a product message image
{' '} {' '}
Limited time offer
SAVE % on your upgrade

Page 1

Снежана Бабуновић Марела Манојловић

ЕД У

КА

Српски језик и књижевност за пети разред основне школе


Снежана Бабуновић Марела Манојловић

ЧИТАНКА

Српски језик и књижевност за пети разред основне школе Главни уредник Проф. др Бошко ВЛАХОВИЋ

Предметне уреднице Моња Јовић Јелена Журић Рецензенти Др Нада ТОДОРОВ Др Раденко КРУЉ Професор Милка МИНИЋ Илустрације Младен АНЂЕЛКОВИЋ

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

ЕД У

Дизајн INART

КА

Одговорнa уредница Доц. др Наташа ФИЛИПОВИЋ

Лектура и коректура Споменка ТРИПКОВИЋ

37.016:821-82(075.2) ЧИТАНКА : српски језик и књижевност за пети разред основне школе / [приредиле] Снежана Бабуновић, Марела Манојловић ; [илустрације Младен Анђелковић]. - Изд. 1. - Београд : Eduka, 2018 (Београд : Цицеро). - 189 стр. : илустр. ; 26 cm

Издавач ЕДУКА д.о.о., Београд Ул. Змаја од Ноћаја бр. 10/1 Тел./факс: 011 3287 277, 3286 443, 2629 903 Сајт: www.eduka.rs; имејл: eduka@eduka.rs

Текст ћир. и лат. - Тираж 2.500. - Речник књижевнотеријских појмова: стр. 184-189.

За издавача Проф. др Бошко ВЛАХОВИЋ, директор

ISBN 978-86-6013-338-2 1. Бабуновић, Снежана, 1969- [приређивач, сакупљач] 2. Манојловић, Марела, 1963- [приређивач, сакупљач]

Штампа Цицеро, Београд

Издање бр.: 1, Београд, 2018. година

COBISS.SR-ID 265886476

Тираж: 2500

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника Решењем број: 650-02-00084/2018-07.

Није дозвољено: репродуковање, дистрибуција, објављивање, прерада или друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму или поступку, укључујући и фотокопирање, штампање или чување у електронском облику, без писмене дозволе издавача. Наведене радње представљају кршење ауторских права.

2


САДРЖАЈ Читање доноси дарове . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 Кад књиге буду у моди, Пеђа Трајковић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

НАРОДНА (УСМЕНА) КЊИЖЕВНОСТ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

10

НАРОДНА ЛИРСКА ПОЕЗИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 12 14 16 16 17 19 19 21 21 22 23

КА

Вила зида град, народна лирска песма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Живот и обичаји народа српског, Вук Стефановић Караџић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ПОСЛЕНИЧКЕ ПЕСМЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Кујунџија и хитропреља. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Јабланова моба. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Наджњева се момак и девојка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Зао господар . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Највећа jе жалост за братом. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Сестра брату зарукавље везе. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Дјеверске понуде . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

ЕД У

ЕПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25 Свети Саво . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26 Женидба Душанова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 Зидање Скадра. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38

НАРОДНА ПРОЗНА КЊИЖЕВНОСТ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44

Еро с онога свијета, шаљива народна прича . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Дјевојка цара надмудрила, народна приповетка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Биберче, народна бајка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ЗРНЦА НАРОДНИХ МУДРОСТИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Народне пословице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Брзалице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Народне питалице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Народне загонетке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

45 48 52 55 55 56 57 57

ПОДСЕТИ СЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58

ауторска ЛИРСКА ПОЕЗИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

59

Певам дању, певам ноћу, Бранко Радичевић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 60 Зимско јутро, Војислав Илић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 Сребрне плесачице, Десанка Максимовић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66 3


69 72 75 78 81

ДЕСЕТ САВЕТА МЛАДОЈ ПЕСНИКИЊИ ИЛИ ПЕСНИКУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

83

КА

Домовина, Душан Васиљев . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Певам песму, Милица Стојадиновић Српкиња. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Шашава песма, Мирослав Антић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Балада о моржу и фоки, Драгомир Ђорђевић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Блок 39, Влада Стојиљковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Од мита до романа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

85

У свету митова и тајни . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86

ЕД У

Тезејев бој с Минотауром, Густав Шваб . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 Небеска река, Гроздана Олујић. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Бајка о Тадији, Стеван Раичковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 Зеленбабини дарови, Ивана Нешић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 Поход на мјесец, Бранко Ћопић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 Прва бразда, Милован Глишић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107 Чича Јордан, Стеван Сремац . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 Десетица, Иван Цанкар . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120 Дечак и пас, Данило Киш . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 Месец над тепсијом, Горан Петровић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131 Шала, Антон Павлович Чехов . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 Мостови, Иво Андрић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141 Успомене, доживљаји и сећања, Милутин Миланковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145 Путовање у путопис, Вида Огњеновић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 Робинсон Крусо, Данијел Дефо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152 Доживљаји Тома Сојера, Марк Твен . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156 Хајдуци, Бранислав Нушић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 Аги и Ема, Игор Коларов . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162

ДРАМА, ПОЗОРНИЦА ЖИВОТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

166

Капетан Џон Пиплфокс, Душко Радовић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167 Кирија, Бранислав Нушић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174 Биберче, Љубиша Ђокић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179 ПОДСЕТИ СЕ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183

Речник књижевнотеоријских појмова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 184

4


водич кроз читанку

КА

твој сусрет са песмом, причом, јунаком... _ твој доживљај и анализа књижевних дела и ти можеш да ствараш, А САДА ТИ... _ твоји креативни и истраживачки задаци

Зрнца занимQивог знаWа _ занимљивости које ће проширити твоја знања и развити твоју радозналост

ЕД У

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА _ објашњења књижевнотеоријских појмова

РЕКЛИ СУ О... _ речи познатих људи о књижевном делу и писцу

5


ЧИТАЊЕ ДОНОСИ ДАРОВЕ

КА

Мало ствари тако обележи читаоца као прва књига која заиста нађе себи пут до његовог срца. Оне прве слике, одјек тих речи за које верујемо да смо их оставили за собом, прате нас целог живота и вајају палату у нашем памћењу у коју ћемо се, пре или касније – није важно колико књига прочитамо, колико светова откријемо, колико научимо или заборавимо – вратити. Карлос Луис Сафон

ЕД У

И ти ћеш, читајући лепе и вредне књиге, сигурно пронаћи своје зачаране странице којима ћеш се увек враћати. Оне чекају да их откријеш и заволиш. Читањем дарујеш самог себе јер оно покреће најтананије и најдубље слојеве твога бића и разиграва твоју машту. Отвара ти врата разноликих и узбудљивих светова и чини да боље разумеш и доживљаваш стварност око себе. Читање продубљује мисли, обогаћује речник, оживљава скривена осећања, доноси неке нове заносе и даје одговоре на многа питања која ти не дају мира. Умирује и изнова буди радозналост. Читајући, упознаћеш многе занимљиве ликове, открићеш њихове судбине, стрепње, истине и снове. У некима од њих препознаћеш себе. Верујемо да ће те многи текстови у твојој Читанци повести на узбудљива путовања вођена твојом маштом и немирним духом који поставља многа питања и тражи на њих одговоре.

6


КАД КЊИГЕ БУДУ У МОДИ Пеђа Трајковић Ако се једном догоди, кад све по чудима крене, да књиге буду у моди – библиотеке ће, уместо чланове, уписивати фанове и литерарне манекене!

КА

Замислите, наше лепотице цуре сад имају нову бригу – уз хаљину више нису важни ружеви и фризуре, већ коју за излазак прочитати књигу. Замислите, министар са портфељом, који се досад о свему питао, све знао, чуо и видео, одлучи да се поздрави са фотељом, јер као дете није прочитао Душка и Ршума, па се постидео.

Замислите само редове дуге како опседају те зграде старе, па вијугају као пруге чак низ улице и тротоаре.

ЕД У

Замислите оне тете тамо, којима самоћа лица у строгост намршти, како ће се обрадовати само кад експлозија читача почне да пршти! Колико ће здравља да приштеде без досадних кафа и без цигарета, док снабдевају колоне недогледне брдима романа, прича и сонета. Замислите, људи, та чудеса, све девојчице седе са лектиром и уместо тричаријама ес-ем-еса, напајају се Сервантесом и Шекспиром. Замислите, рецимо, дечаке оне којима нису једино штиво кладионичких тикета колоне и блентаве рекламе за пиво, већ Андрића читају и све живо!

Замислите како ће се читалачкој младежи обрадовати номинатив, уморан до неба, када се и остали падежи буду употребљавали како треба.

7

фан – ватрени присталица, обожаватељ неког спорта, спортисте, музике, музичара и слично сонет – песма од четрнаест стихова; прве две строфе имају по четири стиха, а друге две по три стиха Сервантес – Мигел де Сервантес (1547–1616), велики шпански писац, аутор првог модерног романа Дон Кихот од Манче Шекспир – Вилијам Шекспир (1564–1616), чувени енглески писац драма и песама портфељ – задужење у министарству


твој сусрет са читањем

КА

• Реци што више асоцијација на реч чудо. • Колико ти и млади људи које познајеш читате? Зашто је равно чуду да библиотеке уписују фанове и литерарне манекене? • Шта одликује књижевне фанове, а шта са собом носе литерарни манекени? • Зашто су библиотеке важне? Какав би био свет када би из њега нестале библиотеке? • Зашто се деца тако рано и снажно везују за мобилне телефоне? Упореди читање књига са претраживањем (тзв. „сурфовањем”) по интернету. У чему је предност читања? Које дарове читање доноси? • Како читање помаже да се номинатив одмори? • Зашто је за излазак важније прочитати књигу него упарити руж и фризуру са хаљином? • Зашто би могао да се постиди министар без портфеља? • Када би се то десило, какав би био твој став о њему?

ЕД У

А САДА ТИ

• Надамо се да те ова песма подстакла да и сам/сама напишеш песму о књигама. Нека одељењски жири одабере најбоље радове и објавите их на веб-сајту своје школе.

Пеђа Трајковић рођен је 1956. године. Објавио је преко 40 књига за децу и одрасле, а илустровао је преко 200 књига других аутора. Осим песама, пише и драме и црта карикатуре. Добитник је великог броја награда у свим областима којима се бави.

8


РЕКЛИ СУ О ЧИТАЊУ И БИБЛИОТЕКАМА

КА

Библиотека је путовање у твоју сопствену причу. Изгуби се у библиотеци и више се никада нећеш изгубити. Свет без библиотека је једно веома погрешно место. Изгуби се док читаш. То је најбољи начин да откријеш нове пределе у својој глави. За читање је добро свако место на које читалац не заборави да понесе књигу. Свака књига има свог човека, сваки човек припада некој књизи. Не мора да се оде далеко да би се далеко отишло. Човек је покретна књига, зборник великих и малих мистерија. Пажљиво посматрај колико прича направиш и доживиш у току једног дана. Пре читања: добро се наспавај, претрчи 12 км поред реке, набави телескоп и вежбај посматрање звезда. Игор Коларов

ЕД У

• Изабери мисао Игора Коларова која ти се посебно допала и напиши састав о томе на која те је места она одвела.

Ја сам књиге заволео преко веома забавне, данас готово заборављене, међустанице - стрипова. Са њих сам, некако природно, прешао на књиге. И данас сматрам да су ми неке од њих промениле живот. Набоље, наравно. Урош Петровић

9

КQучне речи: кwиге, читаwе, библиотеке.


НАРОДНА (УСМЕНА) КЊИЖЕВНОСТ

КА

Наша народна поезија цветала је и сазревала у самом срцу столетних ноћи. У току тамних векова створен је златни век наше књижевности. Раздобље наше литературе која из непојамних даљина сјаји својом чудесном лепотом и које није престало и неће никад престати да обасјава песничко стварање на овој шаци земље под овим небом. Изговарамо у себи те древне, ко зна кад срочене песме, загонетке, пословице, враџбине, клетве и бајке, и оне искрсавају пред нама у новом неслућеном сјају, у неначетој свежини, као да су данас настале. И тако ће бити докле год буде сунца и земље и нашег чаробног језика. Васко Попа

ЕД У

Књижевно стварање се дели на народно (усмено) и ауторско (уметничко). Дела народне књижевности преношена су усменим путем, а у њиховом стварању и преношењу учество­вали су даровити, умни појединци из разних времена и народних друштвених слојева. За разлику од народне књижевности, у ауторској књижевности познати су ствараоци, аутори уметничког дела. У богатој ризници народне књижевности, у њеним лирским, епским и лирско-епским песмама, бајкама, баснама, новелама, шаљивим причама, причама о жи­во­ тињама, легендама и кратким народним умотворинама упознаћеш живот, веровања и обичаје нашег народа, открићеш поуздану мудрост и уметничку даровитост народних стваралаца, богатство и изражајну снагу народног језика који је стваран вековима и коме време ни до данас није могло да умањи лепоту. Дела усмене књижевности певала су се и причала пред народним скупом. Њима су изражавана осећања, жеље, стремљења, схватања, исконске животне потребе, снови и нада свих оних који су том народу припадали. Зато су теме народне књижевности богате и разноврсне. Све што је било између земље и неба, нашло се у њеном језику: рођење и смрт, љубав, просидба и женидба, породична предања, снови о лепом и недостижном, свакодневни рад, муке и радости обичног човека, историјски догађаји, битке и ратови, славне, херојске личности и њихови јединствени подвизи. Вук Караџић је, сакупљајући усмене књижевне творевине, веровао да ће оне бити „и од младих и од старих, са радошћу читане, како ради чистога народног језика, тако и ради народних мисли”.

10


НАРОДНА ЛИРСКА ПОЕЗИЈА

КА

Наша народна лирика открива једну огромну област која није или је незнатно обухваћена епском поезијом – област многоструких односа у породици, цео онај сложени сплет љубави, мржње, спајања, раздвајања, напора, предрасуда, веровања, радости, жалости, од рођења до смрти.

Војислав Ђурић

ЕД У

У лирским песмама се, за разлику од епских које певају о бојевима и значајним догађајима, пева о обичном, свакодневном животу, о људским радостима и тугама. Проткане су снажним осећањима, дубоким, упечатљивим мислима и лепим песничким сликама. Говоре о збивањима сажето, без развијања радње. Лирске народне песме подељене су на више врста: митолошке, љубавне, обредне, обичајне, посленичке (песме о раду), породичне, шаљиве и родољубиве.

Најстарија врста лирске поезије јесу митолошке песме у којима долази до изражаја митски однос народног певача према свету. Збуњен пред тајнама неба и земље, он је оживљавао многе природне појаве и натприродна бића, верујући да имају иста осећања и особине као и људи. Тако се Сунце и Месец жене, биљке говоре, звезде, кише и ветрови су попут људских бића, али поседују и неке божанске особине. У овим песмама стварност се снажно преплиће са маштом. Тако ћеш у Читанци упознати вилу која гради дом, жени и удаје своју децу. Посленичке песме певају о раду. Најчешће су се певале при жетви, берби разних плодова, чувању стоке, рибарењу... У њима има и елемената љубавне поезије јер су се, заједно радећи, млади дружили и међу њима су се јављала осећања блискости и љубави. Зависно од посла о ком певају, посленичке песме се деле на три главне подврсте: жетелачке, пастирске и рибарске. Породичне песме опевају односе и осећања међу члановима породице. Посебно лепо певају о нежној љубави између сестре и брата, о безграничној љубави мајке према деци као и односима међу осталим члановима породице. Честа тема ових песама јесте и живот младе жене у новом дому.

11


Народна лирска песма

ВИЛА ЗИДА ГРАД

ЕД У

КА

Град градила б’ јела вила Ни на небо ни на земљу, Но на грану од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета. Што су врата суха злата, На њих вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћер удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сједи, Сама сједи, погледује, Ђе се муња с громом игра, Мила сестра су два брата, А невјеста с два ђевера; Муња грома надиграла, Мила сестра оба брата, А невјеста два ђевера.

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА

Виле припадају митским бићима. Често су јунакиње митолошких песама. Према народном веровању, обдарене су необичном лепотом и моћима. Живе у облацима, у води, у пећинама и на разним другим тајанственим местима. Обично су добре и праведне, помажу људима у невољи. Веровало се да онај на кога се наљуте може да страда чак и од њиховог погледа.

12

ђевер – мужевљев брат шкерлет (скерлет) – тканина љубичастоцрвене боје од које се прави скупоцена гардероба и традиционална ношња


ТВОЈ СУСРЕТ СА ПЕСМОМ И ВИЛОМ

КА

• Како су на тебе деловали чудесни град и његова господарица? • На које вилине особине упућује певач употребом описног придева б’јела? • Како ти замишљаш вилу? • Шта се дешава на блиставим вратима вилиног града? • На чији живот на Земљи подсећа вилин живот на небу? • Откриј у песми слике стварног живота и фантастичне слике (слике које су плод маште народног певача). • Ко побеђује у играма које вила посматра? • Где затичеш вилу док читаш песму? • Шта мислиш како се она осећа док седи на „вратима од шкерлета“ и посматра нади­гравање?

И ТИ МОЖЕШ ДА СТВАРАШ

ЕД У

Замисли да можеш стићи до вилиног града и проћи кроз једна од његових врата. Кроз која врата бираш да уђеш? Шта тамо видиш и доживљаваш? О свом доживљају можеш да говориш или да пишеш. Замисли да и ти попут виле можеш да саградиш град. Где би га градио/градила? Како би град изгледао? Ко би били његови становници? Чиме би се бавили? Опиши свој замишљени град.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

Персонификација је стилска фигура којом се биљкама, животињама, стварима и појавама приписују особине живих бића. Запази како су у песми представљени громови и муње.

РЕКЛИ СУ О ПЕСМИ

„Песма Вила зида град носи у себи уметничку лепоту митске слике заласка сунца. У њој се вила уздигла до висине царице неба и свакој боји вечерњег неба намењена је специјална улога. У злату се жени вилин син (сунце), у бисеру се удаје вилина кћерка (звезда вечерњача?), а у шкерлетном руменилу сама вила седи и посматра како муња надиграва гром, као што у српским сватовима брзоноге девојке надигравају момке.” Павле Софрић Нишевљанин

13

КЉучне речи: вила, митолошка песма, лирика.


Вук Стефановић Караџић

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДА СРПСКОГ МОБА

КА

Код Срба је обичај да иду љети у неке свеце, кад не смију себи радити, газдама на мобу, тј. без плате, само за јело и пиће. Највише иду на мобу те жању (ријетко косе, копају кукурузе, купе сијено или шљиве; кашто се и преде на мобу), зато се жеталачке пјесме зову и мобарске пјесме. На мобу највише иду млади момци, дјевојке и младе, и свако се обуче и накити, као на Васкрсеније или на Цвијети, кад иде цркви или манастиру, па цијели дан жањући пјевају, чепају се, шале се и веселе, а послије вечере играју и пјевају до неко доба ноћи. На некијем мјестима (као у Сријему) кад дожању њиву па пођу кући на вечеру, онда дјевојке начине од марама барјаке, па онако са барјацима иду пјевајући, као какви сватови или војници; кад дођу пред кућу, онда пободу барјаке у земљу. Моба се обично купи на мрску, а домаћин треба да је части као кад слави крсно име (за то свагда и зову газде на мобу, јер сиромаси немају чим да часте). На мобу дођу и пријатељи из другијех села, а сваки доведе за собом по неколико момчади, ђевојака и млади. На мобу се отимају које ће поћи.

ЕД У

чепати се – газити, стајати некоме на ногу мрсак – дан у који се не пости моба – стари народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу; реч моба долази од речи молба; понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног домаћинства, па се онда позивају комшије у помоћ

откриј чари мобе

• Када се иде на мобу? • Зашто је моба добровољни рад? • Ко највише иде на мобу? • Објасни зашто се „отимају које ће поћи” на мобу. • Како се осећају учесници мобе? • Размисли и објасни зашто моба подсећа на празник.

ПРЕЛО

Бива обично ноћу с вечера. То се разумије да на прело иду дјевојке и младе, и кашто дође по које и од познате момчади те се с дјевојкама и с младама разговарају и шале. На прелу се ноћу преде или домаћици на мобу или свака преља себи: ако се преде на мобу, онда домаћица ваља преље да части; ако ли преде свака себи, онда им домаћица не даје ништа за јело, него ако која донесе што од куће...

14


откриј лепоте прела

КА

• У чему су сличности између мобе и прела? • У чему су разлике? • Прочитај Зрнце занимљивог знања. У какве су се састанке прела претварала? • Где себе видиш, на моби или на прелу? Образложи свој избор.

ЕД У

Вук Стефановић Караџић (1787–1864), пи­ сац, реформатор српског језика и писма, уче­сник Првог српског устанка. Написао је не­колико дела о историјским догађајима и значајним људима свога времена. Дао је не­про­цењив допринос култури и књи­жевности, сакупљајући, током педесет година свог рада, усмено благо српског народа. Објављивао је народне песме, пословице, приповетке и друге умотворине у више књига које представљају праву драгоценост у српској културној башти­ни. Написао је прву граматику и први речник српског народног језика.

ЗРНЦе ЗАНИМЉИВОГ ЗНАЊА

Момци су на прела долазили нешто касније. Долазили су у групама, већином из других села. Седали су поред девојака које им се свиђају, удварали им се, задиркивали их, узимали клупка и вретена, гађали их смотуљцима вуне. Девојци би било драго да је задиркује момак који јој се свиђа, док је од осталих бежала на друго место. У току рада девојке су певале, а момци лупали орахе и лешњаке и давали их девојкама. На прелима су се причале већ познате приче, загонетало се и забављало на разне начине. Након завршетка послова, играло се коло. Када се зађе већ касно у ноћ, прело се приводило крају. Момци су пратили девојке кућама и договарали следеће сусрете.

15


ПОСЛЕНИЧКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ (избор)

КУЈУНЏИЈА И ХИТРОПРЕЉА Што се сија крај горе зелене?

КА

Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина? Нит је сунце, нит је мјесечина, већ два златна рога од јелена. У њима су два града грађена: у једном је кујунџија Јанко,

у другоме Јања хитропреља. Поручује кујунџија Јанко,

поручује Јањи хитропрељи:

„Ој, бога ти, Јањо хитропрељо,

ЕД У

да ти пошљем малено повјесмо: опреди ми шатор и кошуљу, а што теби од тога остане, ти опреди себи у дарове!”

Јања била мудрија од Јанка, поручује кујунџији Јанку:

„Ој, бога ти, кујунџија Јанко,

да ти пошљем малену парицу: сакуј мени в’јенце и обоце, а што теби од тога остане,

поткуј твога добра коња вранца, нека ти је међу браћом фала!”

кујунџија – занатлија који израђује предмете и украсе од злата и сребра повјесмо – свежањ вуне или лана што се веже око преслице обоци – минђуше

16


ШАЉИВО НАДМУДРИВАЊЕ

КА

• Који је основни изражајни тон ове посленичке песме? • У којим се појединостима огледа ведра атмосфера у песми? • У следећем низу подвучених речи одабери оне које највише одговарају твом доживљају песме. Песма је: озбиљна, мирна, полетна, спора, лепршава, суморна, тешка, враголаста, распевана, брза, ведра... Низ можеш допунити својим речима које осликавају песму. • Одреди тему песме. • Шта је чудесно у месту где живе кујунџија и хитропреља? На које књижевне текстове по томе подсећа ова песма? • Како је настала реч хитропреља и шта значи? • Зашто Јања и Јанко шаљу поруке једно другом? • Шта Јанко тражи од Јање? • Шта Јања очекује од њега? Које особине она показује својим одговорима? • Шта закључујеш о њиховом занатском умећу? Којим је стиховима на почетку песме оно

ЕД У

наговештено? • Шта преувеличавањем захтева у односу на материјал који нуде желе да постигну? Какви су заправо захтеви које они једно другом постављају? • Шта је права сврха њиховог дијалога? • Које осећање се крије иза њиховог надмудривања? Зашто оно није отворено опевано? • Шта очекујеш од песме која почиње подвученим стиховима?

ЈАБЛАНОВА МОБА

Или грми, ил се земља тресе, или бије море у брегове? Нити грми, нит се земља тресе, нити бије море у брегове, већ то језди Јабланова моба; пред њоме је Јаблан на коњицу, у руци му струк бела босиљка, руком маше, босиљак мирише: „Лако, лако, моја силна мобо! Сама ми је госпођа код двора, неће знати да је силна моба, већ ће мислит да је турска војска; млада, луда, поплашиће ми се, танка, витка, преломиће ми се.”

јездити – јурити, касати 17


СА ЈАБЛАНОМ НА МОБУ • Упореди своја очекивања са садржајем песме. О чему она у ствари пева? • Каква је Јабланова моба и којим поређењима је дочарана? • На основу чега закључујеш да су у мобу сазвани мушкарци? Прочитај пажљиво стихове којима им се Јаблан обраћа. Потом замисли слику у којој се моћни незаустављиви коњаници

КА

утишавају успоравајући своје коње. Шта Јабланово обраћање таквој моби говори о његовим особинама и осећањима?

• На какво расположење упућује босиљак у Јаблановој руци?

• Која реч најсликовитије изражава његову нежну забринутост и љубав? • Подвуци епитете којима је насликан лик Јабланове драге.

• По основном осећању у песми како доживљаш Јабланову госпођу? • Кажи основне особине по којима је ова песма: – лирска, – народна,

ЕД У

– љубавна.

• Какав је ритам ове песме? У каквом су односу ритам и основно осећање у песми? Још једном пажљиво прочитај песму. Којим речима би могле да се замене следеће речи: језди, силна, струк, двор? Пронађи и запиши нове које имају исто или слично значење.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

Мотив је најмања тематска целина. Надметање и љубав између момка и девојке представљају главне мотиве песме Кујунџија и хитропреља. Немогући задаци и мудри одговор споредни су мотиви. Епитет је стилска фигура, реч која стоји уз именицу и открива неку њену битну особину. Најчешће је то придев који стоји уз именицу (силна, млада, луда, танка, витка) или прилог који се додаје глаголу, ређе именица или група речи која се додаје именици.

18


НАДЖЊЕВА СЕ МОМАК И ДЕВОЈКА Наджњева се момак и девојка: момак нажње двадест и три снопа, а девојка двадест и четири. Кад увече о вечери било, момак пије двадест и три чаше, Кад ујутру бео дан освану,

КА

а девојка двадест и четири.

момак лежи, ни главе не диже, а девојка ситан везак везе!

Жетва, Надежда Петровић

НАДЖЊЕВАМО СЕ

ЕД У

• Шта је тема ове песме? • Откриј и именуј споредне мотиве у песми. • Шта је у овом такмичењу необично? • Према врсти рада који обављају момче и девојче, закључи у којој средини је настала ова песма. • На чијој је страни народни певач? Зашто је одабрао ту страну? • Да ли и сад у нашем друштву постоје строго подељени послови на такозване „мушке” и „женске”? Изнеси своје мишљење о томе. • Како је девојка дочекала крај овог такмичења? Шта та слика показује? • Које осећање се крије иза радно-такмичарског односа између младића и девојке? • Да ли је ритам песме у складу с послом који је њена тема?

ЗАО ГОСПОДАР

Дуга дана у зла господара!

шјести – сести

Не да шјести, нити починути,

починути – одморити се

саставио ручак и вечеру;

разори – бразде

дуга лука, а мотика тупа;

уврати – места на крају њиве где орач окреће плуг

тврда бразда, широки разори,

не мош – стари облик глагола моћи, не можеш

а уврати, не мош догледати. 19


УПОЗНАЈ ЈЕДНОГ ЗЛОГ ГОСПОДАРА • Који је основни мотив ове песме? • Какав је однос народног певача према оваквом господару? • По чему се ова песма разликује од осталих песама из овог избора? • Како разумеш стих „саставио ручак и вечеру”?

КА

• На основу народних стихова, опиши злог газду својим речима. Именуј његове особине. • Опиши како је представљен рад у песми. • Шта су твоје дужности и обавезе? • Како их доживљаваш?

А САДА ТИ

ЕД У

Многе наше посленичке песме имају своју мелодију и често се и данас певају. Ако неко у вашем одељењу зна како се нека од њих пева, било би лепо да је отпева. Можете да се припремите и за наредни час.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

Посленичке песме су лирске народне песме које су славиле људску потребу за радом, али и задовољство постигнутим успехом, а најчешће су изражавале и неко љубавно осећање. Певају о раду пратећи сам процес његовог настајања. Најчешће су се певале при жетви, берби разних плодова, чувању стоке, рибарењу, на моби и на прелу. У њима има и елемената љубавне поезије јер су се, заједно радећи, млади дружили и међу њима су се јављала осећања блискости и љубави. Зависно од посла о ком певају, посленичке песме се, углавном, деле на три подврсте: жетелачке, пастирске и рибарске. Блискост са природом је њихово битно обележје. Оне истичу јединство човека и његовог природног окружења са унутрашњим проживљавањем. Монолог и дијалог, комбиновани са наративним моментима, основни су композициони обрасци лирске народне песме.

КЉучне речи:

20

посленичке песме, епитет, мотив.


НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ

КА

Породичне песме опевају односе и осећања међу члановима породице. Посебно лепо певају о нежној љубави између сестре и брата, о безграничној љубави мајке према деци као и о односима међу осталим члановима породице. Често се описује живот младе жене у новом дому. У њему је она могла да доживи радост и срећу налик оној какву је имала у родитељском дому, али се дешавало да је доживљавала и разна разочарaња и понижења од чланова нове породице. Посебно лепо је описан дирљив однос између снахе и девера. Зато се у овим песмама смењују радост и туга, љубав и мржња, нада и очај... За почетак прочитај само прва два стиха ове песме. Како на тебе делује атмосфера у песми на самом почетку? Заокружи број поред одговора који сматраш тачним. Образложи свој избор. 1. Пријатно, волим море у предвечерје. 2. Злослутно, наговештава ми несрећан догађај. 3. Није оставила утисак на мене, то је само крај још једног дана.

ЕД У

НаJве]а jе жалост за братом

Сунце зађе за Невен, за гору; јунаци се из мора извозе.

Бројила их млада Ђурђевица. Све јунаке на број набројила,

до три њена добра не наброји:

прво добро – Ђурђа господара, друго добро – ручнога ђевера, треће добро – брата рођенога. За Ђурђем је косу одрезала, за ђевером лице изгрдила, а за братом очи извадила.

Косу реже, коса опет расте;

ручни ђевер – мужевљев рођени брат који му на венчању предаје невесту; од тог тренутка до краја живота и он брине о њој

лице грди, а лице израста; али, очи не могу израсти,

нити срце за братом рођеним. 21


ТВОЈ ДОЖИВЉАЈ ПЕСМЕ

КА

• После читања целе песме какав је сада твој доживљај њеног почетка? • Каква осећањa песма носи у себи и преноси на нас? • Којe су мисли обузимале младу Ђурђевицу док је на обали чекала своје најмилије? • Којим поступцима је показала колико је велика њена жалост за својима? • Ко је њено највеће добро? Зашто? Размисли о томе ко је заменљив у њеном животу. • Осим у наслову, у којим се још стиховима изражава порука песме? Пронађи их и подвуци. • Обрати пажњу на то како се песничке слике ређају у песми. Подсети се која се стилска фигура крије у њима. Објасни која је њена улога у песми.

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА

ЕД У

Вук Стефановић Караџић је овој песми дао наслов када ју је штампао први пут 1815. године, чиме је одредио њену тему. Песма је обојена тугом и може се довести у везу са тужбалицама, песмама које изражавају осећања бола и туге за умрлима. У народној традицији тугу за умрлима пратили су одређени обичаји као што је сечење косе и гребање лица.

СЕСТРА БРАТУ ЗАРУКАВЉЕ ВЕЗЕ

Девојка је сунце братимила:

„Богом, сунце, богом брат да си! Почекај ме, сунце, на заходу – Да навезем брату зарукавље: Оба краја крила паунова,

А на среди очи соколове.”

заход – залазак зарукавље – одоздо заврнути део рукава; део рукава од доњег краја до лакта

22


ОДГОНЕТНИ ЧУДЕСНИ ВЕЗ • Упореди осећања која је у теби изазвала ова песма са осећањима која је изазвала претходна песма. Којим бојама би се могла изразити осећања у првој песми, а којим у другој? • Зашто девојка братими сунце? Шта то говори о њеним осећањима према брату? • Објасни зашто млада Ђурђевица жели да сунце зађе што пре, а сестра везиља што касније. • Које животиње је сестра одабрала да навезе на зарукављу? • Међу понуђеним особинама, једном линијом подвуци особине пауна, а двема особине сокола. Уколико неку особину поседују обе животиње, заокружи је:

КА

леп, неустрашив, раскошан, опасан, храбар, брз, достојанствен, изузетног вида, блистав, снажан, гиздав. • Које све особине сестра жели вољеном брату?

А САДА ТИ

ЕД У

Смисли и ти неке необичне начине или дарове којима би могла да се изрази љубав према сестри, брату, пријатељу... Напиши о томе кратак састав и илуструј га. Избор наслова препуштамо твојој машти.

ДЈЕВЕРСКЕ ПОНУДЕ

Разболе се прошена девојка; девери јој понуде носили: жуте гуње у меду куване и јабуке за росе узбране.

Бога моли прошена девојка:

„Придигни ме, Боже, од болести, да ја вратим девер’ма понуде: жуте гуње у меду куване

и јабуке за росе узбране.”

Што молила, то јој Бог и дао: придигла се она од болести, вратила је девер’ма понуде: жуте гуње у меду куване

понуде – дарови у храни за болесника гуње – дуње

и јабуке за росе узбране. 23


ТВОЈ ДОЖИВЉАЈ ПЕСМЕ

ЕД У

КА

• Шта вам је занимљиво у овој песми? • Када се за девојку каже да је прошена? • Једна дуња би данас требало да буде у вашој учионици. Опиши њен излед, укус и мирис. • Зашто су девери послали девојци жуте гуње у меду куване? Какве су јабуке за росе узбране? • Прочитај Зрнце занимљивог знања и одговори на следећа питања: • Шта симболишу јабука и дуња? • У којим је народним обичајима јабука била незаобилазна? • Зашто су младенци пре венчања јели дуњу? • Сада размисли и кажи шта су девери поручили будућој снахи својим понудама. • Шта дјеверске понуде говоре о њиховим осећањима према њој? • Објасни зашто девојка жели што пре да оздрави. • Шта то говори о њеним осећањима према деверима?

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА

У стара времена дуња је сматрана симболом среће, љубави, плодности и непролазности. Обичај је био да младенци, уочи венчања, поједу дуњу да би им брак био плодан и срећан. Изузетно је лековито воће. Римљани су из дуња извлачили етерична уља за производњу парфема, а Французи праве сир од дуње.

У различитим културама јабука је симбол здравља, љубави, плодности и благостања. У нашој традицији, дати, примити, послати јабуку значи изразити љубав. Јабука се даривала када се девојка проси, вери, удаје, када се роди дете... Младићева мајка даје девојци јабуку са рузмарином, а девојчин пристанак потврђује се изразом: „Девојка је примила јабуку”. Давала се вољеној особи или се вољена особа називала јабуком: „Снахо моја, од злата јабуко.”

КЉучне речи:

народне лирске породичне песме.

24


ЕПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ Велике витешке и моралне вредности које су изражене у нашој народној поезији несумњиво су њена највећа лепота... То је јунаштво у сукобу са насилницима. То је човечност и праведност у људским односима. То је оданост у љубави и пријатељству.

КА

Војислав Ђурић

ЕД У

У народним епским песмама опева се нека личност или догађај. Најчешће су испеване у десетерцу (стиху од десет слогова). Десетерачке песме певају се уз гусле. Подељене су у тематске кругове (циклусе): неисторијски, преткосовски, косовски, покосовски, циклус песама о Марку Краљевићу, хајдучки, ускочки и циклус песама о ослобођењу Србије и Црне Горе. Вук Караџић их је поделио на песме старијих времeна (о Немањићима и Мрњавчевићима, о косовском јунацима, о Бранковићима, Јакшићима и Црнојевићима), песме средњих времена (о хајдуцима и ускоцима) и песме новијих времена (о ослобађању Србије и Црне Горе). Песме старијих времена су више легендарног него историјског карактера, јер су певане још дуго након догађаја о коме говоре. До тренутка када су забележене, догађај на који се односе већ је био обојен народном маштом. Остале песме везују се за историјске личности и догађања. Епске песме су народне творевине које су се преносиле с колена на колено док нису забележене. Драгоцену и важну улогу у њиховом настанку имали су народни певачи.

