испитују. То је било довољно фра Петру да увиди да Турчин није охол ни одбојан као што би могао да буде. Уздржљив јесте, али на неки други начин. Тако су се то доподне неколико пута сретали и раздвајали. И сваки пут би изговорили по неколико безначајних речи. Такви су тамнички разговори, почињу споро и са оклевањем, а затим се, не налазећи нове хране, гасе лако и брзо у неповерљивом ћутању у ком сваки од сабеседника испитује и оно што је рекао и оно што је чуо. Око ручка су изгубили један другог из вида. Тек после подне су наставили разговор. Утврдили су да обојица читају италијански. Изменили су по коју реч и на том језику. Више као у шали. А ипак, то их је некако ограђивало од овог света око њих и приближавало међу собом. Разговарали су о разним градовима и крајевима света, затим о књигама, али како нису читали исте књиге, разговор је запео. Казали су и своја имена. Младић се звао Ћамил. Фра Петар је рекао своје, прећутавши звање. Иначе о себи и о оном што их је овамо довело нико није рекао ни речи. Све се кретало у затвореним круговима и на површини живота. Нарочито је уздржљив био млади Турчин. Својим тамним и дубоким гласом и лаганим климањем главе он је само потврђивао оно што је фра Петар говорио. А потврђивао је све, без размишљања. Сам није ниједну, ни најобичнију мисао до краја дорекао. Застајао је често на средини реченице. Поглед му је стално бежао у даљину. Фра Петар је разговарао живље. Био је срећан што је нашао овог сабеседника, али је у себи одмах помислио: ја ово разговарам са болесним човеком. Није требало познавати људе ни толико колико их је он познавао, да би се извео тај закључак.

– Да, да – говорио је млади Турчин са неком помало западњачком учтивошћу, али то „да, да” потврђивало је више фра Петру мисао о њему него фра Петрове изговорене речи. Па и такви какви су, ти разговори су, изгледа, били обојици затвореника пријатни и драги као неочекивани дарови нечег што овде највише недостаје; због тога су их стално обнављали и после сваког прекида настављали. Двојица трговаца гледала су их са скривеним чуђењем и још боље скривеном сумњом. А кад је стало да се мрачи, млади Турчин и фра Петар су вечерали заједно. Вечерао је фра Петар, јер младић није јео ништа, жваћући дуго и расејано све исти залогај. Непосредан и отворен, фра Петар му је говорио: – Ћамил ефендијо, немој замерити, али не ваља ти што не једеш. – И уверавао га је да човек у невољи треба више да једе и да буде снажнији и ведрији него кад је у добру.

Сцена из ТВ драме Проклета авлија, Зоран Радмиловић у улози Латифаге „Карађоза”, у режији Миленка Маричића (1984)

266 / Савремена српска књижевност

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Белешке о речима из Знакова поред пута ► Нека моја реч буде чиста, од изворишта свог у скривеном и мени самом непознатом делу душе, све до увира свог у истој таквој души оног који буде хтео да је саслуша и прими. ► При писању — у срећним тренуцима, наравно! — речи се нижу саме од себе, везују се и одбијају, померају и премештају, или потпуно бришу, док се све не сложе у праву и једино могућу слику оног што човек жели да каже. Све изгледа као лака и аутоматска игра коју речи, по својој вољи и својој природи, саме по себи и само за себе играју. Међутим, није тако, није то никако јалова игра ћуди ни случаја. ► У речима, као у дрветима и биљкама и свему што је живо, кружи невидљив животни сок, и он је тај који их, као неко унутарње сунце, креће и окреће, даје им боју и облик, снагу и израз. А човек који пише, он само пажљиво прати и мање или више вешто, мање или више срећно искоришћује појединости те несхватљиве и неухватљиве игре. Тако речи живе, у ствари, двоструким животом: и саме за себе, као такве, и као изражајни знакови у склопу човекове мисли која тражи свој израз. ► Није ствар у речима, него у оном што оне стварно казују или што би хтеле да кажу; значи — у намерама које имамо употребљавајући их, у смислу који им дајемо кад их изговарамо или пишемо.

Ed

uk a

pr om

o

– Да, да – одговарао је младић, али ни после тога није јео више него дотад. Сутрадан су наставили са разговорима који су били дужи, живљи и природнији. Време је пролазило лепше и брже се примакло вече. Са сумраком разговор је бивао спорији и оскуднији. Говорио је само фра Петар. И оно расејано „да, да” почело је да изостаје. Младић се све више увлачио у себе и само спуштањем и дизањем тешких очних капака потврђивао све, не учествујући право ни у чем. По црвенкастој светлости на небу и на ретким вршцима кипариса иза високог зида видело се да сунце нагло залази тамо негде на другој страни невидљивог града. Једно време и цело двориште било је пуно руменог одсјаја, али се брзо празнило као нагнут, четвртаст суд, и све се више пунило сенком првог сутона. Стражари су угонили апсенике у ћелије, а они су, као непослушно и раштркано стадо, бежали испред њих и склањали се у удаљене крајеве дворишта. Ником се није напуштао дан ни одлазило у спарне собе. Било је и вике и удараца. У том тренутку до ћелије пред којом су још седели фратар и младић дотрчао је стражар вичући младићево име. За њим је на неколико корака трчао други, вичући исто, само са појачаном ревношћу. Тако је на свим оваквим местима та ситна слушчад брза кад иза ње стоји оштро наређење виших, брза и на зло и на добро, већ према томе какве је природе наређење. У овом случају морало је бити добро. Са пажњом која је овде ретка обојица су позвали младића да одмах пређе у другу, за њега одређену просторију. Помагали су му да сакупи ствари. Видело се да иде негде на боље. Младић је без много чуђења и без питања примио ту неочекивану пажњу као наређење. Пре поласка окренуо се своме сабеседнику као да ће му казати нешто свечано и први пут јасно, али се само осмехнуо и зањихао главом као да поздравља из даљине. И без речи они су се опростили као добри, стари познаници. Те ноћи фра Петар је дуго мислио о необичном Турчину. Као и јесте Турчин, и није, али несрећан човек је сигурно. На махове, кад би се занео у полусан, чинило му се да је ту поред њега, будан али миран, са својом књигом и својим необичним, финим стварима. У исто време осећао је јасно да је отишао, да га нема. И било му је жао што је тако. А кад је успео да заспи правим сном, који је код њега, док је трајао, увек био дубок и тврд, без снова, без свести о себи и свету око себе, потонули су у том сну и сусед здесна и мисао на њега. Али чим би се у току ноћи пробудио, јављало се у њему неко нејасно и давнашње, али живо осећање дубоке жалости из младалачких година, кад је морао да се растаје са добрим друговима и да остане са равнодушним туђим светом са којим се по дужности живи и ради. А кад је свануло, то ноћно таласање снова и привида престало је, и на белом дану остала је проста истина: суседа заиста није било. Празно место десно од себе осећао је као нелагодност и нарочиту муку у овом животу пуном ситних и крупних мука и нелагодности. Лево од њега била су два трговца, ћутљиви и увек на полазак спремни људи. Иво Андрић / 267

РАЗГОВОР О РОМАНУ Прокоментариши свој доживљај сусрета Ћамила и фра Петра. Обрати пажњу на симболику времена, простора и атмосфере који га обележавају. Каква је размишљања у теби пробудила прича о разлозима Ћамиловог утамничења? Шта на основу описане сцене сазнајеш о главним јунацима и приповедачима (фра Петру и Ћамилу)? Зашто су се одмах зближили? Какве је предмете Ћамил носио са собом и шта је, на основу њих, фра Петар закључио о младом Турчину? Образложи осећање већ виђеног које се јавља у фра Петру при сусрету са Ћамилом. Како објашњаваш осећање сродности између два јунака? Шта се са фра Петром догађа после Ћамиловог одласка? Које митске слојеве запажаш у причи о Ћамиловој судбини?

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

uk a

pr om

o

► Прочитајте роман у целини и припремите се за истраживачки рад. Истраживачки рад на роману Проклета авлија треба да се одвија на првом часу кроз пропитивање три слоја текста: историјски, митски и слој легендарног предања. Покажите како се слојевитост романа препознаје у његовој фабули. Истражите композицију романа, ликове и приповедаче и њихове различите тачке гледишта. Одмерите фигуру сваког лика према функцији приповедача. Анализирајте у којим се све причама јавља архетип сукобљене браће. Бавите се архетипом кривице у контексту Старог завета и јеванђеља. Истражити однос Андрића према миту. Уведите у контекст истраживања јеванђелску причу о суђењу Исусу Хрсту. Испитајте зашто Ћамила књижевни аналитичари називају Христолики? Упоредите сцену Пилатовог суђења Исусу Христу и сцену испитивања Ћамила. Уочите на којим местима Андрић одступа од јеванђелске типологије. Изведите закључке о Андрићевом односу према легендарном предању. Испитајте однос историјског и митско-легендарног у Андрићевом делу. Други час истраживачког рада треба посветити проблемском приступу роману. Позабавите се проблемима кривице, казне, неправедног суђења, људске усамљености, пролазности, и функције стваралаштва (приповедања) у животу појединца и заједнице. Пронађите места у тексту која осветљавају ове проблеме и понудите одговоре на проблемска питања. Пронађите кључне идеје у роману. Трећи час рада на тексту Проклете авлије треба осмислити као компаративно истраживање које ће довести у везу Процес Франца Кафке, Злочин и казну Фјодора Михајловича Достојевског, Странца Албера Камија и Мајстора и Маргариту Михајла Булгакова преко проблема кривице и казне. У аналитички фокус треба ставити преступ јунака, његову отуђеност и усамљеност. Треба се задржати и на питању могућности превазилажења пролазности и смрти. ► У завршној синтези одредите предности прстенасте композиције романа и њену примереност значењима и кључним идејама романа.

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

Композиција (лат. compositio — уређивање, сређивање) — Начин на који се различити елементи књижевног дела (догађаји, ликови, ситуације, теме, мотиви) повезују у јединствену уметничку целину. У разматрању композиције одувек се постављају две основне врсте питања: 1. редоследа и динамичности као основних аспеката организације грађе у књижевном делу; 2 . технике саопштавања својствене 268 / Савремена српска књижевност

одређеним књижевним родовима, односно природе и сврхе одређене врсте књижевног исказа. Испреплетеност ових у основи различитих питања огледа се како у античким тако и у савременим разматрањима проблема композиције. [...] Теоретске поставке које, према композиционој основи, разликују степенасто, прстенасто и паралелно грађене романе, или пак романе чије композиционо језгро представља збивање, лик или простор, као и поделе на роман-реку и роман-суму нису се показале ни довољно теоретски одрживе нити аналитички корисне као што су вековима била формална композициона одређења драме или епа. Зато је и данас могућно истицати чврстину композиције као значајно својство неког епа или драме, док се разуђеност, свеобухватност, па чак и „аморфност” романа обично сматрају његовим најважнијим композиционим одликама.

o

(Зоран Константиновић, „Композиција”, у: Речник књижевних термина)

Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића, фотографија Стевана Крагујевића

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

pr om

Новица Петковић, „Композиција Проклете авлије у семиотичком осветљењу” (одломак)

Ed

uk a

У композицији Проклете авлије младић поред прозора има своју просторну и своју временску тачку гледишта, као што има и засебну тачку гледишта са које вреднује. Исто тако има и психолошку тачку гледишта, јер у два-три случаја осећамо његова унутрашња преживљавања, која невидљиви аутор овако описује: „И све би хтео, и по трећи и по четврти пут, да каже како је лепо умео да прича”, односно: „ а младићу је било незгодно да прекида причање, да се враћа на њих и поставља питања. Најбоље је ипак пустити човека да прича слободно”. У композицији једино нема места за његову фразеолошку тачку гледишта, и зато је он морао – из чисто композиционих разлога – да остане нем. У ствари, његов и ауторов глас не представљају два одвојена гласа, него двоглас или глас у гласу; међусобно се разликују, али у исти мах творе јединство. Кад би проговорио, младићев глас би чисто вербалном разликом и особеношћу нарушио јединство; кад пак те разлике не би било, двоглас би се на језичком плану стопио у неиздиференциран јединствен глас. Зато и не може да говори, и прва му је композициона улога да на оквирима, и само на оквирима, уместо аутора види, чује, сазна и вреднује. Он доиста и постоји једино као утеловљење трију наведених тачака гледишта на које би се аутор могао да позове као да су туђе, а у ствари су његове. Ово као да показује да је

младић сенка ауторова, дакле сенка која се на оквирима уобличила у засебан лик. А на овом се месту, опет, уобличила баш зато што је ауторова сенка. [...] Сва је Проклета авлија у ствари тако уређена да је сваки садржај и сваки опис који извире из неке субјективне тачке гледишта, за коју бисмо могли рећи да је у структури ове прозе мало виша и објективна, односно спољња. Тако младић поред прозора види и чује оно што се збива после фра Петрове смрти, а у његовом су сећању и сачувана фра Петрова причања, али се у тексту ништа непосредно не даје са његове субјективне позиције, него је све преломљено кроз ауторову тачку гледишта. Наравно, младићева мисао о узалудности, пролазности и смрти просијава кроз ауторов објективан опис; она чак сенчи ауторов говор дуж целог текста. Даље, догађаји у Авлији виђени су фра Петровим очима, али је и то виђење преломљено кроз немо младићево сећање, а објективирано је у ауторовом приповедачком трећем лицу. Многи догађаји, када је фра Петар о њима сазнао, већ су били осењени немиром и неизвесношћу Хаимовом, а посебно је цела прича о Џем-султану преломљена кроз Ћамилову тачку гледишта. Међутим, у овом и у готово свим другим случајевима, аутор настоји да нам бар једном пружи прилику да непосредно осетимо субјективну тачку гледишта, али Иво Андрић / 269

примењивао у приповеткама. Само што сада, у Проклетој авлији, постоји хијерархијски уређена приповедна структура.

Иво Тартаља, „Семантика имена” (одломак) Са мање варљивости него у животу, име човека у свету песничке маште може да укаже на његово порекло и на средину из које долази. Надимак по којем сви знају необичног старешину чудноватог затвора у Цариграду добро је мотивисан осећањима и представама масе затвореника. Право му је име Латиф. Оно на турском значи нежни: ето разлога више да му хапсеници нађу ново име, мање диспаратно, прихватљивије. Прозваће га Карађоз. Сам писац скреће пажњу једном напоменом испод текста да надимак долази од истоимене гротескне фигуре турског позоришта сенки. Затвореници су се подсмехнули без мржње. Свом настраном чувару и крвопији наденули су име лакрдијаша непредвидљивих потеза, назив протагонисте често гледаних комада. Пред очима им је био тип који обједињује црте човека ограниченог и промућурног, просечног и настраног. По имену тог комедијаша и свеколико позорје сенки у

Турској, тих лутака, остраг осветљених, што играју иза разапетог платна, назван је карађоз. [...] А Ћамил? Дозива ли какву представу име главног јунака Проклете авлије? На језику којим је дело написано оно је само име, реч која се оваплотила у најидеалнијем међу ликовима Андрићевог стваралаштва. Ипак, једно сасвим одређено значење храни се у њеном далеком арапском пореклу. Случајно или не, већ Ћамилов отац Тахир паша носи име које изворно значи чисти. Сину јединцу тог школованог, угледног паше и несрећне Гркиње дато је име које на арапском значи Савршени. И као да је име определило судбину, младић неће знати за границе у давању себе другоме. Сав од исте страсти, он ће сагорети чедан и поносит. Савршенство и потпуност нису од овог света. Млади човек га напушта пре часа судњег и, такорећи наочиглед читалаца Проклете авлије, постаје јунак усмене књижевности, треперава звезда једног предања. [...]

uk a

pr om

o

исто тако сваки опис уоквирује својим коментаром, прекида га и преводи на објективирано приповедање, аналогно поступку који је Андрић

Петар Џаџић, „О Проклетој авлији”

Ed

Нервозно испричана Ћамилова прича о страдалнику Џему – коју неко сређује – одмах подразумева два јасно издвојена слоја: један припада историји а други миту („Откако је света и века”). Овај други слој у пуном је дослуху са једним од најживље негованих мотива усмене књижевности – браћа непријатељи. Ова два споја у међузависном су односу на тај начин што је историјски догађај интегрисан у слој митских збивања. [...] Библијске приче као да садрже све нијансе у односима између јунака и његовог пратиоца: Јован је вољен и до краја веран ученик, Петар се у једном тренутку одриче учитеља, а Јуда га издаје. Говоримо о овоме, јер у циклусу Петрових казивања која, напоменули смо, у много чему следе моделе усмене литературе налазимо на неколико врста парова. Најпре, то су Бајазит и Џем –

браћа непријатељи.... Даље, два конституционално различита типа приповедача Петар и Хаим, чине специфичан пар који се допуњује... Хаим и Заим, чија се имена на неки начин римују, и који сачињавају пар по заједничкој склоности према причи, која повремено прелази у брбљање, у расуло опсервација, привидно на истој равни, у суштини су две супротности. У мотиву браће-непријатеља сукоб је константа; агонијски дух је константа; неминовност победе једног, најчешће старијег је константа. Шта чини аксиолошку* подлогу, непосредно или алегоријски изражену, једне и друге стране, понекад је подложно различитим тумачењима, иако сам чин деобе полази од принципа раздвајања светлог од тамног. [...] Џем-султан из Проклете авлије је епизодан лик, а то исто могло би се рећи и за Мехмед-

* аксиолошки – који се односи на вредности, на теорију вредности.

270 / Савремена српска књижевност

-пашу Соколовића, великог везира Турског Царства и зачетника подизања моста на Дрини. Значај ових епизодних ликова у структури роман, међутим, не може се мерити само бројем страна које су им посвећене. Животни пут Џем-султана дат је само на неколико страница, језиком који је близак стилу хроника и летописа, али

Џем као актер велике теме о браћи непријатељима намеће своје присуство и кад је јасно његово одсуство. Колико год да је поистовећење Ћамила са Џемом, рационално гледано, изазвано шизофреним расколом, толико је на митској равни књиге изведено из митологеме умирање-васкрсење, што значи из обнављања већ постојећег.

Оливера Радуловић, „Приповедачи причају као јеванђелисти"

o

да је у њему дух неког несрећног принца, почео да верује да је и сам неки несуђени султан. Ћамилов праотисак препознат је у јеванђељима, јер у Андрићевом роману постоји алузија на Христово месијанство и пророковано краљевско порекло као и на апсурдну казну која следи. Ћамил је хумани мисионар и приповедач исцелитељске повести, која зна тајну бесмртности, весник благе вести, што је у литератури и оверено надимком Христолики. Наглашена је његова исцелитељска мисија у делу, необичне околности под којима је рођен, људско неразумевање и пакост која га окружује. Феномен преображавања наратора у јунака, кроз процес идентификације, одговара хришћанској идеји подобија.* Процес преобраћања присутан је, не само у Ћамиловој судбини него и код осталих ликова-наратора у Проклетој авлији, који су представљени у динамици духовног раста. Жанровски и стилски поступци имају нарочиту улогу у делу, јер аутор стваралачки приступа легендарној књижевној форми користећи је строго функционално у свом тексту. Знаковита је готово апостолска мисија приповедача, чија је прича покренута љубављу и служи човеку и човечности, страдалнику да се снађе и спозна да није усамљен у патњи – поетичка су начела која се баве смислом књижевног послања, обликована у духу јеванђелске етике. Јасно је да приповедачи у причи мире етичка и естетска начела, да трагају за истином која кружи око легендарног језгра. Библијска легенда о Христовом послању у свету, у подтексту романа, доприноси универзализацији значења, поентирању и патинирању дела у ком доминира утисак већ виђеног и до-

Ed

uk a

pr om

Проклета авлија је роман који се темељи на истој повести (о Ћамиловом страдању) коју, на неједнаке начине, у складу са искуством и сензибилитетом, по ритму свог била, приповедају четири наратора, отварајући различите временске слојеве и богатећи причу непознатим моментима. Заступају и разнородне приповедачке концепције откривајући митски, легендарни и историјски нанос у тексту. Причају особену, а тако препознатљиву биографију Ћамила (и његовог сродника Џем-султана), човека погрешног корака, доведеног у трагичан процеп, а целом свету на видику, као на срамном стубу, који унапред губи битку. Изворна повест Андрићевог романа склапа се тек у мозаичкој целини, која подсећа на структуру и композицију јеванђеља у Новом завету. Исто тако, приче су, у зависности од наратора и тренутка приповедања, живописане реалистичким моментима, аргументоване историјским чињеницама, на мах делују бајковито на волшебан начин, допричане чудесним догађајима, у знаку су хришћанске филозофије и етике, поентиране изрекама у духу Христових логија. Истакнута је идеја да се у контрапункту различитих, често опречних виђења, крије истина о судбини главног јунака, а да би се досегла, ваља пренебрећи спознајна ограничења појединачних прича и приповедача које функционишу као узорна целина само у мозаичкој структури романа. Турчин Ћамил, етимолошки одређен као Савршени, типизиран је у једној равни карактеризације иако индивидуализован до ексцентричности. Говорило се да је, проучавајући историју турске царевине, ’преучио’ и, замишљајући

* Подобије је стање савршенства које треба да постигне човек, основно усмерење и кретање лика ка божјем савршенству.

Иво Андрић / 271

o

гове судбине у легендарни архетип. Изазива, неочекивано, самилост читалаца и нескривене симпатије, иако су колале приче да се преучио и да су му књиге удариле у главу. Наведен начин индивидуализације која открива и типолошки прамодел служи илуминацији текста, даје светачке контуре и свим страдалницима и прогнанима правде ради, који се под утицајем Ћамилове повести преображавају, кроткима којима је, ако буду неговали хришћанске врлине, и обећано блаженство у Беседи на гори. Новозаветна легенда о Спаситељевој мисији на земљи, у подтексту Андрићевог романа, доприноси и концентрацији приповедне грађе преко топоса, драматичном акцентовању, лирском нагласку и поетичкој поенти – у једном жанровски сложеном делу.

pr om

живљеног, али и онеобичавању текста, јер се односи на јунака турског порекла, који се нашао у контексту догађаја који подсећају на јеванђелску драму. Андрићев однос према легенди као традиционалној врсти крајње је креативан, он негује жанровску реминисценцију: оживљавајући библијску легенду у егзистенцијалној драми савременог јунака за кога је васкрсење могуће искључиво у причи, што је потврда модерних стваралачких поступака аутора, који је сагласан са начелом откривања новог у старом. Лик јунака и наратора Ћамила постаје непоновљив управо због узорног пралика према којем је обликован, на шта алузијом упућује повест о Џем-султану, човеку кратка века, зле среће и погрешног првог корака који унапред губи битку, и уклапања ње-

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

uk a

Иво Андрић, Проклета авлија, у: Сабрана дела, књ. 4, Удружени издавачи Југославије Петар Џаџић, „О Проклетој авлији”, у: Савремена проза, приредио М. И. Бандић, Београд: Нолит, 1973. Иво Тартаља, Приповедачева естетика: прилог познавању Андрићеве поетике, Нолит: Београд, 1979. Новица Петковић, Елементи књижевне семиотике, Београд, 1995. Драгиша Живковић, „Неколико стилских одлика прозе Иве Андрића: поводом Проклете авлије”. У: Зборник о Андрићу, приредио Радован Вучковић, Београд: Српска књижевна задруга, 1999. Зборник о Андрићу, приредио Радован Вучковић, Београд: Српска књижевна задруга, 1999. Оливера Радуловић, „Библијска легенда у подтексту романа Проклета авлија Иве Андрића”, у: Синхронијско и дијахронијско изучавање врста у српској књижевности: зборник, књ. 1. [Уреднице Зоја Карановић, Радмила Гикић Петровић], Нови Сад: Филозофски факултет: Дневник, стр. [259]–272, 2007. Милослав Шутић, Златно јагње: у видокругу Андрићеве естетике, Београд: Чигоја штампа, 2007.

Истражи рецепцију романа Проклета авлија у настави уз помоћ наставника српског језика. Драматизуј сцену из романа Проклета авлија и спреми је за сценско извођење у разреду. Истражи тему: Проклета авлија у позоришту. Замисли да си редитељ: напиши синопсис за филм по мотивима овог Андрићевог романа. Напиши есеј на тему: „Оно што није, не може и не треба да буде, било је јаче од оног што постоји као стварно и једино могуће”.

СИНТЕЗА

Ed

Дела: збирке песама у прози Еx Ponto (1918) и Немири (1920); три књиге под насловом Приповетке (1924, 1931, 1936), Нове приповетке (1948), Лица (1960) и постхумна Кућа на осами (1976); романи-хронике На Дрини ћуприја и Травничка хроника (оба1945) и Омер-паша Латас (1976), Госпођица (1945) и Проклета авлија (1954); најзначајнији есеј — Разговор са Гојом (1935).

272 / Савремена српска књижевност

Иво Андрић (1892—1975) Проклета авлија (1954) Модеран роман, одбрана древне приче и традиционалних позиција приповедача. Модерност постиже увођењем четири наратора који представљају различите тачке гледишта. Дело је слојевито: садржи митски слој, слој легендарног предања и историјски слој.

Владан Десница Прољећа Ивана Галеба* (одломци) Кључне речи: Прољећа Ивана Галеба, роман-есеј, роман о уметницима, монолошко-асоцијативни тип романа, дефабулизација, ерудиција, солилоквиј, читање, читалац. Владан Десница (1905–1967), књижевник, преводилац и есејиста; рођен у Задру. Права и филозофију студирао у Загребу и Паризу. Писао је песме, приповетке, драме и романе. Вла­дан Де­сни­ца по­чи­ње са ства­ра­ њем из­ме­ђу два ра­та, али пу­ну афир­ма­ци­ју до­жи­вља­ ва тек по­сле Дру­гог свет­ ског ра­та ро­ма­ном Про­ље­ћа Ива­на Га­ле­ба (1957), ко­ји у на­шој књи­жев­но­сти ру­ши традиционална схва­та­ња о про­зном ства­ра­ла­штву и за­ го­ва­ра но­ву фор­му и нов по­сту­пак у ства­ра­њу ро­ма­на-есеја. Он је пи­сац из­у­зет­не ин­те­лек­ту­ал­но­сти, ве­ли­ког зна­ња, на­гла­ше­ног сен­зи­би­ли­ те­та и слу­ха за мо­дер­но ства­ ра­ње. Изванредан стилист, суптилни психолошки аналитичар, сажет у мислима и опсервацијама, с развијеним смислом за типично. Дао је сугестивне слике средине, људи и нарави далматинских градића и села. Дела: романи — Зимско љетовање (1959) и Прољећа Ивана Галеба (1957); збирке новела — Олупине на сунцу, Прољеће у Бадровцу, Ту одмах поред нас; збирка стихова Слијепац на жалу.

Ed

uk a

pr om

o

 Прољећа Ивана Галеба су типолошки одређивана као лирски, филозофски, роман-есеј, роман-идеја, монолошко-асоцијативни роман, роман есенцијалног искуства, антрополошки роман, постмодернистички експеримент – што нам говори да је у питању књига с много лица и димензија. Реч је о тексту који пише уметник, писац и музичар, који отвара питање идентитета, па се нужно чита као роман о духовним и душевним координатама уметника. Јунак и наратор је динамичан и стога недовршен лик, загледан у себе и запричан са собом па лако пратимо садржаје његове свести; радо ћаска с читаоцем о свему и свачему, понајпре о савременој литератури, тематизујући промишљање жанра замера јој што није довољно интелектуална и што болује од фабулирања. Указује на нове димензије модерног романа без фабуле; обриси приче, уколико се јаве, само су повод за дигресију, или детаљ који илуструју. Тако особена проза захтева луцидног и образованог читаоца који би могао да прати асоцијације наратора и ексцентрично индивидуализованог јунака, у неку руку, јунак треба да личи на онога који чита. Будући да је роман лирски, грађа је организована монолошко-асоцијативно. Или, како каже Десница: Читав је проблем у томе да човјек изнађе некакав начин, некакву форму, у којој ће слободно моћи да пише што год хоће. Усредсреди се на одломке из Десничиног романа и потруди се да уочиш по чему се ова проза разликује од оне коју познајеш на основу свог досадашњег читалачког искуства.

I

Прелазим дланом по лицу, и констатирам: брада ми је прилично понарасла. Рачунам: посљедњи пут био је код мене бријач у уторак. Сутрадан су опет дошли по ме, извели ме из собе на нечујним бијелим колицима, провезли кроз празне звонке ходнике и угурали у лифт. Нада мном су дрхтале челичне жице док је стаклена кутија с мојим тијелом клизила навише уз танану зуку. Са сваким катом освајала је свјетлост. Узлазио сам као у апотеози, с лаганом омаглицом и плитка даха од узбуђења, а под срцем ми је нешто замирало. Колица су вјештим руковањем уклизила у бијелу дворану без углова. А онда је све било тачно као и посљедњи пут: маска на лицу, доста угодна празнина која се све више шири у мислима, и, посљедњим трачком свијести: ако се више не пробудим, тим боље! ... Не знам како сам се вратио. Протекло је неколико дана без времена. Вјероватно дан-два без пуне свијести. Данас би, према томе, могао би* Дело из изборног програма.

Владан Десница / 273

апотеоза – обожавање, величање, слављење. бријач – берберин. зук или зука – јако, продорно зујање, зуј. кат – спрат.

uk a

pr om

o

плитица – плитка здела, чинија, чанак.

ти петак или субота. Ваљда субота. А можда чак и недјеља. Уосталом, свеједно. То гонетам тек онако, од дуга времена, толико да нечим упослим мисао. Јутрос ми је већ готово сасвим добро. Помало опет улазим у збивања. Укључујем се у ток времена. Презаво запосједам стварност. И сухи факти, које оштро уочавам: да је на мом ноћном столу за трећину испијена чаша воде, да на зеленом картонском рубу седмичног календара на ормару пише испупченим златним словима „Сретна нова 1936. година!”, да је на радијатору малко укриво положена плитица с облозима, добивају неку посебну важност по томе што су то факти, дијелови истинске стварности – и што их ја, ето, уочавам. Послије дуљег времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно. То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно. Кроз притворене капке провукао се сноп зрака и одразио на бијелом стропу слику вањског свијета: видим као на неком екрану изврнуте фигуре пролазника, умањене али у правим бојама, потпуне и живе: сестрица у бјелини проноси некакву чинију; сељак с торбом о рамену ено разговара с вратаром, можда му препоручује некога свога – вратар је највиши до кога његова препорука може да допре. Затим промичу, жустро и доста весело, два млада доктора у бијелим капама. Вратар је једног зауставио. Он вади перо и потписује му неке папире. Забављам се гледајући ту моју малу фатаморгану. И долази ми идилично узан и безазлен тај мали шарени свијет што наглавце шета по бијелом стропу моје собе. Тако сам се забављао и некад давно, давно. У собу мог дјетињства исто је тако продирала изврнута слика свијета напољу, у љетна поподнева кад сам послије купања лежао с још влажном косом на узглављу које је мирисало по сунцу. Лицкао сам бјелкасту сочицу што се ухватила по мојим издуљеним и поцрњелим удовима и мотрио то мало стрмоглављено људство које ми је дошло у походе. Само је онда слика била благо узнемирена, сва оживљена неуморним шарањем змијастих пруга од рефлекса мора које је равномјерно дисало под прозорима у луци. Далеко доба! Између њега и данашњег мене увалило се готово педесет година – педесет година које се зову читав живот, а које ми се данас чине тако нестварне, готово безболне! Некако су се спљоснуле, изгубиле сваку тежину и сваку запремину у времену – пука арабеска моје мисли – тако да преко њих без запреке посежем руком у моје дјетињство, као преко несуштаствене ограде опсјенарева ужета...

Ed

сочица – дем. од со. опсјенар – мађионичар.

арабеска – орнамент, шара у арапском стилу са геометријским линијама и мотивима из биљног света.

II двокатница – двоспратница. благоваоница – трпезарија.

Наша је кућа била на обали, камена двокатница с балконом и с гвозденим кукама у које се о светковинама утицао барјак – права начелничка кућа. А пред њом мала чистина са четири кржљава багрема, која су се с прољећа разлиставала штедљиво и суздржано. Стан је био уздужно раздијељен дугим ходником. На десној страни, према мору, била је благоваоница, примаћа соба, наше спаваће собе; на лијевој, радне 274 / Савремена српска књижевност

малахит – минерал зелене боје, базични карбонат бакра.

опал – драги камен који прелама светлост тако да изгледа као да мења боје при померању.

Ed

uk a

pr om

o

просторије, одаје мојих двију неудатих тетака, кухиња, собе за служинчад. Просторије према мору биле су свијетле и ведре, поплављене сунцем. Та страна куће била је некако претежитија: у њу се слијевао сав кућни живот и сва кућна чељад, онако као што се путници слијевају на бок којим лађа пристаје уз обалу. Лијева страна куће била је сумрачна, преливена плавкастосивим освијетљењем, сјеновита. У тим сјеновитим собама моје су тетке проводиле свој невесели, безмирисни живот, као оно пауново перје у вазама од лажног малахита по угловима. У те собе ми дјеца ријетко смо улазили; а кад бисмо ушли, говорили смо шапатом и ступали на прстима. Одмах иза куће почињала се пењати кршевита стрмина, тако да су на стражњој страни прозори били ближи земљи него они на прочељу. И кад би се с прозора који су гледали на море прешло на прозоре сјеновите стране, прелаз је био тако нагао а промјена слике и расположења тако велика као да прелазиш из једног свијета у други. Дугачки ходник био је размеђе двају царстава: ту су се укрштавали свјетлост и сјена. На свим вратима била су дебела млијечна стакла; она на десној, сунчаној страни сјала су у жару, оживљена жутилом сунца које је надирало и чисто превирало преко оквира, а у брушеним рубовима ломиле су се зраке расипљући се у јарким дугиним бојама; она на лијевој страни била су нијема, застрта непрозирном опалском замагљеношћу, и, пред вече, лагано подливена плавкастим одсјевима. На свим су вратима мјесто квака биле кугле од брушеног стакла. И те кугле као да су биле љепше на вратима сунчане стране: њихова засићена плава боја чисто је живјела, као да у њима гори по жижак. Из дубине њиховог стакленог меса извијао се топли јантарножути свјетлац и, у часовима јачег разгарања, пробијао се до на површину. На сјеновитој страни, кугле су биле угашене. Њихово је плаветило било замућено, а у средини као да се назирала рана, попут црва у срцу јабуке. Ми дјеца говорили смо да је у њима убијен живац. Meђy осталим дјечјим играма, била је једна која нас је нарочито загријевала: на уговорени знак или ријеч, сви бисмо се разбјежали да се што прије дохватимо по једне јабуке на вратима; ко би остао без ње, морао је да врши неку обредну радњу или одређену казну. Небројено пута остао сам без јабуке, јер сам се увијек јагмио за онима на сунчаној страни. Оне су и осталу дјецу више привлачиле. Вјеровао сам да по опипу разазнајем „десне” јабуке од „лијевих”, оне „у којима гори” од оних „угашених”. Другови би ми везали очи, окретали ме уокруг све док не бих потпуно изгубио оријентацију, и тад ме водили од јабуке до јабуке, а ја сам погађао. И данас, ако само затворим очи, могу да изазовем оне снажне свјетлосне представе и сивомодре замагљености које су ми се смјењивале под марамом, за спуштеним капцима. Могу рећи да сам дјетињство провео у том ходнику гдје се био вјечити бој између свјетлости и сјене, између Аримана и Ахурамазде. Одатле ми је, можда, остала за читав живот та вјечита двојност, та основна подјела свега у животу и свијету на зону свјетлости и на зону мрака. Одатле и моја неспособност да добро, лијепо, радост, хармонију схватим чисто појмовно, без примјесе представнога, већ увијек и једино као представу Владан Десница / 275

јантар – кристализирана смола црногоричног дрвећа жућкасте боје (употребљава се за прављење ситних предмета и накита), ћилибар.

Ариман – религ. симбол негативног принципа, бог зла, поглавица злих духова; противник Ахурамазде. Ахурамазда – даривалац, велики врховни бог. господар мудрости, творац видљивог и невидљивог света.

арза – подизање гласа у стиху; дизање диригентске палице; супротно: теза.

свјетлости; и обратно, све тужно и ружно, све мртво и ледно, као закриљено сјеном. По томе, и наше мисли могу да буду осунчане или сјеновите. Држим штовише да се никад и не paђa мисао а да није или окупана у сунцу или застрта сјеном. Ја ни дан-данас не знам друкчије судити о доброти и злу неке појаве, неке мисли, одлуке, догађаја, доли по томе да ли се они јављају у једноме или у другом освјетљењу. Ако мало размислим, постаје ми јасно да сам се увијек, у сваком рјешавању и одабирању у животу, у свакој сумњи и пред сваким избором, у ствари свагда ријешио за ону алтернативу која се појављивала у свјетлости. [...] У том ходнику, дакле, почео сам живјети. За облачних и бесунчаних дана, у њему није било игре. Ходник би навукао сјену на своја стакла и погасио своје јабуке.

uk a

галица – кристални сулфат метала; модра галица – сулфат бакра, користи се у виноградарству.

У приземљу се налазила дједова поморска агенција. Велика поплочана просторија била је преграђена стакленим ошитом са прозорчићима. У том одијељеном и потавањеном дијелу, који је зими загријевала голема гвоздена пећ између касе, полица са списима и пулта с трговачким књигама, сједио је за пространим писаћим столом мој дјед. Преостали дио агенције изгледао је као неко складиште гдје су били без реда истоварени сандуци тјестенине и врећице сумпора, бале сухог бакалара, вијенци тврдих колача, колути жице за виноград, а под корацима су се мрвили груменови модре галице остављајући плавичаст траг. На зиду су висиле двије географске карте, рекламе великих прекооцеанских друштава, на којима је био расплаштен читав глобус, а удаљене тачке Земљине кугле спојене танким црвеним кривулама, с назнаком трајања путовања Liverpool–Quebec 7 дана, Marseille–Batavia 22 дана, Hamburg– San Francisco 102 дана, и тако даље. Небројено сати провео сам испет на прсте пред тим картама. Мој дјед био је снажна, здрава природа, енергичан послован човјек. Знао је викати на свог писара лупајући шаком по столу: „Ја нећу да плаћам сталије и контрасталије, то упамтите једанпут заувијек!” Није био нимало сентименталан. Или тачније, то је бивао само у оним календарски одређеним пригодама које су у ту сврху установљене, и у оним декоративним облицима који су за те пригоде утврђени: о Божићу и Ускрсу, о годовима. На концу, ти дани и јесу за то да се о њима да сентименталности што је њено, да јој се плате одговарајуће „сталије и контрасталије”, па да је човјек преко читаве године миран. (Рођен сам у поморачкој обитељи, а ево ни дан-данас не знам што те двије ријечи право значе: оне и сад за мене имају неку тајанствену, помало митску вриједност. Има у мом рјечнику још доста таквих ријечи – имена растиња и птица, и којечега другога – којима никад нисам сазнао правог значења: баш као да сам се подсвијесно уклањао њиховом тачном сазнању, како им не бих разорио чар. Да сам кад попустио радозналости и завирио у какву стручну књигу, рјечник, лексикон, свео бих ту птицу и тај цвијет на одређену зоолошку или

pr om

ошит – преграда (дрвена или плетена од прућа) између соба у кући.

o

III

Ed

сталија – итал. лежарина; одређено време, рок за истовар и утовар робе; контрасталија – казна за прекорачење тог рока. саг – ћилим, тепих.

Васа Поморишац, Карташи, детаљ (1929)

276 / Савремена српска књижевност

Ed

uk a

pr om

o

ботаничку врсту; овако, они у мени фантастично живе, као птице и цвјетови са источњачких сагова.) И ето, деси се да неки такав снажан, громадан човјек, сав из једног комада, узме за жену крхку и болећиву дјевојку из какве старе породице истанчале крви. И, као што увијек бива, тања крв претегне, и слабост надјача снагу. У том и јест невоља, у том лежи опасна снага слабости: што она нагриза, растаче, и најзад неминовно савлада снагу. Позната прича! Таква дјевојка донесе у прћију танкоћутност, слабу отпорност за живот, евентуално и хемофилију, или склоност самоубиству; а понекад и надареност за музику, за сликарство, или за ма што лијепо и бескорисно. Све у свему, рђав посао. И тако, ето, за тај мудри и срачунати корак ка оплемењењу соја, учињен од оног претка који није хтио да плаћа сталије и контрасталије, догоди се да отада па за вјечита времена читав низ покољења плаћа животу свакојаке сталије и контрасталије. Често сам помишљао да је још најразумније што би такви сојеви могли да учине, то – да сами себе збришу. Истина, за то се већ брине сама природа снабдијевајући их слабом плодношћу, смислом за страсти које крате и сагарају живот, укусом за трагична скончавања, и томе сличним. Но то није довољно. Али, с друге стране, како тражити од њих толику храброст, толики хероизам, да сами себе, по свијесној одлуци, одједном и коначно униште? Зар то не би значило одважност? А они што имају одважности – то су баш они који треба да живе! И тако, нема друге него ствар препустити за то одређеним факторима: зато су ту, поред већ споменуте неплодности, насљедних болести и другог, револуције, катаклизми и преоштре животне климе, у којима такве биљчице, хтјеле не хтјеле, морају да угину. Па опет – зачудо! – и поред трпких мисли које каткад упућујем на њен рачун, чини ми се да сам, потајно од сама себе, у дну душе, захвалан тој и таквој баки, и да не бих желио да је била никоја друга и ниуколико друкчија. Имам осјећај да бих без те њене прћије био прошао кроз живот зазиданих ушију и с непробојном опном на очима. Што ћeтe! Људи воле све своје, па и своје слабости. И своју рањавост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио нас. И то наш најприснији, најкрвавији дио. Како бисмо га дакле могли не вољети? [...]

IV Увијек кад на павиљону преко пута отворе или затворе један прозор, мојом собом прелети миш. И тај ме миш подсјети на једну свјетлосну игру из детињства. Хладне, разумне играчке, саздане од круте твари, строго омеђене у простору и увијек себи равне, слабо веселе дјетињу душу. Ко није гледао жалост дјетета над разваљеном играчком? Превише твари, превише крпе, превише дрва, жељеза, пиловине – а мало душе. Један искочио котачић или пребијена опружица тамо гдје је дијете мислило наћи душу! Владан Десница / 277

Дијего Ривера, Архитекта, детаљ

Рамон Касас, Аутопортрет (1930)

Ed

uk a

лазарончић – несташан, непослушан момак, момчић. шимера – химера, 1. чудовиште из митологије; 2. фиг. варка, самообмана, неостварљива замисао. демијург – филоз. градитељ света према Платоновом учењу, онај који обликује материју на основу савршених идеја; стваралац, уметник.

pr om

o

Неисцрпне су, напротив, биле радости које ми је подала игра миша. Заробио бих у огледалцету зрачицу сунца, одразио је с мале површине стакалца негдје напоље, на мрку плоху самостанског зида, на збрчкана лица двију домаћица што на повратку с тржнице разговарају на улици, на њушкицу младе мачке која се труди да шапицом отресе свјетлосни одраз. Само незнатан помак руке, и миш би хитро превалио десетке метара, прелетио као велик жут лептир с мирне површине зида на лице слијепца просјака на углу, затреперио у крошњи багрема, па нагло прескочио, загнао се у мрачну хладовиту дубину конобе преко улице, залепршао у огледалима бријачнице, заиграо на столићу старог часовничара што с лупом на оку пажљиво чачка међу котачићима у утроби сата. На свом луцкастом лету, мој је миш оживљавао тачку на коју би сјео, подајући покрет укоченим предметима и осмијех тужним људским стварима које га од свог постанка нису познале. То мало стакалце у дјетињим рукама и једна заробљена зрака божјег сунца били су кадри да дјетету даду илузију да је и само постало један мали господ бог. Беспросторан и посвудашан; и, онако притајен иза жалузија, некако угодно одсутан из свијета и збивања, а опет не сасвим без увида у њих, не сасвим без сазнања о њима. Касније, кад год сам гледао жуту пахуљу осмијеха што се рађа на измореним лицима патника, погнутих људи и забуђених жена по свим мјестима људске патње, од стрпљивих ноћних жељезничких чекаоница трећег разреда до болница и од дворане за разговоре у казнионама до мјеста тужног разврата, на лицима исељеника у час кад се лађа откида од обале, на лицима робијаша на сунцу, на лицима умирућих; кад сам гледао како их озарује кратким бљеском ко зна какве далеке шимере или утјехом ко зна какве неизвјесне наде, сваки пут сам помишљао: ево се несмиљена рука демијурга игра с овим невољницима, одразује им свог ћудљивог миша на лицу, заварава им глад среће својим лепршањем, одбљескује им са свог варавог огледалца један одбљесак вјечности на њихова стара и уморна лица.

Владан и Ксенија Десница у свом стану у Сплиту

278 / Савремена српска књижевност

РАЗГОВОР О РОМАНУ

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

pr om

o

 Према једном истраживању спроведеном међу матурантима испоставило се да је Десничин врхунски модерни роман многим ученицима тежак за разумевање и тумачење – због медитативне густине текста, због одсуства фабуле и особеног начина асоцирања, пишчеве пасије према детаљу који је, често, важнији од доминантног мотива. Покушај да током разговора опишеш сопствену читалачку рецепцију Десничине прозе и откријеш зашто већина твојих вршњака има потешкоће у читању и разумевању романа Прољећа Ивана Галеба. Изнеси своје утиске о роману Прољећа Ивана Галеба. Упореди свој читалачки доживљај са доживљајима романа који су део твог досадашњег читалачког искуства. Анализирај свој читалачки доживљај у контексту жанровских конвенција романа и изнеси своје утиске. Испитај рецепцију Десничиног дела у разреду. Направи анкету међу друговима о томе како им се допада Десничин стил писања и како оцењују роман без фабуле у ком се ништа не догађа. Упореди резултате свог истраживања рецепције романа Прољећа Ивана Галеба са резултатима истраживања које смо навели у уводу разговора и потврди или оповргни наведену тезу.

 Посвети потребно време пажљивом, аналитичком читању Десничиног романа. Обрати пажњу на детаље, размисли о симболичким значењима текста, могућностима повезивања са другим делима, обрати пажњу на филозофске ставове главног јунака. Испитај различите могућности креативног читања које нам нуди овај комплексан роман.

Ed

uk a

За истраживачки рад на првом часу потребно је поделити се у групе према тематским круговима које образују поглавља Прољећа Ивана Галеба: детињство (првих шест поглавља), лепота (17. поглавље), смрт (19. и 20. поглавље), позориште (26. поглавље), жена и дете (51, 52, 53. поглавље), религија (20. и 28. поглавље), страх од болести (22. поглавље), бесмртност (49. поглавље), патња (73. поглавље) и самоћа (70, 71, 72, 73. поглавље). Циљ оваквог истраживања је како осветљавање лика уметника Ивана Галеба тако и упућивање у проблематику дела, указивање на динамику мишљења јунака, на идеју да је човек промена, на колебљивост Галебових ставова и измену перспективе (у односу на то да ли је дан сунчан или тмуран), на различите нијансе осећања којима боји своје рефлексије. Потом би требало сабрати аналитичка запажања и, на основу њих, реконструисати психолошки и антрополошки портрет Ивана Галеба. На другом часу анализе дела може се приступити контекстуалном изучавању романа будући да је Десница применио поступак сеобе песама, приповедака и есеја у роман Прољећа Ивана Галеба. Сходно томе, треба ово дело изучавати у контексту Десничиних песама (шест их је уграђено у темеље 72. и 73. поглавља: Подневни испит, Умује мудрац на сунцу, Добростива смрт, Механика бола, Прољећа и Једноставност). Истраживање треба усмерити на незнатне измене изворног текста, запазити да је стих без насиља преточен у ритмички пренапрегнуту реченицу, што је доказ истинске сродности епског и лирског дискурса, знак поетичности романа. Ваљало би пронаћи сродна места у делу која се доживљавају као лирска песма. Седам модернистичких приповедака из збирке Ту одмах поред нас: „Балкон, Мали из планине, Зашто је плакао Слинко, Посјета у болници, Ту, одмах поред нас, Делта, Проналазак Атханатика” – пренесено је у роман. Истражити како се наведене приповетке уклапају у роман и како функционишу у својој околини, у близини поглавља која претходе и следе. Треба пронаћи универзална значења ових целина које су наративним поступцима истакнуте. Истражите функционалност есеја у мозаичкој структури романа. Докажите церебралност романа присуством Десничиних есеја и испитајте његов есејистички начин приповедања. Откријте Десничине есеје

Владан Десница / 279

у структури романа: „Како замишљам лик умјетника”, „Записи о умјетности” и „Маргиналије о ирационалном” у Прољећима Ивана Галеба. Покажите да су неки преузети целовито, док су други есеји, разбијени на фрагменте, постали делови јунакових солилоквија – чиме је аутор своје мисли позајмио себи сродном протагонисти. Откријте где се налазе у тексту романа. Добра је могућност кренути од раније насталих текстова ка роману, те тако поступно упознати Десничину поетику и пратити како пресељени текстови функционишу у новом контексту. Одговорите на питања: Мења ли писац структуру жанрова које уклапа у роман и у ком су правцу ишле промене? Како функционишу поглавља у односу на претходна и на поглавља која следе? Шта добијамо поступком сеобе и фузије књижевних родова и врста у једној хибридној творевини романа? Постављањем наведених питања ствара се проблемска ситуација која се решава постепено – радом на тексту.

uk a

pr om

o

На трећем часу интерпретације романа ваљало би испробати могућности креативног читања здруживањем поглавља по принципу сродности, асоцијативности, доминирајућих слика пролећа и смрти, светлости и таме. Овде је згодно обратити пажњу на поларизацију текста, на ритмичност реченице и поглавља, на писање налик компоновању мелодије. Повезати роман са модерним сликарством и музиком и објаснити како се уметнички сензибилитет осећа у свим сегментима структуре романа. Нагласити да ритам има предност у односу на значење речи, а да принцип смене темпа, супротстављања тема, претапања различитих расположења и сензација – одговара промени мелодије, личи на начин компоновања музичког дела па се може говорити о музикалности форме. Пронађите примере који илуструју такве поступке. Страх од тмурног дана, као страх од нестанка, прати јачање аудитивних ефеката у тексту, оснажује поверење у метафоре уха, што је очекивано, будући да је јунак романа музичар по животном опредељењу. Пронађите поглавља романа са карактеристичним детаљима који сведоче о наведеним поступцима. Укажите и на знаковитост и асоцијативност имена јунака Иван Галеб, јунака са завичајним и заветним именом, уметника који не може избећи судбину тла на које је слетео. Тиме се отвара омиљена модернистичка проблематика – а тиче се положаја уметника у баналном свету који не верује у мит о уметности. Требало би указати на изразиту интроспективност протагонисте и на склоност самоанализи радом на тексту (Имам утисак да један будни унутрашњи судија процењује сваку реч). Урадите стилску анализу одабраних сегмената текста, лексичку анализу, пропитајте особеност Десничине лексике, пренапрегнутости значења речи које користи, испитајте њихову етимологију, језичке игре које су неретко у знаку антитеза (и оне играју игру пролећа и смрти), што је у вези са парадоксалном суштином живљења: тежњом ка бесмртности и свешћу о коначности.

Ed

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Открити и формулисати неке истине о човјеку и око њега, и тиме, у коначној линији, од своје стране нешто допринијети вјечитом циљу: очовјечењу човјека – у томе је крајња сврха и дубљи смисао сваке књижевне дјелатности (Десница, 2005, 78). Текст указује више-мање само логичку мисао. Међутим подтекст износи подсвјесну и ирационалну садржину; он ствара атмосферу и каже више (Радуловић, 2005, 27). „Није дакле важно кад је неко почео писати, него кад је почео доживљавати, проживљавати, у себи носити и кухати оно о чему ће касније писати”. Десница је веома дуго радио на својој прози. Дела је стварао мозаично, спонтано бележећи ми-

сли и ’сретне изразе кад год му падне на памет’, у слободним тренуцима инспирације. Док су други мислили да је рукопис готов јер лежи у фиоци месецима, годинама, он се непрестано враћао делу и радио на његовом крајњем облику. Чим више разноликих интерпретација латентно лежи у неком (драмском) тексту, тиме је он пунији и богатији. Читав је проблем у томе да човјек изнађе некакав начин, некакву форму, у којој ће слободно моћи да пише што год хоће (Десница, 1993, 128). Свако дјело вриједи тачно онолоко колико поетског садржи у себи.

280 / Савремена српска књижевност

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново

uk a

pr om

o

Солилоквиј (лат. solus – сам; loquor – говорити) – Говор са самим собом; исказ драмског лика који је тако стилизован да изгледа као да се не обраћа ни другим лицима, ни публици и који се по томе разликује од дијалога (речи непосредно упућених саговорнику), монолога (дужег самосталног и обично заокруженог размишљања које може бити упућено саговорнику или публици), као и од онога што неко лице у драми постранце или тихо говори обраћајући се публици „иза леђа” других лица која се у исти мах налазе на позорници, што се обично означава дидаскалијом: („у себи”, „за себе”). Таква драмска конвенција говора може се користити и у рефлексивној прози и у роману; њено основно обележје је и ту разговор или расправљање нечега са самим собом: од унутрашњег монолога разликује се логичком и граматичком сређеношћу тока мисли и осећања. Солилоквиј је кованица светога Августина, која је првобитно означавала расправу писца са властитим Разумом; у суштинској традицији такве конвенције писао је Кјеркегор (Или-или), као и многи писци дневника од Паскала до Жида. Најпознатије примере солилоквија као елемената драмске структуре налазимо у Хамлету („Бити или не бити” и др.); Маларме је назвао Хамлетове солилоквије „драмом са самим собом”. Као значајан елеменат структуре романа солилоквиј се нарочито среће у роману идеја и роману тока свести (Чудновата међуигра Јуџина О’Нила; Прољећа Ивана Галеба В. Деснице). Солилоквиј је, дакле, врста монолога или монолошке структуре израза која подразумева одсуство других лица и представља исказивање скривених мисли и осећања књижевног лика. Солилоквиј се традиционално повезује са свим облицима драмске, исповедне и дневничке књижевности, док се у новије време јавља готово у свим видовима модерног књижевног израза.

Ed

(Љубиша Јеремић, Светозар Кољевић, „Солилоквиј”, у: Речник књижевних термина; прилагођено)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Оно што читалац романа Прољећа Ивана Галеба мора најпре да запази, јесте чињеница да постоје две временске равни, од којих једна обухвата боравак Ивана Галеба у болници, а друга, дата доста дисперзно, све оне тренутке у животу главног јунака који претходе његовом доласку у болницу. Оваква организација приче на временском плану захтевала је и посебан поступак преласка са једне временске равни на другу. Тај прелазак се најчешће оства-

рује тако што неки детаљ, догађај или изненада искрсла успомена, врате главног јунака у прошлост... Међу сликама из детињства посебну вредност имају оне које приказују приподачево одрастање уз мајку која је рано остала удовица [...]. Као што успомену на оца повезује са једном мелодрамском партијом из Трубадура, тако приповедачево и слику своје мајке која, мислећи да је нико не види, расплетене косе Владан Десница / 281

o

закључни поетички став и он, захваљујући хуморноироничном тону, показује да је Десница настојао да највећи број својих тема, ако се тако може рећи, проведе кроз све интонације – од озбиљних до хуморних и ироничних. Ова потреба приповедача је, такође, дубоко усклађена са његовим гледањем и на природу сваке људске систематичније умне делатности („филозофије”, како и он сам каже) и на природу самог човека. О томе је, углавном, реч у разговору који Иван Галеб води са фра Анђелом, човеком који му је у младости предавао веронауку. Пошто је, и сам склон да о важним темама расправља крајње неконвенционално, приповедач и разговор са фра Анђелом започиње питањем: „Постоји ли Бог?” Фра Анђело, познајући дечачке фантазије свог ученика, одговара пропитивањем „а постоји ли твој Бућко”. Тако њих двојица, на крају, утврде да и Бог, као и Бућко „постоји само као садржај свијести”, што је само увод у приповедачеву тврдњу да је и „увјерење један осјећај”. На тај начин приповедач гради једну сасвим особену тачку гледишта чија је основна одлика покушај да се све што је у вези са човеком, његовим мислима и веровањима прикаже као нешто што је подложно сталним променама, непрекидним унутарњим трансформацијама: фра Анђело настоји да укаже свом ученику да овакви његови ставови проистичу из чињенице да је он уметник, да он „животне факторе” види као „изворе импресија”, као „изворе сензација”, што, у крајњој линији, значи да кроз Галебову главу „није никад прошла једна јединцата мисао”, да је за њега све било „сама забава чувствовања” и да је он отуда само једно „клупко контрадикција”. Сам Иван Галеб ће, готово са радошћу, прихватити ову учитељеву примедбу: „Па то се и зове човјек, мој оче: скуп интимних контрадикција зашивених у једну људску кожу! И чим су контрадикције бројније и веће, тим је потпунији и цјелокупнији човјек”. Да је ова расправа са фра Анђелом, макар посредно, везана и за саме одлике оног погледа на свет који је Иван Галеб претворио у основу своје приче, показују и његове речи: „Да сам писац, никад

Ed

uk a

pr om

гледа у рано изгубљеног мужа, повезује са цртежом на омоту једног популарног шлагера, окривљујући за ту асоцијацију то што наша уобразиља зна да „на свој неукусан начин уобличи неку нашу непосредну и свјежу импресију”. Нема сумње да укључивање ироничних тонова у опис важних детаља има значајну функцију. У приказу породичног живота приповедач је посебну пажњу посветио свом деди и увек га је приказивао као неког ко је, у свему, на врху породичне хијерархије. Али, ни успомене на појединости из дедовог живота нису лишене измене перспективе из које се гледа и приказује сам деда. Примера ради, приказујући један сасвим изузетан тренутак – детаље (дедово свлачење одеће које приповедач гледа као да се дед пред њим „демонтира, декомпонује” постепено се преображавајући у „ноћног човјека” који се изненада окреће малој „бизанској” мадони и изговара „своју кратку бродовласничку молитву”). Опис је интонационо нарушен у више наврата. Најпре напоменом да се код деде појављују „зачудо танки глежњеви”, а потом запажањем како је дед, молећи се, „повремено (је) извлачио из папуче десну ногу и чешкао се ноктом палца по лијевом листу”. Ако указивање на танке глежњеве треба да демистификује чисто физички изглед дедов, онда детаљ са чешањем током молитве треба да разбије сваку помисао на ма какав дедов религијски занос. Систематским проткивањем оваквих детаља кроз описе, приповедач настоји да депатетизује свој однос према онима који га окружују, па и према самом себи [...]. Упоређујући себе с онима који се у „већ подмаклој доби, у казниони даду на писање”, приповедач, између осталог, жели да депатетизује свој списатељски порив и да га чвршће повеже са ситуацијом у којој се нашао – залудан старац у болници који прекраћује време сећајући се појединости из свог пређашњег живота. Зато он и каже да се његов случај може подвести под рубрику „писање као сенилна појава”. Уз жанровску дефиницију(„дневник”) свог рукописа, смештену готово на крај романа Прољећа Ивана Галеба, виђење писања као сенилне појаве јесте

282 / Савремена српска књижевност

o

ло. Читалац ће, наиме, запазити да Иван Галеб доста штуро описује свој породични живот (он се разводи а ту је и разлаз са женом којој је постао терет и чије је доброчинство и жртвовање почело да му смета а нешто више појединости је једино унето у опис кћеркиног боловања и смрти, мада је у том опису централно место добила приповедачева жеља да, још за сунца, напусти град у коме је сахранио кћерку) а да много више пажње посвећује својим покушајима да у сусретима са друговима из младости пронађе неку утеху... Прича Ивана Галеба је, заправо, прича о времену и оном ја које је нестало у том времену. Владан Десница је настојао да пронађе најбољи облик за ту причу. Отуда му се наметнула и потреба да и читаоца уведе у проблеме везане за причање прича, пошто је само на тај начин могао да му покаже колико је шта у књижевности суштински везано за како.

pr om

не бих страховао да не упаднем у контрадикцију и недосљедност: тек контрадикција је оно што лику подаје крепчину рељеф”. А то, заправо, значи да је читава Галебова концепција контрадикције као темељне одлике нашег односа према свету, поред осталог, и елемент његове поетике. Ако се читалац, макар за тренутак, присети неких делова приче (о деди, оцу, мајци, младићкој љубави), он ће видети да је тачка гледишта на ове ликове контрадикторна, да, другим речима, приповедач настоји да ове приче прича тако што ће непрекидно мењати и тон и сам садржај приче, пошто је реч о стварима које су дубоко повезане. Исто тако, начело контрадикције Ивану Галебу је важно и због тога што само њиме може да објасни једну привидно парадоксалну ствар – да су из његовог сећања ишчезли наоко важни догађаји а да се он сећа споредних или и сасвим неважних детаља, мада има примера да то није прави-

(Из поговора Радивоја Микића „Прича о осипању живота”, у: Прољећа Ивана Галеба, Београд, 1997)

Неспоразуми Владана Деснице

Ed

uk a

Мн о г о б ро ј н и истр а жив а ч и су р о м ан Прољећа Ивана Галеба жанровски одређивали на различите начине – од романа идеја до романа о уметнику. Током Галебовог боравка у болници настаје текст романа који се самоодређује као „иреални дневник” или „неосмишљени животопис”. Жанровску неухватљивост романа који је Десница стварао преко двадесет година и чијој композицији је посвећивао велику пажњу могуће је разумети и као израз „прече намере” која није остварена у засебном објављивању регионалних и нерегионалних приповедака. Прољећа су роман који надилази интеркултурне неспоразуме тематизоване у другим Десничиним делима да би их довео до димензије која постаје универзална, до аморфне форме модерног романа о уметнику који пред Други светски рат пролази кроз процес трансформације идентитета. У данашњим читањима овог романа често се проблематизује идентитет његовог јунака. Мишљење да се у Прољећима „дисконтинуитет

приповиједања подудара с фрагментарношћу и дисконтинуитетом јаства које бива изложено у тексту”, као и да се у роману „питање идентитета заоштрава (пропитује, деконструира, дислоцира, обликује)”, изнова потврђује његову актуелност. Иван Галеб писањем постаје другачија врста уметника, музичар се претвара у писца који креће у сусрет смрти ослобођен притисака рационалног. Али, његов пут преобликовања идентитета није искључиво резултат личних размишљања о ономе што чини свет. У готово до крајности дефабуларизованој прози ипак остају трагови догађајног који речитије говоре о свету од сваке интензивније наративизације. Да Прољећа нису искључиво солилоквијум главног јунака који се не обраћа никоме, сведочи и до сада недовољно коментарисано запажање Николе Милошевића о „два Ивана и једном Радивоју” као о правцима којима се интелектуалац може кретати [...]. (Из књиге Жељка Милановића Владан Десница) Владан Десница / 283

Послушај снимак књижевне вечери посвећене 110-годишњици рођења Владана Деснице, одржане у Српском књижевном друштву друштву.

https://youtu.be/0Zq4N3NDayQ

Погледај театарско-документарну онлајн изложбу Владан Десница и Иван Галеб.

О ЈЕЗИКУ

Из есеја „Књижевник и језик” Владана Деснице лингвиста Јосип Силић издваја Десничино схватање о односу писца према језику: „Књижевнику умјетнику је ’важно питање пластичности језика, ефикасност његова израза, његове способности за претакање у ријечи разних тананих и неухвативих душевних стања и расположења, његова акустична својства, подсвјесни и несвјесни асоцијативни низови и расположења и сљедови које дата ријеч или фраза побуђују, свјежина или отрцаност његова дјеловања – укратко његове изражајне могућности и његова изражајна моћ’”. ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

o

Изабери једно поглавље из Десничиног романа Прољећа Ивана Галеба и пронађи музичку композицију која јој одговара. Илуструј поглавље из Прољећа Ивана Галеба. Истражи живот и дело Владана Деснице и направи презентацију праћену одговарајућим илустрацијама и музиком. Напиши есеј на једну од следећих тема: Игра светлости и сенке у Прољећима Ивана Галеба, Галебова промишљања о уметности и уметнику, Рефлексије о жени и лепоти у Десничином роману, Свет детињства у Прољећима Ивана Галеба.

СИНТЕЗА

uk a

Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба, Београд: Рад, 1990. Борислав Михајловић, „Иван Галеб Владана Деснице”, предговор у књизи: Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице, Београд: Просвета, 1968. Драган Стојановић, „Јас живота и јас смрти”, поговор у књизи: Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба, Београд: Нолит, 1982. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Радивоје Микић, „Прича о осипању живота”, поговор у књизи: Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1997. Јован Радуловић, Дело настаје даље од писаћег стола, Београд: Библиотека града Београда, 2005. Јован Радуловић, Књижевно дело Владана Деснице, зборник радова, Београд: Библиотека града Београда, 2007. Владан Десница (приредио Жељко Милановић), Нови Сад: Издавачки центар Матице српске, 2013.

pr om

https://youtu.be/qzUDFOJk7z8

Владан Десница (1905–1967)

Прољећа Ивана Галеба (1957)

Ed

роман без фабуле; ретроспективно, мозаичко приповедање; приповедач је музичар, обнавља слике из детињства и пројектује их на нове доживљаје; главни јунак Иван Галеб пише роман о уметности, монолошко-асоцијативни тип романа

Дела: романи Зимско љетовање (1950) и Прољећа Ивана Галеба (1957); збирке новела Олупине на сунцу (1952), Прољеће у Бадровцу (1955), Ту одмах поред нас (1956); збирка стихова Слијепац на жалу (1955).

Мноштво тема: уметност, лепота, пролазност, усамљеност, бесмртност, судбина. У роман су уграђене песме, приповетке и есеји. Карактеришу га иронија, пародија и гротеска.

284 / Савремена српска књижевност

Меша Селимовић ДЕРВИШ И СМРТ (одломци) Кључне речи: Дервиш и смрт, дервиш Ахмед Нурудин, цитати из Курана, пронађени рукопис, исповедни тон, филозофско-поетски и психолошки роман. Меша Селимовић (1910–1982), романсијер и приповедач из источне Босне, рођен у Тузли. Његово сазревање било је споро, још спорије него Десничино. Прву књигу, збирку приповедака Прва чета (1950), објавио је у 40, а другу, роман Тамница (1961) у 51. години. Обе је критика примила с неповерењем. Нису много боље прошле ни следеће његове књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман Магла и мјесечина (1965), иако су то била већ сасвим зрела остварења. Њихова вредност уочена је тек када се појавио велики роман Дервиш и смрт (1966), који је критика одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Радња романа збива се у XVIII веку, у Сарајеву; јунак је Ахмед Нурудин, дервиш; свако поглавље почиње неким цитатом из Курана као мотом. Роман снажне мисаоне концентрације, писан у исповедном тону, монолошки, с изванредним надахнућем, Дервиш и смрт повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Он почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошао до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца човековог живљења. Све те квалитете Селимовић је поновио и у следећем роману, Тврђава (1970), који нас враћа у још дубљу прошлост, у XVII век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија” затворена у саму себе. Последњи Селимовићеви романи, Острво (1974) и постхумно објављени Круг (1983), оба с темом из савременог живота, нису достигли снагу и упечатљивост претходних двају.

Ed

uk a

pr om

o

 Када се 1966. године појавио роман Дервиш и смрт, било је јасно да је реч о делу зрелог и формираног аутора. Зато је једнодушно прихваћен и од публике и критике. Реч је о делу снажне мисаоне концентрације, писаном у исповедном тону, монолошки, у коме се повезује древна мудрост с модерним осећањем живота, писао је Јован Деретић. Могуће га је одредити и као израз вечне човекове запитаности над светом, егзистенцијалног немира, као роман који је филозофско-поетски, психолошки, везан за индивидуализованог наратора, главног јунака, који је и сведок догађаја о којима пише. Он причу прелама тако да гради од себе јунака и писца који испитује и анализира властиту поетику. Роман је замишљен као пронађени рукопис, духовни тестамент приповедача и јунака Ахмеда Нурудина, с којим је повезана техника унутрашњег монолога а њиме и мотивисана. То је дело развијене приповедачке самосвести усредсређене на исповест јунака, које се остварује традиционалном приповедном техником, стилском перфекцијом, с изразитом историјском имагинацијом, јер су догађаји дати у роману везани за осамнаести век и простор Босне. Филозофски постамент дела писац уобличује описујући протагонисту у препознатљивој ситуацији буђења спознаје о свету која из темеља мења његово поимање живота. Ахмед Нурудин је део процеса, иследничког поступка, који покреће против себе, навешћујући нову рефлексивност, коју неочекивани догађаји бацају на његову егзистенцију. Исповедни тон, развијена приповедачка самосвест, примена солилоквијума, посебног облика унутарњег монолога названог разговор са собом, чини дело сугестивним. Ахмед Нурудин пише своју животну приповест као исповедање пред лицем смрти, а његов рукопис дописан је Хасановом руком, ојачан приповедачким гласом у роману, који коментаром оверава аутентичност текста и сведочи да је процес који је јунак водио против себе завршен смрћу коју је сам изабрао.

1.

Бисмилахир-рахманир-рахим! Позивам за свједока мастионицу и перо и оно што се пером пише; Позивам за свједока несигурну таму сумрака и ноћ и све што она оживи; Позивам за свједока судњи дан, и душу што сама себе кори; Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак Свега — да је сваки човјек увијек на губитку.