Споменик гуслару Филипу Вишњићу

Рђав певач и добру песму рђаво упамти и покварено је другоме пева и казује; а добар певач и рђаву песму поправи према осталима које он зна.

25

Вук Караџић


Народна песма

СВЕТИ САВО Углас викну господа ришћанска: „Просто да си, Немањићу Саво! Проста душа твојих родитеља! Проста душа, а честито т’јело! Што носили, свијетло вам било! Што родили, све вам свето било!” И што рече господа ришћанска На састанку код бијеле цркве, Што гођ рекли, код Бога се стекло.

ЕД У

КА

Збор зборила господа ришћанска Код бијеле цркве Грачанице: „Боже мили, чуда великога! Куд се ђеде цар Немање благо, Седам кула гроша и дуката?” Ту се деси Немањићу Саво, Па говори господи ришћанској: „Ој Бога вам, господо ришћанска! Не говор’те о мом родитељу, Не говор’те, не гријеш’те душе: Није бабо расковао благо На наџаке ни на буздоване, Ни на сабље ни на бојна копља, Ни добријем коњ’ма на ратове; Већ је бабо потрошио благо На три славна српска намастира: Једну бабо саградио цркву: Б’јел Виландар насред Горе Свете, Красну славну себе задужбину, Вјечну кућу на ономе св’јету, Да се њему поје летурђија Оног св’јета, као и овога; Другу бабо саградио цркву: Студеницу на Влаху Староме, Красну славну мајци задужбину, Својој мајци царици Јелени, Вјечну кућу на ономе св’јету, Да с’ и њојзи поје летурђија Оног св’јета, као и овога; Трећу бабо саградио цркву: Миљешевку на Херцеговини, Красну славну Сави задужбину, Вјечну кућу на ономе св’јету, Да с’ и њему поје летурђија Оног св’јета, као и овога.”

Зоран Мишић, Свети Сава

26


б’јел Виландар – Хиландар, српски манастир на Светој Гори бабо – отац буздован – средњовековно оружје, гвоздена кугла са шиљцима, насађена на краћу дршку Влах Стари (Стари Влах) – Рашка област, планински предео између Ибра и Лима задужбина – грађевина подигнута некоме за спас душе; дизали су их српски владари и феудални господари (цркве и манастире) Грачаница – црква коју је саградио краљ Милутин на Косову, у близини Приштине, у 14. веку Гора Света (Света Гора) – планина и полуострво у северној Грчкој, монашка држава где су у средњем веку саграђени многи православни манастири грош – новчић, ситан новац, парица дукат – млетачки новац из 13. века, златни новац различите вредности, златник летурђија (литургија) – главно богослужење у православној цркви, божја служба Миљешевка (Милешева) – задужбина краља Владислава код Пријепоља; у њој

ЕД У

КА

је Свети Сава био сахрањен док му Турци нису однели мошти на Врачар, где су их спалили на месту данашњег Храма Светог Саве намастир – манастир, црква са зградама у којима живе монаси наџак – врста буздована који са једне стране има секиру, а с друге куку или маљ, чекић расковати – расипати, неразумно потрошити рат – од персијске речи рахт; коњска опрема, коњски накит Свети Сава (1175–1235) – Немањин најмлађи син, први српски архиепископ, просветитељ и писац; написао је биографију свог оца Житије Светог Симеона Студеница – Немањина задужбина у Рашкој, саграђена у 12. веку цар Немања – Стефан Немања (1114–1200), велики жупан, зачетник лозе Немањића, оснивач српске државе, градитељ задужбина попут многих средњовековних владара

Манастир Хиландар 27


ТВОЈ СУСРЕТ СА ПЕСМОМ

КА

• Шта те је посебно дирнуло у овој песми? • Какве утиске су на тебе оставили ликови ове песме? • Зашто песма носи Савино име? • Како разумеш израз: Не гријеш’те душе? • Колико је блага потрошено? Која стилска фигура се крије у тим речима? На шта је новац потрошен? • Која два света спајају изграђене цркве? • Како је на господу ришћанску деловало сазнање да је новац потрошен на задужбине? Какве жеље се изражавају народним благословом? Размисли какав је владар кога његов народ тако топло благосиља. Протумачи стих: Што гођ рекли, код Бога се стекло. • Ко су учесници дијалога у овој песми? • Како Сава ословљава свога оца? Које осећање се крије иза те речи? Какав је Савин однос према оцу?

ЕД У

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА

Савино најпознатије књижевно дело јесте Житије Светог Симеона. То је биографија његовог оца, који се при крају живота замонашио. У њој се, између осталог, снажно осликава дирљив однос оца и сина. Ево једног одломка: У 17. дан месеца фебруара поче часна старост његова нешто мало слабити. И ту одмах блажени старац господин Симеон позва мене недостојног и одасвуд умањенога, и поче ми говорити свете, часне и слатке речи: – Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, слушај моје речи, приклони ухо своје ка мојим речима и нека не пресахну извори твога живота, сачувај их у срцу свом. Јер су живот свима који их налазе. Сваким чувањем чувај срце своје, јер од њих су излази живота. Уклони од себе оштра уста и увредљиве усне одбаци далеко од себе. Очи твоје нека гледају право и веђе твоје да мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својим и исправљај путеве своје. • Изабери реченице које су оставиле најјачи утисак на тебе и протумачи их. • Шта о Светом Симеону сазнајеш на основу речи које је упутио свом сину?

КЉучне речи: епска народна песма, десетерац, Свети Сава, Стефан Немаwа.

28


Народна песма

ЖЕНИДБА ДУШАНОВА

ЕД У

КА

Песма чији су одломци пред тобом опева витешке подвиге и храброст једног несвакидашњег јунака, кога поред храбрости красе још многе врлине. Открићеш их читајући песму. Душан, јунак народне песме, заправо је цар Душан Стефан Немањић (1308–1355). У доба његове владавине стара српска држава достигла је највећу снагу. Он јесте био главни јунак српске државе, али не и ове песме. Женидба са препрекама честа је тема епских песама. Многи српски средњовековни владари женили су се принцезама из суседних држава. То није било само због краљевског угледа, већ и због успостављања мира са државом одакле је принцеза. Женидба опевана у овој песми није стварни дoгађај. Душан је, у ствари, био ожењен бугарском принцезом. У машти и песми народног певача он проси Роксанду девојку, кћерку латинског краља Михаила, који има необичан захтев да цар Стјепан (Душан) не поведе своје сестриће Војиновиће јер је чуо да су пијанице и кавгаџије. И Душан, заиста, не позове у сватове своје сестриће. Oни, знајући да су Латини „старе варалице”, реше кришом да пошаљу најмлађег брата Милоша да помогне ујаку ако се нађе у опасности. Једино њега Душан не би препознао јер је младић дуго боравио у планини као пастир. Тако би најмлађи Војиновић могао, непримећен, да помогне свом ујаку у невољи. и мач зелен старога Војина; Петрашин му изведе кулаша међедином свега опшивена, да кулаша царе не познаде. Л’јепо су га браћа сјетовала: „Кад, Милошу, достигнеш сватове, питаће те тко си и откуд си; ти се кажи земље Каравлашке: „Служио сам бега Радул-бега, не шће мене службу да исплати, пак ја пођох у свијет бијели, да ђегођи боље службе тражим; пак сам чуо за свате цареве, и пристô сам незван за сватови рад комада љеба бијелога и рад чаше црвенога вина.” Чувај добро дизгин од кулаша јер се кулаш јесте научио путовати с коњ’ма царевијем.”

То је Милош једва дочекао: „Хоћу, богме, моја браћо драга; кад ујаку нећу, да коме ћу?” Тад га браћа опремат стадоше; Оде Петар опремат кулаша, а Вукашин опрема Милоша: на њег’ меће танану кошуљу, до појаса од чистога злата, од појаса од бијеле свиле; по кошуљи три танке ђечерме, пак доламу са тридес’т путаца; по долами токе саковане, златне токе од четири оке; а на ноге ковче и чакшире; а сврх свега бугар-кабаницу, а на глави бугарску шубару: начини се црни Бугарине, ни браћа га познати не могу; дадоше му копље убојито

29


КА

И заиста, Милош заспи, а кулаш се придружи царевим коњима. Сви су задивљени коњем и чуде се, ценећи Милоша само по оделу, откуда тако добар коњ тако неугледном коњанику. Овде следи епизода са шићарџијама (лакомим људима који желе да се домогну плена без труда). Бацили су око на Милошевог коња па му за њега нуде још бољег и стотину дуката. Он одбија све њихове понуде, духовито одговарајући да не може да умири ни свога коња, да дукате не зна ни да броји, ни да мери. Када прочиташ целу песму, сазнаћеш шта се догодило шићарџијама.

Узја Милош помамна кулаша, па окрену од б’јела шатора, заметнувши копље наопако. Говори му српски цар Стјепане: „Не нос’, синко, копље наопако, већ окрени копље унапредак, јер ће ти се смијати Латини.” Вели њему Милош Војиновић: „Чувај, царе, ти господства твога! Ако мене до невоље буде, ја ћу ласно копље окренути; донети га могу и овако.” Па отиде низ поље леђанско. Гледале га Латинке ђевојке, гледале га, пак су говориле: „Боже мили, чуда великога! Каква је то царева замјена?! Та на њему ни хаљина нема! Весели се, краљев заточниче! Немаш на што сабље извадити, нит је имаш о што крвавити.” У то доба дође до шатора ђе заточник сједи под шатором, за копље је свезао дората. Вели њему Милош Војиновић: „Устан’ море бијело Латинче, да јуначки мејдан дијелимо!” Ал’ говори бијело Латинче: „Ид’ одатле, црни Бугарине! Немам о што сабље поганити,

ЕД У

„Ој, чујеш, ли српски цар Стјепане! Ето доље под градом Леђаном изишô је краљев заточниче, зове тебе на мејдан јуначки; ваља ићи мејдан дијелити, или нећеш одавде изићи, ни извести свата ниједнога, а камоли Роксанду ђевојку!” Кад то зачу српски цар Стјепане, он телала пусти у сватове; телал виче и тамо и амо: „Није л’ мајка родила јунака, и у свате цару опремила, да за цара на мејдан изиђе? Честита би њега учинио.“ Ал’ се нико наћи не могаше. Цар с’ удари руком по кољену: „Јао мене, до бога милога! Сад да су ми два сестрића моја, два сестрића, два Војиновића, сад би они на мејдан изишли.” Истом царе у бесједи бјеше, Милош иде, а кулаша води до пред шатор српског цар-Стјепана: „Је л’ слободно, царе господине, да ја идем на мејдан у поље?” Вели њему српски цар Стјепане: „Јест слободно, ал’ није прилике! Ако згубиш млада заточника, честита ћу тебе учинити.”

30


на ливади три коња витеза, под седлима и под ратовима, и на њима три пламена мача, врхови им небу окренути: да прескочиш три коња витеза! Ако ли их прескочити нећеш, нећеш изић ни извест ђевојке.” Опет телал викну по сватов’ма: „Није л’ мајка родила јунака, и у свате цару опремила, да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача?” Тај се јунак наћи не могаше. Ал’ ето ти млада Бугарина Пред шатора српског цар-Стјепана: „Је л’ слободно, царе господине, да прескочим три коња витеза?” „Јест слободно, моје драго д’јете! Него скини бугар-кабаницу, Бог убио онога терзију који ти је толику срезао!” Говори му Милош Војиновић: „Сједи, царе, пак пиј рујно вино, не брини се мојом кабаницом! Ако буде срце у јунаку, кабаница неће ништа смести: којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна!” Па он оде у поље леђанско, Када дође до добријех коња, он проводи својега кулаша, па кулашу своме проговара: „Чекај мене у седло, кулашу!” А он прође с оне друге стране, заигра се преко поља равна, и прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача, устави се на својем кулашу; па он узе три коња витеза,

ЕД У

КА

кад на тебе ни хаљина нема.” Ражљути се Милош Војиновић: „Устан’ море, бијело Латинче! На тебе су побоље хаљине, с тебе ћу их на себе обући. Тад Латинче на ноге поскочи, Пак посједе помамна дората, одмах оде пољем разиграват; Милош њему стаде на биљези, баци копље бијело Латинче на Милоша у прси јуначке; Милош држи златна шестоперца, на њега је копље дочекао, пребио га на три половине. Вели њему бијело Латинче: „Чекај мало, црни Бугарине, лоше су ми копље подметнули, док отидем да копље пром’јеним.” Пак побјеже преко поља равна, ал’ повика Милош Војиновић: „Стани мало, бијело Латинче! Мило би ти било побјегнути!” Пак поћера по пољу Латинче, доћера га до леђанских врата, ал’ леђанска врата затворена. Пусти копље Милош Војиновић, те прикова бијело Латинче, прикова га за леђанска врата, пак му русу одсијече главу, кулашу је баци у зобницу; па увати његова дората, одведе га цару честитоме: „Ето, царе, заточника главе!” Цар му даде благо небројено: „Иди, синко, те се напиј вина, честита ћу тебе учинити!“ Тек што Милош сједе пити вино, ал’ повика са града Латинче: „Ето, царе, под Леђаном градом

31


КА

ЕД У одведе их српском цар-Стјепану. Мало време затим постојало, ал’ повика са града Латинче: „Хајде сада, царе Србљанине, под највишу кулу у Леђану! На кули је копље ударено, на копљу је од злата јабука: ти стријељај кроз прстен јабуку!” Милош више не шће ни чекати, већ он пита цара честитога: „Је л’ слободно, царе господине, Да стријељам кроз прстен јабуку?” „Јест слободно, мој рођени синко!” Оде Милош под бијелу кулу,

запе стр’јелу за златну тетиву, устријели кроз прстен јабуку, пак је узе у бијеле руке, однесе је цару честитоме; лијепо га царе обдарио. Мало вријеме затим постојало, ал’ повика са града Латинче: „Ево, царе, под бијелом кулом Изишла су два краљева сина, извели су три л’јепе ђевојке, три ђевојке, све три једнолике, и на њима рухо једнолико: или познај која је Роксанда; ако ли се које друге машиш,

32


Оде Милош низ поље широко. Када дође ђе стоје ђевојке, збаци с главе бугарску шубару, скиде с леђа бугар-кабаницу – засија се скерлет и кадифа, засјаше се токе на прсима и злаћане ковче на ногама: сину Милош у пољу зелену као јарко иза горе сунце – пак је простре по зеленој трави, просу по њој бурме и прстење, ситан бисер и драго камење. Тад извади мача зеленога, па говори трима ђевојкама: „Која је ту Роксанда ђевојка, нек савије скуте и рукаве, нака купи бурме и прстење, ситан бисер и драго камење; ако ли се која друга маши, вјера моја тако ми помогла, осјећ ћу јој руке до лаката!” Кад то чуше три л’јепе ђевојке, обје крајње средњу погледаше, а Роксанда у зелену траву; сави скуте и свил'не рукаве, пак покупи бурме и прстење, ситан бисер и драго камење; а ђевојке двије побјегоше. Али Милош утјећ им не даде, веће обје увати за руке, све три води пред цара Стјепана; цару даде Роксанду ђевојку, и даде му једну уз Роксанду, а трећу је себи уставио.

ЕД У

КА

нећеш изић ни изнијет главе, а камоли извести ђевојке!” Кад је царе р’јечи разумио, он дозива Тодора везира: „Иди, слуго, те познај ђевојку!” Тодор му се право кунијаше: „Нијесам је, царе, ни виђео, јер су ми је по мраку извели када сам је ја прстеновао.” Цар с’ удари руком по кољену: „Јој мене до бога милога! Надмудрисмо и надјуначисмо, пак нам оста цура на срамоту!” Кад то зачу Милош Војиновић, он отиде цару честитоме: „Је л’ слободно, царе господине, да ја познам Роксанду ђевојку?” „Јест слободно, моје драго д’јете, ал’ је јадно у те поуздање: како ћеш ти познати ђевојку, кад је нигда ни виђео ниси!” Ал’ говори Милош Војиновић: „Не брини се, царе господине! Кад ја бијах у Шари планини, код оваца дванаест хиљада, за ноћ буде по триста јањаца, ја сам свако по овци познавô: Роксанду ћу по браћи познати.” Вели њему српски цар-Стјепане „Иди, иди, моје драго д’јете, Ако бог да те познаш Роксанду, даћу тебе земљу Скендерију у државу за живота твога.”

Ту није крај препрекама. Краљ Михаило шаље троглавог војводу Балачка да пресретне сватове. Пресретање сватова је, такође, чест мотив у народној епској поезији.

33


Кад су били кроз поље Косово, Милош хоће граду Вучитрну, па говори српском цар-Стјепану: „Збогом остај, мој мили ујаче, мој ујаче, српски цар-Стјепане!” Тада се је царе досјетио да је оно Милош Војиновић, па говори својему нећаку: „Та ти ли си, дијете Милошу! Та ти ли си, мој мили нећаче! Благо мајци која те родила и ујаку који те имаде! Зашто ми се отприје не кажеш, него сам те путем намучио: и конаком, и глади, и жеђу?” Тешко свуда своме без својега!

ЕД У

КА

Тад Балачко спреми бедевију, па отрча друмом за сватови са шест стотин' латинских катана. Кад су били у гори зеленој, кулаш стоји на друму широку, а за њиме Милош Војиновић. Викну њега Балачко војвода: „О, Милошу, зар се мене надаш?” Па он пусти један пламен модар, опали му црну међедину; а кад виђе да му не науди, онда пусти вјетра студенога: три пута се кулаш преметнуо, ал’ Милошу ништа не досади. Викну Милош из грла бијела: „Ето тебе од шта се не надаш!” Па он пусти златна шестоперца: колико га лако ударио, из бојна га седла избацио; пак потеже копље убојито, прибоде га у зелену траву, пак му све три одсијече главе, кулашу их баци у зобницу. Тад учини јуриш у катане са својијех три стотине друга: одсјекоше три стотине глава, па одоше друмом за сватови. Кад стигоше цара и сватове, пред њих баци Балачкове главе; цар му даде хиљаду дуката, па одоше бијелу Призрену.

Цар Душан и царица Јелена 34


ласно – лако међедина – медвеђе крзно, бунда од ме­ двеђег крзна шићарџија – безобзиран човек, увек спреман да извуче корист, плен; човек лаком на добит без труда; пљачкаш ока – ранија јединица за мерење тежине, 1,250 kg –1,280 kg помаман – онај који се налази у стању крајње раздражености, избезумљен, ма­ хнит пуце – предмет, обично округлог обли­ ка, од кости, метала, дрвета и сл., често пре­свучен тканином, који служи за за­ копчавање или за украс, дугме тока – овде је реч употребљена у значењу копча; може бити и капа припијена уз главу шестоперац – буздован са шест пера заточник – заступник, заменик на мегдану конак – кућа, двор, коначиште, преноћиште

ЕД У

КА

бедевија – кобила арапске пасмине беседити – говорити, приповедати, држа­ ти говоре биљег – знак, ознака, обележје, каракте­ ристика дизгин – каиш од узде који се држи у рукама кад се управља коњима, поводац, вођица долама – врста старинске мушке и женске ношње од чохе са дугим рукавима који су затворени или разрезани ђечерма – прслук, јелек зобница – торба у којој се носи зоб за хра­њење коња кабаница – дужи огртач који се носи преко одела да заштити од зиме или кише шубара – велика крзнена капа Бугарин – не мисли се на припадника бугарског народа, већ на чобанина који носи бугар-кабаницу, огртач који су носили чобани, а који је веома сличан једном делу бугарске ношњe Каравлашка – Румунија кулаш – коњ сивопепељасте боје

ТВОЈ СУСРЕТ СА ЕПСКОМ ПЕСМОМ И ЊЕНИМ ЈУНАКОМ

• Како је песма деловала на тебе? • Који су догађаји у њој за тебе најузбудљивији? • Каква осећања изазивају Милошеви подвизи?

Ток радње

Песма је састављена из више епизода. Епизода је део песме у коме је описан један догађај. Пред тобом су поређане епизоде по реду дешавања у песми. Тако настаје композициони план песме. Он ће ти помоћи да песму препричаш.

35


Тема песме и мотиви

КА

1. Душан проси Роксанду девојку 2. Чудан захтев у поруци латинског краља 3. Милош пристаје да пође у сватове 4. Опремање Милошево 5. Милош се придружује сватовима 6. Сусрет са шићарџијама 7. Душан је изазван на двобој 8. Душан жали што му сестрићи нису ту 9. Милош излази на мегдан са краљевим заточником 10. Милош прескаче три коња на којима су пламени мачеви 11. Милош стреља кроз прстен јабуку 12. Милош познаје Роксанду 13. Војвода Балачко 14. Милош се указује Душану

ЕД У

• О чему се говори у песми? То је тема песме, препознатљива већ у наслову. Мање тематске целине у песми јесу мотиви. Препреке су неки од мотива у овој песми. Чести мотиви у епској поезији (као и у овој песми) јесу и пресретање сватова, мотив просидбе, мотив необичног захтева (да цар Душан не позове у сватове своје сестриће), мотив породичне љубави и оданости и други.

Мотив породичне љубави и оданости

• Како реагују браћа Војиновићи када сазнају за ујакову одлуку да их не води са собом у сватове? Која осећања препознајеш у њиховом односу према ујаку? • У светлу њихове љубави и оданости, како ти делује Душан и његова одлука да их не позове у сватове?

Опремање и прерушавање јунака

Посебно је упечатљив опис Милошевог облачења. То је карактеристичан пример епског опремања јунака, једно од општих места у народној поезији. У епским песмама често ћеш се сусретати са општим местима. Општа места су: понављање истих речи, поређења, описа, истоветних почетака и завршетака песама... • Пажљиво прочитај део у коме Вукашин опрема Милоша. Задржи се над сваким стихом. То ће ти помоћи да га замислиш. Који су делови Милошеве ношње на тебе оставили посебан утисак? Народни певач гради Милошев лик тако да се у њему огледа физичка и умна снага народа. • На који начин су браћа његов изглед приближила изгледу човека из народа? • Међу понуђеним особинама пронађи Милошеве: јак, неспретан, храбар, духовит, неправедан, мудар, одлучан, занесен, строг, наочит, лукав, спор, немилосрдан, осећајан, лаком, груб. 36


Други ликови о Милошу Из међусобних односа ликова можеш сазнати много о њиховим особинама. Зашто мајка предлаже браћи да пошаљу Милоша? Када сазна ко је „млађано Бугарче”, шта ујак изговара сестрићу? Протумачи стих: „Благо мајци која те родила”.

Идеје

ЕД У

КА

Две мудре мисли непрестано се доказују у песми: Милошева и царева. Које су то мисли? Размишљај о њима. Објасни их.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА Језик и стил народне поезије

Шта сазнајеш о томе шта се дешава са Душановом наклоношћу према Милошу на основу речи којима му се обраћа? (Прво млађано Бугарче, затим драго дијете, а на крају рођени синко.) Народни певач је овде употребио стилску фигуру – градацију. Градација је поступно ређање осећања и слика по јачини, тако да прва слика буде најслабија, а последња најјача. Слике се у градацији могу ређати и обрнуто – од најјаче слике према најслабијој.

37

КЉучне речи:

тема, мотив, епизода, општа места у епским песмама, градациJа.


Народна песма

ЗИДАЊЕ СКАДРА

КА

Песма „Зидање Скадра” припада песмама старијих времена. Опет се сусрећеш са једном вилом, али ова вила не зида град, већ га руши тражећи људску жртву да би се грађевина неометано саградила. Гојко Мрњавчевић није историјски лик, па је и млада Гојковица, јунакиња ове песме, плод фантазије народног певача.

Ватај, сине, коње у интове И понеси шест товара блага; Иди, сине, преко б’јела св’јета, Те ти тражи два слична имена, Тражи, сине, Стоју и Стојана, А обоје брата и сестрицу; Јали отми, јал' за благо купи, Доведи их Скадру на Бојану, Да зиђемо кули у темеље, Не би л’ нам се темељ одржао, И не би ли саградили града.” Кад то зачу слуга Десимире, Он у'вати коње у интове И понесе шест товара блага; Оде слуга преко б’јела св’јета, Оде тражит два слична имена. Тражи слуга Стоје и Стојана, Тражи слуга три године дана. Ал’ не нађе два слична имена, Ал’ не нађе Стоје и Стојана; Па се врну Скадру на Бојану, Даде краљу коње и интове, И даде му шест товара блага: „Ето, краље, коњи и интови, И ето ти шест товара блага: Ја не нађох два слична имена, Ја не нађох Стоје и Стојана.” Кад то зачу Вукашине краљу, Он подвикну Рада неимара,

ЕД У

Град градила три брата рођена, До три брата, три Мрњавчевића: Једно бјеше Вукашине краљу, Друго бјеше Угљеша војвода, Треће бјеше Мрњавчевић Гојко; Град градили Скадар на Бојани, Град градили три године дана, Три године са триста мајстора; Не могаше темељ подигнути, А камоли саградити града: Што мајстори за дан га саграде, То све вила за ноћ обаљује. Кад настала година четврта, Тада виче са планине вила: „Не мучи се, Вукашине краље, Не мучи се и не харчи блага! Не мо’ш, краље, темељ подигнути, А камоли саградити града, Док не нађеш два слична имена, Док не нађеш Стоју и Стојана, А обоје брата и сестрицу, Да зазиђеш кули у темеља: Тако ће се темељ обдржати, И тако ћеш саградити града.“ Кад то зачу Вукашине краље, Он дозива слугу Десимира: „Десимире, моје чедо драго! Досад си ми био вјерна слуга, А од саде моје чедо драго;

38


КА

ЕД У

„Чујете ли, моја браћо драга, Ето вила са планине виче, Није вајде што харчимо благо, Не да вила темељ подигнути, А камоли саградити града! Још говори са планине вила: Ев’ ми јесмо три брата рођена, У свакога има вјерна љуба: Чија сјутра на Бојану дође И донесе мајсторима ручак, Да ј' у темељ кули узидамо: Тако ће се темељ обдржати, Тако ћемо саградити града. Но је л’, браћо, божја вјера тврда Да ниједан љуби не докаже Већ на срећу да им оставимо, Која сутра на Бојану дође?” И ту божју вјеру зададоше Да ниједан љуби не докаже.

Раде викну три стотин’ мајстора: Гради краље Скадар на Бојани, Краље гради, вила обаљује, Не да вила темељ подигнути, А камоли саградити града! Па дозивље из планине вила: „Море, чу ли, Вукашине краљу! Не мучи се и не харчи блага, Не м’ош, краље, темељ подигнути, А камоли саградити града! Но ето сте три брата рођена, У свакога има вјерна љуба; Чија сјутра на Бојану дође И донесе мајсторима ручак, Зиђите је кули у темеља: Тако ће се темељ обдржати, Тако ћете саградити града.” Кад то зачу Вукашине краљу, Он дозива два брата рођена:

39


Нешто ме је забољела глава, Тебе здравље, пребољет не могу, Но понеси мајсторима ручак.” Ал’ говори Гојковица млада: „Чу ли, нано, госпођо краљице, Ја сам рада тебе послушати, Но ми лудо чедо некупато, А бијело платно неиспрато.” Вели њојзи госпођа краљица: „Иди“, каже, моја јетрвице, Те однеси мајсторима ручак, Ја ћу твоје изапрати платно, А јетрва чедо окупати.” Нема шта ће Гојковица млада, Већ понесе мајсторима ручак. Кад је била на воду Бојану, Угледа је Мрњавчевић Гојко; Јунаку се срце ражалило, Жао му је љубе вијернице, Жао му је чеда у кол’јевци, Ђе остаде од мјесеца дана; Па од лица сузе просипаше. Угледа га танана невјеста, Кротко ходи док до њега приђе, Кротко ходи, тихо бесјеђаше: „Шта је теби, добри господару, Те ти рониш сузе од образа?” Ал’ говори Мрњавчевић Гојко: „Зло је, моја вијернице љубо! Имао сам од злата јабуку, Па ми данас паде у Бојану, Те је жалим, прегорјет не могу.” Не сјећа се танана невјеста, Но бесједи своме господару: „Моли Бога ти за твоје здравље, А салићеш и бољу јабуку!” Тад јунаку грђе жао било, Па на страну одвратио главу, Не шће више ни гледати љубу;

ЕД У

КА

Утом их је ноћца застанула; Отидоше у бијеле дворе, Вечераше господску вечеру, Оде сваки с љубом у ложницу. Ал’ да видиш чуда великога! Краљ Вукашин вјеру погазио, Те он први својој љуби каза: „Да се чуваш, моја вјерна љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, Ни донијет ручак мајсторима, Јер ћеш своју изгубити главу, Зидаће те кули у темеља!” И Угљеша вјеру погазио, И он каза својој вјерној љуби: „Не превар се, вјерна љубо моја! Немој сјутра на Бојану доћи, Ни донијет мајсторима ручак, Јера хоћеш млада погинути, Зидаће те кули у темеља!” Млади Гојко вјеру не погази, И он својој љуби не доказа. Кад ујутро јутро освануло, Поранише три Мрњавчевића, Отидоше на град на Бојану. Земан дође да се носи ручак, А редак је госпођи краљици. Она оде својој јетрвици, Јетрвици, љуби Угљешиној: „Чу ли мене, моја јетрвице! Нешто ме је забољела глава, Тебе здравље, пребољет не могу; Но понеси мајсторима ручак.” Говорила љуба Угљешина: „О јетрво, госпођо краљице, Нешто мене забољела рука, Тебе здравље, пребољет не могу, Већ ти збори млађoј јетрвици.” Она оде младој јетрвици: „Јетрвице, млада Гојковице,

40


КА

А дођоше два Мрњавчевића, Два ђевера Гојковице младе, Узеше је за бијеле руке, Поведоше у град да уграде; Подвикнуше Рада неимара, Раде викну до триста мајстора; Ал’ се смије танана невјеста, Она мисли да је шале ради. Турише је у град уграђиват; Оборише до триста мајстора, Оборише дрвље и камење, Узидаше дори до кољена; Још се смије танана невјеста. Још се нада да је шале ради. Оборише дрвље и камење, Узидаше дори до појаса; Тад отежа дрвље и камење, Онда виђе шта је јадну нађе, Љуто писну како љута гуја, Па замоли два мила ђевера: „Не дајте ме, ако Бога знате, Узидати младу и зелену!” То се моли, ал’ јој не помаже, Јер ђевери у њу и не гледе. Тад се прође срама и зазора, Паке моли свога господара: „Не дај мене, добри господару, Да ме младу у град узидају! Но ти прати мојој старој мајци, Моја мајка има доста блага, Нек ти купи роба ил’ робињу, Те зидајте кули у темеља.” То се моли, но јој не помаже. А кад виђе танана невјеста Да јој молба више не помаже, Тад се моли Раду неимару: „Богом брате, Раде неимаре, Остави ми прозор на дојкама, Истури ми моје б'јеле дојке:

ЕД У

Када дође мој нејаки Јово, Када дође да подоји дојке!” То је Раде за братство примио, Остави јој прозор на дојкама, Па јој дојке у поље истури, Када дође нејаки Јоване, Када дође да подоји дојке! Опет тужна Рада дозивала: „Богом брате, Раде неимаре, Остави ми прозор на очима, Да ја гледам ка бијелу двору Кад ће мени Јова доносити И ка двору опет односити.” И то Раде за братство примио, Остави јој прозор на очима, Те да гледа ка бијелу двору Када ће јој Јова доносити И ка двору опет односити. И тако је у град уградише, Па доносе чедо у кол’јевци, Те га доји за неђељу дана; По неђељи изгубила гласа, Ал’ ђетету онђе иде рана; Дојише га за годину дана. Како таде, тако и остаде, Да и данас онђе иде рана: Зарад чуда и зарад лијека Која жена не има млијека.

41


беседити – говорити, проповедати, држати говор земан – време кротко – смирено, добродушно, мирољубиво, благо

харчити – трошити, расипати, лакомислено трошити новац хинтови – кочије, фијакери прегорети – прежалити, преболети

КА

ТВОЈ СУСРЕТ СА ПЕСМОМ: • Каква осећања побуђује ова песма? • Који делови су ти најпотреснији? • Који лик је на тебе оставио најснажнији утисак? Образложи зашто. • Наведи ликове чији поступци изазивају твоју осуду.

• У низу су дати догађаји из песме. Пронађи у песми супротне радње које им одговарају. Браћа Мрњавчевићи граде град

ЕД У

Слуга Десимир тражи близанце

Браћа поново покушавају да саграде град Братски договор Изговор јетрва

Узиђивање Гојковице

Од тренутка када она кротко ходи према свом господару Гојку, ређају се, по осећањима која изазивају, све јаче и јаче слике. • У свесци заврши ређање слика по јачини осећања која изазивају: 1. Гојко рони сузе

2. Имао сам од злата јабуку 3. Гојковицу одводе

4. Уграђују је до појаса

42


КА

• Откриј у песми ситуације које се понављају. Шта се тиме постиже? • Који ликови су насликани контрастом? • Уочи и наведи особине које одликују старију браћу и њихове жене. • Које особине красе Гојка и Гојковицу? • Шта он жели да каже својој жени причом о изгубљеној јабуци? • Зашто јој то не саопштава директно? • Објасни због којих особина младе Гојковице њена судбина постаје још потреснија. • Шта Гојковицу спречава да прво замоли свог мужа? Како га ословљава? • Зашто назива Рада неимара братом? • Прочитај Зрнце занимљивог знања и наведи које народно веровање је уткано у ову песму. • Шта народни певач жели да постигне преувеличавајући број година у којима мајстори безуспешно покушавају да саграде град? Песма делује као легенда о настанку града и о чудесном лековитом млеку које никад не престаје да лије низа зид града као што никад не престаје ни мајчина љубав.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

ЕД У

Легенда је народна прича о животу неке измишљене или историјске личности, о неком необичном догађају или о настанку неког места.

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА

Према Вуку Караџићу, у народу је постојало веровање да се без људске жртве не може сазидати велика грађевина. Зато су људи избегавали градилишта.

43 43

КЉучне речи:

знамените граЂевине, легенда, мотив жртвоваwа, моралност поступка.


КА

НАРОДНА ПРОЗНА КЊИЖЕВНОСТ

ЕД У

Велики део народне књижевности записан је у прози. У народним прозним делима прича се о чудесним бићима и стварима као и о појавама које се нису могле догодити, али и о ликовима какви су постојали у стварном животу и о могућим догађајима. Јунаци неких прича су животиње. Посебну врсту народних прича чине и оне написане тако да нас забављају и маме осмех описујући ликове и њихове доживљаје.

Народна прозна дела деле се на дуже прозне врсте и кратке прозне врсте. Дуже прозне врсте су: бајке, новеле, легенде, приче о животињама, басне, шаљиве приче и друге врсте. Кратке прозне врсте су: пословице, загонетке, питалице, изреке, брзалице, бројалице, заклетве, благослови и друге врсте.

44 44


Шаљива народна прича

ЕРО С ОНОГА СВИЈЕТА

КА

Еро, лик из многих народних приповедака, и данас плени својом досетљивошћу, бистрином и живим, ведрим духом. Његово лукаво и духовито сналажење у разним животним ситуацијама сведочи о проницљивости човека из народа који, надмудрујући се вешто са људима, њиховим наравима и слабостима, успева да надмудри и сам живот, који често није једноставан. Читај шаљиве народне приповетке о Ери, Ћоси и Насрадин-хоџи. Уживај у ведром духу и у сочном народном језику њихових јунака.

Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па по подне отиде Турчин да препне и да на­ по­ји коња, а Туркиња остане одмарајући се у хладу. Утом удари однекуд Еро: – Помози бог, кадо! – Бог ти помогао, кмете! А одакле си ти, кмете? – Ја сам, кадо, с онога свијета. – Је ли, бога ти, а нијеси ли виђео тамо мо­га Мују, који је умро прије неколико мје­с еци? – О, како га не бих виђео! Он је мој први комшија. – Па како је, бога ти, како живи? – Хвала богу, здраво је, али се, богме, до­ста мучи без ашлука. Нема за што да ку­ пи дувана, нити има чим да плати каву у дру­штву. – А хоћеш ли ти опет натраг? Не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука? – Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо. Онда Туркиња отрчи тамо ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и што гођ буде новца у њој, да Ери да понесе Муји. Еро докопа новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток. Тек што Еро замакне уз поток, ал’ ето ти Турчина

ЕД У

ђе води коња да напоји, а Туркиња те преда њега: – Да видиш, мој човече! Туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за на­ ше­га Мују да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву, те сам му ја дала оно новаца, што је било у твојој кеси, да му понесе. А Турчин: – Па куд оде? Куд оде? А кад му жена каже да је отишао уз по­ ток, онда он брже-боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток. Кад се обазре Еро и види Турчина ђе трчи за њим, а он бјежи! Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче воденичару: – Бјежи, јадна ти мајка! Ето Турчина да те посијече, већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око во­де­ нице. Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на ко­њу, поплаши се, и не имајући кад питати за­што ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо. Еро метне во­деничареву капу на главу, па још узме ма­ло брашна те се поспе и начини се пра­ви воденичар. Утом и Турчин дотрчи

45


ЕД У

КА

пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: – Камо, море, таки и таки човјек, што је сад ту ушао у воденицу? А Еро му каже: – Ено га, видиш, ђе утече уз брдо. Онда Турчин: – Држи ми, море, коња. Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром овамо-онамо по буквику. Кад га већ стигне и ухвати, а он: – Камо новци што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет? Воденичар се стане крстити и снебивати: – Бог с тобом, господару! Ја нити сам ви­ђео твоје жене, ни Мује, ни новаца. И тако им прође читаво пô сата док се освијесте и виде шта је. Онда Турчин по­ трчи наврат-нанос к воденици; кад тамо, али хоћеш! Еро узјахао коња, па отишао без тра­га, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: – Камо, човјече, шта уради? Вели (тамо њој матер!): – Ти си му послала новаца да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња да не иде пјешице.

ашлук – џепарац, новац за трошење буквик – шума у којој расту букве Еро, Ера – Херцеговац; људе из ужичког краја и данас зову Ере зато што су се Херцеговци у ранијим временима досељавали у тај крај када (кадуна) – госпођа, жена из угледне турске куће кмет – живи и ради на поседу свог господара (бега или аге), коме даје део прихода са земље коју обрађује препети – одвести и везати коња да пасе на неком другом месту савити шипке – покуњити се, повући се необављеног посла снебивати се – ишчуђавати се ударити – наићи, доћи

46


СУСРЕТ СА ПРИПОВЕТКОМ

Разговор о ликовима

КА

• Шта те је у овој причи насмејало? • Шта је њена тема? • Где се све дешава радња? • Радња ове приповетке развија се на занимљив и упечатљив начин. Чиме је то постигнуто? • У чему је садржана духовитост завршетка приповетке?

ЕД У

Особине и карактер ликова осветљени су и кроз њихове дијалоге и кроз поступке. • Шта си на основу дијалога сазнао/сазнала о особинама ликова? Зашто Ери сви верују? • Којим се особинама Еро издваја међу ликовима? • Да ли је он само један обични преварант? Образложи своје мишљење. • Објасни да ли је Еро заслужио да буде победник у овој причи. Шта мислиш, шта је изоштрило и оснажило Ерин ум? Одакле он, у ствари, долази? • Које особине су показали остали ликови у приповеци? • Шта завршетак приче говори о: – Ери, – осталим ликовима?

Буди и ти приповедач

Кратка, али динамична радња ове приповетке са брзим изменама ситуација које кроји Ерина довитљивост захвална је за живо и занимљиво препричавање. • Направи кратки план за препричавање и испричај шта се све и како десило у овој народној причи. Твоје препричавање може бити и у првом лицу. Замисли да си Еро или неки други лик из приче.

Уживај у игри

Уз помоћ наставника, драматизујте у одељењу ову шаљиву приповетку. Изаберите народног приповедача који ће бити водич кроз дешавања и глумце који ће уверљиво и изражајно, поштујући дух, језик и живост ликова, од приче створити једну лепу драмску игру.

К~учне речи:

шаЉива народна прича, лик Ере.

47


Народна приповетка

ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА

Један сиромах живљаше у једној пећини и немаше ништа до једну шћер, која бијаше много мудра и иђаше свуда у прошњу, па и оца свога учаше како ће просити и паметно говорити. Дође једном сиромах цару да му штогод удијели; цар га упита окле је и ко га је научио мудро говорити. Ови му одговори окле је и како га је шћер научила. – А шћер твоја, од кога се научила? – упита цар, а сиромах одговори: – Бог је њу умудрио и наша јадна си­ ромаштина. Тада му цар даде тридесет јаја и рече му: – Понеси ово твојој шћери и реци јој нека ми из тијех јаја излеже пилад, пак ћу је добро даровати, ако ли пак не излеже, хоћу те ставити на муке. Сиромах отиде плачући у пећину и каже све шћери. Она позна да су јаја варена и рече оцу да пође починути а да ће се она за све по­ бринути. Отац је послуша и отиде спавати, а она дохвати пињату и настави на ватру пуну воде и боба, па кад свари боб, зовне ујутро оца и рече му да узме рало и волове пак да иде орати покрај пута куда ће пасати цар, и рече му: – Кад видиш цара, узми боб пак сиј, и вичи: „Хај, волови, помози Боже да роди варени боб!” Кад те цар запита како може родити варени боб, а ти реци: „Као из варених јаја излећи се пилад.” Сиромах послуша шћер па отиде те стане орати; кад угледа цара ђе иде, он стане викати:

ЕД У

КА

– Хеј, волови, помози Боже да роди варени боб! Чувши цар ове ријечи, стане на путу и рече сиромаху: – Сиромаше, како може родити варени боб? А он му одговори: – Честити царе, као из варених јаја излећи се пилад. Стави се цар одмах да га је шћер научила, па заповиједи слугама те га ухвате и доведу преда њ, па му онда пружи повјесмо лана говорећи: – Узми то, и од тога имаш учинити гумину и једра сва што је од потребе за један брод; ако ли не, изгубићеш главу. Ови сиромах с великијем страхом узме повјесмо и плачући отиде дома и каже све својој шћери. Шћер га пошаље да спава обећавајући да ће она све то учинити. Сјутрадан узме мали комад дрвета, пак пробуди оца и рече му: – На ти ово дрво и понеси га цару, нека ми од њега направи кудељу и вретено и стативе и остало што требује, пак ћу ја њему направити све што наређује. Сиромах послуша шћер и искаже цару све као што га је она научила. Цар чувши ово зачуди се и стане мислити шта ће чинити, па онда дохвати једну малу чашицу и рече му: – Узми ову чашицу и понеси твојој шћери, нека ми њом пресека море да остане поље. Сиромах послуша и – плачући понесе шћери ону чашицу и каже јој све што је цар рекао. Ђевојка му рече да остави до сјутра и да ће она све учинити. А сјутрадан зовне

48


КА

ЕД У

– Погодите, колико ваља моја брада? Једни стану говорити оволико, други онолико, онда ђевојка одговори свијема да нијесу погодили, пак рече: – Царева брада ваља колико три кише љетње. Цар се зачуди, па рече: – Ђевојка је најбоље погодила. Па је онда запита хоће ли бити његова жена, и да друкчије не може бити него тако. Ђевојка се поклони и рече: – Честити царе, како ти хоћеш нека буде, само молим да ми напишеш на карти својом руком, ако би се кадгођ на ме расрдио и мене од себе оћерао, да сам госпођа узети из твога двора оно што ми је најмилије.

оца и да му литру ступе и рече: – Понеси ово цару и реци му нека овијем затисне све изворе и сва језера пак ћу ја пресекати море. Сиромах отиде и овако цару рече. Цар, видећи да је ђевојка много мудрија од њега, заповједи му да је доведе пред њега; а кад је доведе и обоје се поклоне пред њим, онда је цар запита: – Погоди, ђевојко, шта се може најдаље чути? Ђевојка одговори: – Честити царе, најдаље се може чути гром и лаж. Тада се цар дохвати за браду, и обрнувши се својој господи, запита их:

49


КА

Цар јој ово одобри и потпише. Пошто паса неколико времена, цар се на њу ражљути и рече јој: – Нећу те више за жену, него хајде из мога двора куд знаш. Царица му одговори: – Свијетли царе, послушаћу, само ме пусти да преноћим, а сјутра ћу поћи. Цар јој допусти да преноћи. Онда царица, кад су били при вечери, помијеша му у вино ракију и нека мирисна биља, и нудећи га да пије говораше му: – Пиј, царе, весело, јер ћемо се сјутра растати, и вјеруј ми да ћу бити веселија него кaд сам се с тобом састала. Цар се опјани и заспи, а царица справи

ЕД У

кароцу и понесе цара у камену пећину. Кад се цар у пећини пробуди и види ђе је, повиче: – Ко ме овђе донесе? А царица му одговори: – Ја сам те донијела. Цар је упита: – Зашто си ти то од мене учинила? Да ли ти нијесам рекао да више нијеси моја жена? Онда му она, извадивши ону карту, рече: – Истина је, честити царе, да си ми то казао, али погледај шта си на овој карти потписао: што ми буде најмилије у твојему дому да понесем собом кад од тебе пођем. Цар, видећи то, пољуби је и поврате се опет у царски двор.

гумина – врло дебело уже којим се везују бродови кудеља – конопљина, ланена или вунена влакна скупљена тако да се из њих може прести конац, повесмо кароца – каруца, врста кола са четири точка, с кровом и високом седиштем за кочијаша литра – стара мерa за тежину и течности, четвртина оке, око 320 грама статив – разбој за ткање ступа – дрвени, метални или лимени, округао

и издубљен суд у коме се тучком дробе ситни зрнасти плодови, аван, бућкалица за мешање масла, справа за млаћење кукуруза, справа за притискање пасати – пролазити, проћи пињата – земљани суд који се ставља на ватру да се у њему кува храна повјесмо – свежањ вуне, конопље или лана који се везује око преслице, кудеља пресекати – испљускати, испразнити воду из бунара, чамца, овде се мисли на море

50


ТВОЈ СУСРЕТ СА мудром девојком • Шта је лепо у овој причи? Шта је њена тема? • Које људске особине она истиче? • Подсети се о каквим се догађајима говори у бајкама. Шта је бајковито у овој новели? • Који догађаји су се заиста могли догодити?

Цару у походе

Сусрет девојке и цара

КА

• Запази како је сиромах зачудио цара. Протумачи речи сиромаха: Бог је њу научио и наша јадна сиромаштина. • Наведи шта је цар смислио не би ли искушао девојчину мудрост. • На који начин је девојка доскочила царевим немогућим задацима? • Шта на основу њених поступака сазнајеш о њој? • У чему проналазиш сличност између Ере, јунака шаљивих приповедака, и јунакиње ове новеле?

ЕД У

• У ком тренутку је цар пожелео да упозна девојку? • Који њен одговор је био пресудан за његову одлуку да се њоме ожени? • Уочи којим је својим поступцима девојка утицала на позитивне промене у царевом понашању. • Закључи која осећања је цар пробудио у девојци, будући да је он за њу оно најмилије што је могла понети са собом. Тај поступак добија у вредности и лепоти тиме што је то учинила сиромашна девојка која је могла понети и делић царевог блага. • Очигледно је да се девојка и цар у много чему разликују, али имају и сличности. Наведи њихове сличности.

ПОСЛОВИЦЕ

Боље с мудрим плакати, него с лудим пјевати. Невоља тера на довитљивост. Сиромашан није онај који мало има, него онај што ништа не зна. Паметан полако иде, а брзо дође.

КЉучне речи: мудрост, народна новела.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

„Девојка цара надмудрила” јесте новела, врста народне приповетке. У новелама нема фантастичних бића и предмета. Оне приповедају о могућим догађајима. Ликови у новелама немају чудесне моћи. Они се извлаче из тешких и необичних ситуација користећи своју мудрост и сналажљивост.

51


Народна бајка

БИБЕРЧЕ Била жена нероткиња, па молила бога да јој дâ да роди, макар било дете као биберово зрно. Бог јој даде по жељи, те роди мушко дете као биберово зрно. Из почетка, у радости, није марила што је толишно дете родила, али после дође јој нажао гледајући другу децу, која су се с њезиним родила где нарастоше на женидбу и удадбу, а њезино остало као биберово зрно. Онда окрене у плач и јаук сваки дан. Једанпут дође јој у сан неко и каже да не плаче више, биће њен син велик као јаблан. Иза тога сна остане весела, али не задуго, јер мало потом дође јој син и рече да мора ићи куд му је у сну речено. И тако он оде, а мати остане плачући. Ишавши он задуго, дође у један царски двор па уђе у башту, кад тамо – царска кћи седи под једним дрветом и плаче. Он јој назове „помоз’ бог” и запита је зашто плаче, а она му одговори да је то дрво под којим сеђаше родило три златне јабуке, да јој је отац заповедио да чува, али дође ала испод земље те за три јутра однесе све три јабуке једну по једну, те сад не сме оцу да каже, а отац сазвао сутра силне госте да им покаже шта му је бог дао. Он јој каже да ућути, он ће јој све три јабуке од але донети, само да му да две своје слуге да иду с њим. Потом он купи једну овцу и, заклавши је, сва четири черега метне у торбу а остало баци, па понесавши и једно уже, оде са слугама иза града на језеро, и онде дигне један камен, па рече слугама да га на ужету спусте доле, па кад задрма уже, да га вуку горе. Тако га слуге спусте, кад тамо – лепа башча и кућа. Кад уђе у кућу, а то ала седи код ватре и у

ЕД У

КА

великом казану нешто вари. Али, како га угледа, скочи на њ, а он јој брже баци један черег меса. Док се она сагну и узе месо, он украде једну јабуку. Ала опет на њега насрне, а он јој баци други черег, па узме и другу јабуку. Кад ала онај черег прогута, она опет на њега насрне, а он јој баци трећи, па узме и трећу јабуку. Кад ала четвртом на њега насрну, он јој баци и четврти черег, па бјежи натраг, и тек да се ухвати за уже, а ала испадне напоље, а он брже одсече од своје ноге меса, па јој баци и задрма за уже, те га извуку горе. Потом преда царској кћери јабуке, па оде. Мало времена затим прође, а ала почне сваки дан горе излазити, те је сваки дан јела по једну девојку, коју су јој морали из града слати редом. Тако дође ред и на цареву кћер, која је била испрошена. Отац и мати и сва господа испрате је до језера, и онде, изгрливши се с њом и изљубивши, отац и мати врате се кукајући, а она стане сама да чека алу. Чекајући тако, стане се молити богу да јој пошаље Биберче, које јој је јабуке од але донело, да је сад избави. Утом Биберче дође у град сав у црно завијен. Кад он запита шта је, и они му кажу, он брже на језеро и нађе царску кћер где седи и плаче, па је запита хоће ли поћи за њега ако је од але избави. Она му рече: „Хоћу, али ти ме не можеш избавити: један је само који би могао, али тога нема.” „А који је тај”, запита он, а она одговори: „Истина да је мали као биберово зрно, али он би мене избавио.” Биберче се насмеја и рече јој да је Биберче сад велики момак, и да је дошао да је избави. Она се зачуди, и кад

52


онда оде. Кад и девојка пође кући, срете је њен младожења и каже јој: ако неће казати да ју је он избавио, да ће је убити, па јој је свеједно. Она се размисли и, опомињући се шта јој је Биберче казало, да ће доћи кад буде време, обећа да ће казати да ју је он избавио. Младожења се врати те понесе за сведочанство свих девет одсечених глава. Кад она дође с њим своме оцу и матери, није се могло знати кога већма грле и љубе, њу или њега, и науме одмах да их венчају, али се она начини болесна. Кад прође неколико дана, ето ти Биберчета и каже да је он избавио девојку. Сад цар коме ће да верује? Девојка не сме да каже, онај прети де ће је убити; те цар нареди да им суд суди. Кад изађу на суд, суд рече: ко има сведочанство, онога је девојка. Кад онај изнесе главе а овај језике, опет суд не зна коме ће да верује, јер онај каже да није главе одмах посекао, него потрчао с девојком к оцу, а кад овај изнесе девојачку мараму, он каже да је девојка мараму од страха изгубила. Онда цар рече да ујутру иду оба у цркву на молитву, тамо ће бити и девојка, па ко пре дође, његова је. Биберче није хтело ићи док не зазвони, онај се дигне у поноћи, али чим закорачи у цркву, провали се под њим земља и сав се исече на ножеве. Онда девојка упали свећу и седне код јаме да чека суђенога. Кад удари звоно, ето ти Биберчета. Онда цар види ко је прав и венча своју кћер за Биберче. Потом Биберче оде својој матери да види да је он велики.

ЕД У

КА

види прстен што му је дала онда кад јој је донео јабуке, осведочи се да је он баш. Онда јој он каже да га мало поиште, и ако заспи, да га пробуди кад се језеро задрма. Он легне њој на крило и она га почне поискати, те он заспи; кад уједанпут језеро се зањиха, а она почне плакати, и суза кане њему на образ, а он се тргне, узме мач и стане да чека алу. Утом ето ти але са девет глава, он је дочека и одсече јој једну главу, а ала јуриш на њега, па он јој одсече и другу, и тако свих девет. Потом заиште од девојке мараму, па повади свих језика девет и веже у мараму, а девојци каже да ником не казује ко ју је избавио, он ће већ доћи кад буде време, па

биштати – овде у смислу: пребирати, чешкати по коси поискати – побискати черег – четвртина заклане животиње (јагњета, овце и др.), заједно са ногом

53


ТВОЈ СУСРЕТ СА БАЈКОМ И НЕОБИЧНИМ ЈУНАКОМ

КА

• Објасни шта се чудесно догодило на почетку бајке. • Зашто је Биберче кренуо у свет? • Који је сусрет одредио ток његовог подухвата? • Како је Биберче надмудрио алу? Где ала живи? • Зашто царева кћи верује да јој само Биберче може помоћи? • У чему је малени Биберче пронашао снагу и моћ да израсте у великог младића? • Зашто за њега можемо рећи да је поуздан и истрајан? • Шта се између два подвига десило са Биберчетом? По чему га је препознала царева кћи? • Како је завршио младожења цареве кћери? Зашто је његов крај такав? • Где одлази Биберче на крају бајке? Објасни зашто.

Изабери одговоре за које мислиш да највише одговарају основним идејама ове бајке и образложи свој избор.

ЕД У

1. Добро ће победити ако се неко залаже за њега. 2. Срећу не треба чекати, већ се за њу треба борити. 3. Човек мора да савлада препреке које стоје на путу његовој срећи и испуњењу животног сна. 4. Смели подвизи могу бити извор правог јунаштва које нам помаже да изградимо живот какав желимо.

И ТИ умеш ДА СТВАРАШ

Међу понуђеним задацима изабери онај који се теби највише свиђа и уради га.

• Прочитај бајку тако што ћеш у току читања све именице пребацивати у деминутив. • Замисли да си заиста мали/мала као биберово зрно. Шта би све такво мало биће могло да уради? Шта би му/јој било доступно? У чему би биле његове/њене предности? Размишљај о томе и напиши причу или песму Да сам мали/мала као зрно. • Сети се неког свог прекинутог, недовршеног сна, који те је одвео у неки чудесни простор у коме ти се десило нешто необично и неочекивано. Доврши, допуни свој сан, смишљајући бајку. Пиши је полако и дуго, не заборављајући да за бајку треба много измишљања и размишљања из којих на крају изађе и нека истина.

Читанка те зове

• У твојој Читанци налази се мит о Тезеју. Прочитај га и откриј сличности и разлике између нашег Биберчета и грчког Тезеја. Пронађи сличне мотиве, догађаје, ликове и поруке у оба текста. • Биберчета, јунака малог као зрно, племенитог, одважног, поузданог и искреног, срешћеш и у истоименом драмском тексту писца Љубише Ђокића, који се такође налази у твојој Читанци. Биће ти занимљиво да откријеш шта је овим делима заједничко, а у чему се разликују. 54

КЉучне речи:

народна баjка, борба добра и зла.


ЗРНЦА НАРОДНИХ МУДРОСТИ НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ

КА

Пословице потичу из човековог искуства, његовог доживљаја, сазнања и разумевања света у коме живи заједно са другим људима. Подсећају нас и опомињу на многе истине, заблуде и грешке у нашем размишљању и понашању. У кратким народним умотворинама пронаћи ћеш многа драгоцена запажања и чињенице које важе за људе свих времена. И данас оне представљају поуздано сведочанство о човеку, његовим особинама, недостацима, врлинама и међуљудским односима.

Ако је и тешко живети, опет је живот сладак. Ако не можемо како хоћемо, а ми ћемо како можемо. Ако чиниш добро, не ударај у велико звоно. Боље је празна кеса него празна глава.

ЕД У

Весело срце пола здравља. Време донесе све ко га дочекати уме. Време се позна по ветру, отац по детету, а домаћин по чељадима. Да се права истина позна, треба чути два звона. Добро се не позна док се не изгуби.

Многе пословице имају и пренесено значење. Говорећи о животињама, предметима или биљкама оне нам, у ствари, говоре поруке и животне истине које се односе на људе.

Бисер не ваља пред свиње просипати. Рђа не приања уз злато. На пса који бјежи свако виче. Младо се дрво савија.

55


„Вид’ла жаба ђе се коњи кују, па и она дигла ногу.” – Ја сам ову пословицу још као мало дијете слушао у Тршићу. Касније сам је чуо у Перасту од једне средовијечне жене као пјесмицу овако:

КА

Јунак поткива коња храбрена, Виђела га је жаба зелена, Подиже ногу, јунаку рекла: Поткуј и мене, млади јуначе! Нека бих коњем у гору утекла.

Иста жена казала ми је још неколико овакијех пјесмица, које се онђе на свадби пјевају кад ко хоће да пије, и зову се почашнице. За ову ми рече да се у шали пјева уз чашу рђи, тј. чоеку који није ништа а гради се да је што велико. Вук С. Караџић, Српске народне пословице

У књизи Српске народне пословице, коју је Вук Караџић издао у Бечу 1836. године, уз неке пословице и изреке стоје и мале приче које сликовито објашњавају постанак тих народних умотворина. Прочитај причу која ће ти помоћи да боље разумеш смисао народне изреке И то ће проћи.

ЕД У

БРЗАЛИЦЕ

Брзалице су говорне игре у којима су изрази тежи за изговор. Распоред гласова и слогова у речима које се у њима користе захтева велики напор и концентрацију при изговору. Богате су звучним фигурама. Осим што забављају и децу и одрасле, оне су веома корисне вежбе за правилан изговор гласова, речи и реченица. Омашке у изговору брзалица изазивају разгаљујући смех слушалаца. Невеселе снене жене плеле тешке мреже.

Замрсила ми се срма. Или је размрсите или је разсрмите.

Кнеже, витеже, кад те видеше, развеселише ли ти се?

Клупчићем ћу те, калемчићем ћу те! Четири чавчића на чунчићу чучећи цијучу.

Мирно мирисали Мирини дивни мирисни шимшири.

Цврчи, цврчи цврчак; трчи, трчи трчак; трчи, трчи трк! Трчак трком трчи, црни цврчак цврчи.

Петар плете Петру плот са три прута по трипут. Брзо плети, Петре, плот са три прута по трипут.

Ја прођох покрај злокотлокрпове куће, ђе злокотлокрп котле крпи, а злокотлокрповица ручак кува; око њих триста и троје злокотлокрпчади.

56


НАРОДНЕ ПИТАЛИЦЕ Пословицама су сличне и народне питалице, с том разликом што су оне дате у дијалошкој (разговорној) форми. Најчешће имају шаљив садржај и поруку, а састоје се од духовито постављеног питања и још духовитијег одговора.

КА

Питао магарчић оца: – Што те оно данас зову на свадбу? – Биће да је нестало дрва.

Питало дијете оца: – Или је лакше угостити сита или гладна човјека? – Лакше гладна – одговори отац. Питали Марка: – Који је јунак најбољи на свету? – Онај који презире смрт, а воли живот.

НАРОДНЕ ЗАГОНЕТКЕ

ЕД У

У кратке народне умотворине спадају и загонетке у којима се тражи одговор на загонетно постављено питање. Бића, предмети или појаве у загонеткама се представљају необичним и загонетним сликама чије право значење треба погодити, одгонетнути. У загонеткама је народ испољио богатство своје маште и духа, али и смисао за уметничко језичко изражавање користећи пренесено значење речи и поетске слике. Божје саздање, људско створење, змија оседлана. )ТСОМ( Без ивера на води ћуприја. )ДЕЛ(

Дудулија свири, танкосава игра. )АНИШАРП И АЈУЛО(

Три су секе и један братац. Једна сека нас грије, друга храни, трећа поји, а братац свира. )ХУДЗАВ И АДОВ ,АЉМЕЗ ,ЕЦНУС( Кад видиш, онда га не видиш. )КАРМ(

Посијах црно сјеме по бијелој њиви. )АГИЊК(

57

КЉучне речи:

кратке народне умотворине, мудрост, поука.


Подсети се ... ПОДЕЛА НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ НАРОДНА ПОЕЗИЈА

НАРОДНА ПРОЗА

ЕПСКЕ ПЕСМЕ

ДУЖЕ ПРОЗНЕ ВРСТЕ

КРАТКЕ ФОЛКЛОРНЕ ФОРМЕ

митолошке

неисторијске

бајке

пословице

преткосовске

новеле

загонетке

обичајне

песме о Марку Краљевићу

легенде

питалице

посленичке

косовске

приче о животињама

изреке

ЕД У

обредне

КА

ЛИРСКЕ ПЕСМЕ

љубавне

покосовске

басне

брзалице

породичне

хајдучки циклус

шаљиве приче

бројалице

шаљиве

ускочки циклус

и друге врсте

заклетве

песме о ослобођењу Србије и Црне Горе од Турака

ЛИРСКО-ЕПСКЕ ПЕСМЕ – романса – балада

58

благослови и друге врсте


АУТОРСКА ЛИРСКА ПОЕЗИЈА

ЕД У

КА

У античко доба песма која се певала уз пратњу лире, старог грчког инструмента, добила је назив лирика. Лирска песма је врста књижевног дела које је обично у стиху, мада може бити и у ритмичкој прози и у слободном стиху (стих који нема тачно одређен број слогова, сталну цезуру [паузу], нити се римује). Композиција лирске песме састоји се од стихова и строфа. Стих je основна ритмичка целина (јединица) у песми која заузима један ред. У зависности од тога колико има слогова, стих може бити осмерац, десетерац, дванаестерац, четрнаестерац... Строфа у песми je мисаона и ритмичка целина која у себи садржи два стиха или више стихова. Ове године ћеш се упознати са строфом од четири стиха која се назива катрен. Песник је аутор песме. Он своје доживљаје и осећања преноси на посебан лик, обликујући нову, уметничку личност. Таква уметничка личност назива се лирски субјект. Лирским субјектом изражавају се песникови доживљаји и осећања, али лирски субјект није и сам песник. Песници своје мисли и осећања уобличавају у песничке слике, заокружене целине које имају смисао и садржај. Песме су саткане од песничких слика које представљају различита чулна и мисаона искуства. Одлике лирске поезије јесу: сликовитост, ритмичност и емоционалност. Сликовитости песничког језика доприноси песничка употреба различитих стилских средстава међу којима се налазе и стилске фигуре. Једна од њих је и ономатопеја која настаје на основу подражавања гласова и звукова из природе. Може се дефинисати и као стварање звучних слика помоћу речи. Ритмичност лирске поезије настаје равномерним понављањем броја слогова у стиху, правилним распоредом наглашених или ненаглашених слогова, гласовним понављањима и подударањима на крају стихова. Песнички језик којим се изражавају осећања и размишљања је личан, наглашен ритмом у песми. Брз ритам одликује весело расположење, а спор ритам тужно расположење. Лирска поезија подразумева изражавање различитих осећања и размишљања, па су њене битне одлике емоционалност и мисаоност. Тема и мотиви лирске песме везани су за осећања и мисли. По садржини (основној теми и мотиву) лирске песме које припадају ауторској лирици деле се на: љубавне, ми­саоне, социјалне (друштвене), описне (де­скриптивне), родољубиве (па­триотске), елегије (песме са изразито тужним садржајем у којима песник жали за нечим што је неповратно прошло или изгубљено), хумористичке...

59


Прочитај одломак из сећања Мине Караџић, кћерке Вука Караџића, у коме она открива како је настала песма Певам дању, певам ноћу.

КА

„Беше то на Бадњи дан 1849. године. Вук је гостио своје знанце и пријатеље, а један од тијех донио је мени на дар књижицу – споменицу. Ја заредих да ми сваки од гостију што у њу упише, па дођох и на Бранка. Док се окренух, а Бранко већ написао: Певам дању, певам ноћу,… Милим сестрицама. „Зар то није лијеп, мирисав цвијетак на јутрењој роси? Бранку је био потребан само један трен; ваљало му само захватити у пуне груди своје, гдје цвјета читав перивој таква цвијећа, ту их брао те нама давао. Не бјеше ли, дакле, синак вилин?” Мина Караџић

перивој – парк, шеталиште с много зеленила, цветна башта

Бранко Радичевић

ЕД У

ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ Певам дању, певам ноћу,

Певам, селе, што год оћу: И што оћу, оно могу,

Само једно још не могу: Да запевам гласовито, Гласовито, силовито,

Да те дигнем са земљице,

Да те метнем међ звездице. Кад си звезда, селе моја, Да си међу звездицама,

Међу својим, селе моја, Милим сестрицама.

60


ВИЛИН СИНАК ПЕВА ЗВЕЗДИ

ЕД У

КА

• Повежи подвучени део реченице из уводног текста са прва три стиха песме. • У чему све проналазиш везе? • Какав је основни тон ове песме? • Која осећања стварају такав тон? • Којој врсти лирске поезије припада ова песма? • Шта песник постиже тиме што се милом бићу обраћа директно? • Какав је неко ко пева и дан и ноћ и може да отпева све што хоће? • У понуђеном низу речи пронађи и подвуци оне које осликавају биће песника ове песме: силовит, враголаст, повучен, животан, страстан, неспокојан, сетан, радостан, разигран, стидљив, романтичан, самоуверен, спор, ведар... • Допуни овај низ својим речима које описују песника из кога је попут бујице потекла ова песма. • Ипак, постоји нешто што песник не може. Подвуци стихове који то откривају. Како доживљава биће коме пева песму? Због чега је диже на небо? • Прочитај још једном уводни текст. Шта је нестварно у Минином доживљају Бранка?

ЗАПЕВАЈ С БРАНКОМ

Бранко Радичевић и Јован Јовановић Змај наши су песници чије су бројне песме преточене и у музичке композиције. Музику за „Певам дању, певам ноћу” компоновао је Корнелије Ковач, а стихове је певао Здравко Чолић. Песма је настала 1977. године и налази се на албуму Ако приђеш ближе.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

Ритам је равномерно понављање звука или неких других појава у одређеним временским размацима. Ритам у књижевности јесте равномерно понављање одређених језичких елемената (дужина стихова, пауза после одређеног броја слогова у стиху, броја стихова у строфама, затим понављање речи и израза, стихова или строфа). На ритам много утиче и рима. Рима је подударање, поклапање гласова на крају стихова. Свака лирска песма преноси нека осећања и расположења – радост, тугу, занос, одушевљење, љубав, смиреност, неспокој, немир, страх, разочарање, слутњу... На то расположење утичу песникова осећања и мисли које износи, а то је битно и за наш доживљај његовог/њеног лирског остварења.

61


ЗРНЦa занимљивог ЗНАЊА Мина Караџић о Бранку

ЕД У

КА

Бијеше нешто виши од осредњег узраста, тијела размијерно витка, па опет зато поснажна. На жилавом, и љети и зими разголитаном врату, сјеђаше глава дивна кроја, широка пјесничка чела, густе отвореномрке косе. Чешљаше је унатраг, а бјеше дуга те му падаше чак до рамена. Каткад би у разговору затресао ту своју бујну косу као лав своју гриву. Испод чела сијеваше око необичнијем сјајем. И сјај и израз бијаше им сасвијем необичан, рекла бих надземан и вјеран тумач песничке душе.

Оригинал Мининог „Споменара” чува се у Архиву Српске академије наука и уметности. То није књижица, већ мала кутија од зелене свиле са златном копчом. Она представља корице за листиће на којима су цртежи и записи. Последњи пут јавност ју је видела 1987. године када се обележавало два века од рођења Вука Караџића.

КЉучне речи:

лирска ауторска песма, песник, осе}аjност, ритам, рима, мелодичност.

62


Војислав Илић

КА

ЗИМСКО ЈУТРО Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје, А танак и бео снег покрио поља и равни, И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези И круже видокруг тавни.

У селу влада мир. Још нико устао није, А будан петао већ, живосно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан – и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом.

ЕД У

Ил’ каткад само тек звиждање јасно се чује И тежак, промук’о глас. То ловац пролази селом, И брзе мамећи псе, погурен у поље жури, Покривен копренoм белом.

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе, А свежи јутарњи дах пролēће долине мирне, И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом У голе гранчице дирне... (1884)

кандило – посудица разних обли­ка, напуњена уљем, у ко­јој гори жижак пред иконом копрена – комад танке и про­зирне тканине коју обично же­не носе на глави или преко лица, вео лисје – стари назив за лишће

63


КА

ЗАКОРАЧИ У ЗИМСКО ЈУТРО

• Шта је њена тема? • Издвој песничке слике. Из којих се појединости оне састоје?

• Која боја преовлађује у првој строфи учествујући у стварању визуелне слике? • Лирски субјекат доживљава зимско јутро и чулом слуха. Откриј звучне слике у песми.

• За коју се појаву у животу везује глагол спалити? Уз коју појаву је у песми употребљен у пренесеном значењу? Објасни какав је мраз представљен у песми.

ЕД У

• Ко студеним крилом дира у голе гранчице? Која реч дочарава звук ветра? Која се стилска фигура налази у тој речи? • Песма обилује епитетима. Пронађи их и запиши у свеску. • Песнички језик Војислава Илића карактерише употреба старих облика речи. Лишће назива лисје. Потражи такве речи у песми и запиши их у свеску.

• Какав је ритам у овој песми? • На који начин ритам прати песникову обузетост тишином зимског јутра?

64


КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

КА

Песма „Зимско јутро” припада описним песмама. Описна (дескриптивна) песма јесте лирска уметничка песма у којој песник често повезује своја осећања и расположења са неком појавом у природи која тим осећањима и одговара. Опис природе је најчешће само оквир за изражавање песникових мисли и осећања. Дескрипција – описивање, представљање света око нас, нарочито човека и природе, при­ка­ зи­вањем појава и стања које опажамо својим чулима. Описивање указује на карактеристичне црте, изражајне појединости и особине појава, предела или људи који се описују. Песник је свој доживљај и осећања пренео на посебан лик, обликујући нову, уметничку личност. Такве, уметничке личности ћемо надаље називати лирским субјектима. Не заборави и нека те не збуњује: лирским субјектом изражавају се песникови доживљаји и осећања, али лирски субјект није и сам песник! Ономатопеја је стилска фигура која настаје на основу подражавања гласова из природе. Тако је подражавањем звука који ствара ветар настала стилска фигура шум.

И ТИ умеш ДА СТВАРАШ

ЕД У

• Сада искорачи из зимског јутра лирског субјекта и у машти закорачи у свој зимски дан. Широм отвори очи и пажљиво ослушкуј. Шта видиш? Шта чујеш? Шта миришеш? Шта додирујеш? Која те осећања обузимају? Замисли са што више детаља свој зимски пејзаж (слику природе). У каквом пределу се налазиш? Има ли у њему људи и животиња? Запиши све то. • Ако научиш да посматраш и ослушкујеш свет око себе, неће бити краја твоме чуђењу и дивљењу, отвараће ти се неслућена сазнања и простори, а притом ћеш говорити и писати лакше, занимљивије и лепше.