Почињем ову своју причу, низашто, без користи за себе и за друге, из потребе која је јача од користи и разума, да остане запис мој о мени, записана мука разговора са собом, с далеком надом да ће се Меша Селимовић / 285

Ed

uk a

pr om

o

наћи неко рјешење кад буде рачун сведен, ако буде, кад оставим траг мастила на овој хартији што чека као изазов. Не знам шта ће бити забиљежено, али ће у кукама слова остати нешто од онога што је бивало у мени, па се више неће губити у ковитлацима магле, као да није ни било, или да не знам шта је било. Тако ћу моћи да видим себе какав постајем, то чудо које не познајем, а чини ми се да је чудо што увијек нисам био оно што сам сад. Свјестан сам да пишем заплетено, рука ми дрхти због отплитања што ми предстоји, због суђења које отпочињем, а све сам ја на том суђењу, и судија и свједок и тужени. Све ће бити поштено колико могу, колико ико може, јер почињем да сумњам да су искреност и поштење исто, искреност је увјереност да говоримо истину (а ко у то може бити увјерен?), а поштења има много, и не слажу се међу собом. Име ми је Ахмед Нурудин, дали су ми га и узео сам понуђено, с поносом, а сад мислим о њему, послије дугог низа година што су прирасле уза ме као кожа, с чуђењем и понекад с подсмијехом, јер свјетло вјере то је охолост коју нисам ни осјећао а сад је се помало и стидим. Какво сам ја свјетло? Чиме сам просвијетљен? Знањем? Вишом поуком? чистим срцем? правим путем? несумњањем? Све је дошло у питање, и сада сам само Ахмед, ни шејх ни Нурудин. Све спада с мене, као хаљина, као оклоп, и остаје оно што је било прије свега, гола кожа и го човјек. Четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да би имао жеља а већ стар да их остварује. Тада се у свакоме гасе немири, да би постао јак навиком и стеченом сигурношћу у немоћи што долази. А ја тек чиним што је требало учинити давно, у бујном цвјетању тијела, кад су сви безбројни путеви добри, а све заблуде корисне колико и истине. Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна, или десет година мање па би ми било свеједно. Јер тридесет година је младост, то сад мислим, кад сам се неповратно удаљио од ње, младост која се ничега не боји, па ни себе. Рекох чудну ријеч: побуна. И зауставих перо над равним ретком у ком је остала утиснута једна недоумица, прелако изречена. Први пут сам тако назвао своју муку, а никад раније нисам о њој мислио, нисам је звао тим именом. Одакле је дошла опасна ријеч? И је ли само ријеч? Упитао сам се, не би ли било боље прекинути ово писање, да све не буде теже него што јест. Јер ако оно необјашњивим путевима извлачи из мене чак и што нисам хтио да кажем, што није била моја мисао, или је моја непозната мисао што се скривала у мраку мене, уловљена узбуђењем, осјећањем које ме више не слуша, ако је све то тако, онда је писање немилосрдно исљеђење, шејтански посао, и можда би најбоље било сломити тршчано перо пажљиво зарезано на врху, просути дивит на камену плочу пред текијом, нека ме црном мрљом подсјећа да се никад више не прихватим магије што буди зле духове. Побуна! Је ли то само ријеч, или је мисао? Ако је мисао, онда

шејтан – ђаво. дивит – мастионица.

286 / Савремена српска књижевност

Плакат за филм Дервиш и смрт у режији Здравка Велимировића (1974)

Ed

uk a

pr om

o

је моја мисао, или моја заблуда. Ако је заблуда, тешко мени; ако је истина, тешко мени још више. Али ја немам другог пута, никоме не могу да кажем осим себи и хартији. Зато сам наставио да повлачим незауставне редове, с десна на лијево, од провалије до провалије руба, од провалије до провалије мисли, у дугим низовима који остају као свједочанство, или оптужба. Чија оптужба, велики Боже, што си ме оставио највећој људској муци, да се забавим о себи, чија? против кога? Против мене или против других? Али више нема спаса, ово писање је неминовност, као живљење, или као умирање. Биће оно што мора, а моја је кривица да сам оно што сам, ако је кривица. Чини ми се да се све стубоком мијења, све се у мени тресе у самом темељу, и свијет се љуља са мном, јер је и он без реда ако је неред у мени, а опет, и ово што се дешава, и оно што је било, из истог је разлога: што хоћу и морам себе да поштујем. Без тога не бих имао снаге да живим као човјек. Смијешно је можда, био сам човјек с оним од јуче, и хоћу да будем човјек с овим од данас, друкчијим, можда и супротним, али ме то не буни, јер човјек је промјена, а зло је ако не послушамо савјест кад се јави. Шејх сам текије мевлевијског реда, најбројнијег и најчистијег, а текија у којој живим налази се на изласку из касабе, међу црним и сурим гудурама што заклањају ширину неба, остављајући само плаву просјеклину над собом, као шкрту милост и сјећање на пространство огромног неба дјетињства. Не волим га, то далеко сјећање, мучи ме све више, као пропуштена могућност, иако не знам каква. Сасвим нејасно упоређујем сочне шуме изнад очеве куће, поља и воћњаке око језера, са каменим тјеснацем у који смо ухваћени ја и текија, и чини ми се да има много сличности између тог стјешњавања у мени и око мене. Текија је лијепа и пространа, наднесена над рјечицом што се пробија кроз камен, из планина, с башчом и ружичњаком, с одрином над верандом, са дугом диванханом у којој је тишина мекана као памук, још тиша због ситног жубора рјечице испод ње. Кућу, некадашњи харем предака, поклонио је реду богати Алијага Џанић, да буде стјециште дервиша и склониште сиромаха, „јер су они сломљена срца”. Молитвама и тамјаном спрали смо гријех с те куће, и текија је стекла славу светог мјеста, иако нисмо потпуно истјерали сјенке младих жена. Понекад се чинило да пролазе одајама и да се осјећа њихов мирис. Свако је знао, зато и не кријем, друкчије би ово писање било лаж коју знам (за лаж коју не зна, којом се несвјесно вара, нико није крив), текија и њена слава и њена светост, то сам био ја, њен темељ и њен кров. Без мене она би била кућа са пет одаја, иста као и остале, са мном је постала бедем вјере. Као да је била одбрана касабе од знаних и незнаних зала, заштитница њена, јер других кућа послије текије није било. Густи мушепци и дебели зид око башче чинили су нашу самотност тврдом и сигурнијом, али је капија увијек отворена, да уђе свако коме је потребна утјеха и очишћење од гријеха, и дочекивали смо људе Меша Селимовић / 287

стубоком – из основа, сасвим, скроз. шејх – старешина текије. мевлевијски ред – дервишки ред следбеника Мевлане Џелалудина Румија, препознатљив по дервишком плесу. текија – зграда у којој живе дервиши. дервиш – мухамедански калуђер. одрина – хладњак (обично од винове лозе, испред куће); чардаклија, вењак, сеница.

диванхана – велико предсобље.

мушепци – дрвене решетке на прозору.

uk a

pr om

o

лијепом ријечју кад су долазили, иако их је било мање него невоља и много мање него гријехова. Нисам охол због те своје службе, а то је заиста служба вјери, искрена и потпуна. Сматрао сам дужношћу и срећом да себе и друге чувам од гријеха. И себе, узалуд је крити. Гријешне мисли су као вјетар, ко ће их зауставити? И не мислим да је то велико зло. У чему је побожност, ако нема искушења која се савладавају? Човјек није Бог, и његова снага је баш у томе да сузбија своју природу, тако сам мислио, а ако нема шта да сузбија, у чему је онда заслуга? Сад о томе мислим друкчије, али да не помињем оно што ће доћи кад буде потребно. Биће времена за све. На кољену ми је хартија која мирно чека да прими мој терет, не скидајући га с мене и не осјећајући га сама, преда мном је дуга ноћ без сна, и многе дуге ноћи, на све ћу стићи, све ћу учинити што морам, и да се оптужим и да се одбраним, журба није потребна, а видим да има ствари о којима могу писати сада, и послије можда никад више. Кад дође вријеме, и жеља да се кажу друге, и оне ће доћи на ред. Осјећам како стоје нагомилане у магазама мога мозга, и вуку једна другу, јер су повезане, ниједна не живи сама за себе, а опет има неког реда у тој гужви, и увијек једна, не знам како, искаче између других и излази на свјетло, да се покаже, да ошине или утјеши. Понекад се гурају, насрћу једна на другу, нестрпљиве, као да се боје да ће остати неречене. Полако, за све има времена, дао сам га сâм себи, а суђење има суочења и свједочења, нећу их мимоићи, и моћи ћу на крају да донесем пресуду сам себи, јер сам само ја у питању, нико други, само ја. Свијет ми је одједном постао тајна, и ја свијету, стали смо један према другоме, зачуђено се гледамо, не распознајемо се, не разумијемо се више. Да се опет вратим себи и текији. Волио сам је и волим је. Тиха је, чиста, моја, мирише на калопер љети, на љут снијег и вјетар зими, волим је и зато што је постала позната због мене, и што зна моје тајне које никоме нисам казивао, које сам крио и од себе. Топла је, мирна, голубови гучу на крову у рано јутро, киша пада по ћерамиди, и шобоњи, и сад пада, упорна, дуготрајна, иако је љето, отиче дрвеним олуцима у ноћ што је злослутна легла на свијет, бојим се да никад неће отићи а надам се да ће сунце ускоро сванути, волим је што сам заштићен миром мојих двију соба, у којима могу да будем сам кад се одмарам од људи. Рјечица је слична мени, бујна и плаха понекад, а чешће тиха, нечујна. Криво ми је било кад су је загатили испод текије и јарком натјерали да буде послушна и корисна, да кроз бадањ тјера воденични точак, а радовао се кад је, набујала, разрушила уставу и потекла слободно. А знао сам да само укроћена меље жито. Али ево, голубови на тавану се јављају тихим гукањем, киша још лије, тако већ данима, и не могу да изађу испод стрехе, то је наговјештај дана кога још нема. Укочила ми се рука којом држим перо, свијећа тихо кашљуца и прска ситним варницама бранећи се од смрти, а ја гледам у дуге редове слова, у нишане мисли, и не знам да ли сам их убио или оживио.

калопер – вишегодишња украсна мирисна биљка.

Ed

ћерамида – цреп. шобоњати – шоботати, тупо одјекивати под ударом (о нечему шупљем, празном).

бадањ – велики шупљи трупац кроз који вода пада на воденички, млински точак.

288 / Савремена српска књижевност

4. Зар мислите да ће човјек постићи оно што жели?

Ed

uk a

pr om

o

На сокаку, поред текијског зида, зараслог у бршљан, чули су се кораци. Нисам обратио на њих никакву пажњу, једва сам их и запазио, по нечему што је могло да изгледа необично, али је утисак остао сасвим површан, непровјерен, растресеност ми није допуштала да повежем појаву и могући узрок. Није ме се тицало ни ко је могао да пролази у то касно претпоноћно доба поред текије, посљедње куће на изласку из касабе. Ништа се у мени није покренуло, никакав предосјећај, никаква слутња, ти кораци су имали значаја колико и лет ноћног лептира, и ништа ме није упозоравало да би могли бити пресудни у моме животу. Каква је то штета и какво чудо што човјек не осјећа ни најнепосреднију опасност која му пријети. Да сам знао, затворио бих тешки мандал на капији, и ушао у кућу, нека се туђе судбине рјешавају без мене. Али нисам знао, и наставио сам да посматрам ријеку, настојећи да је видим као тренутак раније, њу саму, без себе. Нисам успијевао, скоро ће поноћ, помало сам сујевјерно ишао у сусрет том часу буђења духова свакаквог мрака, очекујући да се нешто деси и од ове моје тишине, добро или зло. Кораци су се вратили, тихи, тиши него малоприје. Нисам знао какви су, а био сам сигуран да су исти. Нешто у мени је знало, ухо је запазило необичност о којој нисам размишљао, и запамтило је: један корак је опрезан, други нечујан, можда чујан само зато што је било немогуће замислити да неко иде на једној нози, па сам сам стварао привид тог другог непостојећег корака. Ноћобдија се није чуо, је ли то поранио неки једноноги дух? Кораци су застали пред капијом, онај стварни, тих и опрезан, и мој, нечујни. Окренуо сам се и чекао. Почели су да ме се тичу, наметнули су се језом. Још сам могао да приђем капији и да гурнем мандал, а нисам то учинио. Могао сам да се прислоним на црвоточно дрво врата и да чујем дише ли тај неко или је одлетио или се претворио у мрак. Чекао сам, помагао случају немијешањем. Сокаком су се чули кораци, више их је, у трку, ужурбани и усопљени. Хоће ли им се једноноги придружити, или га више нема? Капија се отворила, и неко је ушао. Стао је на камену плочу довратка и наслонио се леђима на широка врата, као да је клонуо, или их држи да се не отворе. Био је то несвјестан и узалудан покрет, његово крхко ситно тијело никога не би задржало. Два дрвета су бацала сјенку на капију, а он је стајао у процијепу свјетла, као осуђен, издвојен, изложен, а сигурно би волио да се склони у најгушћу таму. Али није смио да се макне, кораци су у трку прошли поред капије, протутњали калдрмом, па се утишали код окуке у сутјесци, ту је арнаутска стража, сигурно су гониоци питали за овог што стоји Меша Селимовић / 289

мандал – дрво којим се затварају врата.

Сцена из филма Дервиш и смрт; Воја Мирић у улози Ахмеда Нурудина

o

Ed

uk a

бент (лок. бенту) – брана (на води), устава, насип; преграда.

pr om

Плакат за позоришну представу Дервиш и смрт у режији Егона Савина (2008)

разапет на вратима. Знали смо и ја и он да ће се гонитељи вратити. Гледали смо се, непомични на својим мјестима, и ћутали. Преко цијеле ширине врта видио сам на плочи довратка једну његову босу ногу, и лице бјеље од текијског зида. У том бијелом лицу, у немоћно разапетим рукама, у ћутању, био је ужас чекања. Нисам се мицао, нисам говорио, да не пореметим ту узбудљиву игру гоњења и бјежања. Што је наш положај постајао немогућнији, чекање је постајало све напетије. Осјећао сам да сам увучен у нешто необично, тешко и сурово, нисам знао ко је од њих суров, овај што бјежи или ови што гоне, није ми било ни важно тада, хајка је мирисала на крв и смрт, и све се рјешавало пред мојим очима. Синуло ми је у мислима да се то заплео у крвав чвор сам живот, можда мало прејако, сабијено, преблизу, изражено грубо, а увијек исто, у свим малим и великим гоњењима, која не престају. Нисам био ни на једној страни, а мој положај је изузетно важан. Узбуђивало ме што сам могао да будем судија, и само једном гласном ријечју све да пресудим. Судбина овог човјека била је у мојим рукама, ја сам му био судбина, никад нисам осјетио толико моћи у ономе што сам могао да учиним. Нисам га одао, а невин поздрав или тихи кашаљ могли су да га упропасте, не зато што ме његове очи, које са свог мјеста и не видим добро, сигурно преклињу за милост, ни што би то можда било неправедно, већ што сам хтио да се игра продужи, да будем гледалац и свједок, ужаснут и узбуђен. Гониоци су се вратили, не више у трку, ходом, збуњени, бијесни, јер се све заплело, сад они више нису само прогонитељи већ и кривци: његово бјекство значило би њихову осуду. Овдје се ништа није могло ријешити мирно, исход мора бити ружан, ма какав да је. Ћутали смо сви који смо били уплетени у ову игру, ја, гоњени, и гонитељи. Само су арнаути-стражари, на бенту у тјеснацу, пјевали отегнуту пјесму из свога завичаја, и та страна тужаљка, што је личила на дивљи јецај, чинила је наше ћутање још тежим. Кораци су се приближавали, утишани и неодлучни, почео сам да их пратим са дубоком напрегнутошћу, помало и гонилац и гоњени, јер нисам ни једно, страсно сам желио да буде ухваћен и да побјегне, чудно се мијешао у мени страх за гоњеног и жеља да викнем гдје се налази, и све се то претварало у мучно уживање. Гонитељи су застали пред вратима, престао сам да дишем, дамара набијених нестрпљењем проживљавао сам тај тренутак који је рјешавао и моју судбину. Ни гоњени сигурно није дисао, само га је танка даска дијелила од гонилаца, ни педаљ размака није их раздвајао, а били су далеко, као планином раздијељени, они незнањем, он надом. Руке су му још разапете, а лице бљешти као фосфор. Од узбуђења почеле су да се муте пред мојим очима рачве његових руку и ногу, али је бијела мрља лица остала као знамење његове грозе. Хоће ли гониоци отворити капију и ући? Хоће ли му се омакнути нога на глатком камену, и упозорити их? Хоћу ли се накашљати, од узбуђења, и дозвати их? Опирао би се само трен, борила би се два

Сцена из представе Дервиш и смрт: Никола Ристановски у улози Ахмеда Нурудина

290 / Савремена српска књижевност

Сцена из представе Дервиш и смрт: Марко Николић у улози Хаџи Синанудина

Ed

uk a

pr om

o

очаја, а њих је више, и нашли би се очи у очи. То би му био крај, оборили би се на њега, са суровошћу због страха и срџбе што су га изгубили, и због среће што су га нашли. Ја бих гледао, згађен расплетом, и молио бих само да оду из текијске башче. Али тога часа осјећао сам се као гоњени, случајно, јер се могло десити да мислим и као гонитељи, а можда и није случајно, Њега сам видио и желио да невидљиви људи оду испред капије, да не видим ружни крај. Чинило ми се да та моја жеља помаже човјеку што се тако немоћно бори за живот да му даје неке изгледе на срећу. И заиста, као да је моја напрегнута воља дјеловала, кораци су се одмакнули од капије, па застали у нереду, неко од њих није сигуран да ли би требало покушати, још су могли да се врате, али нису, кренули су низ сокак, према касаби. Човјек је још стајао у истом положају, али је сигурно укоченост његових мишица попуштала, и што се кораци више удаљују, снага му је све слабија. Добро је што се тако свршило. Да су га ухватили, или тукли преда мном, остала би ми сурова слика дуго у памети, а могло би да се јави и кајање што сам у једном тренутку био спреман да им га предам, и што сам уживао, болно, али уживао, у том људском лову. Овако ће кајање, ако се и јави, бити слабије. Нисам мислио ко је крив а ко прав, чак ме се није ни тицало, људи рашчишћавају своје рачуне и кривица се лако нађе, а правда је право да учинимо оно што мислимо да треба, и онда правда може да буде све. И кривда исто тако. Док ништа не знам, нема ни одређења, и нећу да се мијешам. Додуше, већ сам се умијешао, ћутањем, али то је мијешање које ме не оповргава, увијек могу да га оправдам разлогом који ће ми бити најпогоднији, ако истину сазнам. Пошао сам према текији, остављајући човјека самоме себи, сад може да учини што му је драго. Хајка је минула, нека иде својим путем. Гледао сам преда се, у пијесак стазе и зелене рубове траве, да га искључим, да покидам и оне танке нити везе што је постојала међу нама само трен раније, да остане оно што је, непознати, с којим се не укрштају ни моје очи ни мој пут. Али, и не гледајући, видио сам му бјелину кошуље и бљедило лица, можда у себи, по слици коју памтим, видио сам да је опустио руке и саставио ноге, није више напрегнут, ни свезан у чвор дрхтавих живаца што живе само за тај час трајања који одлучује живот или смрт, већ човјек ријешен тренутне муке, да би био ослобођен за мисао о ономе што га чека. Јер, знао сам, ништа није одлучено између њега и оних што га лове, само је продужено, одгођено на непознато вријеме, можда само на сљедећи час, јер он је био осуђен да бјежи а они да га хватају. А онда ми се учинило да је подигао руку, неодлучно, једва је одвојивши од тијела, као да је хтио да ме заустави, да ми нешто каже, да ме приволи да се умијешам у његову судбину. Не знам јесам ли то видио и је ли то заиста учинио, или сам погађао покрет који би могао, који је морао да учини. Нисам се зауставио, нисам хтио да ме се више тиче. Ушао сам у текију, окренувши кључ у зарђалој брави. Меша Селимовић / 291

Исмет Мујезиновић, Сарајево, цртеж (1927)

Послушај радио-драму Дервиш и смрт Драмског програма Радио Београда (2010).

o

https://youtu.be/B8bXcQindGo

У соби сам још чуо тај шкрипави звук којим сам се одвојио. За њега је то било ослобођење, или можда још већи страх, коначна усамљеност. Осјећао сам потребу да узмем књигу, Куран, или неку другу, о моралу, о великим људима, о светим данима, умирила би ме музика познатих реченица којима вјерујем, о којима чак не мислим, носим их у себи као крвоток. Нисмо га свјесни, а све нам је, омогућава да живимо и дишемо, држи нас усправне, даје свој смисао свему. Увијек ме је чудно уљуљкивала та поворка лијепих ријечи о стварима које знам. У том познатом кругу којим се крећем, осјећам се сигуран, без бусија којима пријете људи и свијет. Само, није добро што сам хтио да узмем ма коју књигу, и што сам тражио заштиту познатих мисли. Чега сам се бојао? Од чега сам хтио да побјегнем?

Меша Селимовић

pr om

СЈЕЋАЊА (одломак)

 Пре разговора о Селимовићевом роману прочитај одломак из његових Сјећања у ком говори о трауматичном догађају из свог живота, у коме треба тражити и подстицаје за настанак романа Дервиш и смрт.

Ed

uk a

афиша – објава, оглас, плакат.

Крајем 1944. године, стријељан је у Тузли мој најстарији брат, партизан, официр команде Тузланског војног подручја, пресудом војног суда III корпуса. На афишама излијепљеним по граду писало је да је Шефкија Селимовић осуђен на смрт стријељањем зато што је из магазина ГУНД-а (Главне управе народних добара) узео кревет, ормар, столицу и још неке ситнице, а тако строга пресуда је донесена, пише на објави, зато што је окривљени из познате партизанске породице. Тако се наша породична приврженост револуцији и наша занесеност окренула против нас и претворила нас у жртве. А тај окривљени, мој брат, коме су усташе однијеле све ствари из стана, очекивао је своју жену која је случајно остала жива у концентрационом логору, и требало је да се врати у Тузлу. Када сам чуо да је Шефкија стријељан, доживео сам шок. Лежао сам немоћан да ишта схватим, и непрестано плакао. Након неколико дана дошао ми је шофер УДБ-е који је мога брата одвезао на стријељање, и донио ми поруку од мртвог човјека. Шефкија је био миран пред стријељање; рекао је: „Поздрави Мешу, реци му да сам невин”. Шофер није смио да ми каже гдје је сахрањен, па ни данас не знам гдје му је гроб. Тај невјероватан, слијепи, малоумни чин био је прекретница у животу свих чланова моје породице: сви смо осјетили да су се десиле ствари које никад нисмо могли очекивати. Сутрадан, један једини дан како сам чуо за братовљеву погибију, пет-шест дана после стријељања, требало је да одржим неко предавање, већ раније најављено плакатима. Нисам га отказао. Не знам

Исмет Мујезиновић, Пренос ратника, цртеж (1944)

292 / Савремена српска књижевност

Ed

uk a

pr om

o

шта сам и како сам говорио, али сам говорио. И ето, баш то покушавам да заборавим да сам хтео да говорим, да сам могао, да сам имао снаге да говорим, да се нисам као човјек, као брат побунио против те неприродне обавезе коју сам себи наметнуо... Не могу ништа одређено да кажем, али сам можда покушавао да себе рањеног и њега изгубљеног измирим са револуцијом која једе своју дјецу. И, ето, покушао сам да идем истим путем, као да се није ништа догодило, нисам изашао из партије, нисам окренуо леђа свему што сам био, али ништа тиме нисам ријешио, бивало ми је све теже, оно предавање је постало моја мора, мој ужас, и ни до данас се нисам ослободио мучног сјећања на ту чудну кривицу. Након тога сам западао у друге кризе и невоље, па сам се поново прихватио писања, покушавајући да измуцам тему о убијеном брату, нажалост слабо и анемично: био сам сувише близу догађаја, још опијен његовом врелином, без психолошке и емотивне дистанце... Око 1962. године поново сам почео да се бавим својом старом темом изгубљеног брата. Али је до тог времена грађа била одлежала и могла је поднијети сваку обраду, а и тема је, у мојој свијести, добила одређено усмјерење, и савитљивост и шире размјере: од изворишта је прошло готово двадесет година, и у доживљају није више било сирове силовитости ни прејаке емоције. Све је било измедитирано, претворено у могуће опште искуство, као однос и сукоб између идеологије и позлијеђеног појединца. Тема је, дакле, универзална. А ипак је све моје, незаборављена врелина није ми допуштала да тему и мотив претворим у хладну тезу. Основа идејне замисли романа и једина сличност између мога живота и романа лежала је у питању: шта сам ја послије те осуде, ожалошћени и озлојеђени брат или несигурни, неувјерени члан Партије? Тако је у жижу романа дошао сукоб личног осјећања и политичког увјерења. Зашто сам отишао у историју? Можда и зато што сам се плашио директне фактографске силовитости теме и приватне омеђености која би ме могла повући у нежељено афективно реаговање.

Исмет Мујезиновић, Битка на Сутјесци, фрагмент студије (1954–1955)

РАЗГОВОР О РОМАНУ

Опиши свој читалачки доживљај после читања одломака из Селимовићевог романа Дервиш и смрт. Које су пишчеве мисли заокупиле твоју пажњу? Размотри психолошку и филозофску драму у чијем се вртлогу нашао Ахмед Нурудин. Размисли о роману Дервиш и смрт у контексту пишчеве животне приче о изгубљеном брату. Какав је утисак оставио на тебе одломак из Селимовићеве књиге Сјећања и колико ти је помогао да осветлиш пишчеву поетику? Како је Селимовић успео да се дистанцира од проблематике, а да сачува аутентичност својих доживљаја? Усредсреди се на одломак из четврте главе романа. Пронађи делове текста који наговештавају Нурудинову побуну. Како је он живео све до тренутка када му је убијен брат? Објасни Нурудинову метафору зиданица од песка за живот који се претворио у рушевине. Шта представља појава бегунца у текији кога ће шејх назвати Исхаком? Зашто шејх почиње суђење себи? Меша Селимовић / 293

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

uk a

pr om

o

Истражи имплицитну пишчеву поетику на основу развијене нараторове приповедачке самосвести у роману Дервиш и смрт. Писање је немилосрдно исљеђење, шејтански посао, писање је неминовност као живљење или умирање. Испитај разлоге буђења Нурудиновог списатељског порива и објасни циљ његових трагања. Докажи тезу да аутор проблематизује питање односа оригиналног и преписаног текста, који је својеврстан ауторски коментар – композицијом свог романа. Истражи поступак цитатности у роману и функционалност епиграма на почетку свакога поглавља. Анализирај фигуру наратора и јунака Ахмеда Нурудина. Докажи радом на тексту да је Нурудиново приповедање интроспективно и аналитично. Истражи каквим се стилом изражава, обрати пажњу на есејистичка места у тексту, проучи његову синтаксу и повежи је са побуном која је извор драмских места. Испитај Нурудинове дилеме и укажи на промену његовог понашања после братовљеве трагичне смрти. Осветли лик другог приповедача, Хасана, који не учествује непосредно у нарацији него се јавља као други наративни глас који прича посредно на исте теме. Проучи приче које два пријатеља причају један другом. Уочи форму апсурдне параболе кроз жанровске асоцијације на Кафкин роман Процес. Покажи радом на тексту да комбиновање оваквог начина приповедања, у којем су наратори и главни јунаци, који се допричавајући допуњавају, пружа могућност отварања различитих перспектива. Докажи тезу да је Хасан Нурудинов alter ego. Истражи и протумачи проблематику Нурудинове кривице и казне коју сам себи изриче. Испитај однос Нурудина и Харуна: које су отежавајуће околности у судском процесу што га шејх води против себе, а како изгледа његова одбрана? Истражи појаву Исхака у животу протагонисте и уочи његову симболику. Ахмед Нурудин је контемплативни јунак, одређен дилемама и питањима. Одговори на њих проучавајући његове солилоквије: треба ли индивидуалност жртвовати колективним предрасудама? Смеју ли се прекорачити моралне и религијске норме? Да ли је човек крив само ако учини преступ или је крив, као Кафкин Јозеф К., ако ништа не учини за себе и за друге? Постоји ли смисао живота? Треба ли од живота бежати или му се предавати? Које место заузима љубав у Нурудиновом животу? Компаративно приступи романима Проклета авлија и Дервиш и смрт – покажи да су Ахмед Нурудин и Ћамил два сродника ексцентричног духовног пејзажа обележеног кривицом. Радом на тексту повежи дела преко проблема егзистенцијалне слободе и идеје о релативности правде и истине. Позабави се односом околине према изузетнима. Бави се парадоксалним судским процесима и утамниченим јунацима – метафорама које одређују егзистенцију: проклета авлија, тврђава, текија. Испитај архетип о браћи непријатељима у ком се јавља проблем кривице у упоређеним романима. Пропитај следећи став: није крив само онај који је усмртио брата – већ и онај који за брата није ништа учинио (као што ни Јозеф К. ни Мерсо нису учунили ништа да помогну палом брату у себи).

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Дервиш и песник, Мухарем Первић (одломци) Селимовићев роман не оптужује новог човека за његов нови грех. Полемичан, његов роман није сатира. Апсолутно невино људско биће Селимовић не замењује за непрозирно црног кривца. Анђео и сатана нису у његовом роману два господара у два царства, већ два ветра над једним огњиштем. Између панегирика и

сатире, Селимовић се определио за трагичну визију... Нурудину се јавља питање о смислу егзистенције, о вредностима и циљевима живота. Од прошлости Нурудин и његово писање очекују оно што се по исламској традицији од ње очекује: да истини до које је шејху толико стало дадне укус и форму зрелости. У четрде-

294 / Савремена српска књижевност

o

савест, јавила се и потреба за чином писања. Значи ли то да је Дервиш и смрт превасходно моралистичка књига? Ако јесте, овај морал је свакако морал једног писања, где писање треба схватити као врхунски израз самог себе, према томе, и као морал креативног бића. Пишући, у првом лицу, писац ове књиге самим чином писања открива себе као чудо које не познаје. И како његова књига напредује, како она постаје, јавља се и један Нурудин различит од оног који је и какав је пре тога био, живео. Тако је Нурудинова етичка потреба да изађе на крај са самим собом подређена или бар условљена његовом способношћу писања, самомишљења, па и његова истина зависи од моћи и аутентичности његовог писања, стила. Човек се тако дефинише начином мишљења и писања, својом естетичком, креативном садржином.

pr om

сетој години живота шејх текије мевлевијског реда буди се у себи као странац, баш као што се јунак Кафкине приче пробудио као кукац, док се у Киркегоровој верзији човек, удаљен од своје свести толико да једва зна да постоји, буди једног јутра и затиче себе мртвог. До овог часа Ахмед је живео у свом свету без отпора, али и без самосвести коју оријентална мудрост узима за врхунски облик свести.[...] Шта је онда истина, и колика је њена вредност; шта је правда а шта кривица; ко су судије и како се правда у свету извршује; шта значи владати другима и шта човеку остаје: да се од свега држи по страни и пусти да ствари теку као што теку, или да се можда буни и бори, заједно с другима, или сам – како? Нурудинов преображај јесте преображај човека који живи и пише. Када му се јавила ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

СИНТЕЗА

uk a

Драматизуј кључна места у роману Дервиш и смрт. Научи да изражајно говориш један одломак из Селимовићевог романа. Истражи интертекстуалне везе романа Злочин и казна и Дервиш и смрт. Напиши есеј са темом по избору: Дивна си варка, златна птицо, Човјек је увијек на губитку – уколико не нађе смисао у љубави.

Послушај одломак из интервјуа са Мешом Селимовићем (1974) у ком он говори о утицају Достојевског на своје стваралаштво и о роману Дервиш и смрт.

https://youtu.be/yQxV2xSDNEA

Меша Селимовић (1910–1982)

Ed

Дервиш и смрт, Сарајево, XVIII век, Ахмед Нурудин, дервиш; свако поглавље почиње цитатом из Курана као мотом. Роман снажне мисаоне концентрације, писан у исповедном тону, с изванредним надахнућем, Дервиш и смрт повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. филозофско-поетски и психолошки роман

Романи: Дервиш и смрт (1966), Тврђава (1970), Острво, (1974), Круг (1983).

Филозофски постамент дела писац уобличује описујући протагонисту у препознатљивој ситуацији буђења спознаје о свету која из темеља мења његово поимање живота.

Меша Селимовић / 295

Меша Селимовић, Дервиш и смрт, Београд: Српска књижевна задруга, коло LXII, књига 418, 1969. Мухарем Первић, Приповедање и мишљење: видови савременог југословенског романа, Београд: Српска књижевна задруга, 1978. Никола Милошевић, Зиданица на песку, Београд: Слово љубве, 1978. Мирослав Егерић, Дервиш и смрт Меше Селимовића, Нови Сад, 1982. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд: Просвета, 2004.

Драгослав Михаиловић ЛИЛИКА* (одломак) Кључне речи: „Лилика”, приповетка, социјална тематика, техника сказа, језик, стварносна проза.

pr om

o

 Подсети се романа Кад су цветале тикве, као и ТВ и филмских екранизација (Петријин венац, Чизмаши) и позоришних представа (Кад су цветале тикве, Петријин венац) рађених према делима Драгослава Михаиловића. У неколико речи издвој кључне теме којима се писац бави у својим делима и основне карактеристике његових јунака.

Мени сви кажу да сам глупа. И мама и тата и сви. Само ми мој мали Бата не каже. Он још не зна да говори. Али није ни важно што сам глупа ако је мени овде лепо. Је л тако. Ја тако мислим. Ја овамо увек долазим. То је чика Андрина шупа за дрва па долазим само кад знам да је он већ био и да више није ту. Кључ сам му украла је­ данпут кад је свирао у онај његов грамофон. Тетка Ђурђица није била код куће па је он пио ракију и слушао народне песме а ја сам се полако приву­ кла до стола на коме је била његова жица с кључевима и овај сам скинула. Он се после чудио. Питао је и мене. А ја сам рекла боже чика Андро како ја могу да знам где је твој кључ. И тако сада тетка Ђурђица и чика Андра имају један кључ од њихове шупе а ја други. Али више ми неће требати. Можда бих могла да им га вратим. Ал нећу. Кад пођем одавде некуд ћу га бацити. Баш ме брига за њихов кључ. Онда ја дођем овамо и ћутим. Гледам кроз прозорче. Ако напољу није хладно отворим и врата. То радим само кад је мрак и не могу да ме виде. Волим да гледам кишу. Седнем на пањ поред врата па хаљиницом по­ кријем колена да ми не зебу и гледам како с крова капље бућ бућ. То је смешно и лепо. То се мени свиђа. Некад сам се овде и играла. Ту су ми биле и играчке. Све сам их била донела. Сад више немам ниједну. Ни овде ни код куће нигде. Ја више не­ мам играчака. Више ми играчке нису потребне. Овде ми је била једна мамина стара сукња. Од ње сам правила Сашу. Саша је било једно дете које сам видела у јаслицама кад сам носила мог малог Бату. Имала сам и крпице. Њима сам Сашу повезивала. Волела сам да га облачим чисто па да ми увек буде леп. Имала сам и кутије. Једна је била велика и у њој је спавао Саша. А друга је била мања и лагана и у њој је спавала Лелица. Лелица је имала нацртане очи и уста и слатку слатку сукњицу. Њу сам украла једанпут од једне тетке на пијаци. Она је стајала поред своје тезге са пуно пуно таквих лепих луткица и нешто с неким же­

Ed

uk a

Драгослав Михаиловић (1930), приповедач, романсијер, драмски писац и сценариста, редовни члан Српске академије наука и уметности, рођен је у Ћуприји. Пошто је рано остао без родитеља, издржавао се радећи многе послове још као гимназијалац и студент, али и касније, све до статуса слободног уметника (1970). Године 1951. ухапшен је под оптужбом да је присталица Информбироа и, после затвора у Ћуприји, Крагујевцу и Београду, послат на Голи оток, где ће провести петнаест месеци. Дипломирао је на групи за југословенске књижевнсти и српскохрватски језик Филозофског факултета (1957). Његов роман Кад су цветале тикве (1969) изазвао је оштре критике власти, а истоимена представа Југословенског драмског позоришта забрањена је и скинута са репертоара. Јунаци његове прозе припадају друштвеној маргини, а њихове животне исповести исприповедане су техником сказа. Сматра се једним од најзначајнијих представника тзв. стварносне прозе, или прозе новог стила. Према његовим делима игране су позоришне представе, снимљени филмови и ТВ серије Дела: збирке приповедака Фреде, лаку ноћ (1967), Јалова јесен (2000), Преживљавање (2010); романи Кад су цветале тикве (1969), Петријин венац (1975), Чизмаши (1983), Гори Морава (1994), Злотвори (1997), Треће пролеће (2002); драме Кад су цветале тикве, Протуве пију чај, Увођење у посао, Аквизитер, Скупљач (према причи „Мрзим голооточане”), Лилика; сценарио „Вијетнамци” за играни филм Aller retour (1990), проза Одломци о злотворима (1996), Кратка историја сатирања (1999), огледи и чланци Црвено и плаво (2001), беседе и чланци Мајсторско писмо (2007) и др.

* Дело из изборног програма.

296 / Савремена књижевност

Плакат за филм Лилика из 1970. години (у режији Бранка Плеше и по сценарију Драгослава Михаиловића и Бранка Плеше)

Ed

uk a

pr om

o

нама причала а ја се привучем па је дохватим и гурнем у ташну. Враћала сам се из школе па ми је било лако. А кад су ме оно ухватили ташну ни­ сам имала па им је било лако. И имала сам овде још мојих ствари. Сад их више немам. Више ми неће требати. И ништа ми више овде неће требати. Баш добро што их нисам оставила чика Андри. Он је цицирика. Пре неки дан је купио саламе за сто динара па појео сам. А мене ни Бату ни тетка Ђурђицу није ни позвао. Они увек једу тако чика Андра одвојено тетка Ђурђица одвојено. Тетка Ђурђицу исто не волим. Она ме увек грди каква си прљава и шта то радиш и што не закрпиш те чарапе. Па ме неки пут и удара. И мене овде сви ударају. То је зато што ме нико не воли. Ја тако мислим. Онда сам мислила да их оставим Пеци. Ал он је мушкарац шта ће њему лутке. Сигурно их не би добро пазио. А то се њима не би свиђало. И тако сам Саши обукла његове најлепше хаљинице. Лепо сам га умо­ тала да не назебе ћумуром му нацртала окице и обрве и уста а пшенадлом му прикачила најлепшу капицу па ми никад није био овако леп. Плакала сам кад сам то видела. Лелицу нисам много удешавала она је увек била лепа. Ал и њој сам огрнула један шарени огртачић па ми је била права глумица. Креветиће сам им исто лепо удесила. Од наше завесе данас сам исе­ кла једно велико парче па сам им направила прекриваче. Ако ме мама због тога буде ударала нећу жалити. Ал мислим да неће. Она је данас сва срећна очи јој само сијају. Онда сам их покрила поклопцима па чика Андрином лопатицом за угаљ им испред шупе ископала гробове један за Сашу и један мањи за Лелицу. И онда сам их спустила унутра. Хтела сам и крстове да им ставим то сам видела на гробљу ал нисам умела. Само сам им побола по једно дрвце. А пре него што сам их затрпала у креветиће сам им то су сад били њихови сандуци ставила по једну хартијицу ово је Саша и ово је Лелица. Било ми је жао што не умем да кукам као попови. То сам видела у Липници. Онда сам мало плакала. Само мало. И тако ја више немам ни мога малог Сашу ни моју малу Лелицу. Они су били као моја деца. Умрли су и моји мали Саша и моја мала Лелица. Не знам да ли ћу им некад доћи на гроб. А баш док сам плакала они су ме викали. Мама је трчала око наше ба­ раке и викала Милице Милице и мој тата је викао Мицо Мицо а онда је викао и Пеца Лилика Лилика. Волим кад ме тако зове. Он се сад чуди где сам. Нема га сигурно ме више не тражи. Њега никад нема кад ми треба. Ако баш ме брига кад је будала. А ја сам ћутала па ме нису нашли. Они и не знају да ја долазим овамо. А и да јесу. Можда би ме опет ударали али то више није важно. Више ни неће. Сутра ће ме моја мама одвести па ми више није важно да ли би ме опет ударали. Моја мама се данас страшно пренемагала. Била је код тетка Ђурђице и код тетка Лепе и свугде и причала срце ми се цепа што сутра морам да од­ ведем моју Мицу ал шта ћу кад је она таква и кад сам несретна ја сам све дала за њих децу за мог Бату и моју Милицу. Ал ако нека прича. Видеће они. Вечерас су она и мој тата пили пиво па је моја мама мало била пија­ на и све овако бленула у њега хи хи. И хватала га за руке а тата њу за ноге. Драгослав Михаиловић / 297

Ed

uk a

Сцене из филма Лилика (1970)

pr om

o

Онда су ме истерали напоље сигурно су опет оно радили. А сутра она ће ме одвести и ми се можда више нећемо видети. Није ми ни жао. Баш ме брига за маму. Баш ме брига за тату. Баш ме брига за све. Моја мама је курва. Тако каже мој тата. Ал он то каже само кад се свађају па можда моја мама и није баш курва. Има ту једна тета Јелена станује близу наше бараке. Она има пуно лепих шарених шарених хаљина и велику белу ташну и лепе високе ципеле и лепе ноге па ја волим да је гледам. А она се једанпут окрене па ме пита а што ме гледаш. А ја кажем лепи сте. А она се насмеје па отвори ташну и да ми сто динара. После сам ишла у биоскоп. Мислила сам да ћу и у посластичарницу ал ми није остало. Само сам купила чоколадицу. Пола сам је појела а пола сам дала мом малом Бати. Дала сам му кад мама и тата нису били код куће опет би рекли да сам крала. Та тета Јелена се мени свиђа. За њу кажу да је курва. А ја мислим лако је њој да буде курва кад је лепа. Сви је мушкарци гледа­ ју и чика Младен и чика Андра и Пеца а мој тата он већ стално када она прође он овако уврће бркове а после каже мојој мами ух ала бих је па је моја мама страшно мрзи. А моја мама није лепа па она не може да буде курва. Ја тако мислим. Једанпут сам у биоскопу гледала како је једна глумица заборавила сам јој име била курва па имала лепа бела кола и бели телефон и лепе хаљине и увек лепу косу па су код ње долазили неки дебели ћелави мушкарци и купали се у њеном купатилу. Ал сви они нису били важни кад је волела једног Вилија што је продавао књиге. Тај Вили је стално долазио и читао јој оне своје књиге и увек био страшно тужан што и она неће с њим да чита његове књиге. Онда је он једанпут отишао а њој је онда било жао што није с њим читала његове књиге па је онда хтела да се уда за њега. Онда је отишла у робну кућу и купила белу хаљину и хтела је сутра да купи и вео ал увече је дошао један ганстер па овако пук пукнуо на њу и она је умрла. А ја сам страшно плакала било ми је страшно жао што се није удала за оног Вилија он би јој стално читао књиге. А моја мама има велику главу и криве ноге и кварне зубе па она не може да буде курва. Она се зато и љути кад јој мој тата каже да је курва. А мој тата тад јој каже ти си курва курветино једна. Онда се они посва­ ђају па моја мама каже мом тати марш пропалицо ништачка хи хи годину дана сам те ранила то кад оно тата није радио гаде чокалијски губи ми се из куће ја до деветнаест година нисам знала шта је мушкарац. А он јој онда каже уф уф што ниси знала а копиле ти сигурно донела рода. То он мисли на мене. Онда моја мама почне да удара мог тату а мој тата моју маму па мој јадни мали Бата почне да плаче па га ја узмем и брзо побег­ немо напоље. Тада се сви у ходнику љуте и сви нешто причају како нас треба отерати одавде и како треба позвати милицију и све нешто такво уф ко да су ми они бољи. А мој мали Бата тад увек плаче па ја мислим како он није мој мали брат него моје мало дете и певам му лулу лулу моје дете мало лулу лулу. Кад порастем родићу једног таквог Бату. И крстићу га баш Бата а не као што су мог малог Бату крстили Мирослав. То ми се име баш не свиђа.

298 / Савремена књижевност

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Рођен сам, дакле, у Ћуприји, био на Голом ото­ ку, обавио школовање, ра­ дио свашта и још сам жив. У другом разреду ћупријске основне школе „Краљ Петар II” неко ми је позајмио књигу Доктор Дулитл и његове животиње. Прочитао сам је и мада ме писац није интересовао – много касни­ је запамтићу да се звао Хју Лофтинг – закључио сам да писање приповедака и ро­ мана мора бити најчароб­ нији посао на свету. Онда ми није изгледало нескром­ но ако га изаберем за себе.

pr om

o

Кад је моја мама била овако мала као ја њен тата је био партизан. Онда су у Липницу дошли четници па су мамину маму заклали. Онда су дошли Немци па су на мамину кућу пуцали из топа а Липницу запалили. Онда су сви отишли у шуму и нису имали шта да једу па су их Немци јурили са кучићима и бацали бомбе из авиона. А моја мама и мамин мали брат и мамина баба су имали козу па им је било лако. Ал онда је један авион козу убио па је мамина баба умрла а мамин мали брат се изгубио а мамин тата партизан погинуо. И тако моја мама више није имала никога. Онда је моју маму узела она баба Ружа уф што је мрзим па је она моју маму мно­ го мучила и дала је у дом. У дому је моја мама учила школу. Ал тамо се њој није свиђало па је онда побегла овамо. И сад је моја мама чистачица у нашем хотелу. Наш хотел се зове Србија. И све жене овде су чистачице или перу веш или су куварице а мушкарци су ложачи или доносе пиво и ракију и хлеб само је чика Андра портир а чика Стева шофер. А онда ме је моја мама родила. Мој тата није мој тата. Тетка Ђурђица ми је рекла да је мој прави тата био гост у хотелу. Он ме је мојој мами само направио па отишао. Моја мама нема од њега ни слику ни писмо. Она то крије па каже да је мој тата у где оно беше никад не могу лепо да кажем. Једанпут сам је питала је ли то тамо у Америки. А она каже још даље. Али да мене мој тата воли па макар да је мој тата и тамо даље од Америке он би једанпут дошао па би ме метнуо на крило и рекао како си Милице моја душо и срце. Је л тако. Ја тако мислим.

(Драгослав Михаиловић, 17. април 1983. године)

uk a

РАЗГОВОР О ПРИПОВЕЦИ

Ed

Опиши како је на тебе деловала исповест Михаиловићеве јунакиње. Из какве породице она потиче? Са којим се егзистенцијалним проблемима суочава? На основу одломка, опиши лик главне јунакиње. Наведи њене карактерне особине. Опиши наративни поступак у овој приповеци. Шта је карактеристично за начин на који се представља главна јунакиња?

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Истражи и представи породични историјат и актуелну породичну ситуацију главне јунакиње. Осврни се да друштвеноисторијске околности које директно утичу на животни ток њених чланова и крајње исходе који из тога проистичу. Анализирај Лиликин однос према мајци и према (незнаном) оцу, као и према очуху. Опиши њена осећања и размишљања. На основу тога издвој главне емоционалне, психолошке карактеристике њеног лика. На примерима из текста објасни социјалну, психолошку и језичку карактеризацију лика. Истражи језичкостилске особине Михаиловићеве приповетке. Анализирај поступак дочаравања усменог говора јунакиње, како се он огледа у тексту приповетке. Подсети се значења појма сказ и анализирај естетску вредност ове приповетке. Драгослав Михаиловић / 299

О ЈЕЗИКУ

(Марко Недић, „Драгослав Михаиловић: Скица за портрет”)

ИЗ

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

Сказ (рус. сказ, од сказка – рећи, казати) – тер­мин који у науку о књи­ жевности уводи руски формалиста Борис Ејхенбаум у студији Како је направљен Гогољев Шињел (1924), не би ли помоћу њега објаснио како се усмени говор преноси у писани текст. У најширем значењу сказ означава начин приповедања происте­као из усменог казивања, а његово преноше­ ње у дела писане књижевности може се одвијати на вербалном, језичком плану и на нивоу композиције. Ејхенбаум зато раздваја интер­претативни и наративни сказ. Интерпретативни сказ означава непосредно преношење, имитацију или стилизацију говорне речи, која може бити део управнога говора, и та­ да се користи као средство карактеризације јунака, или пак део ауторске нарације, где има функцију да дочара одређену ситуацију. [...] Наративни сказ одређује композицију дела и остварује се помоћу не­ колико различитих поступака. Један од њих је стална промена тона при­ поведања, која је спроведена на свим нивоима. [...] Термин сказ одомаћио се и у српској критици, премда се он махом користио у значењу интерпретативног сказа. Елементи сказа каракте­ ристични су за приповетке Милована Глишића (који је преводио Гогоља), Стевана Сремца, Јована Грчића Миленка, а нешто касније и за прозна дела Момчила Настасијевића. У савременој прози се особито јасно истиче код Драгослава Михаиловића.

Ed

uk a

Заједно с неколици­ ном писаца своје књи­ жевне и поетичке ге­ нерације, Живојином Павловићем (Кривудава река), Слободаном Селенићем (Мемоари Пере Богаља), чак и са нешто старијим Александром Тишмом (Насиље), и већим бро­ јем младих приповеда­ ча и романсијера – Мома Димић (Живео живот Тола Манојловић), Видосав Стевановић, Милисав Савић, Мирослав Јосић Вишњић, Иван Ивановић и други – зачетник је и један од најостваренијих и најдо­ следнијих представника тзв. стварносне или критичке прозе, једног од највитал­ нијих токова српске прозе у протеклих сто педесет го­ дина интензивнијег развоја новије српске прозне књи­ жевности. (Марко Недић, „Драгослав Михаиловић: Скица за портрет”)

o

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

pr om

У средини је сликар Мића Поповић, слева чучи Борислав Пекић, а изнад њега је Драгослав Михаиловић.

Усмени облик казивања, односно наративни сказ, који доминира Михаиловићевом прозом, доприноси не само стварању илузије непосред­ ног доживљавања испричаног него и убедљивости ауторског настојања да одговарајућим прозним обликом оправда уметничку функционалност утврђених формула и видова сказа. Драгослав то, с једне стране, постиже увек драматичном причом и избором одговарајућих књижевних ликова који је покривају а, с друге стране, извесном променом језичког, па тиме и стилског модела казивања, углавном заснованог на деформацији стан­ дардног језика, али и на деформисаном, односно на индивидуализованом искуству и доживљају света књижевних јунака. Привидно деформисани говор као израз непосредног животног искуства књижевних ликова зато није отежавајући шум у комуникацији са читаоцем већ, поред тога што у највећој мери следи изабрани локални или индивидуални језички идиом, добро употребљено поетичко средство такозваног очуђавања, онеобичава­ ња стандардног прозног казивања у трећем лицу и веома привлачан облик комуникације са одређеним читалачким слојевима. Исповедним и индивидуалним тоном Михаиловићеве прозе знатно је појачан и њен скривени, вербално неисказани али сугерисани емотивни потенцијал, који трајно постоји на свакој страници његовог текста, отво­ рено се активирајући само у изузетним тренуцима.

(Тања Поповић, Речник књижевних термина, прилагођено) 300 / Савремена књижевност

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

историју и идеологију, али на које историја и иде­ ологија и те како утичу, немилосрдно их претва­ рајући у своју природно негативну и трагичну по­ следицу. То су, што је од битне важности за њихово значење у прозној структури и за даљу читалачку и критичку рецепцију, веома препознатљиви књи­ жевни ликови, јер се у сличном облику постојања појављују и у реалном животу у простору србијан­ ске поморавске паланке и београдске периферије. Зато су његови полупаланчани и полуграђани иде­ ални модели за прозно обликовање искуства исто­ ријског и идеолошког усуда у животу појединаца немоћних да му се одупру.

o

(Марко Недић, „Драгослав Михаиловић: Скица за портрет”)

pr om

Чиме је овај аутор успео да обезбеди тако висок и трајан читалачки статус свога књижевног дела? Најпре оним што је код прозних писаца назна­ чајније – добром и занимљивом, природно и јед­ ноставно саопштеном причом о животу, готово на исти начин оствареном и у романима и у припо­ веткама, односно тематским оквиром своје прозе, њеним предметом, упечатљивим књижевним ли­ ковима обичног, такозваног малог човека и њего­ вом губитничком животном ситуацијом, неоства­ реном пројекцијом личне слободе, трагичном по дефиницији. [...] Најизазовнији је и најсамосвој­ нији у избору књижевних јунака. Михаиловићеви изабраници углавном су ликови са друштвене и социјалне маргине, оне личности које не стварају

Ed

uk a

g Задаци за групни рад: Погледајте емисију Књижевни дијалог: Драгослав Михаиловић (РТС, Културно-уметнички програм), чији је аутор писац Александар Гаталица. Издвојте оно што у емисији сматрате најважнијим за разумевање Михаиловићеве прозе и процените културно-уметничку вредност емисије. Истражите језичкостилске особености приповедног текста „Лилика” и представите резултате. Посебну пажњу посветите елементима дечјег говора у карактеризацији лика. Погледајте филм Лилика (1970), у режији Бранка Плеше. Процените естетску вредност филма. Повежите своје досадашње искуство читања Михаиловићеве прозе и организујте дискусију о вредности и значају стварносне прозе (прозе новог стила) у српској књижевности (о односу локално [регионално]/ универзално, о њеној друштвеној ангажованости).

СИНТЕЗА

ЛИЛИКА,приповетка збирка Фреде, лаку ноћ (1967) социјална тематика техника сказа стварносна проза/проза новог стила

ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ (1930)

Приповедни језик – углавном са подручја косовско-ресавског дијалекта или разговорни из градских средина (сленг, жаргон).

приповедач, романсијер, драмски писац, сценариста

Драгослав Михаиловић / 301

Емисија Књижевни дијалог: Драгослав Михаиловић (РТС, Културно-уметнички програм)

https://youtu.be/svVF31dD0tY

Филм Лилика (1970)

https://www.imdb.com/title/tt0128308/

Љубиша Јеремић, Проза новог стила, Просвета, Београд 1978. Владислава Рибникар, Могућности приповедања, БИГЗ, Београд 1987. Марко Недић, „Драгослав Михаиловић: Скица за портрет”, у: Нова Зора, бр.

25–26, ур. Радослав Братић, 2010.

Dragoslav Mihailović, „Ako koga zanima“, u: Vasa Popović (ur.), Antologija leve strane, knj. II: Pesme i pevanja; Autobiografije, Beograd: Partizanska knjiga, 1985, str. 244.

Robert Hodel, Reči od mramora: Dragoslav Mihailović – žovot i delo, priredila i prevela s nemačkog Mina Đurić, Beograd: Laguna, 2018.

Tanja Popović, Rečnik književnih termina, Beograd: Logos ART/Edicija, 2010.

Бора Ћосић УЛОГА МОЈЕ ПОРОДИЦЕ У СВЕТСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ* (одломак)

pr om

o

 Пред тобом је прво поглавље романа Боре Ћосића Улога моје породице у светској револуцији. У њему ћеш упознати чланове ове несвакидашње породице, схватићеш њихове односе, а призори из њихове свакодневице, као и визура дечака из које их посматрамо, сигурно ће те подстаћи да наставиш да читаш овај роман. Размисли о томе да ли су ти познати неки филмови у којима је породични живот приказан на сличан начин.

Мама је сашила кесу. На кеси извезла је слова: „За новине”. Извезла је још и тату како седи на шољи са срозаним панталонама и чита. Вез је имао три боје, за тату, за панталоне, за новине. Тата је на кеси био као жив, осим што је, без везе с истином, представљен као ћелав, ваљда освете ради. У кесу су стављали новинску хартију исечену великим кухињским ножем. Хартију је секао деда, новине су биле само оне које је тата већ био прочитао. Све ово ја сам обрадио у виду домаћег задатка „Наш живот у клозету и иначе”. Мама је рекла: „Каква је то свињска школа која све износи на видело, страшно!” Ја сам јој одговорио: „Ко да мене неко пита!” Мама се пењала на прозор с крпом у руци. Ту је висила над рупом од три спрата и брисала стакла. У кући су вриштали, деда је хтео да је држи за ноге, једна тетка пала је у несвест. Тата је питао: „Је л’ мораш да висиш док переш!” Мама је рекла: „Морам!” Мама је кувала парадајз у великој шерпи за веш, ово је кључало. Мама је стајала на столичици и одатле мешала дугачком варјачом, на даљину. Ујак је говорио: „А ако упадне у шерпу!” Парадајз је штрцао на све стране, кварио зид и шурио нас по прстима. Мама је објашњавала: „Шта вам ја могу!” Живот је био пун опасности. Мама је донела кокошку која је дизала велику дреку и испуштала перје по читавој кући. Неко време ја сам кокошку вукао на једном канапу, а онда је мама дохватила за крила и одсекла јој главу у клозетској шољи. Мама је пустила воду, кокошка без главе тресла се у једном ћошку и закрвавила мамине папуче. То је било страшно, а весело. Мама је наредила: „Хајде да се развлаче завесе!” Завесе су биле опране и још влажне, деда и ујак хватали су крајеве и теглили до изнемоглости. Мама је опомињала: „Не вреди ми ништа ако их поцепате у парампарчад!” Деда је гунђао: „Ко да смо на броду!” Мама је одговорила: „Боље би ми било да урадим све сама, иако немам ту мушку снагу!” Мама је развлачила јуфке за питу, јуфке су биле велике, протезале су се преко столица, ваздух је титрао, чуо се шум свега

Ed

uk a

Бора Ћосић (1932) Рођен је у Загребу, али се са пет година сели са породицом у Београд. Напустиће га почетком деведесетих да би се одселио у Берлин. У младости је преводио руске футуристе и писао надреалистичке текстове. Бавио се интермедијалном уметношћу и експерименталном поезијом. Уређивао је лист Млада култура, ревију Данас и часопис Рок. Радио је и као драматург. Први роман, Кућа лопова, објавио је 1956, а потом су уследиле две књиге есеја: Видљив и невидљив човек и Содома и Гомора. Роман Улога моје породице у светској револуцији (1969) награђен је 1970. Ниновом наградом за роман године. Претходила му је приповедна збирка Приче о занатима, а уследио је и роман Тутори, са сличном тематиком. Адаптирао је текст за прву поставку мјузикла Коса, који је у Београду, у Атељеу 212, у режији Мире Траиловић, одигран само годину дана после бродвејске премијере. Написао је драму Радо иде Србин у војнике. Објавио је два романа о Крлежи: Послови/сумње/снови Мирослава Крлеже и Доктор Крлежа, у којем полази од документарне грађе, али је надограђује имитирајући и стилизујући Крлежин стил. Крајем осамдесетих бави се есејизованом прозом у којој ступа у дијалог са великанима европске културне баштине (Интервју на Циришком језеру, Музилов нотес). Иако најчешће препознат као прозни писац, снажан утисак остављају и његове поетске збирке (Иренина соба, Записи из мртвог дома, Развој краљичиног гардисте). Поигравање ауторским гласовима и идентитетима наставља и у Дневнику апатрида, написаном након одласка у Берлин. У Београду му је 2020. године објављен Дневник 2013–2020. Добитник је награде Фондације Гинтера Граса и Штефана Хајма.

Кључне речи: Улога моје породице у светској револуцији, породични роман, укрштање приповедних гласова, документарности и фикције, пародијски отклон, карневализација.

* Дело из изборног програма.

302 / Савремена књижевност

јуфка – танка кора од теста за прављење пита и колача. рабијатан – груб, суров, љут.

Ed

uk a

pr om

o

тога. Мама је обесила татине кошуље у купатилу. Одозго, из натопљених рукава, цурило је као на пљуску, деда је питао: „Је л’ треба да узмем кишобран док серем!” Мама је поређала тегле са туршијом по клавиру марке „Безндофер”. Тегле су биле увијене у шалове док се не охладе, клавир се од тога у средини мало угнуо. Мама је сушила боранију прострту по старим новинама, све је то шуштало, горе, високо, на орманима. Мама је исекла резанце за три месеца унапред, резанце је растурила по креветима, да се суше. Тата је викнуо: „Докле ће да траје ово ратно стање!” Ујак је рекао: „Ја ћу да направим скеле за кретање!” Ја сам питао: „Је л’ смо ми у позоришту!” Мама је рекла: „Једном ћете ме тражити, а ја ћу висити на тавану!” Деда је питао: „Зашто!” Мама је одговорила: „Кад ми све поцрни пред очима!” Мама је јела сарму, али јој се купусни лист заглавио у грлу. Онда је почела да кркља, маше рукама по ваздуху, на крају, једва је успела да прогута. После је испричала: „Већ сам била једном ногом у гробу, умрла би наочиглед свију!” Деда је рекао: „Ма немој!” Она је наставила: „Али шта је то према случају кад су ме гурнули у воду, с леђа!” Касније је казала: „Да није било оног рабијатног морнара који ме зграбио и питао зар ви уопће не умете да пливате!” Мама је увек испричала неку ужасну ствар из живота, како туђег, тако сопственог, али је додавала и једну, још страшнију: „А кад сам падала из трамваја, па ме господин професор тргао да је на мени све попуцало!” Тетке су рекле: „Благо теби!” Деда је прозборио: „Само се ви учите на најгорим примерима из светског живота!” Мама је показала на календар Трговачке омладине који је висио на зиду: „Овде све пише, црно на бело!” У календару су били забележени сви татини трезни дани, рођендани свих чланова породице, као и годишњица маминог пада низ степенице у робној кући „Та-та”. Мама је тврдила: „Осам дана нисам била ни жива ни мртва!” Она је време рачунала на осам дана, четрнаест дана и шест недеља, мама је највише волела размак од шест недеља, све ово означавало је трајање неких болести. Маму су болели зуби. Увијала је главу у различите крпе и урлала, ми је нисмо препознавали. Деда је угрејао пеглу и причврљио уз мамин образ. Мама се испекла, без обзира на шал, али зубобоља није престајала од тога, напротив. Онда је мама рекла: „Ево, овде, излази ми нека кост!” Сви су пипали квржицу на маминој нози која је касније нестала. Мама је говорила: „Само кад бих знала дан и сат своје смрти, после бих била сасвим мирна!” Ујак јој је одговорио: „Ти се бојиш и црва у јабуци, а камоли овако нечег!” Мама је изјавила: „Ја сам видела манијака у једној капији, у Улици царице Милице!” Сви су ућутали, а она је додала: „На себи је имао само кишни мантил, раскопчан, а киша уопште није падала!” Онда се окренула према мени и дрекнула: „Зар мораш да слушаш све ове бљувотине које нису за малу децу!” Ја сам рекао: „Морам!” Она је после казала свима: „Да није ово јадно дете међу нама, испричала бих вам филм који уопште нисам гледала!” Деда је одмах скочио: „То мора да је нешто масно!” Мама је рекла: „Није, осим што јој он приђе са нечим злочиначким у очима, а она, сва у сузама, почне раскопчавати своју прекрасну блузу од маркизета!” Мама је изашла на степениште да нахрани неког просјака а после је испричала: „Ја највише волим оне који дођу и кажу: ’Мајка ми је умрБора Ћосић / 303

Плакат и сцена из представе Улога моје породице у светској револуцији (Атеље 212, 1973)

Сцена из представе Улога моје породице у светској револуцији (Атеље 212, 1973)

ла, отац у болници, а ја сам луд!’” Деда јој је одговорио: „Тако и треба!” Мама је објаснила: „Јесте, јер онда видим да постоје људи несрећнији и од нас, и којима дам паприкаш од прекјуче, а иначе би га бацила на ђубре!” После се досетила још нечег: „Кад помислим да цео дан треба спремати проклети ручак који се пождере за десет минута!” Деда је питао: „А шта би ти хтела!” Мама је рекла: „Ништа, ја се не жалим јер се сетим колико има слепаца и богаља, и свакојаких чуда, док сам ја, хвала богу, здрава као дрен!” Мама је увек помишљала на многе случајеве неправди и болештина које су харале свуда око нас, али је на крају ипак проналазила нешто што нас је све јако обрадовало. Тата је и даље често говорио: „Мајка је светиња!”, али некако поспрдно. Тетке су ми дале да прочитам причу о мајци која боса скупља гранчице по шуми, само после дођу вуци и растргну је.

o

РАЗГОВОР О ДЕЛУ

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

pr om

Опиши како замишљаш простор у којем се одиграва радња овог одломка. Како изгледа намештај, какав је распоред просторија, које ситнице испуњавају собе? Док у себи читаш овај одломак, ослушкуј како ти звуче гласови јунака. Сада обрати пажњу на дијалоге у тексту. Запази који знак интерпункције преовлађује на крају реченица које ликови изговарају. Размисли па покушај да објасниш зашто је то тако.

Ed

uk a

Обрати пажњу на детаље свакодневице на које наилазимо у овом одломку, па размисли о томе у ком времену се дешава радња овог романа. На основу чега то закључујеш? У опису клања кокошке налази се коментар наратора: ,,То је било страшно, а весело.” Објасни на који начин се овај коментар може односити на већину ситуација у овом одломку, па и у целом роману. Анализирај шта је у њима весело, а шта страшно. Подсети се где још налазимо сличан спој веселог и страшног. Улога наратора, његове перспективе и коментара веома је важна за слику породице у овом роману. Потражи и подвуци нараторове коментаре, па на основу њих размисли о његовом узрасту, сазнањима и ставовима. Како он представља чланове своје породице? Где у тим описима примећујеш иронију, карикатуру, карневализацију, а где запажаш горчину?

О којој светској револуцији говори роман? Размисли о кључним речима којима се може означити нови поредак, као и о онима које би описале стари свет, свет који мора да нестане, и наведи их. Како се светске промене огледају у животу породице? Упореди на који начин оне утичу на ликове у роману и објасни која је улога револуције у породици. Сада покушај да обрнеш смер размишљања, ослањајући се на наслов романа. Како би се могло говорити о улози породице у светској револуцији? Историјске околности, разуме се, утичу на живот појединаца. Анализирај на основу романа како реакције појединаца на светска збивања директно утичу на правац којим ће се те промене даље кретати. Размисли о томе због чега је Ћосић прибегао поступку карневализације у изградњи света дела које говори о озбиљним, често и трагичним друштвено-историјским и личним збивањима. Шта овим поступком прича добија, на који начин је читамо и разумемо и које ефекте, осим комичног, на крају читања нуди?

304 / Савремена књижевност

ИЗ

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

Карневализација – тeрмин руског теоретичара књижевности Михаила Бахтина, којим се означава утицај карневалског фолклора на књижевност, при чему се традиција карневалског погледа на свет разуме као озбиљно-смешна визија стварности и збивања у њој. Карневализација подразумева и више различитих представљачких форми које се постижу прерушавањем, хиперболом, спојем супротности (нпр. карневалски пар), пародијом, употребом опсцене лексике, дијалектизама, клетви, псовки и сл. (Тања Поповић, Речник књижевних термина, прилагођено)

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Улога моје породице у светској револуцији (1969) Књига за коју је Бора Ћосић 1970. примио НИН-ову награду за роман године. Кроз визуру једног београдског дјечака Ћосић мајсторски дочарава крај рата и почетак социјалистичког развоја ФНРЈ, исписујући притом инвентар предмета, личности и најважнијих догађаје те епохе. Истоимени филм Бате Ченгића по сценарију Ћосића и Бранка Вучићевића приказан је у Пули 1971. и затим бункериран. Иста судбина задесила је те године и филм Мистерије организма Душана Макавејева, који се захваљујући међународном успјеху крајем 1980-их ипак појавио у домаћим кинима. Насупрот томе, филм Улога моје породице у светској револуцији након почетне забране приказивања никад није ушао у кино-дистрибуцију. Критичари Ченгићевог филма били су згрожени пародирањем партизана као сексуално незасите „црвене хорде”, но за цензуру филма била је најзаслужнија сцена у којој се уз поклич: ,,Једите Стаљинов мозак!” сервира торта украшена марципанском репликом Стаљинове главе.

Ed

uk a

pr om

o

Имао сам двадесет година 1952. када сам у Хрватској објавио футуристичку поему Балада о мјесецу луталици. Двије године послије објавио сам уз Константиновића прве романе који су били оцијењени као надреалистички, објављивали смо пуно тога што је било далеко од социјалистичког реализма. Појавили су се већи проблеми када сам био мањи модернист, када сам написао Улогу моје породице у свјетској револуцији. Додуше, са самом књигом било је мање проблема, али филм и казалишна представа по том предлошку били су забрањивани. Писање те књиге више ми је значило као једна карневалска лакрдија, а не као критика друштва. Чешки књижевник Бохумил Храбал стварно ми је био некакав узор, односно, зовем га стрицем. Пре свега је занимљиво што је та књига била штампана у приватном издању. То је једна од оних такође бунтовних ствари које смо тих година успевали да урадимо захваљујући пре свега дизајнеру и издавачу Слободану Машићу. [...]

– Да, као самиздат. Као што је и прво издање књиге Миксмедија било једно приватно издање. Ово је било скоро напречац. Ја сам ту књигу мало-помало сакупљао, радио, јер та је књижица заправо једна антологија разних реченица. Тако је она и настала. То су биле стотине, и хиљаде малих цедуљица са по једном или две реплике, које сам ја касније монтирао на сасвим један ајзенштајнски начин. Један маковски начин, један филмски начин.

ЗАНИМЉИВОСТИ

(Бора Ћосић, „Моја књига била је карневалска лакрдија, а не критика друштва”, одломак из интервјуа објављеног у ревији Национал 1991. године) Балада о мјесецу луталици, бурлескна љубавна игра у три слике композитора Душана Радића

(Перо Радуловић, Лексикон ЈУ митологије) Бора Ћосић / 305

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

o

(Ангела Рихтер, „Лудорија у приповедању? Карневалескне конфигурације код Боре Ћосића”)

Оно што нам се нуди јесте породична драматургија, комедија породичних обичаја у наративној „режији” детета. Дијалог је у овој прози много више од пуког миметичког уметка у (нужно дијегетичкој) структури приповедног текста. Само штиво добрим делом функционише као низ кратких, неретко и неповезаних скечева, чији су актери заокупљени властитим деловањем, те нечим што би се језиком социологије могло означити као „интеракцијска аутопрезентација”. [...] С обзиром да је, више но остали чланови породице, обузет патосом промене, пишчев дечак – попут многе друге мале и велике деце у бројним градовима и државама – потпуно губи ионако слабашан осећај за узрочну повезаност. У његовој се перцепцији дешава преплитање стања на фронтовима и ујаковог љубавног живота, савезничког бомбардовања и очевог боравка у тоалету.

uk a

парадигма – пример, узор. моновалентност – једновредност, овде се односи на идеологију која признаје само своја виђења и назоре. есперанто – плански створен, вештачки говор, осмишљен као интернационални помоћни језик. дијегетички – казивачки, приповедачки, насупрот појму миметички, мимеза (приказивање, одигравање).

pr om

Плакат за филм Улога моје породице у светској револуцији (1971)

Чланови породице нису хероји, ни у старом, ни у новом поретку у коме су можда чак и антиидеали. Ипак, као најмања ћелија друштва, ова породица представља парадигму за постојање и неке друге истине. Наиме, провокативно весела ишчашеност важећих хијерархија овде је уперена против моновалентности званичне идеологије, и то без обзира на то што ће на крају све остати по старом, у гужви. Гужву која је настала и која је кључна реч за ситуацију, људи не могу лако савладати. Карневалескно код Ћосића није само весела виталност и шанса да се заборави све што је тешко. Гротескни смех је ироничан, сатиричан, критичан. Не критикује се из перспективе шездесетих година 20. века само узвишени циљ „светске револуције” за коју су тетке спремне да уче есперанто , већ су на овај начин могуће независне, другачије актуализације дискурса. Истина, за разумевање ове вишезначности потребан је читалац који располаже знањем о историји социјалистичког пројекта уопште, а такође о политичкој и друштвеној историји Југославије. У сваком случају, и на примеру овог романа Боре Ћосића може се видети да је карневализација, односно средства којима се она служи, погодна за приказивање кризних ситуација и темељних преокрета.