Војислав Илић (1860 –1894) трећи је син књижевника Јована Илића. У његовој породици сви су се бавили књижевношћу и у њихов дом су, као блиски пријатељи, долазили неки од наших најпознатијих писаца с краја 19. века. То је снажно обележило песниково детињство и утицало на каснији живот. Нажалост, и болест је у сиво обојила његово детињство и живот и начинила од њега усамљеног дечака, а касније младића. Због болести је и гимназију и Велику школу учио ванредно, а упркос њој је као добровољац учествовао у рату против Бугара (1885). „Зимско јутро”, „Вече”, „Сиво, суморно небо”, „Свети Сава”, „Тибуло”, „Маскенбал на Руднику” неке су од његових најзначајнијих песама.

КЉучне речи:

опис (дескрипциjа), описна (дескриптивна) песма, лирски субjект, визуелне слике, акустичне слике, ономатопеJа.

65


ПЕСМЕ СВУДА ОКО ЊЕ

КА

Пошла не пошла у поље са намером да пишем, враћала сам се отуд са стиховима као деца са гљивама или лептирима. Негде на Учкој гори, где сам цео дан провела потпуно сама од јутра до мрака и куда сам била пошла просто да се напешачим, постала је песма „На планини”, негде у снеговима Словеније, у Тополшици, родиле се „Сребрне плесачице”, а „Веселу јесен” сам донела једном из шетње по Кошутњаку за оног дивног београдског михољског лета. Пут од Ваљева до Бранковине сам обично пролазила или у рано јутро или по сутону. Једног сутона, у младости, возећи се на коњским колима које је терао мој деда кроз мирис покошених ливада, доживела сам своју „Покошену ливаду”. Десанка Максимовић

СРЕБРНЕ ПЛЕСАЧИЦЕ

ЕД У

Пољана сребрна, бела, трепери кроз снег, трепери, ред плесачица јела на стопалу од леда. Борова шума цела, шума ћути и гледа. На челу сребрна круна трепери кроз снег, трепери. Наручја велова пуна, бисер блешти на недрима. Лепршају зелени скутови сребром везани у бедрима. Једноноге плесачице јеле смеју се, њишу, смеју, ломе у танким крстима. Снежне велове беле лудо око себе веју. Трче на сребрним прстима.

У вечер беле скуте свију као птице крила и тихо се ућуте, у сан незнани утону. Борови мали, сребрни, борови стражаре у сутону.

66


ЗАПЛЕШИ СА СРЕБРНИМ ЈЕЛАМА

КА

• Која осећања је плес јела пробудио у теби? • Којим покретом започиње чудесна игра? • У којој строфи игра постаје најснажнија? Откриј и подвуци речи којима је постигнута разиграност. • Како изгледају сребрне плесачице? Наведи што више детаља. • Повежи оловком последње речи у сваком стиху. На шта те подсећа овако добијен изглед песме? • Повежи облик песме са изгледом главних јунакиња. Чиме је песникиња успела да оствари ту сличност? • Ко чини публику у овој песми? • На којој се позорници одиграва ова заносна игра? • Зашто борови на почетку ћуте, а на крају стражаре? • Које боје владају чудесном позорницом у песми? Који се звуци у њој чују? • Одабери и илуструј у свесци најсликовитију строфу.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

ЕД У

Свака лирска песма преноси нека осећања и расположења – радост, тугу, занос, одушевљење, љубав, смиреност, неспокој, немир, страх, разочарање, слутњу...

Стих је основна ритмичка целина (јединица) у песми која заузима један ред. Строфа је мисаона и ритмичка целина која у себи садржи два стиха или више стихова. Лирски осмерац је стих од осам слогова који је често присутан у лирским ауторским песмама.

67


О ПЕСНИЧКОМ ЈЕЗИКУ

ЕД У

КА

Преброј колико има стихова у свакој строфи. Речи које се римују подвуци истом бојом. Ритам у песми остварује се и понављањем неких речи. Заокружи те речи. Пронађи речи које сликовито описују позорницу, плесачице и публику. Која се стилска фигура крије у њима? Која стилска фигура је оживела природу у овој песми? Прочитај речи и стихове у којима је она присутна. Размисли о томе какав је ритам у песми и изабери одговор који сматраш тачним: 1. миран, лаган, спор; 2. жив, разигран, лепршав; 3. тежак, спор, свечан. У којим строфама је ритам умиренији и зашто? Особене вредности, сликовитост и изражајност песничког језика као и уметничке поступке и средства којима се песници служе да би створили уметнички свет једне песме, најбоље ћеш открити и разумети ако песми одузмеш све оно што је чини песмом: њене стилске фигуре, стих, строфе, риму... Испробај то на песми, а затим упореди свој текст и песму.

ДЕСАНКА И ПРИРОДА

Свака њена реч или стих може се протумачити као лична исповест читаоцу. Природа је једна од њених највећих инспирација за писање, са природом повезује своје душевно стање, своју бол, радост, усхићење. Она осећа природу на посебан начин као да се поистовећује са њом, са биљкама, животињама. Делове природе успоређује са собом или са неким другим ко је био или је још увек део њеног живота, а за њу има посебну вредност.

КЉучне речи:

стих, строфа, лирски осмерац.

68


Душан Васиљев

ДОМОВИНА Домовина, то су све оне споне којима нас живот за се спаја; радост, кад наша звона зазвоне, топлота мајчиног загрљаја.

љубав за класје што богато буја, за руже што су на гробљима свеле, за тресак летњих, бесних олуја, за тугу тица које се селе.

Домовина, то су: жеље тајне, магла што преко пољâ плови; то су наше бајке бескрајне, домовина – то су сви наши снови.

ЕД У

КА

Домовина, то није мртва груда која нас гвозденом руком веже; то је љубав за облак, што плови овуда, за песму, што се овде разлеже;

Грујица Лазаревић, Светла Мораве

69


ТВОЈ СУСРЕТ СА ПЕСМОМ И ДОМОВИНОМ

• Шта је главни мотив (тема) ове лирске песме? • У чему ти проналазиш дубоке, нераскидиве везе са својом домовином? Када кажемо да волимо своју домовину, шта ми то у ствари волимо? • Уочи све лирске мотиве које песник користи да би пробудио родољубива осећања.

КА

• У чему је све домовина у овој песми присутна?

• Како разумеш значење стихова Домовина, то није мртва груда / која нас гвозденом руком веже? • Песник каже да је домовина љубав за песму, што се овде разлеже, за класје што богато буја али и за руже што су на гробљима свеле и за тугу тица које се селе. Објасни како разумеш смисао тих стихова. • Многе се љубави у овој песми сливају у једну широку, дубоку реку која не престаје да тече. Које љубави би јој ти додао/додала? • У којој строфи проналазиш закључне мотиве, који уједно чине и основну идеју песме?

ЕД У

• Којим од следећих речи би окарактерисао/окарактерисала ритам песме: свечан, миран, брз, разигран, спор, лепршав, тежак, уједначен, испрекидан, силовит, лаган? Образложи свој избор.

• Којим средствима и поступцима је такав ритам остварен? Обрати пажњу на строфе, стихове, риме. • Колико стихова има свака строфа?

• Уочи у свакој строфи парове речи које се римују.

• У песми пронађи епитете и разврстај их на оне који имају: а) основно (дословно) значење; б) пренесено значење.

70


И ТИ умеш ДА СТВАРАШ • Шта за тебе значи волети своју земљу? У чему проналазиш њене лепоте? Напиши састав у коме ћеш изразити свој доживљај домовине у којој живиш. Опиши оне њене вредности и лепоте које су теби значајне и драге и искажи осећања која су тим одабраним вредностима подстакнута.

КА

• Када би правио/правила занимљив плакат којим би требало да представиш своју земљу некоме ко је не познаје: – које би се фотографије или цртежи на њему нашли? – које би природне лепоте и реткости истакао/истакла? – које би занимљиве појединости из живота и обичаја њених људи навео/навела? – о којим би значајним људима, делима, знаменитостима и догађајима писао/писала? Направи такав плакат са другарима из одељења.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

ЕД У

Лирске песме које изражавају љубав према домовини, завичају или родноме крају, према историји и историјским личностима, зову се родољубиве песме. У њима се лична осећања љубави, поноса и оданости поистовећују са осећањима целог народа. Катрен је строфа од четири стиха (четворостих).

Хоћу да на сваком кораку, сваким дахом, око себе љубав сејем. Душан Васиљев

Душан Васиљев (1900–1924) рођен је у Великој Кикинди. Био је веома млад када је, учествујући као војник у Првом светском рату, доживео и спознао страхоте рата. То тешко, невесело искуство снажно је обележило и његов живот и његову поезију. У песмама „Човек пева после рата” и „Плач матере Човекове” изразио је своју велику жељу за неким бољим, хуманијим светом у коме ће људи бити поштеђени тако великих страдања и несреће. Живео је само двадесет четири године; умро је у свом родном граду, пре него што је стигао да објави књигу. Изабране песме објављене су девет година после његове смрти.

КЉучне речи:

родоЉубива песма, катрен.

71


Милица Стојадиновић Српкиња

ПЕВАМ ПЕСМУ на коју ме ово тамно облачито вече побуђује

КА

Звезде се крију, Небо је мутно, Облаци с’ вију По небу журно.

Облаци страшни, Ах, куда, куда? Немојте небо Наткрити свуда!

ЕД У

У једном крају Белога света С надеждом блиста Сад једна звезда. О, даље, даље Од звезде оне, Да ни облачак На њу не клоне.

Да њени зраци У ноћи овој Просипљу наду Мајци тужећој.

Која је то мајка Сви је ми знамо, Јер њену тугу Давно слушамо.

72

надежда – нада


ТВОЈ СУСРЕТ СА ПЕСМОМ

КА

• Како се осећа песнички субјект? • Зашто брине, зашто стрепи? • Како разумеш израз бели свет? Заокружи слово поред одговора који сматраш тачним: а) снежни свет на северу, б) замишљени свет у коме владају доброта и лепота, в) далеки, велики свет. • На шта се мисли када се каже да су се облаци надвили над нечијом земљом? • Ко је мајка о којој пева песма? • Зашто је она већ дуго тужна? • Која све значења има звезда на небу домовине? Заокружи слово испред одговора који одговара твом доживљају песме. Образложи свој избор. а) путоказ, сведок, сећање и надање, звезда заштитница; б) сјајно небеско тело које осветљава ноћ и подстиче размишљање; в) удаљени непознати свет у коме је све уређено и добро.

ЕД У

РЕКЛИ СУ О МИЛИЦИ СТОЈАДИНОВИЋ

ЊЕН НАРОД, ЈЕДИНА ЊЕНА ЉУБАВ За приватни, свој, живот није знала. Као да се плашила да ће јој одузети време и заносе посвећене Србији, јунацима негдашњим и бојевима сутрашњим. [...] О свом вољеном народу пише и Лудвигу Аугусту Франклу, песнику и свом бечком пријатељу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, мада није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа...” У свом лирском дневнику У Фрушкој гори, издатом у три свеске, у коме је сабрала сећања на људе и догађаје, илуструјући их писмима и песничким белешкама, она се хвали својом „селском простотом”. Пише о томе како као кћи сеоског попа ради све оно што раде девојке на селу: шије, плете, тка, пере... док ноћи, уз свећу, проводи у страсним читањима и писању. Мало прије да је дошао тко, зачуђено би погледао кад ми мама рече: „Иди, умеси једну питу за ручак!” Јер то свету није познато да ја, сем писања, и радити умем, већ ме праве да сам слепа код обадва моја лепа бистра србска ока... Петар Милатовић (Политикин забавник, број 3077, 2011)

73


А САДА ТИ

Никита Михалков, чувени руски режисер, рекао је:

„Родољубље није кад вичеш: Ура! него кад засадиш јабуку пред кућом, поправиш ограду или помазиш пса.”

КА

Како тумачиш његове речи? Које асоцијације у теби буди реч домовина? Шта је за тебе родољубље и на које начине се оно може показивати?

ЕД У

У том времену, када су писмене жене биле реткост, Милица је својим књижевним радовима и родољубивим ставовима изазивала поштовање и дивљење. Рођена 1828. године у сремском селу Буковцу, своју прву песму написала је као тринаестогодишња девојчица. Захваљујући непрекидном самообразовању, постала је једна од најобразованијих личности свога доба, због чега је била високо цењена у књижевним и политичким круговима. Била је пријатељица Вука Караџића и његове кћерке Мине, са којима је сачувана преписка од стотинак писама, а у младости су јој указивали поштовање многи значајни људи тог времена. Славу је стекла збиркама поезије названим једноставно Песме. Праву ризницу за познавање прилика, схватања и обичаја тога доба чини њен лирски дневник У Фрушкој гори, штампан у три књиге. Пред крај живота, напустивши Врдник и Фрушку гору, прелази у Београд, где је умрла 25. јула 1878. године. У част Милице Стојадиновић Српкиње, у Новом Саду, Буковцу и Врднику одржава се сваког октобра Песничка манифестација Милици у походе, у оквиру које се додељује и књижевна награда за поезију која носи њено име.

Милица Стојадиновић Српкиња

КЉучне речи:

ауторска лирика, родоЉубива песма.

74


Мирослав Антић

ШАШАВА ПЕСМА Мама ми каже: шашаво моје, шта се то збива у твојој глави?

КА

У њoј дечаци, кажем, постоје. Дечаци смеђи, црни и плави.

Мама ми каже: шашаво моје, зар могу тамо сви да се сложе?

Ја мами кажем: кад већ постоје, нек ту и стоје – шта се може? Мама ми каже: Пусти приче, – збијени тако на шта личе?

ЕД У

Ја руком махнем. И – уздахнем.

Сви они личе, сви много личе, на нешто лепо као из приче.

На све што чекам. На све што хоћу. Личе на немир и самоћу. Мама ми каже: шашаво моје, па они, значи, не постоје. Постоје, кажем, као на јави дечаци смеђи, црни и плави. Шта да се ради, мама вели.

Ја кажем: ништа, већ да се жели, да никад чекање не избледи.

Мама ме пита: а да л’ то вреди? А ја се смешкам: видећеш – вреди.

75


ОВО ЈЕ И ТВОЈА ПЕСМА

нада чекање вера

КА

• Шта је све теби у овој песми лепо и блиско? • Који би јој наслов ти дао/дала? • Које ти властите шашавости падају на памет док читаш ову песму? • Ко је лирски субјект у песми? • Шта мислиш због каквог понашања мајка девојчицу називa шашаво моје? • Објасни како то да као на јави у глави девојчице постоје дечаци смеђи, црни и плави. Ко проналази решење за ситуацију у којој се девојчица нашла? • Шта је све потребно да би се нека жеља остварила? • Ми ћемо започети списак онога што је потребно да би се оствариле жеље, а ти га настави. Не заборави да не постоји јединствен рецепт за остваривање жеља. Свака нова жеља тражи посебне путеве остварења.

ЕД У

Реч избледи је употребљена у пренесеном значењу у стиху: да никад чекање не избледи. Које је основно, а које пренесено значење ове речи?

• Преброј колико има слогова у сваком стиху. Који се број слогова у стиху најчешће понавља? • Колико стихова има у свакој строфи? Таква строфа назива се дистих. • Размисли какав је ритам у песми и изабери одговор који сматраш тачним: 1. успорен, успављујући; 2. живахан, динамичан; 3. свечан, узвишен.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА Љубавна песма је врста лирске песме у

којој се пева о осећању љубави.

76


Мирослав Мика Антић У НЕКОЛИКО ЦРТИЦА О СЕБИ

КА

„Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама... Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца.

ЕД У

Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био сам зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио-компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једној луткарској представи, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије... Имам и неке награде и признања. Две Невенове. Једну за животно дело у поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позоришта. Златну арену за филмски сценарио. Награду Ослобођење Војводине. Седмојулску награду Србије. Носилац сам Ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да напише безброј страница. Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима.”

Песник је умро 1986. године. Писао је и за децу и за одрасле. Његова позната дела за децу јесу: Плави чуперак („Шашава песма” је из те збирке), Хороскоп (песме посвећене сину Вуку, писане пред његов полазак у школу), Прва љубав, Гарави сокак и др.

КЉучне речи:

ауторска лирика, Љубавна песма.

77


Драгомир Ђорђевић

БАЛАДА О МОРЖУ И ФОКИ Чак и на леду пут је излокан – У фокин живот улете фокан.

Ловци су страшне стезали нити – Шта му се спрема? Шта ли ће бити?

ШТА ЋЕ МИ ОНАЈ ТРАПАВКО ПРАВИ! Поче да кола по њеној глави.

Тад једна фока одлучно бане У моржов живот (с које стране?).

Нова се срца спојише вешто… Ал’ – и у моржу остаде нешто.

Чежња у души, суза у оку – Морж истог трена заволи фоку.

Поче да копни, поче да пати – ЗАР ЉУБАВ НЕЋЕ ДА МИ СЕ ВРАТИ?!

Живот је некад слађи од наде – Фока му исти одговор даде.

Прођоше зиме, одоше лета – По санти леда морж тужан шета.

И поче љубав на санти леда – Ал’ љубав гори, љубав се не да!

Прснуше санте, кренуше воде – Фока је сама, фокан јој оде.

И све је било као у басни – Заклетве дуге, пољупци страсни…

Сета је гуши, туга је коси – У срцу моржа још увек носи.

Ал’ није лако у једном скоку Дебелом моржу да стигне фоку.

Нек пукну густе животне мреже, Нек их будућност поново веже.

ЕД У

КА

Ствари су ишле лоше по моржа – Његова тромост, његова ко(р)жа…

Његова тромост, његова ко(р)жа… Фока све чешће напушта моржа.

78


ТВОЈ СУСРЕТ СА НЕОБИЧНОМ ЉУБАВНОМ БАЛАДОМ • Која осећања је у теби побудила моржова љубавна прича? Наведи детаље из песме који побуђују та осећања. • Какав живот води наш главни јунак морж? • Зашто је песник у реч кожа додао слово р? • На који се начин десио преокрет у моржовом животу?

КА

• Зашто песник наглашава да се љубав десила на санти леда? • Зашто љубав није дуго потрајала?

• Како су се њих двоје понели према љубавним заклетвама? Шта нам то говори о њима? • У чему је морж бољи од фокана? Свој одговор поткрепи стихом из песме. • Објасни нам зашто ова песма није типична балада.

• Шта је у овој песми на тебе оставило најјачи утисак?

РЕКЛИ СУ О ДРАГОМИРОВОЈ ПОЕЗИЈИ

ЕД У

Драгомир је остао дечак са Звездаре, београдске, морао је бити озвездан када се винуо per aspera ad astra. Вратио се Звездари, прерано, али не београдској, него оној која припада неким далеким, непознатим сазвежђима. Драгомир је стрчао с београдског брда, улетео у школско двориште, помешао се са ђацима и... одмах заљубио. Од тада, био је опседнут лепотом и школским љубавима. Није то она антићевска, љубав Плавог чуперка, већ разноврсна, распрострањена, несхватљиво схватљива ђачка љубав: весела, ведра, духовита, домишљата, у разним варијантама и у једној устаљеној песничкој форми кратких стихова. Нападна, осетљива, горопадна, нежна; налажена у школској торби, у фискултурној сали, у клупи, на клупи, уз пара и непара, краткотрајна али увек нова. Као што после кише долази сунце и она се обнавља. Играо се школски Дон Жуан, Драгомир Ђорђевић, љубавним јадима и љубавним радостима. Тако заљубљен попео се поново на врх Звездаре, а одатле упутио под небески свод, можда у потрази за неком Плавом, најлепшом, звездом под капом небеском. Драган Лукић

per aspera ad astra – кроз трње до звезда (латинска изрека)

Оно што, поред свега другог, задивљује нас, његове читаоце, јесте умеће овог писца да свакој песми дâ специфичан облик, посебан тон, ритам и мелодију, и да нађе свежу, неочекивану риму. Данило Николић

79


ДРАГОМИР О СЕБИ

А САДА ТИ

КА

У дединој кући на Звездари провео сам својих шест, на баш лаких, али најлепших година живота. У кући нас је било много, али детињству ништа није тесно. Онда смо отишли у стан, на други спрат, а ја, не без плача и опирања – у обданиште. После тога, кренуо сам и у школу, коју сам убрзо променио јер смо отишли у други стан. Био сам одличан ђак и све ми је ишло од руке, осим учења песама напамет. Ниједну нисам могао да запамтим, али су ми гледали кроз прсте. Прву песму написао сам у другом разреду гимназије јер сам се претходно жестоко заљубио у једну Катарину. Написао сам их још неколико, али никоме се нисам усудио да их покажем, понајмање Катарини. Прву песму посвећену вама, то јест нама, написао сам 1975. године, а прву књигу Сад ћу вам рећи објавио 1980. Уследило их је још петнаестак, и све су ми подједнако драге. За своје писање добио сам само једну, али, кажу, вредну награду – „Невен”. Добио сам их, међутим, много више – кроз ваше аплаузе и прихватање онога што сам песмом покушао да задржим у свом сећању, а вама олакшам онај тешки, а предиван период живота који зовемо детињством.

ЕД У

• Шта је главна тема Драгомирове поезије? Открићеш то читајући текст Драгана Лукића. Подвуци речи у тексту које говоре о томе каква је то љубав. Која стилска фигура се крије у тим речима? • Које свеже и неочекиване риме проналазиш у „Балади о моржу и фоки”? Подвуци их. Напиши и ти барем једну строфу од четири стиха у којој ће се наћи твоје необичне риме. • Компоновано је око 150 композиција на основу текстова Драгомирових песама. Зашто су композитори тако често бирали његове песме? У одговору ти могу помоћи речи Данила Николића, али и сама песма коју треба да прочиташ више пута наглас и изражајно.

Драгомир Ђорђевић (1953–1999) један је од наших најзначајнијих песника за децу. Написао је преко 2000 песама. Писао је и текстове за стрипове и сонгове за серије. Објављивао је своје песме, а повремено и приче, у Политици за децу, Змају и Невену. Његове песме налазе се у многим антологијама дечјег песништа, а међу њима и у Антологији српске поезије за децу коју је приредио Душко Радовић. Неке од Драгомирових збирки поезије јесу: Признај да се волимо, Мала школа љубави, Ми имамо машту, Мезимче живота, Стално тече Мисисипи, Заљубљени брод... Својом последњом збирком објављеном за живота упитао се: Сећа ли се ико?... Да, сећамо се витеза, песника тужног лика, који је животу прилазио са ведрије стране и који је свој раскошни таленат употребио да би у наш живот унео ведрину и смех...

80

КЉучне речи:

ауторска лирска песма, тон, рима, ритам, мелодичност.


Влада Стојиљковић

Станујем у Блоку 39 7. улица број 81 XII спрат стан 48

КА

БЛОК 39

Понекад напишем своје име фломастером на вратима лифта или ексером на зиду степеништа онако без везе нек се зна да ме има

ЕД У

Тата се љути каже то није лепо каже тако раде само мангупи каже ако те само још једном ухватим каже још много тога на пример да је он у мојим годинама био добар итд А ја знам од бабе и деде да је он у мојим годинама крао комшијске јабуке бежао на реку да пеца пентрао се на свако високо дрво довлачио у кућу гундеље и мишеве итд

81


ТВОЈ СУСРЕТ СА ПЕСМОМ И ДЕЧАКОМ ИЗ БЛОКА 39

ЕД У

КА

• Која осећања препознајеш у овој песми? • Које стихове си одмах запамтио/запамтила? • Шта је у њој блиско твом искуству и доживљају света? • Шта је тема ове песме? • Како замишљаш живот дечака који живи у великом граду, у Блоку 39, на дванаестом спрату? Шта му недостаје? Шта га тишти? • По чему су твоје и његово детињство различити? • Зашто он има потребу да понекад напише своје име фломастером или ексером на зиду? Како разумеш ту његову потребу? Шта би му ти рекао/рекла? • Како си доживео/доживела његовог оца? Зашто критикује сина? У чему је највећи проблем између њих двојице? • По чему се све разликују њихова детињства? Чије детињство је за тебе занимљивије и зашто? • Зашто ова песма може лако да се преприча? • Зашто се песма завршава скраћеницом итд? • Којим речима би описао/описала ритам песме? Да ли ритам одговара теми?

И ТИ умеш ДА СТВАРАШ Напиши писмо дечаку из ове песме. Реци му своје мисли о проблемима и радостима одрастања и опиши своје односе са родитељима и другарима.

Влада Стојиљковић (1938 –2001), песник, приповедач, драмски писац, илустратор и уредник. Написао је бројне телевизијске сценарије и драме. Из његовог књижевног стваралаштва за децу издвајају се књиге: Кишобран је распродан, Замислите један датум, Блок 39, Пегава и дебели.

82

КЉучне речи:

ауторска лирска песма, тема, ритам, „препричаваwе" песме.


КА

ДЕСЕТ САВЕТА МЛАДОЈ ПЕСНИКИЊИ ИЛИ ПЕСНИКУ 1) Кроз живот иди широм отворених очију, ушију, памети и срца, те сходно томе – пиши као што мислиш и осећаш. 2) Читај шта год ти дође под руку, макар и календаре; ех, да видиш како обичан след датума уме да те баци у мисли...

ЕД У

3) Не пиши само на задате (празничне) теме, пробај да у стихове стрпаш и још штогод; има тога, на све стране.

4) Свеједно о чему пишеш, тема није пресудна - само буди искрена и своја. Добар и прави песник сачини ваљану песму и о скупоћи кромпира (прочитај песме Љубомира Симовића). 5) Не троши много речи: оно што имаш, изреци најкраће и најјасније што умеш. Разуме се, ако си смислио нешто обимније (што кратко не може бити) – пиши дуже. 6) Буди зрела за своје године. Тако и пиши – према свом узрасту. Не пиши сад оне песме које ћеш написати кад за њих стасаш. 83


КА

7) Учи од такозваних великих/правих песника; угледај се слободно, али умерено. Од одушевљеног угледања на вољеног песника, само је један корак до преписивања. Тај корак пропусти.

8) Кад нешто напишеш, остави га да одстоји једно време, па провери колико ти је делце успело. Ни нобеловци не објављују све што напишу.

ЕД У

9) Кад верујеш у нешто што си написала, кад мислиш да баш ваља – не стиди се да покажеш другоме.

10) Веруј и сумњај, веруј и сумњај, веруј и сумњај, опет веруј и опет сумњај... И стално тако. Али, некако малко више воли да верујеш. То не значи бити непромишљен и глупаво наиван. То дословце значи оно што ти рекох: воли да верујеш. Нисам сигуран да ли увек верујем у смисао свега, али знам да се боље осећам кад барем волим да верујем. У вези са овим налажем свима да прочитају „Земљу људи” Антоана де Сент Егзиперија, приче Виљема Саројана и „Башту сљезове боје” нашег неупоредивог Бранка Ћопића. Владимир Андрић 84


КА

ОД МИТА ДО РОМАНА Уметничка проза је настала из мита, усмене народне приче о пореклу света и настанку појединих народа или неких природних појава. Писци уметничке прозе често су се ослањали на традицију усмених народних прича. Тако су настајале и настају уметничке бајке, басне, легенде, новеле и шаљиве приче. Главне врсте уметничке прозе јесу: роман, приповетка и новела. Приповедна прозна књижевна дела написана су у прози, за разлику од песама (лирских и епских) које се пишу у стиховима и драмских текстова који могу да буду у стиху и у прози. Прозна дела имају своју тему, композицију, ликове, место и време дешавања радње.

ЕД У

Приповетка је епска форма мањег обима него што је роман. У приповеци писац одабира тему која слика један посебно издвојен догађај или појаву из живота личности и друштва.

Новела се од приповетке разликује по томе што за тематику узима неки необично интересантан догађај, могућ и стваран. Пуна је напетости, динамике, драматичних обрта. Одликује се и сажетошћу у приказивању кризних ситуација. Погоднија је за драматизацију од приповетке.

Роман је прозна књижевна врста већег обима. У њему се приповеда о различитим догађајима и ликовима. Роман је по тематици и грађи нај­ богатија књижевна врста. Током времена развило се више врста романа: авантуристички, породични, психолошки, љубавни, криминалистички, друштвени, историјски, политички, хумористички, биографски итд.

85


КА

У СВЕТУ МИТОВА И ТАЈНИ Читајући митске приче старих народа, отворићеш врата света препуног тајни, насељеног боговима, славним херојима и необичним, натприродним бићима. Из фантастичних слика њихових међусобних односа полако ћеш разумети и открити вредности, значења и поруке старих текстова, који и данас надахњују и усмеравају читаоце. Уз митске јунаке и кроз њихове авантуре упознаћеш веровања, наде и страховања старих народа. Својом маштом и мудрошћу покушавали су да дају одговоре на питања која човек и данас себи поставља када се суочи са неком великом тајном живота.

ЕД У

Постоји много прича и митова о несвакидашњим авантурама јунака. Многи древни народи, Грци, Римљани, Египћани, Индијци, Кинези, Астеци, Маје, Ескими, северноамерички Индијанци и други оставили су нам своје митске приче које ће те сигурно духовно обогатити и подстаћи на размишљања. Приче из давнина преносиле су се с колена на колено, једна генерација их је преносила другој. Стигле су и до тебе. Зато, пронађи и читај митове различитих народа. Препусти се машти и крени на занимљиво путовање у далеке земље пуне узбуђења. Једна од станица тог узбудљивог путовања је ту, пред тобом. Пођи у стару Грчку и заједно са Тезејем пронађи излаз из замршеног лавиринта.

86


Густав Шваб

ТЕЗЕЈЕВ БОЈ С МИНОТАУРОМ

КА

Град Атину је, у време владавине краља Егеја, сваке девете године сустизала страшна несрећа. Седам младића и седам девојака, на које би пала коцка, одвођени су на острво Крит, где би их краљ Минос затварао у свој чувени лавиринт који се састојао из небројених соба, ходника и дворана. Тамо би их после, тако вели прича, све побио грозоморни Минотаур, чудовиште са телом човека и главом бика. То је био једини начин да се умилостиви критски краљ, који је Атињанима претио уништењем јер је у атичким планинама убијен његов син. Дође време за трећи страшни данак. Се­ дам младића и седам девојака требало је иза­брати извлачењем коцке. Очеви који су има­ли нежењене синове и неудате кћерке са срџбом су негодовали против краља Егеја, опту­жујући га да је он зачетник целе несреће у којој једино он ништа не трпи. Младог Тезеја, сина краља Егеја, тешко су вређале те оптужбе, стога он у једном на­ родном збору устане и изјави да је он ли­чно спреман да, независно од извлачења ко­цке, пође на Крит. Сви су се дивили таквој сме­ лости, а његовог брижног оца су тешили уве­ равајући га да ће јуначка снага Тезејева си­ гурно победити Минотаура. Досад је таква лађа са не­­ срећним жртвама увек испло­ вљавала са црним је­дром, али овога пута даде Егеј крманошу једно бело једро па му наручи да на повратку ње­га разапне ако се Тезеј бу­де враћао жив и здрав, у про­тивном случају да разапне опет црно једро. Кад се Тезеј са дечацима и девојкама на које беше пала ко­ цка искрцао на Криту, његова му­шка појава привуче на себе па­жњу дражесне Аријадне, најстарије кћери Миносове.

ЕД У

Она му потајно признаде да га воли, даде му једно клупче конца, па га научи да један крај конца чврсто привеже на улазу у лавиринт, па да га, у даљем проласку кроз лавиринт пусти да се одмотава док не стигне до Минотаура. А у исти мах му даде један непобедив мач којим ће поуздано моћи да убије ону страшну наказу. Јуначни Тезеј стави се као вођа на чело јадним жртвама – младићима и девојкама; оним чаробним мачем посече Минотаура, и изведе их помоћу одмотаваног конца све живе и здраве из подземних сводова ла­ виринта. Затим, с помоћу и пратњом Ари­ јаднином, скупа са том својом дружином по­беже на острво Дију које се после прозвало Наксос. Ту му се у сну појави бог Бахус па му за­прети да неће жив главе са острва изнети ако њему, бо­гу, не уступи Ари­ја­дну коју је судбина ње­му – Бахусу – наменила за же­ну. Јунак усту­ кну испред гне­ва силног бога те, крај све девојачке жалости и преклињања, остави краљеву кћерку на том пустом острву. Губитак лепотице, прин­ цезе, веома ожалости Тезеја

87


и његову дружину, те у оној жа­лости заборавише да на по­вратку учине како им је Егеј на поласку био наредио: да разапну бело једро, те се тако брод сад враћао завичајној обали са разапетим црним платном.

Егеј је сваки дан с једне стене на морској обали жељно ишчекивао повратак лађе, па кад једнога дана угледа брод, али са злослутним црним једром, он се, избезумљен од жалости и бола, баци са стене у тамну дубину, а таласи га прогуташе.

КА

ТВОЈ СУСРЕТ СА ГРЧКИМ МИТОМ • Шта је у овом грчком миту теби посебно лепо и узбудљиво? • Које ликове си у њему упознао/упознала? • Које Тезејеве особине остављају на тебе снажан утисак? • Како замишљаш Аријадну? По чему је она посебна? • Опиши Минотаура. • Замисли и искажи мисли краља Егеја док је на стени чекао свог сина са Крита.

• Ако си досада већ читао/читала грчку митологију, неће ти бити тешко да решиш следећи задатак. Ако не знаш решења, то значи да је куцнуо прави час да кренеш у истраживање. Повежи митске јунаке са њиховим славним подвизима.

ЕД У

Прокруст Аугијеве штале Немејски лав Стимфалске птичурине Лернејска хидра троглави пас Кербер хроми див Перифет разбојници Синид и Керкион јабуке Хесперида

ХЕРАКЛЕ ТЕЗЕЈ

КЉучне речи:

стара Грчка, мит.

• Присети се и наведи наслове дела (бајки, легенди, прича, песама) у којима се против чудовишних, натприродних бића боре племенити, храбри јунаци. Нека од тих дела налазе се и у твојој Читанци. Пронађи их.

Читанка те зове

• Ко је саградио лавиринт и из њега потражио спас летом? Које легендарне подвиге је учинио Херакле? Како се Тезеј прославио на копненом путу од Трезена до Атине? Како је Херакле спасао Тезеја из Хада? Одговоре на ова и на многа друга занимљива питања наћи ћеш у књигама грчке митологије.

88


Душа је сањала; свет је био њен сан.

Хорхе Луис Борхес

Гроздана Олјујић

КА

Од ткива маште, ткива сна, бајка гради свој свет, на први поглед случајан, измишљен, иреалан, заправо саздан на истинама првог реда. Јер, шта је ако не истина првог реда, порука бајке да љубав надилази сва зла, па чак и саму смрт, пружајући малом читаоцу наду да се и из најмрачније шуме може изаћи, победити зло у себи и ван себе, отворити светлосна врата која свако од нас носи у себи, помажући другима помоћи себи, ући у склад са собом и светом око себе. Зато бајка, као Шехерезадина битка за живот, не престаје да траје, рађајући се увек изнова са сваким новим писцем и дететом од праисторије до данас. Гроздана Олујић

– Па, куда ћеш? – забрину се Мајка свих река. Мала својеглавица је ћутала. Судбина реке је да тече у долину, у море, али њу привлаче снежни планински врхунци и ружа сунца у модринама неба, очаравају је облаци и звезде. – Кад бих постала небеска река! – про­ шапута, а Велика Речна Мајка задрхта од ужаса. – Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо. Ниједна није текла међу звездама. Боље пожури да стигнеш у долину, у море, док нису почели зимски мразеви! – рече Мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер. Мала река невољно се поче спуштати, али од тога часа све реке и речице, сви извори и потоци будно су стражарили. Обале и корито чували су је да не побегне, стене јој пречиле пут, планина је заустављала. Ко да побегне од такве страже? Замрла од туге, мала река је ћутала, а дани су се крунили као зрневље кукуруза. Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја. Као ватрене

НЕБЕСКА РЕКА

ЕД У

Текле реке, свака по своме: нека на исток, нека на запад, а неке с планине право у море. Па, и куда би? Велика Речна Мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток. С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље. Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала тврдоглавица рече: – Нећу на запад! – Ти онда теци на југ, а можеш и на север! – стрпљиво рече Велика Речна Мајка, али тек рођена кћи није хтела ни на север, ни на југ, нити с планине у море. Сва светла, сва прозрачна, одмахивала је главом, понављајући: – Не, и не! Велика Речна Мајка уздахну. – Све реке једва чекају да уплове у море! – рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече: – Не ја!