Ed

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Ноћ и дан

Ноћ производ шуме продаје своју тамну робу песницима најпре Траклу онда Миљковићу мада ни појава дана није још сасвим разјашњена светлошћу непостојећом материјом вештачким сликама извађеним из лажне моћи ока

(Предраг Бребановић, „Породични метароман”, у: Подруми марципана)

Хумор је Ћосићево животно начело и књижевни начин. Хуморна је његова визија света и његова књижевна техника. Хуморни су извори и ефекти његове прозе. Хумор је принцип разграђивања и принцип грађења. Из хуморне перспективе измештају се ствари из свог природног склопа; хуморно је њихово распоређивање и организовање. Хумор разлаже, изобличује и разобличује, разара и просветљава, али и држи на окупу ствари уситњеног света, обухвата га и прожима. (Милош Стамболић, „Тутори Боре Ћосића”)

(2017) 306 / Савремена књижевност

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК gЗ адатак за групни рад: погледајте заједно филм Бате Ченгића Улога моје породице у светској револуцији. Припремите се за задатак по избору.

https://youtu.be/f0K3dAibUlU

Бора Ћосић, Приче о занатима (Драмски програм Радио Београда)

o

Одаберите једну сцену из филма (или сцену из одломка у Читанци) и снимите телефоном своју верзију те сцене. То, дакле, не мора бити реконструкција сцене, већ слободна интерпретација, уз евентуалне интервенције и измене. Састави драмски текст на основу одломка у Читанци. Води рачуна о дидаскалијама и њиховој прецизности – оне би требало да буду довољно јасне да се сцена може само на основу њих одиграти. Прочитај роман, обраћајући пажњу посебно на елементе историјског контекста и интимне повести једне породице. Размисли о њиховом односу па се припреми за излагање на тему „Индивидуално и колективно у Улози моје породице у светској револуцији”. Послушај радио-адаптацију Прича о занатима Боре Ћосића. Уочи сличности са романом Улога моје породице у светској револуцији и укратко изложи своја запажања.

Погледајте филм Бате Ченгића Улога моје породице у светској револуцији (1971).

Улога моје породице у светској револуцији (1969) ПОРОДИЧНИ РОМАН

uk a

БОРА ЋОСИЋ (1932)

pr om

СИНТЕЗА

КАРНЕВАЛИЗАЦИЈА ОЗБИЉНО-СМЕШНО

РОМАНИ Улога моје породице у светској револуцији Тутори романи о Крлежи

Ed

ПОЕЗИЈА експеримент, наслеђе надреализма

https://youtu.be/7QWk_BMf-L0

АУТОБИОГРАФСКА ПРОЗА укрштање приповедних гласова, документарности и фикције, пародијски отклон

Бора Ћосић / 307

Bora Ćosić, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Beograd: Stubovi kulture, 2000. Хатиџа Крњевић, Горки хумор Боре Ћосића, Израз : часопис за књижевну и умјетничку критику, Год. 14, књ. 27, бр. 4 (1970), стр. 416–419 Милош Стамболић, „Тутори Боре Ћосића”, у: Бора Ћосић, Тутори, Београд: Нолит, 1982. Перо Радуловић, Лексикон ЈУ митологије, Београд: Ренде, 2005. Предраг Бребановић, Подруми марципана: читање Боре Ћосића, Београд: Фабрика књига, 2006. Ангела Рихтер, „Лудорија у приповедању? Карневалескне конфигурације код Боре Ћосића”, у: Карневализација у српској књижевности, 47. научни састанак слависта у Вукове дане, Београд, 14-18. IX 2017, стр. 245–254 Ćosić, Bora, u: Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje, Zagreb: Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.

Бранко Ћопић БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

pr om

o

 Пре читања подсети се Ћопићевих књига које знаш одраније. Размисли о томе како би се сажето представила поетика овог врсног приповедача и издвој одлике које нарочито волиш и цениш у његовом стваралаштву. Прочитај шта је о збирци Башта сљезове боје рекао Душан Иванић (и касније то упореди са својим запажањима): „Јутра плавог сљеза – тако је насловљен први циклус од укупно тринаест прича – Баште сљезове боје – које дочаравају бајколики свијет дјетињства у којем су се измијешале скитнице, лопови и свеци, стварно и чудесно. Свијет је преломљен кроз наивну дечју оптику, па је добио на зачараности и очуђењу. У средишту овог циклуса је комплементарни пар ликова, дјед Раде и његов унук Бранко – Баја, двије добре бене, које на свијет гледају наивно и отворена срца. Наивна и инфантилна перспектива – становишта дједа и унука – повлашћена су и хотимично бирана становишта у Ћопићевој прози. Управо такав избор главних јунака, избор наивне и инфантилне перспективе, и њихово мјесто у структури прича и циклуса, омогућава и постојање лирског Ћопићевог хумора, једне од најдрагоценијих особина Ћопићеве прозе. Тек постојање помјерене, бенасте перспективе чини свијет смијешним и изокренутим. Ћопићеве приче су спрега хумора и лирике, љубави и благог подсмијеха.”

Ed

uk a

Бранко Ћопић (1915–1984), песник, приповедач, романсијер и драматичар, један од најчитанијих савремених стваралаца, рођен је у Хашанима. Прозна дела су му прожета лириком, реалистичким сликањем живота на селу, познавањем менталитета и психологије људи из завичаја, ведрином и виталношћу духа. Свој приповедни врхунац доживео је у Башти сљезове боје (1970). То је књига која је његовим приповедачким врлинама – лакоћи причања, маштовитости, хумору и иронији, лирици и меланхолији – додала зрелу мудрост и раскош језичке изворности. Тематско средиште Ћопићевих романа представља човеков преображај: Пролом (1952) и Глуви барут (1957). Револуцију је овај аутор осветлио на анегдотско-хумористички начин у низу приповедака које се спајају у роман – преко лика Николетине Бурсаћа – Доживљаји Николетине Бурсаћа. Роман Не тугуј, бронзана стражо (1958) тематизује колонизацију брђана у равничарске крајеве, Осма офанзива (1964) описује мегдане који се воде у мирнодопским условима, а Делије на Бихаћу (1975) представљају спој аутобиографског и фиктивног света. Ћопић је и успешан писац за децу – са више књига поезије, приповедачке прозе и романа.

Кључне речи: збирка приповедака Башта сљезове боје, приповедачки (наративни) циклус Јутра плавог сљеза, Дани црвеног сљеза, приповетке „Башта сљезове боје”, „Слијепи коњ”, „Заточник”, предговор (писмо Зији Диздаревићу), хумор и иронија, лирика и меланхолији, раскош језичке изворности.

Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи. Његов спектар сводио се на свега четири основне боје, а оно остало – то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре воље!), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није жуто, него нешто онако – и јест и није.” Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није” бојом, то је с мојим дједом око тога увијек долазило до неспоразума и неприлика. У једно од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи, расцвјетао би се у баштици крај наше куће црни сљез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде. Он је у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровољено гунђао мајући се по дворишту.

308 / Савремена српска књижевност

чивит – модрило (врста боје), индиго.

Ed

uk a

pr om

o

– Пазидер га, сва се башта модри као чивит. Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има да буде модра и квит. Исто се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен. Дједов рођак Сава Дамјановић, негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа. Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине: – Откуд лисица црвена кад је жута!

– Хм, жута? – бечи се дјед. – Жут је твој нос. Сава забринуто пипне свој ружичаст бабураст нос и вречи: – Црвена! Та све нације одавде до Бихаћа знају да је жута, а ти... Савин свијет простире се до Бихаћа, јер је чича неколико пута тамо лежао у апсу, али чак ни ти простори не могу да разувјере мог дједа.

– Хм, Бихаћа! И други су људи лежали у бихаћкој „Кули” па не веле да је лисица жута. Боље ти је пиј ту моју ракију и ћути, не квари ми унучади. А унучад, нас троје, набили се у ћошак близу стараца и чекамо кад ће Сава започети са својим лоповским доживљајима. Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица, па ма какве фарбе била. Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику. Било је то у првом разреду основне школе. Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати: – Дјецо, ко зна какве је боје вук? Ја први дигох руку.

– Ево га, Бранко ће нам казати.

– Вук је зелен! – окидох ја поносито. Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве.

– Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо?

– Каже мој дјед – одвалих ја самоувјерено.

– Није тачно, вук није зелен.

– Јесте, зелен је! – неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде. Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво.

– Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти. Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило. Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено, буБранко Ћопић / 309

uk a

pr om

o

Момир Кнежевић, Предeо изнад црвене стијене (2008)

далом! Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав... хм! Е, то не може тек тако проћи. Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско двориште и пред свом дјечурлијом разгаламио се на учитељицу: – А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а?! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту... По туру би тебе требало овим штапом, па да се једном научиш памети. Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе. Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми. Одсједи старина седам дана у среској „бувари”, а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.

– А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати. Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.

– Па кад ме је она питала.

– Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит. Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није. Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати. Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез. Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.

СЛИЈЕПИ КОЊ

Ed

 Приповетком „Слијепи коњ” завршава се први наративни циклус збирке Башта сљезове боје, Јутра плавог сљеза. Читајући је, размисли о начину на који се њоме поентира прича о детињству.

Газдинске куће у нашем крају биле су чувене по својим њивама, по шуми и стоци. Знале су се газдинске оранице, гајеви, коњи и волови. Свак је умио набројати шта једна угледна кућа има и шта се у селу рачуна њезино. Мање се знало о другом, невидљивом дијелу нечијег богатства. Био је то посјед у дукатима, новац у банци и помоћ од рођака из Америке. О томе се само нагађало с разумљивим преувеличавањем, зависно од маште и памети приповједача. И још је нешто било по чему су се поједине газдинске куће знале и Никола Џанга, На гробу српског памтиле, један додатак уз богатство без кога се, канда, ипак није моофицира, детаљи (1917) гло. То је читавој кући давало изузетан печат, као што усамљено дрво 310 / Савремена српска књижевност

Боривоје Бора Стевановић, Маринкова бара (1938)

дорат – коњ тамноцрвене, црвенкастосмеђе боје.

коморџија тур. – војник који припада војној комори.

Ed

uk a

pr om

o

или сив каменит хрбат остају трајна биљега по којој ћемо запамтити какав бријег или голу брдску косу. Било је, на примјер, кућа које су у породици имале неког будалаша знаног сваком дјетету у селу, па је, временом, тај безазлени бенаш постајао познатији и од саме своје куће и читавог њеног богатства. Свак се утркивао да га викне, поздрави или почасти. У нечију добростојећу кућу, опет, долутао би однекуд из свијета, обично из Лике, какав далеки рођак, самац, без фамилије, па би се прибио уз огњиште, ријешен да ту проборави до суђена часа. Један газда испод шуме, срећник, имао је, још од првог рата, неког даљњег ујака, или ће бити тетак, који је имао приличну пензијицу као бивши аустроугарски фелдвебел. Од тога се читава кућа солила и дуванила, а Бедо пензионер добијао је сваког јутра чашу ракије и читав дан проводио у блаженом беуту, и не знајући у којој царевини живи ни чији крушац једе. Да би га дуже подржали у животу, Беду су, попут пања, пажљиво чистили перушком бојећи се да се, једном, од старости не распе у прах. И наша кућа увијек је имала понеку знаменитост. Тек би једне нестало, а већ преко ноћи би је замијенила нека друга. Најстарија коју памтим из дјетињства био је један слијепи стари коњ. Посљедње године првог свјетског рата отјеран је у војну комору наш дорат, један од најстаријих коња у читавом крају. То је већ био јасан знак да је држава пала на најниже гране.

– Е, мој дорате, док је спало на то да ти кола извлачиш из блата, не ваља нам работа – уздисао је дјед Раде, опраштајући се од коња сузних очију као да испраћа на фронт неког од својих укућана. Већ под саму зиму, једног сувог дана пуног оштре голомразице, појави се дорат у нашем дворишту. Довео га коморџија без руке, неки сељак с околних брда, који је, такођер, имао коњско име – Зекан.

– Свакојако се напатисмо уз пут, и гладни и жедни – причао је дугачки Зекан као да се ради о двојици људи. – Не да нико под кров, боје се да нијесмо какви лопови. Ја понекад од муке и запјевам, а дорат ћути, није ти он од тога посла. На крају Зекан признаде још нешто што је читаву кућу ожалостило: дорат је у рату ослијепио. Кад се то десило, коњоводац није умио да каже. То су други прије њега примијетили и скренули му пажњу.

– Па шта ћемо сад? – оте се неком од укућана. Дјед је тужно зурио у испошћена коња и најзад невесело закључи: – Нека га, ово је његова кућа. Тих недјеља и мјесеци пролазила је друмом крај наше куће читава варица разноразног свијета. Плутали су незнано куд наплавци и крхотине разбијеног ратног брода Аустрије. Свак је тражио мирно мјесто да се скраси под благотворним сунцем, које је још једино остало неизмијењено и свачије. Није га било који је прошао за дана, пред старчевим очима, а да га дјед није испратио погледом све до окуке, гдје би незнанац уронио у сјенку згуснуте зове. Куд оде, грешник, и хоће ли тај, напокон, проБранко Ћопић / 311

наплавак – наплавина, нанос. варица – жито што се вари на Вариндан; фиг. гомила људи.

o

pr om

Петар Лубарда, Зора над Београдом, детаљ (1972)

наћи миран конак и каквог, свог, бенастог Раду Ћопића, који ће га примити под своје? И увијек би, том приликом, погледао свог старог коња, мученика, кога му је сама судбина послала да се преко њега колико-толико искупи и одужи за све муке и невоље које је рат сручио на овај кукавни свијет. Свак је за то крив, па и стари Раде, сваком припада његов дио испаштања, и то своје ваља стоички подносити и дурати.

– Ама, људи, шта ће нам стара кљусина, ко ће то џабе хранити? – бунио се мој стриц Ниџо, а дјед га је само сажаљиво гледао као недорасло и неразумно створење, и питао: – Како џабе? А ко поби и осакати толики божји свијет? Ваља за то плаћати.

– Ма ко плаћати? Зар сам ја за то крив, а?

– И ти и ја, мој синко. Рат је срамота и греота за сваког живог божјег створа. Изједали смо се и клали као бијесни пси.

– Па јесте, било је и тога – признавао је стриц и тонуо у невесело ћутање. Да и њему нађе неки посао и право мјесто у кући, дјед је сваке недјеље, кад је наш дан за мељаву, опремао свог дората и товарио га врећама са житом. Лагано, ногу за ногу, пребирали су уским путељком преко њива у правцу малог поредовничког млина на потоку. Одмицали су кротко и смирено, као на свечаност са које се, можда, ни вратити неће.

– Одоше старци – гунђао је за њима мој стриц с лаком сјенком туге и праштања за сву њихову сувишност на овоме суровом свијету. Кад сљедеће јесени, као и обично, самарџија Петрак стиже на нашу славу, Михољдан, он и дјед просто се помамише око слијепог коња. Више су се бавили њиме него, боже нас прости, самим светим Киријаком Михаилом. Да чудо буде још веће, дозваше с брда и онога коморџију Зекана, доратовог спасиоца, па њих тројица, увече, оставише славску софру и остале госте и преселише се у шталу, код коња. Тамо су, пијући, наизмјенице пјевали, плакали и љубили дората, све док тако и не поспаше у сијену под јаслама. Неки се наши гости због тога, накнадно, чак и увриједише. Толики кумови, пријатељи и достови, а стари Раде отишао да с парипом славу слави и чаше испија. Пречи је њему дорат него ми сви. Мало-помало, па наш слијепи коњ постаде познат чак и у широј околини, даље од села. Видећи гомилу дјечурлије, на пашњаку поред потока, како се уче јахати на мирном крупном коњу, пролазник се одмах досјећао да ће то бити онај слијепи Ћопића коњ кога су, прича се, доводили чак и на славу, међу госте.

– Не да га стари Раде, а давно би њему Цигани смрсили конце – чуло се, уз пут, од људи, па би се истом неко пожалио: – Ето, а мене рођена дјеца хоће да проћерају из куће, тако ти је то. У љето, једне чисте ивањданске вечери, нашег коња нестаде с оближњег пашњака подно саме наше куће. У почетку се нико нарочито

uk a

самарџија – занатлија који прави и продаје самаре.

Ed

софра – низак округао сто за којим се јело седећи на душецима; сто, трпеза уопште.

312 / Савремена српска књижевност

опутњак и опутњаш – опанак преплетен опутом.

Ed

uk a

pr om

o

не забрину због тога, наћи ће се негдје у комшилуку, ваљда су га дјечурлија у игри одвела. Кад већ и поноћ мину, а од дората ни трага, дјед се поче врпољити у свом кревету и зором устаде да га сам тражи. Освитало је неко горопадно и љуто јутро с тешком росом, па старац крену бос да не би расквасио опанке опутњаше. Претражио је тако све завучене окуке, тукове и гушћаке око потока, испод гајева и подно велике шуме Лисине, али од коња ни трага. Вратио се тек пред ручак, ломан и увео, а већ истог дана паде у постељу и поче да кашље.

– Ето ти сад твога дората – гунђао је стриц Ниџо трудећи се да је што мање старцу пред очима.

– Богами, ништа друго него га овај твој лопов продао Циганима, неки дан су овуда пролазили – досјећао се дједов рођак Сава, сједећи уз старчев јастук. – Знам ја Ниџу. Зађе тако дјед и у зиму, а из кревета се не диже. Најчешће нема с ким ни да разговара, па мене привлачи уза се. Док напољу пурњави мећава, а ја пишем своје задатке, старац ћути устурен на јастуке, па ти се истом изненада огласи окрећући лице прозору: – Баја, чује ли се то рзање? Сад се и ја пренем и ослушкујем. Негдје у близини гребе по крову гола грана, чују се и врапци, а у низији, долином рјечице Јапре, путује разливен уједначен хук најављујући још јачу мећаву.

– Чујеш ли, душо?

– Чујем – шапућем ја замишљајући некакво огромно чудовиште без лица како плови низ долину у тамном огртачу од облака и туге.

– Ех, грехоте! – истом се отме дједу и он окреће лице зиду, а ја остајем још више сам, препуштен мећави, која неуморно засипа све под собом. Тако, те исте зиме, дјед се неопазице и угасио. Био сам тога дана у школи, а кад сам се вратио, затекао сам изгажено двориште пуно људи и разбацана тријешћа. Дјед је, издужен и свечан, лежао насред велике собе и као да је у тишини, под жутом свијећом, још увијек нешто напето ослушкивао. Само сам ја једини знао шта он то чека и што би га могло пробудити.

ЗАТОЧНИК

трешће, ијек. тријешће – треске, трешчице, иверје.

заточник – јунак, бранилац.

 Прочитај и последњу приповетку наративног циклуса Дани црвеног сљеза, којом се завршава збирка Башта сљезове боје. Обрати пажњу на то како се Ћопићево лирско и хуморно казивање овде прелива у иронију и сатиру.

Сеоским друмом, поред куће Стевана Батића, бившег ратника, већ три-четири дана промичу разноразни људи и пењу се на пространу висораван, тамо гдје се налази велико партизанско гробље. Пролазе Бранко Ћопић / 313

Михаил Јурјевич Кугач, Писмо од унука, детаљ (1939)

Ed

uk a

споменица – орден, одликовање као успомена на јуначки подвиг, велики догађај.

o

осеирити – са уживањем посматрати, разгледати.

pr om

дивизија – највећа војна јединица (чини је неколико бригада или пукова).

и кола с материјалом, горе се подиже трибина. Спрема се прослава двадесетогодишњице чувене битке у којој је до ногу потучена читава једна непријатељска дивизија. Усукан, црн и босоног, Стеван стоји на утрини повише друма, чува својих пет оваца (четири овце и једног овна). Предсједник Савеза бораца из вароши, долазећи колима, препознаје га и зауставља шофера.

– Станидер мало, ево нашег Стеве. Придошлица излази из кола и весело поздравља: – Здраво, Стево, соколе, како си ми?

– Како? Па нешто боље нег они горе, веселници, на брду.

– Е, е, ти опет! – пријекорно ће предсједник. – Гониш увијек оно своје тер своје.

– А шта би друго. Може ми се тако, па ето.

– Спремаш ли се за прославу, Стеване?

– Ја сам своје прославио онда кад је требало. Вала сам и осеирио, до посљедњег метка.

– Па баш зато ћеш и доћи.

– Јок! Идите ви остали ком се иде, а ја...

– Па, болан, човјече, ти им чуваш и уређујеш гробље већ толико година, па зар сад, на таквој свечаности...

– Јок, јок, зовите ви оне којима треба поука како се ваља тући.

– Ено га, де! А шта ти је то на томе твом овну?

– Споменица.

– Каква споменица?

– Моја, чија ће друга бити.

– Па добро, брате, зашто тако, а? Споменицу на овна!

– Тако па тако. Могу с њом радити шта хоћу, моја је. Није то први ован са Споменицом.

– Не знам, Стево, шта да ти одговорим. Могло би се о томе причати, али како ћеш. Ти се отуђио, подивљачио, бјежиш од свог друштва. Шта је теби криво, дај реци једном?

– Криво, велиш? Не знам, брате. Савило се нешто на срцу, па тишти, а шта је и зашто је, питај бога.

– Јесмо ли те нешто увриједили, а? Ко то у читавом овоме крају може казати лошу ријеч за чувеног митраљесца Стевана Батића?

– То ти боље знаш.

– Ех, ја. Па, болан, прича се да си о православним задушницама палио свијеће горе по партизанском гробљу.

– То су матере радиле. А ја сам упалио само свом помоћнику, њему нема ко. Био је сироче, сеоски слуга.

– Стево, Стево, сав си наш, а удараш у страну ко југ у планину. Шта ћемо с тобом?

– Гледај ти друге, а за мене је лако. Сједај без бриге у та твоја кола, па свршавај послове.

– Е, Стево, невољо моја, у рату ми је лако с тобом било. Само ми кажу: тамо је Стево, не брини.

314 / Савремена српска књижевност

Петар Лубарда, Сталог V (1941)

Ed

uk a

pr om

o

*** Завршиле се говоранције, опустила трибина, вјетар се невесело сашаптава са заставама. На пространој пољани разгоријева се и бучи народно весеље. Наваљао свијет јела и пића, притисле софре сунчану ледину. Ту и тамо већ прасне пиштољ или зарешета аутомат. „Карабине, мој малени друже...” Поред саме гробљанске ограде улогорио се Стеван Батић са својом бабом. Пред њима, на састављеним столњацима, пет печених брава (четири овце и ован).

– Свраћај, друже предсједниче.

– Побогу, Стево, чије ти је то толико печење?

– Моје, друже предсједниче, индивидуално.

– Твоје?!

– Што се чудиш, друже комесару: Ваља ми дати помен мојој чети. Онога дана углавном је овдје остала.

– Па зар читаво своје стадо, брате мили?

– То је моја ствар.

– А шта ти велиш на то, другарице? – окреће се предсједник баби.

– Како Стево каже – кратко изусти жена у црном. Предсједник пажљиво одмјери бившег митраљесца. Избријао се ратник, закопчао, на грудима сребри се Споменица, сијају три жута Ордена за храброст.

– Богами, ти се баш дотјерао, а?

– Па јест, и ред је. Дошао у госте старом друштву, па да се препознамо. И ово би све, листом, био споменичар, и то онај прави, само да су преживјели. Предсједник се осмијехну, погледа Стевана мученички и невесело рече: – Лакше је теби, Стево, ти водиш бригу само о мртвим споменичарима, а мени су живи о врату. Кад би ти само знао шта ту све има и у шта се све то изврће ... Предсједник се нагло окрену и ћутке одлази даље, откида кораке од олова и туге, а ратник, свечан и крут, мјери постројене биљеге партизанског гробља и у очима му искре двије ситне шкрте сузе. Тиха, превремено остарјела жена брижно гледа те двије жиже у ратниковим очима и све зебе да се оне не откину и не падну на земљу. Боји се, почеће да гори ниска спржена трава. *** Згомилали се на станици људи с торбама, коферима и пакетима. Пуши се и ћути под облачним небом неминовна растанка. Предсједник стиже на десетак минута прије наиласка брзог воза. Путује и он, опет на неку од оних безбројних конференција. У ћутљивој гомили одмах је препознао свог ратног друга.

– Стево, и ти некуд на пут? Бранко Ћопић / 315

Петар Лубарда, Заробљеници у немачком логору, детаљи (1943)

– И ја, друже комесару.

– Далеко?

– У Шведску, друже ком...

– Остављаш земљу?

– Као што видиш. Бранио је и одбранио, а сад... Шта ћеш, трбувом за крувом као и наши стари, друже мој мили, Стојане.

ПИСМО ЗИЈИ ДИЗДАРЕВИЋУ

o

ДРАГИ МОЈ ЗИЈО,

Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу. Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац. Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом. У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговоpuo си о њој кроз уста свога јунака, Брке. Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора. Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд. Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних пред којима је отишао Горан*? Зар то нису тамне Кикићеве убице? Како ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје кад га одводе, бесповратно, пустим улицама Гранаде. Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну одвели? Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе:

Ed

uk a

„Мој дједа Раде био је необичан човјек. Његов зачарани свијет сав саткан од бајки и маштарења, мјесечине и прозрачне свиле, био је својеврсни свијет октобра, али оног нашег, крајишког, смиреног, златног октобра у рану јесен, о Михољдану, када су нам у кућу долазили драги гости, кад је све било пуно прича и обиља, кад је и мачка била сита и мирољубива, а миш дебео и безбрижан... Ти дједови октобарски дани представљају основну ризницу свих мојих литерарних мотива. Одатле сам кренуо и почео да стварам свијет по лику и подобију овог честитог, душевног и на свој начин праведног човјека.” До краја живота Бранко Ћопић ће говорити да има два завичаја: први је Лика, постојбина његове мајке и деда Рада, а други је Босанска Крајина. Ти његови завичаји, говорио је, били су му „основни капитал, литерарни”.

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

 Прочитај Ћопићев текст са почетка збирке Башта сљезове боје, насловљен са: Књижевнику ЗИЈИ ДИЗДАРЕВИЋУ, убијеном у логору Јасеновац 1942. У форми писма, текст је написан као болна ноћна исповест. Размисли о томе зашто му је писац одредио пролошку, а не епилошку улогу.

(Из књиге Радована Поповића Пут до моста)

* Сваки од поменутих писаца мучки је убијен, као у егзекуцији, и ниједном се не зна гроб. Иван Горан Ковачић и Хасан Кикић страдали су у време Другог светског рата, а Федерико Гарсија Лорка у шпанском грађанском рату.

316 / Савремена српска књижевност

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Сјећам се како ми је тешко полазило за руком да „саставим” своју прву причу. Описи природе у самој причи ишли су ми глатко, јер сам њене љепоте осјећао још из дана дјетињства, али нисам познавао људе, нисам још почињао да их озбиљније посматрам. Тек онда кад се код мене пробудило живље интересовање за људе око мене и за њихов живот, и моје је причање постало течније и увјерљивије. У тим својим причама описивао сам људе свога краја које памтим још од најранијег дјетињства: свог дједа, мајку, комшије, сеоске слуге, просјаке, скитнице, врачаре, Цигане-мечкаре, пеливане, дрвосјече, угљаре, лажове, крадљивце, сањаре, занесене и тужне дјечаке. Шарен је и занимљив био тај свијет мојих јунака.

uk a

pr om

o

„Црни су им коњи, црне потковице.” Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима. Гњурам се у дим рата и налазим сурове бојовнике: голубијег срца. Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак. Рушио се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан. Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку. Ти би најбоље знао да ништа нисам измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготову не добри људи и свети бојовници. На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини се, па ће закуцати на врата. Нека, Зијо... Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне. Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш ... Бранко Ћопић

(Из књиге Дечији писци о себи, Београд, 1966)

РАЗГОВОР О БАШТИ СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

Ed

Дочарај свој читалачки доживљај приповедака из Баште сљезове боје. Чиме Бранко Ћопић плени своје читаоце? Шта мислиш, зашто је он један од најчитанијих писаца савремене књижевности? Опиши однос између деде и унука у првим двема причама. Какве последице има старчево неразликовање боја на унуково одрастање? Објасни зашто је дечак више веровао деди него учитељици. Шта је кључна тема у овој приповеци? Издвој тренутак из приче „Слијепи коњ” у коме су деда и унук најблискији. Шта мислиш, зашто се циклус приповедака о одрастању Јутра плавог сљеза завршава управо овом причом? Објасни како разумеш причу „Заточник”. Издвој мотиве који њеног јунака покрећу да даје необичан помен својим мртвим друговима, и да напусти земљу. Какво значење има то што је споменицу окачио овну о врат? Усредсреди се на насловну приповетку збирке Башта сљезове боје. Ко приповеда причу и каква је његова наративна перспектива? Упореди је са приповеткама „Слијепи коњ” и „Заточник”. Мења ли се у њима наративна перспектива у односу на приповетку „Башта сљезове боје”? Упореди наративне поступке у приповеткама „Башта сљезове боје”, „Слијепи коњ” и „Заточник”. Шта запажаш? Какав је утисак на тебе оставило Писмо Зији Диздаревићу? Шта је у њему узнемирујуће и застрашујуће? Упореди га са приповеткама из збирке. Бранко Ћопић / 317

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

o

Обрати пажњу на драмску структуру неких приповедака и истражи функцију дијалога. Проучи историјски оквир ових слика из детињства. Истражи интертекстуалне везе Баште сљезове боје са народном књижевношћу. Обрати пажњу на језик књижевних ликова. Анализирај га и упореди са језиком наратора. Истражи језичкостилске карактеристике Ћопићеве прозе. Анализирај Писмо Зији Диздаревићу. Који естетички ставови повезују Диздаревићеву и Ћопићеву прозу? Какав свет они, својим приповедањем, супротстављају окрутности и злу? Које особине ову епистоларну посвету одређују као литерарно, поетско дело? Истражи у њему аутобиографске и аутопоетичке елементе.

pr om

Истражи лирски слој збирке приповедака Башта сљезове боје. Проучи поетику простора и времена у анализираним приповеткама. Обрати пажњу на мистификацију простора и ефекте таквог поступка. Проучи хумористички и сатиричан слој у приповеткама из збирке. Који је претежнији и зашто? Којим поступцима Ћопић постиже хумористичке ефекте своје прозе? Истражи друштвеноисторијски и политички контекст приповетке „Заточник”. Информиши се о сатиричним текстовима Бранка Ћопића*. Проучи трагикомичан слој у Ћопићевим приповеткама. Повежи га са доживљајем пролазности. Истражи проблем пролазности и смрти у Башти сљезове боје.

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

uk a

* О сатиричним причама Бранка Ћопића Јован Деретић каже: „На понашање бивших бораца Ћопић је знао погледати и оком сатиричара. Још 1950. написао је Јеретичку причу о издвајању „одговорних” другова од осталог света, која је изазвала оштра реаговања званичне критике. Број његових сатиричних приповедака није велик, али неке од њих – као што су Избор друга Сократа, Фараон, Одумирање срца, Одумирање ногу и др. – спадају у највеће домете овог жанра у нашој послератној књижевности.” (Из Историје српске књижевности)

 Усредсреди се на одломак есеја „Бранко Ћопић у Башти сљезове боје” Борислава Михајловића и закључи по којим је особинама то пример импресионистичког читања (импресионистичке критике).

Ed

Дед Раде је пре свега домаћин у духовном смислу речи. Он је богоносац, али он је и човеконосац. Он има ведре очи честитости и људскости и све што погледа озари правдом и поштењем. Одређен да траје и да продужи, да сачува и преда у наследство, он зна да добра сељачка кућа није само земља у атару и стока у обору. За њега је добра кућа она у којој је добар твор и говор чељади, неповредивост млина поточара који свети хлеб даје, дочекљивост госта и намерника, неприкосновеност ислуженог слепог коња, верност побратимству и завештању, непорочност дате и примљене речи, испуњеност дана трудбеника и лаки сан праведника, одговорност пред Богом и пред

људима за све живо под његовим кровом. То се обично једном речју зове патријархална честитост. Стари Раде је брат и пријатељ неба и воде, травке која пропупи и бубице која промили, звери и дрвета. Исповедник својих чудних скиталачких гостију, и проповедник и духовни отац својих најменика, законодавац морала, отворена књига живота за прва срицања свог унука. Помало светац и помного човек. Светац у пресним опанцима, са домом и завичајем, са кућом и чељади, човек од правог разумевања за све што није опачина, са великим праштањем за све што није непоправљиво, са ведрином крупне и праве наивности и тихом тугом великог старачког искуства.

318 / Савремена српска књижевност

 Прочитај како Јован Делић, између осталог, тумачи Писмо Зији Диздаревићу у свом тексту „Златна бајка о људима Бранка Ћопића”. Упореди са својим запажањима.

o

Зато су јунаци ове Ћопићеве књиге добри људи и свети бојовници, а не мрке убице с људским лицима о којима писац не може и не воли да прича; од њих се причом спасава [...] Бајка је у Ћопићевом писму, наравно, метафора за приче које слиједе, за свијет дјетињства и младости. Тај свијет је за писца, несумњиво, вриједност коју ваља спасти пред најездом зла и супротставити долазећем злу. Те су приче о свијету ослобођеном од мржње и насељеном добрим људима. Свијет златне бајке је посљедња одбрана пред црном коњицом која ће неизоставно доћи. Отуда изразит контраст између тамног оквира и свијетлости којом златна бајка зрачи. Ћопићеве бајке су приче изузетне лирске снаге, па би се могло рећи да је Ћопић пјесник плавог и црвеног сљеза, према два циклуса у које су размјештене приче.

pr om

На улазу у Башту сљезове боје писац је, у надахнутом писму – посвети Зију Диздаревићу, поставио архетипски оквир свом причању. Приповједање није вербална игра ни лака лагарија, већ одбрана од куге с косом што путује свијетом, одбрана од страхова и привиђења што угрожавају живот; одбрана од гласника апокалипсе. Зло које је однијело Зију Диздаревића поново се писцу најављује кроз слом неостварених социјалних идеала и пријети да ће и самог писца навести на пут без повратка. Топот црних коњаника се примиче, па је причање златне бајке о људима једини начин да се страх одагна и барем нешто лијепо спаси и сачува, баш као у древним новелистичким циклусима о Шехерезади и Декамерону, као некад у народног пјевача, или каткад у Ива Андрића...

 Прочитај делове текста „Душа као лирски симбол” (мека, сетна, детињаста, дечачка, благородна и рањива) Оливере Радуловић и размисли о свом тумачењу приче „Слијепи коњ” и других приповедака у збирци.

Ed

uk a

Једна од најпотреснијих прича из Баште сљезове боје је, свакако, Слијепи коњ, јер уводи тему смрти преко архетипских значења. Грађена је на асоцијативној вези међу мотивима: сеоских луда, слепог коња, рата и старости. Прича добија неочекивану, метафизичку тежину, забављена проблемима кривице, искупљења, даривања и доброчинства на хришћански начин. Ова Ћопићева приповетка у епилогу бива поентирана мистификацијом везаном за опажање дечака који је субјективни наратор. Размишљајући о дедовом одласку с овог света унуку се чинило да је он и у вечном сну ослушкивао топот изгубљеног коња, верујући да га његов долазак може пробудити, што изазива асоцијације на вазнесење на небо, али и представља алузију на парусију. [...] Бранко Ћопић је посветио целокупно своје дело благородној људској души какву имају старци и деца и бајковитом свету који она осмишљава, који постоји паралелно са волшебном стварношћу и спасава успомене,

добра дела и велике речи од заборава. Душа као лирски симбол, чиста дечја душа и благородна душа старца прожимају се и стапају [...] Слијепи коњ је дирљива прича о смрти деде Рада, чији оквир чини повест о слепом старом коњу који је био знаменитост куће јер је био ратни ветеран. Коњ је, сматрао је старац, мученик који треба да искупи све невоље јер је рат греота за сваког Божјег створа. Стога је у кући био уважаван као и домаћин, а за крсну славу Михољдан указивана му је посебна част. Постоји својеврстан паралелизам између судбине старца и коња који се разјашњава у епилогу. Нестанак ослепелог коња, који је у словенској традицији симболизовао везе са другим светом, предсказао је смрт свом господару. Деда Раде се изненада угасио као свећа тугујући за изгубљеним пријатељем. Наратор ове приповетке, унук, одлазак свога деде примио је на мистичан начин, баш како га је он и учио кроз сугестију ишчекивања његовог буђења. Бранко Ћопић / 319

О ЈЕЗИКУ

Једна од најчешће истицаних Ћопићевих приповједачких врлина, уз хумор, јесте језик. Ћопић је обогатио лексику српског пјесничког језика отварајући се према богатству дијалеката, према живим врелима народних говора. Језик је у складу с тематиком његових прича, с простором у којем се крећу његови јунаци, с јунацима и њиховом природом, с илузијом усменог приповедања. (Јован Делић, „Златна бајка о људима Бранка Ћопића”) ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

pr om

o

Изабери једну песму или прозни одломак из дела Бранка Ћопића и спреми се да то изражајно прочиташ или (напамет) изговориш. Илуструј једну приповетку из збирке Башта сљезове боје. Нацртај стрип по мотивима једне Ћопићеве приповетке. Напиши есеј на тему: Симболика боја у збирци Башта сљезове боје.

СИНТЕЗА

Бранко Ћопић (1915–1984)

песник, приповедач, романсијер

uk a

Бранко Ћопић, Башта сљезове боје, Београд: Српска књижевна задруга, 1970. Ахмет Хромаџић, Дечији писци о себи, Београд: Младо поколење, 1966. Борислав Михајловић, Бранко Ћопић у „Башти сљезове боје”, предговор, Beograd: Srpska književna zadruga, 1973. Критичари о Бранку Ћопићу, зборник, приредио Мурис Идризовић, Сарајево: Свјетлост, 1981. Радован Вучковић, „Ћопићева кратка прича према претходницима”, у: Од Ћоровића до Ћопића, Сарајево: Ослобођење, 1989. Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд: Просвета, 2002. Јован Делић, „Плава јутра и црвени дани Бранка Ћопића”, у: Башта сљезове боје, Подгорица: Завод за уџбенике и наставна средстава/Унирекс, 1997. Душан Иванић, Свијет и прича: о приповиједању и приповједачима у српској књижевности, Београд: Народна књига/Алфа, 2002. Анђела Иванић, „Митски модел у Башти сљезове боје Бранка Ћопића”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 51, св. 1–2, 2003. Радован Поповић, Пут до моста, Београд: Службени гласник, 2009, стр. 7–11. Оливера Радуловић, „Душа као лирски симбол (мека, сетна, детињаста, дечачка, благородна и рањива)”, у: Lirski doživljaj svijeta u Ćopićevim dјelima, ur. Branko Tošović, Institut für Slawistik der KarlFranzens-Universität Graz, Beogradska knjiga, Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske, 2013.

Ed

Башта сљезове боје (1970)

Значајнија дела: Под Грмечом (1938), Бојовници и бјегунци (1939), Планинци (1940), Пролом (1952), Доживљаји Николетине Бурсаћа (1956), Глуви барут (1957), Не тугуј, бронзана стражо (1958), Осма офанзива (1964), Башта сљезове боје (1970), Делије на Бихаћу (1975).

320 / Савремена српска књижевност

Лирски надахнути реализам, слика света у којој се преплиће наивност дечјег виђења с мудрошћу стараца, суровост живота ублажена маштом и легендом, природност и ведри хумор – особине су целокупног Ћопићевог приповедачког рада.

Као приповедач Ћопић је достигао врхунац у збирци Башта сљезове боје (1970), где се на аутобиографској основи испредају приче о људима и догађајима пишчева завичаја у дугом временском распону од Првог светског рата до наших дана. Подељена је у два наративна циклуса: Јутра плавог сљеза и Дани црвеног сљеза.

Бранимир Шћепановић УСТА ПУНА ЗЕМЉЕ* (одломци) Кључне речи: роман, две приповедачке перспективе, реалистичко и чудесно, проблем добра и зла, мотив хајке, егзистенцијализам, библијски подтекст. Бранимир Шћепановић (1937–2020) Српски књижевник и сценариста. Живео је и умро у Београду. У његова најпознатија дела сврстава се роман Уста пуна земље (1974), објављен у 10 издања на српском и у 27 иностраних издања, а преведен је на све значајније светске језике, док је на француском доживео чак 23 издања. Новела „Смрт господина Голуже” ушла је у више светских антологија. Шћепановић је објавио три романа – Уста пуна земље, Срамно лето и Искупљење, и новеле „Смрт господина Голуже” и „Пре истине”. Добитник је више књижевних признања, али и награда за филмске сценарије – Златне арене на Пулском фестивалу за филмове Пре истине (1969) и Сутјеска (1973). Према његовим сценаријима снимљени су и филмови: Оно море (1965) – ТВ филм, Лелејска гора (1968), Зазидани (1969), Срамно лето (1969), Како умрети (1972), Смрт господина Голуже (1982) и Време леопарда (1985).

pr om

o

 То је једна универзална прича о људској самоћи и човековом страдању. Велики број студија написан је у Француској, они су мој роман назвали Петим јеванђељем. Голема мржња гонича, за коју нема повода, који с острашћеношћу покушавају да улове и сатру недужног човека, многима се учинила као судбина Исуса Христа. Кад сам писао ову књигу, најчешће ноћу, често сам се питао, презасићен и уморан, чему све то и кога ће то уопште да занима. Помишљао сам чак да ће та књига, можда, имати укупно двеста читалаца. Испоставило се, укључујући тираже у Француској, где су објављена 23 издања, од којих десетак џепних, затим у Русији и Грчкој, да је укупни тираж, готово, пола милиона примерака. Читаоци и критичари у Француској, Јапану, Грчкој, Италији, Мексику, сматрали су да је књига о њима, што најбоље говори о томе колико су моје сумње, у време писања, биле неоправдане. (Бранимир Шћепановић, у интервјуу објављеном у Политици, 2015)

Ed

uk a

Увијени у грубу вунену ћебад, лежали смо не померајући се и ћутећи као да смо у тој поодмаклој августовској ноћи већ били омамљени опорим мирисом шуме која нам је, кроз отвор на шаторском крилу, личила на извијену, црну змију. У ствари, били смо само уморни и жељни сна. Седео је у загушљивом купеу путничког воза број 96 и гледао у велику тмину августовске ноћи. Али ништа није видео. У четвртастом, нагарављеном окну враћао му се само мутни одраз сопственог лица, које је било толико измучено да му је изгледало готово туђе. Ипак се осмехнуо свом измењеном лику. Учинио је то нељубазно и јетко као да се већ подсмевао себи што се после толико година враћа у Црну Гору, упркос сазнању да у њој више нема никога ко би му се обрадовао или га бар препознао. Да је могао у том часу, из помрчине у коју је све потонуло, опет извући неку слику свога детињства, неко ишчезло лице или одавно заборављени глас, можда би лакше појмио своју неочекивану одлуку да умре у завичају. Али ничега није био у стању да се сети. Ништа му се више није одзивало. Ипак, остали смо још дуго будни, иако за то није постојао никакав стварни разлог; нисмо били ни узбуђени ни забринути; ништа нас није ни мучило нити држало у ишчекивању. Напротив, у овом дивљем крају, где смо последњих година сваког лета проводили по неколико дана, увек смо успевали да лако заборавимо своје бриге и обавезе, свој свикнути, једнолични живот, сведен на кућу, канцеларију и кафану, и да се тако, на известан начин удаљени и од самих себе, препустимо једном готово необјашњивом спокојству. И сада, без сумње, није могло бити друкчи* Дело из изборног програма.

Бранимир Шћепановић / 321

Ed

uk a

Радомир Рељић, Путовање, детаљ (1967)

pr om

o

је. После дугог путовања возом и вишечасовног пешачења по беспућу, најзад смо били на циљу, у том пустом и ненастањеном пределу, сами и већ преплављени, као модрим бешумним таласом, оним осећањем потпуне смирености која је толико поистовећивала наше мисли и наша расположења да смо обојица, у сваком тренутку, могли лако прозрети и жељу и намеру један другом. Зато смо ваљда сад и ћутали. Онда је покушао да отвори прозор. Мучио се неколико тренутака пре него што је одустао од те намере и поново се завалио на прљаво и угрејано седиште. Беспомоћно зурећи у тмину, најзад је могао да види како се нека светла у даљини сваки час пале и гасе као да их је какав неодлучни ветар наизменично односио и враћао. Тај призор, у свакој другој прилици обичан и безначајан, сад изазва у њему нејасну слутњу да то мимо њега, у ствари, промиче читав свет. Та помисао га, зачудо, обрадова. Чак одједном пожеле да у металном шуму точкова одмах разазна ону тишину која ће доћи после свега, када се све оконча и нестане као да никад ништа није ни постојало. Непомичан и без иједне мисли, очекивао је да га то осећање преплави и да му одмрзне онај притајени грч у једњаку како би затим, сакривен у дну неосветљеног ходника или чак у нужнику воза, могао да се исплаче и тако прочишћен и испражњен, као да је већ прежалио себе, или се сасвим измирио са смрћу, навуче на лице маску отупеле равнодушности која би га заштитила од свачије радозналости, а нарочито од опаког људског саучешћа. Међутим, колико год да се силио да себе што пре уведе у стање очаја како би га што пре и надвладао – толико га је нешто изнутра, с непојмљивом упорношћу, од тога одвраћало. Осећао је воњ људског зноја и измешане мирисе ужегле саламе, белог лука и ражаног хлеба, а уместо оне опасне и прижељкиване тишине могао је да чује задовољно мљацкање својих непознатих сапутника, чији су га безлични гласови и пригушени смех све више мамили да се и сам укључи у њихов развучени и незанимљиви разговор. Онда чак осети и глад и застиде се због тога – ваљда свестан колико је у околностима које се више нису могле избећи тај природни нагон био сраман доказ његовог несвесног отпора према сваком покушају да се безусловно суочи са својом страшном истином. Човек који је седео наспрам њега ћутке испружи свој широки и нажуљени длан, нудећи му комад хлеба и танки колут саламе. Он му се једним неодређеним осмехом захвали и поче да једе, не осећајући у први мах никакав укус. Затим осети неку муку и згађен изађе из купеа. На дну ходника отвори прозор и испљуну већ сажвакану храну, гутајући отвореним устима прохладни ветар, који га је, у уједначеним налетима, запљускивао усијаним жишкама и угљеном прашином. Био је то тренутак када више није био у стању да одреди ни колико је времена провео у том возу нити пак да предвиди када ће стићи у црногорске планине. Готово поверова да су му се одједном све мисли зауставиле. Тек нешто касније схвати да воз стоји на некој малој и запуштеној станици и опази једну снажну сељанку како, претоварена шареним торбама, неспретно трчи поред вагона. Кад промакну испод 322 / Савремена књижевност

Ed

uk a

pr om

o

њега, учини му се да у ваздуху замириса сир и кајмак, али овога пута не осети глад. Више није осећао ништа. Неочекивано испруживши руку, ухвати жуту месингану кваку и лагано, не размишљајући, изађе у помрчину. Јаков и ја смо још увек ћутали, загледани у једну звезду која је, слична изгубљеној птици, некако споро и неодлучно падала. Падала је право на нас и ваљда нам се обојици чинило да ћемо у истом тренутку, кад њена варљива светлост утрне у нашим очима – потонути у сан и празнину. [...] У само свитање, он застаде да предахне. Није знао ни колико је већ пешачио по мраку и беспућу нити где је доспео. Али зато је био сигуран да је добро учинио што је сишао са воза и што је на оној малој и непознатој железничкој станици – док је стајао сам и изгубљен међу шинама, гвозденим бурадима за катран, расутим и распалим дрвеним сандуцима – осетио жељу да побегне у тмину и даљину, што даље од људи и свега онога што би га, макар и за тренутак, могло навести да од било кога затражи утеху или помоћ! У тој његовој жељи да одлута далеко и да се одвоји од света док не поверује да му више и не припада – није било ни мржње ни зависти према људима. Хтео је само да се спасе од свих могућих понижења која иначе не би могао избећи – свеједно да ли би сам вапио за нечијим сажаљењем или био принуђен да га прихвати. Али отиснувши се у ноћ, с намером да у некој тишини и пустоши умре сам као болесна и беспомоћна животиња, он је са сваким кораком настојао да се привикне на потајну мисао, које се у први мах и уплашио и застидео, да би за њега било најбоље ако би смогао довољно одважности да сам дигне руку на себе. Стојећи сад, уморан и задихан, у сам освит дана, могао је у даљини да назре неку тамну шуму, а још даље и зубате врхове неке планине, по свему сличне врховима његове Прекорнице, у којој је још давно, пре тридесетак година, једне пусте ноћи, први пут помислио на смрт као на избављење. Наравно, тешко је могао поверовати да се сад, вођен неким нагоном, опет вратио у ту планину свог детињства, али је зато био сигуран да ће ону давно зачету мисао најзад и остварити, свеједно да ли ће се обесити о неко високо и усамљено дрво, или ће се стрмоглавити у какав бездан који га одувек чека, зјапећи тамом и празнином. Мислећи о свему томе, није осећао ни страх ни очајање. Могло би се чак рећи да је био спокојан и у свему измирен са собом: дубоко је удисао прохладни ваздух и ослушкивао како у висини, над њим, певају неке невидљиве птице. С ногама прекрштеним у трави, седели смо испред шатора, крај миришљаве ватре од сувих борових гранчица, и доручковали пржена јаја са сланином. Јели смо полако, уживајући у сваком залогају. Тек пошто смо прогутали и последње парчиће хлеба натопљене машћу, обрисали смо руке о влажну и меку траву и устали да осмотримо околину. Предео који је, управо пред нашим очима, израњао из јутарње измаглице, учини нам се по нечему друкчији него прошлог Бранимир Шћепановић / 323

Миодраг Ђурић – Дадо, Човек из Ерувала (Homme d’ Herouval), детаљ (1965)

uk a

Ed

Милош Шобајић, Ноћ, детаљ (1971)

pr om

o

лета. Према северу се извијала тамнољубичаста нит шуме, а сасвим доле, на супротној страни усталасане и модре падине, назирало се оштро усечено корито реке. Ми смо стајали између реке и шуме и, осврћући се око себе, покушавали да откријемо ту могућну и још невидљиву промену због које, у први мах, нисмо могли да стварну слику тог једноставног и већ добро знаног пејзажа – уклопимо у једну непомућену слику из нашег сећања. Те две слике су се у нечему заиста разликовале. Најзад угледасмо неког човека и схватисмо да је његово необјашњиво присуство пореметило склад и чистоту тог пустог краја на који смо се већ били свикли. Тај човек нам је изгледао готово нестваран, као разливена, тамна мрља. Онда нам се учини да је сличан неком огромном инсекту. Стајао је недалеко од нас и по његовим заљуљаним раменима, пре него што смо успели и да се запитамо како се ту створио, могли смо закључити да се у том часу нагло зауставио у некој сасвим одређеној кретњи или намери. [...] Није осећао стид што бежи. Од када је претпрошле ноћи на београдској клиници, мучен несаницом и досадом, једва забринут што је због болова у стомаку задржан на испитивању, ушао у празну лекарску собу и пуким случајем угледао на неуредном столу своју историју болести, која му је са три кратке и хладне латинске речи прорицала за неколико месеци неминовну смрт – стално је од нечег бежао. Истина, више се и не сећа како му је било у том часу. Можда ништа није био у стању ни да осети. Али зна да је, у папучама и пиџами што је отужно заударала на зној и лекове, истрчао у ноћ и стигао до свог малог стана у Бирчаниновој улици, где је, закључан и сам, готово читавог следећег дана покушавао да из очију избрише слику свога тела које се, у мукама и смраду, лагано распада. Узалуд се упињао да заплаче и тако бар сузама замути тај ужасни призор. Тек кад се сетио својих мртвих родитеља, детињства и завичаја – очи су му се намах пречистиле као да их је обасјала каква лековита светлост. То га је ваљда и подстакло да одмах, првим возом, крене за Црну Гору и у њој потражи утехе и спокојства. Међутим, док је путовао кроз неизмерну и ледену тмину минуле ноћи, окружен људима што су се знојили, јели и певали, неочекивано је појмио да у смрти, која је већ била његова једина извесност, мора бити сам, па је, скупивши снагу и одлучност, побегао од света, да би затим, у том дивљем крају, при малопређашњем, сасвим случајном сусрету са она два безначајна људска створа, коначно схватио да ће, буде ли икад хтео да се, као прави човек, разрачуна са својом судбином, морати претходно да побегне од свега оног што му је душу још везивало за живот! Тако је сад, замичући низ травнату падину, у ствари, покушавао да побегне од самог себе, са сваким кораком савлађујући искушење да се заустави и врати оној двојици незнанаца за које је био склон да претпостави да их је можда чак и неко провиђење одредило да му некако олакшају тај, по свему судећи, страшни и последњи дан. Да би истрајао у томе, силио се да мисли само на оно дрво што је израсло за њега и само на онај бездан који га је негде, у даљини, чекао!

324 / Савремена књижевност

Одједном, обузети неким снажним искушењем, обојица појурисмо за њим. Учинили смо то заиста непредвиђено, али у исти мах, као по неком прећутном договору. У том нашем, на први поглед чудном поступку, није било никакве друге побуде осим жеље да му дамо до знања да је глупо и излишно што бежи од нас, кад чак може, ако је у каквој невољи, да нам се обрати и за помоћ. Намере су нам, дакле, биле поштене. Хтели смо да га спречимо да испадне до краја јадан и смешан. Самим тим, наравно, желели смо и да умиримо своју савест јер нам нимало није годила помисао да смо га нас двојица, макар и нехотице,навели да се тако недолично понаша.

РАЗГОВОР О РОМАНУ

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

pr om

o

На основу прочитаног одломка прокоментариши Шћепановићеву прозу. Опиши своје реакције на романескну причу: објасни шта те је зачудило, а шта изненадило. Слажеш ли се са коментаром једног швајцарског критичара који је написао после читања романа: „Ова повест, напета као крик, не личи ни на шта познато”? Шта је јединствено и необично у доживљајима главног јунака? Какав је однос према природи протагонисте романа? Како природа утиче на јунаков преображај? Прокоментариши његове доживљаје у шуми и закључи шта они говоре о главном јунаку. Размисли о значењу симбола у роману (звезда, птица, небо, шума).

Ed

uk a

► Прочитај Шћепановићев роман Уста пуна земље и припреми се за групни рад примењујући компаративни приступ модерном роману. Прва група: Упореди фабулу Кафкиног романа Процес са фабулом Шћепановићевог романа Уста пуна земље. Уочи сличну проблематику којом се аутори баве. Упореди главне јунаке и уочи сродности у њиховом понашању. Објасни сличне ауторске поступке, као што је недостатак презимена главног Кафкиног јунака, односно одузимање имена и презимена протагонисти. Шта можемо рећи о њиховим породицама? Какав је однос протагониста према окружењу и околине према њима? Уочи психолошке сличности Јозефа К. и безименог Шћепановићевог протагонисте. Истражи проблем кривице у поређеним романима. Како еволуира свест јунака о властитој кривици? До каквог преображаја долази у епилогу ових дела? Друга група: Упореди Шћепановићев роман Уста пуна земље са Камијевим романом Странац. Пронађи елементе апсурда у Шћепановићевом роману. Размисли о мотиву хајке у Камијевом Странцу и упореди га са истим мотивом у Шћепановићевом роману. Какав је однос појединца и окружја? Повежи поређена дела са Митом о Сизифу, Камијевим есејом написаним ради тумачења Странца. Сети се Камијевог објашњења мита и његове тврдње да је Сизиф срећан у тренутку када се успне на брег јер пркоси својој судбини. Објасни у том контексту тријумф Шћепановићевог јунака у епилогу романа. Трећа група: Упореди Шћепановићев роман Уста пуна земље са Селимовићевим романом Дервиш и смрт. Усредсреди се на мотив хајке и одговори на питање ко је све жртва прогона у Селимовићевом роману. Опиши однос појединца и друштва у Дервишу и смрти. Какав преображај доживљава Нурудин и зашто се руши његова зиданица као да је од песка? Упореди са променама у начину размишљања безименог јунака у Шћепановићевом роману. Пропитај кривицу протагониста у поређеним делима и одговори на питање може ли се смрт Шћепановићевог протагонисте тумачити као казна и образложи одговор. Која је закаснела спознаја Ахмеда Нурудина? Упореди је са последњим преображајем Шћепановићевог јунака. Бранимир Шћепановић / 325

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Никола Милошевић, „Тамни вилајет Бранимира Шћепановића” (одломци)

o

запљускује усијаним жишкама и угљеном прашином. Слична реалистичка интенција осећа се у лику будућих прогонитеља. Умотани у вунену ћебад у тој поодмаклој августовској ноћи делују они као безазлени излетници и ловци који хоће да отпочину уморни и омамљени мирисима шуме. Међутим, што радња даље одмиче, у читаоцу се све више јавља нека тамна слутња о томе да и у лику главног јунака и у ликовима његових гонитеља има нечег што се отима реалистичкој равни мотивације и индивидуализације. Слути се то, поред осталог, и по необичном, намерно стилизованом и нереалистичном дијалогу гонитеља и сазнање о томе пробија и кроз понеки детаљ у начину понашања главних актера књиге. Са даљим развојем радње биће све више дискретних ауторских упозорења да у тој наизглед сасвим овоземаљској потери има нечег што није од овог света. Тако се може прочитати како је главни јунак осетио да између њега и тих људи који га гоне постоји нека чудна и можда нераскидива веза. Што даље буде одмицала та испрва реалистички описана потера, све јасније бива да се у њеном подземном току скрива нешто што је далеко од реалистичког начина мотивисања и индивидуализовања књижевних јунака. Коначно се читалац у то уверава онда када у читању дође до оног необичног призора у коме гонитељи изненадно узмичу пред оним кога гоне. Три кључна и значењем богата израза употребљава писац да би ово необично узмицање означио: непојмљиво, необјашњиво, и чини, односно опчинио. Читаоцу наиме бива јасно да испод реалистичног слоја мотивације и индивидуализације у Шћепановићевој књизи однекуд из дубина зрачи један слој значења који бисмо у недостатку неког другог израза могли назвати слојем чудесног. За ову значењску раван негде већ при самом крају приче појављује се и један други кључни израз такође богат смислом и са већ дугом традицијом код нас, израз тамни вилајет. Међутим, док у традицији из које је преузет, овај појам има једноставнији смисао будући да се може одгонетнути и дешифровати мада у једном мистичном кључу, дотле тамни вилајет Бранимира Шћепановића остаје

Ed

uk a

pr om

Није потребно много напора да се у структури Шћепановићеве књиге уочи једна мрежа значења реалистичке мотивације и индивидуализације, на први поглед средишна у склопу уметничког казивања. У овом свом мотивацијском слоју Уста пуна земље представљају особену повест о смрти и мржњи, утемељену на извесним класичним механизмима индивидуалне и колективне психологије. Са овог гледишта, главни јунак био би неко ко, оболевши од тешке и неизлечиве болести и суочен са извесношћу скоре смрти, осећа оправдану, исконску жудњу да последње часове проведе у својој постојбини. Међутим, уместо жељеног мира у предсмртном часу, Шћепановићев јунак налази само слепу мржњу својих сународника, који га све до последњег тренутка прогоне као неку опасну дивљу звер. Оваква каква јесте, ова мрежа значења дозвољава читав сплет далекосежних историјских и теоријских асоцијација на неке кључне теме индивидуалне и колективне психологије из обе основне перспективе дела, како оне која је карактеристична за лик прогоњеног тако и оне која карактерише ликове самих прогонитеља. Има нечег суровог и мучног у томе да је чак и јунак ове повести, иначе већ увелико обречен на смрт, ипак до те мере подложан рефлексима страха да безглаво бежи од људи што га гоне као да тиме може да сачува свој живот што се гаси. Није мање суморно ни сазнање да се гомила његових гонитеља обара на њега попут чопора подивљалих паса не знајући ништа о мотивима који га нагоне на бекство. [...] Присуство овог смисаоног језгра испрва се тек само мутно и сасвим издалека слути. Прве странице Шћепановићеве књиге у знаку су реалистичке мотивације и индивидуализације. Већ на тим првим страницама писац оцртава контуре лика неизлечиво болесног човека који стицајем околности сазнаје дијагнозу своје болести и који бежи из болнице зато да у завичају дочека смрт. Почетни кадрови овог бекства одвијају се у извесном реалистичком амбијенту, рађеном упечатљивим и јарким потезима, у коме се уверљивошћу и пластичношћу посебно издваја мотив оног прохладног ветра што главног јунака у уједначеним налетима

326 / Савремена књижевност

o

је исклесан из камена. На његовом лицу није било никаквог грча, ни најмањег трага бола, само један надмоћни осмех сажаљења, упућен можда гониоцима, из кога они разабирају једино да ће им и тај човек и све оно што је било у некој вези са њим остати само једна велика тајна. Тако са последњим страницама Шћепановићеве књиге закорачујемо неповратно у сферу чудесног. Без површинског, реалистичког слоја уметничког казивања раван чудесног испољавала би се сувише огољено и наметљиво, директно, па ју је зато ваљало застрти и пригушити нечим што се од ње у начелу веома разликује. На овај начин писац је постигао да слој чудесног само просијава из најдубље значењске димензије романа, изазивајући тако у читаоцу доживљај наговештаја и слутње, или тачније доживљај једне необичне лепоте уметничког саопштавања.

pr om

до краја тајна. „Све нам је одједном изгледало као тајна: и човек у чије постојање нисмо били сигурни, и тај наш очајнички нагон према њему.” Разуме се, читалац би могао помислити да је лик главног јунака уроњен у тмину вилајета само из перспективе својих гонитеља, односно да се он тако приказује само једној дугим гоњењем и умором помереној машти. Писац се, међутим, постарао за то да нас ове недоумице ослободи припремивши нам у завршној сцени књиге један призор у коме се његов јунак дефинитивно преображава у чудесну и неухватљиву фигуру, физички сличну каквом античком богу а у духовном погледу каквом неухватљивом тајанственом бићу из неког сна. У завршној сцени књиге пред нама се указује тај, првобитно сироти, на смрт обречени и смртно преплашени бегунац, као огроман човек широких рамена, леп у својој непомичности као да

Борис Булатовић, „Библијски подтекст у роману Уста пуна земље Бранимира Шћепановића” (одломци)

Ed

uk a

У роману Бранимира Шћепановића Уста пуна земље аутор креира ситуацију прогона који настаје случајно. Хајку покреће првобитна радозналост која прераста у мржњу. Протагониста нема имена нити постоји могућност да се идентификује. Док бежи од прогонитеља, јунак покушава да докучи смисао живота и, ако може, да се спасе. Тек у сукобу са прогонитељима, главном јунаку се отварају очи и он поима снагу љубави и лепоту природе. Сад је он знао ту тајну, јер је напокон одгонетнуо суштину постојања – да смисао свему треба најпре тражити у љубави и лепоти. Сазнање ове тајне – неопходности хармоније у односима човека и природе, човека и човека – највиша је тачка у окршају између бегунца (коме се смисао открио) и прогонитеља. Њима је, у мери у којој су се све више испуњавали мржњом, тај истински животни смисао измицао, отуда нису могли да схвате одакле осмех и шта он значи на лицу размрсканог бегунца. Проблеми дехуманизације и отуђености су у првом плану, док се индивидуализација главног лика у роману одвија у правцу тумачења његовог бекства као чина побуне против таквог друштва (рашчовеченог, аутоматизованог, без Бога). У том акту је протагониста еволуирао од мисли о самоубиству преко физичког бекства од таквог света ко-

ме не жели да припада, затим трагања за смислом, па све до спознаје божанског принципа по коме је устројена природа. Јунак Шћепановићевог романа је лепоту и савршенство које влада светом који је Бог створио појмио у шуми, као симболу нетакнуте природе, незагађене људском огреховљеношћу. Боже, дај ми снаге да стигнем до шуме. У тој шуми је моје спасење. Чин бежања јунака могао би се тумачити као митски безуспешан покушај бекства од судбине и огрешење о вољу богова, чија је последица смрт. [...] Овај роман добија пуни смисао и надилази оквире егзистенцијалистичког тумачења у интертекстуалном додиру са Библијом, пре свега са мотивима преображаја и спасења. Главни јунак је испрва био заокупљен мишљу о самоубиству као једином излазу. Приближавајући се природи, аутентичној божјој креацији, дошао је у блискост, па затим и духовну саображеност са таквим окружењем. Он тако почиње да доживљава истински духовни преображај, као и да трага за смислом и сопственим спасењем. Од идеје самоубиства, као почетног ступња свести, дошао је на креативну помисао да осмисли свој живот и пуним духом искористи преостала три месеца живота.

Бранимир Шћепановић / 327

О ЈЕЗИКУ

uk a

pr om

o

У неким делима у прози догађа се да ритам и мелодија казивања задобију толику самосталност да почињу лебдети над равни значења. Такав један умногоме редак подухват осамостаљивања ритмичке и мелодијске линије извео је и Бранимир Шћепановић у прози о којој је реч. Захваљујући бурном смењивању различитих ритмичких и мелодијских целина, графички посебно издвојених и обележених, као и једном захукталом уметничком казивању слаповитог лирског тока, читалац доживљава ритмичку и мелодијску линију текста као релативно издвојен музички склоп који се извија на подлози значењске равни уметничке творевине. Шћепановићу је, штавише, пошло за руком да чак и сликовној димензији уметничког казивања обезбеди извесну самосталност какву ћемо у класичним прозним делима узалудно тражити. Поједина поређења у његовој књизи издвајају се лепотом и самосталношћу сликовне структуре у готово самосталне творевине. Такав је случај са пепељастим птицама посутим црним пегицама које сваки час као завитлане нагореле каменице прелећу изнад главе главног јунака. Иста ова тежња ка осамостаљивању сликовних елемената осећа се и у визији оних стишаних ноћи испод ниског неба које попут сребрнастог звона светли у недрима пучине као и у визији оног затвореног круга у чијем средишту попут тек утихнулог звона притајено бруји срце прогоњеног. Међутим, свој можда највиши сликовни домет постиже писац у зачараном, сноликом призору оне висоравни на којој се радња књиге завршава. У сутонској атмосфери овог призора коначно гасне одсјај реалистичког осветљења првих страница дела. То испрва реалистички мотивисано казивање коначно се претапа у један титрави и неухватљиви пејзаж сенки, саздан од слутње и сна. (Никола Милошевић, „Тамни вилајет Бранимира Шћепановића”)

ЗАНИМЉИВОСТИ

На крају сам био уморан (одломци из последњег интервјуа са Бранимиром Шћепановићем, 2020)

Ed

► Како сте се носили са популарношћу и великим успехом у иностранству?

– Навикне се човек, као и на све. У првом тренутку, са првим успесима, аутор се обрадује, па то доживљава као нешто значајно и лепо, али, временом то постане обична ствар. ► Чак и када издавач у Америци, у предговору кратком роману Уста пуна земље, напише да је то једна од шест најбољих књига које је у животу прочитао, укључујући и Библију?

– Да. Постане обично и када уђем у париску књижару и купим неку књигу, и они је ставе у папирну кесу на којој је у целини осликана корица тог романа, где пише: „Култна књига”... И када сазнаш да је једна Јапанка, која је у међувремену

овде постала професор славистике, почела да студира српски језик када је на јапанском прочитала Уста пуна земље [...]. Постане обична ствар када ми се преводилац Жан Деска јавља из Полинезије, са острва где је Гоген живео и сликао, и каже: „Ево човека који је фасциниран твојим књигама и који је срећан што је упознао мене као твог преводиоца.” Чак и када највећи листови Монд и Фигаро кажу да је то ремек-дело, величанствена поема, грчка критика да је то Моцартова Мала ноћна музика, а чувени белгијски критичар да је то можда најзначајније и најбриткије дело актуелне светске књижевности... И тако ти силни детаљи постану обична ствар, нешто што вас не радује.

328 / Савремена књижевност

* „Култура, књижевност и озбиљна уметност маргинализоване су, јер тријумфују вулгарност, естрада и површност. Нисам више у годинама када се могу радовати било каквим промоцијама и обележавањима. У мојима годинама, а то су озбиљне године, све постаје мање интересантно и мање значајно, мало шта може човека обрадовати”, рекао је Шћепановић у последњем интервјуу Вечерњим новостима.

Књижевно вече посвећено стваралаштву Бранимира Шћепановића у Библиотеци „Милутин Бојић” у Београду (2016)

(https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/940769/kraju-sam-bio-umoranposlednji-intervju-branimira-scepanovica-novosti) https://youtu.be/SItZAhb-8fA

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

СИНТЕЗА

uk a

pr om

o

Погледајте снимак књижевне вечери посвећене стваралаштву Бранимира Шћепановића, одржане у Библиотеци „Милутин Бојић” у Београду 2016. године. Искажите своје утиске о писцу. Издвојте његове (ауто)поетичке исказе. Послушај радио-драму Уста пуна земље из 1981. године. Напиши краћи приказ у ком ћеш истаћи највредније елементе радијске адаптације. Размисли о сценарију за филм Уста пуна земље и напиши неколико главних теза. Скицирај стрип по Шћепановићевом роману. Напиши есеј на тему Смисао људског постојања је у љубави и лепоти.

Радио-драма Уста пуна земље (1981) Драмског програма Радио Београда.