89


КА

ЕД У змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине. Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну. Али када јутро свану, Мајка свих река опази да је корито мале реке празно и забрину се: камо је могла отићи? – У потрагу за њом! – нареди свим

водама у планини, и велико трагање поче, мада је киша још ромињала. Где је све нису тражили, где све нису завирили: и у шуму, и у камењар, и у пећину, и у густиш! Али, малој реци ни трага! Мајка свих река већ хтеде да нареди ново трагање, кад осети да киша лагано престаје и чу задивљени крик неке птице:

90


– Погледајте! Велика Речна Мајка с муком подиже главу увис и рече: – Не тражите је више! Преко читавог неба, сва блистава, као

шарени лук, путовала је мала река. Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору. Била је Небеска Река. Назвали су је дуга.

• Шта је тема ове бајке?

КА

ТВОЈ СУСРЕТ СА НЕБЕСКОМ РЕКОМ

• Каква је судбина коју Велика Речна Мајка намењује својој деци?

• Зашто је мала река изузетна? Пронађи у тексту реченицу која говори о томе. Шта привлачи и очарава малу својеглавицу? Из чега она црпи своју одважност? Које је све препреке морала да савлада да би остварила свој сан? • Који тренутак у бајци доноси највеће узбуђење?

• Како би ти довршио/довршила реченицу из бајке која почиње: Замрла од...?

• Објасни значење следеће реченице: Нико не каже да мораш бити велики да би био храбар.

ЕД У

• Које визуелне слике у овој бајци издвајаш као посебно лепе и необичне?

• Пронађи у тексту деминутиве којима је названа мала јунакиња. Смисли нове умањенице којима би назвао/назвала Небеску Реку.

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА Људи дуго нису знали шта је дуга и нису умели да објасне зашто се она ствара на небу. У неким нашим крајевима веровало се да је она живо биће које се нагнуло да се напије воде, а понегде чак и да је шарена аждаја. У народу се причало да се тамо где дуга додирује земљу налази ћуп са благом, као и да ће дечак који прође испод дуге постати девојчица, а девојчица дечак.

91


маштај, стварај

КА

И у ауторској и у народној књижевности постоје многе легенде и приче о настанку дуге. Али, има места и за твоју причу, за твоје маштовито виђење настанка тог чудесног лука на небеском своду. Напиши своју причу.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

ЕД У

Осим народних бајки, чији ствараоци нам нису познати, постоје и ауторске бајке, чији је уметнички свет, такође, саграђен на елементима чудесног и нестварног. Познати писци бајки су: Ханс Кристијан Андерсен, Александар Сергејевич Пушкин, Оскар Вајлд, Гроздана Олујић и др. Које су твоје омиљене ауторске бајке?

Гроздана Олујић (1934), романсијерка, приповедачица, антологичарка и, пре свега, сјајна списатељица бајки. Написала је много књига за децу и одрасле, међу којима су и романи: Излет у небо, Дивље семе, збирке бајки: Седефна Ружа, Небеска Река, Камен који је летео, Звездане луталице, Снежни цвет. Ауторка је и Антологије најлепших љубавних бајки света. Добитница је многих домаћих и светских награда и признања. Године 1994. Академија за уметност и културу прогласила је бајку Варалица и смрт за најлепшу бајку света.

КЉучне речи:

фантастика, ауторска баjка.

92


Стеван Раичковић

БАЈКА О ТАДИЈИ

Старцу је понестајало хране, а ни пањића није било напретек. Једнога јутра, док је по обичају зурио кроз своје окно, старцу се причини да су се негде огласила звонцад са саоница. А затим се зачу и позната шкрипа на вратанцима. Старац огрну кабаницу и закорачи у целац. Дуго се кроз високи смет пробијао до капије, изнад које су се клатиле на ветру, одебљале од снега, гране ораха. То стабло је старац још у свој младости посадио. Овога пута, пред капијом је стајао Лукијан, са којим је старац, пре много година, последњи пут ловио рибу на оближњој реци. Ето, није га узалуд сву ноћ сањао. Сусрет је био онакав као што и приличи старим друговима са реке. Попеше се у саонице. Лукијан звизну бичем изнад белца, који се пушио од паре. И поново се са саоница огласише звонцад. Дуго су се возили кроз бескрајну равницу и причали о великим сомовима, немирним штукама и лудим чиковима. Око њих је вејао снег и пушила се пара са ознојеног белца. Да се нису оглашавала звонцад, изгледало би им као да плове на неком великом, белом облаку. Наједном, као да изађоше из зиме: саонице запеше о високу, зелену траву, прошарану црвеним булкама. Запутише се затим кроз лиснату шуму, на чијој се ивици указа плавичаста река обасјана сунцем... Старац се више никада није вратио у своју кућу на крају мале вароши... Причало се да су га неке луталице прона­ шле завејаног на путу који води за реку. Али неки други говорили су о томе и другачије, тако да прича о старцу из мале вароши траје и до наших дана. Како освоји пролеће и отопли вода у реци, старац се нађе на некој од њених обала. Кажу: седи, онако заробљен и лови рибу. Онда се ноћу запути кроз шуму и осване на другој реци. Свуда где је вода, нађе се и један овакав старац. Улови своју рибу, попуши коју цигару и упути се даље. Само онај, који никада није лутао уз реку, није видео ни Тадију...

ЕД У

КА

На крају мале вароши живео је усамљени старац, по имену Тадија, за кога се причало да је некада у давнини ловио рибу, а да је још раније био ратник. Мало-помало дође и дубока старост. Последњих година ретко је излазио из куће, а још би ређе неко навратио до њега. Кад падне снег и завеје стазе и прагове, старац се сасвим повуче у кућу. Пуштао је браду, седео поред прозора и мислио о томе како су га напокон сви заборавили. Учини му се понекад да чује шкрипу вратница, протаре руком замагљено окно и зури на ту страну одакле се зачула шкрипа. Иако добро зна да је то ветар, он више воли да замишља како се преко његовог целца запутио неко, ко би му тог тренутка пао на памет. Ето, овога пута се кроз високи снег пробијао Алимпије, са којим је старац четири године делио добро и зло у једном од минулих ратова. Сусрет је био онакав као што и приличи старим војницима који се нису видели читавих пола столећа. Алимпије скиде шињел, са кога се на под расу добар нарамак снега. И док је гост, црвенкастим прстима од мраза, полако и непрестано завијао своју цигару, домаћин тутну пањић у фуруну, извади најмању ринглу и на жути пламичак постави чајник. Кад вода у чајнику поче да зуји, као уловљена мушица, два ратна друга, започеше причу о ратовима, о војничком казану, о топовским цевима... Ех, да се нису сетили трубача, разговору ни овога пута не би било краја. Овако, старац се прену на свом троношцу. Под ниском таваницом пусте избе, чула се само вода у чајнику, која је сад зујала много јаче, као уловљени бумбар. Ипак, старац се осмехну, нали чај у своју шољу и загледа се поново кроз прозор... Те зиме је нападало снега као ретко које. На срећу, било је и ветра, тако да су вратнице често шкрипале.

93


94 94

ЕД У КА


ТВОЈ СУСРЕТ СА ТАДИЈОМ • Шта је лепо у овој бајци? • Каква осећања она побуђује? • Издвој најведрије и најтужније место у бајци. • Како је минула Тадијина младост?

КА

• Шта га мучи? Како се Тадија спасава од мисли да су га сви заборавили?

• Замисли сусрет Тадије и Алимпија. Шта мислиш: о чему су све стари ратни другови могли да причају?

• Пронађи реченицу у тексту која говори о томе да је Тадију учинио срећним замишљени сусрет са ратним другом. • Зашто је зима која се описује у причи постала опасна за Тадију? • Шта Тадију мучи више од хладноће и од глади?

• Када се Тадији причинило да чује звонцад, закорачио је кроз целац. Какав се снег назива целцем?

ЕД У

• Чије привиђење га је чекало испред капије? Куда су кренули? Како разумеш нагли престанак вожње кроз завејану равницу и прелазак на зелену ливаду и у лиснату шуму? • Изабери мисли за које сматраш да најбоље осликавају поруке приче:

Старост и усамљеност иду руку подруку. Усамљеност мучи човекову душу. Само људско биће може спасти друго биће. Сан је спас усамљених људи. Сан је утеха усамљених људи.

• Замисли да можеш да закуцаш на Тадијина врата. Опиши ваш сусрет. • О чему бисте разговарали?

• Објасни зашто је писац причу о Тадији назвао бајком.

• По чему се ова прича разликује од бајки које си досад читао/читала?

Читанка те зове

„Бајка о Тадији” је из збирке прича „Мале бајке”. У њима се преплићу свет стварности и свет сна. То су приче о бубицама, травама, ветру, сунцу и месецу, човеку који је обишао свет... Чудне су и загонетне, нежне и горке, веселе и болне у исти мах. Ако желиш сам/сама да откријеш њихову лепоту и вредности, прочитај још неку малу бајку.

95

КЉучне речи:

стварност и машта.


Стеван Раичкови] (1928-2007) речице Пека. Не бих могао да се закунем да сам запамтио родно место. Понекад се нечега као сетим, али ми одмах падне на памет да су то можда само сећања на касније приче мојих родитеља о времену нашег заједничког боравка у овом селу. Отишао сам из њега када сам имао две године. Од тада, па до данас, одвија се моје безуспешно трагање за завичајем. Уместо једног, пронашао сам многе. Један ведрији део мог потуцања, са неким сенкама рата, моје детињство, описано је, донекле, у причама из Великог дворишта. Неки чуднији и тајанственији предели из моје детињске маште нашли су своје место у стиховима из Гурија. Оно што није ушло у ту књигу нашло је своје уточиште на страницама Дружине под сунцем, Ветрења­ че и међу једним корицама на којима пише: Слике и прилике. Једне зиме, када сам осетио да сам већ увелико загазио у живот, као у дубоки снег, покушао сам у Малим бајкама понова да размишљам и осећам као дете. Живот мог срца налази се разбацан у Песми тишине, Балади о предвечерју, Касном лету, Тиси, Каменој успаванци, Записима о црном Владимиру, Случајним мемоарима, Точку за мучење и још понеким књижицама.”

ЕД У

КА

О песнику Стевану Раичковићу и о њего­вом животу можда најбоље говори једна аутобиографска белешка у којој песник једноставно и присно каже: „Ово је кратка прича о мени. Зовем се Стеван Раичковић. И пре и после мог рођења, моји родитељи су се стално селили из места у место, премештани са службом као и толики други учитељи. У једном од њих сам се и родио. У матичним књигама Нереснице записано је да сам рођен 5. јула 1928. године, од оца Милана из Подгорице и мајке Живане, рођене Обрадовић, из Великог Градишта. Свет сам угледао у сеоској школи, дугачкој, бело окреченој приземној згради, која једном својом страном гледа на реку, другом на планину. Моје село Не­ре­сница је у источној Ср­бији, у подножју Хо­моља, крај златоносне

Клод Моне, Пејзаж

96


Ивана Нешић

ЗЕЛЕНБАБИНИ ДАРОВИ (одломак)

ЕД У

ЗЕЛЕНБАБА

КА

Има једно пусто поље, а на њему стара крушка, а испод крушке усамљени дечак Мика који чита у њеном хладу и сања да му се родитељи врате и на том пољу подигну зграде… Уласком маљутака у дечаков свет, живот му постаје фантастична пустоловина у коју креће да спасе свет… У друштву маљутка Завише и корњаче Пауна трага за Зеленбабом која зна одговор, али до Зеленбабиних дарова не стиже се лако... На том путу среће фантастична бића и животиње из митологије, народних бајки, предања и легенди (водењака, краља свих вода, русалке, водене виле, чуму, алу, али и животиње које говоре: огромног петла, медведа који живи у стени и познаје поезију, јежеве и корњаче). Откриће шта је расковник који отвара сваку браву без кључа… И, да, научиће да ништа није онако као изгледа, па ни Зеленбаба, и да смо потребни једни другима…

Медвед се помакао у страну, сасвим до зида. Снежнобело крзно покрили су ситни кристали, нaлик леденим, и медвед је, нечујно као што се и одвојио од ње, поново постао део стене. Једино што се на њему још помицало биле су ситне, радознале очи које су пратиле наше путнике.

погрбљена и увијена у таман плашт. Седела је на камену и мешала нешто што се пушило у котлићу изнад ватре. Каква је то ватра била! Зелена попут смарагда а топла. Прозирна као од стакла а жива попут сваког пламена. Дечаку се испрва учинило да се зелени пламен рефлектује на старици, а онда је схватио да са обе стране њеног мршавог лица висе праменови потпуно зелене косе. Подигла је главу. Једно око било јој је слепо и бело, а друго зелено и оштро, чинило је да се дечак осети нелагодно, као да га око испитује и оцењује. „Добро дошли, јунаци. Каквим добром?”, проговорила је откривајући низ искрзаних и проређених зуба, тамнозелених као од малахита. „Није добро, бако. Велика мука нас је натерала. Морам да те замолим нешто и у своје и у његово име”, рече Мика.

Иако би у некој другој прилици Мика сматрао да је то најузбудљивији догађај његовог живота, путници више нису обраћали пажњу на медведа. Њих је сада привлачио зелен пламен који је бојио целу пећину и одблесaк за одблеском губио се у непрегледним висинама каменог свода. Како је могуће да је таваница тако висока када смо се спустили тек неколико метара испод земље?, помисли дечак. Није стигао даље да размисли о томе јер је поред ватре угледао неку прилику.

Пришавши, видео је да је то старица, 97


КА

„Чим вас погледам, знам вам муку, а знам јој и лека”, рече баба. „Помоћи ћу вам радо, али ти, дечаче, мораш прво нешто да учиниш.” „Шта то?”, питао је Мика, увек спреман да помогне. „Ситница”, насмеја се она тако да се Мики охладио стомак. „Треба само да ми обећаш…” „Не!”, замаха Завиша рукама с дечакових груди изненадивши себе више него њих двоје. „Не обећавај! Узеће ти што ти је најмилије, то ти нико није рекао.”

ТВОЈ СУСРЕТ СА ЗЕЛЕНБАБОМ

ЕД У

• На кога те подсећа Зеленбаба која живи у Плачној пећини? • Како на тебе делују Зеленбаба и њен дом? • Које Микине особине открива његов улазак у Плачну пећину? • Да си са Миком у овој пустоловини, која би била твоја питања Зеленбаби? • Шта је све Зеленбаба могла да тражи од дечака да јој обећа? • Поново прочитај подвучену реченицу из уводног текста. Шта на основу ње очекујеш у даљем току романа? Читањем ћеш открити у којој мери су се твоја очекивања остварила.

А САДА ТИ

Допуни опис Зеленбабе и пећине у којој живи својим доживљајем и новим маштовитим појединостима. Ако волиш да црташ, илуструј свој састав.

Ивана Нешић, историчарка уметности и књижевница, рођена је 1981. године у Ћуприји. Ово је њена прва књига, за коју је инспирацију пронашла у митологији Балкана и у причама које је слушала у детињству. Уређује два блога: Кулинарске вештине злог прасета и Обор чуда злог прасета. Живи и ради у Београду.

98

КЉучне речи: реалистично и натприродно.


Бранко Ћопић

ПОХОД НА МЈЕСЕЦ

КА

Приповетка „Поход на мјесец” налази се у збирци Башта сљезове боје, која се састоји од две целине, назване Јутра плавог сљеза и Дани црвеног сљеза. У Јутрима Ћопић се враћа свету свог детињства, драгим ликовима и сликама завичаја, оживљавајући успомене. Дани црвеног сљеза говоре о судбинама и искушењима јунака који су се нашли у злокобном вихору Другог светског рата.

подно нашушурена гаја. Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса. – Чекај ти само, отићи ће стари Петрак – пријете ми у кући кад већ сасвим пре­ крдашим. А ти ,,Петракови дани” у рану јесен оби­ чно су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег. Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима одједном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестењар, шта ће ми рибетине! Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти – Мјесеца. Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и нијем, златорепа риба. И ја занијемим сав устрептао од скривене лоповске наде: – Можда бих га некако могао дохватити?! Ноћу се изненада тргнем из сна: вири Мјесец кроз прозор, гори читаво двориште,

ЕД У

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати. Ово мо­ жеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш казати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гусака, хоће и да ударе. – Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине. Како проћи! Ујутро, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја. Стега попушта тек онда кад се пред на­ шом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница. Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог дједа: – Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе? Види га, види. Ихи, почело је! Кад он већ дједа смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади? На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар. Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозвољено. Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина завученог

99


ЕД У

КА

и бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће: – Хајдемо! Дижем се лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног дједа: – Баја, куда ћеш? Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја – цоц! – о тврду ледину. Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани када се много штошта може. Дође тако једном на ред и Мјесец. Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу дало за мене! Просинула под казаном ватра, стриц Ниџо зарана се напио и заспао, а уз огњиште, под колницом, остали су само дјед и Петрак. Дјед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију, хајде де. Ја се мотам око њих двојице, више одма­ жем него помажем, прислушкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и да за­ питкујем. Поменуше Мјесец. – Дједе, би л’ се Мјесец могао дохватити грабљама? – изнанада се огласим ја. – Хех, шта њему паде на ум! – дочека дјед некако с висине и не обраћајући се мени него самарџији. – Хоће да докучи Мјесец. Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше. – Па нека, има дјечак право. – Шта има право? – Па нек проба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале. – Ма шта тице, шта... Ти си се већ напио ко мој весели Ниџо.

– Јок, побратиме – тмурно дочека старац. – Сјећам се као да је вечерас било: помоли се Мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. – Куда? – дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за... не бира чиме ће. Затуче ме та­ ко, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао, Раде, брате мој... – Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука. – Е, Раде, Раде... ако је за нас двојицу касно, није за овога дјечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда. Бацам се у ђошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља

100


– Аха, утече ли, је ли! – побједоносно кличе старац. – Препао се грабаља, а, лола једна. Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме: – Утеко лопов, па да. Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу дјечака од кога је Мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти а и ја с тобом.

КА

ноге, исправља леђа, врат и окреће се дједу, сједећивом и зачуђеном. – Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинско кљусе. Дјед је тако забезекнут да већ не умије ни да се покрене на да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се, ваљда, шта ли. Споро напредујемо уз мрачан зашаптан брег. Над нама разгорено небо најављује бли­ зину најтајанственијег путника, Мјесеца. Ха, ту су грабље, само га заквачимо и по­ вучемо, ево га зачас у крилу. Из низине, од малене тужне дједове ватре, одјекне повик: – Ехеј, будале, враћајте се! Жао ми те ватрице у долини, жао ми викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом: – Умукни ти доље, кењац један. Дурашно гурамо даље. Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лице у лице са оноликачким Мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање: – Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио! – У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи – враћа му самарџија. Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним дједом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман Мјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам: – Ево га! – Аха, видиш ли? Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо последњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, Мјесец изне­ нада одскаче изнад дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран изнад сусједне брдске косе.

Хм, нема?!... Па заиста нема таквог дје­ чака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја...

ЕД У

– Делија наша – додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевеном кукурузишту. – Паметна дједова глава.

Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хла­дњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно... Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и ,,вантазија“, што би казао мој дјед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овдје, на овој опасној граници гдје се кида са земљом и тврдим свакодневним животом.

Па ипак... ипак храбро, с пријегором, гу­там ову горку кап свога првог, дјечјег, ра­ спе­ћа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, и доље, у топлој долини, че­ ка ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чу­ десном походу.

101


канда, било и с дједом и Петраком. Сједили су код казана, а кад сам се ја појавио, они ни по чем не поменуше синоћњи доживљај. Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок. Једино стриц Ниџо, који нит је шта ви­ дио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се на­ до­везао брондати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гдје им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли „они, расипници” (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа ра­ ску­ћава, те ово, те оно... Најзад је толико до­ садио својим звоцањем да је Петраку пре­ вршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи: – Дај се већ једном смири, коњска муво! Шта смо радили? Скупљали мјесечину и дјели је у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао. Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари”нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби. ( – Оде да спава – примјети Петрак.) Остадох ја сâм, некако као равноправан и трећи, уз двојицу завјереника који су знали за минули ноћни доживљај с Мјесецом. И као тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог Мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато. Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве грабље из дјетињства: – Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?

ЕД У

КА

– Дједе, Петраче... – заустим кроз сте­ гну­то грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену дјечју тугу, спремно надовезује: – Идемо, делијо, идемо. Опет ћемо ми овамо доћи, има кад. Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара дједова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује на пут. – Хе, хе, ипак нас чека стара парипина – раколи се Петрак. – Не отписују се тако лако оваке двије делије. – Ево их, враћају се будалаши! – дочекао нас је дјед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке. – Шта је, дохватисте ли Мјесец? – То тебе не буди брига – отреса се самар­ џија. – Ти само сједи под твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао. Знамо ли – не знамо, то ми баш није ја­сно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу дједовим кољенима, ја, велики делија, смјели ловац на Мјесец, наоружан грабљама трипут дуљим од мене. Последње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак дједове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разастро у моћан и стравичан Мјесечев пожар. Дјед ме је, кажу, на рукама однио у кре­ вет (какава брука за великог путника!). Тамо сам сву ноћ булазнио, вртио се и будио брата, свога суложника. Дјед је грдио Петрака и „његов бенасти коњски Мјесец”, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко заспао. Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је,

102


парип – коњ побратим (побро) – неко кога сматраш тако блиским и поузданим пријатељем да га бираш за брата раколити се – блебетати, говорити било шта самарџија – занатлија који прави и про­ даје самаре, дрвене направе сличне седлу које се стављају на леђа коњу или магарцу чељад – укућани, особе

КА

авлија – двориште грабље (грабуље) – алатка са дугачким, оштрим зупцима која служи за скупљање сена, ситњење земље и за друге сеоске послове дурашно – издржљиво, постојано камџија – бич колница (коларница) – спремиште, по­ кри­вено склониште за кола љескар – шума лешника нашушурен – уздигнут, накостршен

ЗАКОРАЧИ У БАШТУ СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

• Зашто је детињство посебно доба? Шта га све чини другачијим од осталих периода људског живота? Чиме би требало да буде испуњено свако детињство?

Поход на причу

ЕД У

• Шта ти се највише допало у овој причи? • На основу свог доживљаја, одреди њену тему. • Малени дечак Баја био је занесен али и уплашен походом на блиставог, ноћног путника. Опиши осећања која је прича подстакла у теби. Шта ти је код Баје блиско и познато? • Којим сликовитим изразом писац назива забране које затварају свет живахног дечака? С чим би их ти упоредио/упоредила? • Прочитај пажљиво опис Петракових дана и објасни зашто они блистају у Бајином детињству. Да ли и ти имаш своје развезане дане пуне слатког узбуђења? Опиши их.

Опчињеност месецом

• Зашто је дечак очаран месецом? Пронађи у тексту речи и сликовите изразе којима је представљен месец. Какве се све жеље и хтења крију у немирној жудњи да се он дохвати? Откриј поруке приче које се крију у дечачкој занесености месецом. • Баја и старина Петрак нису успели да дохвате месец. Шта ова прича тиме казује?

Ватра у долини

• Откриј у причи појединости о дедовој ватрици која гори у долини и закључи шта све ватра значи за дечака. • Како се дечак осећа кад напушта деду и долину? Зашто жели да се врати у ушушкани, дедином ватром загрејани и осветљени свет познате и стварне долине? Како разумеш реченицу Како је драг и пун сваки корак повратка? • Које животне вредности у овој причи представља месец, а које ватра?

103


Добри старци

КА

• Шта повезује дечака и старину Петрака? Зашто је Петрак неповерљив према људима? Пронађи делове приче који на то указују. Којим речима стара скитница соколи дечака који није успео да дохвати месец? Шта те речи говоре о њему самом? • У дечаковом животу је још један старина, његов дјед Раде. Уочи и објасни његов однос према дечаку, али и према Петраку. Обрати пажњу на разговоре двојице стараца. Шта примећујеш? По чему су они слични? Шта ове добре старце чини различитим? • Када би један од њих могао бити твој деда, кога би изабрао? Образложи свој избор. • Ко су споредни ликови приче? Како су они представљени?

Приповедач – приповедање

• Кога откриваш у улози приповедача у овој причи? • Због којих својих особина је управо Баја погодан за приповедача радње у овој причи? У ком лицу он приповеда? Шта је тиме постигнуто? • Замисли да о Бајиним доживљајима и искуству прича неки други приповедач који у догађајима учествује само као посматрач. Која би својства приповедање тада изгубило? • Пред тобом је план текста који ће ти помоћи да причу успешно препричаш поштујући редослед догађања и њихову међусобну повезаност: 1. Тек ми је пет година, а свет се око мене згуснуо

ЕД У

2. Стега попушта кад наступе ,,Петракови дани” 3. Поход на Мјесец 4. Даље се не може

5. Опет ћемо овамо доћи, има кад... 6. Није се причало о томе

7. Стоји распет између дједове ватрице и Мјесечевог пожара

• Одреди делове текста који представљају почетак радње, њен заплет, врхунац и расплет.

Откључај ризницу Ћопићевог језика

Ћопићев језик је завичајно обележен и у том смислу посебно оригиналан, сочан, сликовит и духовит. • Пронађи речи и изразе који су те слатко насмејали.

• Јунаци не вичу и не говоре – они гракћу, кличу, гунђају, отресају се, брондају (брундају). Коју стилску фигуру препознајеш у овим изразима? Како говори човек који гракће, а како неко ко брунда? • Којим изразима Петрак назива деда Радета? Зашто га самарџија тако назива? • Кад Петраку досади стриц Ниџо, тада му се обраћа речима коњска муво. Која је заједничка особина стрица и коњске муве?

104


КА

• Петрак и Баја су за деду и бене и вантазије. Шта те речи значе? Изговори наглас, изражајно, реченице које деда Раде и Петрак размењују у току похода на месец. • Стриц је за Бају стрикан. Објасни какав је његов однос према стрицу? • Пронађи у причи све глаголе који се односе на Бајино скитање и истраживање природе. Неки од њих су веома необични и шаљиви: одмаглити, шити, згодити... Покушај да објасниш њихово значење у тексту. • Пронађи поређења у причи и објасни како она доприносе живости и сликовитости приповедања. • Протумачи следеће сликовите изразе: можда би ми друге тице данас пјевале; развезани дани; изгубих душу још од малих ногу; срце кљуца за долином и остављеним дједом.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

ЕД У

Композиција је начин на који се различити елементи књижевног дела (догађаји, ликови, мотиви) повезују у јединствену целину. Приповедање (нарација) јесте књижевни поступак којим се излажу догађаји. Најчешће се примењује у епским књижевим врстама, као што су епска песма, приповетка и роман. Садржај нарације су догађаји испричани хронолошким или ретроспективним редом. Хронолошки ред подразумева ређање догађаја од почетка, затим редом како су се дешавали до самог краја. Казивање о догађајима у обрнутом временском смеру – од садашњости према прошлости назива се ретроспективно приповедање. Фабула у прозном приповедачком делу означава низ узрочно-последично повезаних догађаја. Излагање радње често се састоји из увода, заплета, врхунца (кулминације) радње, перипетије и расплета (завршетка радње). Експозиција (увод) – уводни део у коме се упознајемо са догађајима који претходе радњи дела, са личностима који у њој учествују и са њеном почетном ситуацијом. Заплет – у овом делу радње долази до сукоба, односи међу ликовима се заплићу и радња постаје интересантна. Кулминација – врхунац у развоју радње, врхунац сукоба ликова. Перипетија – део у коме долази до промене у развоју радње; настаје обрт или удаљавање од главног тока радње, али се још не зна крај. Расплет – завршни део радње у коме долази до разрешења сукоба. Поглавље или глава представља најчешћи део романа, а понекад и дуже приповетке. То је обично дужа, донекле заокружена целина која је у вези са целим делом. Поглавља су нарочити прекиди у делу, који могу да буду обележени посебним насловима или бројевима (арапским или римским). Епизода је догађај или део радње који представља мање или више заокружену целину. Она је смисаоно повезана са широм целином дела (драме, романа). Свака радња може се посматрати као скуп епизода. Приповедач је носилац приповедања. Он може бити лик који излаже радњу приче. Приповедање у првом лицу ствара утисак непосредног, исповедног говора којим нас приповедач на присан начин уводи у свет својих доживљаја и осећања. Постоји и приповедање у трећем лицу. Тада нам се свет приповетке открива из угла неког свезнајућег или скривеног приповедача.

105


КА

Књижевни лик је носилац одређених пишчевих схватања, идеја, и веома је важан за саму композицију, доживљај и разумевање књижевних текстова. Особине једног лика у причи могу се исказати различитим облицима казивања: 1. описом лика; 2. дијалогом са другим ликовима; 3. поступцима и понашањем лика. То исказивање особина лика назива се карактеризација.

Жеља ми је да у овај тужни свет набијен мрачним слутњама, унесем што више ведрине, смешка надања, плавих бајки и пуна-пунцата кола стрмоглавих, пустих и драгих лагарија, а верујте ми... ја још понајмање лажем... једино – кад зинем. Бранко Ћопић

ЕД У

РЕКЛИ СУ О ЋОПИЋУ

Ћопић о сваком људском створу пише са пажњом као да је наишао на необично важног човека, ма тај човек био и дете од пет година. Прича нам како и у то рано доба живота у људском срцу има пуно снова, дубоког бола, самопрегора; како се шћућурен у кукурузе, у хладу планинског бреста, у уџерици, по богатству своје природе, свога ума и срца може бити грађанин целога света, бити једнак са онима који имају прилике да се већ као деца користе свим дотигнућима културе и цивилизације. Чар његових дела је у лепом језику. Ту није само богатство речи, већ и течна, мелодична реченица, и стилски обрти, и сва права и неправа употреба глаголских облика, сва сложена и тако логична синтакса нашег развијеног језика, да човека док чита радост обузима, осети се топло као у родном крају. Десанка Максимовић

Бранко Ћопић (1915 –1984) рођен је у Хашанима код Босанске Крупе, у Босни и Херцеговини. Писао је песме, приче, романе. Његова позната дела јесу: Јежева кућица, Орлови рано лете, Магареће године, Приче испод змајевих крила, Башта сљезове боје. Писао је и за децу и за одрасле, али је ипак нагласио: ,,То је дивно уживање, писати за децу – једна чаробна и чудесна игра.” 106

Кqучне речи:

фабула, приповедаwе, писац и приповедач, приповедаwе у првом лицу, кwижевни лик, карактеризациjа.


Милован Глишић

ПРВА БРАЗДА

I

ЕД У

КА

Уврх села Велике Врбнице, чак, горе – већ под планином Вратарном – види се одовуд, с Латковачких погледи, скромна кућица и уз њу две-три зградице. То је кућа удовице Мионе. Покојни Сибин Џамић погинуо је у другоме рату иза Јанкове клисуре. И сад се причају приче о Сибинову јунаштву и куражи. Ко га год спомене у Великој Врбници, свак ће рећи: „Бог да га прости!” Његова Миона остаде самохрана с троје сирочади. Два синчића и једна кћи. Све једно другом до увета. Најстаријем, Огњану, беше тек седма година. Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без мушке главе. Та је несрећа задесила још многе куће у овоме крају. Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге. Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове. Миони се све чинило – доћи ће Сибин, па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу растурену и пусту! Покојни Сибин има доста браће и братанаца, одељака. Сви су вредни, отресити, добродушни људи. Нема дана кад се који од њих не сврати кући Миониној да јој помогне штогод. Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко.

Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси: – Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не пређеш у нашу кућу? Видиш ли, јадна не била, да не можеш изићи на крај с том дечицом! Куд ћеш, јаднице, пре? Да имаш сто руку, опет не би могла тако сама стићи да све урадиш. Што не дођеш барем док ти дечица стану на снагу?... – Не могу, дешо! – одговорила би му Миона уздахнувши. – Ама што не можеш, снахо? У нашој кући било би ти лакше и рахатније. – Како бих ја, болан дешо, могла угасити ово огњиште, где су се ова сирочад први пут ватре огрејала! Шта бих рекла после својој деци кад би ме запитали: „Чија је, нано, оно кућа што је зарасла у зову и коров, те нико не сме ни дању у њу ући?” Кад бих тако учинила, мене би сапрео онај хлеб и со што сам појела у овој кући с покојним Сибином! Сачувај, боже! Никад, дешо, никад!... Јеленко само слегне раменима, па зајми рало и волове, те оде на њиву да узоре Миони колико јој треба за усев. Ти добри људи помагали су јој свакад у тежем раду пољском – што већ не може да савлада слаба женска рука. Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у том да јој помогну. Њој чисто буде криво. Обично им одговори: – Хвала вам! Где је било теже, ту сте ми помогли. Ово већ могу полако и сама!

II

Пролази година по година. Миона се већ навикла на самотињу и терет. Чисто сад не би веровала да може бити и друкчије! Деца јој поодрасла. Огњан узео петнаесту годину. Иде у школу. Велики је ђак. Душанка навршила тринаесту. Она увелико

107


КА

ЕД У одмењује мајку у кућевним пословима. Ако Миона зором подрани на њиву да ужање који сноп више, или оде на ливаду да попласти оно што је Јеленко јуче покосио – неће у подне, кад се врати кући, остати без ручка. Душанка се брине о том као каква матора редуша. Уме чак и погачу да умеси. Најмлађи, Сенадин, узео је девету годину. Још гради понекад пуцаљке од зове, али је кадар да причува јагањце и да истера овце на попас. Вајдица је и од њега. Хвала богу, дечица су Мионина здрава и весела, разборита и вредна. Одевена су као из најбоље газдинске куће. Миони је пуно срце кад их погледа. – Тићи моји лепи! – прошапутала би често уздахнувши. – Боже јаки, молим ти се, подржи ме у здрављу и снази док ми не ојачају ова крила моја!

Добар је бог. Он је саслушао ову усрдну молитву самохране удовице. Људи из села дивили су се дурашности Миониној. Свуд су је хвалили и њоме укоревали своје домаћице кад би се мало олениле. Само једно беше им за чудо: како је могла тако самохрана одвојити од куће Огњана и опремити га у школу! То су јој као и замерали. И сам Јеленко прекорео је једанпут Миону због тога. Беше се свратио са својим стрицем, старим Јездимиром, па после разговора о свему и свачему, рећи ће снаси: – Вала, свак ти се живи чуди како се дајаниш... Јеси вредна, јеси паметна. Само си нешто слудовала... – А шта то, дешо? – упита Миона и погледа Јеленка мало зачуђено. – Што оно дете не остави код куће да ти

108


III Настао је часни пост. Зима већ превалила. Не дува више оштра устока ни хладни север. Сад се бели ветар игра голим гранама високих букава – пошав од Жупе, па све до Жељина, Нерађе и Копаоника. Снег свуд готово окопнео. Само онај на Сухоме рудишту не хаје за бели ветар; он ће се расплинути тек после, кад припеку јунске врућине. На све стране размилели се вредни ратари. Ору њиве попевајући и надајући се доброј години. Тек у подне стиже Миона из чаршије. Ишла је тамо зором да обиђе Сенадина. Она је одржала своју реч. Огњан је о Петрову дне довршио четврти разред, а Сенадин је одмах по Преображењу пошао у први. Таман Миона оздо уз воћњак, а Душанка испаде из куће. Стутољила нешто у лепу шарену торбичицу, па се некуд жури. – Куда ћеш ти, Душанка? – Ене-де! Зар и ти дође? – одговори Ду­ шанка готово као и збуњена. – Баш добро, да не остане кућа сама... Ето ја пошла до брала... – Е? А где је он? – На њиви тамо иза лаза... Рече да му донесем ручак. – А зар неће доћи кући да руча? – Неће. – А што? – Отишао је с воловима и ралом... – Е! – чисто ускликну Миона. – Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени ту торбичицу! Ја ћу му однети... – Нека, нано, ти си уморна. Однећу му ја... Па онда... – Шта, чедо? – Рекао ми брале да ти не кажем одмах. „Хоћу”, вели, „да обрадујем нану...” – О, бог ми га обрадовао!... Нисам ја,

ЕД У

КА

барем штогод помогне? Толики имућнији и задружнији људи, па нису кадри одвојити своје деце. Ти си ионако сирота и мученица, па... – Не дам ја, дешо, да ми деца буду последња у селу! – одговори Миона и заплами се мало у образу! – Покојни Сибин, бог да га прости, често је говорио како ће, ако дочека, школовати Огњана. Ја сам му испунила жељу. Кад сам се мучила толико година, неће ми зар бити ништа ако се промучим још неко време. – Оно јест, снахо – поче стари Јездимир. – Све је то лепо и красно, али опет: ти си ето сама у кући, па ти је заувар макар и мала помоћ и олакшица. – Та Огњан ће ми сад о Петрову дне изучити и остати код куће. Ако бог да здравља, даћу одмах на јесен и Сенадина. Нећу ја да ми деца буду слепа код очију! – одговори Миона тако поуздано и одсечно да јој ни Јеленко ни Јездимир не умедоше речи рећи. Прозборише још две-три о другим стварима, па се дигоше и одоше. – Муж-жена! – рече чича Јездимир полако, пошто одмакоше од куће Мионине.

109


IV

учитељ хвали Сенадина! – Седи и ти, нано, да ручамо заједно – рече Огњан ломећи и њој парче погачице. – Нека, сине! Ручаћу ја код куће. Душанка ме чека – одговори Миона стојећи и као дворећи сина. – Ти мислиш и ја сам уморна. Нисам, Огњане! Могу ја ваздан стојати, синко! Ама узми! Нека, стићи ћеш. Не мораш ти све данас узорати... Е, гле ти њега! Баш оре као маторац! Каже мени Душанка... А ја мислим, шали се, враг један! И опет јој сузе ударише. Она их брише рукавом и смеје се. Огњан се чисто збунио. Неки пламен ударио му у лице. Заусти да рекне нешто, па баш не уме. Миона га опет нуди. Поче да ћерета с њиме као дете – све стојећи. Рече како ће очувати шеницу с те њиве, само за благе дане. Месиће од ње чесницу, колач за крсно име. Најлепше је брашно од старог жита. – Само ако добро роди – рече Огњан. – Знаш и сама, нано, да нам је ова њива понајтакша. Жито се готово свакад изглавнича. – О родиће, сине!... Мора родити! Та оваке земље нема ни у Морави! Овде никад није било ни главнице ни љуља... Видећеш ти како ће ту бити добра шеница... Огњан поруча, па се диже те прихвати опет рало и ошину волове... Миона стоји и гледи сина како као петлић опскакује, теглећи за ручицу и навијајући ралом час на једну час на другу страну. Рад је тежак, а детиња рука још нејачка. Неколико пута Миона хтеде да притрчи и да му помогне... али нешто не смеде. Ни сама не зна зашто! Прибра торбичицу, па пође полако кући. Освртала се небројено пута и гледала Огњана. Видела је кад је узорао чак и трећу бразду!...

КА

дете, уморна! Та нисам ни осетила кад сам дошла... Ех, баш ти не ваља посао што ми одмах не каза! Види ти њега!... Дај ми ту торбицу! Подне је ето превалило!... А је ли отишао одавно? – Па и није. Тек ако је сад стигао на њиву... Миона брзо узе торбицу од Душанке, загледа шта је спремљено, па оде журно. Душанка оста пред кућом – гледајући чисто зачуђено за својом мајком.

ЕД У

Њива иза лаза нема више од дана орања. Земља потакша; кад је добра година, роди две-три крстине јарице. Огњан таман образдио прву бразду, па хоће да оврати, кад ето ти му мајке. – Нуто мога маторца како ми ради! – кликну Миона радосно, притрчавши, па узе грлити и љубити Огњана. Огњан се мало изненади. – Па срећан ти рад, домаћине мој! – настави Миона. – Гле, гле! Како је то красна браздица, па како је дубока!... О, мене луде! Говорим којешта, а ти си уморан, работниче мој! Дела, ево... ево сеја ти спремила и ручак... Ту Миона брзо повади из торбице што је спремљено. Простре торбицу, па разреди по њој: мало соли, лука, неколико печених кромпира, танку погачицу, заструг межганика, па и чутурицу, говорећи: – Е, гле ти Душанке! Спремила ти и чутурицу вина. Маторка моја! Зна она шта ваља уморну човеку... Устави рало, сине! Доста си радио! И сузе јој грунуше. – Шта ти је, нано? – рече Огњан седнув­ ши. – Ти плачеш? – Ништа, сине, ништа! Ето смејем се!... Дела узми, гладан си, знам... Богами, и ја се забавих мало доле у чаршији. Да знаш како

110


КА

Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се – и смеје јој се. Не зна ни сама зашто! Мало, па тек прозбори онако сама: „Та ред је једном да и мене бог обрадује! И зар ја нисам срећна? Ко то каже! Те како сам срећна! Море, имам ја сина! Имам домаћина, хеј! Неће мени више пословати туђе руке. Аја! Нема нико оваквог детића. Ено га оре! Не може боље ни Јеленко! Момак је то! Још годину, две па ћу га и оженити – ако бог да! О, та и моја ће кућа пропевати!” Душанка не памти да је икад видела мајку веселију него тад кад се вратила с њиве иза лаза... Дошла је кући певушећи неку веселу песмицу. жита наслаганих унакрст, један преко дру­гог лаз – земљиште које клизи, клизиште љуљ – коров који расте у житу межганик – јело од куваног изгњеченог пасуља одељак – онај који се оделио, издвојио из заједничког домаћинства и узео део имања попас – кратко јутарње напасање стоке потакша – слаба, мршава, посна земља рахатно – спокојно, мирно сапрети – заслужено казнити некога стутољити – смотати, умотати нешто на брзину

ЕД У

аја – стари израз за одричну речцу не главница – болест која напада жито дајанити се – излазити на крај са тешко­ ћама и проблемима детић – момак кога красе многе врлине (храброст, поштење, окретност) деша – хипокористик (реч одмила) од речи девер дурашност – издржљивост заструг – дрвени суд за јело са поклопцем заувар – на корист (макар и малу) изглавничати се – оболети од главнице јарица – врста пшенице која се сеје у пролеће кураж – храброст, смелост крстина – гомила од неколико снопова

ТВОЈ СУСРЕТ СА ПРИПОВЕТКОМ

• Какав утисак је оставила ова приповетка на тебе? • Која размишљања у теби подстиче? • На основу свог доживљаја приповетке одреди њену тему.

Ево нас у селу Велика Врбница

Радња приповетке „Прва бразда” одвија се у Србији после Другог српско-турског рата који је трајао од 1877. до 1878. године. • Како је писац представио српско село, погођено тим ратом? Која пишчева осећања према селу и сељанима откриваш у начину његовог приповедања?

111


Догађаји и ликови приповетке

КА

Догађаји у овој приповеци изложени су хронолошким редом: у зачетку, развоју, мењању и трајању. Забележи кратко, у виду теза, садржину за све четири приповедне целине (оне су и обележене у тексту). • Повезујући садржајне целине, испричај својим речима причу. На тај начин казујеш и фабулу приповетке. Твоје причање може бити и у првом лицу из угла: мајке Мионе, сина Огњана, кћерке Душанке или деше Јеленка.

Јунакиња приповетке – Миона

ЕД У

• Какви су Мионини животни ставови (однос према успомени на мужа, према деци, раду, родбини)? • Од тренутка Мионине одлуке да остане на свом огњишту, сама са својом децом, она постаје двоструки борац. Размисли и издвој њена два основна животна циља којима се тако предано и пожртвовано посветила. • Које препреке је морала да савлада да би постигла циљеве? • Које мисли и бриге су је заокупљале? • Уочи лепе речи и изразе којима се она обраћа својој деци и деверу. • Шта те речи говоре о њеним осећањима према породици? • Како је награђена њена храброст? Шта мислиш о томе? • Како је описана Огњанова прва бразда? Образложи шта та бразда у земљи значи за мајку. • У представљању Миониног лика писац користи различите облике казивања – форме приповедања: причање (нарацију), описивање (дескрипцију), дијалог, монолог. • Пажљиво прочитај најлепше примере за наведене облике казивања. • Који облик казивања је погодан за портретисање, а који за откривање унутрашњег света (осећања, мисли, расположења) лика у књижевном делу? Пронађи у тексту део у коме Миона збори, онако сама за себе, откривајући нам своја осећања и мисли.

Миона није сама

• Анализирај и опиши и споредне ликове приповетке. Какви односи владају у Миониној породици и родбини? Прочитај речи и реченице којима се најбоље слика атмосфера њиховог међусобног поштовања, искрене љубави и великог поверења. • Којим је сазнањима о животу тебе обогатила ова прича?

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

Тему и грађу реалистичке приповетке писци узимају из стварног живота. Ликови, место и сами догађаји о којима се приповеда могући су и стварни. Обично су један или два лика приказани у ситуацији из које се може сагледати њихов живот и друштвени односи.

112


ТВОЈЕ ПРИЧЕ

КА

• Замисли село Велику Врбницу. Сликовито, са што више појединости, опиши своје виђење села, крајолика у коме је смештено, изглед кућа, дворишта, одраслих и деце који у њему живе. Како су се и чиме тада играла деца? Чему су се радовала? С којим су се тешкоћама и мукама суочавали одрасли? Шта их је храбрило? Можеш и да изабереш своје омиљено годишње доба и да у опису села и сељана износиш карактеристичне појединости везане за тај део године. • Да ли и ти имаш своју прву бразду којом си обрадовао/обрадовала и изненадио/изненадила своје родитеље? Исприповедај или напиши нешто о томе. • Размисли о људима које добро познајеш. Изабери међу њима некога ко има највише сличности са Мионом и опиши га/је.

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА

ЕД У

Милован Глишић је рођен у селу Грацу, крај Ваљева. Родитељи му нису могли обезбе­дити редовно школовање пошто у селу није било школе, али су га оспособљавали за живот оним што је било најбоље у њима. Отац гуслар и мајка, даровита усмена приповедачица, научили су га писању орловим пером. Тако припремљен, Милован је био у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе.

Приповедач и комедиограф Милован Глишић (1847–1908) сакупљао је народне песме и вредно преводио дела руске и француске књижевности.Уметнички најснажнији део његовог књижевног стварања чине приповетке са тематиком из сеоског живота. Снажно је осећао све промене што их је доживљавало српско село у другој половини 19. века. Тежио је да што верније пренесе не само начин живота, обичаје, схватања, него и начин говора људи из крајева о којима је приповедао. Уверљиво и присно, с познавањем и разумевањем, приказивао је сеоски живот и људе који, пролазећи кроз разна искушења, покушавају да сачувају изворне људске вредности. Дела: приповетке „Глава шећера”, „Рога”, „Прва бразда”, „Редак звер” и друге, позоришни комад „Два цванцика”, комедија „Подвала”. КЉучне речи:

дескрипциjа, монолог, диjалог, реалистичка приповетка, причаWе (нарациJа).

113


Стеван Сремац

ЧИЧА ЈОРДАН (одломак)

ЕД У

КА

Чича Јордан је однекле с југа. Као сваки из оних крајева, био је и чича Јордан врло умешан и знао свакога врага. Био је и говедар и пудар, фурунџија и млекаџија, и баштованџија и ашчија, али је ова два по­сле­дња занимања ипак највише ценио и једнако је једно другим замењивао; и умро је а никако није могао стално да се реши за једно или дру­го занимање. Зато је и био познат под оба имена: Јордан баштованџија и Јордан ашчија била су два имена за једну исту особу; де­ ца су га знала под именом чича Јордан ба­ штованџија (или пудар), а одраслији под име­ ном чича Јордан ашчија. А познат је био и једнима другима као чо­век који је добро испекао свој занат, па га је свако радо звао. У пролеће би га богатији зва­ли да окопа башту, да ореже воће, да окопа лозу. И он би све то посвршавао на потпуно задовољство – задовољни би били и они и он, а чича Јордану није богзна колико ни требало, јер сем унучета Дила није никога другог од рода имао. За то је унуче живео. А ни самоме Дилу није богзна шта требало; лети воћа а зими печених бундева, и Диле ништа друго није ни изволевао. Лети би се чича Јордан наимао да чува кра­јње баште газдама чије су куће биле у чар­­ шији. Ту је и чича Јордан пударисао и ба­што­ва­ нисао. А био је поуздан и поштен, а по­г­лавито погодан, јер није имао ни наблизу ни надалеко рода − на пример каквих сестричина или синовица, од чега се газде и газдарице обично прибојавају − као што се многим пударима деси да имају; и зато су њим били задовољни и старији и млађи, и родитељи и деца, нарочито дечурлија. И да се чича Јордан плебисцитом

бирао за пудара, сви би дечурлијски гласови пали на њ, а да је захтевао уверење о владању од њих, дали би му га као врата велико. А и јесте био славан баштован у пролеће, и још славнији пудар у лето и у јесен. Кад стигне јесен, она штедра и благословена и оби­лна јесен са дарима својим, са јабукама и крушкама, бресквама и шљивама, грожђем и дуњама – како дражесно изгледају онда ба­ ште онима што вире споља кроз плот! Рај, пра­ви рај са читавим редовима забрањена ра­ зноврсна плода. Плаве се шљиве на савијеним те­шким бременим гранама, румене се и жуте крушке, сјају јабуке, и плави се пепељасто грожђе испод пожутелог већ листа, а поворка дечурлије блене с оне друге стране плота, са сокака, а вода им пљушти на уста. И ко је тај ко се у раноме детињству није саблазнио једним таквим призором, и није заборавио пету заповест божју која вели: „Не кради!”, а запамтио је и сетио се оне пословице људске „да је крадено грожђе најслађе” – па му дошла жеља да се успуже преко плота у туђу башту? То је знао и чича Јордан, иако није био писмен и читао то, и тада је Аргусовим очима мотрио на поверено му имање. Али шта су помогле његове Аргусове очи кад је чича Јордан био право, што реко народ, адамско колено. − А бре, децо, бре чворци ниједни! – ра­ здера се тако једног дана и полете с ужа­ сном једном мотком на мале лопове који су се црнили кроз шљивово грање. – Чек да ви­ димо, ћопеци, је ли ово Алајбегова слама или пусто масло! − Леле! Јао! Јао! – заграјаше са шљиве де­ чурлија која су се у ово доба најмање надала чича Јордану. A највећма се дерао мали Гиле, коме је ово први пут у животу било да се кренуо тако корпоративно у крађу. Од страшне

114


− Молим те, чича, само ме сад пусти! Нећу, бога ми! – моли му се Гиле. − До данас је било, ама од данас нема веће. Несу ово дуње! – вели чича Јордан, па обилази издалека око дрвета на коме се ушепртљао мали крадљивац новајлија. – Несу ово дуње, знам ти муку. Хехе! А да су дуње или крушке, ласно би ви било; ја би бегô од вас, а ви од мене јок! И доиста, да су то биле крушке или дуње, кривац би лако; он би се одбранио, као и мно­ ги други, отворив јаку паљбу одозго на не­ пријатеља којим је доминирао – али како су то меке шљиве биле, положај му је био врло критичан. − А шта, ћеш сад, несретниче? − пита га чича Јордан, видећи га где баш нема куд. – Хехе, дете, шта сад мислиш? − ’Оћу да скочим главачке на земљу; да се не дигнем жив, теби за инат − рече одлучно мали злочинац кроз плач, и стаде на једну тању грану која се сави и тек што не пуче под теретом злочинца. − Ух, ух – викну преплашено чика Јордан и покри шаком очи, само да не гледа страхоту. – Лудо младо, што ће да погине за ништо. Па стани на ону другу, поцврста је – ’оће те одржи убаво. − Нећу – дере се дете – ’оћу да погинем за две паре туђих шљива, а теби грех на душу! За туђе шљиве... нису ни твоје. − Ух, ух, леле! Несретна деца што праве! За пару он главу, а ја си душу да изгубим! – јада се чича Јордан, а подупире мотком грану. – Силази доле, врат да скршиш, а џаба ти сливе! − Јес', па да ме после бијеш! Нећу – плаче дете. – ’Оћу да скочим на оно шиљато дрво, на прошће... Па да ти направим посла! − Ех, несретно дете, несретна памет... Да направи посла и мени и старејима! – хуче чича Јордан. – А чији си ти, бре? Татко кој’ ти беше?

ЕД У

КА

мотке чича Јорданове која је двапут дужа била од носиоца јој, све је страх и трепет још издалека ухватио; једно по једно стаде падати и бежати и скакати као без душе преко плота, док је чича Јордан до пола баште стигао. − Ахааа! То ли учите у чкољу, тој ли ве је учи­тељ научио? − дере се чича Јордан и све ближе и ближе долази. − А што ниси поно већу мотку, чича Јор­ дане? − смеју му се деца склоњена и безбедна иза плота. − Ако, ако подсмевајте ми се, несрећници! Сад ми утекосте, ама да запишете кад још једаред поједете сливу одавде! Утекосте, ама један ће бар да ми плати кад-тад! Да ми плати, ем убаво, ем за све! И, доиста, на велико задовољство своје, опазе дечурлија једног друга и саучесника, где се од страха и невештине уплео у гране, па не може никуд, него само кука и јауче. − А гле Гила! Пази Гила! Хахаха! Пази га како се сплео! − продера се један, показујући на Гила који је преплашен скакутао као веверица с гране на грану и дерао се. − Још ће да добије батине! – повика други. − Одераће га ка вола у купусу − повикаше још неколицина смејући се другу у невољи. − Јао, нећу никад више, чича Јордане, пусти ме. Молим те, нећу никад! Само ме сад пусти! – моли се Гиле. − А нећеш, дете! Нећеш! Тако си сваки збори кад види да су тесна посла! Ама неће више чича Јордан да буде луд. − Нећу, богами, више! – моли га Гиле. − Нећеш, дете! Не можеш, па нећеш! Не­сам јучерањи бачованџија и пудар, те да не знам. Тако викаше и господин Лаза поштар кад беше у вашим годинама. „Нећу, нећу, никад више”, у три пута га пушта; превари ме, рђа, трипут. Ама, долијао је и он. Поче са слива, а сврши са аманети – ено га у Пожаревцу где учи тишлерај саг по старос!

115


116

ЕД У КА


баште где се драма одигравала, па се стадоше дерати: – „Гиле Јовановић! Ево га Гиле Јовановић!” – Леле! – дере се онај на дрвету још већма кад опази ко иде оданде право поред баште. – Јао, убиће ме, убиће ме ако ме види овде! А чича Јордану одједаред би нешто жао. − Ајде, силази па бегај куд знаш – вели му чича Јордан – а ја ће се, ево, да се уклоним! − Не смем никуд одавде; не знаш ти мог оца какав је! − Зар ти је оно татко? – упита чича Јордан. − Јесте он је... ајао! − Еј, несретниче! Па он ће да те убије ако те види ту! – вели му чича Јордан. − Јао, оће, како да неће! Убиће ме! Убити! Не знаш га какав је крвник; он не гледа куд удара, него што дофати. Јаооо! − Јесте – потврђују остала деца смејући се – бије га кад скриви, па све као вола у купусу. − Јао, јесте, јесте! – дере се онај. − Па шта ћеш да радиш, несретниче? Не смеш на сокак, је л’? − Гиле Јовановић! – деру се деца да чује мимопролазећи. − Не смем никуд! −Да те сакријем док не прође беда, а, дете? – пита чича Јордан. − Боље ти да ме бијеш него он; он не гледа куда бије. − Нећу да те бијем, не бој се, де! − Ако, ако, боље ти него он – вели Гиле и почиње да силази. -Видео сам ја, ти не умеш да бијеш. Кад бијеш, а дете се смеје. − Море нећу да те бијем! Џабе ти и бијење, кол’ки стра’ изедо’. Кад је таква работа, прође ме и љутина!... Како да те бијем? Бог те је убио кад имаш таквог татка! – вели чича Јордан, и скида малога, који се смеши кроз сузе, и пушта га да се склони у колебу док не прође опасност.

ЕД У

КА

− Ја немам оца!... − Ех, црно удовичко дете... без татка... Зато си такво! − Лаже те, чича Јордане, има оца! – деру се они иза плота. − Чији си, бре, казуј се! – прети му чича Јордан – нећу да те пустим доклен ми се не кажеш. − Мила рабаџије сам! – одговара му крадљивац – пусти ме, молим те. − Мила рабаџије? Бре, зар већ тол’ког сина има Миле? − Лаже те, није, чичо! Миле рабаџија и нема сина, него девојке две! – деру се они иза плота. − Лаже, лаже! – проказује га један. – Он је господин Милисава, Милисава Јовановића, казначеја. − Господин Милисава! – чуди се чича Јордан. – Бреее! Знам га, знам господин Милисава! Пантим га кад јоште малецан беше! Беше и он... ама, овакав окачењак не беше! − Јесте, његов је, његов, богами, чича Јордане! – потврђују они остали иза плота. − Еј, господин Милисаве, господин Милисаве! Што те орезили овај окаченик твој! − Нисам, богами, лажу те, чичо, ја не говорим с њима, лажу те! – дере се онај. − А, чек’, чек’! Сад кад знам; док га видим, ћу му се пофалим с тебе. Да му кажем каквога ђака има! − Немој, молим те, нећу никад више, само ме сад пусти! – моли га кривац. − Јок, јок! Знам ве ја вас све убаво! „Леле и помагај!” док ви је невоља, а сутра опет ка чворци на исту грану паднете! Сад ћу да викнем влас’ да те причува док ја скокнем до твоју кућу, до татка ти! − Ајој, чичо, немој, молим те! − Немој да се трудиш! Ево њега самог! – викну један, па заграби у страну, а сва остала дечурлија прснуше куд које далеко од плота и

117


корпоративно – групно, сви заједно пудар – чувар винограда или других усева плебисцит – гласање целог народа о неком питању сокак – улица убаво – лепо фурунџија – пекар, хлебар, онај који прави пећи, фуруне чаршија – трговачка улица, главни крај града

КА

адамско колено – осмо дете исте мајке које је, према народном веровању, обдарено најбољим особинама, добро је и племенито, али нема среће у животу алајбегова слама – имање без господара, о коме нико не води рачуна аманети – безбедност, окриље, остава Аргус – лик из грчке митологије, стооки чувар Аргусове очи – врло будне, пажљиве, увек отворене очи којима ништа не може остати скривено ашчија – кувар, гостионичар; власник ашчинице, народне кухиње казначеј – благајник

ТВОЈ СУСРЕТ СА ПРИПОВЕТКОМ

ЕД У

• Какво расположење у теби подстиче ова приповетка? • Зашто би свако дете желело да забрањене воћњаке чува чича Јордан? • Читајући текст, откриваш шта је рај за ликове деце који се појављују у овом одломку. Пронађи реченице у тексту којима се дочарава дечји рај. Замисли то обиље боја, укуса и мириса. • Објасни зашто се каже да је најслађе забрањено воће. Какво је твоје искуство са том врстом воћа? • Ко је главни лик? Шта о чича Јордану сазнајеш на основу приповедачевих речи? Какво понашање он испољава? У чему се огледа чича Јорданова необичност? • Протумачи реченицу користећи се објашњењима непознатих речи: Али шта су му помогле његове Аргусове очи кад је чича Јордан био адамско колено. • Занимљивости чича Јордановог лика много доприноси његов говор који одступа од уобичајеног и који је у вези с његовим пореклом. Одакле је чича Јордан? • Како би се следећа реченица исказала уобичајеним (стандардним) говором? − Ахааа! Тој ли учите у чкољу, тој ли ве је учитељ научио? • Размисли и реци који говор уверљивије осликава лик чича Јордана. • Пронађи у тексту чича Јорданове реченице које су на тебе оставиле најснажнији утисак и образложи свој избор. • Ко је чича Јорданов заробљеник? На који начин чича Јордан и Гиле настоје да реше немилу ситуацију у којој су се нашли?

118


КА

• Како се назива разговор између два лица? Изабери одговор који сматраш тачним: 1. нарација, 2. дијалог, 3. монолог. • Које особине открива чича Јордан у разговору са Гилетом? Објасни како Гиле покушава да се спасе ослањајући се управо на те особине. • Какви су Гилетови другови? Ко је неочекивано његов најбољи пријатељ и спасилац? • Утврди у тексту одломка делове радње (увод, заплет, кулминацију, перипетију и расплет).

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

ЕД У

Приповетка је епско дело мањег обима него што је роман. Радња приповетке је претежно заснована на неком догађају. У њој се појављује више ликова, али је пишчева пажња највише усмерена на једног или два лика. У приповеткама су заступљени различити облици казивања: приповедање, описи, дијалози и монолози. Приповедач излаже радњу приче. Он је посредник између писца и догађаја о коме се приповеда. Приповедање у трећем лицу оставља утисак објективности. Такво је приповедање у „Чича Јордану”. Хумор је осећај за смешно, способност да се запазе и на шаљив начин прикажу људске слабости и карактерни недостаци, као и комичне ситуације у којима се нађу ликови.

Стеван Сремац (1855–1906), писац „Зоне Замфирове”, „Поп Ћире и поп Спире”, „Чича Јордана”, „Ивкове славе” и других дела. Родио се у Вojводини (Сента). Живео је у Нишу десет година. Највећи део живота провео је у Београду. У својим књижевним делима писао је о све три средине: војвођанској, нишкој и београдској. Писао је о свету ситних трговаца и занатлија, о патријархалном свету који је полако ишчезавао, а који је он успео да сачува у својим делима. Ликове из тих средина сликао је са доброћудним хумором, топлином и разумевањем, верно преносећи њихов говор у своје стваралаштво.

Анегдота из живота писца

Дошао Стеван Сремац, у време кад је као професор радио у Нишу, код министра просвете да види шта је са његовим премештајем. Кад је хтео да уђе у министров кабинет, на вратима се испречи послужитељ: − Господин министар не прима... − Знам да не прима − рече Сремац − ја сам дошао да ми дâ. 119

КЉучне речи: приповетка, приповедаwе у тре}ем лицу, хумор.


Ivan Cankar

DESETICA

КА

Pred tobom je pripovetka u kojoj ćeš upoznati jednog dečaka tvojih godina koji gleda na svet iz svog ugla i priča o njemu onako kako ga doživljava, oseća i vidi, čime kazivanje postaje snažnije, izražajnije i uverljivije. Svojim razmišljanjima i zapažanjima uvlači i nas u svoj svet, u kome sa strepnjom i nelagodom osluškujemo damare njegovog nespokojnog, pred neveselim životom zadrhtalog srca. Ceo njegov svet, kuća u kojoj živi, ulica kojom se kreće, ljudi i priroda, dobijaju boje i izraz njegovih misli i osećanja. Sećanje na siromašno detinjstvo, požrtvovanu majku, neveselo školovanje i ranu mladost prepunu teških iskušenja, predstavlja riznicu književnih motiva Ivana Cankara. Čitajući i druge njegove pripovetke, protkane bogatom i složenom osećajnošću, od kojih izdvajamo „Suve kruške”, „Jedna jedina noć”, „Njezin grob”, „Šoljica kafe”, „Sluga Jernej i njegovo pravo”, otkrićeš da je Cankarevo književno stvaralaštvo snažno i dragoceno svedočanstvo o vremenu u kome je živeo. Iako je „Desetica” nastala iz ličnog iskustva pisca, Ivana Cankara, dečak iz njegove priče je poseban književni lik, koji ne treba izjednačavati sa ličnošću pisca. bio sumrak. Soba je bila velika, pa ipak mi se toga jutra učinila uska i tesna, sva nabijena i pretrpana stvarima, kao pri selidbi. Uza zidove stajala su četiri kreveta, među njima police za knjige, veliki drveni kovčezi koji su ličili na sanduke, ormani za odelo, na sredini ogroman sto pokriven knjigama i sveskama. Sve je to u sumraku dobilo čudne, izobličene, nekako neprijateljske oblike i činilo utisak neopisive bede i žalosti. Na ostalim posteljama ležali su moji drugovi; svi su još spavali čvrstim jutarnjim snom; lica su im bila vrela, zajapurena, usta poluotvorena. Bili su stariji od mene; već druga godina kako stanujemo i spavamo u jednoj sobi, a ipak im nisam pravi drug; gledali su me popreko, ni sâm ne znam zašto. Bili su to seljački sinovi, snažni, bučni, veseli; a u meni je bilo, negde sasvim na dnu, nešto gorko i turobno, što je možda nehotice izbijalo i u rečima i u očima. U prozore je udarala kiša, sasvim tiho, kao mekim prstima; lila je već nedelju dana u dugim, tankim mlazevima; to je bila ona kiša

ЕД У

Ponekad mračno i teško padne čoveku na dušu tihi nejasni strah, koji mu oduzme svu snagu, svu radost, sve pouzdanje. Gorčine svakodnevnog života odjednom postanu silne, nesnosne; javi se savest, udari po srcu kao čekićem i svi gresi, i oni najmanji, već zaboravljeni, iziđu pred oči. Zašto živeti dalje? Pa sve je, sve, sve je izgubljeno... I bojažljiva ruka dršćući se pruža za rukom posestrimom, plašljivo oko se obazire i traži prijateljski pozdrav. Taj trenutak nije suđen samo čoveku koji je prešao dug put i već sluti smrt i grob. U najlepše jutro dune hladnoća na dušu, tako da sve misli padnu na tle kao da su od kamena. Zakuca gvozdenim prstom u veselo veče u bučnom društvu; ruka koja je držala čašu klonu, oči se rašire, smeh se sledi na usnama... Tako i dete ponekad iznenada usred mirne igre vrisne, uzdrhti i u nepojmljivom strahu privije se uz majku. Bilo mi je dvanaest ili trinaest godina; išao sam u treći razred realke. Jednog jesenjeg jutra probudio sam se rano; tek je svitalo, u sobi je

120


КА

ЕД У koja čoveka rastužuje, čini tupim i zastre mu sve vedre slike a otkriva druge, nepoznate, u sivo ruho zavijene. Vazduh u sobi bio je težak, zagušljiv, zaudaralo je na ostatke slabe večere, na kišu, na neokupana, znojava tela, na otrovni dah bolesnika. Sve sam to video i osetio u jednom jedinom trenutku. I svega me je prožeo gorak, nemilo­

srdan bol. Taj teški, otrovni zadah u sobi učinio mi se odjednom kao slika i obeležje moga života. Čitavoga života, od prvih žalosnih uspomena pa do kraja, daleko u bezdanu budućnost koju sam jasno video pred sobom. Toliko me je bilo strah da sam se jedva usuđivao da dišem; ležao sam potpuno mirno, očiju široko uprtih u sumrak. To je bilo kao u snu, kad čovek u

121


strah; učenje mi nije zadavalo brige, ali tamo mi je sve bilo tuđe, neljubazno; stajao sam pred nastavnikom kao razbojnik pred sudijom. S knjigama pod pazuhom iziđoh na ulicu. Vlaga se odmah uvuče u cipele i stresoh se od zime. Kiša mi je sipala u lice, knjige sam sakrio pod kaputić. Ulice su bile sumorne, sive; sve je bilo sivo, kuće, ljudi, misli, sav svet; trotoar je bio klizav, po ulicama su se skupljale i razlivale velike bare; kad bi prolazila kola, prskalo je na obe strane i ljudi su se sklanjali; neba nije bilo, siva magla visila je do mokrih krovova. Ljudi koje sam sretao bili su svi mrki, nepristupačni, kao da u glavi skrivaju mračne misli, ružne brige, žurili su kraj mene, svi su gledali u zemlju. Nisam išao pravo prema školi, još je bilo suviše rano. Išao sam ulicama, a nisam gledao nikuda, niti sam što tražio. Katkad su iz otvorene pekarnice zamirisale tople sveže zemičke, one zlatnožute; jedanput zarskaš, pa je nestane. Kiša je tiho padala; iz oluka po uglovima je curilo, bare su rasle, prekrivale ulice od trotoara do trotoara; čim bih koraknuo, šljapnulo bi i voda mi je u cipelama brizgala već između prstiju. Školska zgrada bila je vrlo visoka i vrlo gospodstvena; bio sam pred njom kao prosjak pred dvorcem. Prozori su gledali mrko i strogo kao učitelji. Kad sam ušao u predvorje, oborio sam glavu i bilo mi je teško. Tako bi čovek ušao u hram neprijatelja, ruku svezanih na leđima, sav bedan i ponižen. Noge su mi bile teške, išao sam polako po stepenicama, pognut, kao što idu starci. U učionici je bilo vrlo toplo, ali mirisalo je tuđe, neprijatno, sâm bog zna kako, kao posle reči „Ruhe!” Kad čovek ugleda te uredno i brižljivo poređane klupe, najednom više nije čovek nego đak i broj u prozivniku. Bol ti kljuje u srcu, bije u potiljak – a ti misli kad li je rođen Klopštok. Nisam uopšte znao koji je nastavnik na času ni šta govori; čitavo vreme samo jednа

ЕД У

КА

jednom jedinom trenutku preleti godine i decenije – sve je to jedna jedina slika, u jednom jedinom okviru, a lica hiljadu, razrogačene oči gledaju ukočeno, kao iz večnosti. Svi gorki časovi se vraćaju i srce ih u sećanju oseti devet puta teže nego što ih je osetilo prvi put. Sećanje ide daleko, odgrće sve zavese. Sećao sam se događaja koji su se desili kad sam tek prohodao i kad su me još oblačili u dugačku nespretnu suknjicu. Vratile su se večeri kad bih zaspao uplakanih očiju; vratila su se jutra kad sam se budio ne otvarajući oči da ne bih video dan, da ga nikada više ne bih video. Potištenost se prelila u očajanje, u nemi užas pred životom, u saznanje da put nezadrživo vodi nizbrdo, u bezdanu dubinu, i da nema spasa. Nisam mogao ni da jeknem, ni da zajecam; srce mi je nešto stezalo nemilosrdnom silom. Gazdarica je ušla u sobu. „Dečaci, ustajte!” Bila je velika i debela, podbula lica; bojao sam je se kao nečeg neprijateljskog, zluradog; ona je to, verovatno, i znala, jer ni ona mene nije volela. A toga jutra bila mi je još strašnija, ogromna kao planina, mračna i tuđa; uzdrhtao sam kad me je ošinula malim sivim očima, i brzo sam ustao. Bilo mi je hladno dok sam se oblačio; i gladan sam bio; nisam imao doručak, dok su ga ona trojica imala; iz kuhinje je prijatno mirisala kafa. Kod kuće sam rekao da ujutru dobijam kafu tamo negde u Šenpeterskoj ulici, a to nije bilo istina. Postalo mi je teško i čudno kad sam na stolu ugledao velike, pune šolje, iz kojih se slatko i toplo pušilo; pored svake šolje bio je komad belog hleba sa porumenelom, dobro pečenom korom, koja rska pod zubima. „Šta bih sad i kuda bih?”, pomislio sam. Kod kuće nisam mogao da ostanem, a ne bih ni mario; radije bih u ponoć išao u mrtvačnicu. U prozor je tiho udarala kiša. Kad bih samo pola sata išao ulicama, bio bih mokar do kože i svi bi znali u čemu je stvar. A škole me je bilo

122


se ne bi stidela. Kad sam raširio pismo, nešto zveknu na pod; sagoh se i uzeh; bila je desetica. Ona tanka, izlizana, srebrna desetica, kakvih već odavno nema. Kad sam je uzeo u ruku, obuzelo me blaženo osećanje. Sve je uzdrhtalo, zatalasalo se u meni, podiglo me uvis, kao u plamenu ljubavi. Video sam onu dragu, uvelu, drhtavu ruku koja je među prstima držala poslednju deseticu i najzad je spustila u pismo. Jer desetica je bila poslednja, to sam znao, kao da je na njoj bilo zapisano. Sakrio sam se sasvim u kut da me niko ne bi video. Iz srca, iz grudi, iz čitavog tela provaliо je plač, tresao me kao u groznici. Ali kad sam se stepenicama vraćao u učionicu, bilo je u meni svetlo, svetlo. Mati je iz daljine videla moj bol, i smešeći se pogledala na mene, kao što bi pogledalo samo drago sunce. I gle, čudo božje, zaista su se oblaci rasturili i veselo sunce zasjalo je kroz prozor. Majke više nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve do noći.