Ed

Бранимир Шћепановић (1937–2020) приповедач и романсијер, сценариста

један од највише превођених српских романа, нарочиту популарност ужива у Француској („култна књига”)

Уста пуна земље (1974)

роман, две приповедачке позиције (перспективе), реалистичка раван мотивације и индивидуализације и раван чудесног, етички проблем добра и зла, мотив хајке, егзистенцијализам, библијски подтекст

Бранимир Шћепановић / 329

https://youtu.be/eJ5zEZjtVkE

Бранимир Шћепановић, Уста пуна земље, Београд: Слово љубве, 1974. Жарко Ђуровић, „Литература која траје”, Багдала, година LVI. јул– септембар 2014, број 501. Никола Милошевић, „Тамни вилајет Бранимира Шћепановића”, у: Уста пуна земље, Нолит, Београд, 2008. Борис Булатовић, Библијски подтекст у роману „Уста пуна земље” Бранимира Шћепановића, Нолит, Београд, 2008. Јелена Недељковић, „Интерпретација прозе Уста пуна земље Б. Шћепановића”, Књижевност и језик, година XXXVI, бр. 4. Зоран Радисављевић, „Уста пуна самоће” (разговор са Бранимиром Шћепановићем), Политика https://www.politika. rs/scc/clanak/328370/Ustapuna-samoce

Александар Тишма УПОТРЕБА ЧОВЕКА* (одломак) Кључне речи: Употреба човека, рат, насиље, жртва, модерни роман, савремени поступци карактеризације и мотивације.

pr om

o

 Пред тобом је одломак из најважнијег Тишминог романа Употреба човека. Композиција овог романа не уклапа се у традиционалне узусе. Он прати судбине чланова три породице, Кронер, Лазукић и Божић, и описује њихов пут кроз ужасе Другог светског рата. Чворишну тачку романа представља мотив дневника, књижице која је припадала госпођици Дрентвеншек и чији проналазак спаја Веру Кронер и Средоја Лазукића. Њихов сусрет отвара поноре страшних успомена у њима и повезује их на нов начин.

При првој посети Вери, Средоје доноси на поклон Госпођичин дневник, и мала црвена књига од тада лежи чaс на њеној полици, час на столу, обома увек пред очима. Она с почетка изазива у Вери усхићењe: стиска је на груди, па је отвара, па је опет привија уза се, али јој је Средоје отме из руку да би јој показао место због којега ју је узео и задржао: сам Верин запис о датуму и околностима Госпођичине смрти. Вера загледа место и налази да је рукопис – мада не пориче да је њен, чак се добро сећа да га је ту ставила – необичан, не сличан њеном садашњем рукопису, па хоће то одмах да докаже, тражи по соби хартије, моли Средоја за оловку и седа да напише неколико речи. Он, нагнут над њом док пише, сматра међутим да није у праву, рукописи су исти, па се око тога препиру, он хоће да узме хартију а она не да, умало је не растргну и то их обоје засмеје за дуго времена. Уопште, понашају се детињасто, као да је време за њих, док су заједно, стало у оном ранијем заједништву: много се смеју, задиркују, вијају се око стола ако неко од њих неће другом нешто да дадне, а кад се ухвате, губе снагу да изврше оно због чега су се надметали, зацењују се, падају испреплетених руку на отоман или на под и ту се љубе. Љубе се дуго, сатима. Средоје наниже хиљаде лаганих, једва осетних пољубаца на Верину косу, раме, руку, а с највећом нежношћу на онај печат изнад њене дојке утиснут црним неизбрисивим словима „Feldhure”, који Вера први пут после логора пред неким не крије. Она се тада укочи, обамре, спусти на очи трепавице боје рђе и с изгубљеним изразом и бледилом на лицу прима и у себи броји те непрекидне, стално једнаке, а ипак увек друкчије пољупце. Они јој не узбуркавају крв, као ни њему: обоје имају осећање да пију, жедни, неку непресушно притичућу свежу течност која их одмах и напушта дајући место жеђи за новим њеним капима. Та несмишљена обострана чедност чуди их и опет засмејава: долазе себи збиља као деца док тако сатима леже загрљени и љубећи се, а не тражећи, или тражећи само узгред, да им се загрљај

Ed

uk a

Александар Тишма (1924–2003), песник и прозни писац, уредник, преводилац и академик, рођен у Хоргошу. Школовао се у Новом Саду, Будимпешти и Београду. После рата радио је као новинар, да би затим почео да ради као секретар Матице српске, у којој је касније био уредник издања и члан уредништва Летописа Матице српске. На почетку списатељске каријере писао је поезију, а потом се окренуо писању приповедака и романа. Написао је и неколико драма, мемоаре, путопис, аутобиографске записе и обиман дневник који сведочи не само о његовом животу, већ и о духу епохе. За роман Употреба човека добио је НИН-ову награду за роман године. Преводио је, а посебно су значајни његови преводи мађарских писаца Имреа Кертеса и Ласла Вегела. Најважнија дела: песничке књиге – Насељени свет, Крчма; збирке приповедака – Кривице, Насиље, Повратак миру, Мртви угао, Школа безбожништва, Хиљаду и друга ноћ; романи — За црном девојком, Књига о Бламу, Употреба човека, Бегунци, Капо, Вере и завере, Широка врата.

Feldhure – жиг са значењем „проститутка”, који су заточенице немачких логора често имале на грудима.

* Дело из изборног програма.

330 / Савремена српска књижевност

Миленко Шербан, Лектира, детаљ (1961)

Kleinchen – малиша.

Кlein – мали.

Ed

uk a

pr om

o

оствари на начин који су давно усвојили. Средоје тврди да је то баш због снаге њихове љубави, која, он је то негде прочитао, може да умртви или и да сасвим укине пожуду. Вери објашњење није по вољи, не што у њега не би веровала, већ што јој смета да се уопште о љубави, а поготово о пожуди, разговара. Као да се стварно вратила за деценију и више уназад, има жељу да се само игра, без мисли, без суда, без полагања рачуна о том шта чини. Чак нерадо слуша Средојеве сањарске изјаве и подсећања на њихово раније узајамно привлачење: волела би да се сматра да ова љубав нема прошлост, него да је сва у садашњем сусрету. И кад јој Средоје ипак натури сећање на сцену грудвања, како ју је спасао напасника а потом пољубио, она наједном пориче; не, не сећа се да су је дечаци икад напали грудвама нити да ју је он пољубио, а на игранкама је плесала готово искључиво са Милинком, својим дечком, ни са ким више. Ту међу њима искрсне прво неслагање. Следеће настаје око дневника, који, пошто је дуго приљубљиван и опипаван као драг заједнички предмет и отваран ту и тамо насумце да покаже знане црте и речи, једног поподнева узму читати од почетка до краја. Сада кад га слушају удвоје, то као да је ново штиво. Зачуђује их његова краткоћа (непун сат спорог читања). Стегнутост читавих година у готово један једини крик. Затим, кад се овако чита наглас реч по реч, у њему се откривају нејасна, или спорна, места, преко којих је њихова пажња док је била појединачна и безгласна, површно преклизила. Питају се ко је тај Kleinchen, Госпођичина љубав која се толико помиње. Је ли то мушкарац кога је Средоје једном, стижући на час, код ње затекао да седи, одмакнут од стола, са шеширом у руци, што он као могућност и сам готово одбацује, толико му се овај незнанац тада учинио незграпан, а и доста стар, доста неуредан, канда чак необријан, те је баш зато, видећи га, имао осећање да је бануо у нешто недозвољиво, тајно; или је то неко из њене околине на ког нису никад ни обратили пажњу, а сигурно су га видели, ако не пре онда на њеном укопу. Шта уопште значи реч Kleinchen – деминутив од презимена Klein, како то сматра Вера, или реч драгости у смислу: малиша? Klein је често презиме у Јевреја, примећује Средоје, но је ли Вера запазила како се кроз дневник провлачи извесна противјеврејска црта? Вера то оспорава, на шта Средоје узима свеску и листа по њој и док не пронађе и не прочита јој место из записа од 4. маја 1936: „Не волим људе као што је он. Поготово Јевреје.” Вера му одвраћа да он место не разуме: Госпођица не воли лажљиве људе, поготово ако су још и другог порекла; а не зато што су другог порекла; уосталом, Клара којој помиње да је путовала у посету, будући да је по свој прилици кћи њеног станодавца (Вера се сећа да се ова баш некако тако звала) такође је Јеврејка, као и она некаква Bȍske, чијоj је веридби присуствовала. Затим предавања што их посећује, вероватно у неком тадашњем новосадском културном клубу, мора да су одржавана под покровитељством Јевреја, док им се у њима даје тако упадљиво место. Средоје то допушта, али као Госпођичино снобовско застрањивање, коме насупрот стоји опредељење за „Веселу удовицу” и „Pfarrera von Kirchfelda”, филм, колико се она сећа, изразито националистички, а у Госпођице је повод готово будничког узвика: Александар Тишма / 331

„Pfarrer von Kirchfeld” – немачки играни филм настао по драми Кирхфелдски свештеник (Der Pfarrer von Kirchfeld) аустријског писца Лудвига Анценгрубера из 1870. Познате су филмске верзије из 1937. и 1955. године.

Ed

uk a

pr om

o

Оља Ивањицки, цртеж

„Народ, природа, присне очи!” Вера сматра да једно друго не искључује; уосталом, Јевреји су збиља имали и одбојних особина, она као Јеврејка то најбоље зна, али признати их или жигосати још не значи антисемитизам. Овим се у њихове разговоре увлачи сенка протеклог рата, и постаје неизбежно да једно другом подробније саопште како су га искусили. Средоје прича обрте свог војниковања, околности погибије својих родитеља, а она Герхардово страдање у затвору и одвођење њеног оца, баке и ње саме у логор. После тога, из узајамног сажаљења, постају једно према другом врло брижљиви: Вера иде пред Средоја по три улице када му је време да је посети, а он јој редовније него дотад доноси на поклон неку ситницу, слаткише, или лепу дугмад за којом сам трага по радњама (јер је приметио да их она на хаљинама радо мења) или макар пакло цигарета. Наступа зима и њене бриге: свако од њих настоји да их другом ублажи. Пошто је Средојева соба хладњикава (он је то сам одао, она га тамо никад није потражила, јер је није звао), договоре се да слободно време, после часова с ученицима проводи код ње. Вера настоји да израније наложи пећ, а пронашла је за њега и један вунени карирани шал, из плена после ослобођења логора, који му, пошто га опере и опегла, поклања. Средоје мање пије и ишао је преко оца једног свог ученика да јој набави угаљ. Уобичајили су да, кад се почне спуштати вече, не пале лампу, већ да прате, загрљени, згушњавање мрака, само назирући у њему једно друго при црвеним одблесцима ватре кроз рупице на вратима пећи. Мало и говоре, сада. Читаво настојање усредсређено им је на то да издрже ову зиму, која им се чини као нека луда, необуздана неман, први пут у животу, јер им друге опасности не прете и јер имају за кога да се боје. Покривају једно друго, ушушкавају, пољупцима и топлим длановима, често питају „Је ли ти хладно? Је ли ти удобно? Треба ли ти нешто?”, а кад се растају, размењују савете како да се заштите од назеба. Наилази пролеће, нагло, са блештавим сунцем које није довољно снажно да замени ложење, али чини затворени простор загушљивим. Отварају прозоре, дим пећи и цигарета наједном им пали грло. Ходају по соби, застају испред прозора загрљени и посматрају пролазнике. Сами заједно не излазе, по прећутном споразуму, скоро стиду, осећају да за јавно излагање граду, после понижења која су у њему поднели, нису прикладни. Улице, којима промичу свако за себе за неком набавком, испуњене су тог пролећа вревом: људи се више крећу, поклањају пажњу одевању, на њима се вијоре шарене тканине, они зајахују однекуд набављене или оправљене мотоцикле, а ове опет силовито претиче понеки блештаво нов аутомобил. Тај замах истицања, луксуза, иако тек зачетно видљив, онерасположује их, осећају да им он измиче. Понекад им се у свести, а онда и у кусој речи, јави искушење да и сами пођу укорак са околином: Средоје помиње своју напуштену жељу да студира, појављује се помисао на Верино поновно запошљавање. Али, страх им не да да крену даље од замисли, страх да би могли изгубити оно што су неочекивано стекли, ову сагласност у подругљивом немару, овај споља недотицани мир, па ућуте. Ућуте с ожиљком разочарања. Гледају једно у друго, напола кришом, испитују тај предмет свег свог задовољства, који их ево одсеца од лепих 332 / Савремена српска књижевност

Ed

uk a

pr om

o

привида. То што налазе јесте блиско лице, али не и његова вредност, њу само осећају. Гледају и ствари око себе, окрећући се на петама. Опет узимају у руке Госпођичин дневник, листају по њему, читају нека места и дуго се над њима расправљају. Ту је и једна сасвим неразумљива реченица о „Бербериновом гласнику”, нагађају на шта се она односи, Средоје обећава да ће у неком лексикону у јавној библиотеци потражити поменуто име, не крије ли се иза њега нека знаменитост, па то ипак не учини. А ко је Мила? По свој прилици Госпођичина рођена сестра, са којом изгледа није најзадовољнија. И ко је тај Албин, заменик Kleinchenа у једном периоду? Па Hirschl, који је примио Егонову дописницу и „Урлао као тигар!” Уопште, примећује Средоје, Госпођица је, ако се пажљиво прати дневник, била стално окружена удварачима, које платонским као што је тај Албин, које захтевним као што је лекар Г, који ју је, чини се, при прегледу на превару облежао, дакле и часнима и лажљивима, да је могла међу њима бирати. Међутим, она ниједног није изабрала, није хтела даље од „границе”, коју на једном месту помиње. А онда запомаже што је сама, што нико за њом неће пролити сузу. Не чини ли се Вери да је њен дневник, који звучи од почетка до краја трагично, у исти мах и једна фарса, ако се чита на позадини животних суровости које су Госпођицу мимоишле? Јер она је на крају крајева бирала, док је многима, милионима, то било ускраћено. Вера на то слеже раменима и мрмља да се срећа и несрећа не могу мерити чињеницама, него осећањем, што Средоје неће сасвим да прихвати, јер ако би се тако далеко ишло, не би било ни правде ни неправде, насиља и доброчинства. Шта би Госпођица, у дневнику или путем другог средства самоисказивања, рекла ако би, уместо себи наметнутих лишавања, била од других, од друштва, од неке силе спречена да доживи љубав, или ако би напротив била принуђена на љубав коју неће, као што је била принуђена она, Вера? Вера ћути. Значи ли то, наставља Средоје испитивање, више своје моћи над Вером него ње саме, значи ли то да она себе сматра мање несрећном од Госпођице? То су две различите врсте несреће, одговара Вера наједном без двоумљења, оне се не могу поредити. Па ипак, не попушта Средоје, зар поред насилне љубави не делује смешно простодушно љубавна неодлучност, као што поред насилне смрти питомо и скоро идилично делује смрт од болести која се у самима нама развила, ограничавајући нам век на снагу коју имамо? Све је то скоро исто, ако човек није помирен, тврди, али сад поново неодлучно, Вера. Помирен, пита на то Средоје, изненађен и замишљен у исти мах, понављајући придев пред себе, пред своја уста, као да га још куша језиком и непцима између којих је исклизнуо; помирен, пита он, а да је на пример она, Вера, била помирена са љубавима које су јој се наметале: Вера опет слеже раменима. Па можда је и била помирена, каже затим, док је преживела. („Па можда сам и била помирена, жива сам” – тако дословно.) И наједном бризне у плач. Плаче из пуних груди, рида искривљених усана и проливајући на очи густе и дебеле сузе, тресе се и подрхтава целим телом, углавном између наслона и душека отомана где ју је разговор затекао, да опруге зацврче и дрвенарија зацвили. Право из плача који не престаје нити јењава она замуца: Александар Тишма / 333

Оља Ивањицки, Мој живот по Вазарију, детаљи (1972)

(Александар Тишма, Дневник 1942–2000)

РАЗГОВОР О РОМАНУ

o

Нас је овај век нових зверстава и криза научио да врло мало знамо о човеку [...] И пишчево занимање, застиђено својом немоћи, окренуло се или фантастици или оном малом броју ствари које како-тако зна, углавном себи, свом личном осећању и виђењу.

„Та то је лудница, Средоје, схвати да је то лудница, у којој су чувари можда луђи од оних које чувају. Ти повици, то урлање, ти ударци батином, то збијање и брбљање и пребројавање који не престају чине те помиреном. О, још како помиреном, још како послушном, толико помиреном и послушном да се смешкаш војницима кад навру у кућу као вукови, и кад те неко изабере, идеш с њим у кревет и трепериш захвално и грлиш га и љубиш и њишеш куковима шашаво, шашаво, само да би он био задовољан и да те не би потказао, да те Хандке не би изломио батином.” Тад Средоје, покајнички, седа поред ње и узме јој руке да је стиша, али она их отрже и обрћући ка њему своје расквашене очи, затресе главом. „Збиља сам била таква, Средоје, послушна и весела, јер сам се помирила. Да, помирила сам се, помирила!” Он је обујми, и љуби јој мокро лице, љуби јој руке, раме, љуби слова угиснута над њеном дојком, затим дојку, једну, па другу, и постепено, савладавајући њен отпор, кршећи њен плач, претапа загрљај тешења у загрљај љубави.

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Обрати пажњу на детаље у опису опхођења Вере према дневнику. На који га начин она држи, премешта? О чему сведоче те појединости? О чему читају у Госпођичином дневнику? Шта их изненађује, шта им је занимљиво? Чега се сећају из прошлости? На који начин та сећања утичу на њихов међусобни однос? У ком тренутку се Вера ломи? О којем свом осећању говори? Како га објашњава? Како та исповест утиче на Средоја?

uk a

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

Размисли о томе како приповедач коментарише сусрет Средоја и Вере. Која осећања помиње? На кога га подсећају? Пронађи његово објашњење изостанка пожуде међу њима и, с друге стране, потребе за дечјом игром и шалом. Образложи откуд таква реакција код јунака, чиме је она мотивисана. Шта о јунацима сазнајеш из дела о томе како пролазе кроз зиму, о чему се брину, шта их заокупља? Уочи психолошку карактеризацију у том одељку. Шта она говори о њиховом душевном и емотивном стању? Покушај да објасниш шта за јунаке представља Госпођичин дневник. Поново прочитај пасаж у којем је описано оно што у њему читају. Размисли о Тишмином поступку монтаже грађе. На који начин се садржина дневника повезује са стварношћу у којој се Вера и Средоје налазе? Како је осветљава? Образложи која би била функција мотива дневника у овом одломку, па и у роману. Пронађи место у којем се уводи мотив насиља. Тај мотив, поготово повезан са мотивима љубави и страсти, представља једну од тематских константи Тишминог прозног опуса. Подвуци мотив који представља својеврсну противтежу, одговор жртве на насиље. Шта помен осећања помирености изазива код Вере? Зашто? Обрати пажњу на Верин монолог на крају одломка. Уочи детаље који га уоквирују (цврчање дрвенарије, цвиљење опруга, Верин говор тела) и размисли о њиховој функцији. Покушај да пронађеш реторске стилске фигуре у Верином говору. О чему оне сведоче и која је њихова функција? Шта нас, као читаоце, најдубље потреса у овој сцени? Размисли и образложи због чега. Одговор на то питање може ти бити смерница у разумевању начина на који је Александар Тишма писао о најсложенијим темама периода у ком је стварао, Другом светском рату и Холокаусту.

334 / Савремена српска књижевност

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ  Пред тобом је одломак из предговора Бранка Поповића, у којем овај критичар прегледно дефинише основне постулате Тишмине поетике романа.

Ed

uk a

pr om

o

Доиста, Тишма се и у стилу и у композицији романа држи ових начела: чињеница до чињенице; само суштине, дате слободно, према (уметничкој) потреби сложене, поређане, спојене. Тишма не допушта језику да се намеће сјајем својих игривих могућности. Све је крајње функционално. Језик и показује и приказује. У првом случају језик не дира „материју”. Она се сама кроз језик „помаља”, својом рељефношћу, снагом својих спољашњих (видљивих и опипљивих) манифестација. У другом случају, језик коментарише, он је инструмент провере и процене, залази у невидљиве кутке, „мртве углове” материје, у њену унутрашњост, осветљавајући тако и језгра сићушних „ћелија”, односно путање, механизме и смисао постојања најсићушнијих елемената материје (и духа материје!). И ставом према свету који приказује (озбиљност, критичност, истинитост) и ставом према језику, стилу, композицији (функционалност, аналитичност, контрастирање), Тишма није творац романтичног света. Уверен је да се за начело напретка, етички гледано, с једнаким успехом може залагати сведочењем о негативним као и да говори о позитивним јунацима. Очито је, међутим, да он вештије и естетски функционалније управља негативним јунацима. Излажући велике и вечите егзистенцијално-етичке теме у њиховом ововременом, цивилизацијском испољавању, Тишма их уткива у судбине малих, обичних људи нашег поднебља, али с нескривеним усмерењем да зраче и изван нашег простора и времена. Причама о „мртвим угловима” отуђеног и стешњеног урбаног човека и критикама цивилизацијом умножених механизама злоупотребе његова бића, Тишма не препоручује узмак од цивилизације ради „повратка миру” и невиностима друштва примитивних праведника. Иако је свршило све „школе безбожништва” и, упркос њима, постало свесно својих „кривица”, савремено се друштво неће лечити од цивилизацијских зала поново се огрћући медвеђим кожама примитивности. Тишма то зна, али није његово да даје готова решења и нуди обећану земљу. Далеко је од умишљених генија који се упињу да патетично сричу пророчке поруке. Ипак, његова се аналитичка проза темељи на сазнању да су биће и брижности сваког појединог човека сложенији од могућности науке и филозофије да уопштавањима захвате, без остатка, све сете и немире његове егзистенције. У томе Тишма налази себи стваралачки задатак: да буде сведок и истраживач појединачне егзистенције и „филозоф” који из појединачних судбина извлачи неке битности, погодне да проницљивим духовима послуже као посредни уопштавајући налази, Александар Тишма / 335

ЗАНИМЉИВОСТИ Александар Тишма оставио је један недовршен роман. Судећи по дневничким белешкама, писао га је 17 година, да би га најзад сасвим одбацио. Он га, међутим, није и уништио, што је оставило могућност његовог објављивања. Тако је 2010. објављен роман Женарник. Роман је написан у приповедном првом лицу, за Тишму релативно неуобичајеном. Исповедан тон којим наратор прича омогућује нам да, упоредо с њим, откривамо ужасну истину о царству Господара на планини Даргил. Протагонист-наратор једини је преживели заробљеник и он, захваљујући рани која је од њега начинила кастрата, али и због физичке сличности са Господаром, добија прилику да упозна свет који је тиранин обликовао да испуни своје мрачне фантазије, да изгради женарник – кавез за жене.

важни за дијагнозу духовног и моралног здравља ововременог бића човековог. Због свега тога Тишмино се приповедање прима као непоткупљиво егзистенцијално етичко и уметничко сведочанство. О ЈЕЗИКУ

Ја могу да пишем као у „Ибикиној кући” стилизовано-носталгично-епски, могу и као у „Солилоквију” замотано-рашчлањавајући, могу као у „Концерту” томасмановски, као у „Ватромету” сименоновски, и цвајговски као у „Без крика”. И није то развој, него обиље могућности – дакле још увек неодлучност. Ако је стил – човек, онда сам ја човек врло нехомоген, а зар такав може писати? (Александар Тишма, Дневник 1942–2000)

o

Томас Ман – немачки писац, аутор породичног романа Буденброкови, филозофског и васпитног романа Чаробни брег, као и новела Тонио Крегер и Смрт у Венецији, у којима је реч о односу између уметности и живота. Жорж Сименон – белгијски писац крими-романа. Штефан Цвајг – аустријски писац, стекао је популарност писањем романсираних биографија историјских личности. Јунаци његових новела често су необичне, сензибилне личности.

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

uk a

pr om

О Употреби човека написане су бројне критике и прикази. Пронађи бар две, прочитај их, па направи кратак преглед. Александар Тишма сврстава се у писце необичног темперамента и сложеног карактера. Пронађи његов дневник, мемоарску прозу Око своје осе, као и његове интервјуе, и припреми се да представиш ову необичну стваралачку личност. Прочитај роман Употреба човека и припреми се да говориш о контрастним односима међу главним ликовима (Вера – Тереза, Средоје – Милинко, Валдехајм – Хандке). Напиши есеј о лику Ане Дрентвеншек. Истражи каталошка поглавља у Употреби човека и припреми се да их анализираш. Покушај да драматизујеш сцену из одломка, у виду драмске сцене или сценарија за филм.

Ed

СИНТЕЗА

Александар Тишма, Употреба човека, Београд: Нолит, 1981. Бранко Поповић, „Поговор”, у: Употреба човека, Београд: Нолит, 1981. Срба Игњатовић, Проза промене. Српска проза 1950—1979, Београд: „Вук Караџић", 1981. Бошко Новаковић, Вихорно раздобље (од Б. Станковића до А. Тишме), Нови Сад: Матица српска, 1985. Александар Тишма, Дневник: 1941— 2001, Сремски Карловци, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2001. Михајло Пантић, Александријски синдром 4, Београд: Просвета, 2003. Владислава Гордић Петковић, На женском континенту, Нови Сад: Дневник, 2007.

АЛЕКСАНДАР ТИШМА

Теме: насиље, ерос, рат.

За црном девојком (1969) Књига о Бламу (1972) Употреба човека (1976) Школа безбожништва (1978) Вере и завере (1983) Капо (1987)

336 / Савремена српска књижевност

(1924–2003) песник, приповедач, романсијер Између реалистичког и модернистичког приступа, у својим делима је примењивао различите поетичке обрасце, али се никад није приклањао тренутној књижевној моди.

Данило Киш ЕНЦИКЛОПЕДИЈА МРТВИХ (Читав живот) Кључне речи: Енциклопедија мртвих, збирка приповедака, енциклопедија као идеал, документарност, фантастика реалности и реалност снова, борхесовац. Данило Киш (1935–1989), романсијер, есејиста и преводилац, дописни члан САНУ, рођен је у Суботици. Преводио је са француског (Корнеј, Лотреамон, Бодлер, Верлен, Превер, Кено), мађарског (Петефи, Ади, Јожеф Атила, Радноти) и руског (Јесењин, Цветајева). Кишово стваралаштво се дели у три периода: 1. фаза кратких романа до 1962 – Псалам 44 и Мансарда (1962); 2. фаза породични циклус до 1972 – Башта, пепео (1965), Рани јади (1969) и Пешчаник (1972); 3. новелистичка фаза до 1994 – Гробница за Бориса Давидовича (1976), Енциклопедија мртвих (1983) и Лаута и ожиљци (1994). Кишов стваралачки пут је атипичан, кретао се од романа ка новели. Све време је писао и стихове, највише на почетку и на крају стваралаштва. Кишове књиге есеја, чланака и интервјуа пратиле су његова прозна остварења: прва књига Поетике појављује се кад и Пешчаник (1972), друга књига Поетике (1974) у сагласју је са Кишовом другом фазом и трећа Кишова теоријско-критичка и полемичка књига јесте Час анатомије (1978). Час анатомије је прва наша књига о питањима интертекстуалности и цитатности, прати трећу фазу Кишовог стварања, и треба је читати као ауторску одбрану Гробнице за Бориса Давидовича.

Ed

uk a

pr om

o

 У књизи сакупљених интервјуа са Данилом Кишом Горки талог искуства, писац на неколико места говори о књизи Енциклопедија мртвих: „Хтео сам да искористим сиже за један роман у причи од тридесетак страница, да остварим неку врсту синтезе, скраћење живота једног обичног човека, једног Југословена нашег века. Користећи се класичним приступом литератури XIX века, на примеру Толстојеве Смрти Ивана Иљича. Рођење, живот, рад и смрт: духовна и материјална реконструкција једне егзистенције, полазећи од последње етапе, на метафизички начин, као у Библији.” [...] „Та енциклопедија која је описана у приповеци једнако је, опсесија Књиге, као и последица једног чисто техничког проблема: како у биографију једног обичног човека, личности, увести књижевне, културне, па и филозофске референце? Другим речима, како подићи на највиши ниво оно што се зове наративни хоризонт једног књижевног лика који има скроман културни хоризонт? Како приписати једном замишљеном бићу део сопственог културног наслеђа? Најједноставнији начин јесте претворити га у енциклопедијски лик, или тачније, у енциклопедијски чланак, што је само по себи културни чин. Поред тога, тај поступак омогућио ми је да сажмем садржај целог једног живота у низ чињеница и слика, фигура једног одређеног периода Југославије из година 1910–1970. На тај је начин материјал целог једног класичног романа, жанра ’животопис’, постао релативно кратка приповетка, која је, надам се, захваљујући томе добила на густини. То није само књижевна игра и последица моје лењости, већ моје дубоко убеђење да таква скраћена или сажета форма, форма под највећим могућним интелектуалним притиском, рађа садржину пуну нових значења и готово филозофске напетости”.

За М. Прошле године, као што знате, боравила сам у Шведској на позив Института за позоришна истраживања. Извесна госпођа Јохансон, Кристина Јохансон, била ми је водич и инструктор. Видела сам пет-шест представа, од којих је најзанимљивије поменути успех Бекетовог Чекајући Годоа који се приказује затвореницима. После десет дана, када сам се вратила кући, ја сам живела у том далеком свету као у сну. Данило Киш / 337

o

uk a

pr om

Данило Киш, Цетиње 1947.

Госпођа Јохансон била је жена амбициозна и желела је да ми покаже за тих десет дана све што се може видети у Шведској, све што би могло „као жену” да ме интересује. Није тако изостао ни чувени једрењак Васа, који је извађен из муља после неколико векова, очуван као каква фараонска мумија. Једне вечери, после представе Сонате духова у Драмском позоришту, моја ме домаћица одведе у Краљевску библиотеку. Једва сам успела, на брзину, за неким шанком, да поједем сендвич. Било је већ око једанаест и библиотека је била затворена. Међутим, госпођа Јохансон је показала портиру неку пропусницу и он нас уведе, гунђајући. Држао је у руци велику алку с кључевима, као онај чувар који нас је, дан раније, увео у Централни затвор на представу Годоа. Моја ме домаћица предаде у руке овом Керберу и рече ми да ће доћи по мене ујутро у хотел, а да ја само разгледам с миром Божјим библиотеку, господин ће ми већ позвати такси, господин ми стоји на располагању... Шта сам могла друго него да прихватим ову љубазну понуду. Чувар ме допрати до једних големих врата која откључа, затим упали неко шкиљаво светло и остави ме саму. Чула сам како се иза мене окреће кључ у брави; тако се нађох у библиотеци као у казамату. Однекуд је допирала промаја, љуљајући пласе паучине која се, налик на прљаву искидану газу, спустала преко полица са књигама као у каквом подруму преко сортираних флаша са старим винима. Све су просторије биле исте, повезане уским пролазом и свуда је допирао онај пропух чији извор нисам могла да утврдим. Онда се сетих, пре него што сам и видела честито књиге (или сам до тог открића дошла тек када сам угледала слово Ц на једном од томова у трећој просторији): свака сала садржи по једно слово Енциклопедије. Ово је трећа. Заиста, у четвртом одељењу све су књиге биле обележене словом Д. Одједном, гоњена неким нејасним предосећањем, почех да трчим. Чула сам како ми кораци одјекују вишеструким ехом који се губио негде у мрачној даљини. Узбуђена и задихана, дођох до слова М и, са сасвим јасном намером, отворих једну од књига. Била сам схватила, присетивши се ваљда да сам о томе већ негде читала, да је то чувена Енциклопедија мртвих. Зачас ми се све разјаснило још пре него што сам отворила големи свезак. Прво што сам угледала била је његова слика. Једна једина, утиснута између двостубачног текста, скоро по средини странице. То је она фотографија коју сте видели на мом писаћем столу. Снимљена је године 1936, дванаестог новембра, у Марибору, по његовом изласку из војске. Испод снимка, његово име и, у загради, године: 1910–1979. Ви знате да је мој добри отац умро недавно и да сам била јако везана за њега још од својих најранијих дана. Али нећу о томе. Оно што је овде важно, јесте чињеница да је он умро непуна два месеца пре мог шведског излета. На ово путовање сам се добрим делом била одлучила управо да бих заборавила несрећу која ме беше задесила.

Ed

Данило Киш, Цетиње 1953.

Данило Киш, Београд 1956.

338 / Савремена српска књижевност

локот – катанац; направа за закључавање врата, кофера и сл.

Ed

uk a

pr om

o

Мислила сам, као што људи у тешким невољама мисле, да ће ми промена места помоћи да заборавим свој бол, као да своју несрећу не носимо у себи. Наслоњена раменом на климаве дрвене полице, држећи књигу у наручју, читала сам његову биографију, заборавивши и сасвим на време. Књиге су биле, као у средњовековним библиотекама, везане дебелим ланцем за гвоздене карике на полицама. То сам схватила тек у часу када сам кренула да извадим тешки свезак како бих га принела што ближе светлу. Одједном ме обузе нека зебња, пошто ми се учини да сам се већ сувише дуго задржала и да би ме господин Кербер (тако сам га звала у себи) могао замолити да прекинем своју лектиру. Зато почех да прелећем погледом параграфе, окрећући расклопљену књигу, колико је то допуштао ланац, према оскудној светлости сијалице. Силна прашина која је била нападала на рубове као и пласе заљуљане тамне паучине сведочили су јасно о томе да ове томове нико не помера. Књиге су биле оковане у негве, као робијаши на галијама, а на ланцима није било локота. То је дакле, мислила сам у себи, та чувена Енциклопедија мртвих! Замишљала сам да је то нека древна књига, „књига староставна”, нешто попут Тибетанске књиге мртвих или Кабале или житија светаца, дакле нека од оних езотеричних творевина људског духа у којима могу да уживају само пустињаци, рабини и монаси. У једном часу, схвативши да ће ово читање потрајати до зоре, а да од свега неће остати за мене никаквог материјалног трага, за мене и за моју мајку, реших да препишем неколико најважнијих чињеница, да направим неку врсту резимеа очеве биографије. Ово што овде пише, у овој свесци, то су обични енциклопедијски подаци, безначајни за сваког другог осим за мене и за моју мајку; имена, места, датуми. И то је једино што сам успела, на брзину, да запишем, негде у свитање. Али оно што чини ту енциклопедију јединственом на свету – не само зато што је уникатна – то је начин на који су описани људски односи, сусрети, пејзажи; оно обиље детаља од којих је састављен људски живот. Податак (на пример) о његовом месту рођења, потпун и тачан „Краљевчани, општина Глина, срез сисачки, област Банија” пропраћен је још и географским и историјским појединостима, јер тамо је све записано. Све. Предео његовог родног краја дат је тако живо да сам се, читајући, прелећући заправо редове и пасусе, осећала као да сам била тамо, у срцу предела: снег на врховима далеких планина, гола стабла, залеђена река по којој, као на Бројгеловим пејзажима, промичу на чкаљкама деца, међу којима сам видела јасно и њега, свог оца, мада тад још не бејаше мој отац, него само онај који ће бити мој отац, онај који је био мој отац. Затим би предео нагло озеленео, букнуо би цвет на стаблима, ружичаст и бео, процветавају на моје очи бокори глогиња, сунце прелеће изнад села Краљевчани, звоне звона са сеоске цркве, мучу краве у шталама, Данило Киш / 339

чкаљке – санке за лед.

Ed

uk a

pr om

o

а на прозорима кућа сја румени одраз јутарњег сунца и топи ледене сталактите на олуку. Онда сам видела, као да се све то на моје очи одвија, како се креће ка сеоском гробљу погребна поворка. Четворица гологлавих мушкараца носе чамов сандук на рамену, а на челу поворке корача, са шеширом у руци, човек за кога знам – тако и пише у Књизи – да је мој деда по оцу Марко, муж покојнице коју испраћају на вечни пут. Ту стоји све и у вези с њом, узрок болести и смрти, година рођења, ток болести. И пише у чему је сахрањена, ко ју је окупао, ко јој је ставио новчиће на очи, ко јој је везао браду, ко је сандук тесао, где је стабло посечено. Мислим да из овога можете наслутити, бар приближно, количину информација коју уносе у Енциклопедију мртвих они који су узели на себе тежак и хвале достојан задатак да забележе – без сумње објективно и непристрасно – највише што се може забележити о онима који су завршили свој земаљски пут и упутили се ка вечном трајању. (Јер они верују у чудо библијског ускрснућа, и овом големом картотеком само припремају долазак тог часа. Тако ће свак моћи да пронађе не само своје ближње него, у првом реду, своју сопствену заборављену прошлост. Овај ће регистар тада бити велика ризница сећања и јединствен доказ ускрснућа.) Очигледно, за њих нема разлике, када је у питању живот, између неког банијског трговца и његове жене, између сеоског попа (а то је био мој прадеда) и сеоског звонара, неког Ћука, чије је име такође записано у књизи о којој говорим. Једини услов – то сам одмах схватила, јер ми је изгледа та мисао дошла још пре него што сам и успела да је проверим – да би се ушло у Енциклопедију мртвих јесте да онај чије је име ту записано не буде заступљен ни у једној другој енциклопедији. Оно што ми је запело за око при првом погледу, док сам прелиставала том „М” – један од хиљаду томова на то слово – јесте одсуство познатих људи. (То сам зачас проверила, окрећући промрзлим прстима странице, трагајући за именом мог оца.) У Енциклопедију не бејаше, као посебна јединица, унесен ни Мажуранић, ни Мејерхољд, ни Малмберг, ни Маретић, из чије је граматике мој отац учио, ни Мештровић, кога је једном видео на улици, ни Максимовић Драгослав, стругарски радник, којег је познавао мој деда, ни Милојевић Таса, преводилац Кауцког, с којим је мој отац разговарао једном код Руског цара. Енциклопедија мртвих дело је неке секте или верске организације која је у свом демократском програму истакла егалитаристичку визију света мртвих – без сумње инспирисану неком од библијских поставки – а са намером да се исправи људска неправда и да се свим Божјим створењима дâ једнако место у вечности. Схватила сам ускоро и то да Енциклопедија не сеже у далеку таму историје и времена, него да почеци ове књиге датирају негде после 1789. Ова чудна ерудитна каста мора да има свуда по свету своје приврженике који рију по читуљама и по биографијама људи, упорно и дискретно, а затим обрађују податке и достављају их овој централи која се налази у Стокхолму. (Није ли можда, питала 340 / Савремена српска књижевност

Поштанска марка с ликом Данила Киша, Србија (2010), и поштанска марка поводом 75 година од рођења Данила Киша, Црна Гора (2010) квинтесенција – бит, срж, суштина, оно што је најважније.

Ed

uk a

pr om

o

сам се на тренутак, и госпођа Јохансон њихов адепт? И није ли ме довела у ову библиотеку – пошто сам јој поверила своју несрећу – да бих открила Енциклопедију мртвих и нашла у њој зрно утехе?) То је све што могу да знам, да слутим о њиховом раду. Разлози њиховог тајног деловања мислим да се могу открити у дугој традицији црквених прогона, а с друге стране, рад на енциклопедији као што је ова захтева извесну разумљиву дискрецију, како би се избегао притисак људске сујете и спречио покушај корупције. Није, међутим, мање чудо од њиховог тајног деловања ни њихов стил, тај невероватни амалгам енциклопедијске лапидарности и библијске речитости. Ево, овај штури податак што га налазим у својој свесци онако како сам га записала, тамо је, на простору од неколико пасуса, згуснут до те мере да се у духу оног који чита појављује зачас, као мађијом, сунцем озарен предео, брзо прелетање слика. Ево носе трогодишњег дечака у јари сунчаног дана преко планинских стаза, носе га код његовог деде по мајци, а у позадини, у другом и трећем плану, не знам како да то назовем, назиру се војске, финанци, жандарми, чује се далека грмљавина топова и промукло лајање паса. Ту је сажета хронологија Првог светског рата, тутње возови крај неке варошице, свира блех-музика, клокоће вода на уста чутурице, пршти стакло, лепршају замахнуте мараме... Све су то посебни параграфи, свако је раздобље дато у некој врсти песничке квинтесенције и метафоре, не увек хронолошки, него у некој чудној симбиози временâ, прошлог, садашњег и будућег. Како иначе објаснити у том тексту, у „сликовници” његових првих пет година проведених код деде у Комоговини, жалосни коментар који гласи, ако сам га добро запамтила: „То ће бити најлепше године његова живота”? Затим следе згуснуте слике детињства, сведене такорећи на идеографске знаке: имена учитеља, другова, дечакове „најлепше године” у смени годишњих доба; радосно лице по којем пљушти киша, купање у реци, спуштање санкама низ завејани брег, лов на пастрмке, а одмах затим – или истовремено, ако је то могућно – повратак војника са европских ратишта, чутурица у дечаковој руци, гас-маска са разбијеним стаклом крај насипа. И имена, биографије. Сусрет удовца Марка са будућом женом Софијом Ребрачом, родом из Комоговине, свадбена свечаност, потцикивање, трк сеоских коња и вијорење барјака и пантљика, церемонијал измене прстенова, коло и песма пред црквеним вратима, дечак у свечаном оделу, у белој кошуљи и са гранчицом ружмарина у реверу. Овде, у мојој свесци, пише само „Краљевчани”, но то је раздобље у Енциклопедији разрађено у неколико сажетих параграфа, са именима и датумима, описано је време устајања, час када је кукавица на зидном часовнику објавила буђење и када се дечак тргао из буновног сна. Ту су имена кочијаша, имена суседа који су их испратили, портрет господина учитеља и речи упућене дечаковој новој мајци; савети свештеника, речи оних који су остали у атару села да им још једном махну у поздрав. Данило Киш / 341

Данило Киш, Париз 1989.

Ed

uk a

Мој идеал је био, и остаје до дана данашњег, књига која ће се моћи читати, осим као књига при првом читању, још и као енциклопедија (Бодлерова, и не само његова најомиљенија лектира), што ће рећи: у наглом, у вртоглавом смењивању појмова, по законима случаја и азбучног (или неког другог) следа, где се један за другим тискају имена славних људи и њихови животи сведени на меру нужности, животи песника, истраживача, политичара, револуционара, лекара, астронома, итд., боговски измешана са именима биља и њиховом латинском номенклатуром, с именима пустиња и пешчара, с именима богова античких, с именима предмета, с именима градова, са прозом света. Успоставити међу њима аналогију, наћи законе подударности!

o

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

pr om

Путовање на Месец – футуристички филм Жоржа Мелијеса из 1902. године.

Ништа ту, велим, не фали, ништа није изостављено; ни изглед пута, ни боје неба, а инвентар газда Марка набројан је до у танчине. Ништа није заборављено, ни имена писаца старих уџбеника и читанки пуних добродушних савета, поучних прича и библијских парабола. Свако раздобље живота, сваки доживљај је забележен, свака риба ухваћена на удицу, свака прочитана страница, име сваке биљке коју је дечак узбрао. Ево затим мог оца као младића, ево првог шешира, прве вожње фијакером, у зору. Ево и имена девојака, ево речи песама које су се у то време певале, ево текста љубавног писма, ево новина које је читао – цело раздобље младићства сажето у једном једином пасусу. Сад смо већ у Руми, где мој отац похађа гимназију. Нека вам овај пример покаже у којој је мери Енциклопедија мртвих свезнадар, како се то некад говорило. Принцип је јасан, мада човеку застаје дах пред том ерудицијом, пред том потребом да се све забележи, све што чињаше људски живот. Ту стоји, дакле, сажета историја Руме, климатски снимак града, опис железничког чвора; име штампарије и све што се ту штампа у то време, које новине и које књиге; представе путујућих позоришта и атракције гостујућих циркуса; опис циглане... где један младић, наслоњен на стабло багрема, говори на уво једној девојци неке љубавне и помало скаредне речи (текст нам је дат у целини). А све је то – железница, штампарија, Покондирена тиква, циркуски слон, пруга која се одваја за Шабац – ту наведено у функцији личности о којој се говори. Ту је још и извод из школског дневника, оцене, цртежи, имена другова, све до седмог гимназије (седмо Б), када ће се младић сукобити са професором Л. Д., предавачем историје и географије. Одједном се налазимо у срцу новог града, година је двадесет и осма, младић има на ђачкој капи ознаку VIII, пустио је брчиће. (Те ће брчиће имати целог живота. Једном их је, не тако давно, непажњом засекао, а затим обријао. Угледавши га, заплакала сам: то је био неки други човек. У том плачу било је неког тренутног, нејасног сазнања о томе колико ће ми, кад умре, недостајати.) Сад га ето пред Градском каваном, затим у биоскопу, где се чује пијанино а на платну се одвија Путовање на Месец. Потом га затичемо пред огласним стубом на Јелачићевом тргу где разгледа свеже излепљене плакате, а на једном – и тај вам детаљ дајем само као куриозум – оглас за Крлежино предавање. Име Ане Еремије, његове тетке по мајци, код које ће становати у Загребу, у Јуришићевој, стоји ту напоредо са именом оперског певача Крижаја, кога је срео у Горњем граду, Ивана Лабуса, постолара, код кога је поправљао ципеле, и неког Анте Дутине, у чијој је пекари куповао земичке... У Београд се долази те далеке 1929, преко Савског моста, ваљда на исти начин као и данас, са радошћу сусрета. Чује се клопарање точкова воза преко железне мостовне конструкције, Сава тече мут-

(У интервјуу поводом Пешчаника „Сви гени мојих лектира”, 1973)

342 / Савремена српска књижевност

но-зелена, локомотива завија и успорава, а на прозору другог разреда помаља се мој отац, загледан у далеке видике непознатог града. Свеже је јутро, магла се полако диже изнад хоризонта, а из димњака пароброда Смедерево извија се црн дим, чује се мукло завијање лађе која ће нетом испловити за Нови Сад. Мој је отац провео са мањим прекидима неких педесет година у Београду, а та сума живљења, тај збир од неких осамнаест хиљада дана и ноћи (четиристо тридесет и осам хиљада сати) дата је овде, у Књизи мртвих, на простору од неких пет-шест страница! А да је при том поштована и хронологија, бар у главним цртама, јер дани теку као река времена, ка ушћу, ка смрти.

o

РАЗГОВОР О НОВЕЛИ

pr om

► Пажљиво прочитај наредни Кишов аутопоетички запис: „Писац и читалац – то су само две самоће, случајан сусрет два сродна сензибилитета, кратак тренутак препознавања и идентификације, али из тог сусрета не може се родити ништа, осим можда сумње. Публика тражи одговоре, а писац – само поставља питања” (из По-етике II).

Ed

uk a

Прокоментариши цитат Данила Киша о односу писца и читаоца. Шта очекујеш од комуникације са књижевним текстом? На једном другом месту у истој књизи аутор је записао како замишља своје читаоце: „Мало их је и налик су на мене”. Јеси ли ти посвећен читалац дела Данила Киша? Шта мислиш о томе – како треба читати његово дело? Прочитај одломак из новеле „Енциклопедија мртвих”. Шта мислиш о енциклопедијском идеалу? Волиш ли више да читаш научне књиге или белетристику? Какву је енциклопедију открила нараторка Кишове приче? Шта је био идеал састављача ове књиге? Прочитај постскриптум новелистичке књиге Енциклопедија мртвих и објасни како разумеш појам мормонско откровење.

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

„Ја верујем у документ, у исповест, у игру духа.” Истражи документаристички поступак у Кишовом стваралаштву на примеру новелистичке збирке Енциклопедија мртвих а уз помоћ постскриптума који је коментарише. Потруди се да провериш податке на које се позива писац, јер се често игра са читаоцем нудећи му лажна документа као стварна. Обрати пажњу на то да те аутор својим поступцима упућује на читање других књига. Постоје ли међу њима оне које знаш, које ти могу помоћи да разумеш његов текст – палимпсест? Данило Киш / 343

„Оно што ме је привукло Борхесу јесте техничка иновација употребе цитата, докумената, која омогућује сажимање грађе.” Проучи Кишов однос према Борхесовој прози и испитај са којим циљем два аутора користе документаристички поступак. Проучи цитате у аналитички пропитиваној књизи. Покажи на примеру како изгледа монтажа у постмодерној поетици. Проучи игру стварности и фантастике у новели „Енциклопедија мртвих”. Чиме писац постиже ефекат очуђења? Како поентира своју причу на завршетку? Шта мислиш о Кишовој тези да литература даје смисао смрти и у далекој перспективи је побеђује? Из које нам породице српских писаца долази Данило Киш?

pr om

o

Проучи форму прича у Енциклопедији мртвих. Обрати пажњу на ауторову одредницу роман на длану и прокоментариши је. Пронађи есејистичке целине текста. Обрати пажњу на његову митску слојевитост и метафоричност која служи сажимању грађе. Пропитај поетику Кишових кратких прича и покажи на примерима одсуство фабуле и традиционалног начина карактеризације ликова. Како нам нараторка у насловној новели представља живот свога оца? Проучи поступак набрајања у Кишовој прози и повежи га са библијском и средњовековном традицијом. ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Кишова књига мртвих, Петар Пијановић (о приповеци „Енциклопедија мртвих”)

Ed

uk a

У неограниченом простору сна, Кишова јунакиња (наратор) открива општу књигу смрти у којој налази записан и архивиран живот свог оца. Но, тај је животопис само једно слово бесконачне енциклопедије у којој су по дубини времена и по хоризонтали појединачних судбина уписиване биографије. Одредница која поднасловом (Читав живот) атрибутира Енциклопедију мртвих, упућује на већ раније помињану одлику Кишове прозе – настојање да лексикографски модел покрије тоталност постојања, а да у исто време то настојање буде реализовано у форми коју антиципира божанска сажетост анегдоте. Та два стваралачка принципа омогућују да читав живот, који садржи материјал довољан једном роману, буде исприповедан, односно сажет на сразмерно невелик обим приче. Биографске (прозне) јединице, које оживљава реалност сна и фантастика стварности пројектована у онострано заумље, нису збројене поступком неутралног архиварског бележења. Те јединице су живи наративни параграфи у поретку који омогућава динамизацију и сукце-

сивност литерарно-филмске слике. Додуше, напоменуће приповедач како се у Енциклопедију уносе подаци „објективно и непристрасно”, али иза те „исхитрене” оцене долазе у низу слике, виђене и доживљене из личног ракурса. Реч је о перспективи која је и лична и свезналачка, што обезбеђује дубину забележеној слици. То и дозвољава да на једној од тих динамичких слика „процветају на моје очи бокори глогиња, сунце, пролеће изнад села Краљевчани, звоне звона са сеоске цркве, мучу краве у шталама, а на прозорима кућа сја румени одраз јутарњег сунца и топи ледене сталактите на олуку”. Ове и сличне слике само су један слој сновне стварности. У другом су езотеричне и непостојане енциклопедијске јединице виђене у референцијалном, коментаторском дискурсу. Зато је код Киша записано како им је стил „невероватни амалгам енциклопедијске лапидарности и библијске речитости”, како је „свако раздобље дато у некој врсти песничке квинтесенције и метафоре, не увек хронолошки, него у некој чудној симбиози времена, прошлог, садашњег и будућег” и како је тај текст сликовница људских живота и епоха. Тако су у сталном преплету два нивоа текста: онај поетички, поучни и онај други, у којем се потврђује пракса прозе. Киш репетитивно-ства-

344 / Савремена српска књижевност

ралачки наслеђује ту енциклопедијску парадигму и претаче је у свој текст. Сновна, општа књига зато је врста узора, јер је у њој цело раздобље младићства главног јунака „сажето у једном једином пасусу”. Поетику сажетости потврђује и податак да су у тој необичној књизи „читави томови сведени на неколико речитих параграфа”. Прелет живота конкретизују експресивне и покретне песничке слике које се повезују у живом

калеидоскопу. Цео живот у сновној књизи мртвих дат је „на простору од неких пет-шест страница”, при чему се поштује и хронологија, па овде дани „теку као река времена, ка ушћу, ка смрти”. Све слике овде су на броју, „није изостављено ту ништа”, па ни она слика на којој „мој отац седи у хладу расцвалих шљива, затим се склања под неку стреху, муње осветљавају вечерњи пејзаж, јека се грмљавине разлеже по котлинама”.

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

pr om

o

Драматизуј једну Кишову новелу по избору. Пронађи сликарска или музичка дела модерних уметника која можеш довести у везу са сликама и ритмовима Кишове прозе. Истражи Кишов преводилачки рад. Проучи Час анатомије и изложи пред разредом основне поставке Кишове поетике. Напиши есеј са темом: Сваки је човек звезда за себе. Напиши кратку причу у којој ћеш користити своје читалачко искуство након упознавања са Кишовим делом.

uk a

СИНТЕЗА

Данило Киш (1935–1989)

Ed

1. Псалам 44 и Мансарда (1962)

2. Башта, пепео (1965), Рани јади (1969) и Пешчаник (1972)

3. Гробница за Бориса Давидовича (1976), Енциклопедија мртвих (1983) и Лаута и ожиљци (1994).

песник, приповедач, романсијер, есејиста, преводилац Поетика: енциклопедијски идеал, документарни поступак, цитатност, монтажа, сажимање форме, поступак набрајања.

Данило Киш / 345

Данило Киш, Енциклопедија мртвих, Београд: Бигз, 1990.

Danilo Kiš, Po-etika, Beograd: Nolit,1972.

Gorki talog iskustva, priredila Mirjana Miočinović, Beograd: BIGZ, Narodna knjiga, 1990. „Округли сто о стваралаштву Данила Киша”, у: Књижевност, бр. 2–3, Београд, 1990. Петар Пијановић, Проза Данила Киша, Приштина: Јединство; Горњи Милановац: Дечје новине; Подгорица: Октоих, 1992. Данило Киш између Цетиња и панонског потопа (зборник радова са научног скупа), Цетиње: Централна Народна библиотека Републике Црне Горе „Ђурђе Црнојевић”, 1993. Јован Делић, Књижевни погледи Данила Киша, ка поетици Кишове прозе, Београд: Просвета, 1995. Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, Београд: Бигз, 1997. Ивана Миливојевић, Фигуре аутора, Београд: Чигоја штампа, 2001. Михајло Пантић, Киш, Београд: „Филип Вишњић”, 2002.

Милорад Павић ХАЗАРСКИ РЕЧНИК (одломци) Кључне речи: Хазарски речник, роман-лексикон, постмодерни роман, историја, религије, фикција, читалац, читатељка.

pr om

o

 Пре читања одломка из Павићевог романа-речника, заправо две његове одреднице, као упутство за упознавање овог узбудљивог постмодернистичког текста нека ти послужи кратко пишчево објашњење: „Суштина је у томе да наш хиљадама година уврежени и већ помало овештали начин читања можемо да изменимо. И то на тај начин, што ћемо са читаоцем поделити посао дајући му равноправно место у стварању књижевног дела. Дајући му могућност да сам крчи сопствени пут кроз роман, песму или причу, чија ће се садржина мењати у зависности од тога коју мапу читања је читалац изабрао.” Дакле, следеће одреднице одвешће те касније у креативно (стваралачко) читање романа – које је у књижевној теорији познато као: хипертекст, нелинеарни наратив, интерактивна фикција и сл.

ĆIRILO (Konstantin Solunski, ili Konstantin Filosof) (826. ili 827– 869) – Svetitelj istočnog hrišćanstva, grčki predstavnik u hazarskoj polemici∇ jedan od apostola slovenske pismenosti. Sedmo dete Leona drungara, koji je u Solunu obavljao vojničke i administrativne poslove za vizantijski dvor, Konstantin je promenio niz dužnosti činovničkih i diplomatskih i odrastao među golim crkvama bez ikona, u vreme kada su u Carigradu ikonomrsci bili na vlasti. Među njima bilo je dosta Solunjana i Konstantin je učio od ljudi koji su bili istaknuti protivnici ikona. Lav Matematičar, koji mu je predavao Homera, geometriju, aritmetiku, astronomiju i muziku, bio je ikonomrzac i rođak carigradskog patrijarha ikonomrsca Jovana Gramatika (837–843); stojao je u vezi sa Saracenima i njihovim kalifom Mamunom. Drugi Konstantinov nastavnik, čuveni filosof i kasnije patrijarh, Fotije, koji mu je predavao gramatiku, retoriku, dijalektiku i filosofiju, nosio je nadimak hrišćanskog Aristotela i bio s Lavom Matematičarem pokretač humanističke obnove u kojoj je vizantijski svet još jednom shvatao da je potomak antičke helenske loze. Fotije je upražnjavao hermetične i zabranjene nauke, astrologiju i magiju, vizantijski car ga je nazivao „hazarskom njuškom”, a na dvoru je kružila legenda da je Fotije još u mladosti prodao dušu nekom hebrejskom čarobnjaku. Konstantin je voleo jezike, smatrao da su večni kao vetrovi i menjao ih kao hazarski kagan žene raznih vera. Proučavao je, pored grčkog slovenski, hebrejski, hazarski, arapski, samarićanski, ili jezike pisane gotskim ili „ruskim” pismom. Odrastao je i kasnije živeo u neutoljivoj žeđi za lutanjima. Nosio je jednu ponjavu uvek sobom, govorio: gde mi je ponjava, tu i zavičaj, i vek je proveo najviše među divljim plemenima gde je, pošto bi se rukovao, uvek morao prebrojati

Ed

uk a

Милорад Павић (1929–2009), историчар књижевности, романсијер, приповедач, песник и драмски писац, академик, рођен је у Београду. До данас Павићева дела имају преко 80 превода у засебним књигама на различите језике широм света. Основно научно интересовање усмерио је ка проучавању српске књижевне баштине XVIII и XIX века. Запажен је његов плодан уреднички рад оријентисан ка старим текстовима. Преводио је Пушкина и Бајрона. На почетку своје књижевничке и професорске каријере, Павић је објавио књигу песама Палимпсести 1967. године, па Историју српске књижевности барокног доба 1970, затим Војислав Илић и европско песништво 1971. године. Другу књигу песама Месечев камен објављује 1971, а прву збирку прича Гвоздена завеса 1973. Следе књиге прича: Коњи светога Марка (1976), Руски хрт (1979), Нове београдске приче (1981), Душе се купају последњи пут (1982). Домаћу и светску славу стекао је романом Хазарски речник (1984), романомлексиконом у 100.000 речи. Павић је писац чудесне имагинације и један од водећих представника европске постмодерне. Остала дела: романи — Предео сликан чајем (1988), Унутрашња страна ветра (1991), Последња љубав у Цариграду (1994), Шешир од рибље коже (1996), Стаклени пуж (1998), Кутија за писање (1999), Звездани плашт (астролошки водич за неупућене, 2000), Уникат (2004) и комедија Свадба у купатилу (2005).

346 / Савремена српска књижевност

Ed

uk a

pr om

o

prste. Samo su bolesti bile kakva-takva ostrva mira u njegovom životu. Čim bi se razboleo, zaboravljao bi sve druge jezike osim maternjeg.

Njegove bolesti, doduše, uvek su imale bar dva uzroka. Kada je solunska partija protivnika ikona bila 843. svrgnuta s vlasti i posle smrti cara Teofila proglašena obnova kulta ikona, Konstantin se morao skloniti u manastir na maloazijskom kopnu. Mislio je – i Bog se povukao da napravi mesta svetu. Naše oko je meta stvarima pred sobom. Sve one nišane u njega, a ne obratno. Potom je bio prinuđen da se vrati u prestonicu i da javno istupi protiv svojih nekadašnjih učitelja i zemljaka, braneći ikone.

– Iluzija je da su nam misli u glavi – tada je zaključio. – Glava i mi celi smo u mislima. Mi i naše misli, to je kao more i struje u njemu – naše telo je struja u moru, a misli samo more. Tako telo pravi mesta sebi u svetu probijajući se kroz misli. Duša je pak, korito i jednom i drugom...

Tada je napustio još jednog svog bivšeg učitelja. Svog starijeg brata Metodija, koji nije nikada napao istomišljenike. Video je kako za sobom ostavlja svog negdašnjeg duhovnog oca i brata i kako mu postaje starešina.

U službi carigradskog dvora bio je najpre arhont jedne slovenske pokrajine, potom učio na prestoničkoj dvorskoj školi, kao sveštenik postao patrijaršijski bibliotekar pri crkvi Svete Sofije u Carigradu, profesor filosofije na carigradskom univerzitetu i tu je zbog izuzetne erudicije stekao počasno zvanje „filosofa”, koje je nosio do kraja. Ali, on se držao drugog puta i mornarskog uverenja da je meso mudrih riba škodljivo i tvrđe od mesa glupih riba. Tako samo glupi jedu i glupe i mudre, a mudri probiraju i traže glupe.

On koji je prvu polovinu svog veka proveo bežeći od ikona, drugu polovinu tog veka proveo je noseći ih kao štit. Ali, ispostavilo se da se na ikonu Bogorodice mogao navići, ali na Bogorodicu ne. Kada ju je mnogo godina kasnije u hazarskoj polemici∇ poredio sa služinčadi iz kaganove pratnje, uporedio ju je s čovekom, a ne sa ženom.

Tada je prevalila polovina njegovog stoleća i navršila se polovina njegovog života.

Uzeo je tri zlatnika i stavio ih u svoju kesu misleći: prvi ću dati sviraču u rog, drugi pojcima u ckrvi, a treći nebeskim anđelima pevačima. I tako je krenuo na svoja beskrajna putovanja. Nikada nije mogao mrve od ručka pomešati s mrvama večere. Bio je u stalnom pokretu. Godine 851. otišao je arapskom kalifu u Samaru kod Bagdada i kada se vratio s tog diplomatskog puta, u ogledalu je video prvu boru na čelu i nazvao je saracenskom borom. Navršavala se godina 859. i Konstantin je postao vršnjak Aleksandra Velikog, koji je umro u 33. godini, koliko je sada imao i on.

– Imam mnogo više vršnjaka pod zemljom nego na zemlji – mislio je tada – vršnjaka iz svih vremena; iz doba Ramzesa III, kritskog lavirinta ili iz vremena prve opsade Carigrada. A biću i ja podzemni vršnjak mnogima od živih. Samo što stareći ovde, na zemlji, uvek menjam vršnjake pod zemljom izdajući mrtve mlađe od sebe...

A potom je došla još jedna opsada grada čije je ime nosio. Dok su Sloveni 860. opsedali Carigrad, Konstantin je na maloazijskom Olimpu Милорад Павић / 347

Зограф Димитар Папрадашки, Свети Ћирило (XIX век)

Ed

uk a

pr om

o

Минијатура Свети Ћирило и Методије, детаљ (XI век)

pravio u tišini monaške ćelije zamku za njih – gradio prva pismena slovenske azbuke. Prvi put je načinio obla slova, ali slovenski jezik je bio toliko divalj da mastilo nije moglo da ga zadrži, pa je načinio drugu azbuku od rešetkastih slova i u njih je zatvorio taj nepokorni jezik, kao pticu. Kasnije, kada je pripitomljen i kada je naučen grčkom (jer jezici uče druge jezike), slovenski jezik se mogao uhvatiti i u ona prvobitna, glagoljska pismena...

Daubmanus prenosi ovakvu priču o nastanku slovenske azbuke. Jezik varvara nikako se nije hteo ukrotiti. Jedne brze tronedeljne jeseni sedela su braća u ćeliji i uzalud pokušavala da ispišu pismena koja će se kasnije zvati ćirilicom. Posao im nije polazio za rukom. Iz ćelije videla se lepo polovina oktobra i u njemu tišina čas hoda duga i dva široka. Tada je Metodije skrenuo pažnju bratu na četiri krčaga koja su stajala u prozoru njihove ćelije, ali spolja, s one strane rešetaka.

– Da su ti vrata zabravljena, kako bi došao do jednag od tih krčaga?

– upitao je. Konstantin je razbio jedan od krčaga, uneo krhotine deo po deo kroz rešetku u ćeliju i tu ponovo sastavio u celinu krčag lepeći ga pljuvačkom i glinom s poda ispod svojih nogu.

Tako su uradili i sa slovenskim jezikom, razbili ga na parčad, uneli ga kroz rešetke ćirilskih slova u svoja usta i ulepili krhotine svojom pljuvačkom i grčkom glinom ispod svojih tabana...

Iste godine vizantijskom caru Mihailu III stiglo je poslanstvo od hazarskog kagana ∇ koji je molio da mu se iz Carigrada uputi osoba sposobna da objasni osnove hrišćanskog učenja. Imperator se obratio za savet Fotiju, kojega je zvao „hazarskom njuškom”. Taj čin bio je dvosmislen, ali Fotije je zahtev shvatio ozbiljno i preporučio svog štićenika i učenika Konstantina Filosofa i ovaj je sa bratom Metodijem krenuo u svoju drugu diplomatsku misiju, nazvanu hazarskom. Usput, u Hersonu na Krimu zadržali su se i Konstantin je tamo učio hazarski i jevrejski jezik, pripremajući se za diplomatski posao koji mu je predstojao.

Mislio je: „Svako je krst svoje žrtve, a klinovi probijaju i krst”. Kada je došao na dvor hazarskog kagana, sreo se tamo sa predstavnicima islamske i hebrejske vere, jer je kagan bio pozvao i njih, tako da je Konstantin ušao s njima u polemiku držeći svoje „Hazarske besede” koje je Metodije kasnije preveo na slovenski jezik. Pobivši argumente rabina i derviša koji su zastupali judaizam i islam, Konstantin Filosof privoleo je hazarskog kagana da primi hrišćanstvo, naučio ga da se polomljenom krstu ne vredi moliti i na licu je poneo drugu, hazarsku boru.

Navršavala se 863. godina, Konstantin je bio vršnjak Filona Aleksandrijskog, filosofa koji je umro u trideset sedmoj godini, koliko je sada bilo i njemu. Konstantin je dovršio slovensku azbuku i zajedno s bratom otisao u Moravsku, među Slovene koje je znao iz svog zavičaja.

Prevodio je crkvene spise sa grčkog na slovenski, a oko njega se skupljala gomila. Nosili su oči na mestu gde su nekad bili rogovi i to se opažalo, opasivali su se zmijama, spavali s glavom na jug okrenutom, ispale zube bacali preko kuća. Gledao ih je kako vade bale prstima i jedu ih šapćući molitve. Noge su prali ne izuvajući se, pljuvali u jelo pre obeda

Минијатура Свети Ћирило, детаљ (XV век)

348 / Савремена српска књижевност

Захари Зограф, Свети Ћирило и Методије (1848)

uk a

pr om

o

i u „Očenaš” ubacivali svoja varvarska imena muška i ženska iza svake reči, tako da je „Očenaš” narastao kao hleb i nestajao istovremeno, te se morao svaka tri dana pleviti i nije se video ni čuo od ovih divljih imena što su ga gutala. Neodoljivo ih je privlačio miris crkotine, bili su brzih misli i pevali prelepo, tako da je on plakao slušajući ih i gledajući svoju treću, slovensku boru kako ukoso silazi niz čelo, poput kaplje kiše...

Posle Moravske otišao je 867. panonskom knezu Kocelju, a otuda u Veneciju i ušao u raspravu s trijezičnicima, zastupnicima nazora da su jedino grčki, hebrejski i latinski jezik dostojni bogosluženja. Upitali su ga Venecijanci – Je li Hrista ubio sav Juda, ili ne baš sav? A Konstantin je osećao kako mu se na obrazu pomalja četvrta, mletačka bora i kako se s onim ranijim borama, saracenskom, hazarskom i slovenskom, seče i ukršta na njegovom licu poput četiri mreže bačene na istu ribu. Dao je prvi zlatnik iz svoje kese jednom trubaču da zatrubi i upitao trijezičnike da li će se vojska odazvati na poziv ako ne razume znak trube? Bila je 869. godina i Konstantin je mislio na Boetija Ravenjanina, koji je umro u 43. godini života. Sada mu je bio vršnjak. Na papin poziv otišao je u Rim, gde je uspeo da odbrani ispravnost svojih nazora i svoje slovenske službe. S njime su bili Metodije i učenici, koji su kršteni u Rimu.

Sećajući se svog života i slušajući pojanje u crkvi mislio je: – Kao što čovek obdaren za jedan posao radi taj posao u vreme bolesti s otporom i nevešto, tako bez bolesti, ali sa istim otporom i nevešto, to isto radi onaj koji za taj posao nije...

Tom prilikom u Rimu je pojana slovenska liturgija i Konstantin je svoj drugi zlatnik dao pojcima. Po prastarom načinu stavio je svoj treći zlatnik pod jezik, stupio u jedan od grčkih manastira u Rimu i umro pod novim monaškim imenom kao Ćirilo godine 869.

Ed

Važnija literatura: Veoma obimna bibliografija radova o Ćirilu i Metodiju sakupljena je u delu G. A. Iljinskog (Опыт систематической кирило-мефодьевској библиографии) sa brojnim kasnijim dopunama (Popruženko, Romanski, Ivanka Petrović i dr.). Pregled najnovijih istraživanja daje novo izdanje monografije F. Dvornika, Les Légendes de Constantin et Méthode vue de Byzance (1969). Nešto podataka vezanih za Hazare i hazarsku polemiku donosilo je Daubmanusovo izdanje Hazarskog rečnika, Lexicon Cosri, Regiemonti Borrusiae, excudebat loannes Daubmannus 1691, ali je to izdanje uništeno.

HAZARI∇ – o poreklu Hazara zabeležio je Teofan sledeće reči: „Pojavio se veliki narod Hazara iz najudaljenijeg kraja Berzilije, prve Sarmatije, te je zavladao celom zemljom što se prostirala od Crnog mora...” Hazari su u V veku, kako misli Priscus, pripadali hunskom carstvu pod imenom Akatzira. Sveti Ćirilo isticao je da su Hazari spadali među one narode koji boga proslavljaju na svom, hazarskom jeziku, a ne na grčkom, jevrejskom ili latinskom. Grčki izvori Hazare nazivaju: χαεαροι, ali i: χοτξιοροι. Hazarska država protezala se znatno na Zapad od linije Krim– Kavkaz–Volga. Senka hazarskih planina u junu pada 12. dana daleko u Sarmatiju, a u decembru ta senka padne mesec dana hoda na Sever. Još Милорад Павић / 349

Ed

uk a

Хазарски ратник са заробљеникoм, илустрација и новчић урађени на основу слике номада на сребрном бокалу блага пронађеног у Румунији (VIII век)

pr om

o

oko 700. godine hazarski zvaničnici boravili su na Bosforu i u Fanagoriji.

Hrišćanski (ruski) izvori kao Nestorova hronika tvrde da su plemena na jugu od srednjeg Dnjepra plaćala u IX veku danak Hazarima, i to krzno bele veverice po glavi ili mač. U X veku taj danak bio je u novcu.

Grčki izvori o hazarskom pitanju potkrepljeni su jednim važnim dokumentom koji Daubmanusovo izdanje pominje kao „Veliki pergament”. Vizantijskom caru Teofilu bilo je, prema tom izvoru, upućeno poslanstvo iz Hazarije i jedan od poslanika imao je na telu tetoviranu hazarsku istoriju i topografiju ubeleženu na hazarskom jeziku, ali hebrejskim pismenima. U vreme kada je poslanik tetoviran, Hazari su u stvari već koristili kao azbuku za svoj jezik grčka, jevrejska ili arapska pismena ravnopravno, ali kada bi se neko od Hazara pokrstio, koristio bi samo jednu od te tri azbuke, onu čijoj se veri poklonio. Na isti način Hazari koji bi se preobratili u grčku veru, u islam, ili prihvatili judaizam, počinjali su svoj hazarski jezik izvrtati tako da što manje liči na jezik Hazara koji su i dalje ostali u svojoj prvobitnoj veri. Neki izvori ne prihvataju, međutim, ono tvrđenje o tetoviranom poslaniku izneto kod Daubmanusa, nego uzimaju da je bila reč o bogato ukrašenoj posudi od soli poslatoj na dar vizantijskom imperatoru kako bi s nje mogao pročitati hazarsku istoriju i da je čitava priča o „Velikom pergamentu” u stvari samo posledica pogrešno pročitanog istorijskog izvora. S ovom razumnom ogradom ima jedna teškoća. Ako se prihvati da je reč o posudi od soli, ne može se shvatiti ostatak priče o „Velikom pergamentu”, a ona ide kako sledi.

Na „Velikom pergamentu” godine su bile računate prema hazarskim velikim godinama koje su u obzir uzimale samo vreme ratova, pa su se morale preračunavati u male grčke godine. Početak pergamenta je izgubljen i to zato što je poslaniku bio prilikom nekog kažnjavanja odrubljen deo tela na kojem su bile ispisane prva i druga velika hazarska godina. Tako hazarska povest u sačuvanom delu počinje od treće velike godine u kojoj je u VII veku (po današnjem računanju vremena) vizantijski car Iraklije preuzeo pohode na Persiju uz pomoć Hazara koji su učestvovali pod vođstvom svog kralja Ziebela u opsadi Tiflisa i 627. godine povukli se ostavivši grčke trupe same pred neprijateljem.

Tvrdili su da za svaku stvar jedan poredak vredi dok ona raste, a drugi kad se počinje smanjivati, odlazak i povratak ne potpadaju pod iste zakone, pre i posle uspeha ne vrede isti dogovori. Posle zemljotresa i bilje uvek raste na nov način i drugačije nego pre. Četvrta velika godina opisivala je hazarske pobede nad bugarskim savezom, kada je deo tog hunsko-ono­gurskog plemena potčinjen Hazarima, a drugi deo se pod Asparuhom povukao na Zapad do reke Dunava, među plemena koja bičuju vetar, kojima na glavi mesto kose raste trava i čija misao je ledena. Peta i šesta velika godina (ispisana na grudima poslanika) sadržala je istorijat ratova hazarskog carstva u vreme vizantijskog cara Justinijana II. Posle svrgavanja s prestola proteran i osakaćen, Justinijan je zatočen u Hersonu, odakle je pobegao Hazarima potpuno nag i spavao je usput pod teškim kamenom da se ne bi smrzao. Na dvoru hazarskog

Дан славе Хазара, минијатура у Радзивиловском летопису, детаљ (XV век)

350 / Савремена српска књижевност

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА Роман-лавиринт Хазарски речник испрва изгледа као лексикон, али кад почнемо да га прелиставамо, за нама се затварају врата и ми остајемо у забавном роману-лавиринту. Јер,то је књига сачињена од књига, базар бајки, парабола, шаљивих прича, дракуловског фолклора. Ту се историја претапа у научну фантастику, лексикон у бизарну машту, а реквизити из прашњавог собичка књижевности светлуцају као бенгалска ватра. Све је веома барокно, веома учено и загонетно.

Ed

uk a

pr om

o

kagana∇ᵛon je lepo primljen, oženjen kaganovom sestrom, koja je primila grčku veru i uzela ime Teodora (prema imenu carice Justinijana I), ali je i dalje po hazarskom običaju smatrala da se bog javio u snu devici Mariji i oplodio je sanjanom rečju. Tako se prvi put Justinijan II spasao kod Hazara. Drugi put on će kod Hazara završiti svoj put, jer se njima moze uteći, ali se od njih pobeći ne može. Kada je na hazarski dvor stiglo poslanstvo od cara Tiberija sa zahtevom da se Justinijan izruči Grcima, ovaj je još jednom pobegao i krenuo na prestonicu. Postavši ponovo vladar, Justinijan II se nije sećao gostoprimstva kod Hazara i 711. godine poslao je kaznenu ekspediciju u Herson, mesto gde je nekada bio prognan i koji je bio pod hazarskim uticajem. Ovoga puta ovaj prodor prema hazarskom carstvu stao ga je glave. Hazari su podržali pobunjene carske trupe (Krim je u to vreme već pripadao njima) i u toj pobuni ubijen je Justinijan II i njegov mali sin Tiberije, dete hazarske princeze i poslednji izdanak Iraklijeve dinastije u Vizantiji. Ukratko, Hazari su prihvatili onoga koji je bio gonjen, a uništili onoga koji je gonio, sve u istoj osobi. Sedma i poslednja velika hazarska godina zapisana na „Velikom pergamentu” beleži na trbuhu hazarskog poslanika da je pored Hazara postojalo na svetu još jedno drugo pleme istog imena i da je taj dvojnik Hazara živeo daleko od pravog hazarskog plemena, da ga često brkaju s pravim Hazarima i da je povremeno dolazilo do dodira putnika između dva naroda. Ti drugi Hazari pokušavali su da iz te sličnosti u imenu izvuku koristi i na stegnima pravog poslanika stajalo je upozorenje da su se ponekad na dvorovima kod kalifa i vasilevsa javljali isto tako tetovirani poslanici, koji nisu nosili na sebi hazarsku istoriju, nego povest onog drugog naroda istog imena. Ovi drugi Hazari umeli su čak i da govore hazarski, ali im to znanje nije trajalo duže od 3–4 godine, koliko traje jedna kosa. Znanje im se ponekad prekidalo usred rečenice i nisu više umeli ni da beknu. Poslanik je uveravao usmeno i ovom utetoviranom porukom da je on predstavnik pravog kagana i pravih Hazara. Napominjao je takođe da su se u jednom trenutku Grci bili vezali za taj narod-dvojnik umesto za prave Hazare i to u razdoblju koje pokriva sedma velika hazarska godina. Godine 733. (prema današnjem računanju vremena), a u pomenutoj hazarskoj godini, car Lav III Isavrijski, ikonomrzac, oženio je svog sina Konstantina kćerkom hazarskog kagana, Irinom. Iz tog braka kasnije je potekao grčki car Lav IV Hazarin (775–780). Car Lav III je bio u isto vreme umoljen da na hazarski dvor pošalje poslanstvo koje će tumačiti hrišćansku veru. Taj zahtev biće ponovljen i stotinak godina kasnije, u vreme grčkog cara Teofila (829–842) kada su ruski Normani i Mađari ugrozili Krim, grčko carstvo i hazarsku državu. Na zahtev hazarskog kagana grčki inženjeri podigli su tada utvrđenje Sarkel i u levom uhu poslanika lepo se videlo kako se na ušću Dona podiže jedna utvrđa. Na jednom od njegovih palčeva bio je prikazan hazarski napad na Kijev 862. godine, ali kako se taj palac stalno gnojio od jedne rane zadobijene u toj istoj opsadi, slika je bila zamrljana i ostala kao trajna zagonetka, jer u času kada je poslanik Милорад Павић / 351

Фриц Румлер

Роман-лексикон Роман-лексикон покушава да сједини два тако различита подручја: од лексикона има алфабетски поредак речи и имена, од романа бујну машту и путеност. Човек је у искушењу да у погледу неописивости садржаја каже да Хазарски речник не пружа више елементе једног света романа, са којим читалац потом може да се игра. У извесном смислу то није ништа друго до џиновска загонетка, интелектуална укрштеница која чини да читање поново постаје авантура и путовање ради открића. Фолкер Шук

uk a

pr om

o

bio upućen u Carigrad ta opsada još nije bila ostvarena i trebalo je na nju čekati još ravno dve decenije.

Na ovom se mestu prekida beleška o „Velikom pergamentu” i može se odmah reći da je onaj ko je stvarao „izvod” sa hazarskog predloška preuzeo samo vesti u vezi s grčko-hazarskim odnosima, a ostale, kojih je svakako takođe bilo tetoviranih na koži hazarskog diplomate, izostavio, ostavljajući tako „pismu koje hoda” da nastavi svoju misiju u nekoj drugoj zemlji. O tome kao da govori vest da je hazarski poslanik završio život na dvoru nekog kalife posuvrativši svoju dušu na postavu i obukavši je tako kao prevrnutu rukavicu. Njegova odrana koža, bila je uštavljena i ukoričena kao veliki atlas stajala na počasnom mestu u kalifinom dvorcu u Samari. Prema drugim izvorima, poslanik je bio izložen brojnim neprijatnostima. Najpre je još u Carigradu morao dati da mu se odseče ruka, jer je jedan od moćnih ljudi na grčkom dvoru platio suvim zlatom drugu veliku hazarsku godinu ispisanu na poslanikovoj levoj šaci. Prema trećim izvorima, poslanik je morao dva ili tri puta da se vraća u hazarsku prestonicu i da tu biva podvrgnut ispravkama istorijskih i drugih podataka koje nosi, ili je čak bio zamenjen drugim poslanikom koji je imao utisnutu na koži ispravljenu i dopunjenu verziju istorije. Živeo je – kako beleži Hazarski rečnik – kao živa enciklopedija o Hazarima i to od novca dobijenog za mirno stajanje tokom dugih noći.

Bdeo je zagledan u srebrnaste krošnje drveća na Bosforu koje liče na klobuke dima. Za to vreme grčki i drugi pisari prepisivali su s njegovih leđa i stegna hazarsku povest u svoje knjige. Kažu da je po hazarskom običaju nosio stakleni mač i tvrdio da su slova hazarske azbuke dobila nazive po jelima, a brojevi prema imenima sedam vrsta soli koje su Hazari razlikovali. Sačuvana je njegova izreka koja glasi: „Da je Hazarima bolje u Itilu (hazarskoj prestonici), bilo bi im bolje i u Carigradu”. Uopšte uzev, govorio je mnoge stvari suprotne onim ispisanim na njegovoj koži.

On ili neki njegov naslednik hazarsku polemiku∇ᵛodržanu na dvoru hazarskog kagana ovako je objasnio. Jednom je kagan usnio anđela koji mu je rekao: „Tvoja dela nisu draga gospodu, ali tvoje namere jesu”.

Odmah je pozvao jednog od najuglednijih hazarskih sveštenika iz sekte lovaca na snove i zatražio da mu objasni san. Lovac se nasmejao i rekao kaganu: „Bog o tebi nema pojma; on niti vidi tvoje namere, niti tvoje misli, ni tvoja dela. To što ti je anđeo došao u san i buncao, znači samo da nije imao gde da prenoći, a napolju je verovatno padala kiša. A što je kratko ostao, to je po svoj prilici jer mu je u tvome snu suviše smrdelo.

Operi svoje snove drugi put...” Na te reči kagan se strahovito naljutio i pozvao strance da mu protumače san. „Da, ljudski snovi strahovito zaudaraju”, komentarisao je, ovu priču hazarski poslanik. Umro je zato što je koža ispisana hazarskom istorijom počela strahovito da ga svrbi.

Taj svrab bio je nepodnošljiv i on je preminuo s olakšanjem i srećan što će najzad biti čist od istorije.

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Роман као скулптура

Ed

Ја сам покушао да књижевност као нереверзибилну уметност преведем у реверзибилну тако да роману можете да приђете са свих страна, као скулптури или кући. Без обзира с које стране кренете, дело ће се конституисати као уметнички ентитет, целина. То је била моја намера и у Пределу сликаном чајем и у овом новом роману који сада пишем, где постоје два почетка и један крај. Милорад Павић

352 / Савремена српска књижевност

РАЗГОВОР О РОМАНУ  Обрати пажњу на цитат из Делићеве Хазарске призме у ком се наводе начини читања Павићевог романа: „Читалац, наиме, не мора роман читати од почетка према крају, ред по ред, већ се може – према ауторовим упутствима – кретати од једне одреднице до друге, ’селити’ се из једне књиге у другу, из ’црвеног’ свијета у ’зелени’, односно ’жути’ и обрнуто. Од читаоца зависи колико ће од књиге добити, какву ће причу склопити, да ли ће је уопште успјети склопити, којим ће редом и на какав начин читати роман.” Како ти одговараш на Павићев изазов новог читања књиге као речника? Којим редом ћеш читати Хазарски речник? Јер само онај који уме правим редом да прочита делове једне књиге, може наново створити свет (Павић 1994: 28). Определи се за књигу која ти је најзанимљивија. Изабери одреднице које те интересују, обрати пажњу на мали роман који ћеш склопити од њих и позабави се његовом типологијом.

o

Изнеси своје утиске о Павићевом роману-лексикону. За које приче се радије опредељујеш: историјске или фантастичне? Која личност је заокупила твоју пажњу?

pr om

Идеја да је писац Хазарског речника коаутор а не писац издиже и самог читаоца на ниво сарадника и будућег хроничара хазарског питања, који може да дописује дело и, како верује Умберто Еко, и сам доживи духовни преображај у комуникацији са текстом. Да ли и ти желиш да допишеш неку одредницу у Хазарски речник?

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

uk a

Прва група: Истраживачки рад на тексту Павићевог Хазарског речника осмишљен је као упоредни групни рад на тексту Хазарског речника и Ћириловог житија на неколико аналитичких нивоа: тематског и мотивског поређења, чији је исход откривање сличности у разликама, трагања за средњовековним жанровским моделима, које препознајемо као реминисценцију или деконструкцију, уочавања поетичких веза, стилских поступака и језичких особености, откривања топоса који сведоче о интертекстуалним везама с Библијом, великим кодексом средњовековне књижевности. Поента оваквог приступа је нов начин читања Павићевог лексикона, склапање одредница тако да се формира мали византијски роман, при чему долази до изражаја знање, способност повезивања, комбиновања, инвентивност и креативност читалаца. Текстуално трагалаштво нас води ка обнављању и систематизацији знања из средњовековне књижевности на вишем нивоу, у компаративном контексту, а повезивање с модерном књижевношћу – уочавању значаја старе књижевности која се открива као жива традиција. Друга група: Истражите три временска слоја Павићевог романа: средњовековни, барокни и двадесетовековни, и преко њих пратите генезу тема и мотива, књижевних врста, стилских и жанровских поступака кроз историју књижевности. Утврдите поетичке сродности међу стилским формацијама: српски барок незамислив је без уочавања везе са делима средњег века, а романтизам, модерна као и постмодерна књижевност захтевају контекстуализацију књижевне традиције. Акцентујте стил и језик Павићевог палимпсеста и утврдити којој традицији више дугује: средњовековној или барокној. Истражите историјски и фантастички слој Павићевог романа-лексикона и запазите да фантастичка књижевност, омиљена у другој половини двадесетог века, вуче корене управо из средњовековне књижевности.

Милорад Павић / 353

uk a

pr om

o

Трећа група истраживачких задатака полази од тезе да је у питању роман загонетка, велика интелектуална укрштеница, па је истраживање мотивисано потрагом за изгубљеним текстом (изгубљеним Ћириловим беседама) који је у основи књиге, у самом темељу романескне архитектуре. Лексикограф је коаутор, будући да је прво издање речника изгубљено, те се намеће проблемско и реторичко питање: ко је први аутор Хазарског речника? – на које, пре свега, треба одговорити. Павић нам наговештава да би то могао бити Ћирило, творац првог словенског писма и књижевног језика, јер су његове, на несрећу изгубљене Хазарске беседе, знале истину о несталом племену чија је судбина, такође, проблематизована питањем: шта се збило са Хазарима? Можемо ли тврдњу доказати или оспорити реконструкцијом изгубљеног рукописа и на који начин? Синтеза истраживачког рада Хазарски речник у контексту српске средњовековне књижевности у знаку је склапања малог византијског романа комбинацијом одредница – што је креативни домет у прилог новом начину читања романа. Сећајући се упозорења лексикографа да се у књизи може изгубити, што важи за неприпремљене, или, што је још страшније, умрети, отровати се непажљивом употребом (што је алузија на спаљивање и забрањивање књига, али и опомена онима који не умеју да одговоре на изазове читања), даље примењујемо, на креативан начин, стечена књижевноисторијска и теоријска сазнања. Истражите теоријски појам византијски роман и покажите да све његове одлике налазимо у форми романа-лексикона, који је, такође, обилат топиком с ликовима у развојној тенденцији. Повежите одреднице по слободном избору у мали византијски роман према датој комбинацији одредница из Црвене, хришћанске књиге, које припадају средњовековном слоју романа-лексикона: Ћирило, главни јунак романа, и Методије, његов брат и саборац, отварају историјско-легендарни слој малог, византијског романа. Атех, хазарска принцеза, и владар Каган јесу митске личности које отварају фантастички слој књиге, Хазари су племе које апокалиптично нестајући постаје храна за митологије, а драматичан догађај записан је у одредници Хазарска полемика. Легендарни простор јесте Челарево, а време вечни презент, затворено у легенду о Ћириловом стварању словенског писма. Подстицајном идејом да постоји безброј начина читања Хазарског речника и могућности дописивања одредница завршава се рад креативне истраживачке радионице.

И З

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

Ed

Византијски роман био је слободна форма у средњем веку, намењена широкој читалачкој публици, у жанровском смислу, мешавина легенде, историје и мита. Означавао је дела световног карактера и садржаја, најчешће прерађена дела античке књижевности. Већ почетком четрнаестога века појавила се српска верзија Александриде, романа о Александру Македонском. Настала на основу средњовековних, грчких прерада Псеудо-Калистенове верзије, извршила је, због своје популарности и читљивости, пресудан утицај на српску књижевност. Био је то хибридни жанр, истовремено романтични витешки роман, херојска епопеја и биографија са тенденцијом претварања у светачко житије.

Минијатура Александра Македноског, византијски период (XIV век)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

„Кључни принцип броја три у Павићевом Хазарском речнику”, Јован Делић Одмах пада у очи, а нарочито у њемачком издању, да је Павићев роман-лексикон, Хазарски речник, састављен из три књиге: „Црвене”, „Зелене” и „Жуте”.[...] Црвена боја означава

хришћански свијет, а црвена књига хришћанску интерпретацију хазарске полемике и хазарске судбине. Зелена боја означава муслимански свијет и муслиманску интерпретацију хазарске полемике, а жута јеврејски свијет и јеврејску интерпретацију хазарске полемике.

354 / Савремена српска књижевност

тати као књижевно дјело – изгубила је, послије Павићевог романа, на духовитости, јер се данас може обрнути: роман се може читати као рјечник: роман може имати рјечничку форму. То Павићево дјело и насловом – Хазарски речник – и поднасловом – роман лексикон у 100 000 речи – и структуром потврђује. „Хазарски речник у контексту српске средњовековне књижевности”, Оливера Радуловић

o

Будући да су сва поглавља потчињена енциклопедијском реду и композиционој дисциплини, како то одговара научној литератури, иза одредница следи и списак изворне литературе из које је изостало Ћирилово житије. Управо овај средњовековни текст главни је извор мотива и проблема, стилских и жанровских поступака Павићевог романа-лексикона, до чега ваља доћи аналитичко-интерпретативним путем, јер аутор скривајући подтекст свога дела – најречитије на њега упућује – водећи с читаоцем сложене интелектуалне игре. Хазарски речник носи, у контексту српске средњовековне књижевности, и упозорење: сваки народ који заборави своје порекло, културну и књижевну традицију осуђен је на заборав, на хазарску судбину!

О ЈЕЗИКУ

uk a

pr om

Све три књиге постоје напоредо, паралелно, у међусобној полемици, вјечно непомирљиве, али ниједна није добила право на коначну истину. Три књиге су три равноправна „гласа” у необичној „полифонској” структури; сваки од тих гласова може бити носилац коначне истине, али ниједан то уистину није. Коначна истина о Хазарима је неухватљива и нема наде – сугерира нам меланхолично ово Павићево дјело – да ту истину сазнамо. Истина постоји само као полемика, у којој ниједна страна није коначан побједник, а хазарски народ у тим понуђеним истинама постоји само као историјски фантом. [...] Павићево дјело је обнова и освјежење форме романа, формом научне литературе, формом лексикона. Тако се поново потврдило правило руских формалиста и Михаила Бахтина да за настанак нових књижевних форми можемо често захвалити или „нижим” још „неистрошеним” књижевним формама, или потпуно небелетристичким, као што је у овом случају. Тако се овдје илустративно потврдила Бахтинова теза да је роман по својој природи енциклопедијска форма, да је његова тежња за опширношћу и свеобухватношћу заправо енциклопедијска. Стара естетичарска досјетка – да се рјечник може чи-

Ed

Култ књиге и писма, као и идеја да су написане речи пребивалиште тајни, везује у средњем веку, писање за обредни чин. Милорад Павић користи наведено начело средњовековне поетике, нарочито истичући значај језика у своме роману, где је реч симбол невидљивог, обрнутог света, а писање има егзистенцијални карактер. Аутор је неретко истицао инспиративност средњовековног језика сматрајући га светим, и реторички заплетену реченицу, која нагони на интензивну умну делатност. Стилска пренапрегнутост, названа плетенија словес, за Павића је инспиративан извор различитих поступака, па и начин постизања парадокса у тексту. Средњовековна дела су у функцији подтекста Хазарског речника вишеслојна и вишесмислена у алегоријским значењима, а метафоре су непреводиве. Речи и појмови се међусобно супротстављају, оспоравају, граде парадоксе и алогизме, који илуструју занемелу мисао, речито ћутање и спознају путем интуиције. Павићев роман обилује семантичким мрљама, синтезама супротности и заумним реченицама, које изазивају психолошки удар обрћући слику као у огледалу. Обрнута перспектива, минус постуМилорад Павић / 355

роман се може читати на новелистичком нивоу, а ликове је могуће повезати по функцијама (полемичари, хроничари). Читалац може да чита једну књигу или временску раван, или да комбинује хоризонтално и вертикално читање. Читатељке могу читати женски примерак а читатељи мушки, и обрнуто. Милорад Павић

пак истакнути симболом огледала аутору служе да изрази протест против смрти и уведе у дело паралелне светове, који фигуративно представљају спознајна ограничења. Као што у поетици средњег века не постоји јасна граница између прозе и поезије, па је стил најчешће амалгам поетских и реторичких облика, тако је и Павићева реченица или литургијска, ритмички пренапета, стилизована попут стиха, или реторички преплетена, подигнутог тона и узлазне линије. ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

pr om

o

Пронађи уметничке слике и музику која ће илустровати твој читалачки доживљај Хазарског речника. Истражи историјске изворе хазарског питања. Истражи филмске и телевизијске адаптације Павићевих дела: Црвена краљица (играни ТВ филм), режија Мирослав Међимурец, Србија, 1981; Византијско плаво (играни филм), режија Драган Маринковић, Србија, 1993; Стеклянная лампа (играни филм), режија Николај Чепуришкин (Николай Чепурышкин), Русија, 2009. Позабави се темом: Хазарски речник у позоришту. Пронађи звучни запис и послушај духовни концерт за мешовити хор и гудаче „Молитва Рачана”, Светислава Божића, на стихове Гаврила Стефановића Венцловића и Милорада Павића, премијерно извођено 2006. године у Санкт Петербургу, Русија, са оркестром и хором Капеле „Глинка” и диригентом Владиславом Чернушенком. Напиши аналитички задатак на тему Хазарска полемика или есеј на тему Лепота принцезе Атех или причу са мотивима из овог романа са темом Ловци на снове. Упореди женски и мушки примерак Хазарског речника.

uk a

Ћирило и Методије: житија, службе, канони, похвале / Климент Охридски, прир. Ђорђе Трифуновић, превели Ирена Грицкат, Олга Недељковић, Ђорђе Трифуновић, Београд: Српска књижевна задруга, 1964. Сергеј Сергејевич Аверинцев, Поетика рановизантијске књижевности, Београд: Српска књижевна задруга, 1982. Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд: Српска књижевна задруга, 1982.

Ana Šomlo, Hazari, ili obnova vizantijskog romana, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod: Srpska književna zadruga: Narodna knjiga, 1990. Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд: Нолит, 1990.

Jovan Delić, Hazarska prizma, Beograd: Prosveta: Dosije, 1991.

Umberto Eko, Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka, Novi Sad: Svetovi, 1992. Милорад Павић, Хазарски речник, Београд: Просвета, 1994. Петар Пијановић, Павић, Београд: „Филип Вишњић”, 1998. Стара српска књижевност, приредила Светлана Томин, Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2001. Оливера Радуловић, Речи са чистих усана, Београд: Друштво за српски језик и књижевност, 2007.

Ed

СИНТЕЗА

Милорад Павић (1929–2009)

Хазарски речник (1984)

► Састоји

се из Црвене (хришћанске), Зелене (муслиманске) и Жуте (јеврејске књиге) и три временска слоја. ► Тема: нестанак Хазара. ► Хазарска полемика: где је нестао хазарски народ.

356 / Савремена српска књижевност

роман-лексикон постмодерни роман историја религије фикција читалац читатељка

Слободан Селенић ОЧЕВИ И ОЦИ* (одломак) Кључне речи: Очеви и оци, породична сага, друштвени роман, комунизам, национализам.

Слободан Селенић (1933–1995) Рођен је у Пакрацу. Отац му се бавио просветом, политиком и новинарством, а родитељи су му пред Други светски рат држали и приватну гимназију у Београду. Студирао је енглески језик и књижевност, а постдипломске студије завршио је у Великој Британији. Као веома млад, био је уметнички директор Авала филма. Писао је позоришну критику, новинске текстове и преводио са енглеског. Био је редовни професор Факултета драмских уметности у Београду. Написао је романе: Мемоари Пере Богаља, Пријатељи, Писмо/ глава, Очеви и оци, Тимор мортис и Убиство с предумишљајем. Романи су му награђивани НИНовом наградом, Октобарском наградом Града Београда, Наградом „Меша Селимовић”. Постхумно су му објављени роман Малајско лудило и позоришне критике Драмско доба. Написаоје три драме: Косанчићев венац 7, Ружење народа у два дела и Кнез Павле. Објавио је неколико књига из области драмске теорије и критике, као и две антологије драмских текстова. По његовим романима Убиство с предумишљајем и Очеви и оци снимљени су филмови, а по Очевима и оцима играна је и позоришна представа. Умро је у Београду.

I

pr om

o

 Роман Очеви и оци Слободана Селенића је породична сага која прати педесетогодишњу историју једне породице, описујући како друштвена збивања и преврати у периоду пре и после Другог светског рата утичу на интимни пејзаж главног јунака. Прве странице, које су пред тобом, упознају нас са Стеваном Медаковићем, кога налазимо у часу старачке помирености са ситуацијом у којој се нашао, али га необичан сплет асоцијација води у далеку прошлост, када се, пре четрдесет година, обрео као странац на студијама у Великој Британији.

Ed

uk a

Са два дебела јастука испод леђа, више седим но што лежим у мојој, краљевски пространој, старинској постељи која је, што се мене тиче, макар две деценије већ, средишње и најбезбедније место у нашем безбедном забрану. Чујем откуцај зидног часовника. Девет сати. Мислим: Зашто сад одједаред? Опет? Чему узнемирење у подношљивом непокрету нашег малог забрана? Страх ме је. Смем ли опасним путем даље? Да ли ме је време учинило способним да поднесем успомену која ми хтеде главу разнети? Како је успомени баш јутрос успело пробити се у наш забран окружен опсадницима, али обезбеђен од упада спољна света који, истини за вољу, већ деценијама не показује жеље да продре у добро брањену тврђаву? Дан један једини, продужени, двадесетогодишњи, Елизабета и ја живимо у тврђави, дан без облика, без имена, али и без убитачне успомене која би га загађивала као црв незалечену рану. Уместо кошмарних ноћи у знојну кревету – празнина. Безболна и бесполна. У нашем малом забрану. Наш забран можда је најбоље именовати двособним станом, али он заправо измиче свим њиховим градитељским разврставањима. Стан се налази на другом спрату зграде 52 у Улици Милоша Великог, и до њега се стиже или широким, белим степеницама, сада напрслим и окрњеним, или „schindlerom” који као нека матора, сипљива магарица, споро и мрзовољно, али још безбедно вуче претешке кирајџије до њихова одредишта. Када смо се 1926. уселили у ову, тада нову зграду, стан на другом спрату, за нас грађен, само нама је и припадао, али га 1945. године одузеше и поделише на два неједнака дела. Већи дадоше мајору Шиљку. Патрљак остаде нама. Једина врата која спајаху делове подељена стана, одавно су зазидана, главни улаз са степеништа припаде Шиљку, а споредни, за служинчад, преко терасе и кујне, нама. Одавно је било. Већ сам и заборавио. И та подела је с ону страну живице коју подигох између себе и живота. Када кажем забран, увек мислим само * Дело из изборног програма.

Слободан Селенић / 357

сага – реч из старонордијског језика која значи нешто испричано; Сага је у нордијској митологији богиња историје. забран – део шуме у којем је забрањена сеча, или ливада на којој је забрањена испаша; овде забран означава приватан простор, заштићен и одвојен од спољног света.

на данашње, мале размере стана, никад на велики, првобитни. Зажелим ли да се сетим великог, морам очи затворити, сав се напети, па у духовном оку свом видети бивше пребивалиште. Далеко, далеко. У данашње, једино постојеће, улази се са степенишног одморишта преко кујнске терасе, али она још није забран, већ ничија земља, карантинска зона између света и планете Медаковић. Велика наша, светла кујна, некад поплочана белим и црним плочицама – сада их пола нема – прва је просторија забрана. Из ње се кроз двоја врата, постављена једна уз друга, улази у девојачку собу (Елизабета ју је претворила у своју спаваћу) и оставу (сада је преуређена у WC са тушем), лево, а десно, знатно шира врата воде у трпезарију, која у забранском делу свога постојања служи двострукој сврси: она је моја радна соба, али и living-room-у* у коме проводимо заједничке часове. Из трпезарије се кроз велика двокрилна врата са витражним стаклом – једини шарени остатак бивше раскоши – улази у омању собу (у првобитном стану она се водила као мали салон, повезан, сада зазиданим вратима, са великим салоном) која у забрану служи као моја спаваћа соба. Дакле, тешкоће у савременом разврставању забрана су озбиљне, јер може се сматрати и трособним, двособним, али и једнособним станом, ако се девојачкој соби и малом салону, због њихова скучена простора, одузме статус и достојанство „собе”. Ја, међутим, никада не мислим о нашем стану као малом или великом, удобном или скученом. Забран из разлога које је могуће претпоставити не подлеже поређењима те врсте. Његова особина од битне важности јесте што је тако безбедан, неприкосновен; што је терасом, као каквим средњовековним мостом преко препречног канала дубоког два спрата, заштићен од света који би могао пожелети да продре у резерват; што је само наш, Елизабетин и мој, од рана јутра у краљевској постељи до касне ноћи коју проводимо заједно у ливинг- роому читајући свако своју књигу уз благу топлоту каљеве пећи у којој се ватра већ угасила. Ватикан у римском окружењу. Монако – азурна тачка у бескрајној Француској. Ја наравно знам да зачарану одвојеност нашег забрана – од стана коме је, као његов део, пређе припадао, од куће у коју је уклопљен, од улица којима је окружен, од града Београда и земље Србије – остварујемо у нашем духовном оку, да је живица око забрана саткана од најфиније свиле коју још луче наши животи, затомљени под пепелом прошлих догађаја, али утисак суверености стечен овом одвојеношћу, једнако је делотворан и умирујући. Сами смо. Подношљиво је. Ближа моја родбина је помрла. Даљу, никад нам склону, лако смо обесхрабрили и већ годинама не покушава нам праг прећи. Елизабетини су мртви. Далеко. У Енглеској. Ту смо, видим, само моја жена и ја. И зашто сад одједном? Полазим, а нисам кадар предвидети куда ће ме, у поновљеном покушају проласка кроз лабиринт мога живота, одвести нит из Аријаднина клупчета. Тезеј је убио Минотаура и нашао излаз из свога злочина. Хоћу ли га ја наћи? Хоће ли ми у томе моја Аријадна помоћи? Има ли она клупче? Да ли да на пут крећем – питам се у свом великом и сигурном кревету, када већ знам да сам се отиснуо.

Ed

uk a

pr om

o

Schindler – лифт, назив је преузет од предузећа које их је производило. јамачно – сигурно. јуноша – младић.

* Дневна соба.

358 / Савремена књижевност

Плакат и сцене из представе Очеви и оци (Атеље 212, 1992)

Ed

uk a

pr om

o

Јер, јутрос сам се, после толико времена, пробудио са успоменом на младу Елизабету. Како ми никад није полазило за руком да црном бојом пребришем једино убилачке успомене, а осталима дозволим да својим следом пласте сламку по сламку мога прошлог живота, и сада знам да клупче сећања води само до мрачна чворишта које, можда, могу размрсити тек уз актуалну опасност по живот. Али идем. Кад сам кренуо. Опрезно, као слепац, пипам ногом испред себе, корак по корак прилазећи удаљену понору, у нади да су га силни дани и године премостиле, да ћу под стопалом, кад до њега стигнем, осетити брвно које на другу страну води. Кадар сам, дакле, гледати младу Енглескињу којој те далеке вечери 1924. године у пабу*, Glengyle Inn-у, још ни имена не знам. Кадар сам. Кадар. Ретко ко још раби лепу, јаку, ћошкасту реч „кадар”. Једино сам нашег Михајла чуо, међу његовим вршњацима, да је каткад каже. Од мене је научио. И он и Елизабета. Он ту и још по коју, она – готово све српске које изговара. Како је лепа моја Елизабета! Ваљда зато што сам се одморио од присећања, што се тако дуго у далеке слике нисам удубљивао, те их нисам трунио претераном употребом – сада видим бристолске дане са неком, раније неискушеном, готово телесном живописношћу. Као да нису успомене већ да је стварност од пре четири деценије хрупила у моју собу и ту се сада, у све три физичке размере, пред нама умртвљенима, искљученим из збивања, самозадовољно одвија. Да ли Елизабета види збивања? Не, наравно, не, мада нам се често дешава да исто, у исти мах, помислимо. Ја видим сјајно. Иако сред опште пажње, Елизабета ми се ипак чини усамљеном у бучној дружини са криглама тамног guinness** пива у рукама. Седи на барској столици код шанка, у средини, између две колегинице – чине ми се са овог одстојања као две девојчице. Виша је од њих и зрелија. Жена. Облак њене густе, тешке црвене косе сапет је под шеширом какви су се онда носили: звонаст, опуштен надоле, као пластић сена на глави, баца сенку на њено лице, али не толико да би потамнео блештаву белину Елизабетина тена. Већ тада знам да су на мојој лепој Енглескињи најлепше боје: кожа бела као ољуштени бадем, коса црвена, али не светлоцрвена какву имају пегаве особе, већ тамнија прелива, очи зелене као дубок лед, „бистре као племенити камен на краљеву прстену”, једном сам записао. Не видим, са свога места у крчми, Елизабету ни добро, ни стално. Моје колеге привидно обраћају пажњу на девојке колико и на све друге учеснике у кратком drinku*** после завршених часова, а заправо све што чине, чине због њих, боре се за реч и пажњу, духовити су, активни, нападни, претерано бучни и много мање пијани него што се праве да јесу. Ја јесам старији неколико година од већине, али ми се онда чинило да сам се међу децом обрео, одрастао, горак и искусан. Јамачно, то није било тако, али ето, у Glengyle Inn-у гледам на своје колеге као на дечаке који су баш јуче изашли из кратких панталона. Сада су преко колена превукли дугачке панталоне, обукли блејзере, кравате и мараме, али им све то стоји – рекла би наша Нанка – као пилету сиса. За разлику од њихових, готово * Бифе, кафана. ** Врста црног пива названа по произвођачу. *** Пиће.

Слободан Селенић / 359

Ed

uk a

Милан Туцовић, Уроборос, детаљ (2010)

pr om

o

халбцилиндер – полуцилиндар, врста мушког шешира.

униформисаних одела, са грбом универзитета на грудима, ја сам обучен по моди бечких студената, моди већ и у Бечу, те, 1924. године, увелике демодираној – штап, халбцилиндер, лева рука у белој рукавици држи рукавицу десне руке – па већ и по томе одударам од некакве комоције, рекао бих, неговане небриге која се управо почела увлачити у студентску моду redbrick*, или државних (за разлику од приватних и аристократских) универзитета у Енглеској. Лако је мени данас над бившом муком надмоћан бити, али велику бригу ми је тих, првих недеља боравка у Британији, одевање причињавало. Треба ли се прилагодити необичним начинима које сам на овом чудачком острву затекао, или треба остати свој, макар и упадљив и друкчији? Већ током првих десетак дана у Лондону, наравно, запазио сам колико се у сакоу, продуженом, тако да личи на реденгот, белим рукавицама, са штапом, разликујем од других елегантних Енглеза. Како је тада моја урођена стидљивост, од оца наслеђена, била већа него икад, веровао сам да ме различитост у одевању чини непријатно, готово болно упадљивим. То осећање је постало још снажније када сам стигао међу студенте у Бристол, па бих сигурно изменио своју гардеробу, да ме, опет, стидљивост није спречила. Једног послеподнева отишао сам, наиме, до радње T. C. Marsh & Son Limited, удаљене од центра и од Универзитета, како никог познатог не бих срео, и пробао неколико одела које ми је љубазни продавац, као студенту, препоручио. Међутим, када сам у великом огледалу видео свој нови изглед – сив, некако кусав сако са шареним грбом универзитета на коме пише VIM PROMOVET INSITAM**, широке, млитаве и изгужване панталоне, застидео сам се већ и од помисли како ће колеге и професори гледати на моју дошљачку журбу да им се прилагодим. Тада сам од два зла изабрао мање: бити друкчији, што моју стидљивост ставља на велике муке, боље је него бити она жаба која диже ногу када види како то чине коњи. Одиста, осећање које ме је најживље обузело првих бристолских дана, било је осећање да сам у свему, не само у одевању, различит, из друга света приспео међу ту безбрижну и хировиту младеж. Свеједно је да ли је то тако било или инако, ја сам, тек неколико година старији од већине (било их је, наравно, и мојих година), сматрао да им отац могу бити, брадат и бркат међу њима глатко обријаним, прав, висок и крут међу њима дечачки разиграним. И да сам пожелео, нисам могао мајмунске шале правити нити се смејати кревељењу којим они разглашују своју дечачку обест, ослобађају вишак младићке снаге. Мада још ни двадесетдвогодишњак, дакле и сам тек изашао из дечаштва, имао сам већ трагичко искуство које је овој, мирнодопској деци било потпуно страно, макар са два разлога: током рата имали су мање од десет година; ја сам му крај дочекао са петнаест; јесу и по мору и по копну, у Фландрији и на Соми, храбро изгинули, али рат на свом тлу нису имали. Разлика велика, амбис непремостив. То што сам се осећао старијим и много искуснијим од већине студената, није ме, међутим, испуњавало сигурношћу већ, напротив, нелагодом, јер се нисам умео понашати као они, обесно и лакомислено. Моју крутост због непознавања обичаја и спорост у * Од црвене цигле. ** Моћ се унапређује знањем.

360 / Савремена књижевност

Погледај снимак позоришне представе Очеви и оци Атељеа 212 из 1996. године.

https://youtu.be/E9izjLvJ23k

Ed

uk a

pr om

o

разговору због оскудна речника, нисам видео као нешто очекивано у новом и непознатом свету, већ као нешто срамно, па сам се, да не бих био сметња лаком одвијању разговора, најчешће правио да разумем и оно што нисам схватао. Често је то пролазило без последица, али сећам се страшне нелагоде када бих, директно упитан за мишљење о предмету разговора, морао открити да заправо не знам о чему је реч. Бристолски универзитет је у часу мога доласка био мали, тако да су се сви, и undergraduates* и postgraduates**, нарочито на истом Департменту*** дружили, у Victoria Roomsu, чајџиницама, бирцузима и на спортским теренима. Ја сам на Катедри за историју похађао течај из историје оног што се код нас звало историја британског парламентаризма, али сам сретао многе колеге и са других усмерења. Сви су ме они, нарочито првих недеља, гледали са знатижељом, са одстојања, као зверчице, без разумевања. Не могу им то замерити. Морао сам изгледати чудан, увек усправан, беспрекорно испеглан, вечито озбиљан, сетан и ћутљив. Међутим, баш зато што сам био необичан, из босонога народа победника у Церској и Колубарској бици, са густом, црном брадом, старији, дакле у свему друкчији, морали су ми се, кад-тад, дечачки сурово подсмехнути како би оправдали себе и друштвена правила престижа (смешног, мудрог, доличног) која сваки нараштај ствара и међу собом поштује. Убрзо сам постао предмет шала, свакако и зато што различитост увек изазива или нетрпељивост или подсмех (што онда, нажалост, нисам знао, те као олакшање нисам могао користити), али и зато што сам за своје године заиста био одвише озбиљан, и увек тмуран. Гледам себе, без имало смисла за шалу, сред те младалачки, дакле претерано циничне гомиле која све сматра вредним подсмеха, највећма извргавајући намерно и обесно управо оно што је најсветије; мене са претераним осећањем одговорности за сваки минут проведен на студијама које моја отаџбина плаћа огромним код куће, а овде тако малим динаром, међу успаљеним јуношама који неодговорну посебитост проглашавају темељним начелом друштвености; буквална међу ироничним; дошљака међу овде рођенима – и не чудим се што сам морао проћи кроз вишенедељно чистилиште, још мукотрпније зато што своју осетљивост нисам умео добро прикрити и преко пошалица неузнемирен прећи. Почели су да опонашају начин на који говорим енглески, најпре иза мојих леђа, а онда и преда мном, особито уживајући када запазе да ја нисам ни приметио шта чине. А и како бих, тих првих недеља, ува ненавикла на стран ми језик? Како је идиомски израз најживљи и најтеже ухватљив у шалама, то ми се често догађало, нарочито у почетку, да за озбиљно узмем пуки каламбур, а грешку бих схватио тек пошто се разлегне смех због мога непримереног укључивања у разговор. Међу мојим младим колегама постао је општи обичај да се „th” изговара са словенском тврдоћом; доследно су говорили: „It struck my mind”****, како сам једном, уместо: „It struck me”*****, рекао; или Единбург, уместо Единборо, како име овог града звучи у њиховом изговору. Знам ја данас да је њихово понашање било деранско, недолично, знали су то од сама почетка * Недипломирани студенти. ** Последипломци. *** Катедра. **** „Пало ми је на мозак.” ***** „Пало ми је на памет.”

ЗАНИМЉИВОСТИ На основу романа Очеви и оци, 1990. године настала је позоришна представа са истим насловом и у драматизацији Ненада Прокића, премијерно изведена у Сомбору, а две године касније и у београдском Атељеу 212, у режији Бранислава Кичића. У представи, између осталих, играју: Тања Бошковић, Светозар Цветковић, Петар Краљ, Тихомир Станић и Ђуза Стојиљковић. Погледај емисију „Ангажман у драмској форми данас” из серијала Портрети Културно-уметничког програма РТС-а.

https://youtu.be/Of3KfaSNObM

Слободан Селенић / 361

РАЗГОВОР О РОМАНУ

pr om

o

Сцена из представе Очеви и оци (Атеље 212, 1992)

и други, старији и озбиљнији међу њима, али мало ми је то онда помагало. Нарочито ми је загорчавао живот неки мали Lesley Hayes (погинуо је у саобраћајној несрећи, што је онда била права реткост, па се, када мислим о њему, осећање увређености меша са осећањем некакве кривице), Lesley гргураве плаве косе, лица као од гуме, у сталном покрету, несмирен, недорастао, са претераном потребом да свагда буде у средишту пажње. Он је, морам признати, тако добро ухватио мој начин говора, како заврћем брк када застанем у пола реченице тражећи реч која ми недостаје (нисам ни знао да то чиним док нисам видео како то Lesley ради), како задижем ногавице беспрекорно испегланих панталона када седам, па држање штапа, рукавица – да је доводио до суза чак и оне који су сматрали да је забава на рачун необичног, уштогљеног и буквалног Србина, глупа и недолична. Lesley, на моју срећу, ма како духовит и надарен подражавалац, понесен успехом и необузданом дечачком обести, није умео стати на граници укусног, у Енглеској, некако прикривеној, али правој као оштрица мача и погубној за преступнике, па је без моје заслуге, сама себе онемогућио, и брзо осетио да његове шале на мој рачун немају више благонаклоних слушалаца. Међутим, то што се, ево и јутрос, у кревету, четрдесет година удаљен од места догађања, тако живо сећам поражавајућег осећања да сам незграпан, међу њима лаким и покретним, некако прегломазан, од једна, неотесана комада, чак – глуп, говори о дубини моје ондашње забринутости и важности коју сам придавао утемељењу мога статуса међу новим познаницима.

Ed

uk a

Прочитај поново први пасус. Издвој кључне речи које се истичу као основне одреднице тренутног јунаковог стања и расположења. Подвуци реторичка питања која поставља јунак. Шта из њих сазнајеш? Како на јунака утиче изненадна асоцијација на прошла времена? Размисли зашто га то сећање узнемирава, на шта га тера. Обрати пажњу на коришћење израза „забран”. Повежи његово изворно значење са начином живота јунака и његове жене. Која нам евентуална објашњења њихове изолације нуди овај уводни одломак? Пронађи у тексту објашњење о томе шта се десило са њиховим станом. Коме је припао један део? Који део је припао мајору Шиљку, а који Стевану и Елизабети? Ко су били првобитни власници стана? Зашто се ова подела десила, и зашто баш на овај начин? Издвој опис просторија у стану. Објасни како су власници променили примарну намену просторија. Зашто су то учинили? Пронађи коментар наратора/главног јунака о томе који му је квалитет његовог тренутног пребивалишта важнији од величине и пространости. Размисли и образложи шта би могао бити разлог томе. У које време јунака враћа сећање на Елизабету у младости? Каква је била његова позиција међу колегама са факултета? По чему се све издвајао? Како је он подносио и прихватао своју различитост? Пронађи сцену у којој јунак одлази кројачу да изабере одело. Коју метафору користи у жељи да покаже отпор према поводљивости? Размисли о томе шта о њему говори одлука коју је донео том приликом. У чему јунак види основни разлог непремостивог јаза који га дели од британских колега? Шта се у њиховом искуству темељно разликује? Закључи на који начин је то могло утицати на њихова млада бића.

362 / Савремена књижевност

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

uk a

pr om

o

Издвој из описа стана детаље који сведоче о његовом пређашњем изгледу. Шта из тога закључујеш о власницима стана, о њиховом начину живота и статусу? Анализирај у каквом односу стоји њихов садашњи живот према оном некадашњем и објасни по чему се то види. Пронађи одломак у којем се враћање у прошлост повезује с једним грчким митом. Подсети се у чему се састоји заплет овог мита. Објасни аналогију те приче с јунаковим путовањем у сопствену историју. Подвуци делове текста у којима се говори о језику. Протумачи како језик кореспондира са јунаковом самосвешћу, а како са позицијом у друштву. Шта коришћење финих језичких нијанси ради прављења духовитих игара речима (каламбура) говори о особи која је у стању да их користи? Зашто се јунак осећа ускраћеним у разговору? Обрати пажњу на делове у којима наратор/јунак посматра себе из прошлости. Анализирај те одломке. Шта из њих закључујеш? Какав је однос јунака у садашњости према себи у прошлости? Упореди начин на који се приказује како једна породица пролази кроз друштвене промене у роману Улога моје породице у светској револуцији и Очеви и оци. Упореди тон у ова два романа. Какав утицај, по твом мишљењу, то има на уметнички ефекат?

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Ed

Ми смо живели у једном врло исполитизованом добу. Доживели смо једну политичку и, рекао бих, демографску револуцију у току нашег живота. Доживели смо два сасвим различита друштвена система. Све то је стало у један живот и није чудо да је живот који је толико испуњен историјом, у коме је политика била хипостазирана као нешто што се директно меша у наше судбине, није чудо да и литература некога ко представља ту генерацију буде на известан начин натопљена историјом и оним што се дешавало код нас. Не бих се сасвим сложио да документи не помажу. Знате, човеково памћење је крајње непоуздано. Ја мислим да романописци пре свих других могу да оповргну ону флоскулу врло честу да новине трају један дан. Није са-

свим тачно. Из новина човек може јако много да научи, чак много више него из историјских студија и тако даље. И ако хоћете да пишете о 1926. години, години кад ја наравно нисам био рођен а писао сам доста интензивно о њој у роману Очеви и оци. Довољно је било, или било је крајње инструктивно, прочитати и српске и београдске новине из тог времена и енглеске, пошто се радња дешава у Бристолу и Београду, па дознати баш управо оне детаље који су писцу потребни... [...] Тако да човек, ипак, макар ако се усвоји неки естетички принцип кога се ја држим, ипак може да пише у крајњој линији само о ономе што зна… (Слободан Селенић, из телевизијског интервјуа „Литература и свети Крлежа”, 1987)

Слободан Селенић / 363

Погледај емисију Учесник и сведок РТБ (1987), у којој Слободан Селенић говори о свом стваралаштву.

Два су основна типа односа већине Селенићевих ликова при сусрету с Другим или с новоуспостављеним друштвеним односима. Први почива на покушају трансформације примарног идентитета (која се код међуодноса са припадницима истог национа понајприје огледа у идиому, тј. у језику у случају сусрета и потребе за асимилацијом са страном културом и њеним носиоцима идентитета. Други тип ликова репрезент је тврдокорног задржавања па чак и интензивирања постојеће идентитетске вертикале, посебно кроз идиом, кроз апострофирање традиције, обичаја, вјеровања. Показује се да у Селенићевим романима не постоји „срећна” трансформација идентитета лика, чак ни када је она жељена и неопходна, јер примарни идентитетски слој увијек остаје доминантан, чак и када то није видљиво све до посљедњих тренутака у животу, што је посебно случај код ликова који или изврше самоубиство, или свјесно одлазе у смрт.

o

https://www.dailymotion.com/video/ x2e3zzz

О ЈЕЗИКУ

pr om

(Сања Ђ. Мацура, „Језик као идентитетска компонента ликова у романима Слободана Селенића”) ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

uk a

хипостазиран – опредмећен; хипостазирати – нешто апстрактно или појмовно замишљати као постојеће, као супстанцију ствари. флоскула – 1. фигура или украс говорника у римском говорништву; 2. отрцана, празна фраза. „рашомонијада” – збрка, ситуација у којој је готово немогуће разазнати праву истину, јер учесници или извештачи својим објашњењима уносе више пометње него што разјашњавају ситуацију. Рашомон (према истоименом филму Акире Куросаве) – сплет околности који онемогућава откривање праве истине; ситуација у којој свако има своју истину или верзију приче. детабуиста – онај који детабуизира, ослобађа табуа, забране, скида табу са нечега.

Читљивост и висока читаност свих Селенићевих романа, која после његовог коначног одласка, како је већ речено, не опада него расте, показују, између осталог, да је писац у нечему погодио. Погодио је у чињеници коју је непрестано описивао, испитујући безбројно мноштво њених видова: да на разлици почива свет, да разлика тај свет покреће и да разлика индукује лице света. Писац Селенић зна за неуралгичност чињенице да разлике природно теже да опстану и да се афирмишу, али да их историја, идеологија, политика, идолатријска митологија, па и примењена, скучена етика, непрестано укидају, да их ниште и потиру, чим мало више промоле главу. И о томе углавном и приповеда у својим романима, готово грозничаво настојећи да продре у саму бит различитости, покушавајући да разуме како и зашто „ја” види „друго” и како „друго” види „ја”, и, више од тога, како и зашто „ми” видимо „њих”, а како „они” виде „нас”, и све се претвара у колоплет најразличитијих перспектива, у „рашомонијаду” која негира постојање арбитрарног и ауторитарног центра – свет непрестано измиче, јер је у свом бићу различит. Иманентна различитост манифестује се у образинама и фигурама секундарних различитости, друштвени живот је нека врста карневала без маски, нико не потенцира различитост, али је она напросто очевидна. Разлика остаје, она је корен остварености али и усуда. [...] Слободан Селенић не престаје да нас заокупља уметнички овладаном формом грађанског романа, оног романа који из критичке перспективе посматра неуралгичну друштвену стварност. У тој форми романа питање етике налази се у корелацији са питањима естетике: етички проблем мора се на неки начин превазићи, превладати, а процес тога превазилажења мора породити и одређени естетички ефекат, ефекат прочишће364 / Савремена књижевност

ња. Све нас то, наравно, подсећа на нека од кључних питања поетике зачета још у античко доба, а изнова постављена и у модерним временима. Селенићеви романи јесу одговор једног проницљивог и надахнутог писца на та, кључна егзистенцијална питања. (Михајло Пантић, „Романи Слободана Селенића у српском књижевноисторијском контексту”) ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

Плакат за филм Убиство с предумишљајем (1995) Погледај филм Убиство с предумишљајем.

СИНТЕЗА СЛОБОДАН СЕЛЕНИЋ (1933–1995)

РОМАНИ:

Мемоари Пере Богаља (1968) Писмо-глава (1972) Пријатељи (1980) Тимор мортис (1989) Убиство с предумишљајем (1993)

Ed

ДРАМСКИ ПИСАЦ

https://youtu.be/FIcuBKL2Y8g

Очеви и оци (1985) породични роман

uk a

новинар, позоришни критичар, преводилац са енглеског

pr om

o

Погледај филм Убиство с предумишљајем, снимљен по роману Слободана Селенића. Напиши рецензију овог филма, обраћајући пажњу на тематско-мотивске сродности са романом Очеви и оци. Издвој сцену из паба, драматизуј је и припреми за драмско извођење у учионици. Прочитај роман, а затим изабери једну од тема за есеј: „Елизабета и Стеван – спој култура”, „Мотив језика у роману Очеви и оци”, „Породична и друштвена историја у роману Очеви и оци”.

Слободан Селенић, Душан Ковачевић, Антоније Исаковић, Драгослав Михаиловић, Добрица Ћосић, Стеван Раичковић, Десанка Максимовић, Матија Бећковић, Милорад Павић, Миодраг Булатовић, Борислав Михајловић Михиз

Слободан Селенић / 365

Слободан Селенић, Очеви и оци, Београд: Просвета, 1985. Сања Мацура, „Мотив дошљака у романима Слободана Селенића”, у: М. Матицки (ур.), Слика другог у балканским и средњоевропским књижевностима, Београд: Институт за књижевност и уметност, 2006. Дејвид А. Норис, „Дискурс у савременом српском роману: употреба енглеског језика у Селенићевом роману Очеви и оци”, у: Научни састанак слависта у Вукове дане бр. 21/2, 1993. Михајло Пантић, „Романи Слободана Селенића у српском књижевноисторијском контексту”, у: П. Палавестра (ур.), Споменица Слободана Селенића: поводом седамдесетогодишњице рођења, Београд: САНУ, 2004.

Борислав Пекић ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЈЕО СМРТ (одломци) Кључне речи: „Човек који је јео смрт”, Нови Јерусалим, прича из готске хронике, постмодернизам, (псеудо)документаризам, метанаративност, интертекстуалност, фантастика, преплитање жанрова.

pr om

o

 Прича „Човек који је јео смрт” објављена је у књизи Нови Јерусалим (1989), која у поднаслову има жанровско одређење – готска хроника. Пре читања присети се основних карактеристика готских приповедака и романа, и одлика хронике и хроничарског излагања. Прочитај почетак приче о човеку мистериозног и страшног занимања – потписника смртних пресуда. Биће ти током читања занимљиво да откријеш зашто је писац хронику назвао готском.

1793

En rêvant à la sourdine J’ai fait une machine, Tralala, lala, lala la, Lala, lala la, Qui met les têtes à bas!

Ed

алфијска бића – алфи или елфи су духови код германских народа, оличења природних сила, добра и лепа бића која живе на небесима. фазми – фазам, фантазам, фантазма; 1. привиђење, утвара, сабласт. 2. слика створена у мозгу; апсурдна или нелогична идеја; заблуда. идиосинкразија – урођена способност неких особа да на извесне надражаје одговарају снажније него што је уобичајено. компендијум – приручна књига са кратким изводима, кратким садржајома; приручник. Карлајл, Томас (1795–1881) – филозоф и историчар, идеалиста; сматрао да историју стварају хероји, велики јунаци.

(„Размишљајући тихо у себи, Направио сам једну машину, Тралала, лала, лалала, лала, лалала, Која скида главе!”) (ПЕСМА ИЗ 1793)

Има људи чији је живот траг у води. Невидљиви су, нечујни, нестварни, без отисака у пешчаној пустињи човечности. Не знамо одакле су међу нас дошли, а кад оду, зашто су и куда отишли. Док су богови земљом грели, тако смо их препознавали. Кад нас напустише, од њихових моћи људи наследише једино способност да живе, али да не буду. Њихово је биће Вода. Вода је њихов Елемент. У води њихова природа и судбина. Две су врсте алфијских бића, фазми, како би рекли Хелени који су са сенима живели присније него ми са сенкама. Једна траг не оставља, друге траг не видимо. Путање живота постоје, али, плитке, неизразите, нису од оних што се на тло-црту судбине голим оком опажају или су такве природе да их као људске стопе не примамо. У какву врсту иде живот личности што ћемо је песнички назвати „човеком који је јео смрт“, административно обележити као грађанина Жан-Луја Попјеа, а упознати благодарећи мојој идиосинкразији према званичној историографији, нећемо рећи. Делимично стога што не знамо, делимично да необичну повест о њему ускладимо с обичајима старовремене истраге која коначне закључке о осумњиченом доноси после хапшења, а не оне напредне што им с тим закључком на врата куца. Не очекујте да име грађанина Попјеа нађете и у једном компендијуму Француске револуције, макако исцрпан био. Нема га код Карлајла, јер овај

uk a

Борислав Пекић (1930–1992), један од наших најзначајнијих књижевника XX века. Рођен је у Подгорици, прошао је пут од политичког затвореника до академика, а његов књижевни опус један је од најплоднијих у српској књижевности.Његово дело обухвата двадесетак прозних дела, дневничке и аутобиографске записе, тридесетак драма. Почетком седамдесетих година емигрира у Лондон. У избеглиштву настају нека од његових најзначајнијих дела: Златно руно, Беснило, Како упокојити вампира. За роман Ходочашће Арсенија Његована добија НИН-ову награду за роман године. Пекић је важан и као политички активиста. Његова фондација брине о богатој заоставштини овог писца, али и стипендира младе писце.

366 / Савремена српска књижевност

Матјез, Албер (1874–1932) – француски историчар познат по марксистичком тумачењу Француске револуције. „Histoire de la Societe Francaise pendant la Revolution” braće Goncourt – „Историја француског друштва за време Револуције” Браће Гонкур. Дантон, Робеспјер, Мара – вође Француске буржоаске револуције (1789–1799). Бастиља (фр. Bastille, тврђава, утврђење) – чувено утврђење са високим кулама на улазу у Париз, саграђено у XIV веку, да би од XV века све до Француске буржоаске револуције постојало као озлоглашени затвор, посебно за политичке кривце, и симбол монархије. Народ француске извршио је јуриш на Бастиљу 14. јула 1789. и ослободио затворенике, а до 1791. потпуно је срушена; фиг. институције система засноване на неправди. Луј Антоан де Сент-Жист – један од вођа јакобинаца у Француској револуцији. Антоан Квентин Фукје-Тенвил (1746–1795) – француски јавни тужилац у периоду „јакобинског терора”, једна од најмрачнијих фигура Француске револуције.

Ed

uk a

pr om

o

је обожавао хероје, а људи се спомињао тек ако су као жртве част имали суделовати у њиховим херкулским Радовима, али га нема ни у књигама поштоваоца народних маса Матјеза, коме су и богови, некмоли њуди, били тек марионете Велике Мајке Нужде, невидљивим концима везани за Њену превишњу вољу и покретани потребама Времена, а помало заблудама његове личне доктрине. Нема га, најзад, ни у „Histoire de la société française pendant la Révolution” браће Гонкур, где би се, по двоструком праву, морао налазити: необичношћу судбине и даром писаца да у Карлајловом херојском Хаосу и Матјезовом нељудском Реду назру парадокс што у сумњу доводи и Хаос и Ред, и Случај и Закон. Нема га такође ни у општинским протоколима Париза, где је живео, ни у матичним архивама Лиона, где се, наводно, родио (наводно, велим, јер за ово, до његове изјаве, ништа не јамчи). Није под тим именом ни у једној личној успомени из тог доба, прибелешци, писму, рачуну, документу, посредно или непосредно за њега везаном, који би мени, његовом првом биографу, пружио умирујући осећај да се не бавим привидом. (Има га можда на једној Давидовој скици, а можда се каже не што се сумња да је рад Давидов – несумњиво јесте – већ што нема доказа да је нека од личности, приказаних угљеном на послу за столом у писарници Револуционарног трибунала уистини Попје.) Има га у усменим предањима из тог времена. И има и нема, додуше, јер колико се извесне вести на њега могу односити, толико и не морају. Ако ме сада питате зашто о Жан-Лују Попјеу пишем као да је постојао а за то доказа немам, или ако их имам, неодређени су, нејасни, противуречни, укратко недовољни, одговорићу да чиним то стога што су и докази да није постојао подједнако неодређени, нејасни, противуречни, укратко недовољни. Ако је то за историчаре по струци, рођаке паса трагача по крви, разлог да се њиме не баве, да сву пажњу посвете славнијим савременицима Дантону, Робеспјеру или Жан-Полу Марау, родитељима Револуције под којом је трајао, за писце, скврнитеље гробова, још је бољи да га од заборава сачувају. Повест почиње сазнањем да је човек кога сам назвао Жан-Лујом Попјеом постојао. Збило се то 1982, готово двеста година од пада Бастиље и Француске револуције у чију је повест, без своје воље, силом ретког заната, увучен. [...] Давидов цртеж избрисао сам из доказног поступка. На њему се, додуше, препознаје писарница Револуционарног трибунала, у живом се разговору виде чланови Одбора јавног спаса Максимилијан де Робеспјер и Луј Антоан де Сен-Жист, те државни тужилац Фукје-Тенвил, али се у нејасној позадини, међу овлашно скицираним анонимним писарима, ни по чему не може препознати Попје, чак ни знати да ли је на слици, јер нико не зна како је он изгледао, нити о томе икакву идеју има. Оно мало противуречних описа што кроз легенду о њему круже потиче од популарних представа о писарима и свецима, и могу се поделити на две основне заблуде: да је био ситна раста, писарски згурених леђа, водене, безизражајне пути и неуочљивог понашања, укратко да је изгледао чиновнички неугледно, што му је омогућавало да тако дуго ради што је радио; и да је крупан, светачки леп, уочљив, како у изгледу тако и у држању, што му је, парадоксално, Борислав Пекић / 367

pr om

o

такође, омогућавало да ради што је радио. Признаћете да је под таквим околностима најмудрије искључити из хронике и ситног и крупног Попјеа, а оставити једног неодређеног, који ће најбоље одговарати и неодређеном пореклу и неодређеном животу свог узора. Једини секундаран извор усмено је предање из доба Рестаурације које о човеку за кога тврдимо да је Жан-Луј Попје говори као о „sainte personne”, светој личности. Зависно од порекла легенде, има он увек друго име, а његово дело друкчије облике, али, ма како се појединости мењале, никад у сумњу не доводећи оно због чега је светост заслужена. Тиме смо се историји одужили и с изворима завршили. Враћамо се Попјеовом делу, пуштајући истину да о њему говори. Под истином подразумевамо, разуме се, и оно што смо, у недостатку верификованих података, морали претпоставити да бисмо причу покренули с неке мртве тачке у коју је запала због њиховог одсуства. Да ове слободе није, и цела би се људска повест заглавила, зауставила још на степеништу Вавилонске куле, па се кривим не осећамо. Према усменој предаји, од које ћемо убудуће зависити, Жан-Луј Попје је из родног Лиона у Париз дошао још за време ancient régimea, за прве Некерове владе, негде око 1781. О његовом животу до Револуције мало се зна (односно, мало претпоставља). Становао је у једној од кривих, плеснивих уличица предграђа Фобург Сен-Антоан. [...] Зна се, такође, да је дуго радио код неког адвоката, који је као депутат Конвента припадао нижим ешалонима гласачке машине Жиронде. А онда га, у жерминалу, на прелазу марта у април године 1793, видимо у Палати правде, за једним од писарских столова Револуционарног трибунала. Како је тамо доспео, предаја не каже. Претпостављам да је часник Суда, на Дантонов предлог утемељеног 10. жерминала, пролазио кроз канцеларију његовог послодавца, краснопис му видео, па га у судску писарницу преместио. Попје је, као што се види из Признанице дуговања, приложене уз Документ 3, имао рукопис какав је Револуција изискивала: пуритански оштар, римски јасан, патриотски читак, лишен китњастих дигресија ројалистичких повеља. Ортографија му је била налик готским црквама, сведеним на конструкцију шиљатих стереометријских облика, најприближнију санкилотском копљу, на коме је, у ноћима Септембарског покоља, ношена глава принцезе де Ламбал или на дан пада Бастиље глава њеног гувернера господина де Лонеа. Одбити се није могло све да се хтело. Значило би то на Тргу Револуције и сам „у врећу кинути”. Тако се краснописац из провинције обрео на магијској раскрсници између идеје и стварности, Философије и Историје, Нацрта и Дела, па и, неизбежно, из пишчеве назадњачке перспективе, између Револуције и Контрареволуције, на развођу које се у то време налазило у светлим каменим холовима Револуцинонарног суда, одакле се нутеви рачваху: један да оде према „Друштвеном уговору” и ,,La Nouvelle Heloise” Ж.-Ж. Русоа, потом у небо; други да сађе у мрачне подруме Консјержерије, и улицом Сен-Оноре стигне до гиљотине на Плас де ла Револусион, а одатле под земљу.

Ed

uk a

ancien régime – стари режим. Жиронда – департман жерминал – у француском републиканском календару, месец клијања; седми или први пролећни месец, од 21–22. марта до 18–19. априла. ортографија – правопис (овде значи и рукопис). стереометријски – повезани са науком о просторним величинама за чије је представљање потребно више од једне равни. „La Nouvell Heloise” J.-J. Rousseaua – Нова Елоиза Жан-Жака Русоа, најутицајнијег филозофа просветитељства; дело Жили, или нова Елоиза (Julie, ou La Nouvelle Héloïse, 1764), говори о страственој љубави, осуђује друштвене конвенције, и брани тзв. природну религију, у чијој је основи недогматско тумачење Јеванђеља. Консјержерија – затвор француског двора код „Палате правде” у Паризу. хијазма – знак hi у грчком, х у латинском; укрштање. хомериди – старогрчки певачи који су неговали Хомеров култ, рецитовали његове песме и сматрали себе његовим потомцима; овде: у пренесеном значењу. санкилотски – оно што припада санкилоту, револуционару, пролетеру у доба Француске буржоаске револуције.

Борислав Пекић као затвореник на плакату за изложбу „Политичка репресија у Србији 1944–1953” (Goldfinger)

368 / Савремена српска књижевност

ЗАНИМЉИВОСТИ Са биографијом настају праве потешкоће. Најпре зато што сваку биографију презирем, не што је неизбежно лажна него што је неизбежно глупа. А затим, ниједна биографија коју сам био позван да напишем није ми донела срећу. Само неприлике. Предложићу ти неколико варијаната. Рођен је у Титограду* 1930. године. Гимназију похађао у Београду, где је и студирао психологију на Философском факултету. Објављивао приповетке у листовима Видици и Данас. Ради у филмској индустрији као писац сценарија. Тек сада видим да је лакше живети један живот него написати једну биографију. Моја биографија се састоји од поступака који другоме сметају и од оних који сметају мени. Да сам Давичо, можда би мојих шест година робије било од неког интереса. Шалу на страну, стидим се што сам писао сценарија за рђаве филмове, углавном стога што намеравам и даље да их пишем. Гладан сам, и дете ми такође. Мој рад на филму – на томе инсистирам – може бити споменуто само у општем облику, по могућности са напоменом да то ђубре пишем под псеудонимом. (Подразумева се да псеудоним није за објављивање.) Не знам каквог смисла има објављивати моју сарадњу са листовима кад сам објавио само три приче. На тај начин моја би се биографија свела на једино релевантну истину да сам се родио.