ЕД У

КА

misao bila je u meni: „Ama, završi već jednom, to ionako nije ništa; prestani!” – Kraj mene je sedeo moj debeli drug, sin ljubljanskog krčmara, i bez prestanka jeo. Sakrivao se iza širokih leđa onoga ispred sebe i jeo. Imao je okruglo, zadriglo lice i zle, tvrdičke oči; debele ruke bile su mu večito masne, jer je samo jeo i jeo. Meni je u grudima bilo suvo i prazno, jezik mi je bio krut. U deset, za vreme odmora, svi su otišli da kupe kobasice kod vratara ili da se jure po dvorištu. Ja nisam znao kuda bih. U srcu me peklo što sam sâm, sasvim sâm. Najradije bih uzviknuo, mada sam bio dete: „Bože, daj da umrem!” Priđe mi drug i reče: „Hej, imaš pismo!” Zaista, na tabli je bilo napisano moje ime. Pođoh vrataru teškim, umornim koracima, kao starac. Kad sam primio pismo, ruke su mi drhtale i sakrio sam se kod prozora da nijedno nedostojno oko ne vidi to sveto pismo. Krupna, draga, nevešta slova pokazivala su majčinu ruku. Otvarao sam ga polako, i vrlo čudno, na srcu mi je bilo i radosno i teško. Unutra su bila ona ista krupna, teška, nevešta slova: „Dragi sine!” Jer mati je tek od nas dece naučila da piše: da

desetica – kovani novac koji predstavlja deseti deo forinte, starog austrijskog novca Klopštok – nemački pisac iz 19. veka realka – srednja škola u kojoj su se pretežno proučavale prirodne nauke (matematika, fizika, hemija i dr.); trećem razredu te škole odgovara današnji sedmi razred Ruhe – tišina, mir

123


TVOJ SUSRET SA tužnim dečakom

КА

• Kad bi samo bojama izrazio/izrazila svoja osećanja posle čitanja „Desetice”, koje bi to boje bile? Obrazloži svoj izbor boja, povezujući ih sa pojedinostima iz teksta. • Izdvoj trenutak u priči koji je podstakao tvoju najsnažniju emociju. • Pažljivo pročitaj deo teksta u kome pisac opisuje sobu u kojoj je dečak tako nerado živeo. Kakva је osećanja, misli i raspoloženje pisac uneo u taj opis? Čime je postignuta slikovitost i emocionalnost opisa? • Šta je sve uzrok dečakovih turobnih misli i osećanja? • Koje pojedinosti u tekstu otkrivaju njegov materijalni položaj? • Kako on doživljava druge likove koji se pojavljuju u priči? Šta misli o njima? • Zašto je toliko usamljen?

Dragocena majčina ljubav – utočište i nada

ЕД У

• Koji događaj donosi emotivni preokret? Opiši osećanja koja prožimaju dečaka u tim trenucima. • Pronađi opis desetice u tekstu i kaži šta sve taj novčić predstavlja za dečaka. • Zašto je majčina ljubav velika i pouzdana radost? • Koju poruke pripovetke okrivaš u ovom delu teksta? • Objasni što više značenja našeg podnaslova Dragocena majčina ljubav – utočište i nada. • Koje osobine je otkrio junak „Desetice” kroz svoje postupke i razmišljanja? • Pronađi u priči deo u kojem je pisac slikovito opisao kako je izgledao dečak pred svojom školom. Kako nazivamo u tom delu teksta upotrеbljeno stilsko jezičko sredstvo? • Pronađi u tekstu i ostale primere istog izražajnog sredstva kojim je dečak izražavao svoja osećanja dovodeći ih u vezu sa slikovitim predstavama. Zašto se pisci rado služe tim sredstvom?

Френк Дуванек, Дечак који звижди 124


Maštaj, stvaraj • Zašto pisac majčino pismo, napisano dragim i neveštim slovima, naziva svetim? • Zamisli i napiši šta je majka, koja je iz daljine osetila muku svog deteta, napisala u tom pismu. • Da si na dečakovom mestu, kako bi izgledao tvoj odgovor majci? Napiši ga.

КА

• Te večeri, kada se vratio u svoju sobu, dečak je usnio san koji je bio potpuno različit od njegove sive svakodnevice. Ispričaj njegov san.

• Pred tobom su različiti epiteti. Neke od njih pisac je upotrebio da bi slikovito i emocionalno opisao sobu (enterijer) u kojoj je dečak živeo. Prepoznaj ih. Uoči razliku između njih i ostalih koji ne pripadaju priči. uska, svetla, razigrani, tesna, prozračno, prostrana, nabijena, topla, sveže, čudne, svetlucavi, izobličene, sunčano, čista, neprijateljske, neopisive, svilenkast, tanani, gorko, vedro, turobno, glatko, sivo, lagani, težak, vatreno, nasmejano, mirisni, zagušljiv, dragi, slabe, neokupana, vretenasti, znojava, omiljena, otrovni

ЕД У

• Koje epitete bi ti još upotrebio/upotrebila da opišeš sobu u kojoj vlada sasvim drugačije raspoloženje od onog izraženog u priči i koja ne ostavlja tako sumoran i težak utisak? Koristi i epitete iz prethodnog zadatka. Neka se tvoj opis zasniva, pre svega, na kontrastu prema opisu iz „Desetice”.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

Enterijer je opis unutrašnjeg prostora nekog objekta. Eksterijer je opis spoljašnjeg prostora.

Ivan Cankar (1876–1918) istaknut je i plodan slovenački pisac. Pisao je pesme, pripovetke, drame i romane. Najpoznatija dela su mu romani Na klancu i Martin Kačur i drama Kralj Betajnovе. Dela su mu prožeta snažnim socijalnim osećanjem i humanističkim odnosom prema ugroženimа. Teme za njih crpio je iz društvenog života sredine u kojoj je živeo i iz sopstvenog životnog iskustva. Njegov život i delo nose pečat jedne iskrene, istinski proživljene i predane borbe za pravednije društvo.

КЉучне речи:

опис споЉашwег простора, опис унутрашwег простора.

125


Данило Киш

ДЕЧАК И ПАС (одломак) Данилo Киш, Врбица, Суботица, 1937.

КА

„Дечак и пас” је прича из збирке приповедне прозе Рани јади. У поднаслову књиге налази се стих из песме Макса Жакоба: за децу и преосетљиве. Главни лик свих прича и јесте дете, паметни и осећајни дечак Андреас Сам, који се присећа доживљаја из детињства и своје „узнемиравајуће различитости”, које се ни као одрасли приповедач није ослободио. Кроз приче промичу ликови његових родитеља Марије и Едуарда Сама, сестре Ане, учитељице, госпође Риго, Јулије – његове прве љубави и школских другова. То је детињство прожето тренуцима изузетне лепоте, али и тамним сенкама на које упућује наслов књиге.

кажем и то да је тај дечак имао у себи нечег псећег: што се тиче његовог слуха и његове преосетљивости на мирисе, сигуран сам да не грешим. Усамљеност и туга спојише наше животе. Његова туга за оцем и моја туга за родитељима створише међу нама неку врсту пријатељства заснованог на сродности. Како сам почео нагло да растем и да стичем углед међу сеоским џукцима, као мудар и учен пас свог малог господара, дечак је постајао све мање усамљен, све поноснији на мене и све одважнији. Јер ја сам га ослободио не само његовог урођеног страха од паса (од те исте бољке боловао је и његов отац), него је и уопште постао храбрији, јер је знао да у мени има сигурног и оданог заштитника. Заузврат он ме научио разним корисним вештинама које изазивају поштовање. Умео сам да дотерам залутале краве, да откопавам кртичњаке (то из пустог задовољства како бисмо прекратили време), да јурим зечеве, да откривам лисичје јазбине и гнезда барских птица, да ловим дивље патке, жабе, лептире, змије. Чак сам научио од дечака да разговарам са њим у часовима усамљености. Сећам се једном када нам се била изгубила крава Наранџа, замало нисмо побегли у свет.

ЕД У

Ја сам, дакле, обичан пас и моја је судбина просечна. Оно што ме у неку руку чини изузетним, то је моја способност да говорим. А до милости говора уздигла ме љубав једног дечака, могао бих рећи несрећна љубав. Једног јутра појави се господин Берки, мој нови газда, и рече: „Анди, како ти се допада овај пас?” „Као бог!” рече дечак. Волео је да претерује. „А како ће се звати?” „Динго”, рече господин Берки моје име. „Динго?”, рече дечак. „То ми се име не свиђа. Волео бих да ми господин Берки објасни шта то значи.” „Аустралијски дивљи пас”, рече господин Берки. „То ми се име јако свиђа”, рече тада дечак. Иако ми је званично газда био господин Берки, ја сам ипак душом и телом припадао дечаку. Од свих људи на свету са њим сам се најбоље слагао и најбоље споразумевао. Мислим да су томе допринеле, осим његових година, и неке наше заједничке особине. Верујем да не грешим душу ако кажем да смо и он и ја били по много чему слични: по лењости, по разузданости, по оданости, по жељи за авантуром. Мислим да не грешим ако

126


не смејете због овога што ћу вам сада рећи: ја сам синоћ плакао највише због мог пса Динга. Ана ми се још увек подсмева и каже да сам ја заљубљен у тог пса, а можда је то и истина, но ја верујем да ћете разумети и да ми се нећете ругати. Испричаћу вам сада како ми је било тешко кад смо кренули на пут, како ме потресао тај растанак. Сећате се да сам ја пред сам полазак кола био нестао и да сам дошао у последњем тренутку, па су ме сви грдили. Казаћу вам сада где сам онда био. Одвео сам Динга на обалу Керке, да се поздравим с њим. Затим сам га везао каишем за врбу, а он се није опирао, само је цвилео. Хтео је да крене за мном и молио ме да га пустим, но ја сам му рекао да остане, да је живот такав, и да знам да никада нећу наћи бољег пријатеља од њега, ни међу псима, ни међу људима. Онда сам чуо како ме зову, па сам отрчао да се поздравим са свима вама. Сећате ли се, сви смо плакали, и моја мајка, и Ана, и ваша мама, и ви. Знали смо да се нећемо више никад видети. Онда су кола кренула, а ја сам још увек плакао, срце ми се кидало од плача. Сећао сам се оних година које смо тамо провели, мог покојног тате, који се никад није вратио, вас и ваше маме, госпође Риго, учитељице, Беле Хермана, Лацике Тот, Јулије Сабо и осталих. Успут нисам смео да се осврнем како не бих јаче заридао када будем угледао последњи пут село, звоник, Грофовску шуму и све остало. Но ипак нисам могао одолети. И замислите, господине Берки, кога сам угледао? За нама је трчао Динго и цвилео из свег гласа, а ми смо сви опет заридали. Онда сам замолио чика Мартина да га отера бичем и да потера коње брже, јер нисам могао да поднесем више то цвиљење. Динго је, можете замислити, био на крају снага, јер је трчао за нама све до Честрега! Био је сав зајапурен, исплажена језика. Ја сам почео да вичем, урлам, тако да је чика Мартин морао добро да га ишиба док

ЕД У

КА

Дечак ми је успут поверио тешке и одговорне задатке. Једна је његова порука била толика да сам личио себи пре на голуба-писмоношу него на пса. Чим бисмо били јако несрећни, одмах смо ковали план да бежимо у свет. А нисмо, ето, доспели никад даље од трећег атара. Дечак је каткад знао да ми прича приче или да ми их чита. Мислим да не претерујем ако кажем да сам већ био научио напамет роман Човек, коњ, пас, што га је дечак толико пута причао чобанима, измишљајући често и дотерујући га. Не, мој живот није роман. Он је сав од малих прича, од многих малих догодовштина, веселих и тужних, но у тим је причама увек присутан дечак, као што сам и ја присутан у његовим причама. Примећујем у последње време да је дечак тужан. Постао је и према мени некако хладнији, обазривији. Видим крије нешто од мене. Али сам ускоро схватио у чему је реч и, ето, поново ме сколила она моја стара туга. Дечак се опет спрема да оде у свет. Овог пута изистински! У то нема сумње. Схватам и то зашто ме избегава: хтео би да олакша себи тај растанак. А и ја сам се од те изненадне туге разболео. Куњам пред дечаковим прагом како ми не би побегао без опроштаја. Куњам и размишљам о свом животу. Осећам, овај растанак нећу преживети. А-ууу! А-ууу! Писмо

Драги господине Берки, ово вам писмо пишем издалека и хоћу да вас поздравим и питам за здравље. Полако се привикавам на нове другове у школи, али ми се сви ругају због мог изговора. Још увек сањам ноћу да сам тамо код вас, па ме мама будила баш синоћ, јер сам плакао у сну. Мама каже да је то носталгија и да ће то брзо проћи. Драги господине Берки, молим вас да се

127


ЕД У

КА

то, он ће све да разуме, само, док му говорите, гледајте га право у очи и понављајте му моје име. Реците му: „Анди, Анди; Анди те поздравља.” Говорите му полако, као сасвим малом детету. Видећете да ће вас разумети. Почеће да цвили када му будете поменули моје име. То ће значити да је све разумео. На крају вас још молим да га пазите и да му купите добру вечеру за овај новац који вам шаљем. Он највише воли коњетину (са доста костију), а то можете сигурно да купите у Бакши, код господина Фејеша, месара. Такође вас молим, драги господине Берки, да у вашем писму мојој мами не помињете овај новац (то је од моје уштеђевине), јер би ми се Ана сигурно ругала. Зато је најбоље да пишете мени лично, онако како сам вас замолио. Засада нека буде доста. Вас и вашу маму, као и госпођу Риго и све моје другаре, а посебно Белу Хермана, Лацику Тот и Јулију Сабо и све остале најсрдачније поздравља и свих се радо сећа

Пабло Пикасо, Дечак и пас

га није приморао да се заустави, заправо да се скљока од исцрпљености насред друма. Чак и кад је воз кренуо, ја сам једнако гледао кроз прозор и плакао. Све ми се чинило да чујем његово цвиљење и да још увек јури за нама. Ето, драги господине Берки, то сам хтео да вам испричам и да вас замолим да ми напишете једно писмо о свему. Пишите ми и о томе како је Динго. Ја бих вас само замолио, ако ми се нећете смејати, да му прочитате ово моје писмо и да му кажете да ја нисам крив, да га нисам могао повести са собом и да га никада нећу заборавити. Кажите му и то да ћу једног дана, када постанем песник, написати о њему песму или басну. У тој ће басни пас да говори. И зваће се, наравно, Динго. Молим вас, дакле, господине Берки, да ми учините

Ваш јадни Андреас Сам, ученик Одговор

Драги мој Анди, радујем се што си добро и што си добар ђак, као што видим из приложеног писма твоје маме. А из тог писма видим да још увек лепо састављаш и да ти је рукопис све бољи. Верујем да ћеш једног дана да постанеш песник, а судећи по твом покојном оцу, вама Самовима фантазије не фали. Што се тиче твоје молбе, драги мој песниче, могу ти рећи само да бих ти је врло радо испунио да се није догодило оно што знам да ће ти бити жао да чујеш. Динго се онога дана када сте ви отпутова­ ли вратио уморан и испребијан, и дуго је цвилео и завијао. Цео дан није хтео ништа да

128


себи наливперо и покушај да напишеш о том догађају неки састав, у стиху или у прози, па ми то пошаљи. Ако буде добар, показаћу га и госпођи Риго, твојој учитељици, а она ће се, сигурно, много обрадовати. Ако јој се буде свидео, можда ће га објавити у Добром пастиру. Твоји те другови сви поздрављају. Буди добар и немој се много жалостити. Твој чика Берки

КА

окуси, мада смо му изнели чак и џигерицу, само је пио много воде, халапљиво. Сутра смо га нашли цркнутог пред вратима. Драги мој А. С., немој да се сувише жа­ ло­стиш због тога, има у животу и тежих ствари – видећеш када порастеш. Могу ти само рећи да је и мени било јако жао, то је био заиста диван пас, а мама је чак и заплакала. Наравно, ти ћеш да прежалиш и да сасвим заборавиш једног дана. За овај новац који ти шаљем (ово ти је камата) купи

ТВОЈ СУСРЕТ СА ДЕЧАКОМ И ПСОМ

ЕД У

• Каква је осећања у теби побудила ова прича о дирљивој љубави између дечака и пса? • Ко је приповедач у првом делу текста? Како разумеш реченицу: А до милости говора уздигла ме љубав једног дечака...? • Размисли и реци каква је то љубав у којој неко душом и телом припада другом бићу. Пронађи у тексту разлоге зашто су се дечак и пас најбоље слагали. • Њих двојица имају и једну сродну тугу. Која је туга обележила њихове животе? • Да ли постоји неко ко је теби важан као Андреас Дингу? Опиши ту личност. • Како је дечак потписао писмо? Објасни шта значи придев сам. Шта о дечаку говори његово презиме? • На који начин сазнајеш како су дечак и пас доживели растанак? • Дечак је детаљно описао Дингово понашање на растанку. Шта на основу тога сазнајеш о томе како се пас осећао? Растанак је и испит Дингове оданости. Како је положио тај испит? • Пронађи делове дечаковог писма у којима се огледа јачина његове љубави према псу. • Зашто је писмо господина Беркија нови јад за дечака? • На који начин је дечак овековечио своје пријатељство са псом? • Који посебни дар је пас стекао у дечаковој причи? • Који дар дечак поседује? Од кога је наследио тај дар? Шта је, по речима господина Беркија, потребно да би се лепо писало? • Опиши свој доживљај слике која се налази на претходној страни.

129


КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

КА

Писмом се одвија комуникација између просторно удаљених бића. Оно преноси обавештења, мисли, жеље, осећања итд. Може постати књижевни облик ако достигне уметничке квалитете по свом садржају, композицији и стилу. Уметнички вредно писмо доприноси непосредности и уверљивости књижевног дела, као што је то случај у причи „Дечак и пас”.

И ТИ умеш ДА СТВАРАШ

ЕД У

Да ли пишеш писма на папиру или у електронској форми? Замисли, некада је писма преносио голуб писмоноша. Писма писана руком и чекање на њих имали су посебну драж на коју се готово заборавило. Напиши такво писмо неком ко је теби важан.

Данило Киш (1935–1989) један је од најзначајнијих књижевника 20. века. Његова дела преведена су на више од двадесет језика. Рођен је у Суботици, а умро у Паризу. Писао је приповетке, романе, драме, есеје итд. Преводио је са руског, мађарског, француског и енглеског. Сабрана дела објављена су му у десет томова. Књига Рани јади (1970) део је породичне трилогије коју чине још романи Башта, пепео и Пешчаник.

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА

Породица Киш се 1937. године преселила из Суботице у Нови Сад. Прве чулне импресије мог детињства потичу из Новог Сада, који се налази на неких сто километара јужније од Суботице, низ Дунав. Мириси, укуси, боје. Мирис кестеновог цвета, руже у вази, камилице, очеве цигарете, колоњске воде на врату моје мајке, чисте креветнине, мокраће, мушеме на столу, кафе, сапуна, зачина, кожне траке на очевом шеширу, седишта фијакера, железничке станице, апотеке, празног купеа прве класе, ремена за подизање прозора у вагону, кожног кофера. (Данило Киш, Горки талог искуства) КЉучне речи:

приповедаwе у првом лицу, писмо.

130


Горан Петровић

МЕСЕЦ НАД ТЕПСИЈОМ

КА

Пред тобом је одломак из приповетке „Месец над тепсијом” из збирке прича „Острво и околне приче”. У њој писац дечакову немилосрдну стварност (умро му је деда) блажи маштовитом причом коју дечак сања. У ноћи у којој је деда отишао, дечак са њим у сну путује до ивице света коју је пре смрти посетио Александар Македонски. „Прича је некада становала на крају света. Свет је био тепсија обрубљена приповедањем. Касније, када је почеo да се шири и заокругљује, свет је халапљиво појeо своје ивице, па сада на те остатке можеш да наиђеш готово свуда, чак и у дубокој унутрашњости, рекао ми је деда у највећем поверењу исте ноћи.”

БЕЛИ ХЛЕБ ОД ПРЕТЕРИВАЊА

ЕД У

Док је деда обично говорио у себи, али бучно и жустро, бака је често причала наглас, међутим, увек веома тихо, са посебним миром. – Мушкарци нису вешти да речи отребе од разметања – објашњавала је она, једноставно, узрок иначе веома сложене разлике између женског и мушког причања. – Осим тога, они слабо виде, уз њих се лако привуку, а затим стално и нàстāнē претеривања сваке врсте. Деда је са прозора управо скидао лаке дневне завесе, наместо њих качио оне вечерње, свеже, загасито ткане, била је ноћ облачног месеца, густа као исцеђена из крупне купине. Послове око смене светла и таме није радо препуштао другима, сматрао нас је исувише неодговорнима за тако важне радове. Никада нам није заборавио када смо једном приликом, из чисте лењости, ноћне завесе оставили до поднева, на зидове се ухватила тмица дебела три прста, девет навршитих ведрица креча је потрошио док кућу није разданио и изнутра. – Чуо сам те, чуо! – рекао је деда, поправљајући наборе сумрака. – Зар говорим мимо истине? – осмејнула се она крајем усне.

– Како си се само хвалио када смо се узимали. Те дом ми има два димњака, те коњ ми је прави ат, нема бољег у селу, а амбар препун, хоће да прсне. Ја после видим кров пробијен на два места. Истина, на обе рупе дими. О коњу боље да не причам, седло није могао да трпи. А амбар стварно крцат, али претеривањима, кукуруза једва да је било за четири товара и то мериш ли великодушно трећине као лакше половине.

131


се сагласи или јој је понестало смејуљака. Можда се и сетила како је као млада нарочито волела да вечера баш бели хлеб замешен од дединих претеривања. Одломиш крајку, гризнеш, прво рсне, а онда се топи… Каква је то слатка прича била! Пчеле су се нерадо подизале са појединих речи, двоструко отежале од миља.

КА

– Просенило ти памћење – одмахнуо је деда руком. – Кукуруза је увек било довољно. – За проју. Бели хлеб смо месили од твојих претеривања – осмејнула се бака другим крајем усне. – Тачно, зато је био мек као душа – није се предавао деда. Бака је заћутала. Било јој незгодно да

МОЖЕШ СМАТРАТИ ДА СИ ЗАДОБИО ВЕНАЦ СЛАВЕ

самозвани господар ивице света, извукао из невидљивог џепа парче ћутања, спустио свој троножац и свом тежином сео на њега. Унутар рушевине, букова клада која се ослањала на два камена учинила се згодним местом за чекање. Један је гуштер, ненавикао да се плаши људи, са досадом подигао дремљиве капке, да би наставио да снује. Деда и ја смо седели и трошили ћутање. Колона мрава се грабила око мрва, вукла их, носила некуд под земљу. Отуда тамо, под земљом, толико тишине, помислио сам. Време је стајало или протицало, нисам био сасвим сигуран у своје осећање. – Да! – изненада се пренуо деда, мрави се разбежаше. – На тим папирима, које је Александар разгледао, беху записане сваковрсне приче о овоме и ономе, о крилатим коњима, о пламеним птицама, о делтама месечине, о чаробњацима, ратовима, љубавима, изворима, и о чему све не. Александар Македонски је читао и читао. Господар ивице света је све радио сам, тимарио је оне крилате коње, подизао птиће пламених крила, од мракова чистио делте месечине, рашчешљавао дуге косе лепотица, био је дворска луда и мудрац, ковач и златар, владар и поданик… Када је Александар Македонски устао, пошто је управо читао нешто о мозаицима, огртач му више није додиривао земљани под, крајеви

ЕД У

Одмах за дедом и ја сам прекорачио камени праг Ехеј двора. Унутрашњост грађевине је у педаљ пратила скромност спољашњости. Угранали жбунови леске, широки листови папрати, поподне које се одмарало на маховини, урушени комади притесаног камена, крзав квадрат неба, било је то све што се могло видети. Гледао сам деду испод ока и питао се како ће он сад поправити тако незанимљиво стање ствари. – И Александар Македонски је прихватио позив – наставио је деда. – Сјај своје позлаћене опреме морао је да одложи пред вратима, у старчевом дому је било мало светлости, тек да се назре земљани под, грубо резано покућство, на зидовима пар разапетих кожа, о клиновима неколико глинених крчага. На загашеном огњишту налазила се посуда са неким јелом оскудног изгледа. „Добро дошао!”, рекао је старац прегласно, како и говоре они који дуго живе у осами, па је покретом руке упутио госта ка столу на који се, кроз једини отворен прозор, ослањао коси стуб од сунчевих зрака. Александар Македонски је закорачио у правцу поздрава. „Ковча краљевства које ивичи свет!”, објаснио је старац када се гост нашао за столом прекривеним пергаментима и папирима, бројним перима и зделицама. „Осмотри, немаш куд да журиш, овде су сва три времена у мојој власти!”, узвикнуо је

132


обруч свих познатих обличја!” – Е, сада си претерао! – рекао сам, и мада нисам знао зашто то чиним, устао сам да пођем натраг. –Ако ти није знано, Александар Македонски је умро веома млад у својој престоници! – Зар сам ја тврдио нешто друго? – остао је деда да седи на клади поред уснулог гуштера. – Дабоме да је умро када је срео ходочасника са клобуком и совом ушаром поврх тог сламнатог гнезда. Сусрет са њим нико не преживи, па ни Александар то није могао, мада је био владар целог света. Успут, пошто видим да си кренуо назад, знаш ли где је гроб Александра Македонског? – Не – одговорио сам. – То нико не зна. Деда је значајно ћутао. Из траве су се опрезно помаљали мрави вребајући свој плен од мрвица тишине. – Хеј! – узвикнуо сам. – Шта хоћеш да кажеш? – Ехеј!– одговорили су зидови Ехеј двора или је то мој глас одјекнуо као на ивици неког пространства несагледиве ширине.

ЕД У

КА

његовог плашта падали су по најлепшем мозаику сачињеном од комадића хиљаду боја! „Видиш, како напишем, тако и буде!”, рекао је господар ивице света подижући се са свога троношца. „Твоје се краљевство не може освојити, оно није стварно, оно не постоји?”, питао је Александар. „Ох, грешиш, не постоје само облици без ивица! Ивице су те које одређују размере ствари!”, покушао је да објасни старац. – Свет је тепсија обрубљена приповедањем – поновио сам дедину изјаву од јуче. – Тако је некада било – сагласио се он. – Али, да довршим. Господар ивице света је спремио гозбу од својих најуспелијих описа. Јела се риба која мрест спушта негде око месеца, пило се вино које зри на самој стрмини краја света, тамо где су чокоти најближи зрацима сунца. А тада, изнебуха, док се пред Александровим очима скромна кућа преметала у палату небројених прозора и врата, зачуше се повици у дворишту. Домаћин и гост одложише пехаре од биљура и изађоше из двора. Александар Македонски уз муку познаде гласника којег је у престоницу одаслао још првог дана похода, некада тек дечак, сад готово прави човек, придошлица је задихано узвикивао са запенушаног коња. „Господару! Господару, напокон вас сустигох! Носим лоше вести! Господару, царством се проносе злуради гласи да мртви сте! Спремају се нереди, око власти почело је гложење!” Александар пребледе, дохвати се сјаја своје опреме и истог трена хтеде узјахати, али домаћин, старац са троношцем испод мишке, спусти руку на његово раме. „Куда, Александре? Зар ниси дошао да освојиш ивицу света? Можеш сматрати да си задобио и овај венац славе! Гласниче, овде није твоје место, одмах се врати одакле си стигао! Разнеси свуда по унутрашњости да је Александар Македонски остао у краљевству које је

133


МРАВИ СУ ВУКЛИ ВЕЛИКЕ ТРОШИЦЕ ТИШИНЕ и видео сламку и три беле, добро оглодане мишје кошчице. Мрави су под земљу спретно увлачили ћутање. Изнад свега се, лагано, издизао пун круг месечине.

КА

Заиста, изгледа да је много шта на свету било истумбано. Повратак је био несразмерно кратак. Иако је, када смо кренули назад, био готово први сумрак, пред кућу смо стигли у исто доба дана, смркло се највише за један корак. – Учини ми услугу – замолио је деда када смо ушли у двориште. – Вечерас ти промени завесе на прозорима. Одабери неке светлије, без облака, ако може са извезеним пуним месецом. – Добро – одговорио сам. – А ти? Куда ћеш? – Само мало да се одморим на клупи – одговорио је он. Ушао сам у кућу. Чудно, газио сам по тишини. Зар је баки успело да помете све то, готово цео век расипано крцкање пода, уморно дисање греда, лупкање прозора, пуцкетање креча и протезање пукотина? Неко је преко огледала у ходнику пребацио црну мараму. Неко је оставио отворена врата од дедине собе. Неко је лежао скрштених руку на одру у средини собе. Воштаница је титрасто осветљавала лице умрлог, бледо лице мог деде. – Шта је са тобом? – питао је отац или мајка, сви у жалости имају слична лица и гласове. – Био сам далеко, веома далеко – рекао сам. – Када се то догодило? Како? – Повикао је ехееј – заплакала се бака. – А онда је нешто пукло, као када се струна прекине… – То није могуће! По обичају, он претерује! – истрчао сам из куће. На клупи у дворишту није било никог, превиди ли се зеленкаста сенка једног заборавног гуштера. Неколико размилелих мрава је вукло велике трошице тишине. У даљини се зачуо хук сове ушаре. Нешто је крцнуло испод мог стопала. Сагнуо сам се

ЕД У

тепсија – плитка кухињска посуда, најчешће од метала, служи за печење хлеба отребити – очистити, раздвојити од од оног што шкоди тмица – тама навршит – пун, препун ведрица, ведро – кофа, посуда која служи за ношење воде; у почетку су биле дрвене, затим металне, а данас углавном пластичне педаљ – стара мера за дужину, износи од 18 до 25 cm; мери се шаком, односно најдужим растојањем између палца и средњег прста крзав – овде у значењу поцепан, непотпун Александар Македонски (356. г. п. н. е. – 323. г. п. н. е.) – Александар Велики освојио је већину тада познатог и насељеног света; сматра се једном од најважнијих личности и војсковођа у целој историји клин – ексер крчаг – земљана посуда која је раније коришћена како би се у њу налила вода са извора и затим сипала у чаше троножац – дрвена ниска столица са три ноге мрест – размножавање риба чокот – дрвенасти део винове лозе биљур – горски кристал, кристално стакло гложити се – расправљати се, препирати се, свађати се ходочасник – особа која путује да би посетила неко свето место клобук – врста шешира са великим ободом трошица – мрвица, реч настала од глагола трошити који је употребљаван у значењу ситнити, искидати; говорило се трошити хлеб

134


ЗАГЛЕДАЈ СЕ У МЕСЕЦ НАД ТЕПСИЈОМ

КА

• Који дар поседује дечаков деда? • Шта бака сматра да деда ради док прича? • Зашто се ипак смешила сећајући се дединог белог хлеба од претеривања? • Какав живот постане када се украси причом? • Месец сија над тепсијом. Шта тепсија значи у пренесеном смислу у овој причи? Које све сличности проналазиш између тепсије и онога што она представља у овој причи? • Ко је тајанствени странац који је посетио и дечаковог деду и Александра Великог? • Како је показао да не прави разлику између освајача света и талентованог приповедача? • Шта чини краљевство господара ивице света? • Александар није био срећан иако је освојио готово читав свет, а господар ивице света у стварном свету није имао готово ништа, па опет је био срећан. Шта чини краљевство господара ивице света? • У чему је тајна?

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

ЕД У

Читанка те зове

Читајући одломке ове приповетке, примећујеш да је подељена на делове, поглавља, мисаоно заокружене делове целине, која се надовезују једно на друго. Поглавља су посебно карактеристична за романе.

Који те добри старац из Читанке подсећа на деду из ове приче? Шта их чини сличним? У обе приче писци употребљавају неке старе, архаичне речи којима се дочарава прошлост и ублажава временска раздаљина између приче и читаоца. Пронађи неке од њих у овом тексту, откриј шта значе и запиши их у свеску.

Горан Петровић, један од најзначајнијих савремених писаца, рођен је 1961. године у Краљеву. Његово књижевно стваралаштво чине збирке приповедака, романи и драме. Добитник је више књижевних признања. За роман Ситничарница „Код срећне руке” 2001. године добио је Нинову награду. Књиге му се преводе на многобројне језике. Даром за фантазију, интересовањем за прошлост, као и богатством књижевног језика, позива нас да верујемо у снове и да откривамо другу стварност која се крије иза ове, на први поглед видљиве. КЉучне речи:

приповетка, поглавqе.

135


Антон Павлович Чехов

ШАЛА • Шта очекујеш од приповетке чији је наслов „Шала”?

ЕД У

КА

Ведро, зимско подне... Мраз јак, пуца, и Нађењки, која ме држи испод руке, хвата се сребрнасто иње по коси, на слепоочницама, и на маљама изнад горње усне. Ми стојимо на високом брегу. Од наших ногу па до самог подножја пружа се стрма раван, у којој се сунце огледа као у огледалу. Крај нас су мале санке, тапациране отвореноцрвеном чојом. – Да се спустимо доле, Надежда Петровна? – молим ја. – Само једанпут! Верујте ми, остаћемо читави и неповређени. Али Нађењка се плаши. Сав простор од њених мајушних каљача до краја леденог брега изгледа јој као страшна, бескрајно дубока провалија. У њој премире душа и застаје дах кад гледа доле, чим је ја само понудим да седне у санке; али шта ће бити ако се одважи да се сурва у провалију! Умреће, полудеће. – Преклињем вас! – кажем ја. – Не треба се плашити! Знајте, то је малодушност, кукавичлук! Нађењка најзад попушта, и ја јој на лицу видим да она попушта пред опасношћу по живот. Ја је смештам, бледу, уздрхталу, у санке, обавијам је руком и ми се заједно сурвавамо у бездан. Санке лете, као стрела. Пресецани ваздух шиба у лице, хукће, звижди у ушима, сече болно, штипа од гнева, хоће да смакне главу с рамена. Од силног ветра просто не можемо да дишемо. Изгледа да нас је сам ђаво загрлио канџама и уз хуку вуче у пакао. Све око нас слива се у једну дугу пругу која вртоглаво јури... Гле, гле, још тренутак само и чини нам се – пропашћемо! – Ја вас волим, Нађа! – кажем ја полугласно. Санке почињу све лакше и лакше да клизе,

хука ветра и зврка саоница нису више тако страшне, не зауставља се дисање од страха, и ми смо, најзад, доле. Нађењка није ни жива ни мртва. Она је бледа, једва дише... Ја јој помажем да устане. – Ни за шта на свету други пут не смем – каже она гледајући ме крупним очима пуним страха. – Ни за шта на свету! Ја замало што нисам умрла! Мало доцније, она долази к себи, и већ ми упитно пиљи у очи: да ли сам ја казао оне четири речи или су јој се оне само причиниле у хуци вихора? А ја стојим крај ње, пушим и пажљиво разгледам своју рукавицу. Она ме хвата под руку, и ми дуго шетамо око брега. Загонетка, по свој прилици, не да јој мира. Да ли су оне речи изречене или нису? Да

136


– Ја вас волим, Нађењка! И загонетка остаје загонетка! Нађењка ћути, о нечему размишља... Ја је испраћам са санкања кући, она се труди да иде лакше, успорава корак и стално чека да ли ћу јој рећи оне речи. И ја видим како пати њена душа, како се она савлађује да не каже: – Није могуће да их је изговарао ветар! А ја нећу да то ветар изговара! Сутрадан ујутру добијам цедуљу: „Ако пођете данас на санкање, свратите по мене. Н.” И од тада ја и Нађењка почињемо сваки дан да идемо на санкање и, спуштајући се санкама доле, сваки пут ја изговарам полугласно једне исте речи: – Ја вас волим, Нађењка! Убрзо Нађењка се навикава на ту фразу као на вино или на морфијум. Она не може да живи без ње. Додуше, слетати са брега страшно је као и пре, али сад већ страх и опасност придају нарочиту драж речима љубави, речима које као и пре представљају загонетку и муче душу. Причињава се увек оно двоје: ја и ветар... Ко јој од нас двоје изјављује љубав, она не зна, али њој је, по свој прилици, већ свеједно; ма из кога пехара пио... свеједно, само да будеш пијан. Једном у подне одох на санкање сам; помешан у гомили, ја видим како брегу прилази Нађењка, како ме тражи очима... Затим се бојажљиво пење степеницама... Страшно јој је да иде сама, о, како је страшно! Она је бледа као снег, дрхти, иде као на губилиште, али иде, иде не осврћући се, одлучно. Она је, по свој прилици, одлучила да покуша да ли ће се чути оне заносне, слатке речи кад мене нема? Ја видим како она, бледа, с отвореним устима од страха, седа у санке, затвара очи и, праштајући се заувек са овоземаљским светом, полази с места... „Зззз”... зврје саонице. Чује ли Нађењка оне речи, ја не знам... Ја видим само како она устаје из санки малаксала, немоћна. И види

ЕД У

КА

или не? Да или не? То је питање самољубља, части, живота, среће, питање веома значајно, најзначајније на свету. Нађењка нестрпљиво, тужно, проницљивим погледом загледа ми у лице, одговара неумесно, чека нећу ли ја отпочети. О, колико прелива на том драгом лицу, колико прелива! Видим, она се бори са собом, хтела би нешто да каже, о нечему да пита, али она не налази речи, њој је незгодно, страшно, квари јој радост... – Знате шта? – каже она не гледајући у мене. – Шта? – упитам ја. – Хајте још једном... да пројуримо. Ми се пењемо уза степенике на брег. Опет смештам бледу, уздрхталу Нађењку у санке, опет летимо у страшну провалију, опет хучи ветар и стружу саонице, и опет, кад санке најсилније и најхучније лете, ја говорим полугласно: – Ја вас волим, Нађењка! Кад се санке заустављају, Нађењка баца поглед на брег, низ који тек што се спустисмо, затим дуго загледа у моје лице, ослушкује мој глас, равнодушан и нимало страстан, и сва она, чак и муф и капуљача њена, сва њена појава – изражавају крајњу недоумицу. А на лицу јој је исписано: – У чему је ствар? Ко је изговорио оне речи? Он, или ми се само причинило? Та неизвесност је узнемирује, изводи је из стрпљења. Сирота девојчица не одговара на питања, тушти се, готова је да заплаче. – Да није време да идемо кући? – питам ја. – А мени... мени се допада ово санкање – каже она црвенећи. – Како би било још једанпут? Њој се „допада” ово санкање, а међутим, седајући у санке, она је као и пре тога, бледа, једва дише од страха, дрхти. Ми се спуштамо трећи пут, и ја видим како ме она гледа у лице, прати моје усне. Али ја стављам на усне марамицу, кашљем и кад стижемо до средине брега, успевам да процедим:

137


за њу је то сада најсрећнија, најнежнија и најлепша успомена у животу... А мени сад, кад сам постао старији, није више јасно зашто сам изговарао оне речи, зашто сам се шалио...