Ed

uk a

pr om

o

На повесној раскрсници која видљивом постаје тек много позније, и с неке друге хијазме, у међувремену такође невидљиве, Попјеов је писарски сто био последњи у низу, с леве стране врата и далеко од прозора, у канцеларији Архиве, одмах до суднице. Посао му је био једноставан. У Протокол је заводио пресуде како су падале и предавао их чиновнику који је састављао списак за погубљење. Списак је истог дана повераван дежурном члану Трибунала. Овај га је односио у Консјержерију, надгледао прозивку осуђеника и припреме за смакнуће, ограничене на резање дугих коса и широких оковратника, пратио у затвореним кочијама њихове таљиге до губилишта, и кад би им главе пале у сламу испод гиљотине, кад би у народном жаргону, „у врећу кинули”, њихову је пресуду на лицу места својим потписом претварао у умрлицу. Према Документу 3, већ у јулу 1793. посла је било толико да се Попје, са шесторицом писара, преселио у поткровље Палате правде. Осим неколико за спавање допуштених часова, све време посвећивао је ажурирању судског протокола. Уписивао је личне податке осуђеника, не упуштајући се у појединости, задржавајући се на садржају кривице. Сумирање контрареволуционарних преступа, којих је било све више уколико је Револуција успешније текла, захтевало је знатан духовни напор. Протоколи су наслеђени из старог режима, чије штедљиве рубрике не беху предвиђене за овакву епидемију антидржавних расположења. (Парадокс, ни уз свесрдну сарадњу дијалектике ученог Матјеза, не могу да објасним. Вековима се угњетени народ за своја права борио. Најзад је до њих уз извесну помоћ Ж.-Ж. Русоа и Енциклопедиста дошао, био је најзад суверен, а страдао је за две године Револуције више него за неколико векова ројалистичког апсолутизма.) Поступак се касније, срећом, упростио. Могло се иначе догодити да, следећи своја човекољубива начела, Конвент укине смртну казну за будуће кривце, а да гиљотина још убија бивше. Законом од 22. преријала, 10. јуна 1794, укинуто је право на одбрану. Одбрана је проглашена демонстрацијом контрареволуционарног неповерења у Народни суд. Као доказ „недељивости врлине” забрањена је и свака друга пресуда осим смртне или ослобађајуће. Револуционарна пракса довршила је природан процес лаконизације судског поступка одустајањем од ослобађајуће и свођењем свих кривица – од проституције до конспирације, од сумњивог порекла до киселог лица на сталним патриотским поселима – Париских секција – под свеобухватан појам ennemis du peuple, народних непријатеља. Тек тада је Попје могао одахнути. Наиме, могао би, да већ дубоко није загазио у чин који га је у очима хомерида Рестаурације начинио свецем, а у мојим, хладнијим, темом за ову причу. РАЗГОВОР О ПРИПОВЕЦИ Објасни значење метафоре „траг у води”. Шта у приповеци припада историји, а шта фикцији? Како писац коментарише револуционарне околности које су Попјеову службу учиниле све потребнијом и значајнијом?

(Из писма Борислава Пекића Данилу Кишу) * Данас: Подгорицa

Борислав Пекић / 369

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Пекић у овој причи укршта токове фикције и фактографског (историјских чињеница). Образложи какав уметнички ефекат изазива такав сплет. Размисли о лику Попјеа. Зашто писац говори о његовом историјском и „апокрифном” лику? Због чега му је потребан читав доказни поступак да би уопште поткрепио његово постојање? Прочитај поново овај приповедачки коментар: „Под истином подразумевамо, разуме се, и оно што смо, у недостатку верификованих података, морали претпоставити да бисмо причу покренули с неке мртве тачке у коју је запала због њиховог одсуства.” Размисли о томе шта за приповедача значи фикција, зашто на тај начин објашњава њено увођење. Обрати пажњу на завршну реченицу одломка. Како је описан чин који ће постати тематско чвориште приповетке? Покушај да објасниш зашто је потребан тај метанаративни коментар*. Шта писац њиме постиже? * метанаративни коментар – карактеристично приповедање о приповедању, саставни део постмодернистичке књижевности.

посредовати универзалној, али не мора. Многе актуелне стварности су мртве, непродуктивне, стерилне, нефункционалне, излишне. А управо оне изазивају неспоразуме, јер преко неких других, уметности равнодушних сфера, добијају лажни, вампирски живот. Ја лично не бавим се стварношћу, већ својим односом према нечему што замишљам као стварност. За мене је стварност само оно што сам кадар у њој, тачније иза ње да видим, а затим то изразим као кодирано сазнање. Чак и да сам вољан, другачије је не могу доживљавати. Тај урођени однос не може се мењати ни спознајом његове промашености – може се једино престати писати – ни принудом, јер се и тада једино може више не писати. С друге стране никакве ми теорије и доктрине, фолософске, научне, идеолошке или социјалнополитичке, не могу помоћи да ту стварност дубље спознам, премда ми неке могу пружити илузију да је њиховим посредством могу боље изразити.

Ed

uk a

pr om

Моје су књиге, како их ја осећам, покушај – при томе и прилично неуспео – рационалне формулације мог метафизичког односа према стварности (и њеним привидима) која ми се представља у двојаком виду: као грађа из које узимам теме (поводе) и као грађа чија сам и сам неотуђива тема. Положај који захтева да будем изван нечега што преводим у независну књижевну стварност, док сам у томе неопозиво и потпуно, унапред онемогућује тзв. објективност и моје писање своди на – лични исказ. Себе сматрам писцем – идеја. Идеја о стварности, не писцем стварности. [...] Судећи по извесним монолозима на тему уметности, који се – не знам зашто – увек представљају као дијалози, централни је проблем – опет не видим зашто – у њеном односу према тзв. Стварности, под којом се, очигледно, редовно подразумева нека нарочита, изузетна, изолована актуелна или историјска ситуација, а не универзална стварност у којој се историјски живело или активно живи, и која се једина уистину тече уметности. Актуелна може

o

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

(Борислав Пекић, „Моје виђење књижевности”)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Код Пекића фантастика представља посебан разабирачки амалгам, како због његове документарности и изразите тежње за илузијом веродостојности, тако и због митске метатекстуализације на којој почивају његова дела. Већ сам наслов Нови Јерусалим упућује на дијалог са библијским текстом, а свака уметничка метатекстуализација уистину представља одређени умишљај, односно

субјективно књижевно-филозофско тумачење предлошка. [...] Готска хроника као жанровско одређење и ауторов „сигнал” читаоцима [...] стоји у опозицији са насловом дела – Нови Јерусалим како синоним Обећане земље, што се сугерише и мотом збирке, наспрам мрачне готике енглеских романа с краја 18. века. Такође и сам поднаслов носи

370 / Савремена српска књижевност

o

канцеларијског особља Палате правде из 1793, затим Именик службеника исте институције из 1794, и на крају, Подсетник о дуговању судској Интендатури из исте године). [...] Како је његово дело одмицало и како му је самопоуздање расло, Попје све више промишља о избору пресуда које ће појести, који је испрва био аутоматски, нехотични. [...]. Попјеов унутрашњи преображај се одражава и на његову физичку промену изгледа. Откада је схватио да је случајан одабир погрешан начин и откада је прихватио пуну одговорност за „властити суд” [...], у Попјеу се буди осећање моћи, које временом нараста, манифестујући се у све интензивнијој, фантазмагоричној физичкој сличности са најзначајнијим вођом Револуције. [...] Смрт на крају и долази у виду пародијске епизоде у којој је Попје разоткривен због осуђеника који је желео да умре. У последњим тренуцима се око Попјеа стичу сви злокобни онирички елементи: преља која, ослобођена, из окупљене гомиле баца на њега камен, затим погрдна замена идентитета Робеспјеровим, звуци свирале и на крају, коначно откровење гиљотине која потврђује своју сличност са вретеном, последњом сублимацијом неумитног скончања.

Ed

СИНТЕЗА

uk a

pr om

у себи оксиморонску синтагму, која са једне стране рефлектује наднаравну тематику, а са друге би требало да представља „интегрални летопис света” [...], односно да приповеда онако како се збило. [...] Трећа прича већ својим насловом упућује наизглед на фантастичку представу о човеку који једе Смрт, утичући тако одмах на почетку на онеобичен рецепцијски приступ. Тек даљим читањем открива се да је наслов у ствари ефектно метонимирање смртне пресуде персонификованом фигуром Смрти, али првобитни утисак готске приче тешко да ће ишчезнути. Сам чин једења је аналоган изреци да револуција прождире сопствену децу [...]. Такође, имајући у виду и античке митове као Пекићеве предлошке, не треба заборавити ни алегоричну слику Крона који у страху од збацивања власти прождире своју новорођену децу – хипостаза Времена које се неизбежно мења. Исто као што Крона са власти збацује син Зевс, тако и сваку револуцију смењује контрареволуција, односно нова револуција. И овог пута писац започиње причу митизовањем стварности [...], откривајући се као биограф писара Попјеа о којем је чуо из „предања” из доба Француске револуције и, како их сам Пекић карактерише, „легитимних докумената” (Попис

(Драгана Бошковић, „Фантастика Новог Јерусалима”, прилагођено)

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ (1930–1992)

„Човек који је јео смрт”, Нови Јерусалим, прича из готске хронике, постмодернизам, документаризам, метанаративност, интертекстуалност, фантастика, преплитање жанрова

Пет наративних целина: „Мегалос Масторас и његово дело, 1347”, „Отисак срца на зиду, 1649”, „Човек који је јео смрт, 1793”, „Свирач из Златних времена, 1987” и „Луче Новог Јерусалима, 2999”.

Борислав Пекић / 371

Борислав Пекић, Нови Јерусалим, Београд: Нолит, 1988. Љ. Јеремић, „Роман кентаур”, у: Проза новог стила, Београд: БИГЗ, 1976, стр. 109–119 Никола Милошевић, „Борислав Пекић и његова митомахија” (предговор Одабраним делима Б. Пекића, књ. 1, Београд: Партизанска књига, 1984.

Borislav Pekić, Novi Jerusalim, Beograd: Nolit, 1988. П. Пијановић, Поетика романа Борислава Пекића, Београд: Просвета: Досије; Горњи Милановац: Дечје новине; Титоград: Октоих, 1991. Поетика Борислава Пекића: преплитање жанрова, Београд: Службени гласник, Институт за књижевност и уметност, 2009.

Светлана Велмар Јанковић ЛАГУМ* (одломак) Кључне речи: Лагум, породични роман, судбина угледне грађанске породице током и после Другог светског рата, симболика наслова, унутрашњи говор.

pr om

o

 У роману Лагум исприповедана је судбина угледне београдске грађанске породице пресудно одређена околностима током и по завршетку Другог светског рата. „Светлана Велмар Јанковић […] у роману Лагум […] успоставља слику могућег света на темељима света који је разорен. Полазећи од такве слике света, од света који је уништен, али који постоји као историјска чињеница и као форма у сећању, […] обликује упечатљиву и у књижевном смислу ванредно значајну причу о човеку пред историјским изазовима који мењају и њега и његов свет, и који нису дошли да прођу као вихор без смисла, већ да потру сваки траг смисла који је затечен” (Гојко Божовић).

Лагум је турска реч и означава мрачан подземни ходник, тунел без светлости. Некадашње, првобитно значење, које је лагум одређивало и као минирани поткоп испод утврђења и као саму мину, све мање се памти. Београдска тврђава Калемегдан била је чувена по лагумима који су, каже легенда, водили и испод реке Саве и спасли живот многом бегунцу мада је и многи затвореник оставио свој живот у калемегданским лагумима. Зна се да су лагуми у дубинама испод Калемегдана и данас потпуно неистражени. Лагум је место таме.

uk a

Светлана Велмар Јанковић (1933–2014), својим приповеткама и романима, есејима и критичким текстовима, као и делима која је написала за децу, сврстава се у ред најзначајнијих српских прозних писаца. Рођена је у Београду као кћерка српског писца и члана Недићеве Владе српског спаса Владимира Велмара Јанковића. Ратне године свога детињства провела је у Вучју. Након рата похађала је Четврту женску гимназију, а потом завршила студије француске књижевности и латинског језика. Запослила се као новинар у Дечјој штампи, а онда и у дечјем часопису Пионири, за који је бирала најлепше приче и бајке. У издавачком предузећу Просвета дуго година је радила као уредник домаће прозе и есејистике, а била је и уредник часописа Књижевност. Од 2007. године па следећих шест година била је председница Управног одбора у Народној библиотеци Србије. Године 2006. постала је дописни члан Српске академије наука и уметности, а редовни члан 2009. године. Дела: романи Ожиљак (1956, 1999), Лагум (1990), Бездно (1995), Нигдина (2000) и Востаније (2004); збирке приповедака Дорћол (1981), Врачар (1994), Гласови (1997), Књига за Марка (1998), Очаране наочаре: приче о Београду ( 2006) и Седам мојих другара (2007); драме Кнез Михаило (1994) и Жезло (2001), монографија Капија Балкана: брзи водич кроз прошлост Београда (2011), књиге есеја Савременици (1964), Уклетници (1993), Изабраници (2005), Сродници (2013); књига молитви Светилник (1998). Добитница је многих угледних књижевних награда и признања.

„Али ово је ваш час и власт таме.”

Ed

Јеванђеље по Луки, 22, 53

1. Бакалница

Тама је надолазила као загонетни васионски прах. Био је новембар 1944. године. На углу улица Доситејеве и Господар Јевремове и тада је, као и данас, била зграда од шест спратова, подигнута у годинама непосредно пред рат. Споља безлична као и све зграде тога типа из времена када је и у београдској архитектури почео да се цени функционализам, намерно лишена свих украса, са полукружним лођама на углу и уским стакленим балконима према Господар Јевремовој, ова је зграда откривала своју удобност чим би се, из Доситејеве, ушло у мали мермерни хол. До рата, тај хол је био прекривен тамноцрвеним сагом а по угловима су стајале палме и неки високи, крупни, помало дивље зелени фикуси. Кућепазитељ, који је хтео да изгледа строг у својој одори што је подсећала и на војничку и на ловачку, а није била ни војничка ни ловачка, увек * Дело из изборног програма.

372 / Савремена књижевност

Погледај снимак позоришне представе Лагум Атељеа 212 (1996).

https://youtu.be/2gEv4_JY770

Плакат и сцена из представе Лагум (Атеље 212, 1995)

Ed

uk a

pr om

o

у сјајним чизмама, говорио је власнику мале бакалнице на самом углу, Јерменину, да фикуси тако успевају зато што их његова жена залива водом у којој је држала свеже месо. Јерменин се томе није чудио, смешкао се; Јерменин се ничему није чудио.У његовој бакалници, полукружној као и лође изнад ње, стајали су необично чисти џакови препуни разног зрневља: црвеног, зеленог и белог пасуља, јечма, проса, пшенице. (Данас се ни у једном књижевном тексту више не може наћи реч џакови, сви говоре и пишу вреће. Моја кћи, професор српскохрватског језика, догматичар и чистунац, ако би узела да чита овај текст, тражила би да се џакови преправе у вреће, а бакалница у продавница. Али то није исто, није исто. Сва срећа, моја кћи ово никада неће читати. Она не зна, или неће да зна, да је продавница део речника који су донели партизани. Продавница није подразумевала власника; бакалница јесте. У годинама којих се сећам као својих, нико од нас не би ни рекао ни написао вреће или продавница. Звучало би ако не смешно а оно извештачено. И просто. Као и шифоњер, наравно. Или служавка.) До рата, Јерменинова бакалница је била чувена по кафи која је, смешана од десетак бразилских сорти, била, сматрало се, много боља од оне Meinlove, о Franckovoj и да не говоримо, и по чајевима, руским, енглеским, грузијским, јерменским, кинеским, и по лешницима, француским сиревима, шкољкама у туршији, вину са Мадере, по меду који нико није куповао мада су га сви хвалили. (Не, мед тада није био у моди.) Хладовита, полумрачна, малена иако на спрат, бакалница је сва мирисала на тајанство древног биља. Тај ме је мирис дотакао када сам, једини пут, сишла до Јерменинове радње. Мирис је био необичан а Јерменин је изгледао обично. Клањао се и смешио као трговчићи у Истанбулу или у Адену, и ко зна где све још, прекрштених руку, дубоко, имао је густу црну косу. Питао је шапатом, склиским, због чега је госпођа долазила, није требало, могла је да телефонира, госпођина девојка је болесна али ту су кућепазитељ и његова жена, госпођи на располагању у свако доба, квасца нема али ће се наћи, нека госпођа не брине. Јерменин је говорио као Дорћолац, отегнуто, речи су му ипак биле ситне а збијене, доста пробојне, имале су оштре, реске ивице које су се, пре но што нестану, усецале у дах старог зрневља. А зрневља више није било. Готово да ничег и није било у тој бакалници, оног дана, јер је, тада, епоха до рата већ била ишчезла а рат је трајао. Ишчезли су чајеви и кафе, енглески сапуни, лешници и мед, јужно воће, вино са Мадере, туршија од шкољки, француски сиреви. Обиље је постало фантазмагорија. У углу, између полица и излога, стајале су велике метле; на полицама, доњим, метлице, рибаће четке, камена сода. На горњим, кутије, очигледно празне: од Franckove цигуре, од Ridgways чајева, од бомбона „505”. Јерменинове ситне речи су лупкале о празнину око предмета, по шупљини у предметима, одзвањале необично, као опомена на немуштом језику, одједном завојите, мутаве, мађијске, празнина је почела да се шири и да разраста, предмети су се размицали, бакалин се клањао, његов осмех се кочио као посекотина, откуд зна, питала сам се, да је девојка болесна, шта још зна тако сувише услужан и уверен да су ми кућепазитељ и његова жена на располагању, празнина је постала Светлана Велмар Јанковић / 373

цигура – испржен и самлевен корен цикорије од које се прави напитак, замена за кафу.

Вијон – Франсоа Вијон, француски песник из прве половине XV века; сматра се првим модерним песником француске књижевности.

Ed

uk a

камена сода – каустична сода или лужина; користи се у разне индустријске сврхе, али и за чишћење сливника у кући.

pr om

o

лепљива, низ рамена ми је клизнула паучина, предиво стрепње. Чинило ми се да ту бакалницу знам, одавно, и да човека знам, тог Јерменина,али из неког другог постојања, можда из сна, само што тај сан није био добар, не, никако није био добар. Нашла сам се пред простором, још удаљеним и без ивица, заљуљаним, назирало се нешто густо а безоблично, можда и влажно, и мекано, продорно као мора, обухватно. Пиљило је у мене, али очију није имало. Онда се измакло, то је бакалин био преда мном и пиљио у мене и питао шта је госпођи, питао љубазно иако ми није био пријатељ, свакако није био, само је знао нешто о чему ја нисам имала ни појма, нешто важно. Знао је. Не, одговорила сам, није ми ништа, добро сам, врло је љубазан, хвала за квасац. Јерменин се смешкао, паучина је још била ту, подрхтавала сам, у бакалници је била хладовина, напољу је била јàра. Са Саборне цркве је избијало подне, зенит једног дана, свакако летњег, морало је бити лето, рано, можда јуни неке од првих ратних година, 1941. или 1942? Тих година сам избегавала да излазим, било где; избегавала сам да пређем преко прага. Али, тог поднева сам прешла и тако је издужени дан једног раног лета, окупацијског, издвојен из непостојања и сачуван у сећању мојим силаском са првог спрата зграде у Доситејевој 17, до угла, до Јерменинове бакалнице. Отишла сам по квасац, вратила сам се са стрепњом која, сад знам, више никада није нестала. Вијон се питао где су некадањи снегови; ја се питам где су некадања летња поднева, кад се смрт дана пење у небо. У новембру 1944. бакалница више није радила, јер је у зиму те године, можда фебруара или марта, свакако пре америчког бомбардовања Београда, Јерменин нестао. Једног јутра је бакалница у којој се одавно ништа није могло набавити, чак ни камена сода испод тезге, о квасцу ни помена, остала затворена. Тако је било све до недеље, 16. априла 1944, првог дана Ускрса када је, после америчког бомбардовања, одлучни кућепазитељ који се, изгледа, одлично слагао са немачким властима, провалио унутра и наредио да се преко преосталих празних, сад прашњавих џакова, простиру ћебад. На ту су ћебад полагали рањенике које су извлачили из околних срушених зграда у Јевремовој, и људе ошамућене или онесвешћене од притиска ваздуха изазваног експлозијом бомби. Рањенике су касније одвозили болнички камиони, немачки. Слични или исти камиони су односили и лешеве, наслагане унакрст, као цепанице. („Ниси доследна”, рекла би сад моја ћерка. „У томе је проблем. Ако ниси за вреће, ни за продавницу, онда не можеш бити ни за кућепазитеља него само за хаузмајстора. Ко би од вас, како ти то кажеш, молим те, у оно доба рекао кућепазитељ? То би тек звучало извештачено.” Би, у оно доба, и ту је она у праву. Истина, пред рат се увелико говорило настојник, и то је био добар тон који је увео уважени професор Александар Белић. Стране речи нису биле пожељне, с разлогом. Настојник је писало на црним таблама изнад малих станова у приземљу нових вишеспратница: настојници су увек били ту, у тим становима, или су искрсавали у ходницима, спремни да процене посетиоце. Изгледали су као људи од поверења и знали су многе вештине, не само оне хаузмајсторске: добар настојник је био способан да један вид спољашњег живо-

Александар Белић (1876–1960) – један од најзначајнијих српских филолога, универзитетски професор, академик.

374 / Савремена књижевност

Кућа А. Павловића (снимак 2003) аритекте Драгише Брашована

Ed

uk a

pr om

o

та, вид сређености и спокојства, одржава тако беспрекорно да изгледа ненарушив. Захваљујући невидљивом деловању настојника, станари су стицали утисак да се теписи на степеништу никад више не могу испрљати, лифтови покварити, тишина, у невреме, повредити. Станар је, тачно је рекао Јерменин, знао да му настојник увек стоји на услузи а настојник је, заузврат, знао о станару више него било ко други. Кућевласник је поседовао зграду, али је кућепазитељ – овде сад тај назив добро одговара, зар не? – познавао сваки дамар живота у њој. Крајем тридесетих година понекад би се рекло како наши настојници, нема сумње, одржавају тајне везе са полицијом а неки, вероватно, и са петом колоном или с комунистима, с њима најпре, и да треба бити опрезан, али се тим примедбама није обраћала већа пажња. У јесен 1939. године, тек што је избио рат, можда већ почетком септембра, Политика је из дана у дан објављивала огласе којима су се позивали кућевласници, управителљи имања и настојници зграда да се јаве члановима својих квартова, који ће их упознати са оним што ваља чинити у случају изненадног напада из ваздуха. Настојници су тако постали одговорно, ауторитарно звање које је у потпуности потиснуло скромне хаузмајсторе, а кућепазитеље стварно нико није помињао, можда и због тога што је реч звучала сувише рогобатно. Али их ја помињем, намерно.) Поткрај новембра 1944. ни зграда у Доситејевој 17, дело архитекте Брашована, више није деловала као особито удобна. (Ту ни наш кућепазитељ више ништа није могао: видови сређеног и спокојног живота, о којима се толико старао, распали су се у трен ока и ишчезли у сјајној светлости првог ратног јутра, блиставог, недељног, сунчаног јутра шестог дана априла 1941. године. А онда, после још једног априлског дана, после 16. априла 1944, исто недеље, Ускрса, распале су се не само куће, улице и град, него и сви скривени системи живљења, чак и они обликовани у хаосу и у страху.) Фасада, нарочито део према Јевремовој, и Дунаву, била је избушена митраљеским мецима, изрована шрапнелима и чудноватим гелерима од каћуша. Готово сва прозорска окна била су поломљена, а празнине прекривене тамноплавим пак-папиром који се употребљавао за замрачивање. Изнад стаклених балконских ограда, још сачуваних, елегантних, били су, кроз рупе на окнима, нимало елегантно, извучени зарђали чункови од пећи. Из мермерног улаза нестали су и сагови, и палме, и фикуси; остале су две празне, огромне саксије, сасвим олупане. Мермерни под је скривала чврста скрама од малтера, прашине, песка и кала. Оне ноћи ме је опоменула шкрипа те скраме. У глухоти чекања које је почињало сваке вечери а завршавало се у сваку зору, чекања које је тај новембар 1944. претворило у уски лагум без излаза, мокар од црног зноја, испод наша два тела стврднута од страве, његовог за радним столом, мог склупчаног у фотељи, оба замотана у ћебад, чула сам: не тресак капије, не лом корака, него јек материје. У размицању и у измицању шкрипао је панонски песак, садржатељ древних облика постојања; шкрипала је, расточена у суво блато, земља са украјинских, банатских, шумадијских ораница; шкрипале су, стуцане и смешане у малтер, крхоСветлана Велмар Јанковић / 375

Драгиша Брашован (1887–1965) – један од најзначајнијих српских архитеката: чувена су његова здања у више градова у Србији, али их највише има у Београду (нпр. зграде Музеја Николе Тесле, Државне штампарије и др.); тридесетих година пројектовао је и неколико стамбених зграда у Београду.

Ed

uk a

Бата – чувени чешки произвођач обуће између два рата (према презимену фабриканта); данас је то мултинационална компанија.

pr om

o

плед – велики топли плетени шал, покривач.

тине морских и небеских звезда, васионски шкриљци, кости ишчезлих коњаника, пужевске кућице. Усправљала сам се, полако, са мене је клизило ћебе, топло, плед, купили смо га у Енглеској, у Манчестеру, полукружна љубичаста надстрешница над енглеским старинским па ипак раскошним дрвеним излогом, хоће ли му дозволити да понесе и та два пледа поред ћебета које сам му спаковала уз мали несесер, ваљда ништа нисам заборавила, соба се сужавала, на столу је, у светлосном кругу, лежала његова рука, сасвим бледа, десна, енергична рука у којој није било енергије, празан облик руке. Већ је звонило, реско као у мом имагинарном сценарију који ми се наметао последњих дана, реалистичан, чинило се, а ја га, устрављена, одбацивала, и уверавала себе да не може бити ни истинит ни реалистичан, јер је препун баналних појединости. Али једна од таквих појединости, реско звонце пред поноћ, догађала се, догодила се сад, и у томе није било ничег баналног. Мој муж је устао од свог радног стола, прошао поред мене одрвењен као апсурдни лутак, само му је, изнад високог оковратника скијашког џемпера, ударала куцавица, бесмислено је изгледао тај скијашки џемпер купљен, пред рат, за зимовање у Словенији, испод кућног огртача од црне кадифе, уз топле, јевтине, дубоке Батине патике од коцкастог филца на његовим ногама, све то није ишло једно с другим, негде се, у промицању времена, изгубио сваки ред и укус, као да сам понављала реченицу моје баке која се исто тако изгубила у промицању времена, нестала на неком завијутку, моја бака, и Велики ред са Великим смислом, све је утонуло у празне просторе, све сем овог сада, које је ту, дамар ужаса пред којим сам усправљена, непокретна, испражњена, привидно спремна на ударац али неспремна за додир са прочишћеном страхотом постојања. Ушли су, четворица, у униформама. Два лица млада и непозната, свесно безлична; два лица не више млада, позната, изгледало је, и лична у безличности. Да ли позната? Једно кућепазитељево, друго Јермениново. Кућепазитељ је био променио одору: носио је правцато војничко одело, мало одрпано, а на ногама, уместо сјајних чизама, похабане војничке цокуле. (Све сам видела у том сјајном процепу тренутка, сваку појединост.) Јерменин, мршав, у новом официрском шињелу, био је променио личност: крв, кожу, састав ћелија, све. У овом мајору (ни сад ми није јасно откуд сам схватила да има мајорски чин, кад војничке ознаке никад нисам разазнавала) кога нисам познавала иако сам га познала више није постојао онај бакалин кога сам упознала. (Онда, у том тренутку те новембарске ноћи, а од тог онда, од тог тренутка до овог сада готово да је већ прошло пуне четири деценије, није ми било ни до које врсте театарских игара: данас ми се, склеротичној старој жени чији је судбински passé изглед класично употпуњен штапом, чини забавна помисао на сцену у којој би те две личности, бакалин и мајор, биле истовремено представљене, и у којој би се мајор клањао дубоко, као источњачки трговчићи и говорио: „То се зна, зар не, сви стојимо госпођи на располагању!”) Али тада ми нико није стајао на располагању, најмање ова двојица. Кућепазитељ, онај неко кога смо годинама присвајали тиме што смо га звали нашим, понекад чак и врло присно наш Милоје, и који је уистину

passé (фр.) – прошлост.

376 / Савремена књижевност

Погледај емисију Вечни сјај детињства о Светлани Велмар Јанковић (РТС, Културно-уметнички програм).

https://youtu.be/SqGNvc-hU8A

Ed

uk a

pr om

o

остављао утисак да је уз нас и са нама увек када је то било потребно, поуздан човек у сјајним чизмама, способан да одстрани мале и велике непријатности практичног живота, онај неко чијој смо се оданости, изражаваној са неопходним одстојањем и прециозно али несумњивој, садржаној у његовим уобичајеним реченицама „Биће као што кажете, уважени господине професоре”, или „Нека цењена госпођа ништа не брине”, понекад благонаклоно подсмевали – тај, такав неко више није постојао. Овај други неко који је личио на првог само условно, овај усправни средовечни цивил у похабаном војничком оделу и изношеним војничким цокулама, необично блед, потпуно је био изменио лице неким чудним козметичким третманом. Свака пора и свака бора на том лицу биле су повучене у мрежу слеђене суровости, испод које се није могао назрети ни траг било какве љубазности, још мање оданости. Такав, спреман да се покаже храбар у немилосрдности, кућепазитељ је ипак био подређен мајору, неприкосновеном у својој новој појави. Оно што је из те појаве избијало као метално зрачење била је извесност да овај мајор не признаје ништа осим садашњости. Он је захтевао да се брише сећање, не само моје; његов став је говорио да никада није било ни Јерменина, ни бакалина, ни уваженог господина професора, ни цењене госпође, ни бакалнице на углу, ни клањања уз осмех, ни француских сирева ни вина са Мадере, никакве прошлости која обавезује. Постојала је само прошлост која оптужује, али она није била његова. Мајор је ћутао, осигуран том садашњошћу, и кућепазитељ је ћутао, сигуран да треба чекати, а ја сам, у прелому те ноћи која се догађала пре скоро четрдесет година али која постоји и сад, иста, у мени, јер могу да осетим сваки њен трептај, боју, облик, звук, смисао, ја сам хватала, и то не само очима или слухом него и мишићима, кожом, целим телом, поруке које су стизале од тих људи, од предмета, од ваздуха одједном испуњеног енергијама отпора и претње, страха и надмоћи, енергијама које су се ковитлале и усијавале, многобројне, као моћно, блиставотамно, немушто клупко. Хватала сам али нисам ни смела ни хтела да их појмим, претварала сам се у дрхтаво, немислеће биће испуњено стравом. Само са једне стране нисам ухватила никакве поруке, са стране на којој је стајао мој муж, он је, слутила сам, своје поруке упућивао у неком другом правцу а до мене је допирала од њега само охлађена празнина.

Светлана Велмар Јанковић у младости

РАЗГОВОР О ДЕЛУ Пажљиво прочитај одломак из романа Лагум Светлане Велмар Јанковић и препричај га. Који облик казивања доминира у роману? Објасни како разумеш симболику наслова романа повезујући га са мотом из Јеванђеља по Луки. Каква времена описује ауторка? Обрати пажњу на симболичку дескрипцију и објасни шта се њоме постиже. О чему нам говоре детаљно описани предмети који су стајали на полицама у Јермениновој бакалници пре и после рата? Како је рат променио људе и какве им је дао улоге? Шта се променило у животу Јерменина и кућепазитеља? Светлана Велмар Јанковић / 377

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

О ЈЕЗИКУ

o

У Лагуму, представница буржоаске класе Милица Павловић казује: „Употреба новог језика подразумевала је нов начин понашања, а у нов начин понашања спадао је и нов начин мишљења” (...). Нови језик више није дозвољавао рубље, већ веш; нису џакови, него вреће; не бакалнице, него продавнице; ни случајно твоје, или моје, већ само наше; не госпођа, већ другарица; не господин већ друг (...). Ликови наведених романа постају утамничени на тај начин што им се осиромашује језик, смањује фонд речи, самим тим се утиче на то да почињу да размишљају онако како владајућа партија жели. Партија настоји да створи сопствену истину, да прикрије прошлост. Милица Павловић је, у то време прикривања истине, стварања нове, готово опседнута тиме да „сачува од непамћења” догађаје и тренутке који су сведоци да „њено дуго трајање у времену није чиста измишљотина”. (Нина Катана, „Мотив тамнице: интертекстуалне везе у романима Лагум, Нигдина и Прозраци Светлане Велмар Јанковић”, у: Савремена проучавања језика и књижевности, год. VIII, књ. 2)

uk a

Лагум сам писала готово пуних двадесет година, са прекидима, и то дужим, разуме се. Писала сам га зато што сам морала да га пишем, притом уверена да уопште нисам прозни писац, него есејист. Написала сам три потпуне верзије романа, свака је била различита и сваком сам била незадовољна. Све три верзије сам уништила, што сад заиста жалим, јер би могле да ми омогуће увид у моја тражења и, што је још битније, лутања. Прву сам спалила у великој белој каљевој пећи у стану породице мога првог супруга Миодрага Протића и, док сам је спаљивала, стално сам себи говорила да тако нешто никада више нећу написати. И нисам, јер се четврта, последња верзија свакако јако разликује од те прве.

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

►Припремите се за рад у пару и истражите следеће теме: типологију романа, романескну радњу (фабулу и сиже), време и место догађања, историјску потку романа, митске елементе, проблем пропадања грађанских породица после рата, ликове у роману, аутобиографске елементе, књижевни поступак, стил и језик.

Ed

(Драган Богутовић, „Светлана Велмар Јанковић: Нек нам ум буде вођа”, у: Вечерње новости, 2008)

Начин на који Светлана Велмар Јанковић гради временску и просторну перспективу приповедања у свом роману врло је сложен. Језик у којем се помаља романескна слика света асоцијативно је и синтаксички разуђен, док је значењски изузетно концентрован, на најбољим страницама доведен до поетске згуснутости, до суштине. (Михајло Пантић, „Светлана Велмар Јанковић: Свет препун чула”, у: Александријски синдром 2)

ИЗ ЛИТЕРАТУРТЕ

Форме унутарњег говора [...] омогућиће лакоћу мешања времена, садашњег и прошлог, реалности факата и фикције, јаве и сна, грађење интегралног сад, које се у Лагуму остварује маестрално, у три своја вида, па и у четвртом, будућем, болном сад наших дана, које велика дела изражавају пророчком димензијом. [...] Жена наратор из Лагума не остаје у првом лицу. У том лику се преплићу и мајка предратног сад, и ћерка у чијим ће унутрашњим

монолозима проговорити и њена ћерка, личност наших дана; из те три жене, са мајсторским мешањем више токова унутрашњег говора, оглашаваће се и наратор – жена из четири сад водиће сличну борбу против зла коју води Нурудин, биће жена Нурудин, али и разликоваће се од Селимовићевог јунака по праштању. (Миодраг Матицки, „Унутрашњи говор у романима Травничка Хроника, Дервиш и смрт и Лагум”, у: О српској прози)

378 / Савремена књижевност

Светлана Велмар Јанковић, интервју (Библиотека „Др Душан Радић”)

https://youtu.be/i7_yW4D-n2E

Вечни сјај детињства: Светлана Велмар Јанковић (РТС, Културно-уметнички програм)

pr om

o

Наслов Лагум је, наравно, глобални симбол који своја значења равномерно распоређује на неколико различитих планова. Ти планови се естетски успешно усаглашавају, односно, стапају у тоталитету романескне приче. У дедуктивној критичкој анализи може се казати да је „лагум”, најпре, појам у којем се збија симболичка представа целокупне људске историје (виђене са њене тамне стране, у хтонској пројекцији). Потом, та реч посредује осећај града/попришта/простора чије старо језгро и дословно почива на подземним ходницима и катакомбама. Најзад, тим симболом, следствено судбини многих ликова књиге, открива се ауторско схватање људске егзистенције као затомљености, као инферналног лавиринта, чији једини излаз, упркос повременим просевима светлости, води у једину стварну извесност – смрт. Логиком критичке индукције Лагум се, међутим, чита као роман-синегдоха: литераризација једног животног случаја постаје метафоричка замена за искуство епохе. У процесу те метафоризације нестају баласти и прочишћују се личне, али и колективне историјске море.

https://youtu.be/SqGNvc-hU8A

(Михајло Пантић, „Светлана Велмар Јанковић: Свет препун чула”, у: Александријски синдром 2) ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

Ed

СИНТЕЗА

uk a

Истражи друштвено-историјски контекст романа и укратко га представи помоћу презентације. Прочитај неколико интервјуа са Светланом Велмар Јанковић по свом избору и издвој у њима одговоре који говоре о односу књижевнице према сопственом делу. Погледај/послушај интервјуе са Светланом Велмар Јанковић. Напиши краћи есеј о овој књижевници.

СВЕТЛАНА ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ (1933–2014) ЛАГУМ (1990)

породични роман друштвеноисторијска окосница судбина угледне грађанске породице током и после Другог светског рата симболика наслова унутрашњи говор

Светлана Велмар Јанковић / 379

Светлана Велмар Јанковић, Лагум, Београд: Српска књижевна задруга, 2007. Михајло Пантић, „Светлана Велмар Јанковић: Свет препун чула”, у: Александријски синдром 2, Београд: Српска књижевна задруга, 1994. Миодраг Матицки, „Унутрашњи говор у романима Травничка Хроника, Дервиш и смрт и Лагум”, О српској прози, Београд: Просвета, 2000. Миодраг Матицки, Читање Лагума, О српској прози, Просвета, Београд, 2000. Јана Алексић, Суманута историја, граматика и симболика идентитета, у: Бездане светлости, зборник, прир. Михајло Пантић, Београд, 2012. Нина Катана, „Мотив тамнице: интертекстуалне везе у романима Лагум, Нигдина и Прозраци Светлане Велмар Јанковић”, у: Савремена проучавања језика и књижевности, год. VIII, књ. 2, Крагујевац: Филум, 2017. Драган Богутовић, „Светлана Велмар Јанковић: Нек нам ум буде вођа”, Вечерње новости, 15. 6. 2008.

Горан Петровић Опсада цркве светог спаса* (одломак) Кључне речи:

pr om

o

 Писац у средиште романа поставља причу о опсади Жиче под варварско-куманском најездом, иницирајући смислено и семантичко преклапање са древним византијским хагиографијама о паду византијског царства и Немањићке Србије – у кључу модерног приповедачког поступка преиспитујући могућности легендарног предања. Постоје три рукавца историје, у које се грана роман Горана Петровића, од којих је основни опсада манастира Жиче од стране Бугара и Кумана, а два „споредна” опсада Константинопоља и последњи рат у Босни. Текстуални еквивалент стварању света у старозавјетној Књизи постања, у роману Опсада цркве Св. Спаса представља градња жичке цркве (припрате), под ктиторством браће Стефана Првовенчаног и Саве Немањића. Сава Немањић, потоњи Свети Сава, у нашој традицији је запамћен као узорни човек, који своју узорност постиже непрестаним трудом ка наликовању Господу. У средњовековној књижевности овај христолики труд је награђен благословом Господњим и акцентован вишим знањима, док су у народној књижевности потенцирана управо та виша знања и њихово коришћење за добробит људи. У роману градњом припрате, предворја микрокосмоса, додељена му је, заједно са братом, Стефаном Првовенчаним, улога Демијурга који је материју из њене несврсисходности сопственим присуством посветио и дао јој смисао и улогу. Стварањем цркве он опонаша Господње стварање света јер црква својим устројством представља микрокосмос.

Ed

uk a

Горан Петровић (1961) један је од најзначајнијих српских савремених прозаиста, редовни члан Српске академије наука и уметности. Студирао је југословенску и српску књижевност на Филолошком факултету Београдског универзитета. Радио је дуго као библиотекар у огранку градске библиотеке у Жичи, а потом и као уредник часописа Повеља и у издавачкој кући Службени гласник, у којој је покренуо многе значајне едиције. Дела: књига кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирка приповедака Острво и околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман Ситничарница „Код срећне руке” (2000), збирка приповедака Ближњи (2002), збирка изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драма Скела (2004), збирка приповедака Разлике (2006) и кино-новела Испод таванице која се љуспа (2010). Књиге су му штамапане у више десетина издања, преведене на више језика и добитник је значајних књижевних признања.

Опсада цркве Св. Спаса, постмодернистички роман; интертекстуалност: библијски подтекст, стил византијских хагиографија, легенди и предања; историјски слој (средњовековни и савремени); поетска фантастика.

демијург – градитељ света према Платоновом учењу, онај који обликује материју на основу савршених идеја. серафими – први од девет чинова небеске јерархије; највиша духовна бића; огњена бића. двери – врата. бдење – бденије с. цркв. правосл. ноћна служба пред велике празнике и уз велики пост. полуноћница – богослужење које се обавља у поноћ, или пре свитања. олтар – олтарски простор, место у хришћанској цркви за обављање жртвеног обреда.

И викаху један другоме говорећи: свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове. Књига пророка Исаије, 6:3 књига прва

СЕРАФИМИ ПРВИ ДАН

Пред црквеним дверима, празник над празницима и свечаност над свечаностима. И у тај свети час, након бдења и навршене полуноћнице, са славом положише плаштаницу на часну трпезу у олтару. И како сви стадоше исходити у троструки свечани опход около Божијег дома, носећи ко* Дело из изборног програма.

380 / Савремена књижевност

Погледај интервјуе са Гораном Петровићем: „У кајрону који трчи нема људских судбина” (Спутњик, Орбита културе).

https://youtu.be/Zlr8fT6Sm4k

„Књижевност је једна од најдемократскијих дисциплина” (Искра)

Ed

uk a

pr om

o

пља са стегом златовезеног Христовог знамена, црква остаде празна. И друго се мноштво узбуђено тискаше свуда по манастирској порти, тражећи место ближе песми која је скупа са опходницима све гласније кретала уза само подножје зидова. И ово беше – та је песма лагано ражаривала огњене искре које бораве у пурпурној боји овога храма: – Васкрсење твоје!

– Христе Спасе!

– Анђели поју на небесима!

– И нас на земљи удостој!

– Да чистим срцем тебе славимо! А толико их дође за овај празник над празницима и свечаност над свечаностима, да велики број остаде ван манастирског дворишта. И још, одасвуд, друмом, преким пољским путевима, стрмим горским стазама, долазише они данима хода одаљени, према заповести срдаца својих. Па ипак, нико од свих, ни достојни јерарх, ни предани монах, ни убоги божији човек, чак ни онај метљивих очију, не би помислио да је постранце била тескобна ноћ. Јер, звона нашироко размицаху глуво доба, а титраји стотине воштаница стицаху се у чисту светлост, што је пуноћом пресезала јасни дан. Нигде не беше кутка таме у који би се склонила сен. Одсјаји олова са купола нависоко држаху мрак. Пред западне двери, од свакога који је имао гласа, пристизаху радосни повици: – Христос васкрсе из мртвих!

– Христос васкрсе из мртвих!

– Христос васкрсе из мртвих! Али, мада се троструки опход окончао, врата се спрва не отворише, баш како и ученици Христови нису одмах поверовали. Него се умножи, од свих певан, псалам Давидов: – Да васкрсне Бог!

– И разаспу се непријатељи његови!

– И да беже испред лица његова они који га ненавиде! Стих, пророчки, потврђиваше опет пој. Тим усрднији, јер беше од оних који су у четрдесет дана поста, добрим делима, уздржавањем од греха и трбухоугађања, спремали своје душе и тела за овај благонарочити празник и свету причест. – Христос васкрсе из мртвих! И још се свему, као у каквим чудима, придружише и царићи рогозари у крошњама дрвећа. Срицаху и они. Из правца пчелињака допираше густ бруј. Влати трава се огласише да зру. Јата млађи размрсише стајаћу воду рибњака у непрекидан струј. Одиста, беше то извршење, како и казују тајанствене речи канона: „Свако створење нека слави празник васкрсења!”

– Христос васкрсе из мртвих! А онда, најстарији од свих, архиепископ Јаков, одевен у многолепи сакос, држећи у једној руци злаћени крст, у другој сребрену кадионицу са тамјаном – унакрст окади затворена врата. Црквене се двери, Горан Петровић / 381

https://youtu.be/RosQXZx3akA

порта – у православним црквама црквено двориште, простор око цркве. јерарх – чин у свештенству; јереј, јеромонах; грч. цркв. врховни свештеник, епископ, владика. воштаница – воштана свећа; свећа од воска.

ненавидети – мрзети. пој – извођење гласом или гласовима музикалних звукова, певање (обично црквено). пост – цркв. обавезно уздржавање од мрсне хране у одређене дане које црквени прописи прописују својим верницима. архиепископ – грч. цркв. старешина аутокефалне цркве; најстарији међу епископима, митрополит, надбискуп. сакос – горња одећа православних епископа.

pr om

o

тврдо грађене од храстовине и кованог гвожђа, на овај знак – растворише у припрату. И сви по реду, јерарси и други, стадоше улазити у храм. Право према истоку. Како је и Христос из најдоњега краја земље доспео до највишега неба.

– Христос васкрсе из мртвих! Одмах за преосвештеним Јаковом, ступише презвитери, ђакони, ипођакони и чатци. Следише их појци, вођени протопсалтом. Уз игумана манастирског, преподобног Григорија, као посебан гост, беше краљев духовник Тимотеј. Великоименити Стефан Урош II Милутин, по вољи Божијој господар српске и поморске земље, лично га је отпослао у некада архиепископски дом, не би ли му донео мало од 12 васкршњег канона св. Јована Дамаскина. Пева се он и другде, и у црквама у Скопљу, али се посебно радосно разлеже овим храмом.

– Христос васкрсе из мртвих! Отом су долазили иконом и еклисијарх. Граматик, ризничар и дохијар. Старци умиљених срца. Млађи монаси и искушеници. Потом пратња архиепископа Јакова, трудољубиви је већ сутрадан морао за неодложним послом у Пећ.

– Христос васкрсе из мртвих! За путовницима су улазили мирјани. Међу њима, са слугом, и један Скадранин, трговац што је овде наишао на гостољубље у своме повратку са Севера. И даље, неки болезни, придржавани од других, молише за место. И још, колико је у цркву Св. Спаса могло да стане. Жича се пуњаше мирисом тамјана, као раним миром мироносница, што се тражећи мртваца поклонише Живом. Жича се пуњаше светлошћу, као неугасивим огњем. Жича се пуњаше великом, победном песмом. И тихом причом...

Ed

uk a

припрата – грч. предворје, предњи део у цркви. презвитер – презбитер, изабрани старешина протестантске црквене општине; свештеник уопште. ђакон – грч. цркв. онај који још није рукоположен за свештеника и помаже свештеницима при служби. ипођакон – подђакон; чин у хришћанској цркви; током службе углавном служи епископу. чатац (чтец) – свештеник по црквеној хијерархнји нижи од ђакона, који чита у цркви. појац – онај који уме певати, који лепо пева, певач; певач у хору, онај који поје у цркви. протопсалт – главни певач у десној црквеној певници. игуман – грч. старешина православног манастира. канон – средњовековна песничка форма, песма у част празника или свеца; Јован Дамаскин је био учени теолог и један од највећих црквених песника, чувен по канонима за празнике Христа, Богородице и важнијих византијских светаца. икона – грч. светачка слика у византијско-православној уметности. еклисијарх – члан манастирске управе који води бригу о свештеној одећи. граматик – граматичар; у средњовековној Србији назив за дијака или преписивача. ризничар – чувар или управитељ ризнице (просторије у којој се чувају ствари од велике вредности). дохијар – довијар, надзорник, управитељ довије (манастирске кухиње); кувар. мирјанин – световњак; световни свештеник.

382 / Савремена књижевност

ДРУ­ГИ ДАН I О старом рударству у Византинаца

поводањ – поплава.

pr om

o

Током читавог раног пролећа небом изнад Битиније плове големи облачни брегови. Подмукли мразеви леде на превару измамљене звезде. Ипак, некако с краја месеца марта, избију прве искре. Маглене санте се збуњено размичу. Напослетку, уз јек и шкрипу, једна по једна занемоћају. Неке и сасвим потону. Светлост, сада необуздана, снажније хрли из далеке дубине, укупном ширином свода извиру сазвежђа, а круг луне се препуни. Пенећа месечина, у дугим слаповима, пада низ висине. Доле, на земљи, снажни пешчани насипи деле друмове од поља. Једном својом страном бране путеве од поводња, другом од крадљиваца чувају расуте месечине. У свануће отпочиње берба. Што су први зраци сунца такли, јесте сребро. Она месечина која у пољима зри до поднева, чврсне у груде олова. Шта преостане и дочека риђи залазак сунца, премеће се у руду гвожђа. Следеће ноћи – све се понавља. Луна се опет испуни, сјај прелије ивице и тихо сипи пространством Источне царевине. По указу василеуса, за таквих ноћи није допуштено исходити ван градских зидина. Тешка казна неминовно следује и несмотренима којима месечину нађу на табанима, камоли узлакомљенима што кушају да је скрију у бисагама или недрима.

II Једне такве ноћи

Ed

uk a

Једне такве плаховите ноћи, али готово пет година пре јаве и дањег видела, царица Филипа је у сну изашла из своје ложнице, у сну узјахала коња и сном кришом напустила стварне обрисе градских бедема Никеје. Друга жена кир Теодора Ласкариса, угљених очију, тамне пути, јерменског порекла, често је у сну одлазила од господара. Другачије није могла, жеље јој беху предалеко, а раскршћа под стражама. Како се луна више пунила, тако је цар све дубље спавао, па је и те родне ноћи, Филипа крадом хитала преко битинијских поља, препуштена смерању сопствених намера. Бели коњ је до голени газио по месечини, зраци су непрестано лили, царичине хаљине очас беху мокре, а тело јој нападаху тисуште сјактавих искри, непрестано жарећи њене образе, мишице и наге листове. Наједном, уз њисак, белац се пропе. Напред, сред беспутине, стајаше некакав монах дуге косе и браде. О босе ноге му, као о какву стеновиту хрид, удараху немирни таласи месечине. Млада жена једва задржа узде, но огртач од ветра клизну јој са рамена. За огртачем паде и лагани вео, откри грч зебње: – Ко си ти?! Шта тражиш у моме сну?! Сместа се уклони, странче! Монах, међутим, скрену само поглед. Жени на коњу бридак зрак беше просекао танано платно – она је на делу својих груди, сличних браницама, имала само некакву копрену од провидне светлости. – Ко си ти?! Знај да пречиш вољу Филипе, жене васиГоран Петровић / 383

василеус – басилеус, василевс; титула; краљ, врховни владар. бисаге – двострука торба која се обично пребаци преко седла или самара (или се носи о рамену).

ложница – соба за спавање.

луна – месец. голен – предњи део ноге од колена до чланка. тисушта – тисућа, хиљада. браница – воће које је убрано руком.

копрена – комад танке и провидне тканине коју обично жене носе на глави или преко лица; вео.

Жича, Димитрије Јанковић (1822–1828, Народни музеј Краљево)

pr om

o

кир – господин, господар. јаловица – овде: жена нероткиња.

леуса Теодора Ласкариса, господара Никејског царства! – поновила је владарка, између два шумна таласа месечине, уз зебњу јој се приклупчаше и боре. – Да, знам за тебе, Филипа – напокон одговори монах. – Не страхуј, својим послом путујем. У твоме сну нисам. Велики, недогледан простор заједнички је за све рукавце сневања. Ево смо се у томе пределу провиђења сусрели. Ти из Никеје бежиш, ја у Никеју идем, сину неопходан савет носим. Царици одлакну. Она хтеде потегнути узде, да мимо намерника прође, али монах испружи обе руке: – Стани! Мислиш ли да нам је случајност укрстила путеве? Послушај шта ћу ти рећи. Нисам намеран да се указујем твоме мужу. А нема ни нарочите сврхе. Пет година одавде, у Никеји, у коју идем, жена кир Теодора Ласкариса, његова трећа жена, зваће се Марија Куртене! Ти ћеш остати упамћена само као она друга, она јаловица из Мале Јерменије. Зато се, Филипа, немој ни враћати! Од ноћас ћеш бити мајка, али ти није суђено да родиш у престоници Византије! Царица Филипа, зачуђена, уздрхта, па дохвати огртач, ободе белца и галопом окрену ка рукавцу где је боравио најбујнији вир њене намере. Убрзо, сневаном стазом, онако обгрљена витим крајевима ветра, за видиком хитро и замаче.

III Сребрно зрневље и тканица звукова

Ed

uk a

отачаство – отаџбина, домовина. светопочивши – онај који је умро као светац. самодржац – цар, владар. риза – свештеничка одећа, мантија; хаљина, одећа. келија – ћелија, монашка соба у манастиру. битинијски – из Битиније (Витиније), античке регије која је кроз историју мењала границе, познате по Никеји, месту где су одржана два васељенска сабора, и где је васељенски патријарх Манојло I именовао Саву за првог српског архиепископа. рукоположење – посвећење за ђакона или свештеника полагањем руку од стране епископа, хиротонија. заструг – дрвени чанак, здела, зделица, чинијица с поклопцем.

Дакле, пет година даље, одмах по благонарочитом божанственом празнику Христовог васкрсења, када би освећен за архиепископа српског, пред повратак у земљу отачаства, надомак размеђа марта и априла, последње ноћи у Никеји, Сави у сан ненадано дође родитељ његов, светопочивши монах Симеон. Седа брада и косе некада моћног самодршца, милостивог великог жупана Стефана Немање, беху влажне од дуга пута под звезданим искрама. Низ мокре ризе, на камени под Савине келије, капљу по капљу, сливао се сјај луне. Око босих ногу намерника већ се намножило велико и мало зрневље. Беше посебно тиха битинијска ноћ, само се негде у даљини једва чуо разбој који од танких нити хука сове, раног трепера зрикаваца, тешког дисања земље, ромора воде и ретких људских гласова ткâ изглед времена.

– Оче, откуда? – прошапута затечени Сава, окрећући се у постељи. – Шта те гони да ме походиш странствујућег под сводом далеке Никеје? Зар ниси знао да сутра крећем теби, да на гробу твом студеничком озарен кажем како наша црква задоби самовласност?

– Добро знам, утехо душе моје, куда ходиш и шта при срцу носиш – одврати Симеон мирно, како и говоре они који су слова одавно пребрали од разметања. – Гласници твоји већ су ушироко разнели вест о великој победи. Већ и увис звоне звона, живим звоном објављују твоје рукоположење. Али, ти сутра путујеш, а какав би отац био онај који сина отпушта без савета. Воде ће бити од извора до извора, у застругу имаш довољно соли, хлебови ће потрајати до Солуна; без речи правих, 384 / Савремена књижевност

патријарх – титула поглавара православне цркве. грамата – владарско писмо, повеља; исправа којом се дају неке повластице. Ромејско царство – Византија. самар – врста дрвеног товарног седла које се ставља магарцу (најчешће) на леђа. сасуд – црквена посуда која се користи у богослужењу, суд. еванђеље – јеванђеље, књига која се користи у богослужењу. мраморник – мајстор који је учествовао у изградњи и обнови манастира Жича: обрађивач, мајстор мермера (мрамора). ини – други, остали. вас – сав.

Ed

uk a

pr om

o

међутим, нога може да заблуди, а душа криво да одлута. Месец шкрину на небу. Обруч луне попусти. На земљу линуше нови зраци. Ветар Вијорог се шушњем сплете у гране дрвећа. Однекуд, отегнуто, и вук отпоче да се јавља. Зачуше се повици, звека опреме царских стражара. Биће да су некога затекли у пољима месечине. Далеки разбој доврши тишак шару, па гласније заштропта – све тврдо збијајући у тканицу времена.

– Чедо моје, ево шта спремих да при уму држиш – настави Симеон.

– Тебе ће изјутра васељенски патријарх Манојло Сарантин даривати благословом, граматом, подукама, светим жезлом, достојним одеждама. И василеус византијски, кир Теодор Ласкарис, бранитељ Ромејског царства, неће желети да заостане, дариваће твоме роду допуштење да рудари месечину, а теби ће понудити четири мазге с пурпурним самарима. Приде, ова милосрдна двојица даваће и велико благо као товар мазгама. Питаће желиш ли златне и сребрне сасуде, еванђеља окована и опточена драгим каменовима, златовезене покрове и завесе, разне друге небројене драгоцености. Ипак, сине мој љубљени, ти све то одреци. Нека патријарх и цар понуђено приложе манастиру Хиландару, цвету Свете Горе. Ти, светлости очију мојих, искај четири никејска прозора. Упамти, моли патријарха и цара да ти дадну само четири прозора.

– Четири прозора?! За тако нешто мраморнике, највештије, доведох од Цариграда и грчких земаља! Родитељу, зашто сада из Никеје да довлачим прозоре, па још на пурпурним самарима?! – немирно се окрену Сава, умало му сан не преврну онамо где је јава.

– Никуда док не довршим – испречи се Симеон шапатом. – Не буди се, не чини ми труд залудним. Грешиш, прозор је вредан по виделу, не по ономе од чега је и колико умешно изрезано окно тога видела. За први прозор тражи онај на који слеће патријархова ластавица. За други и трећи моли да ти дадну она два у којима царице испраћају и сачекују своје господаре када у бој крећу и када се из боја враћају. А за четврти прозор тражи онај на коме се одмара двоглави орао самога василеуса. И још, Саво, како се у туђини од снова о отачаству тешко памте ини снови, ако заборавиш шта ти говорих, ти изјутра изађи на трг, нађи слепог човека који широко види и од њега купи шта он у тами тка. Због овога сам долазио, а сада сневај како ти је воља. Тако рече монах Симеон. Потом вас ишчезе. На поду, у келији, само остадоше да се љескају тисуште расутих зрна месечине. А сам Сава, уистину, те последње ноћи у Никеји, настави да сања. Знано је – у сновима су друмови нарочито богати правцима. Сањао је Сава манастир Филокал, где је намерио да се одмори на повратку ка рашкој земљи. И сањао је манастир Жичу, чију је цркву Св. Спаса намерио да доврши одмах по доласку. И сањао је Сава манастир Студеницу, где је после свега желео да се повуче, да у самоти подробно размисли о другим богоугодним делима. Можда је сањао и још нешто, али сваки видик напослетку доспе у предео којим столују невиди. Горан Петровић / 385

Владислав Тителбах, Манастир Жича (1887)

РАЗГОВОР О РОМАНУ Опиши свој читалачки доживљај после читања одломка из Петровићевог романа Опсада цркве Светог Спаса. Шта је ново и занимљиво у твом читалачком доживљају? Којим догађајем почиње овај Петровићев роман? Објасни симболику следеће реченице исказану поетским стилом: Жича се пуњаше светлошћу, као неугасивим огњем. Упореди приче исприповедане другога дана: „О старом рударству у Византинаца”, „Једне такве ноћи” и „Сребрно зрневље и тканица звукова”. Шта запажаш када је реч о догађајима, стилу и језику? Обрати пажњу на наративни поступак. Да ли у приповедању преовлађује реалистичко или фантастичко представљање догађаја и појава? Образложи свој одговор.

o

g Прочитајте роман Опсада цркве Светог Спаса и организујте се за групни рад, према истраживачким задацима.

1. Истражите историју манастира Жиче и на основу тога анализирајте историјски слој Петровићевог романа.

2. Подсетите се историје средњовековне Србије и истражите колико се Петровић држи историјских чињеница у свом роману.

3. Подсетите се почетака српске средњовековне књижевности и пронађите из којих дела Петровић црпи грађу за средњовековни слој свога романа.

4. Пронађите библијске слојеве у Петровићевом роману и одговорите какав је ауторов однос према Светом писму.

5. Истражите елементе народних предања о Светом Сави у Петровићевом роману.

6. Откријте фолклорне слојеве у Опсади цркве Светог Спаса и одговорите у којим се деловима романа они распознају.

7. Уочите елементе фантастике у Опсади цркве Светог Спаса и одговорите на питање има ли фантастика везе са збиљом.

8. Истражите двадестовековни слој романа и уочите његове особености.

Ed

uk a

https://youtu.be/HF4NsiU-GuE

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

pr om

Погледај образовни видео Манастир Жича. Историја манастира (Наслеђе).

О ЈЕЗИКУ

Језик у роману Опсaда цркве Светог Спаса је поетски функционалан и због тога што стално мења кључ употребе: своју сугестивност он делом заснива на нехотичном (патинизованом) сећању архаичних модела приповедања (мита, легенде и бајке). Језик је ту и сентенциозан, и бајковит, и мелодичан, и дискретно духовит, и гозбен, и језгровит, и сневан, њиме се описује, коментарише, приповеда и каталогизује, он има именску моћ и снагу првотности, њиме се постварује један нестваран свет, њиме се поетизује један реалан свет. (Михајло Пантић, „Горан Петровић: Постваривање маште, растакање света”, у: Александријски синдром 3) 386 / Савремена књижевност

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Ed

uk a

pr om

Једанпут, у детињству, били смо у посети на селу, упиташе ме желим ли да зајашем коња. Нисам стигао да одговорим, а неко је већ одлучио, подигао ме и сместио на леђа племените животиње, на овлаш пребачено ћебе уместо седла. Мало је рећи да сам се уплашио. Не само зато што сам се нашао тако високо већ и зато што сам осећао снагу ата, моћ тог складног тела, мишиће који играју на његовим бедрима и сапима. Домаћин је држао узде, али је коњ тропнуо неколико пута у месту, пара му је избијала из ноздрва, мануо је главом, протресао гриву, зарзао као неодлучан да ли да на себи истрпи недостојног јахача. Једва сам дочекао да ме спусте на земљу... Неки пут, када пишем, имам осећај да јашем ата којег сам недостојан. Имам осећај да се лагано љушкам, прелазим у кас, галоп, чак јездим неслућеним пространствима, осећајући снагу неког сасвим другог тела... Имам такав осећај и уживам. Али, имам и стални страх да тај ат, да то што пишем, може да ме збаци када му се прохте. Јер шта сам ја, недостојан, у односу на оно о чему покушавам да пишем, у односу на силу језика, чини нам се укроћеног, али способног да се само једном пропне и настави без јахача. Неки пут, када пишем, имам осећај да бродим. Не баш као капетан или морнар, већ више као путник који није сигуран где је лука исходишта, где је његов вез и пристан. Лађа нам се издалека чини као љуска, али изблиза постаје јасна дубина њеног газа, колико је ту приликом градње потребно нацрта, па заварених челичних плоча, ливених закивака, колико је повесмо дима из димњака, како страшно тутњи ланац ленгера... Брод је велики, свака палуба је као кућа на кући, али на пучини изгледа као да је направљен од испресавијаног папирића... Лађа одјекује, сваки шум или шкрипа преносе се коморама, складишта могу да приме бог свети зна колико чега, али на пучини она изгледа као да је направљена од папирића на који могу да стану реч или две, реченица. Путовање бродом је слично писању, гледано и изблиза и издалека. Неки пут, када пишем, имам осећај да летим. Али никако авионом, за толико сам разуман, знам да не знам да пилотирам. Имам осећај да летим тако што ме о концима вуче читаво јато двокрилних

белих врата из једне болнице у којој сам боравио као дете. Да, та узмахана врата ме вуку као читаво јато узлепеталих птица. Летим као да ме подижу о ланце везана гвоздена ђулад наших тешких дана, коју, иначе, не бих био у стању сам да подигнем, ни да померим. Летим као да стојим на нашем ћилиму с другог краја света, из Мексика, чија се шара зове „реке и планине”. Летим као чак неколико листова папира на којима сам написао причу, да бих онда допустио да лелујаво падну са радног стола, затим их вратио на сто, и све тако неколико пута, умишљајући да тако причу могу да научим лету. Неки пут, када пишем, имам осећај да много седим. Имам осећај да се не мичем сатима, данима, да устајем само када морам, тек за толико да се протегнем, да принесем кафу или нову паклицу цигарета, да уместо Савала пустим Моцарта, да два-три пута седмично поштару отворим врата, а годишње одем код очног лекара... Да, када пишем, имам осећај да превише, предуго седим. Међутим, утешно је то што веома добро знам да заправо јашем, бродим, учим да летим. * АЛБУМ ПРИЛОГА ЗА ПОРТРЕТ Један потез руком – година двадесета

o

МЕРА ПИСАЊА

Као студент волео сам да одлазим на Коларац. Пуштали су нас бесплатно, чим уђу сви они који су имали карте. Некада се дешавало да толико нас „промакне” у велику салу, па се седело и на подовима партера или балкона. Сећам се да је тако било приликом извођења Бетовенове Девете. После је изашла слика у новинама, широк кадар, крцата сала, млади људи који постранце седе или стоје... Био сам негде међу њима. Не, не бих могао да кажем да се видим у мноштву, али се одлично сећам тог узбудљивог концерта... Некада се, када пишем, када састављам причу, баш као што уобличавам и ове прилоге, сетим диригента Девете. Испред себе није имао партитуру, па опет, прозивао је инструменте тако лако као да чита ноте. Један потез руком и подизао је громке, поносне тимпанисте; један поглед и јављала би се крхка пиколо флаута; снажан замах и гудачи би се узројили; па би онда само прстом уперио у фагот, који би се огласио звуком старим стотине година... А онда сви заједно... Тако је и када се пише... Горан Петровић / 387

ИЗ

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

Детаљ фреске Манастира Жича

pr om

o

Плетеније словес – посебан стил, негован у извесним жанровима средњовековне словенске књижевности (житије, хомилија итд.), по узору на „азијански стил” византијских беседника. Из Византије пренет у старословенску књижевност већ са првим преводима грчких панегиричких текстова, овај стил је поготову у јужнословенској књижевности заступљен током целога средњег века. Он се само условно може називати „стилом епохе” када је реч о 14. веку, пошто је тада највише дошао до изражаја у знатно богатијем књижевном стварању јужнословенских земаља, али га је било и раније (Доментијан, 13. в.). [...] Стил плетенија словес обележен је посебним односом према речи, и то према звучној, појавној страни као и према значењу, артикулацији и структури речи; тај однос проистиче из схватања да постоји дубока истоветност речи и суштине. Реч мора да буде достојна истине коју исказује, њен вид и њено дејство треба да буду божанствени и логосни попут божанске Речи. Отуда настојање да се „плетенијем”, што значи „високим стилом”, одабраним фигурама и обртима речи казивање „украси”, да узвишеним изразом буде изречена мисао која треба да узбуди и занесе. Експресивност стила п. с. условљена је религиозним надахнућем писања и говора, за које се сматра да не смеју бити обични. (Димитрије Богдановић, „Плетеније словес”, у: Речник књижевних термина, прилагођено)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

uk a

Тешко је дати прецизнију жанровску дефиницију овог Петровићевог романа, будући да он у себи носи многе компоненте (историјски роман, пикарски роман и елементи читавог низа других подврста романа), служи се врло различитим књижевним поступцима и средствима, којима се, у исто време, релативизује значај и саме жанровске основе и саме природе приче, једнако као што је и облик романа (композиција) нешто што се не може посматрати неутрално у односу на причу и њен смисао. Наиме, поделивши читаву причу у девет књига које носе наслове из старе и религијске књижевности, али тако да идући од почетка ка крају поглавља постају све краћа, Горан Петровић је, нема сумње, хтео да подупре основну смисаону нит романа (а њу је могуће видети у истицању значаја приче и у некој врсти предности приче над историјом, пошто прича може да говори и о ономе што историчаре не занима и што ниједна историја не садржи), показујући како прича постепено цури, како се

она, идући од почетка према крају, и сама претвара у левак. (Радивоје Микић, „Жича и модерна прича”, у: Прича и значење: Огледи о уметности приповедања)

Аутор романа Опсада цркве Светог Спаса кроз писану реч објављује повесну (као приповедну) снагу једног сакралног здања, откривши метафизички домен историјских процеса симболички оваплоћених у једном естетичком наративу о опсади манастира. Истовремено, причајући о историјском догађају опсаде манастира Жиче на крају XIII века, који је имао далекосежне последице на историју једног народа и његову културну самосвест, Петровићев наратор формулише своју метапоетику, то јест одмотава клупко приче о самој причи и приповедању. (Јана Алексић, „ЦРКВА – ИЗВОР ЖИВЕ ПРИЧЕ: Полисемантичност цркве у роману Опсада цркве Светог Спаса Горана Петровића”)

388 / Савремена књижевност

Када кажемо да је писац, односно медијум кроз чији поетизовани језик проговара акумулирано искуство, извршио синтетичку рекапитулацију историјских стилова српске књижевности, мислимо пре свега на чињеницу да се у роману Опсада сркве Светог Спаса може пратити наслојавање свих доминантних стилова књижевног изражавања на српском језику, почев од фолклорне имагинације усменог предања, подједнако лирског и епског карактера (на пример, у опису јунака: кумански вођа Шишман представљен је као Балачко војвода из народне епске песме), преко средњовековне житијне књижевности, медиевалних романа и хроника, потом стила „плетенија словес” и барокне реторичности, романтичарске ониричке и демонске фантастике, натурализма и модернистичке поетизације прозног израза, до апсолвираних ерудитних приноса Данила Киша, Борислава Пекића и Милорада Павића.

pr om

o

(Михајло Пантић, „Горан Петровић: Постваривање маште, растакање света”, у: Александријски синдром 3)

медиевалан – који припада средњем веку или се на њега односи, средњовековни. онирички – ониричан, који је у вези са сновима, који се тиче снова.

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

Ed

СИНТЕЗА

uk a

Напиши есеј на тему: Свети Сава као јунак романа Опсада цркве Светог Спаса. Погледај снимак позоришне представу према роману Опсада цркве Светог Спаса, у драматизацији и режији Кокана Младеновић, у извођењу Народног позоришта у Сомбору и, на основу ње, напиши позоришну критику. Начини компаративну анализу Петровићевог романа Опсада цркве Светог Спаса и Павићевог романа Хазарски речник/ или компаративну анализу Екоовог Имена руже и Петровићеве Опсада цркве Светог Спаса.

Горан Петровић (1961)

ОПСАДА ЦРКВЕ СВЕТОГ СПАСА (1997)

приповедач, романописац

постмодернистички роман; интертекстуалност: библијски подтекст, стил византијских хагиографија, легенди и предања; историјски слој (средњовековни и савремени), испреплетеност сижејних линија; поетска фантастика

Горан Петровић / 389

Горан Петровић, Опсада цркве Светог Спаса, Београд: Народна књига, 1997. Михајло Пантић, „Горан Петровић: Постваривање маште, растакање света”, у: Александријски синдром 3, Нови Сад: Матица српска, 1999. Марко Недић, „Поетска фантастика Горана Петровића”, у: Основа и прича: Огледи о сваременој српској прози. Београд: Филип Вишњић, 2002. Радивоје Микић, „Жича и модерна прича”, у: Прича и значење: Огледи о уметности приповедања, Београд: Филип Вишњић, 2005. Михајло Пантић, „Језик, машта и равнотежа”, у: Савремена српска проза, бр. 17, зборник, Трстеник, 2005. Јана Алексић, Опседнута прича (Поетика романа Горана Петровића), Београд: Службени гласник, 2013. Димитрије Богдановић, „Плетеније словес”, у: Речник књижевних термина, Београд: Нолит, 1985.

Владимир Пиштало МИЛЕНИЈУМ У БЕОГРАДУ* (одломци) Кључне речи: Миленијум у Београду, роман, фрагментарна форма, историјски и легендарни слој, лиризам, бајковитост.

pr om

o

 „Владимир Пиштало је приповедач чија проза, из књиге у књигу, лута између два пола – чврсто структурисане приче у којој доминира сензуални моменат доживљајности и инсистирања на отварању песничких прозора ка невидљивом, ка експресивном заоштравању приповедног и онтолошког смисла кроз поетизован унутарјезички рад на властитој варијанти ’сликовног писма’. Миленијум у Београду, његов први роман, након шест збирки прича и две новеле, скоро да у потпуности мири ова два поетичка става. Читалачки питко и прозно екстравагантно, он показује модалитете дејствености Пишталовог бајковитог сликовног писма прожетог метонимијама у сусрету са суровим реалитетима Београда деведесетих.” (Ненад Шапоња)

Пролог

Легенда о постанку Београда каже да је човек увредио кентауре који су, у свитање времена, живели око Авале. Копита гневних кентаура су потресла земљу. Њихови врискови су цепали небо. Човек им је измакао „за ногу” и бацио се у реку. Чуо је звук а затим пљусак стрела по води. Кентаури су се зауставили на обали, њиштали и копали ногама по муљу. Бегунац је изронио насред Саве и ухватио дах. Нагутао се воде док је допливао до друге обале. Исцрпљен, пао је под калемегданску стену, на ушћу Саве у Дунав, и склопио очи. Уснуо је град. Уснуо је богомоље и палате. Уснуо је театре око трга на коме су рецитовали песници. Уснуо је крепке и лепо обучене старе људе и жене како шетају парковима. Уснуо је љубавнике како дахом опијају једно друго. Уснуо је скулптуре на трговима и фасадама. Уснуо је хиљаду гостионица, где су се служила јела хиљаду народа. Уснуо је винарије уређене као библиотеке. Уснуо је град чије су све бриге одвлачиле две реке и остављале га безбрижног. Уснуо је књижаре и чајџинице у којима би човек пожелео да остари. Уснуо је варош у којој је задовољство пратити смењивање годишњих доба. Уснуо је место које га је заводило детаљима и држало заљубљеним у целини. Уснуо је Град. Био је то град вечитог поднева, без сутона и сенке. Улицама су шетали анђели и жене су с прозора на њих истресале јастучнице пуне конфета. Беле руке су сневачу махале са тераса.

Ed

uk a

Владимир Пиштало (1960) један је од најзначајнијих савремених српских писаца. Рођен је у Сарајеву, у Београду је завршио Правни факултет, а докторирао је на Универзитету Њу Хемпшир (САД), са темом вишеструког идентитета српских исељеника – српском, америчком и југословенском. Предавао је светску и америчку историју на Бекер колеџу, у Вустеру (Масачусетс), а 2021. изабран је за в. д. директора Народне библиотеке у Београду. Добитник је престижних књижевних награда у земљи, а књиге су му превођене на више светских језика. Дела: поетска проза – Сликовница (1981), Ноћи (1986), Манифести (1986), новела Корто Малтезе (1987), Крај века (1990); збирке прича – Витраж у сећању (1994), Приче из целог света (1997), биографија Александра Македонског Александрида (1999); романи – Миленијум у Београду (2000), О чуду (2002), Тесла, портрет међу маскама (2008), Венеција (2011); збирка есеја – Значење џокера (2019).

* Дело из изборног програма.

390 / Савремена књижевност

Сахрана Јосипа Броза Тита (Фотодокументација Политике, 1980)

Ed

uk a

pr om

o

Кад је човек отворио очи, над њим је стајао анђео. Анђео је имао очи какве човек никад није видео. Он је упро прстом ка стени над водама и рекао: – Види! Човек је погледао низ анђелов кажипрст и – све је било ту! На стени се налазио град. Зидови, бељи од сипине кости, блештали су на сунцу. Архитектонске масе надрастале су једне друге у љупком нереду. Било је то много пре него што сам се ја родио у Београду, у њему упознао Ирину и заљубио се у њу. Ипак, о овом догађају пишем као сведок. То је могуће зато што се све дешавало у Времену Снова, које претходи времену, долази после њега и преплиће се с њим. То се дешавало у светом пролећу, у вечности, у „свудсвагдашњем времену”. Зато и могу да посведочим колико се сневач обрадовао зидовима који ће га коначно заштитити од урлајуће дивљине. Ужаснутим очима, сневач је пио свој остварени сан. Сада је само требало да отвори капију и настани се у њему. Изненада, осетио се премаленим да преузме одговорност за свој сан. Хтео је да цичи. Хтео је да вришти. Хтео је да сакрије главу под крило. Сад кад је сан остварен, он се могао распрснути као мехур од сапунице. Сневачева усна се искривила и он се подсмехнуо себи и ономе што највише жели. На размекшаним ногама направио је први корак уназад. Затим је направио други корак па трећи. У тренутку кад је заувек окренуо леђа граду одјекнуо је врисак анђела са бедема од креде. Не осврћући се, сневач је напустио недосањани сан и вратио се у урлајућу дивљину. Богови, који су услишили човекову жељу, проклели су град страшном клетвом: Нека ово место буде рана. Чим се на тој рани ухвати краста, нека је здеру прљави нокти. Нека генерације синова никад не наставе оно што су радиле генерација очева. Нека се у овом граду људи увек подсмевају ономе што највише желе. И то је била казна богова човеку који је окренуо леђа свом сну.

ГЛАВА VIII О стубу света

Још вам не могу рећи своје име. Имам проблема са легитимисањем. Кад год ми полицајац затражи личну карту, у мени се нешто згрчи. Ја сам историчар. То је прљав посао али и то неко мора да ради. Ја сам (ако то ишта значи) поштен историчар. Мени на срцу лежи добробит не само мог народа него свих балканских народа. Непитан ћу вам рећи нешто о балканским народима – ти народи појма немају једни о другима. Ти народи су као цртежи, нацртани један преко другог који, када се одмакнеш, чине јединствен цртеж. Тај цртеж је недоступан многим мојим колегама балканским историчарима. Можда је недоступан и мени, али ја се полако пењем ка тачки са које могу да га сагледам. То пењање се назива научним радом. Владимир Пиштало / 391

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Један део текстова који се, на оној нејасној размеђи између поезије и прозе, приближавају песмама могу се скупити до изреке, или уобличити у какав мини-есеј. Што дуже један текст у свом нарастању успе да очува поетски и мисаони набој, тим боље. (Јелена Херцег, „Интимна митологија”, разговор са Владимиром Пишталом, 1989)

Ed

uk a

Београд на старим разгледницама

pr om

o

Непитан ћу вам рећи још нешто: Да су моја мајка и отац мене питали да ли да се венчају, ја бих им рекао: немојте! Да су људи који су стварали Југославију, земљу у којој сам се родио, мене питали да ли да је створе, ја бих им рекао: немојте! Деца се рађају и у лошим браковима! И ти лоши бракови постају за њих Стубови Света. Свуда на свету лажу децу и одгонетање тих лажи чини суштину болног процеса одрастања. Питао сам своју пријатељицу Зору Стефановић зашто свуда на свету лажу децу.

– Прво, зато што родитељи често не знају боље – одговорила је паметна Зора. – Друго, зато што породице, државе и идеологије почивају на, у најбољем случају, полуистинама а клица лажи у истини расте брже него клица истине у заблуди. Ја мислим да је Зора у праву. Обратите пажњу на интересантну чињеницу да удруживање две будале може створити нешто што се назива породицом. И да удруживање већег броја будала може створити нешто што се назива државом и да такве тричаве, рђаво конструисане ствари, као што су држава и породица могу некоме представљати Стуб Света, на пример мени који се над тим супериорно ишчуђавам. Шта је то Стуб Света? Мирча Елијаде говори, у да ме убијеш не знам којој књизи, о Стубу Света. То је тотем који по веровању, да ме убијеш не знам ког племена, повезује небо и земљу. Мирча Елијаде тврди да, када се тотем уништи, чланови племена полегају око свог срушеног Стуба Света и поумиру. Такве ствари се дешавају када се уништи крхка конструкција на којој почива нечије небо. Неки моји рођаци и пријатељи су поумирали када се срушила кула од карата у којој смо живели – Југославија. Баш тако. Верујте ми. Полегали су и умрли. И на крају ћу вас подсетити на то да вам не могу рећи ко сам. Ово што сада пишем плод је размишљања која се не могу назвати научним. Ово је прича о једној мојој љубави, три пријатељства, једном страшном рату или серији ратова, о растварању појма домовине, о сталном измицању и губљењу ослонаца, распрскавању света у детаље и изгубљеној византијској техници мозаика, о огледалу за огледање душе и мом покушају да се огледам у другима и у граду у коме живим. То је такође прича о непрестаном оснивању града, о људождеркама и лепотицама, о људима који милују тигрове... и о мноштву споредних ликова. Споредни ликови наравно не мисле да су споредни ликови. Исто као и аутор ове истините повести они за себе кажу: Ја. Ово је нека врста јавног дневника, који пишем са намером да га једног дана можда објавим. Већ сам признао да бих у овом дневнику желео да ујединим различите, често диспаратне детаље свог живота. Сваки мој прст повезан је концем за један од тих детаља. Понекад ми се чини да сам луткар који их контролише. Понекад сам лутка која се трза на тим концима. Пошто не журим да вам откријем своје име, у овим записима мораћу да користим неко друго.

392 / Савремена књижевност

Када сам докторирао, мој пријатељ Борис ме је у шали прозвао Доктор Џекил. Верујем да је то добра шала, успела. Немам ништа против тог псеудонима. Нека остане. Ха, ха. Баш сам задовољан избором. Доктор Џекил. *** Али, забога, шта је ово? Записао сам ове редове, прилично задовољан. Затим сам спустио свеску, задремао и сањарио о Иринином доњем вешу. Пренуо сам се, подигао свеску и опет почео да читам. На зиду поред мене је висило огледало. Његово свевидеће око је одсликало страницу мог дневника. Погледао сам и видео да слова у огледалу нису изврнута и да тамо пише нешто сасвим друго од онога што сам записао. Тамо је писало: Споменик кнезу Михаилу на Тргу републике у Београду

pr om

o

ГЛАВА XIV Прича о витезу

Ed

uk a

Како да пишем о фрагментованом животу изузев у фрагментима? У детињству је на мене најдубљи утисак оставила прича о витезу. Не сећам се ни витезовог имена ни зашто су хтели да га разапну коњима на репове. Треба ли да кажем да је та прича први пут запалила моју машту док сам читао „Забавникову” рубрику „Веровали или не?” Витез је лежао усред трга, у неком месту које је могло бити Ахен или Каркасон. Ужад, која су му се усецала у руке и ноге, била су везана за четири дебела вранца. Около су зевали гладни градски пси. Џелати су ошинули коње и очекивали да сваки одвуче за собом руку или ногу витезову. То се није десило. Витез је био човек изузетне снаге. Када су се ужад затегла и подигла га од земље, он је напео руке и ноге и центар свог живота – стомак. Вранци су почели да поклизавају по мокрој калдрми. Снагом свога тела, разапети човек је успео да врати коње. Гомила је једногласно уздахнула. Џелати и судије су приближили главе, већајући шта да раде. Витез је зурио у небо, чекајући одлуку. Главни егзекутор је подигао капуљачу и климнуо да се погубљење настави. Вранци су поново ошинути. Напета ужад подигла су витезово тело изнад земље. Сви његови мишићи претворили су се у један грч. Са криком из дна мозга, он је повукао руке и ноге према пупку. Коњи су посрнули уназад. Гомила је била пијана од неверице: – Овако нешто се никад није десило. Судије су се повукле на кратко већање и одлучиле да се погубљење настави. Одјекнуо је пуцањ бича и коњске сапи су се зањихале. Сваки вранац се напео да са собом однесе део витезовог тела. Витезови мишићи су се скаменили од напора. Свако влакно се напело до пуцања. Витезови зглобови извили су се унутра. Коњи су нервозно зарзали. Копита су клизнула у месту. Трећи уздах гомиле надјачао је претходна два. Џелати и Владимир Пиштало / 393

Доктор Џекил – алузија на јунака чувеног романа Доктор Џекил и мистер Хајд Роберта Луиса Стивенсона, у ком је у средишту пажње двојност човекове природе и понирање у несвесно његове личности.

судије су узвикнуле: чудо! Након што су три пута покушали егзекуцију, одлучили су да витезу поклоне живот. Ја сам тај витез. Различити делови мога живота – ум и жеље, различита искуства и запажања – јуре сваки на своју страну покушавајући да ме растргну. Сваки део мозаика мог живота је по један коњ. Ја одолевам, вукући их према свом пупку. Покушавам да останем цео. Надам се да ће ми због овог очајничког напора поклонити живот. Напор о коме говорим је ова књига.

ГЛАВА XIX Мирис леопарда

o

– Имам кокер шпанијела Мимија, кога много волим – топло се насмешила Зора. – Мими је драго али глупо куче. Ништа на белом свету не зна осим дубоког тепиха у дневној соби и пода кухиње где га свакодневно чека храна. Прошле недеље сам шетала Мимија по ташмајданском парку. Тад нисам знала да је београдски зоолошки врт распоредио младунце по становима грађана, да их хране млеком док не порасту. Нека од тих госпођа које су узеле младунце из зоолошког врта шетала је у исто време по ташмајданском парку малог леопарда. Мој Мими наравно појма није имао шта је то леопард – значајно се накашљала Зора. – Ако ћемо право, беба – леопард је изгледала као мачак и могло би се очекивати да га Мими појури. Мими га није појурио. Још пре него што га је видео, осетио је мирис леопарда и успаничио се. Супротно ономе што тврде социолози, информације ван искуства очигледно постоје. Мирис леопарда је избезумио кућног пса, какав је мој Мими. Када пас не зна да ли да напада или да бежи, он почне да храмље. Мими је почео да храмље. Затим је почео да дрхти и није се смирио док га нисам однела кући.

– То вам стално говорим – тријумфално је убацио Борис. – У овом времену сви смо ми као Зорин кокер шпанијел Мими. Сви смо осетили мирис леопарда. Осетили смо претећи мирис, дубљи од сопственог искуства и свако храмље јер не зна да ли да напада или да бежи. Бане се загледао у даљину својим степским очима и рекао: – Како је чудан живот.

Ed

uk a

pr om

Жељко Ђуровић, Гласници рата (1999)

РАЗГОВОР О РОМАНУ Искажи своје прве утиске после читања одломака из романа Миленијум у Београду. Издвој оно што сматраш занимљивим и образложи своја запажања. Искажи своја запажања о мотивима из наведених одломака. Објасни улогу „Приче о витезу” у роману. Издвој језичкостилске карактеристике и прокоментариши их.

394 / Савремена књижевност

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ g Прочитајте роман Миленијум у Београду и организујте се за групни рад према истраживачким задацима.

uk a

pr om

o

1. Истражите време и место радње у роману и укратко представите његову фабулу.

2. Издвојте теме и мотиве и образложите њихово сижејно повезивање.

3. Концентришите се на слику Београда и начине на који се овај град представља у роману (поједини критичари нагласили су да је град централни „лик”). Испитајте шта је у тој слици историјско и реално, а шта припада митском, поетском, ониричком.

4. Опишите ликове, њихове односе и судбине. Задржите се на томе шта им је (генерацијски) заједничко и образложите своје увиде примерима из романа. Установите у чему се састоје разлике и по чему су ликови контрастно позиционирани.

5. Објасните природу и функцију фрагментарности у Пишталовом роману – у ком су критичари препознали филмске поступке и технике: кратке резове, флешбекове, видео-спотове и др.

6. Истражите језичкостилске особине. Задржите се на избору лексике, на стилској употреби метафоре и метонимије, на особеностима синтаксе („Свака његова реченица је поетички заснована као стих”, приметио је критичар Слободан Благојевић). Издвојте места на којима запажате сентенциозност и објасните значење таквих исказа. Истражите симболичке особине ове прозе, коју су поједини критичари окарактерисали као бајковиту и лирску, па и надреалистичку. Издвојте наслове књижевних дела која се помињу у роману и закључите каква је њихова улога.

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Ed

Овај роман је сплет рационалних и ирационалних, еротских и ратних, личних и историјских делова које уједињује место радње: Београд. Фрагментарност, коју помињем, не видим као одлику свог приповедачког поступка већ света у коме живимо. Фрагментарност је можда најчешћа реч у књигама које описују постмодерно стање. Са смрћу такозваних великих прича, религија и идеологија, живот који живимо распао се на фрагменте. Да оставимо на страну „човека у постмодерном добу”, мени лично није лако да повежем различита искуства свога живота једна са другим. Зато није чудо што је централни симбол романа Миленијум у Београду – прича о витезу. У тој причи, давно прочитаној у Забавниковој рубрици „Веровали или не”, ради се о витезу кога су инквизитори

покушали да разапну коњима на репове. Витез је снагом мишића успео три пута да врати коње. Због тог изузетног подвига му је поклоњен живот. Приповедач у роману, Милан Ђорђевић, идентификује се са витезом. Ђорђевић тврди да различити делови његовог живота, ум, жеље, различита искуства и запажања, баш као коњи у причи о витезу, јуре сваки на своју страну, покушавајући да га растргну. Обједињујућим напором приповедања, он настоји да им одоли, да остане цео. „Надам се да ће ми због овог очајничког напора поклонити живот”, закључује приповедач у мом роману. Напор о коме говорим је ова књига. („Зидање речима”, Владимир Пиштало, писац, Време број 528, 15. фебруар 2001, разговарао Небојша Грујичић)

Владимир Пиштало / 395

О ЈЕЗИКУ

Веома је тешко, разумним речима, обратити се похлепним страстима човечанства. Страсти су слепи џин. Разум је патуљак који му седи на рамену. Џин је желећа машина, вођена силама. Има једну мисао у глави: „Ја хоћу”. Али патуљак наставља да му говори у уво. Џин срља још страшније. Патуљак наставља да шапће. Џин жури напред као да вуче свет за собом. Патуљак наставља да шапће. И у једном тренутку џин стане. (Из интервјуа „Свако може да се прави озбиљан, али не и духовит”, Политика, 2019)

ИЗ

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

pr om

o

Фрагмент (лат. fragmentum – одломак, остатак) – дела која су дата у фрагментима са намером да се истакне несавладивост предмета о којем се говори. Фрагментарна дела била су нарочито популарна у романтизму, понајвише немачком, где су, на пример, Новалис и браћа Шлегел своја дела и расправе о књижевности уобличавали у тој форми, верујући, између осталог, да је изразита сугестивност фрагмента најбољи начин да се изазове живо учешће читаоца које су сматрали нужним; фрагмент, по њима, уједно истиче неухватљивост значења и отвара могућности бескрајног настављања дела. (Тања Поповић, Речник књижевних термина, одломак) Фрагментарност текста, својеврсно декомпоновање и давање предности асоцијативном тематско-мотивском уланчавању композиционих целина одлика је и модернистичке (авангардне, надреалистичке) књижевности, а од појаве Борхеса и препознатљива особина постмодернистичких текстова. Као модерна бајка

uk a

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ed

На начин модерне бајке, оне која подразумева читалачко потонуће у мноштво песничких фигура или откривања другачијег света кроз онеобичене синестетичке моменте прозног писма, Пиштало приповеда о судбинама припадника властите животне генерације, којој се, у осамдесетим и деведесетим, полако, један по један, измичу стубови социјалног и личног смисла. Пратећи животе својих јунака, њихова пријатељства, љубави и смрти, у периоду историјски омеђеном тачкама смрти Јосипа Броза Тита из 1980. године и бомбардовања Србије из 1999. године, у прозној опсервацији која савременост покушава да посматра као мит, аутор гради причу о једном граду и о једном чудном времену које гледано споља личи на исклизнуће у зону сумрака. У временима личних страхова, стида и беса, конкретан град, Београд, са мноштвом својих историјских репова, јесте позорница за различи-

те судбине у овом, здравом разуму невероватном, игроказу којим управља страх. С почетка хомогени животни ставови јунака развијају се у различите животне концепте условљене односом спрам животних околности у које они доспевају – принудне и добровољне мобилизације и учешћа у ратовима, емиграције, како спољашње тако и унутрашње, учешћа или неучешћа у играма света који моралне наказности нуди као правило. Иако започети као бајка, животни путеви Пишталових јунака, сви одреда, откривају се у обзнањењу апсурда света. Данак времену Ситуација живљења у земљи, граду и времену које немилосрдно продукује лажне животне и вредносне обрасце, само појачава и додатно боји контуре ове приче о распаду једне земље и губитку дотадашњих смисаоних ослонаца њених грађана. Стварносни кич, у шта се претварају

396 / Савремена књижевност

пријатељства и љубави, као и сав прљав веш београдског живота деведесетих, његови јунаци носе различито успешно. Пишталово приповедно решење за општа места писања о времену, у коме ишчашене и трагичне теме умногоме надмашују могућности и потребе литерарне транспозиције, а реалитети које производи најчешће измичу разумљивом, јесте у рађању кратких резова различитих животних слика. Склапајући роман у 49 приповедних флешева, фрагментарних прича, он у ствари приказује свет чије је смислотворно решење одавно заточено у једну од безбројних могућности комбиновања његових фрагмената.

o

(Ненад Шапоња, „Књига о граду”, у: Политика, 2000)

pr om

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

Вештом визуелизацијом приповедног, довођењем читаве перцепције у позицију конзумирања видео-спота, а свођењем реченице често на функцију филмског кадра или метонимијског језичког блеска, аутор успева да надомести тај стални мањак целине до које могу допрети његови јунаци. Тако, иако сачињена од неколико различитих низова, или гроздова, фрагмената који се оперетски нижу, прича овог романа своме читаоцу делује динамично и кохерентно. Инсистирање на општем, видљивом и препознатљивом јесте данак овог времена које се још налази у стадијуму потраге за сопственом литерарном формом.

СИНТЕЗА

uk a

Изабери један фрагмент из романа и илуструј га. Научи да изражајно казујеш једну главу романа по сопственом избору. Погледај емисију Аутопортрет посвећену Владимиру Пишталу и напиши кратак приказ. Прочитај књигу Владимира Пиштала по сопственом избору и прикажи је у одељењу (у оквиру редовне или додатне наставе).

Ed

ВЛАДИМИР ПИШТАЛО (1960) приповедач романописац есејиста

МИЛЕНИЈУМ У БЕОГРАДУ (2000) постмодерни роман фрагментарност историјско и митско лиризам бајковитост

Учесници протеста деведесетих (2012, www.njuz.net, фото: djordjebobic.com)

Владимир Пиштало / 397

Аутопортрет: Владимир Пиштало (РТС, Културно-уметнички програм, 2017)

https://youtu.be/yjibn541Ow0

Владимир Пиштало, Миленијум у Београду, Београд: Народна књига, 2000. Ненад Шапоња, „Књига о граду”, у: Политика, 2000. Ненад Грујичић, „Зидање речима”, разговор са Владимиром Пишталом, Време бр. 528, 15. фебруар 2001. Гордана Поповић, „Свако може да се прави озбиљан, али не и духовит”, разговор са Владимиром Пишталом, у: Политика, 3. мај 2019. Јелена Херцег, „Интимна митологија”, разговор са Владимиром Пишталом, Quorum, год. V, бр. 1, Загреб 1989.

Владимир Тасић АЛЕГРО* (одломак) Кључне речи: Опроштајни дар, роман, монолошко-асоцијативно начело, мотиви одрастања, породична трагедија, емиграција.

pr om

o

 Након сусрета са романима Очеви и оци и Улога моје породице у светској револуцији пред тобом је уводни одломак савременог романа Владимира Тасића Опроштајни дар. И у њему је, слично као у два поменута романа, реч о породици и о томе како се њени чланови мењају кроз време, те како друштвене околности на те промене утичу. Но, овде се прича о породици представља из нешто другачије перспективе – из позиције човека који је изгубио брата. Крећући се путевима којим га воде сећања, наћи ће се на другом крају као другачији човек. У уводу који је пред тобом, сазнаћеш шта је опроштајни дар и како он покреће причу о одрастању, идентитету и породици.

Мог брата више нема. Могао бих рећи да је од њега преостала само кутија са пепелом, али она је сада празна. Поштански курир, бубуљичави младић у пурпурној униформи, донео ју је ујутро; дванаестог децембра две хиљадите. Био је уторак. Спремао сам се да кренем на посао. Моја жена је спавала. Младић је ставио пошиљку тачно на праг, као да је тиме желео да назначи да она не може бити моја све док не испуним апсурдно малени простор који је на формулару био предвиђен за име примаоца. Мени готово никада не стижу пакети. (Књиге, рачуни, рекламе из пицерије „Корлеоне”: то да. Пакети, не.) Моја жена добија их бар два или три пута недељно. Обично се не буди на звоно. Понекад се само насмеје, гласно, кроз сан. Стижу са свих страна овог континента и ја их преузимам, покорно, али не без зависти. У пошиљкама које добија обично се налазе прахови од којих настају глазуре са називима као Вечерња сенка, Врло сув шино, Испуцали шино, Загорели шећер, Индијанско лето, Стари бакар, Гвоздена земља и томе слично. Каткад се у тим пакетима могу наћи уредно сложене врећице црне или теракот глине и катализатор сваког алхемијског процеса, грумење сасушене коњске балеге из Аризоне. Моја жена је успешан грнчар. Ја још увек не умем да напишем састав на тему „Шта бих волео да радим кад порастем”. У међувремену, радим као виши технички саветник фирме која прави образовни софтвер за студенте медицине. Ништа посебно; ипак, то звање доноси новац од ког се може лагодно живети у канадској варошици за коју никада нисте чули. (Довољно лагодно да себи могу приуштити вечерње курсеве историје, гитаре и калиграфије, као и то да ме сваке године избаце са овог или оног дописног течаја писања. До тога углавном долази због „ничим изазваних лирских узлета”; нешто ређе због „узалудног трагања за мистеријским

Ed

uk a

Владимир Тасић (1965), писац, есејиста, доктор математичких наука, рођен је у Новом Саду. У Канади живи од 1988. године, где је и докторирао. Предаје на Универзитету Њу Бранзвик. Написао је две збирке приповедака, Псеудологија фантастика и Радост бродоломника. Аутор је три романа: Опроштајни дар (2001), Киша и хартија (2004) и Стаклени зид (2008). За други роман добио је НИНову награду за роман године и Виталову награду „Златни сунцокрет”. Објавио је и четири књиге есеја: Математика и корени постмодерног мишљења (објављена на енглеском и шпанском), Њушкачи јабука, Ударање телевизора, Светови Алена Бадјуа: математика, уметност, политика.

* Дело из изборног програма.

398 / Савремена књижевност

eмулзија – мешавина две течности које се уобичајено не мешају, у овом случају: танак филм, премаз. седимент – наслага, талог, слој.

Ed

uk a

pr om

o

у емпиријском”.) На формулару је овог пута било назначено моје име. Потписао сам га нестрпљиво. Младић ми је пожелео добар дан и отишао према камиону који је био паркиран испред куће. Мотор није угасио, била је зима. По шкрипутању снега под ђоновима његових чизама процењивао сам да је температура била око минус петнаест-двадесет. Овде је, помислио сам, увек зима. Узео сам пакет и затворио врата. Пас по имену Феба – то име дала му је моја жена: у питању је нека врста омажа Селинџеру, њеном омиљеном писцу – узбуђено се врзмао око мене док сам кидао заштитни картон и жилаву траку којом је пакет био ојачан на ивицама. Пошиљка се састојала од једине металне кутије и једне коверте без ознака, коју сам приметио тек касније. Кутија у кутији, помислио сам, врло духовито. Ако унутра нађем мању кутијицу, рекао сам псу, неко ће за то морати да ми одговара. Отворио сам је и завирио унутра. Када сам угледао пепео, пажљиво сам заклопио ту, могао бих рећи, урну; но тада нисам могао знати да су у питању људски остаци, прах и сенке (ево једног ничим мотивисаног лирског узлета) од којих смо створени. Била је то сасвим прозаична кутија од лима, димензија двадесет пута двадесет пута десет сантиметара, пресвучена мат црном емулзијом која се на ивицама љуштила и откривала неколико слојева сличних емулзија. Ти су се седименти разазнавали довољно јасно да ме увере у своје негдашње постојање, те се стога није било лако ослободити утиска да је у њима садржана нека тајновита порука. Ако јесте, мени није пошло за руком да је дешифрујем. Упркос томе, минут или два имао сам осећај да би мој брат, јер он је био од оних који траже и без изузетка налазе отиске божјих прстију на прозорским окнима, могао о томе нешто сувисло да каже. Не знам шта. Код Поа сам још давно читао да је један од основних трикова проницљивих детектива њихова способност да се имитацијом израза лица, става тела и покрета одређене особе поставе у њен положај и на тај начин стекну увид у њену најинтимнију природу. Брат ми је причао да у Паризу постоје читаве психоаналитичке школе, читаве филозофије изграђене на том принципу. Сада ми све то изгледа као хватање за сламку. Тог јутра ствари су стајале другачије. Пошло ми је за руком да себе уверим да у томе има, мора бити, нечега. Мој брат би сигурно знао о чему се ради, говорио сам себи, потребно је само да се ставим у његов положај, да дишем спорије, сталожено, као што је он дисао, да у очима добијем израз мистика, романтика, проповедника свепрожимајуће осећајности. Уосталом, мислио сам – ако се такве таутологије уопште могу назвати мишљењем – крв није вода. Наша су лица већ на основу заједничког генетског наслеђа имала одређених сличности. И наши покрети одражавали су ту сродност. Када смо играли кошарку, један на један, или стони тенис, падало ми је на памет да би и летимичан поглед на нас (упркос евидентним разликама у финијим аспектима игре, у брзини и сналажљивости) указао на могућност да у нашим венама тече иста високооктанска мешавина српске, цинцарске и словачке крви. Не знам на основу чега сам то могао да помислим, јер Владимир Тасић / 399

таутологија – израз који је увек тачан. високооктанска – израз који се односи на бензин: високооктански бензин сматра се квалитетнијим; у пренесеном значењу израз се користи за нешто интензивно, квалитетно, садржајно.

o

pr om

Ed

uk a

Декарт – француски филозоф, математичар и научник, зачетник рационализма и творац максиме: Мислим, дакле, постојим.

никада нисам могао да видим оба играча и на тај начин извршим поређење. Да јесам, увидео бих да су управо те финије разлике међу нама биле довољно велике да доведу до једног од најтужнијих сусрета у историји стонотениског клуба у улици Антона Чехова у Новом Саду. Од брата сам, наиме, у једном једином дану изгубио педесет шест сетова заредом. Реч „поразно” добила је тада сасвим нову, квантитативну димензију, но ја сам тај детаљ вешто потиснуо како бих себе уверио да медитације великог Поа морају у себи имати искру практичног смисла. То моје лукавство, та ингениозна примена књижевног на стварно, произвела је само дуги низ општих места. Пре него што је напустио студије филозофије, брат ми је објаснио да се та врста резоновања у основи не разликује од резоновања празног бурета. Истина, рекао је, не може да искочи из нечије главе као Атина из главе Зевса. Касније сам сазнао да је ту мудрост у њега посејао Декарт, ког је морао читати у оригиналу јер та се реченица не може наћи у искасапљеним и разводњеним преводима; али то није посебно важно. Мој брат је без икакве театралности присвајао сваку мисао која му се допадала. Све што је видео и читао постајало би, процесом који није био сасвим различит од срастања и калемљења младих воћки, део његовог (како је говорио) „великог облака не-знања”. Истина се, рекао ми је, не измишља и не открива; она се указује, и то само када то њој одговара. Мислим да је био у праву. Након једног или два минута чак је и Феба, „стара Феба”, одустала од њушкања и отишла да легне крај пећи. Подигао сам кутију из хрпице картона на поду. Узео сам је у шаке (намеравао сам да је пренесем у радну собу) и осетио да је за дно залепљен коверат. Одмах сам одложио кутију. Одлепио сам коверат, отворио га – поцепао га, да будем прецизнији – и из њега извукао уредно сложен лист. На њему је био одштампан кратак и неписмено срочен израз саучешћа. „Поштовани Најближи Рођаче Преминулог”, две тачке, нови ред: „веома нам је жао што Вас овом приликом морамо обавестити да је Ваш најближи рођак (име и презиме) преминуо” тог-и-тог дана, на том-и-том месту, тачка. Примите наше искрено саучешће, тачка. Нови ред. „Ако имате неких питања” – неких питања – „наша бесплатна служба за контакт са потрошачима” – потрошачима! – „стоји Вам на располагању двадесет четири сата дневно, седам дана недељно.” И тако даље, у језивом бирократском вернакулару, све до потписа неког блаженог идиота. Згужвао сам хартију у лопту величине грудве, замишљајући да је то нечија глава, и хитнуо је у неодређеном правцу. Феба је потрчала и ухватила лопту у паду, када се већ одбила од зида. Затим је парадним кораком дошетала и одложила је крај мојих ногу, машући репом. Бацио сам јој папирнату лобању још неколико пута, но те смо се игре обоје брзо заситили. Изравнао сам хартију: развио сам је, ставио на под, и бридом шаке неколико пута прешао по храпавој површини. У горњем десном углу налазио се грб једне од оних организација које себи ласкају називајући се добротворним. Гледао сам у тај лист неко време, а онда га савио, пажљиво, два пута, и одложио га у џеп кошуље.

вернакулар – овде, у ширем смислу: карактеристични говор, речник, начин изражавања. Феба – то је и име вољене сестре главног јунака Холдена у роману Ловац у житу Џерома Дејвида Селинџера.

400 / Савремена књижевност

pret-a-porter (претапорте) – спремно за ношење, практично. Сведенборг – шведски филозоф, теолог и мистик. У првој фази свог живота бавио се различитим наукама, да би у средњим годинама ушао у духовну фазу коју су обележила бројна необична мистична искуства. Дезафинадо – песма бразилског композитора Антонија Карлоса Жобима, један од џез стандарда у боса нова стилу.

Ed

uk a

pr om

o

Нисам заплакао. Можда и јесам, у себи. У сваком случају, није било нарицања. Ако његова широка словенска душа, да се послужим тим pret-a-porter идиомом, још увек лута простором и временом, верујем – да би јој годило да о њој – или њему? Имају ли душе пол? Да ли је Сведенборгу доиста било допуштено да завирује под анђеоске скуте? да о њој или њему, није важно, говоримо са љубављу и ведрином, а не са горчином и тугом. Тако сада мислим; или осећам. Тад сам то могао само да наслутим. Као што се наслућује да мрље на столњаку нису само трагови просуте кафе већ нешто више, микроскопски детаљ једне несагледиве историје; да кораци који се ноћу чују из суседне собе нису само узнемирено кружење заточене пуме, већ нешто више. Да. Мој брат је био пума. То је тврдио када је прочитао извесне књиге о веровањима Индијанаца. Не сећам се тачно које су то биле књиге и који Индијанци, али ако су ти Индијанци и те књиге мерило, онда је он по мом мишљењу био којот, непоправљиви трикстер, пре него пума. Помало је и личио на којота, што сам му више пута рекао. Ти си, рекао бих му, којот. А ти, одговорио је једном, шта си онда ти? Сизиф, рекао сам. Мислиш, рекао је, балегар. Није му могло бити више дванаест, тринаест година – био је две годиие млађи од мене – но већ је тада умео да разабере суштину. Када су нам родитељи купили гитару, одсвирао је „Дезафинадо” пре него што сам ја савладао квинтни круг. Он није ни покушао да савлада квинтни круг. То га није занимало. Уз мене је научио довољно медицине, сасвим довољно, верујем, да је могао да дипломира. Ни то га није занимало. Сећам се како стоји крај мене са шољом кафе у руци и прелистава уџбеник анатомије. Касније, док се преслишавам – то сам у оно доба радио наглас – не могу да се сетим неког детаља. Посежем за књигом и чујем га како нешто добацује из друге собе. (Вероватно из кревета, док по ко зна који пут чита бајке америчких црнаца: и брат Зец рече брату Медведу...) Трудим се да не обратим пажњу на оно што је рекао; отварам књигу; схватам да је рекао управо оно чега сам покушавао да се сетим. Био је обдарен способношћу тренутне реколекције свега што је икада видео, чуо, или помирисао.

Дезафинадо

https://youtu.be/g6w3a2v_50U

квинтни круг – низ чистих квинти, по којем се могу ређати почетни тонови свих лествица. Почетницима у свирању гитаре квинтни круг представља основу за правилан редослед акорда неке песме. реколекција – подсећање, поновно прикупљање старих сећања, информација, психолошких стања.

РАЗГОВОР О РОМАНУ

Роман Опроштајни дар носи поднаслов Кончерто. Обрати пажњу на наслов првог дела, који је пред тобом, па покушај да протумачиш његово значење. Шта мислиш, зашто је писац одредио тај наслов првог дела? Покушај да претпоставиш како се могу звати остали делови. Пронађи у овом одломку мотиве који сугеришу везу јунака са музиком. Како приповедач говори о сличности између себе и брата? Шта их повезује, а по чему су различити? Какав утисак на основу тог првог коментара имаш о односу њих двојице? Пронађи место на којем у приповедање улази мотив братовљевих студија филозофије. Како га приповедач уводи, са чим га повезује? На шта те подсећа тај поступак? Како приповедач долази до идеје о селидби братовљеве душе у животињу? Опиши асоцијативни низ. Шта сазнајемо о брату из овог сећања? Владимир Тасић / 401

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Прочитај поново прву реченицу. На који те романескни почетак подсећа? Размисли, шта осим те асоцијације уводи у овај роман такав избор почетка? Прођи с оловком у руци први део одломка, од почетка до тренутка када приповедач отвара пакет. Обележи све оно што сазнајемо из тог дела текста о наратору, његовој породици, начину живота. Запази како су те информације уклопљене у приповедање. Шта на основу њих, већ након првих неколико реченица, можеш да кажеш о главном јунаку? Којим је функционалним стилом написано писмо које је стигло уз пакет? Шта приповедача посебно узнемирава и иритира у њему? Размисли и покушај да објасниш зашто је то тако. Подвуци коментаре приповедача на текст писма. Које његове делове он наглашава? Зашто то чини? Шта читалац из тог издвајања неких речи и израза закључује о ставу приповедача према тексту писма? Закључи и објасни зашто није био неопходан његов изричит коментар, већ само издвајање, поготово бесмислених, делова писма. Обележи имена свих научника, филозофа, писаца који се помињу у одломку. На који начин их приповедач повезује са братовљевим ликом? Размисли о томе зашто ова имена искрсавају у првим успоменама на покојног брата. Шта о брату говори опис прикупљања и памћења различитих информација у „велики облак не-знања”? Издвој у целом одломку делове текста који стоје у заградама. Шта им је заједничко? Размисли, и настој да објасниш која је улога тих делова, чему они служе и зашто су графички издвојени. Шта се тиме постиже?

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

uk a

pr om

o

Не могу да образложим потребу за писањем уопште, па ни овог романа посебно, јер то није рационалан импулс. Многи људи, искуства и текстови суделовали су у формирању идеја из којих је доцније настао Опроштајни дар. Ако се може говорити о мојој потреби за оваквим делом, онда је то била потреба да се неке велике и тешке теме обраде уз дозу ведрине. Искрено говорећи, хтео сам све одједном: роман о стварима које су и универзалне и локалне, о великим и малим причама, роман у ком има свега, смеха и суза, Борхеса и Кертеса, а који се чита лако, у једном даху, и мами вас да га поново читате.

Ed

(Владимир Тасић, одломак из интервјуа „Дар профе математике”)

Кертес – Михаљ Кертес, блиски сарадник Слободана Милошевића, директор Савезне Управе царина СРЈ, који је после 5. октобра судски одговарао за своје деловање на тој функцији. интерполирано – уметнуто, укрштено.

ИЗ

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Подсети се

Монолошко-асоцијативни роман – варијанту монолошко-асоцијативног романа створио је Пруст у циклусу У трагању за изгубљеним временом, с приповедачем који ниже асоцијације и сећања из протеклога живота; а близак је тој варијанти, премда полемичан према Прусту, и Крлежин Повратак Филипа Латиновића. Монолошка асоцијативна начела трајне су особине модерног романа, па тако и у српској књижевности (Десница, Прољећа Ивана Галеба, Давичови и Ћосићеви романи, романи Михајла Лалића и др.). Монолошко-асоцијативно начело често се испреплеће у модерном роману с изван композицијских темеља (изванфабуларним свакако) интерполираним исказима појединих ликова.

402 / Савремена књижевност

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

О томе како доживљава роман Опроштајни дар: Као кратак роман о нечему што је изгубљено, разложено, смрвљено, али се враћа у новој форми. О младости и одласку у Нови свет, у чију смо љубазност веровали јер смо из њега узимали оно што је било добро. Роман о смрти и љубави, о анксиозности, о варљивој утехи стваралачког чина. О политици сећања. Уз дозу хумора у распредању једне не сасвим веселе приче, књига говори о уметности. Док сам је писао, веровао сам да љубав побеђује, да смо као маслине: најбољи када прођемо кроз пресу. Можда би тај роман био мрачнији уколико бих га сада писао. Срећом, нисам у искушењу да покушам.

uk a

pr om

o

Из временски удаљене перспективе, самосвесни наратор (у даљем тексту брат-наратор) започиње причу о једном хладном децембрарском дану, у канадској провинцији, када је примио пошиљку са пепелом свог преминулог брата. Оквир приче чине преузимање ове пошиљке и њено даље одашиљање у глазуру за грнчарски предмет, који на крају дана израђује жена брата-наратора, учинивши то не знајући истину о правој садржини кутије. Између ове две драматичне тачке у причи, брат-наратор ниже сећања на своју младост, покушавајући да разради лик свог мистериозног брата, који, сазнаћемо касније, у једном тренутку нестаје да се више никада не врати. Паралелно са сећањима на брата и Нови Сад, који је напустио још касних осамдесетих година, брат-наратор подробно обавештава читаоца о свим рутинским активностима које је обављао тог пресудног дана у свом животу. Иако мистериозни брат и његова судбина, чији су детаљи непознати и самом наратору, сачињавају средишњи део приче, јасно је да је посреди исповедна комеморација која за крајњи циљ не поставља високе стандарде приповедног разрешења, већ усмерава пажњу на врло разуђен каталог сећања, спретно повезаних у формално веома зрелу целину која евоцира музички комад. Сећања на покојног брата средство су којим брат-наратор поново успоставља везу са самим собом. На самом крају текста, оног тренутка када открива чудесно место на којем завршава пепео његовог брата, он, сећајући се тих осећања до танчина, истиче „море празнине које је открио у себи”. [...] Из овог мора празнине покренуло се читање и писање, које је, очигледно, помогло брату-наратору да сведе опсег својих сећања на разуман ниво, да консолидује свој свет и да омогући себи наставак живота. (Марко М. Богуновић, „Каталогизације сећања као технике приповедања сопства [Д. Џ. Селинџер Симор: увод и Владимир Тасић Опроштајни дар]”)

(Владимир Тасић, одломак из интервјуа „Нисам ни овде ни тамо”) Емисија „Остави све и читај”, РТС 3, гост Владимир Тасић

Ed

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

Потрага за излазом и одређивањем сопственог идентитета покреће јунаке и повезује искуство живота данас и овде са целином света. Тај распон шири се од митологије до информатичке технологије, он мистификује знање и истовремено га представља као основну полугу историје. Тасићево приповедање прибира мноштво појмова, идеја и пројеката, али их исто тако изневерава и оставља по страни. На тај начин се сваки појединачни живот намеће као једино средиште и место на којем се о свему мора одлучити. (Из Саопштења жирија поводом доделе НИН-ове награде за роман године)

youtube.com/watch?v=_4grArF7gAU

У емисији „Моја књига”, Радио Београд 1, књижевни критичар и историчар Марко Аврамовић говори о роману Опроштајни дар, о томе зашто му је та књига значајна.

https://www.rts.rs/page/radio/sr/ story/23/radio-beograd-1/2785506/mojaknjiga.html

Владимир Тасић / 403

ЗАНИМЉИВОСТ Амерички писац Дејвид Џ. Селинџер написао је краћи прозни текст Симор: увод у којем се, слично као у роману Опроштајни дар, јунак опрашта од преминулог брата прикупљајући сећања, да би из тог процеса изашао и сам као неко нов. Асоцијације на Селинџера и његово дело могу се наћи и у одломку који је пред тобом, потражи их! Више о овој теми прочитај у раду Марка М. Богуновића „Каталогизације сећања као технике приповедања сопства (Д. Џ. Селинџер Симор: увод и Владимир Тасић Опроштајни дар)”.

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

o

Замисли и напиши братовљево опроштајно писмо, на основу онога што о њему сазнајеш из овог одломка. Прочитај роман и напиши есеј на неку од следећих тема: Нови Сад у роману Опроштајни дар; Мотив браће у роману Опроштајни дар; Музички мотиви у роману Опроштајни дар; Монолошко-асоцијативна композиција романа Опроштајни дар.

pr om

Дејвид Џ. Селинџер

СИНТЕЗА

uk a

ВЛАДИМИР ТАСИЋ (1965) математичар и писац

Романи: Опроштајни дар Киша и хартија Стаклени зид

Ed

Владимир Тасић, Опроштајни дар, Нови Сад: Светови, 2001. Владимир Тасић, интервју „Дар профе математике”, НИН, 2656, 28. новембар 2001. Владимир Тасић, интервју „Нисам ни овде ни тамо”, Новости, 20. 7. 2013. Теофил Панчић, „Опроштајни дар, Владимир Тасић”, Време, 550, 19. 7. 2001. Марко М. Богуновић „Каталогизације сећања као технике приповедања сопства (Д. Џ. Селинџер Симор: увод и Владимир Тасић Опроштајни дар)”, Зборник за језике и књижевности Филозофског факултета у Новом Саду 4: 155, децембар 2014. Владимир Тасић, Математика и корени постмодерног мишљења, Нови Сад: Светови, 2002.

404 / Савремена књижевност

Опроштајни дар (2001) монолошко-асоцијативни роман

романи, збирке приповедака и есеја

Савремена

српска

драма

У

другој половини 60-их година у драми се догађа нешто слично што и у поезији и прози: заокрет од апстрактног универзализма к материјалној конкретности, од мита ка животу, од прошлости или савремености к садашњости.

pr om

o

Међу драмским врстама избија у први план она којој српска драма дугује своје најзначајније резултате, комедија. Њен обновитељ јесте Александар Поповић (1929), који је једно време скоро неограничено владао на нашој сцени. У његовим драмама нема фабуле, нема чврсто оцртаних карактера; главни конституент драмске радње јесте језик, у којем се пројектују одломци људских односа, израњају ликови и ситуације. Поступци којима Поповић гради своје игре изразито су модерни, блиски савременом театру апсурда, али је свет што се у њима открива домаћи, производ наше традиције и наших менталитета. [...]

Ed

uk a

Песник Љубомир Симовић дао је модерну, ироничну интерпретацију традиције и историје. Његова поетска драма Хасанагиница (1974), на тему познате народне баладе, у белом стиху, и комедија Чудо у Шаргану (1975), блиска по духу његовим војничким песмама, спадају у највише извођена савремена драмска дела на југословенским сценама. [...]

Седамдесетих година јавља се ново име, Душан Ковачевић (1948), којег су гледаоци и критика поздравили као достојна настављача српске комедиографске традиције. У својим комедијама дао је изокренуту, гротескну слику паланачког, балканског менталитета и наших нарави (Маратонци трче почасни круг, 1973; Балкански шпијун, 1983, и др.). Смисао за комично и сатирично, савременост тематике, критичност, заокупљеност разним видовима наших менталитета карактеришу и драмско стварање најмлађих писаца, које је у квантитативно и квалитативно у сталном успону и стално праћено и подстицано радозналошћу и неподељеним симпатијама захвалних гледалаца. (Јован Деретић, из Историје српске књижевности, прилагођено) Савремена српска драма / 405

Прелистај бројеве часописа Сцена по сопственом избору. Стеријино позорје

https://pozorje.org.rs/casopis-scena/

Александар Поповић РАЗВОЈНИ ПУТ БОРЕ ШНАЈДЕРА СЦЕНСКА КАРАКТЕРИСТИКА У ЧЕТИРИ СТАВКЕ (одломак) Кључне речи: Развојни пут Боре Шнајдера, фарсична, сатиричка и политичка

комедија, пародирање каријеризма у социјалистичком друштву, Александар Поповић (1929 –1996), драмски писац, језик као главни елемент драмског поступка.

pr om

o

 Драмски комад Развојни пут Боре Шнајдера своју праизведбу доживео је исте године када је и написан (1967) у Атељеу 212, у режији Бранка Плеше, који је тумачио и насловну улогу. Средином деведесетих година је ово Поповићево дело жири критике прогласио за најбољу српску драму друге половине двадесетог века. Пародирање појаве каријеризма у социјалистичком друштву у овој драми почиње од самог њеног наслова, који алудира на биографије комунистичких идеолога и вођа, а реч карактеристика из поднаслова на политичку биографску одредницу партијских социјалистичких кадрова. Главни јунак је занатлија, човек из народа, као и у већини Поповићевих комада, а драмски сукоб и комичко-сатирички ефекат огледају се у неспојивости његових могућности и амбиција: као шнајдер (кројач), постаје директор воскарске задруге. Пред тобом је одломак с почетка драме. Обрати посебну пажњу на језик Александра Поповића, на саму лексику, али и на асоцијативно повезивање реплика, набрајање, гомилање израза, на усмену фразеологију, на игре речима (каламбуре) и римовање, на употребу контраста и оксиморона, и пародирање бирократског језика из времена социјалистичке Југославије.

uk a

рођен је на Убу, али је већи део живота провео у Београду. По очевој линији, потомак је старе српске породице свештеника и војника. Комунистичке и левичарске идеје прихватио је још као ђак чувене Треће мушке гимназије. У време Информбироа, 1948, као матурант, осуђен је на две године робије на Голом отоку и три године губитка грађанских права. По повратку из затвора радио је најразличитије послове: молерске, асфалтерске, зидарске, цинкографске, стаклорезачке и др. и био под будним оком тадашњег режима. У књижевност је ступио са тридесетак година захваљујући породици и пријатељима, међу којима су били и писци Душко Радовић, Бранко Ћопић и Ото Бихаљи Мерин. Почетком 1950. прихватио је позив Душка Радовића и Радио Београда да пише радио-драме за децу. Прво дело, криминалистички роман Убиство у троуглу, објавио је 1959. До краја живота је радио као слободан уметник. Представе по његовим драмским текстовима постављала су скоро сва наша позоришта. Написао је преко педесет позоришних комада. [...] Његово драмско стваралаштво је оставило неизбрисив траг не само у историји српске књижевности него превасходно у историји српског позоришта јер суштина његове уметности је управо у сценској игри. Добитник је многих значајних награда и признања. Дела: Љубинко и Десанка (1964), Чарапа од сто петљи (1965), Развојни пут Боре Шнајдера (1967), Смртоносна мотористика (1967), Мрешћење шарана (1984), Бела кафа (1990), Тамна је ноћ (1992), Чарлама, збогом (1995), Баш бунар (1996), Ноћна фрајла (1999). За децу је написао више кратких проза, драма и романа. (Према белешци из Енциклопедије Српског народног позоришта, прилагођено)

Ed

ЛИЦА БОРА ШНАЈДЕР; СЕЛИМИР; ПИКЉА ШИРГИЋ; ВИТОМИР КАМБАСКОВИЋ; ШПИРА КЛОНФЕР; МИЛОЈЕ; ЛИНА, рођена Перекитка; РОЗИКА; ГОЦА; МИЛИСАВ, милиционер; МИЛИСАВЉЕВИЋ, милиционер Догађа се чак и то у бурном току мирне изградње.

I До прве прилике: врбов клин II Од Прилике до Ивањице: бестрагија III Трице и кучине: коњски нокат и магареће уво IV Кад сивац прође Крушевац: чешагија

I ДО ПРВЕ ПРИЛИКЕ: ВРБОВ КЛИН Амбијент: жалосне врбе, воштане фигуре, свеће. Бора хода натрашке испред масе бедног, голог и босог народа. Народ носи импровизоване транспаренте и велике слике, хармонике и вио406 / Савремена књижевност

лине. У маси су, поред статиста: Пикља, Витомир, Селимир, Милоје, Лина, Розика, Гоца, Милисав и Милисављевић у цивилу.

буџа – дрвена батина, кијача; фиг. човек на високом положају. дангара – зла жена, смутљивица. папула – врста јела од изгњеченог пасуља, сочива или кромпира. јазија – писмо, оно што је написано на нечему. џибра – комина, талог од исцеђеног грожђа (или воћа). кубура – мала пушка, пиштољ; фиг. мука, невоља. чивија – дрвени или гвоздени клин, ексер; фиг. тврдица, лукав, препреден човек. геџа – сељак; кржљав човек; подругљиви назив обично за србијанског сељака. ложина – мајчина постељица за плод у утроби. грбача – леђа, кичма. гунгула – гомила, гужва. јаруга – јарак, вододерина, уско и дугачко удубљење, увала. богаз – узак пут, теснац, кланац. педаљ – стара мера за дужину: од палца до средњег или малог прста на руци. груда – земља, грумен, грудва земље. грудобран – бедем, одбрамбени зид. пртина – угажена стаза, путељак кроз снег. врзина – израсло шибље или грмље, тешко проходно. доља – долина, удолина.

Ed

uk a

pr om

o

СВИ (певају углас): Буџо, дангаро, папуло, јазијо,

џибро, мотико, кубуро, чивијо,

геџо, ложино, колевко, Србијо,

дивља – питома,

мрачна – пресветла,

ропска – пркосна, као девојка!

Ти си силно прегазила време,

волим да ти чујем глас!

Грбачу ти не поломи бреме,

остаде ти прави стас! Дивља – питома,

мрачна – пресветла,

ропска – пркосна, као девојка!... БОРА: Наше одлучне и непоколебљиве! СВИ: Живеле! БОРА: И наши несаломљиви! СВИ: Живели! БОРА: И наше недвосмислене! СВИ: Живеле! БОРА: И непромочиви! СВИ: Живели! БОРА: Мрачне и труле! СВИ: Гунгуле – јаруге – заседе – и реакционарне! БОРА: Умрло је то! СВИ: Тако је! БОРА (поведе ланац): Звижд, Стублине, Дибочај, Памбуковица, Заклопача, Глумеч, Рукладе, Црљане, Драгоцвет, Совљак, Бегаљица, Звечка, Штубац, Нересница, Степање, Водањ, Кладница, Бргуле! ВИТОМИР(поскочи): О, ја! (Па се хвата у ланац.) БОРА (даље води ланац): Поћута, Биоска, Каменлон, Рубребеза, Дражањ, Брусник, Пироман, Дупљај, Попучке, Непричава, Каменица, Тамнич... (Стане, ланац се пусти.)... Све стазе и богазе које су остале за нама!... сваки педаљ, груда и грудобран!... и пртина, и врзина, и доља, и гора... било је у прошлости много тога!... ПИКЉА: Много је само кад бију... ВИТОМИР: Ко то тамо у задњим редовима карикира?! МИЛОЈЕ: Пусти, Витомире, крају! Што се ти уплићеш... ко пиле у кучине! ЛИНА: Зар баш у свакој чорби мораш бити мирођија? МИЛОЈЕ: Има ко о томе води рачуна, ниси ти позван! ВИТОМИР: Немој ти, Милоје, мени да солиш памет! Нећу ја да останем по страни! ПИКЉА: И за све нас то исто важи, ниси ваљда једино ти привржен ствари!

клонфер – лимар. сивац – магарац. натрашке – уназад.

Александар Поповић / 407

СВИ: ТАКО ЈЕ!!! БОРА: Па баш зато што је тако, другови, стишајте духове!... имаћемо

o

Ed

uk a

баук – биће из српске митологије које изазива страх; фиг. страшило, страшна приказа. шпенадла – чиода, прибадача. ћускија – врста алата, дебља гвоздена шипка, полуга; фиг. приглуп човек (глуп као ћускија) или пијанац (пијан као ћускија). дурунга – дрвена греда, мотка, колац.

pr om

кукољ – отровни коров у житном пољу; фиг. оно што је невредно, изрод, зло. џабалук – оно што је добијено џабе, јефтино, без икаквог рада и труда.

ми још задуго кубуре с таквима... не треба због тога звонити на узбуну... важније је да згуснемо наше редове! СВИ: Тако је! ВИТОМИР: И да се одмах сви јавно жигошемо! ПИКЉА: А што не бисмо нашли неки други модус?... ко шта ради, ми се само у црне књиге записујемо и један другоме гроб испод ногу копамо... а култура мачку о реп! ЛИНА: Лепо каже друг Пикља; у сваком житу има кукоља! МИЛОЈЕ: А и друг претходни говорник је лепо подвукао да би се дизањем уке-буке око тога могло изазвати и нерасположење у широким масама... Ех, да је народу каквог џабалука... фрајлица и зејитина, а мање намета... ма да би се један успротивио, их! СВИ: Ух! БОРА: Зашто бисмо ми сад од тога правили баука?!... Зар гостопримство нашег човека није надалеко познато?!... ,,Ко прогута његову шпенадлу” – кажу шнајдери, „има да избаци ћускију!”... То треба поштовати! СВИ: Тако је! БОРА: Сто пута му дај, заборавиће!... а једанпут му одбиј, памтиће ти до смрти!... не можеш му једно јаје одужити ни са сто кокошију, јер наш човек је мудар, он мисли својом главом... Нареди му, па да видиш како се изигравају наредбе!... Треба то ценити! СВИ: Тако је! БОРА: Пружићемо ми руку свакоме, па тек ако и после тога буде ту и тамо диндири-миндири, поступићемо драстично, по кратком поступку!... Јер дурунга говори седам језика, нема ко њу не разуме! СВИ: Тако је! БОРА: Е, па ако је тако, да не зановетамо, ја не бих имао шта више... Мање-више све сте ви то већ и знали пре него што сте се и родили, али моје је да вам кажем, да вам још једном поновим... Данас ће сутра бити јуче, пролази време! СВИ: Тако је! БОРА: А да ли је коме шта нејасно? СВИ: Није! БОРА: Бистри сте, само да не буде после: нисам знао да су такви закони? ВИТОМИР: Мени је нејасно: чему оволика болећивост према свему ономе што је наше?... је л' то штихпроба? ПИКЉА: Каква проба, Витомире!... Један је пре тебе пробао, па се уредио! (Сви прасну у смех.) БОРА: Има ли ко какво паметније питање? СВИ: Нема! БОРА: Значи, све уз једногласно одобравање? (Мук.) Шта кажете? ПИКЉА: Кажемо: ћутање је знак одобравања!

штихпроба – насумична провера, проба исправности.

408 / Савремена књижевност

БОРА: Ко ће са вама кад сте се ви научени и родили!... ја једну реч, ви

сулундар – лимена цев којом отиче дим из пећи за ложење; чунак. бусати се – ударати се песницама у прса (груди); разметати се, хвалисати се, прсити се. бременит – плодан, плодоносан. лапрдање – од лапрдати: говорити много о свему и свачему; верглање, блебетање.

Ed

uk a

pr om

o

десет!... мастите, мастите!... И хајде сад, сви на своја места!... Ја ћу да ослушкујем, немој да ми неко помиње мајку чим окренем леђа!... (Одлази, сви запљескају.) ПИКЉА (чим Бора оде): Разуме се он у воскарски посао кô Марица у крив сулундар! ВИТОМИР: А мени се насупрот чини да је он јак политички?... влада ситуацијом!... признајте: усталасао је ове наше воскарске масе! МИЛОЈЕ: Лако је бусати се у прса... „Бременито остацима из прошлости”!... ЛИНА: Ал' да видимо кад покрцкамо и те остатке, од чега ћемо после живети?... ПИКЉА: Ти, Лина, скрати језик!... Нећу ја због твог лапрдања да одлетим с оне стране браве!... МИЛОЈЕ: Море, стриче, и досад су муње севале, ал' нису у задњицу гађале!... ПИКЉА: Милоје, рекао сам: катанац на уста!... ВИТОМИР: Не верујем ја, људи, да би надлежни послали нама за управника непровереног човека?... просејан је тај кроз сва сита!... ЛИНА: Ал' кад је мој Пикља знао толике године да води ову радњу... ПИКЉА (упадне јој у реч): Немој ти, Лино, да узимаш моје име у уста, нисам те овластио!... мени још тутори нису потребни!... МИЛОЈЕ: Није стрина рекла ништа што би могло да повуче репресалије!... Кад си ти, стриче, умео у оно мирно доба, што и сад не би знао?... ПИКЉА: Ја што знам – то знам!... то је моје унутрашње!... у дубини душе... и не морам да се офирам!... а не мораш ни ти, Милоје!... МИЛОЈЕ: Збиља, људи, што сте се ухватили за то ,,шнајдер?”... – Шнајдер, али може бити добро политички поткован?!... ЛИНА: Први пут му видимо очи, али и да јесте и да није... да га примамо здраво за готово?... што?!... Има, ваљда и мој Пикља нешто у својој цименти?!... ПИКЉА: Само ти продужи тако да се диспонираш пред сваким, па ће они нама пореметити цименту!... ВИТОМИР: Једва једном, Пикљо, да и теби дође из дупета у главу!... ПИКЉА: Како ви одлучите, тако нека буде, па макар било и наопачке!... МИЛОЈЕ: Аух, стриче!... па они из улице су нудили и мени неке значке!... кажу: „Друже, хајде с нама!”... ЛИНА: Куда, црни сине?!... МИЛОЈЕ: То је оно што ме сад копка!... нисам их питао... ВИТОМИР: Није то још касно, Милоје... пожури!... МИЛОЈЕ: А шта ти кажеш, стриче?... ПИКЉА: Не дајем изјаве. ЛИНА: Кажем: ко с ђаволом тикве сади, о главу му се лупају!... ВИТОМИР (Јурне Милоја): Пожури, море!... трчи!... (Милоје одјури.) Нећеш ваљда сад ове служити?!... ЛИНА: Што ти, Витомире, шкргућеш зубима на нас?... Александар Поповић / 409

сито – направа од мреже и дрвеног оквира за просејавање брашна. тутор – старалац, заштитник, покровитељ, бранилац.

офирати се – одати се, открити се, издати самог себе.

цимента – лимена посуда, лончић, обично за млеко; фиг. шупљоглава особа. диспонирати – имати на располагању, располагати (ким, чим); овде је употребљено погрешно као повратни глагол, уместо глагола експонирати (се) – изложити се, излагати се, приказивати.

uk a

пишла – мањи свежањ.

pr om

o

пролетерски – оно што припада пролетерима, обесправљеној и потлаченој друштвеној класи у капитализму.

ВИТОМИР: Пробудила се свест у мени, букнули ми зубићи!... (Запева.) „Устај, сељо, устај, роде, да се браниш од господе!....” ПИКЉА: Да не прегризеш ти случајно нешто тврдо од три мраза, кад си тако опасан?!... ВИТОМИР (Опет запева из свег гласа): „Америка и Енглеска биће земља пролетерска!...” ЛИНА: Како те није стид, Витомире!... толике си године наш хлеб јео!... ја знам шта нас кошташ!... ваљда смо ми тебе нешто задужили у животу?... ВИТОМИР: Ја то не памтим. ПИКЉА: А што сам ти платио мало црно вино, баш онде где заокрећу аутобуси, у бифеу?! ЛИНА: Знаш ли ти пошто је била живина у оно време на пијаци?!... ВИТОМИР: Сигурно сте ме из милоште бадава хранили!!... ПИКЉА: Море, прерачунај му ти, жено, све на ове данашње цене, ако се он оних не сећа!... ВИТОМИР (полази): Ма одвикавај се ти, Пикљо, да гледаш с те висине!... сад смо сви равни!... (Излази певајући.) „Ој, радениче и сељаче, цео свет у теби гледа спас!...” ЛИНА: Три пишле младог лука по три банке!... ПИКЉА: То ти је: три пута три, девет банки!... ЛИНА: Два килограма кромпира по сто педесет динара!... ПИКЉА: Триста... ВИТОМИР (провири): Калеми, калеми!... ПИКЉА: И оних деведесет, свега триста деведесет!... ВИТОМИР: Накркајте само што више, вратићу вам ја по губици!... (Повуче се.) ЛИНА (цикне из фалсета): Першун десет!! ПИКЉА: Укупно четири стотине!! ЛИНА: А пар добрих кокица, ако нећеш да узмеш неке мрцине... без три и по хиљадарке, ни помислити!... ПИКЉА: То је већ три хиљаде и девет стотина!... ЛИНА: А где је воће?! ПИКЉА: Где је хлеб?! ЛИНА: И колико сам ја само на бакалук свакодневно издавала?!... Дај десет хиљадарки и не питај за кусур!... ПИКЉА: Па онда струја! ЛИНА: Па сапун за прање веша! ПИКЉА: Па огрев! ЛИНА: Лифт, вода, изношење смећа и светло на степеништу!... ПИКЉА: Кад се све сабере за седам година... уха!... ја сам за те паре могао у оно време купити две чатрље на периферији!... (долази): Заборави ти оно од некад!... отишло је то унеповрат; доста је Вита ринтао за стан и храну!... ЛИНА: Ко је теби крив, Витомире, што си ти изелица?... Други су шпарали, фабрике су отварали... Ти би појео бога Јокиног!...

Ed

фалсет – највиши регистри човечјег гласа; муз. високи тон мушког гласа који бојом и висином опонаша женски глас. мрцина – тело угинуле животиње. бакалук – трговачка роба, роба из бакалнице (продавнице).

чатрља – сиротињска кућа, уџерица.

шпарати – штедети.

410 / Савремена књижевност

ВИТОМИР: Боље је што сам појео ја, него да су ми појели лекари!... јешан – који воли да једе, са добрим апетитом.

крамп – гвоздена алатка за копање.

Ed

uk a

pr om

o

на какав сте ме присилан рад гонили, још да нисам био јешан!... да се нисам добро хранио?... Е, одавно би мене покрила црна земља и зелена трава!... (Улеће Милоје начичкан значкама.) А ти, Милоје!... отрезни се на време!... ПИКЉА: Не, Витомире!... не квари ми дете!... ВИТОМИР: Откачи се ти од стрица!... Пикљино је одзвонило!... уклопи се у данашњицу, млад си!... ПИКЉА: Не труј му душу, Витомире!... само то не, и не!!!... ВИТОМИР: За тебе још није касно да се преобратиш, Милоје!... младо се дрво повија!... Крамп у руке, брајко, па на акцију!... ПИКЉА (пође на Витомира): То нећу допустити, на макар погинуо!... кад је дете у питању, онда се ни живот не жали!... (Граби две столице.) Столица ми је – столица ти је!... ВИТОМИР (одгурне столицу далеко од себе): Па нисмо ми келнери, него смо воскари!... Пикљо, електричари се боду шрафцигерима!... ПИКЉА (све више пада у ватру): Ја имам једна леђа, једно срце, једне прси, један врат, једно грло, један језик, једна уста, један нос, једно чело, једно теме и једну главу, па или – или!!... ВИТОМИР: Стан – причекај!... шустери се боду шилима, а касапи ножевима!... ЛИНА: Пао је у ватру, Пикљо, врдај у страну!... ПИКЉА: Ја имам двоја плећа, два подочњака, два очњака, две ноздрве, две усне, два слепа ока, два образа, два ува, две обрве и два ока, па сад или џа или бу!... МИЛОЈЕ: Склањај се, стриче, у страну, кркнуће те Витомир швапнистером!... ВИТОМИР: Бербери се сасецају бријачима!... шнајдери се парају маказама!... цимермани се дељу кесерима!... ПИКЉА: Ако се, иако се!... Ја имам два рамена, два пазуха, два лакта, две шаке, два длана, два кука, два колена, две голени, два листа, две пете, два стопала и два табана... гонићемо се до божије куће!... ВИТОМИР: Можемо!... ал' шофери се деветају курблама!... молери се транжирају шпаклама!... Говори, Пикљо, чиме ми воскари сечемо свеће?!... ПИКЉА: Ја имам четири зуба предњака горња и четири доња!... ја имам четири кутњака десна горња и четири доња!... ја имам четири кутњака лева горња и четири доња!... четири капка и четири трепавице!... ВИТОМИР: Говори: чиме сечемо восак?!?... ЛИНА: Што га питаш кад и сам знаш да швапнистерима сечете!... ПИКЉА: Ја имам пет прста на десној и пет на левој руци!... Очи ћу ти ископати!... ВИТОМИР: Нисмо ми жентураче да се гребемо, него: швапнистер ти – швапнистер ми!... биће крви до колена!!... ЛИНА (цикне): Јесам ли ти рекла да је у афекту... Витомире!... немој, човече, да загазиш у злочин због речи!... Александар Поповић / 411

шустер – обућар. шило – дебља игла са дрвеном дршком. касапин – месар. врдати – ићи, кретати се мењајући правац, врлудати; измицати се, избегавати. швапнистер – нож за сечење воска. цимерман – дрводеља, тесар. кесер – тесарска секира, врста чекића. голен – предња страна потколенице. курбла – полуга за ручно покретање мотора. транжирати – сећи. шпакла – зидарска алатка за наношење и равнање малтера. афек(а)т – краткотрајно бурно и јако узбуђење.

ВИТОМИР (изненада пришива Пикљи страховиту шамарчину): Па

Ed

uk a

pr om

o

сценe из представе Развојни пут Боре Шнајдера (Атеље 212, 1973)

да убудуће знаш, мајсторе, да се огладни од неједења, а ожедни од непијења!... да се дршће од зиме, а зноји од врућине!... да се плаче од жалости, а смеје од радости!... да се црвени од стида, а боји од зла!... да се разболи од нечувања и покварености, а оздрави од лечења... лечи се од господских навика док ти је још време!... на!... (Изненада му пришије још једну страховиту шамарчину од које се Пикља поведе и падне на Милоја који га придржи. Лина цикне, Милоје урликне. Лина притрчи Витомиру, па њих двоје по страни нешто жучно расправљају.) ПИКЉА (закркља): Ти?... зар ти на мене да подигнеш руку?... на свога мајстора?... казниће те бог... осушиће ти се рука... (Закркља.) МИЛОЈЕ (уплашено намешта Пикљу да седне на столицу): Стриче, мене си саветовао, а сам си истрчао кô ждребе пред руду!... ЛИНА (за тренутак се чује део оног што она по страни говори Витомиру): По ноћи горе свеће, Витомире, а невоља редом иде!... зар нисмо ми све то исто и на други начин могли средити!... (И даље се с Витомиром препире.) МИЛОЈЕ (очајно крикне над Пикљом): Не остављај нас, стриче, да за тобом вечито тугујемо!... ЛИНА (притрчи Пикљи): Пикљо, стани, не одлази!... ниси нам рекао где си сакрио новац?!... ПИКЉА (склопљених очију, бунца у несвести): Ја немам новце, другови... ви сте у заблуди!... (Отвори очи, Лина се удаљује, јурне да задржи Витомира, који је кренуо да оде.) То си ти, синовче... воде!... (Милоје одјури.) ЛИНА (задржава Витомира да не оде): Зар ти, Вито, тако о нас да се огрешиш, човека да ми усмртиш?!.. . ВИТОМИР: Рашчистио сам ја, Лино, с религијом још пре неки дан!... не пролази више тај воз код мене!... ЛИНА: Гром ће те спалити, Витомире!... ВИТОМИР: Пусти ти то: гром је природна појава пражњења електрицитета у ваздуху!... Него, узми и ти да прочиташ брошуру „Религија је отров за широке народне масе”, па ћеш и ти прогледати!... (Одлучно пође. Лина одјури за њим.)

РАЗГОВОР О ДРАМИ Искажи своје прве утиске након читања одломка. Издвој оно што сматраш озбиљним и оно што доживљаваш као смешно и образложи своја запажања. Укратко окарактериши лик Боре Шнајдера. Опиши ситуацију у којој се нашао и анализирај његово понашање. Размисли о комичким елементима и покушај да објасниш књижевни поступак којима се они граде. Шта на основу првог читања запажаш о језику овог комада?

412 / Савремена књижевност

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

Нисам од писаца који се баве писањем једне драме. Бавим се стварањем позоришта у коме ће се видети живот, а не улицкане фабуле о људима који су се рађали, волели, мрзели и умирали. Једино што бих још желео то је да водим једно ново позориште. Не да управникујем у постојећем, илузија је да се потојећа позоришта могу изнутра променити. Треба стварати нешто ново, па ће, ако то ново буде ваљало, и постојећа позоришта мењати свој лик по његовом лику. (Мило Глигоријевић, Грађевина животописа)

ИЗ

Ed

uk a

pr om

o

► Прочитајте драму Развојни пут Боре Шнајдера и припремите се за групни рад према истраживачким задацима.

1. Истражите друштвеноисторијски и политички контекст у ком настаје Поповићева драма (социјалистички систем у СФР Југославији, комунистичка идеологија, чланство у КП, функција задруга итд.)

2. Анализирајте појаву каријеризма, напредовања у друштвеној хијерархији на основу партијске подобности (значење „карактеристике”), као и жељу за влашћу. Испитајте у којој је мери Поповићева драма тематско-мотивски и комичко-сатирички повезана са Нушићевим комедијама.

3. Анализирајте лик Боре Шнајдера и своја запажања поткрепите примерима из текста.

4. Анализирајте остале ликове у драми и односе у које су постављени, као и њихову функцију у комаду.

5. Истражите природу и функцију дидаскалија у тексту. На основу њих закључите о динамици кретања на сцени, о начинима на које се реплике изговарају и о гестовима који их прате. Закључите и о значењу и улози сонгова и музичких, звучних ефеката. Испитајте какву улогу има пролошка песма којом почиње драма. Какву Србију она представља?

6. Сви тумачи драмског стваралаштва Александра Поповића истичу како је језик, заправо, његов главни елемент. Истражите језичкостилске карактеристике драмског текста: асоцијативно повезивање садржаја реплика, лирске пасаже, паралелизме и римовање, набрајање, каламбуре и изузетно богату и слојевиту лексику – од архаичне и фолклорне до савремене, оптерећене политичком, бирократском фразеологијом. Поделите се у оквиру групе и посебно истражите: а) социолект – занатлијску лексику (у оквиру ње позајмљенице, германизме и др.); б) жаргон; в) фразеологизме; г) бирократски језик.

7. Закључите колико је ова драма политички и друштвено ангажована и издвојте и образложите сатиричке елементе. Истражите критички однос према социјалистичком друштву и слику нашег менталитета. Размислите о универзалној естетској вредности Поповићеве драме. Издвојте оно што у њој сматрате свевременим, што уочавате да је и данас актуелно.

РЕЧНИКА

КЊИЖЕВНИХ

ТЕРМИНА

Фарса (fr. farce – од лат. farcire: испунити, попунити) – драмска врста у француском средњовековном позоришту, кратки комади изразито комичног карактера. Фарсе су приказиване као међуигре на представама мистерија, са циљем да променом тона разоноде публику између два озбиљна дела. Касније су игране као независне целине; због краткоће најчешће по две-три на једној представи, или, пре односно после, приказивања неког комада озбиљније садржине. Комика у фарси је сирова, пуна грубих шала и лакрдијашких ефеката. Дубље психолошке подлоге нема, али њу краси ведрина и искреност народног духа, дубоко прожетог галском веселошћу и смислом за оштроумно, подругљиво и до карикатуре искривљено виђење света и људских односа. Велики број сачуваних фарси писан је са наглашеном драматуршком вештином: одликују Александар Поповић / 413

Плакат за представу Развојни пут Боре Шнајдера (Српско народно позориште, Нови Сад)

o

(Према Речнику књижевних термина [ур. Драгиша Живковић] и Речника књижевних термина Тање Поповић, прилагођено) ИЗ ЛИТЕРТУРЕ

У тим основним контурама елементарне композиционе кружности која има неколика значења, у зависности од нивоа на којем је замишљена, врши се распоред драмске грађе. И ту се, анализом мањих структуралних одељака, који могу одговарати поделама на слике, на поглавља (карактеристично је одсуство поделе на чинове, која захтева сижејно сложеније токове) може уочити сва неизмерна разноврсност и сложеност Поповићевог стваралачког поступка. Или, да се вратимо на почетну тезу, анализом микроструктура (тема на нивоу речи, на нивоу реплике, на нивоу ситуације, појединачне ситуације и њихово место у општем контексту фабуле, итд. итд.) може се установити њихова условљеност сценским простором, с једне стране, и њихово доминирање над садржином, с друге. Да би сценски простор у целости могао да обухвати сиже, да би се сиже у њему у потпуности исцрпљивао, да не би било дигресија и дескрипција, дакле свега оног што аутентичан позоришни простор не трпи, неопходно је да сиже буде једноставан. Једноставност сижеа не значи нужно и једноставност елементарног заплета; сиже само не сме да буде романескно сложен, то ће рећи слојевит по вертикали (сложени односи мећу ликовима, психолошка сложеност самих ликова итд.). Поповићеви комади одговарају том елементарном захтеву. Скоро да се може говорити о одсуству сижеа, о комаду насталом „ни из чега”. Сваки покушај да се било који Поповићев комад преприча, да се презентира збивање, његов ток и његови исходи, показује се скоро узалудним. Открива се само ситуација која може бити константна (Љубинко и Десанка) или пак низови ситуација (Развојни пут Боре Шнајдера). [...] Делећи већину својих комада на неку врсту поглавља, Поповић управо поставља основне оријентационе тачке садржине комада. [...] И кад се везује, попут Нушића, за савремену тему и амбијент, као што је случај у комаду Развојни пут Боре Шнајдера, дакле и кад не прави комад на основу схематичних фарсичних односа, чак ни онда Поповић

Ed

uk a

Почевши од 1969, када је његов комад Друга врата лево (режија Љубомир Драшкић), не доживевши премијеру, скинут с репертоара Атељеа 212, представе по његовим текстовима још у неколико наврата доживљавају сличну судбину. Најизразитији пример у том смислу је „сценска рото-база у пет оштрих фаза...” Мрешћење шарана, која је после праизведбе у пиротском Народном позоришту стигла и до републичког и окружног јавног тужиоца и њихове препоруке да се текст на појединим местима поправи и преради. Као Фордов стипендиста боравио је 1971–1972. у Њујорку, где је сарађивао са Елен Стјуарт и авангардним театром La mama. Средином 70-их, од сопствених средстава, у Београду оснива своју „неформалну театарску групу”, у којој натуршчици (укључујући и чланове његове породице) изводе његове комаде, које Поповић сам режира.

се живом радњом, пуном брзих и неочекиваних измена ситуације. Фарса се појавила у XIV веку, али њен процват пада у XV и у XVI в. Молијер је каријеру комедиографа почео писањем фарса, да би и касније уносио многе елементе овог жанра у своје комедије и на тај начин је обогаћивао скалу своје комике. Елементи фарсе су се јављали и у делима француских писаца других епоха. Крајем XIX века видан је повратак традицији фарсе, пре свега у комадима Жоржа Фејдоа (Буба у уху). Елементе фарсе користио је у својим комадима и Шекспир, а у XX веку, између осталих, и писци Сомерсет Мом, Том Стопард, Дарио Фо. У српској књижевности нашла је примену у драмским остварењима Јована Стерије Поповића, Бранислава Нушића, Душка Ковачевића и других. На самосвојан начин, фарсу је деконструисао и надоградио у својим комадима Александар Поповић, спајајући елементе драме апсурда и фолклорне (карневалске) традиције и културе, чинећи их тиме дубљим и вишеслојнијим.

pr om

ЗАНИМЉИВОСТИ

(Исидора Поповић, „Александар Поповић”, у: Сцена, бр. 2, 2018)

414 / Савремена књижевност

Ed

uk a

pr om

o

то не чини по начелима пресликавања. Сиже комада исцрпљен је самим насловом, наиме у питању је развојни пут једне личности у врло прецизираном друштвеном оквиру. Тим основним сижејним оквиром, том основном интенционалношћу, исцрпљује се и основна сличност са традиционалним комадом, дакле и нушићевским. Јер свим својим проседеима Поповић настоји да разбије, а најчешће да камуфлира, тај у основи традиционалан приступ материји. Пошто је код Поповића све пре свега, или искључиво, претекст за позоришну игру, он чак и у оваквим комадима који имају сатиричнодидактичну поруку настоји да и ту поруку и фабулу учини што мање експлицитном, да је забашури, да је учини двосмисленом. Већ сами наслови који треба да уводе у чинове и који треба да разјасне и прате токове тог развојног пута у разним његовим фазама (I. До прве прилике: врбов клин, II. Од Прилике до Ивањице: бестрагија, III. Трице и кучине: коњски нокат и магареће уши, IV. Кад сивац прође Крушевац: бестрагија) имају за циљ да асоцијативно уведу неке нове аспекте, заправо да заведу на погрешан пут. То је у извесном смислу први степен камуфлирања, први степен одступања од реалистичког поступка. Други степен прикривања чине сви остали проседеи који представљају Поповићев особени драмски рукопис. [...] код Поповића је доминантно начело игре; и то игре у сценском простору, значи логика сцене. Дакле, од часа кад је тема споредна, кад је чак и намерно потиснута у други план, кад су мотиви, кад је интенционалност дела стављена у други план, онда битним постају правила игре илити функционисање механизма игре. Да би та игра могла да се одвија слободно било је потребно да над њом не доминира никакав други систем узрочности и законитости: психолошких, социјалних, историјских, језично типолошких, све до неких спољно-ксесоарних обележја као што су сценски амбијент и костими. Игра је довољна сама себи, она има своја правила. У оквиру те елементарне драматуршке слободе, личност је заправо најслободнија. Та и таква личност може да чини и да каже све, она улази у игру, учествује у њој и излази из ње искључиво по свемогућој вољи писца, а не, рецимо, по логици било каквих „животних закона”. Та личност је „пајац на концу”, али управо зато она јесте позоришна личност, и слободна. (Мирјана Миочиновић, „Сценска игра Александра Поповића”, у: Српска књижевност у књижевној критици) О ЈЕЗИКУ

Поповић је, без сумње, имао на уму чињеницу да су гледаоци већином неупућени у езотеричност тог језика, и њему је то неразумевање било потребно. Драмски, комични ефекти потичу, дакле, у првом реду из езотеричности речи, из заумног дејства лексике, из ’слапова некохерентних речи’, о којима је говорио Кручоних, имајући на уму управо позориште. [...] И када би код Поповића требало издвојити најупадљивији проседе, најучесталији начин коришћења језичког материјала – онај којим се премаша, мења, комбинује и разара природна говорна законитост – онда би то свакако било набрајање. (Мирјана Миочиновић, Комички жанр Александра Поповића) Александар Поповић / 415

проседе – књижевни поступак у обликовању сижеа или композиције дела.

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА• Предмет његове пажње је његов народ. Расељен у ратним и немирним временима, измештен са својих сеоских огњишта, тај народ никад није стигао у град. Тј. до града у смислу мегаполиса. Сместили су се на предграђе, у паланку урбане цивилизације. Ту је формиран овај специфични периферијски менталитет који Аца Поповић познаје подједнако добро као и Бранислав Нушић. (Егон Савин, Театрон, 2006)

ilinx – илинкс, игре које почивају на изазивању вртоглавице и поремећају перцепције (алпинизам, рингишпил, валцер, ход по конопцу) – према опису и квалификацији игара у: Роже Кајоа, Игре и људи.

[...] први инструмент Поповићевог изражавања [...] језик, који наметљиво, дрско преузима готово све драмске прерогативе под своју контролу [...]. Та потпуна заиграност језиком, лишеним готово сваке интенционалности, одиста доводи до нарочите врсте ilinx-a, до тренутка у којем се ’пољуља стабилност перцепције и јасном разуму наметне нека врста сладострасне пометње’. (Слободан Селенић, „Савремена српска драма”, у: Антологија савремене српске драме)

Александар Аца Поповић, разговори (1985)

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК youtu.be/UQuWBrbiy64

1. Погледајте интервјуе са Александром Поповићем. Откријте у њима аутопоетичке исказе и упоредите их са стваралачким поступком у Развојном путу Боре Шнајдера. На пример: „Ја волим уметност која збуњује, односно која људе изводи из једне колотечине, нагони их да они испочетка опет мисле о проблемима о којима су већ раније много пута мислили.” Коментаришите ауторову доследност.

2. Погледајте снимак представе Развојни пут Боре Шнајдера Атељеа 212, из 1972. године. Анализирајте најважније елементе позоришне представе: режију, глумачка остварења, сценографију, костиме. Упоредите сопствени доживљај Поповићевог драмског текста са позоришним извођењем.

3. Изаберите одломак из Поповићеве драме, режирајте га и одглумите на часу. Уколико за то имате могућности, припремите комад за извођење на школској позорници. Можете се верно држати Поповићевог текста, а можете га у сопственој адаптацији осавременити, имајући стално на уму његово универзално значење и вредност.

youtu.be/BblFKfOYgvs

Развојни пут Боре Шнајдера, Атеље 212, 1972. (снимак представе)

uk a

youtu.be/_U2zZZvlBls

pr om

o

Док анђели спавају – Гост: Александар Аца Поповић

Задаци за групни рад:

СИНТЕЗА

АЛЕКСАНДАР ПОПОВИЋ (1929 –1996)

Ed

Александар Поповић, Развојни пут Боре шнајдера и друге драме, Београд: Завод за уџбенике, 2001. Мирјана Миочиновић, „Сценска игра Александра Поповића”, у: Српска књижевност у књижевној критици, приредио Рашко В. Јовановић, Београд: Нолит, 1973. Слободан Селенић, Савремена српска драма, у: Антологија савремене српске драме, Београд: Српска књижевна задруга, 1977. Петар Марјановић, „Александар Поповић – ’Развојни пут Боре Шнајдера’”, у: Југословенски драмски писци XX века, Нови Сад: Академија уметности, 1985. Владимир Стаменковић, Позориште у драматизованом друштву, Београд: Просвета, 1987. Мирјана Миочиновић, „Комички жанр Александра Поповића”, Нови Сад: Сцена, књига II, број 5–6, 1996. Мило Глигоријевић, Грађевина животописа, Београд: Службени гласник, 2008. Исидора Поповић, „Александар Поповић”, у: Сцена, бр. 2, 2018.

Љубинко и Десанка (1964), Чарапа од сто петљи (1965), Развојни пут Боре Шнајдера (1967), Смртоносна мотористика (1967), Мрешћење шарана (1984), Бела кафа (1990), Тамна је ноћ (1992), Чарлама, збогом (1995), Баш бунар (1996), Ноћна фрајла (1999)

416 / Савремена књижевност

РАЗВОЈНИ ПУТ БОРЕ ШНАЈДЕРА СЦЕНСКА КАРАКТЕРИСТИКА У ЧЕТИРИ СТАВКЕ

(1967) • фарсична, сатиричка и политичка комедија • пародирање каријеризма у социјалистичком друштву • сатирично представљање савременог грађанског и малограђанског живота, друштвених и политичких амбиција • елементи фарсе и драме апсурда • језик као главни елемент драмског поступка

Љубомир Симовић ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ (одломак) Кључне речи: Путујуће позориште Шопаловић, Ужице, окупација, драма у драми, апсурд, иронија, гротеска.

Љубомир Симовић (1935) рођен је у Ужицу, где је завршио учитељску школу. У Београду је на Филолошком факултету дипломирао на групи за јужнословенске књижевности и српскохрватски језик. Као студент, уређивао је часопис Видици. Објавио је пeсничке књиге: Слoвeнскe eлeгиje, Вeсeли грoбoви, Пoслeдњa зeмљa, Шлeмoви, Уoчи трeћих пeтлoвa, Субoтa, Видик нa двe вoдe, Ум зa мoрeм, Дeсeт oбрaћaњa Бoгoрoдици Tрojeручици хилaндaрскoj, Истoчницe, Гoрњи грaд, Иглa и кoнaц, Љускa oд jajeтa, Taчкa, Плaнeтa Дунaв. Избори његових песама објављени су у неколико књига, а сабране песме су му изашле у издању Стубова културе 1999. године. Написао је четири драме: Хaсaнaгиницa (1973), Чудo у „Шaргaну“ (1974), Путуjућe пoзoриштe Шoпaлoвић (1985) и Бoj нa Кoсoву (1988, 2002). Драме, а нарочито Путуjућe пoзoриштe Шoпaлoвић, игране су у многим земљама и на разним језицима. На основу Бojа нa Кoсoву снимљен је филм. Његови есеји о српским песницима скупљени су у три књиге под насловом Дупло дно. Разне друге врсте текстова објављиване су му у књигама: Ковачница на Чаковини, Галоп на пужевима, Нови галоп на пужевима, Жабе у реду пред поткивачницом. Написао је и књигу снова Сневник, као и „хронику, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника“ Ужице са вранама. Сарађивао је са бројним листовима и часописима, а радни век провео је као уредних Уметничке редакције Првог програма Радио Београда. Дела су му преведена на све европске језике. Члан је Српске академије наука и уметности. Добитник је многих књижевних и позоришних признања.

o

 Радња драме Путујуће позориште Шопаловић одиграва се у оквиру 24 сата, у окупираном Ужицу. Град је пун избеглица, дешавају се стрељања и вешања, читаве куће завијене су у црно, а путујућа драмска трупа долази са идејом да одигра представу на пијаци. Како ће грађани реаговати на ову замисао, прочитајте у одломку који следи.

Ed

uk a

pr om

ЛИЦА: Окупатори: МАЈЦЕН, фолксдојчер, официр Sicherheits polizei – SIPO, „координатор” у Предстојништву полиције Сарадници окупатора: МИЛУН, поднаредник Градске страже / ДРОБАЦ, батинаш; иза њега остају крвави трагови Грађани Ужица: БЛАГОЈЕ БАБИЋ, са флашом / ГИНА, његова жена, са коритом / СИМКА, млада удовица артиљеријског мајора Аџића, у црнини / ДАРА, ткачка радница / ТОМАНИЈА, њена сенка; Глумци путујућег позоришта Шопаловић: ВАСИЛИЈЕ ШÒПАЛОВИЋ, вођа трупе / ЈЕЛИСАВЕТА ПРОТИЋ, глумица у златножутом / СОФИЈА СУБОТИЋ, глумица у љубичастом / ФИЛИП ТРНАВАЦ, глумац са две маске, испод којих се можда налази и трећа Грађанке Догађа се у Ужицу, за време окупације. Усијано лето.

I СЛИКА ХАПШЕЊЕ ГЛУМАЦА НА РАКИЈСКОЈ ПИЈАЦИ У УЖИЦУ (Ракијска пијаца, на којој се, уокруг, налази нека од следећих радњи: КАФАНА „КОД ПЕВЦА”, СОДА-ВОДА, САЈЏИЈА ПЕТРОВИЋ, ПЕКАРА, РАКИЈСКИ ПОДРУМ. Испред ракијског подрума неколико буради и понеки сандук са флашама. На зиду висе две-три натеге. Зидови прекривени немачким објавама, наредбама, прогласима и саопштењима: BEFEHL! WARNUNG! BEKANNTMACHUNG! VIKTORIA! У понеком довратку и прозору виде се црне заставе. На једном зиду, упадљив кукасти крст. На сред пијаце, пред окупљеним пролазниЉубомир Симовић / 417

pr om

o

цима, налазе се путујући глумци, који изводе „стилизовану” сцену из Шилерових Разбојника , рекламирајући тако своју вечерашњу представу.) СОФИЈА: „Никад! Пре ћу мртва сићи у гроб, него лећи у твоју родоскврну постељу!” ВАСИЛИЈЕ: „Тако дакле? Нећеш, принцезо, милом? Грозиш се моје ружноће? Ја нисам леп и стасит као Карл, од моје ружноће ужасавају се и сељанке с нашег имања, али упркос твојој љубави за Карла, и упркос гађењу које осећаш према мени, ја ћу те имати!” СОФИЈА: „Никад!” ВАСИЛИЈЕ: „Силом ћу те, ако треба, одвући у своју постељу, брутално ћу одузети твоје девичанство, и бацићу у блато твоју лепоту!” СОФИЈА (ошамари га): „У том случају, ово узми за мираз!” ВАСИЛИЈЕ: „Тако, дакле? Сурваћу те у понор понижења, твојом ћу плавом косом брисати чизме, и бичем ћу те натерати на љубав! А кад се науживам твога тела, бацићу те пијаној војничкој руљи, нека се крвави војници наслађују остацима твог девичанства! Могла си да будеш краљица, а бићеш дроља!” СОФИЈА (загрли га): „Ах, Франц, опрости ми, Франц, то само шала беше с моје стране!” (Загрливши га, извуче његов мач и, с исуканим мачем, који у њега упери, брзо се одмакне.) „Гледај, зликовче, шта ћу сад с тобом да учиним! Ја јесам немоћна жена, слаба и нежна, ал очајање ми даје џиновску снагу! Хајде, зликовче, усуди се да моје тело, заветовано твом честитом и оклеветаном брату, дотакнеш својим развратним рукама! Усуди се! Овај ће ти челик пробости блудне груди!” (Сцену прекине Јелисавета, која стане испред њих, или се попне на буре, и обрати се искупљеним грађанима.) ЈЕЛИСАВЕТА: Да ли ће чедна и несрећна Амалија одбранити своје девичанство и част? Или ће груби Франц, који је преварио оца и оклеветао брата, успети у својој блудној намери? Или ће се оклеветани и прогнани Карл појавити у последњем тренутку, да освети оца, да одбрани љубљену Амалију, и да као муња казни свог злочиначког брата? ФИЛИП: Све ћете сазнати вечерас, ако дођете на премијеру трагедије Разбојници од славног Фридриха Шилера, коју ће вам приказати... ВАСИЛИЈЕ: ... путујуће позориште Шòпаловић! ЈЕЛИСАВЕТА: Несрећну и чедну Амалију игра млада и лепа глумица, нада српског театра – госпођица Софија Суботић! (Софија иступи напред и поклони се) ЈЕЛИСАВЕТА: Поштеног, а подло превареног Карла, игра чувени Ромео, Хамлет, Пера Сегединац, и носилац многих незаборавних насловних улога – господин Филип Трнавац! (Филип иступи напред и поклони се.) ЈЕЛИСАВЕТА: Улогу подлог Карловог брата Франца играће вођа наше трупе, прослављени Василије Шòпаловић! (Василије иступи напред и поклони се.)

uk a

фолксдојчер – припадник немачке националне мањине у Краљевини Југославији.

Sicherheits polizei – безбедносне агенције унутар Рајха (израз из нацистичке Немачке).

BEFEHL! WARNUNG! BEKANNTMACHUNG! VIKTORIA! – Наредба! Упозорење! Објава! Победа! (превод са немачког) Разбојници - драма немачког писца Фридриха Шилера, с краја 18. века. У средишту радње је сукоб два брата из племићке породице, Карла и Франца Мора. родоскврнуће – инцест, љубавна веза међу члановима породице.

Ed

Плакат и сцена из представе Путујуће позориште Шопаловић (Југословенско драмско позориште, 1975)

418 / Савремена књижевност

ФИЛИП: У улози старог грофа, несрећног оца Францовог и Карловог, трагеткиња – глумица у трагедијама.

Ed

uk a

pr om

o

појављује се, овога пута изузетно у мушкој улози, наша трагеткиња, Јелисавета Протић! (Јелисавета се поклони.) ВАСИЛИЈЕ: Због полицијског часа, представа почиње нешто раније него што је уобичајено! Вечерас у шест, у кафани браће Тодоровић, почиње невиђени, незаборавни, невероватни позоришни спектакл, препун интрига, крви и љубави! Видећете убиства! ДАРА: Видимо их и овде, сваки дан! ВАСИЛИЈЕ: Поштовани грађани! Не пропустите прилику да у једној од највећих представа видите цвет српског театра! ПРВА ГРАЂАНКА: Није цвет, него последњи шљам! ДРУГА ГРАЂАНКА: Баш сте ми нашли време за позориште! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Није вас стид! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Ужице се црни од црних застава! ДАРА: Сваки дан хапшења, рације, стрељања, а ви се овде играте позоришта! ТОМАНИЈА: Србија врви од избеглица из Босне! Оћете можда њима да глумите? ДАРА: Јесте ли видели вешала на Житној пијаци? ДРУГА ГРАЂАНКА: Знате ли ви да је рат? ЈЕЛИСАВЕТА: Зар зато, што је рат, треба да се одрекнемо и уметности? Никад! Ни по цену живота! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Немате образа! ТОМАНИЈА: Да јаја нису по десет иљада комад, ја би вас лепо одавде испратила! ЈЕЛИСАВЕТА: Ко си ти да ми претиш? ПРВА ГРАЂАНКА: Само се усудите да глумите! ЈЕЛИСАВЕТА: Ко си ти да ми забрањујеш? ВАСИЛИЈЕ: Па ваљда и ми од нечега треба да живимо! ДАРА: Ако ћете да живите, копајте гробове! Бар тог посла има данас на претек! ЈЕЛИСАВЕТА: Нећеш ти да ме учиш шта да радим! СОФИЈА: Јелисавета! ЈЕЛИСАВЕТА: Нисам ја неговала моју лепоту за лопату! ПРВА ГРАЂАНКА: Треба теби опалити двадесет пет! ЈЕЛИСАВЕТА: Сита сам наше запарложене провинције! Сита сам слепаца! ДРУГА ГРАЂАНКА: Немој да ти ја покажем ко је слепац! ДАРА: Глумите на неком другом месту, а не овде! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Газимо по крви као по кишници! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: За једног Немца стрељају стотину Срба! ДАРА: Пола се Србије у црно завило, а они глуме! ПРВА ГРАЂАНКА: Курво неморална! ЈЕЛИСАВЕТА: Ја овакав примитивизам још нигде нисам доживела! ДРУГА ГРАЂАНКА: Даћу ја теби примитивизам по дупету! ДАРА: Јесте је чули шта каже? Љубомир Симовић / 419

Програм представе Путујуће позориште Шопаловић (Југословенско драмско позориште, Москва, 1988)

опалити двадесет пет – израз се користи за ударце, врсту казне, нпр. добити двадесет пет по туру. запарложен – у буквалном значењу, зарастао у коров. Овде се мисли на учмалу средину.

Путујуће позориште Шопаловић (Париз, 1992)

o

Ed

Путујуће позориште Шопаловић, (Лозана [Швајцарска], 1995)

uk a

аусвајс – лична документа, може бити и пропусница (немачки).

(Граја и вика расту. Улеће Милун.) МИЛУН: Ко прави овде неред? ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Питај њих! ДРУГА ГРАЂАНКА: Барабе белосветске! МИЛУН: Оступи тамо! ВАСИЛИЈЕ : Ми смо путујуће позориште Шòпаловић! Ја сам Василије Шòпаловић, вођа трупе! МИЛУН (грађанима): Разлаз! ЈЕЛИСАВЕТА: Било је крајње време да нас неко узме у заштиту! МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе! СОФИЈА (још увек држећи дрвени мач Франца Мора): Али, господине, молим вас, ми смо глумци! МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје? МИЛУН: Одложи оружје, кад кажем, или ћу пуцати! СОФИЈА: Али, господине, немојте да будете смешни! ЈЕЛИСАВЕТА: То није оружје, то је реквизита! МИЛУН: Реко сам одложи! Пази, репетирам! И руке увис! Увис, кад говорим! ВАСИЛИЈЕ: Ми смо путујуће позориште Шòпаловић! МИЛУН: Ја сам казо да се одложи оружје! ЈЕЛИСАВЕТА: Баци, ова будала мисли озбиљно! МИЛУН: Сви тамо украј! Уза зид! Ко ти је казо да спуштиш руке? Украј, чујеш ти, и нико да ми није ни писнуо! Имате ли аусвајс, или немате? ЈЕЛИСАВЕТА: Ја уопште не видим какве везе ми, као глумци, имамо с таквим стварима! МИЛУН: Ја ћу да ти покажем какве имате везе! Напред! СОФИЈА: Куда нас водите? МИЛУН: Није твоје да питаш! Напред, кад говорим! ЈЕЛИСАВЕТА: Василије, за име Бога, предузми нешто! ВАСИЛИЈЕ: Господине поднаредниче, све је то лако објаснити! Ја мислим... ФИЛИП: Ааа! Ти то, што ти се мути по глави, називаш мишљење? Мишљење? Са таквом главом, као што је твоја? Ти верујеш да је то, што пролази кроз твоју главу, неко мишљење? Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање! Зар се са таквом главом може – мислити? Знаш ли ти уопште шта значи то, тај процес, тај глагол, та глаголска радња: мислити? Мислио је Аристотел, Стефане, мислили су Платон и Декарт, Стефане, а не ти!

pr om

катранџије – руља, народ који неконтролисано напада некога, као што су у прошлости мазали катраном и посипали перјем оне које су хтели да јавно осрамоте и линчују.

ТОМАНИЈА: Попела се на оно буре да нас пљује! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Немачки плаћеници! ЈЕЛИСАВЕТА: Катранџије! ПРВА ГРАЂАНКА: Видиш ли ову црнину, црна ти душа? ДАРА: Зар треба курве у лице да нас вређају? ТОМАНИЈА: Скинућу ја тебе са тог бурета!

Плакат представе Путујуће позориште Шопаловић, (Женева, 1995)

420 / Савремена књижевност

МИЛУН: Ти мени каза да се зовеш Василије? ВАСИЛИЈЕ : Василије, господине поднаредниче! Василије

рола – драмска улога. шлагворт – најава, увод.

Шòпаловић! МИЛУН: Како Василије, кад те он зове Стефан? ВАСИЛИЈЕ: Нисте ви то разумели! МИЛУН: Дости сам ја разумио! Немате исправе! Носите оружје!

Ed

uk a

pr om

o

Носите лажна имена! ЈЕЛИСАВЕТА: Василије, за име Бога, објасни му! МИЛУН: Објасниће се у Престојништву полиције! Крећи! Стефане, треба ли ја кундаком да ти објашњавам? ВАСИЛИЈЕ: Али, господине поднаредниче, ја нисам Стефан! МИЛУН: Ош ли ти да крећеш, или да удрим? ЈЕЛИСАВЕТА: Али Филип је говорио текст из улоге! (Филипу) Ти се толико уживљаваш у своје роле, да је то ненормално! СОФИЈА: Није крив само Филип! Василије му је дао шлагворт! ВАСИЛИЈЕ: Кад сам му дао? СОФИЈА: Казао си, обраћајући се поднареднику: „Бар то је лако објаснити, ја мислим...” Сети се одакле је то! ВАСИЛИЈЕ: Омакло ми се! И не могу стално да пазим шта пред њим говорим! Господине поднаредниче, то је текст из једног позоришног комада! Ја у том комаду играм Стефана, и кад ја кажем: „бар то је лако објаснити, ја мислим”, ту Филип, који у том комаду игра Уроша, упада са текстом који сте чули! Савршено једноставно! (Јелисавети) Изгледа да не разуме... ЈЕЛИСАВЕТА: Доста је један једини покрет, једна једина реч, један једини детаљ, да он, било где да се налази, уобрази да је у представи! (Софији) Покушај ти да му објасниш... СОФИЈА: То што је Филип рекао, није рекао Василију, него Стефану, и није он то рекао као Филип, него као Урош, разумете? МИЛУН (после краћег размишљања): Стефане, напред! ЈЕЛИСАВЕТА: Његова глупост превазилази сва моја очекивања! (Милун, са пушком на готовс, изводи глумце са сцене. Разилазе се и грађани. На сцени остају само Дара и Томанија.) ТОМАНИЈА: Не памтим кад сам те видела тако бесну! ДАРА: Као кад? ТОМАНИЈА: Као сад, кад си викала на глумце! ДАРА: Како и да не вичем! Данас приређивати позоришне представе – то је равно отвореној сарадњи с окупатором! ТОМАНИЈА: Мислиш да ћелија треба нешто да предузме? ДАРА: Сигурно да мислим! И сигурно да ће предузети! ТОМАНИЈА: Шта мислиш шта? ДАРА: Засад ништа! Ништа, док другови не изврше планирану акцију! ТОМАНИЈА: Што нећеш да ми кажеш какву акцију? ДАРА: Што мање питаш, мање знаш, а што мање знаш, мирније живиш! (Затамњење) Љубомир Симовић / 421

Плакат представе Путујуће позориште Шопаловић, дизајнера Мирка Илића (Југословенско драмско позориштe, 2020)

Сцена представе Путујуће позориште Шопаловић, фотографије Небојше Бабића (Југословенско драмско позориште, 2020)

РАЗГОВОР О ДРАМИ

pr om

o

Прочитај уводне напомене о изгледу ликова и сцене. Какав утисак стичеш о атмосфери места где ће се радња одвијати? Размисли о томе зашто се уз сваки лик везује један предмет (или боја). Какве асоцијације изазивају ти предмети? Пронађи и подвуци реченице којима народ окупљен на пијаци реагује на појаву глумаца који их позивају на представу. Шта у њима примећујеш, какве изразе? О каквом расположењу и стању људи говоре речи које они упућују глумцима? Како на увреде реагују глумци? Како они називају народ који их вређа? Шта наводе као своју одбрану? Обрати пажњу на ликове глумаца. Покушај да, на основу њихових уводних реплика, формулишеш основне црте њихових карактера и међусобних односа. Са чим народ изједначава играње представе? Размисли, откуд та паралела? Објасни како би се, у контексту реакције окупљених људи, могла тумачити Дарина реплика: „Што мање питаш, мање знаш, а што мање знаш, мирније живиш!”

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ

Ed

uk a

Сцена представе Путујуће позориште Шопаловић (Атеље 212, 2010)

Чиме се отвара радња драме? Одакле су реплике које јунаци изговарају? Зашто је писац употребио ове реченице као увод? Размисли о њиховој улози у радњи драме, али и у утиску који остављају на гледаоца, односно читаоца. Како се зове поступак којим се читалац (гледалац) уводи одмах на почетку у средиште драмске радње? Који разлог за свој бес и негодовање наводе бесни грађани? Шта их тачно провоцира у појави глумаца који би да играју представу у њиховом граду? Покушај да се сетиш сличних ситуација, из прошлости или садашњег времена. Појава Милуна који тражи да се „одложи оружје” не схватајући да је реч о позоришном реквизиту представља моменат када се два света преклапају. Која су то два света? Који ликови не виде границу између два света? Наведи још примера из одломка у којима се примећује одсуство границе између два света. Присети се једног чувеног јунака из европске књижевности који је изгубио свест о граници између света стварности и фикције и то је био почетак његове трагикомичне судбине. Присети се или поново прочитај сцену „Мишоловка” из Хамлета. Које сличности проналазиш? Коју функцију драма у драми има код Шекспира, зашто Хамлет поставља сцену? Коју улогу драма Разбојници треба да има у Симовићевом комаду? Зашто глумци мисле да је важно играти представу и у мрачно време? Коју сврху уметности у доба зла они проналазе? Покушај да се сетиш једног важног дела из српске књижевности и једног из светске литературе – у њима се заступа идеја да уметност може да победи зло и смрт.

422 / Савремена књижевност

Љубомир Симовић, „У страху од црног бирамо сиво”, интервју у Новостима, 22. 4. 2011.

https://www.novosti.rs/vesti/kultura.71. html:328098-Ljubomir-Simovic-U-strahuod-crnog-biramo-sivo

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

pr om

o

Путујуће позориште Шопаловић (премијера: 10. октобар 1985) Циклус снимака позоришних представа Југословенског драмског позоришта (1985)

Ed

uk a

Када је почео Други светски рат, био сам у предшколском узрасту, а у том узрасту мозак је изузетно пријемчив. Слике из рата памтим као да сам имао камеру у глави. [...] Памтим улазак Немаца у Ужице, повлачење Југословенске војске, памтим немачке „штуке” и завијање њихових сирена приликом бомбардовања пушкаре – фабрике оружја – у Ужицу. Сећам се трезора Народне банке, у којима смо се 1941. крили од бомбардовања. Мама, брат и ја смо из тих трезора изашли само неколико минута пре него што ће у њима грунути она експлозија у којој је изгинуо силан свет. Памтим окупацију, полицијски час, смотру четничког коњичког ескадрона испред Гимназије, памтим чак и жену која им је служила слатко и воду. Памтим, на Житној пијаци, спектакуларну комеморацију љотићевцима изгинулим у Сечој Реци, у борби против четника. Памтим и батине које сам, због те комеморације, добио. Тата ме је послао да купим новине, а ја сам, уместо да се одмах вратим кући, на Житној пијаци остао сатима гледајући бубњеве и добоше пресвучене црном чојом, коње у црној опреми и са црним перјаницама, џиновске свеће и црне униформе. Сећам се непрегледних ескадрила англоамеричких авиона који су, враћајући се са бомбардовања

нафтоносних поља у Румунији, сатима прелетали изнад Ужица. Бомбардујући немачке колоне које су се повлачиле из Грчке, ти авиони су бомбардовали град. Много од свега тога сам описао у књизи „Ужице са вранама”, и у неким другим текстовима. То објашњава моју опседнутост ратом у низу књига: „Шлемови”, „Видик на две воде” , „Игла и конац”, „Источнице”... (Љубомир Симовић, „У страху од црног бирамо сиво”) Није тешко сложити се да је апсурд, како год окренеш, наша судбина. То можда признаје и Софија у завршној сцени, када каже да се од потопа спасавамо скачући на столице. На овој тачки, ова драма би можда могла да се разуме чак и као нека врста прилога театру апсурда. Али, то осећање с којим се пред потопом пењемо на столице и с којим кроз пламен носимо дрвене мачеве, да ли је то лудост, или очајање, или хумор, или вера? У одговору на ово питање крије се и могућност да се ова драма разуме и другачије: као одговор на апсурд и на театар апсурда. (Љубомир Симовић, „Из писма Дејану Мијачу”) Љубомир Симовић / 423

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

o

pr om

(Биљана В. Јовановић, „Рефлекси усмене поезије и традиционалне културе у драми ‘Путујуће позориште Шопаловић’ Љубомира Симовића”)

Ту је и одговор на питање „чему уметност у мрачним временима“, кад се и смрт и убиства, само у привиду постављени на сцени, у стварности могу посматрати свакодневно, као не-привидно и непредстављено. Не зато што је у таквом времену пекар у пекари, а апотекар у апотеци, па онда и глумац, покоравајући се овом грађанском распореду, треба да буде на сцени, него зато што његова делатност управо има неке везе с појавом мрачних времена. Она су најтврђи распоред за који се зна, доба највећег заборава, прикривања и брисања истине, па је утолико неопходније да се баш у мрачним временима иза завесе која заклања сцену обнови и засветли свет који се пред њом угасио. То је смисао завршетка Симовићеве драме.

uk a

митема – основна наративна јединица од које се гради мит (мотив, тема, однос између ликова). ресемантизовање – давање новог значења.

Путујуће позориште Шопаловић заузима најзначајније место у драмском опусу Љубомира Симовића. Ова драма је најуспелије Симовићево дело у којем је јасно успоставио везу између традиционалног и савременог стваралаштва. Рефлексе народне књижевности и традиционалне културе у Шопаловићима уочавамо, пре свега, у митском граничном простору (датом у облику воде и позоришта), елементима фантастичног (крвави трагови, као и нестајање истих) и натприродних сила (виле и демона) које се јављају у драми. Универзалну митему о моћи косе Симовић у Шопаловићима донекле ресемантизује дајући јој значење женске моћи завођења. Истовремено, особеним загонетањем смисла традиционалних симбола и митема, нуђењем (и наметањем) њиховог потенцијално вишеструког тумачења – Симовић гради сугестивну и естетски моћну вишезначност свог дела чиме се, такође, пружа могућност вишеструког, разноврсног, па и значењски противречног живота.

Ed

Прелистај каталог изложбе Путујуће позориште Љубомира Симовића.

http://teatroslov.mpus.org.rs/ publikacije/274.pdf

(Зоран Милутиновић, Метатеатралност: иманентна поетика у драми XX века)

САВРЕМЕНИЦИ, ДУХ ВРЕМЕНА•

[...] једна од најбољих драма што су написане за ових тридесет година расцвата наше драмске књижевности... У њој ме је задивила зрелост драмске технике коју не налазимо увек код песника, али чије им недостатке праштамо зарад других врлина којима драмска колебања знају да буду мање или више надокнађена. У овој драми Симовић је не само песник који уме да се усредсреди на праве вредности нашег живота, који уме да нам покаже како у неким ситуацијама људи могу да говоре као анђели, него и зрео драмски писац који ствара ситуације што саме, без помоћи речи, говоре о нашем животу и покрену све његове равни. (Јован Христић, Позоришни реферати) 424 / Савремена књижевност

ЗАНИМЉИВОСТИ Представа Путујуће позориште Шопаловић Југословенског драмског позоришта, у режији Дејана Мијача извeдeна је 123 путa, а одгледало ју је гoтoвo 65.000 глeдaлaцa. Игрaна је пет сезона, од 1985. дo почетка ратова деведесетих. Гостовала је широм бивше Југославије и у иностранству. Освојила је бројне награде. Пoслe прeмиjeрe у JДП, oвaj кoмaд је пoстaвљeн двадесет пет путa ширoм Југославије. Преведена је на двадесет језика и играна широм света, све до Јапана. Само у Француској, постављена је на више од 100 сцена, укључујући и француско позориште у Мароку. На основу представе снимљен је и телевизијски филм. Нова представа Путујуће позориште Шопаловић постављена је на сцену ЈДП у марту 2020, у режији Јагоша Марковића.

uk a

pr om

Нацртај скицу мизансцена у уводном одломку, водећи се упутствима из дидаскалија. Скицирај изглед ликова користећи списак лица. Задатак за групни рад: поделите се у две групе и одиграјте уводну сцену у две верзије – као позоришну представу и као филм. Упоредите потом начине рада и резултате. Напиши есеј на тему Чему уметност у мрачним временима? Осмисли и напиши једноставну драмску ситуацију користећи поступак драма у драми.

СИНТЕЗА

Ed

ЉУБОМИР СИМОВИЋ (1935) Један од најзначајнијих песника друге половине XX века

Снимак представе Путујуће позориште Шопаловић Југословенског драмског позоришта (1986).

o

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК

Сцена из представе Путујуће позориште Шопаловић (Француска, 1990)

Путујуће позориште Шопаловић (1985) Место радње: Ужице Време: окупација Драма у драми

Драме: Хасанагиница Чудо у Шаргану Путујуће позориште Шопаловић Бој на Косову

Љубомир Симовић / 425

https://youtu.be/yHE8J-8nf5g

Љубомир Симовић, Драме, Београд: Стубови културе, 2002. Љубомир Симовић, „У страху од црног бирамо сиво”, интервју у Новостима, 22.4.2011. Љубомир Симовић, „Из писма Дејану Мијачу”, прилог књизи Симовић, Љубомир Путујуће позориште Шопаловић, Нови Сад: Библиотека Стеријиног позорја „Савремена српска драма“,1986. Биљана В. Јовановић, „Рефлекси усмене поезије и традиционалне културе у драми ‘Путујуће позориште Шопаловић’ Љубомира Симовића”, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику бр 44. Нови Сад: Матица српска, 2011. Зоран Милутиновић, Метатеатралност: иманентна поетика у драми XX века, Београд: СИЦ, 1994. Јован Христић, Позоришни реферати, Београд: Нолит, 1992.

Душан Ковачевић БАЛКАНСКИ ШПИЈУН (одломак) Кључне речи: Балкански шпијун, трагикомедија, црни хумор, комедија карактера, сатира, гротеска, позориште, филм.

o

 Пред тобом је сâм почетак драме Балкански шпијун. Захваљујући позоришној представи и филму, овај Ковачевићев драмски комад постао је веома популаран, а сâм писац задобио је поштовање и шире читалачке публике. Пре читања сети се своје гледалачке рецепције позоришне представе или филма Балкански шпијун. Покушај да се сетиш прве сцене, у којој упознајемо Илију Чворовића у разговору са женом, ради каснијег поређења са текстом.

pr om

Лица и личности: ИЛИЈА ЧВОРОВИЋ, газда куће, окућнице, жене и идеје о слободном човеку и слободној земљи. ДАНИЦА ЧВОРОВИЋ, Илијина жена. СОЊА ЧВОРОВИЋ, Илијина кћерка. ЂУРА ЧВОРОВИЋ, Илијин брат близанац. ПОДСТАНАР, Петар Марков Јаковљевић. Париски кројач.

uk a

Душан Ковачевић (1948), један од најбољих драмских писаца у савременој српској књижевности, сценариста, академик, рођен у Мрђеновцу код Шапца. Аутор је многих црнохуморних и гротескних драмских дела, али и радио-драма, ТВ драма и филмских сценарија. Значајна дела: драме – Маратонци трче почасни круг (1973), Радован Трећи (1973), Шта је то у људском бићу што га води према пићу (1976), Пролеће у јануару (1977), Лимунација (1978), Сабирни центар (1982), Балкански шпијун (1983), Свети Георгије убива аждаху (1984), Клаустрофобична комедија (1987), Професионалац (1990), Урнебесна трагедија (1991), Контејнер са пет звездица (1993), Лари Томпсон – трагедија једне младости (1996), Доктор Шустер (2001), Генерална проба самоубиства (2008); романи – Била једном једна земља (1995) и Меда пева блуз (2006). По сценарију Душана Ковачевића снимљени су филмови Ко то тамо пева (1980) и Подземље (1995), а према драмским текстовима Балкански шпијун (1984), Професионалац (2003) и Свети Георгије убива аждаху (2009).

ПРВИ ЧИН 1. ПОДСТАНАР

Ed

(Даница Чворовић, педесетогодишња домаћица, седи за кухињским столом, љушти кромпир и успут слуша радио. Вечито замишљена и забринута, вечито расејана због силних брига и проблема, давно остарела, пре времена, загледана је у нешто, изван мале, тескобне кухиње.) РАДИО-СПИКЕР: ... Преломна фаза развоја, која захтева максималне напоре и одрицања, у складу са већ донетим и општеприхваћеним закључцима. У том контексту, као што смо вас већ обавестили, осврнули су се многи делегати на јучерашњој седници, тражећи да се сви зацртани планови реализују у границама и оквирима договорених рокова. Наглашено је и отворено речено: изузетака неће бити! Узевши реч, земљорадник Миливоје Крстић закључио је своје спонтано излагање речима: „Село ће да помогне град, ако град само мало обрати пажње на село, јер 800.000 незапослених хранимо ми, а не градска администрација”. У даљим рефератима посебна пажња била је посвећена „полазним основама дугорочног програма економске стабилизације”. На крају дуге и исцрпљујуће седнице, сви су се сложили, да се решење постојећих проблема мора тражити у раду, а не у причама и састанчењима. Само тако можемо остварити план донет на нивоу ранијих закључака. Драги слушаоци, у наставку програма, слушаћемо музику за игру, у емисији: „Музика наше младости”.

426 / Савремена српска књижевност

Плакат за филм Балкански шпијун у режији Божидара Николића и Душана Ковачевића (1984) Филм Балканси шпијун (1984)

https://youtu.be/3oIkUE8U5Wc

Ed

uk a

pr om

o

(Са првим тактовима аргентинског танга, на улазним вратима одјекну звоно. Даница оставља кромпир, излази у ходник... Враћа се пратећи мужа – Илију Чворовића, човека у годинама, крупног, снажног, плећатог... Човек је задихан, као да је данима трчао; ослања се на једину фотељу у углу просторије, покрај чивилука, брише шаком ознојено чело, ногама скида ципеле... Прислања десну руку на груди, као да придржава срце. Нервира га „музика за игру”; одлази и искључује радио. Вади кутију цигарета и шибице. Нервозно, узнемирено припаљује дуван. Коначно, жена се усуди да га упита.) ДАНИЦА: Зашто су те звали? (Илија ћути. Отреса пепео, нервозно, високо изнад пепељаре, подвлачи прстима бркове). ДАНИЦА: Јесу те звали због... ИЛИЈА: Због чега? ДАНИЦА: Па, реко си, можда проверавају... (Илија је гледа, врти главом.) ИЛИЈА: У гроб ћеш ме отерати... Је л’ онај код куће? ДАНИЦА: Ко? ИЛИЈА: Мој покојни ћаћа! ... Подстанар? ДАНИЦА: Није. ИЛИЈА: ’Де је? ДАНИЦА: Не знам. Отишо је јутрос, није се враћо... Шта је било? ИЛИЈА: Ништа... Тек ће бити. (Жена се некако смањи, скупи и седе, гледајући забринутог мужа.) ДАНИЦА: Зашто су те звали? ИЛИЈА: Због њега. ДАНИЦА: Због њега? (Даница се помера на столици, не зна шта би и како би даље разговарала.) ИЛИЈА: Ма, ја сам будала... Велика будала... Јесам ти говорио да нам није потребан подстанар? Јесам ли?! Чујеш ли шта те питам? ДАНИЦА: Јеси. ИЛИЈА: Јесам, јесам, сто пута сам ти рекао, ал’ си ти наваљивала ко да смо гладни, боси и голи. Ко да нам живот зависи од пишљиви’ девесто ’иљада: „Да издамо собу, да издамо собу...” И издала си, али не собу – већ мене. Мене си издала! (Жена уплашено, запрепашћено гледа избезумљеног човека. Посматра га, као да га први пут види. Док говори, Илија „подвлачи” важне речи ударцима шаке по столу. Тако и сад чини.) ИЛИЈА: Неће мене нико да слуша! Ја се у овој кући последњи питам. Све мора да ми се олупа о главу. Цео живот сам ти говорио шта треба, а шта не треба да се ради! ДАНИЦА: Побогу, Илија... ИЛИЈА: Нећеш да ме слушаш, па то ти је... Знаш ли ти шта је тај човек? ДАНИЦА: По занимању? ИЛИЈА: По свему. Душан Ковачевић / 427

Данило Бата Стојковић (Илија Чворовић) у филму Балкански шпијун

ДАНИЦА: Како... По свему? ИЛИЈА: Лепо – по свему. Ко је тај човек? ДАНИЦА: Па, реко је, да је студиро неки факултет и да је пре двадесет

Ed

uk a

pr om

o

Сцена из филма Балкански шпијун: Бора Тодоровић у улози Петра Јаковљевића

година отишо у Француску, тамо је радио ко кројач, брат му води неки шнајдерски салон. То сам чула од Соње. Сад се, вели, вратио привремено, ако може за стално. ’Оће да отвори радњу... ИЛИЈА: Да. И? ДАНИЦА: Шта – и? ИЛИЈА: Па, ко је? Шта сад ради, чиме се бави, од чега живи? ДАНИЦА: Откуд ја знам? Он не прича, ја га не питам. Виђам га једном недељно. Поштено плаћа ИЛИЈА: Поштено плаћа? Је ли, богати?! Поштено плаћа? ДАНИЦА: Јесте. ИЛИЈА: А одакле му паре? Одакле нам то „поштено плаћа”? Није ти било сумњиво што не ради, већ осам месеци, а разбацује се парама и живи као остали свет, који црнчи и диринчи. Ниси се никад запитала: ко га то плаћа да живи? ДАНИЦА: Илија, молим те, реци о чему се ради? ИЛИЈА: Тај човек, тај Петар Марков Јаковљевић, тај наш троимени подстанар је један гадан и опасан човек! Милиција га држи на оку већ дуже време. Мене су звали да питају шта знам о њему: „Када је дошао, шта ради, шта прича, ко га посећује, да ли има пуно пријатеља...” ДАНИЦА: С ким си то разговарао?

Мира Бањац (Даница Чворовић) у филму Балкански шпијун

Сцена из филма Балкански шпијун: Данило Бата Стојковић у улози Илије Чворовића и Звонко Лепетић у улози Ђуре Чворовића 428 / Савремена српска књижевност

ИЛИЈА: С једним инспектором. Реко ми је да све сватим као „информа-

Плакат за позоришну представу Балкански шпијун у режији Сјошија Сугијаме (2015)

Ed

uk a

pr om

o

тивни разговор”, али знам ја шта то значи „информативни разговор”. ДАНИЦА: Је л’ ти инспектор реко да је „опасан човек”? ИЛИЈА: Није. ДАНИЦА: Па, како онда знаш да јесте? (Илија гледа жену, стеже вилице, помера се, најрадије би је ударио.) ИЛИЈА: Зашто су ме звали и распитивали се? Било им ћеф да ме зову?! Кад се милиција интересовала за обичног и поштеног човека! (Жена бојажљиво устаде, удаљи се од разбеснелог мужа.) ДАНИЦА: Па... ништа, чим се врати, даћемо му отказ. Нек’ се пакује и одмах губи. ИЛИЈА: Реко сам ја инспектору, да ћу га најурити, ал’ ме он упозорио да не дижем панику и не правим гужву. Вели, он је за њих „само под индицијама”... А ја знам шта то значи „под индицијама”. ДАНИЦА: Свашта... ИЛИЈА: Сигурно је, господин, нешто, тамо у Француској, радио против наше државе. Да је лопужа или обичан криминалац, већ би они њега шчепали. ДАНИЦА: То ти је инспектор реко? ИЛИЈА: Није, ал’ за то не треба велика памет... Био је он мени сумњив од почетка: само ћути, навлачи црно платно на прозоре, доводи неке брадате типове, излази и шета ноћу кад цео свет спава, гори светло до два-три по поноћи, закључава се, нестаје по пар дана... ДАНИЦА: Јеси питао инспектора да л’ је опасан? ИЛИЈА: Јесам. ДАНИЦА: И, шта је реко? ИЛИЈА: Ништа одређено. Вели: „Нико није опасан док се не докаже да јесте”. Сјајни су му одговори... Кад ми рече: „Код вас станује тај и тај”, мене само овуда пресече. ДАНИЦА: Ниси реко да си срчани болесник? ИЛИЈА: Ти ниси нормална! Није ме звао на лекарски преглед... Онда га ја питам: друже, шта ја да радим, док се не докаже да је опасан? У том периоду он може свашта да уради. „Неће, вели, то је наша брига”. Мислим се: ваша брига преко моји’ леђа... ДАНИЦА: Шта те је још питао? ИЛИЈА : Ништа више. Замолио ме, да о нашем разговору ником ништа не причам. Ако се буде селио, или ишо на дужи пут, да га обавестим... Међутим, онда ја њега питам, јер видим да није реко све што мисли: друже, сумњате ли ви и на мене? Ви знате да сам ја одлежо две године... „Не знам”, вели, а на столу му оволика, плава фасцикла, са неколико кругова од шољица кафе. Мој предмет, сигурно. ДАНИЦА: Како ти је то питање? Зашто би ти био сумњив? ИЛИЈА: Како ми је питање?! Јесмо га примили у нашу кућу? Јесмо! Јесмо га чували осам месеци? ДАНИЦА: Нисмо га чували. Душан Ковачевић / 429

Сцена из представе Балкански шпијун јапанске трупе „A la place” (2015)

ИЛИЈА: Не, него смо га ми пријавили! Откуд они знају да ми не знамо

шта овај ради? Зашто је дошо баш код нас? ДАНИЦА: По огласу. Мого је да дође ко ’оће. ИЛИЈА: Мого је да дође ко ’оће, а дошо је баш он! Што није дошо неки поштен човек? ДАНИЦА: Како можеш да знаш ко је и шта је, кад се први пут појави на вратима? ИЛИЈА: То ми знамо, да смо га примили без плана и договора, а знају ли они? Зато сам и пито, ’оћу мирно да спавам. Доста је мени... ДАНИЦА: И, шта ти је реко? ИЛИЈА: Насмејо се. А ја знам, шта то значи, кад се они насмеју. У почетку им је све смешно, а на крају жалосно. То ми је познато.

Ed

uk a

pr om

o

Плакат за позоришну представу Балкански шпијун у режији Тање Мандић Ригонат, у извођењу Народног позоришта Београд (2018)

Сцена из позоришне представе Балкански шпијун: Љубомир Бандовић у улози Илије Чворовића и Нела Михаиловић у улози Данице Чворовић, Народног позоришта Београд (2018)

РАЗГОВОР О ДРАМИ Искажи свој читалачки доживљај почетка Ковачевићеве драме. Покушај да објасниш својства Ковачевићевог хумора. Размисли о широкој популарности Ковачевићевих драма и покушај да објасниш њене узроке. Чиме објашњаваш појаву да многи људи знају напамет реплике из његових комада и да их често користе у разговору?

430 / Савремена српска књижевност

ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ Покушај да упоредиш свој читалачки доживљај почетка драме Балкански шпијун са својим доживљајем позоришног и/или филмског гледаоца. Шта запажаш? Како, читајући текст, замишљаш главног протагонисту Илију Чворовића и његову жену Даницу, а како простор њихове куће? Иако се станар на почетку не појављује, опиши како замишљаш и његов лик. Ако пред твојим очима искрсавају лица наших познатих глумаца који тумаче те улоге, запитај се зашто је то тако и покушај да одговориш на то питање. У чему се састоји тајна Ковачевићевог хумора? Подвуци у тексту места (реченице, реплике) на којима тај хумор највише долази до изражаја, изнеси закључке и покушај да их образложиш.

pr om

o

Размисли о томе зашто на почетку драме стоји: Лица и личности – уместо само: Лица, као што је иначе уобичајено у драмским текстовима. Ко су лица, а ко личности? На шта се односи алузија писца? Сети се – лица су обично фиктивна, или се том речи у званичном говору замењује идентитет, а личности потичу из реалног света (а ту су и сумњива лица и значајне, врло важне, знамените, историјске и др. личности, итд.). Објасни како разумеш ову „малу интервенцију” писца. Анализирај почетно представљање ликова драме, уочи колико је ефектно и образложи пишчев поступак. Шта одмах на почетку сазнајемо о Илијином и Даничином карактеру и о њиховом односу?

И З

uk a

Уочи на ком се месту у тексту јавља мотив којим се већ ту формира заплет и који ће бити главна окосница сукоба. Покушај да објасниш пишчев поступак, као и свој хоризонт очекивања – уколико ти садржај драме није познат. Ипак, означи део текста на основу ког читалац може да наслути у ком ће се правцу драма даље развијати.

Р Е Ч Н И К А

К Њ И Ж Е В Н И Х

Т Е Р М И Н А

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Појмовник+

Ed

Трагикомедија (лат. tragicomoedia) – Драмска врста у којој се трагични елементи на различите начине и у различитој мери преплићу са комичним. Термин је први употребио Плаут. Нови вид трагикомедије донела је модерна драма и драма апсурда, у којој, за разлику од класичне, трагични и комични елементи нису стопљени већ паралелно дати и фарсично супротстављени. Црни хумор (humor – лат. влажност, течност; у средњовековној физиологији једна од четири „течности” у човековом организму које одређују његов темперамент) – Тон у књижевном изразу који открива комички несклад у неком суровом сплету околности или карактерној особини. Иако је термин хумор, у приближно данашњем књижевнокритичком значењу, искристалисан тек у вези с просветитељским схватањем комедије у 18. веку, у ширем смислу елементе црног хумора налазимо и знатно раније (код Шекспира, на пример). Бодлеров оглед О суштини смеха (1855) представља Душан Ковачевић / 431

(Светозар Кољевић, у: Речник књижевних термина, прилагођено)

ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Балкански шпијун почиње као нушићевска комедија, наставља се као гротеска и завршава као кафкијански кошмар од кога нас обузима језа. Тај пут кроз различите жанрове, драма Душана Ковачевића пролази са задивљујућом, виртуозном лакоћом и природношћу: ни тренутка не колебајући се, без иједног посртаја, она се сигурно устремљује ка својој поенти. Једном речју, у Балканском шпијуну, Ковачевић нам се показује као мајстор драмске традиције, односно, по нашки успињања.

uk a

(Душко Ковачевић, у интервјуу „Безнађе се побеђује смехом”, Политика, 2009)

o

Ако се брзо осврнемо, без већих загледања у поједине генијалне „класике мрака”, могло би се рећи да је литература, пре свега драмска, обележила ХХ век као трагикомично време. Историјски гледано, тај исти век је, вероватно, један од најмрачнијих периода у свеукупној људској историји, али, човеку је писано, задато и предодређено да се бори, да преживи и оно што никад није било могуће. Један од начина да победите безнађе је – смех.

pr om

(АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИС

прву студију црног хумора у модернијем песничком смислу. Но и поред тога што се појединачни примери црног хумора могу наћи у народној поезији, у ренесансној драми, у Дикенсовим романима и другде, они избијају у крупни план књижевних дела тек у творевинама француских надреалиста и у драми апсурда (поготову код Бекета и Женеа). У овим и сличним новијим делима црни хумор нема функцију злурадог подсмеха, него интелектуалне катарзе у откривању сурове или трагичке истине о природи људске комуникације у животу. У нашој књижевности, у модернијем облику црни хумор налазимо у Домановићевом Вођи, код С. Винавера (нпр. Тресе се древни трон), код многих надреалистичких песника (види антологију В. Попе, Урнебесник, 1960), М. Булатовића (Вук и звоно и др.), Д. Михаиловића (Петријин венац и др.). У свим овим примерима црни хумор изражава оно осећање комичког несклада одређених видова живота у којем се неутралише сентиментално саосећање са жртвом, али не и свест о трагичкој природи њене судбине.

Ed

(Јован Христић, „Нушићев и његов ученик”, Есеји о драми)

Погледај емисију Метаморфозе посвећену Душану Ковачевићу (РТС, Културно-уметнички програм)

Јунаци његових комада су у неку руку стварни „карактери“, личности са сложеним психичким устројством, понекад су индивидуализовани и више него што дозвољава природа комедије. Искричаве језичке досетке, као и говорна фактура у целини, нису искључиво средство за произвођење смеха, за комичку театрализацију радње. Оне омогућавају писцу да продуби карактеризацију драмских лица, да покаже оно што је у њима оригинално, непоновљиво. Ти „карактери” својим делањем формирају фабулу, а главна радња је поистовећена с приказом живота у коме тријумфује Зло над Добрим. У складу с тим, Ковачевићеви јунаци су мрачни, опсесивни људи, опседнути манијом, коју условљава посебност њихових положаја у друштву. (Владимир Стаменковић, Предговор у: Сабране драме Душана Ковачевића, Нолит)

https://youtu.be/PWv5xZk6ZSg

432 / Савремена српска књижевност

ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Задатак за групни рад: поставите на школску сцену Ковачевићев комад Балкански шпијун, трудећи се да избегнете позната (филмска и позоришна) решења и понудите своја. Уколико имате афинитета за игру и стваралаштво – осмислите мјузикл или луткарску представу. Изабери једну од тема за есеј: Омиљени лик из Ковачевићевих драма; Омиљени филм рађен по Ковачевићевом сценарију или драми; Омиљени глумац који тумачи неки од Ковачевићевих ликова и сл. Можеш да опишеш омиљене сцене и тумачиш најефектније реплике. По сећању покушај да испишеш најдуховитије реплике или фразе и сл. Потруди се да образложиш свој избор.

Александра Кузмић „Један аспект концепције ликова у Балканском шпијуну Душана Ковачевића”

http://arhiva.knjizevnaistorija.rs/ editions/151Kuzmic.pdf

pr om

o

Напиши есеј у ком ћеш анализирази елементе комичког и трагичког у драмским текстовима Душана Ковачевића, водећи рачуна о томе да разлучиш видове комике и елементе трагичког у приказивању карактера, нарави, историје и стварности.

Ed

СИНТЕЗА

uk a

Прочитај текст Александре Кузмић „Један аспект концепције ликова у Балканском шпијуну Душана Ковачевића”, који можеш наћи на интернету, и укратко га представи у одељењу. Пре читања размисли о питањима која ауторка поставља: Који су ликови статично а који динамично конципирани и на основу чега се то може закључити? Како се окошталост/динамичност односи према друштвеном тренутку и какав је однос између унутрашњег живота јунака и онога што јунак показује? Како су посматрани елементи повезани са Ковачевићевом драматургијом?

Душан Ковачевић

Балкански шпијун (1983) трагикомедија црни хумор Илија Чворовић позориште филм

Dušan Kovačević, Balkanski špijun i druge drame, Beograd: BIGZ, 1985. Речник књижевних термина (ур. Драгиша Живковић), Београд: Нолит, 1985. Рашко Јовановић, Дејан В. Јаћимовић, Лексикон драме и позоришта, Београд: Просвета, 2013.

Драме: Маратонци трче почасни круг (1973), Радован Трећи (1973), Лимунација (1978), Сабирни центар (1982), Балкански шпијун (1983), Свети Георгије убива аждаху (1984), Клаустрофобична комедија (1987), Професионалац (1990), Урнебесна трагедија (1991), Контејнер са пет звездица (1993), Лари Томпсон – трагедија једне младости (1996), Доктор Шустер (2001), Генерална проба самоубиства (2008); романи – Била једном једна земља (1995) и Меда пева блуз (2006).

Душан Ковачевић / 433

ИНДЕКС ПОЈМОВА Индекс садржи важније књижевнотеоријске појмове који су заступљени у уџбенику (са истакнутим странама на којима су одређени појмови посебно објашњени)

А

М доживљајно читање в. читање доживљени говор 62 драма апсурда 136–137 драма за читање 55 драма у драми 44, 425

o

Е

егзистенцијализам 105, 109 егзистенцијалистички роман 105 експлицитна поетика в. поетика елизабетанска драма 44 елипса, елиптичност 220

И

бланкверс 34, 45

имплицитна поетика в. поетика интерпретација 9, 11 интертекстуалност 127 историја књижевности 10

uk a

Б В

Г

Ed

веризам 236 византијски роман 353, 354 византијски стил 380, 388, 389

К

гротеска 142, 182, 232, 236, 417 гротескни 91, 216, 270, 405, 426

Д дијегетички 306 динамичност структуре књижевног дела в. структура дистопија (негативна утопија) 117

магични реализам 127 метанарација 251 метапоетика 15 метатеатар 136 метафикција 127, 157 методологија науке о књижевности 11 микроструктура дела 90, 92, 414 миметички 208, 306 митема 424 митопеја 236 монолошко-асоцијативни роман 256, 273, 402 монтажа 90 модернизам 76, 236, 237, 251 послератни м. 186, 196

pr om

авангарда 179, 185 авангардна драма 136, 138 авангардни књижевни поступак 105 авангардни театар 414 акмеизам 174 алегорија 110, 115, 116, 118, 128 антидрама 136, 138 антиутопија 110, 118 архетип 88, 268, 272 архетипски 247, 250, 264, 319 аутодијегетички (наратор) 243 аутопоетика 15 аутопоетички 15, 18, 21, 24

карневализација 305 књижевна критика 10 колаж 90 компаративна историја књижевности 10 компаративна књижевност 74 композиција 268–269

Л лингвостилистика (лингвистичка стилистика) 207

434 / Савремена српска књижевност

Н

наука о књижевности 10 негативни јунак 69, 71 неосимболизам 186, 214, 232, 240

О оквирна прича (прича с оквиром) 262 оксиморон 206 октава 243 опалесценција (опализација) 12 општа књижевност 74 отворено дело 11, 169

П палимпсест 127, 343, 353

o

теорија књижевности 10 теоријска поетика в. поетика топос 169 трагедија освете 44 трагикомедија 430 традиција 27, 30, 138. 202, 211. 305

ултраизам 119 унутрашњи приступ књижевном делу 11

Ed

роман-лавиринт 351 роман-лексикон 351 роман-есеј 273 роман простора 256

слојевита структура књижевног дела 228 смисао проучавања књижевности 9 солилоквиј 281 спољашњи приступ књижевном делу 11 структура дела 11 динамичка 142, 149, 152 драмска 54, 90, 281

читање активно 9 дијалошко 78, 88, 89, 92 дисконтинуирано 158 креативно (стваралачко) 346 пасивно 9 сентиментално 184 хоризонтално и вертикално 355

pr om

Т

Ч

У

Р

С

жанрова 280 мозаичка 49, 54, 57, 271, 279 монолошка 281 мотивска 88 полифона 58, 67, 355 мотивска 88 прозна 301 сложена 90 слојевита 198, 221 унутрашња150

uk a

пародија плетеније словес 388 плурализам метода 11 поетика 14 теоријска 14 иманентна (експлицитна и имплицитна) 14, 15 позориште поруге 138 полифонијски роман 68 полифоничност 67 породични роман 68, 262 послератни модернизам постмодернизам 76, 119, 153, 160, 186, 251, 366 постмодернистича метафикција 165 превођење 75, 77 проседе 415 прстенаста композиција в. композиција

Ф фарса 137, 413, 414, 430 фрагмент 396

Х херметична књижевност, херметичан 198, 203, 207, 212, 214, 221

Ц цитатност 251, 294, 337, 345 црни хумор 430