ЕД У

КА

се по њеном лицу да и она сама не зна да ли чује нешто или не. Страх, док се спуштала доле, одузео јој је способност да слуша, да разликује звуке, да схвата... Али долази и пролећни месец март... Сунце постаје љупкије. Наш ледени брег се мрачи, губи свој сјај и крави се најзад. Престајемо да се санкамо. Сирота Нађењка нема где више да чује оне речи, па нема ни ко да их изговара јер се ветар не чује, а ја се спремам у Петроград... на дуже, можда, на увек. Некако пред одлазак, на два дана, седим у сумраку у баштици, а од дворишта, у коме станује Нађењка, та баштица је одвојена високом оградом са гвозденим шиљцима... Још је прилично хладно, на ђубрету има још снега, дрвеће је мртво, али већ мирише на пролеће и, спремајући се на починак, живо гракћу грачци. Ја прилазим огради и дуго гледам кроз шупљину. Видим како Нађењка излази на степенице и диже тужни, очајнички поглед у небо... Пролећни ветар јој дува право у бледо, сетно лице... Он је подсећа на онај ветар који нам је хујао онда на брегу када је она слушала оне четири речи, и лице јој постаје жалосно, жалосно, а низ образе ће потећи суза... И сирота девојчица пружа обе руке, као да моли тај ветар да јој донесе још једном оне речи. И ја, сачекавши ветар, изговарам полугласно: – Ја вас волим, Нађа! Боже мој, шта ли се збива са Нађењком! Она кличе, смешка се целим лицем и пружа руке у сусрет ветру, радосна, срећна, необично дивна. А ја идем да се пакујем... Давно је то било. Сад је Нађењка већ удата; удали су је, или је сама пошла... свеједно, за секретара племићког старатељског фонда, и сад већ има троје деце. Оно како смо ја и она некад ишли на санкање и како је ветар доносио до ње речи „Ја вас волим, Нађењка”, није заборављено;

138

Мокро, Руска зима

муф – крзно које се носи око руке фраза – уобичајени израз који лепо звучи, али мало значи – празна реч морфијум – супстанца која се користи у медицини за ублажавање великих болова, у већој количини је отровна и опасна по живот


САОНИЦАМА, НИЗ БРЕГ, У ПРИПОВЕТКУ

ЕД У

КА

• Да ли тема и садржина приповетке одговарају твојим очекивањима? • Како се осећају људи који се истински шале између себе? Како зовемо шале попут ове из Чеховљеве приповетке? • Који би наслов ти дао/дала овој причи? Образложи свој избор. • Приповедач гради основну тему понављањем једне реченице. Која је то реченица? • У којој је животној доби приповедач који нам прича о својој шали? • О ком раздобљу свог живота приповеда? У чему је разлика између та два животна доба? • Упореди осећања и понашање главних ликова у тренуцима када он изговара: „Ја вас волим, Нађењка!” Подвуци делове текста који то потврђују. • Који лик је, по твом мишљењу, у средишту приповетке? На основу чега то закључујеш? • Како ти доживљаваш Нађу? Њен однос према страшној стрмини може ти помоћи у разумевању њеног лика. • Страх од стрмине не слаби, али Нађењка се ипак спушта низ њу више пута, чак и сама. • Зашто то чини и шта нам то говори о њој и о њеним осећањима? • Како се завршава приповетка? • Каква су њихова сећања на те зимске дане и на оне четири речи?

ЗАСТАНИМО ЈОШ МАЛО НАД ЛИКОМ ПРИПОВЕДАЧА Ликове доживљавамо и процењујемо на основу њихових речи, мисли, намера, поступака, односа према другима... Увек их треба посматрати из разних углова да бисмо добили потпунију слику њихових карактера. Како си доживео/доживела приповедача из начина на који се понаша према Нађи? Шта о њему закључујеш из начина на који описује Нађу? Обрати пажњу на то како прати њене мисли, осећања, реакције. Пронађи и епитете који доприносе опису њеног лика. Шта ти о приповедачу открива последња реченица у причи? Да ли се са овим текстом може повезати народна пословица У свакој шали има пола истине? Образложи своје мишљење.

139


маштај, стварај

ЕД У

КА

Којом стилском фигуром је оживљен ветар? Подвуци у тексту епитете и поређења који се односе на опис зиме и места радње. Они ти могу помоћи да усмено опишеш све оно што видиш и осећаш док посматраш слику Зимски пејзаж руског сликара Ивана Скорофа. Обрати пажњу на изглед неба, земље, дрвећа и других појединости на слици. Које доба дана је насликано? Каква атмосфера влада сликом и која осећања буди? Куда води пут? Ко је њиме прошао и зашто? Маштај, речима сликај своју слику...

Иван Скороф, Зимски пејзаж

Антон Павлович Чехов (1860–1904) велики је руски писац. Његове приповетке и драмска дела заузимају високо место у светској књижевности. Чеховљеве чувене драме Три сестре, Ујка Вања, Галеб и Вишњик и данас се играју на позорницама широм света. Никада није написао роман, али је своју раскошну даровитост показао у писању приповедака. Био је и лекар и одличан познавалац људске психологије.

КЉучне речи:

140

наслов и тема кwижевног дела.


Иво Андрић

МОСТОВИ (одломак) сеоских коња као дашчице ксилофона. И, најпосле, они сасвим мали мостићи у планинама, у ствари једно једино овеће дрво или два брвна прикована једно уз друго, пребачени преко неког горског потока који би без њих био непрелазан. По два пута у години горска бујица односи, кад надође, та брвна, а сељаци, слепо упорни као мрави, секу, тешу и постављају нова. Зато се уз те планинске потоке, у затокама међу стенама, виде често ти бивши мостови; леже и труну као и остало дрво наплављено ту случајем, али та затесана брвна, осуђена на огањ или труљење, издвајају се од осталог наноса и подсећају још увек на циљ коме су служила. Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, укусу и приликама којима је био окружен. И кад мислим на мостове, у сећању ми искрсавају не они преко којих сам највише

ЕД У

КА

Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на коме се укрштава највећи број људских потреба и не служе ничем што је тајно или зло. Велики каменити мостови, сведоци ишчезлих епоха кад се другојачије живело, мислило и градило, сиви или зарудели од ветра и кише, често окрзани на оштро резаним ћошковима, а у њиховим саставцима и неприметним пукотинама расте танка трава или се гнезде птице. Танки железни мостови, затегнути од једне обале до друге као жица, што дрхте и звуче од сваког воза који пројури; они као да још чекају свој последњи облик и своје савршенство, а лепота њихових линија откриће се потпуно очима наших унука. Дрвени мостови на уласку у босанске варошице чије изглодане греде поигравају и звече под копитама

141


искићени су изнутра сликама светитеља или чудесних догађаја, као капеле. Фантастични мостови у Турској, постављени отприлике, чувани и одржавани судбином. Римски мостови у јужној Италији, од белог камена, са којих је време одбило све што се могло одбити, а поред којих већ стотину година води неки нов мост, али они стоје још једнако, као скелети на стражи. Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилази на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно назасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка.

КА

прелазио него они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух. Пре свега, сарајевски мостови. На Миљацки, чије је корито кичма Сарајева, они су као каменити пршљенови. Видим их јасно и бројим редом. Знам им лукове, памтим ограде. Међу њима је и један који носи судбинско име једног младића, мален али сталан, увучен у се као добра и ћудљива тврђава која не зна за предају ни издају. Затим, мостови које сам видео на путовањима. Ноћу из воза, танки и бели као привиђења. Каменити мостови у Шпанији, зарасли у бршљан и замишљени над сопственом сликом у тамној води. Дрвени мостови по Швајцарској, покривени кровом због ве­ ли­­ких снегова, личе на дугачке амбаре и

ЕД У

амбар – дрвена зграда за чување пшенице и кукуруза, житница затока – залив, мањи затворенији део мора или језера који залази у копно, затворени, слепи рукавац текуће воде, део реке, потока и слично, одвојен од главног тока капела – мања зграда намењена религиозним обредима (богослужењу, молитвама, крштењу, опелу, сахранама и слично), подигнута у гробљу, црквеној порти, при болницама, а може бити и посебна богослужбена просторија у већим зградама ксилофон – врста музичког инструмента, удараљка са четири низа дрвених плочица или ваљака у које се удара дрвеним штапићима мост који носи судбинско име једног младића – мисли се на мост у Сарајеву, који је у Андрићево време носио име Гаврила Принципа; Гаврило Принцип је убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда; тај атентат је био повод за почетак Првог светског рата, 1914. године

ТВОЈ СУСРЕТ СА МОСТОВИМА

Мостови су чест мотив у књижевном стваралаштву Иве Андрића. Он им се дивио, описивао их, размишљао о њиховом смислу. Мост је и главни мотив романа На Дрини ћуприја. Читај пажљиво. Задржи се на описима различитих мостова. Писац је описивао њихову грађу, облике, боје и звуке тако сликовито да их можеш замислити и оживети у себи. • Који је од описаних мостова највише занео твоју пажњу? • Зашто у пишчевом доживљају ништа није боље и вредније од мостова? По чему се разликују мостови? Шта им је заједничко? • Шта су велики каменити мостови? Ко их својим присуством оживљава и чини питомим? • Којом стилском фигуром су оживљени железни мостови? Које људске особине су им приписане? • Какав утисак остављају дрвени мостови који се налазе на уласку у босанске варошице? 142


КА

У којим тренуцима они весело засвирају? • Опиши како се праве мостићи у планинама. • Зашто су сви мостови подједнако вредни и значајни? Пред чиме се човек нашао пре њиховог настанка? • Који мостови искрсавају пред песниковим очима? Писац Миљацку и њене мостове пореди са кичмом и пршљеновима. Објасни шта то поређење говори о вези између реке Миљацке и њених мостова. • Која стилска фигура је мостове у Шпанији, зарасле у бршљан, претворила у замишљена бића? • Зашто су мостови у Турској фантастични? Објасни израз постављени отприлике. • Издвој из текста неке епитете и поређења који су привукли твоју пажњу и оживели мостове у теби. • Постави два питања чији се одговори крију у следећој реченици: Мостови спајају различите светове и људе и оличавају у себи сан о томе да не буде растанака, дељења, сукоба.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

ЕД У

Можда те чуди одсуство догађаја и ликова у „Мостовима”. То је зато што су „Мостови” лирски запис, белешка у којој преовлађују пишчеве мисли прожете осећањима и дескрипција (описивање). Лирским називамо изражавање осећања, осећајно доживљавање и прикази­ва­ње света и живота. Ту особину у себи може имати свако књижевно дело, без обзира на врсту. Архаизми су речи које су престале да се употребљавају у књижевном језику јер су их замениле друге, нове речи за означавање истих предмета. Такве речи су ћепенак, дућан, кујунџија и многе друге.

дућан – трговачка или занатска радња кујунџија – занатлија који израђује предмете и украсе од злата и сребра ћепенак – крило од прозора, капак испред дућана, дућанчић

И ТИ умеш ДА СТВАРАШ

• Ево прилике да провериш да ли је створен мост између тебе и овог лирског записа. Ако јесте, ниједан мост којим будеш корачао/ корачала или који угледаш у пролазу неће више никад бити само обична грађевина. Можда у твом сећању сада искрсне, под утицајем текста, мост који је некад, негде виђен твојим очима, можда неки који свакодневно прелазиш, или поред њега пролазиш. Замисли да може да говори, па га опиши. Запиши причу коју си од њега чуо. Дај наслов свом саставу. • Понекад нека реч, осмех, пружена рука могу да постану мост до обале другог бића, усамљеног на свом острву. Размишљај о томе и постани градитељ/градитељка таквих мостова. Можеш да пишеш састав и о тој теми. Сам/сама одабери наслов.

143


ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА Ништа није могло да промакне пажљивом погледу Иве Андрића

КА

Обучен у чисту и испеглану одећу, зачешљан на раздељак, корак по корак прелазио је мост на Дрини – на Дрини ћуприју. Застајао би ту, загледао се преко ограде у велике камене лукове, седао на камену клупу на средини моста, и слушао приче старих људи који су ту проводили своје слободно време. Због тога је често раније полазио у школу, да се наслуша тих дивних прича и других, понекад разумљивих, понекад неразумљивих разговора. Пролазио је затим кроз вишеградску чаршију, загледао се у сваки дућан редом, у ћепенке и робу на њима, дивио се рукотворевинама занатлија. Највише је волео да застане пред ћепенком кујунџије и гледа како мајстор, вешто користећи пламен и ситне алатке, обликује сребрну минђушу, ставља је на ватру и додаје још један комадић сребра... Ништа није могло да промакне његовом пажљивом погледу. Прелазио је затим мост на Рзаву, загледао бистре таласиће, шарени шљунак, и тако све до школе, која је била одмах ту, недалеко од моста.

ЕД У

(Одломак из књиге Приче из детињства великих Милутина Тасића)

Иво Андрић рођен је у Долцу крај Травника, 1892. године. Основну школу похађао је у Вишеграду, а гимназију у Сарајеву. Дипломирао је и докторирао на студијама књижевности и историје у Грацу. Песме у прози Ех ponto објављене су 1918. године, а збирка песама Немири 1920. године. Између два рата био је у дипломатској служби у Риму, Грацу, Букурешту, Мадриду, Женеви, Паризу и Берлину. После Другог светског рата објављује романе: „Травничка хроника”, „На Дрини ћуприја” и „Госпођица”. Изузетне су његове приповетке: „Пут Алије Ђерзелеза”, „Мустафа Маџар”, „Прича о кмету Симану”, „Мост на Жепи” и многе друге. Овај најзначајнији српски писац ХХ века добио је 1961. године Нобелову награду. Умро је 1975. године у Београду.

144

КЉучне речи:

лирско у кwижевном делу, лирски запис, дескрипциJа, архаизми.


Милутин Миланковић УСПОМЕНЕ, ДОЖИВЉАЈИ И СЕЋАЊА (одломци)

КА

ГИМНАЗИЈАЛАЦ

ЕД У

Полазећи са сузним очима у Осек у гимназију, тешио сам се да не идем у непознату и страну варош. Још пре него што пођох у школу, одлазили смо сваке године по више пута у посету родбини, а нарочито о Петровдану, када се у дому нашег деде Паје Муачевића окупљала цела његова породица и потомство. За такве посете употребљавали бисмо као превозно средство наше највеће каруце; у њих се смештасмо мајка, гувернанта и нас шестеро деце, са кочијашем – свега девет глава. На сличну тескобу, која нам није сметала, већ увеличавала наше задовољство и осећај припадности великој породици Муачевића, наишли бисмо и када стигнемо у Осек, у малу дедину кућицу. У њој се окупише његови синови са женама и његова кћерка, сви са децом, сем Ујка Васе, који је онда још био неожењен; поред домаћина и домаћице било је ту осам одраслих и четрнаестеро деце, унучади. Још сада се питам како нас, пуна два туцета, сместише и прописно угостише у она два сопчета дедине куће. У весељу бисмо проводили дан, а пред вече кретали кући; Осечани у горњи град Осека а Даљци у Даљ. Живо се сећам тих породичних конгреса и деда Пајиног блаженства што види око себе све своје многобројно потомство. ***

Дошао је свршетак зимског семестра, а разредни старешина појави се у нашем разреду да нам раздели сведоџбе. При томе

прозва прво мене. Када ступих на узвишени подијум, рече: „Ово је најбољи ђак у разреду!” Моји другови ме заволеше, а захтеваше од мене само једну другарску услугу: да смеју преписивати моје домаће и школске саставе и да им шапућем када стоје пред таблом. Ту обавезу сам „поштено” извршавао, служећи се при томе недопуштеним средствима. Био сам због тога кажњаван и записиван у разредну књигу, али тиме више поштован од својих другова који су, сем неколико Шваба, били лењи од мене...

145


У првом разреду занимале су ме само географија и зоологија због жеље за путовањем и љубави према природи; сви остали предмети, а нарочито филолошки, били су ми досадни. Ни рачуница ме није ни најмање занимала...

ЕД У

КА

И у другом разреду сам још који пут побољевао, а моји ме школски другови посећивали. Причаху ми о страхотама нашег професора геометрије и саветовали да набавим инструктора из тога предмета да би ме поучио о ономе што се за време мога одсустовања учило, јер геометрија се не може учити из књиге. Но ја узех у руке ту књигу коју дотле нико загледао није, почех да је читам и, на моје велико изненађење, схватих и разумедох све што је онде стајало, а то су били основи Еуклидове геометрије са њеним теоремама о угловима троугла и о централним и периферним угловима круга. Све ми је то било јасно и толико занимљиво да сам ту књигу читао као лепу причу, а њене задатке решавао са истим задовољством – као најинтересантније ребусе „Невена”. Вратих се спреман у школу, но професор геометрије не примети моју нову наклоност и таленат који се почео у мени испољавати. Но запази га професор минералогије предавајући нам кристалографију и одликова ме највећом оценом.

смо и добра професора тога предмета, доктора хемије. Зато сам, у име божићног поклона, поручио из Беча разне справе за хемијске опите, реторте, епрувете, пнеуматску каду и разну другу стакларију, па троножац, сталке, грејалицу са шпиритусом и још штошта. Мало сопче првог спрата које је служило за умиваоницу, а било патосано циглом, преудесио сам у хемијску лабораторију и за време Божића отпочео у њој да озбиљно радим. Успео сам да излучим водоник и кисеоник и вршим њима оне експерименте које нам је наш професор показао. Кад стигох у четврти разред, дође нам за новог директора Фрања Дивић, математичар од струке. Баш те године публиковао је на немачком језику своју расправу о основним рачунским операцијама општим бројевима. Она му послужи као увод у предавања математике која нам је држао. Употребио је неколико часова док нам је, седећи за својом катедром, саопштио њен садржај. За време свог предавања гледао ми је право у очи, већ због тога што сам седео у првој клупи, баш испред саме катедре, а можда сам му и изгледао интелигентнији од мојих другова, а ваљда је и чуо да сам први ђак у разреду. Његовим погледом, упртим у мене, био сам принуђен да га пажљиво слушам. Када је своја уводна предавања завршио, позва ме пред таблу. И ја почех да причам све што сам из његових предавања схватио и запамтио. Он ме није прекидао, већ ме пажљиво слушао као лекар што слуша болесника када му овај прича своју историју. Тако је то ишло пун час. Када, напослетку, заврших и испричах све што сам знао, он ме само запита какву сам оцену имао дотле из математике. – Веома добру! – одговорих му пун по­ носа. – Врло ме чуди! – на то рече он. Претрнух на те речи, а он понови:

Трећи разред донесе с почетка сама разочарења. Добисмо нове наставнике, сла­би­ је од претходника. Предмети неинтересантни, историја: средњи век, досадан сам по себи, географија: учење назива и имена, без везе и употреба географских карата. Двојкаша у изобиљу, професори се бакћу само са њима, а ја се спремам тек толико да се својим јадним друговима у невољи нађем... У четвртом и свим осталим разредима реалке учила се хемија, па сам се за њу, као за сваку нову ствар, живо заинтересовао, а имали

146


КА

– Чуди ме, заиста, јер си ти изванредна математичарска глава, какву још нисам срео у својој наставничкој пракси. Нехотице, ваљда од чуда, ухватих се за главу, а цео разред прсну у смех. Али директор оста при своме суду, а кад се заврши семестар, даде ми највишу оцену. Тај успех омили ми математичку науку.

радовима, хватају и држе гасови у стакленим ваљцима реторта – посуда са надоле повијеним грлићем која служи при дестилацији (процес испаравања течности и њеног поновног згушњавања)

ЕД У

Еуклид – грчки математичар који је живео 300 година пре нове ере Осек – Осијек, град у данашњој Хрватској каруце – кочије пнеуматска када – сандуче испуњено водом или живом у коме се, при хемијским

ТВОЈ СУСРЕТ СА УСПОМЕНАМА МИЛУТИНА МИЛАНКОВИЋА • Чега се Милутин Миланковић тако топло и живо сећао из свог раног детињства? • Како можеш повезати народну пословицу Где чељад није бесна, ту кућа није тесна са оживљавањем слика из дединог дома? • Како је два туцета људи проналазило лепоту у два сопчета? • Шта ти је у Миланковићевом сећању на школске дане посебно занимљиво? • У чему проналазиш сличности између његовог и свог школског живота? • Уочи у тексту део који говори о божићном поклону који је Миланковић наручио из Беча и објасни шта си из тога сазнао/сазнала о њему самом и о његовој породици. • Које особине је Миланковић показао у току школовања? Сваку од наведених особина поткрепи примерима из текста. Које од тих особина су му помогле да постане велики научник? • Како је професорова похвала утицала на Миланковића? • Зашто су похвале и подстреци важни за свакога, а посебно за младе људе? • Сети се и ти неке важне похвале и потврде коју си добио/добила за свој рад и труд и испричај како је она утицала на тебе. Шта би могао/могла да урадиш и да за то добијеш похвалу које ћеш се сећати? • Шта мислиш зашто се људи радо сећају детињства и школског живота?

147


Читанка те зове

КА

• Упореди сећања Милутина Миланковић на детињство, породицу и школу са доживљајима јунака „Десетице” Ивана Цанкара.

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА

ЕД У

После основног образовања у Даљу и Осијеку, Миланковић у седамнаестој години одлази у Беч. Дипломирао је 1902. године, а две године касније бриљантно је одбранио докторат техничких наука и постао први Србин доктор техничких наука на Бечком универзитету. Седам година касније добија понуду за место професора на Београдском универзитету. Ношен дубоким патриотизмом, млади афирмисани стручњак и проналазач напушта удобан живот и финансијски уносан посао у Бечу и са кофером књига долази у Београд. Придружује се групи интелектуалаца коју су чинили Бранислав Петронијевић, Михајло Петровић Алас, Јован Цвијић, Јосиф Панчић, Стеван Мокрањац, Паја Јовановић и друге знамените личности тог доба, чије су алатке у борби за слободу вековно поробљеног народа биле просвећеност, знање, наука и уметност.

Милутин Миланковић (1879–1958), астроном, геофизичар и математичар светског гласа, дао је науци толико велики допринос да су предели на Марсу и Месецу названи његовим именом. Предавао је небеску механику и теоријску физику на Београдском универзитету; био је члан и потпредседник Српске академије наука и уметности. Проучавао је утицај Сунчеве радијације на климатске промене које су се догађале у геолошкој историји Земље и објаснио теорију ледених доба. Поред значајних научних дела из области физике и астрономије, написао је и збирку есеја Кроз васиону и векове, као и књигу Успомене, доживљаји и сећања. КЉучне речи:

успомене и се}аwа.

148


Вида Огњеновић ПУТОВАЊЕ У ПУТОПИС (одломак) нешто ново, каже она, па опет у смех, ха, ха, ха. Она је бректала, а ђаци су потцикивали, као да их је неко голицао. То је заиста било неправедно, а нарочито ме болело што се кикоћу моје другарице, иако су добро знале да говорим праву и целу истину. Мало која девојчица из нашег места није ишла на шишање у „Мимозу”, код Божане. Чувена као фризерка лаке руке која може да изравна и најгушћу косу на свету, Божана је нас клинке шишала окренуте лицем зиду, јер бисмо се иначе стално врпољиле гледајући се у огледалу у које смо могле да се погледамо тек на крају, кад је нова фризура већ била готова. Тада се, међутим, више нисмо добро виделе, од суза због катастрофалног изгледа после „голићења”. На зиду, у који смо за време те операције улепшавања ма и нехотице буљиле, висила је огромна слика молера и фирмописца Фејеша (прва латинична слова која сам научила била су та из његовог потписа). На њој се башкарила огромна ветрењача, раширених крила, над пољаном пуном маслачака и белих рада. Зурила сам толико пута у тај сликани призор док је Божана штрицкала маказама иза мојих ушију, обликујући фризуру „бубикопф” коју смо ми деца звали „голићањем”, тако да сам познавала и најситнији потез на слици. Сваки пут кад бисмо се најзад искобељале из Божаниних руку, заклињући се пред одраслима да више никад нећемо ногом ступити у то мучилиште, набијале смо до обрва капу коју смо носиле у резерви без обзира на годишње доба. Фризерка Божана се, међутим, само повиновала схватању наших родитеља да је кратка коса пола здравља, а кад

ЕД У

КА

Путописни текст и данас код мене изазива известан отпор, зачет још давно, у детињству, у ствари, изазван страхом од школских задатака у којима је обично требало да опишемо утиске са излета у природу. Нарочито ми се један од њих уцртао у сећање као прави ожиљак. Нисам познавала веће интелектуално мучење, иако тада још нисам знала да се то тако зове, од напрезања да, седећи у клупи, смислим неку реченицу, рецимо о теми: Шта сам видела једног мајског јутра у пољу. У другим приликама често прекоревана због распричаности у саставима, кад је требало да напишем нешто о тој ливади на коју су нас пре тога водили у образовне сврхе, мозак ми се просто био удрвенио и нисам баш ничега могла да се сетим, као да сам преспавала тај излет. Тако је у ствари било свакад, кад год смо имали такав писмени задатак, али те се грозне ливаде посебно сећам због велике претрпљене неправде. Једва сам успела да пре но што је звоно објавило крај часа скрпим неколико незграпних реченица у којима је на више начина било изражено да је поље било велико и широко, а мајски дан светао. Да бих тај пејзаж мало оживела, а напис бар мрвицу продужила, додала сам да је насред ливаде клопарала огромна ветрењача, што, наравно, није било тачно, па ме наставница због тога, пред целим разредом исмејала. Где си ти видела ветрењачу, питала ме смејући се. У фризерају, код Божане, одговорила сам спремно. Где, где, поновила је питање. У фризерској радњи „Мимоза”, заинтачила сам и ја, на шта се она и дословце загрцнула од смеха, а са њом и цео разред. Нисам знала да у фризерским салонима држе ветрењаче, то је

149


се томе дода чистоћа која покрива ону другу половину, болест по њиховом схватању није имала никакву шансу код нас „оголићаних” девојчурака. Наставницу је, вероватно, шишала окренуту огледалу, можда она стварно није

видела Фејешову ветрењачу, мада свеједно, није морала онолико да се цепа од смеха, али оне девојчице – улизице, добро су знале да не измишљам и нису хтеле да ме бране. Зато нека ми нико не спомиње лепоту природе и маштовите описе њених тајни.

ЕД У

КА

бректати – тешко дисати бубикопф – кратка женска фризура, подсећа на мушку заинтачити – упорно понављати једно те исто

150


ПУТОВАЊЕ У ЈЕДНО СЕЋАЊЕ

КА

• Како ти доживљаваш писање писменог задатка? Постоје ли теме о којима ти је тешко да пишеш? Које су то теме? • О чему је девојчици из овог текста било тешко да пише? Како се осећала због тога? • Зашто је њено сећање на један писмени задатак постало болно сећање – ожиљак на души? Која осећања су се покренула у њој док су јој се наставница и деца гласно смејали? • Како си доживео/доживела наставницу и школске другарице? • Ако имаш слично искуство, опиши га. • Зашто је девојчицу посебно погодио смех њених другарица? Пронађи у тексту још једну неправду коју су заједно, увек изнова, доживљавале девојчица и њене другарице. Шта је неправедно и грубо у ситуацијама у којима су се налазиле девојчице у фризерском салону?

АНКЕТА ЗА ТЕБЕ

ЕД У

• На једној страни листа напиши НЕ ВОЛИМ ДА ПИШЕМ О..., а на другој ВОЛЕО/ВОЛЕЛА БИХ ДА ПИШЕМ О... Буди искрен/искрена. Било би лепо и да укратко објасниш зашто ти одговара да о неким темама пишеш, а о неким не. • Ако не желиш, лист не мораш да потпишеш, али га свакако дај својој наставници/свом наставнику да прочита и стекне увид у тешкоће које ти ствара писање о појединим темама.

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

Путопис је књижевно-научна врста у којој писац описује пределе које је видео, људе које је упознао и оно што је доживео на својим путовањима. Путопис обично садржи и пишчева размишљања о тим доживљајима.

Вида Огњеновић (1941), савремена књижевница, позоришна редитељка и редовна професорка Академије уметности у Новом Саду. Њен књижевни опус чине драме, приповетке и романи. Стари сат, Меланхоличне драме, Девојка модре косе, Кућа мртвих мириса нека су од њених познатијих дела.

151

КЉучне речи: писмени задатак, путопис.


Данијел Дефо РОБИНсОН КРУСО (одломак) Потпуни наслов дела из издања 1719. године

КА

ЖИВОТ и

НЕОБИЧНО ЧУДНЕ

ПУСТОЛОВИНЕ РОБИНСОНА КРУСОА МОРНАРА из јорка

ЕД У

Који је двадесет и осам година живео савим сам на ненасељеном острву крај америчке обале, близу ушћа велике реке Ориноко, пошто је био избачен на обалу после бродолома, приликом којега је страдала сва посада осим њега; са повешћу како су га најзад исто тако чудесно спасли гусари.

НАПИСАО ОН САМ mdcccxix

Ова магична књига распалила је у хиљадама срца страст за авантуром, давну страст која је већ терала морепловца Синбада и Грка Одисеја. Пол Азар

Почнем једино мислити како да се обезбедим од дивљака, ако се појаве, или дивљих звери, ако их има на острву; падали су ми на ум разни начини како то да изведем, и какав дом да саградим, да ли пећину или шатор на земљи. Укратко, одлучим једно и друго, и сматрам да неће бити наодмет да то опишем. Убрзо сам нашао да место где сам по-

дигао шатор није било за становање, нарочито зато што беше на ниском мочварном земљишту близу мора. Сматрао сам да није здраво и да је незгодно нарочито зато што у близини не беше воде за пиће, те се решим да нађем здравије и подесније место. У положају у коме сам био, имао сам да узмем у обзир неколико ствари. Прво, здравље

152


ЕД У

КА

Решим да на пољаници пред издубљењем подигнем шатор. Пољаница беше до сто јарди у ширини и отприлике двапут толико у дужину, и од ње се земљиште спуштало неправилно на све стране у низини покрај мора. Беше на северо-северозападној страни брда, тако да сам свакодневно био заклоњен од сунца док се не помоли на западу и југу, а то је у тим земљама пред залазак. Пре но што подигнем шатор, повучем полукруг пред удубљењем у стени, око десет јарди у полупречнику, а двадесет јарди у пречнику. У том полукругу пободем два реда јаких кочева и набијем их толико у земљу да су стајали чврсто као стубови, вирећи око пет и по стопа над земљом, зашиљени на врху. Размак између два реда не беше већи од пет палаца. Узмем затим парчад ужета које сам пресекао на броду и метнем их у низове једно на друго, између два реда кочева до врха, па унутарње кочеве ограде подупрем краћим кочевима, косо постављеним, у висину од две и по стопе; и добијем тако јаку ограду да ни човек, ни звер не би могли ући у њу или прећи преко ње. То ме је стало много времена и труда, нарочито док сам секао коље у шуми, донео га на место и побо у земљу. Улаз у ово место начиних да не буде на врата, него помоћу кратких лествица, које сам, кад уђем, подизао за собом. На тај начин сам се потпуно оградио и утврдио, како ми се чинило, за сваки случај, те сам спавао безбедно преко ноћи, што иначе не бих могао; мада, како се показало, не беше потребе за сву ту предострожност према непријатељима од којих сам се бојао. У тај ограђени простор или утврђење, с бескрајним трудом пренео сам све своје богатство, све намирнице и муницију из складишта, о чему сам већ говорио. Направио сам велики шатор, и то двострук, да се сачувам од киша, које су једно доба године веома жестоке; мањи шатор унутра, већи поврх њега, а

и воду за пиће, као што сам већ поменуо. Друго, склониште од сунчеве жеге и звери. Треће, поглед на море, да не изгубим прилику да се избавим, ако Бог пошаље какав брод да га видим, јер нисам губио наду за спасење. Тражећи подесно место, нађем малу зараван на падини брега; падина према равни беше усправна као зид тако да ме ништа није могло напасти с горње стране. На страни ове стене беше мало издубљење као улаз у пећину; али у ствари није било ни пећине ни улаза у стену.

153


јард – јединица мере за дужину; износи три стопе или 91,44 центиметра; обично се користи за изражавање растојања катран – црна густа текућина специфичног мириса, базна сировина за производњу вештачких боја и бројних других корисних производа

ЕД У

КА

овај покријем окатрањеним платном, које сам нашао међу једрима. Више нисам, од неког времена, лежао у кревету који сам донео с брода, већ у висећој постељи, која беше одиста врло добра, а припадала је кормилару. У шатор сам унео све намирнице и све што би се укварило од влаге; и пошто сам тако склонио сву имовину, затворим улаз, који је дотада био отворен, те сам, као што рекох, улазио и излазио помоћу кратких лествица. Кад сам то урадио, почнем дубити стену и изнесем сву земљу и камење кроз шатор, па их наслажем у ограђеном простору и добијем неку врсту терасе, уздигнуту стопу и по; издубљење у стени иза шатора служило ми је као кућни подрум. Стало ме је великог труда и много дана док сам све то довео до савршенства, те се морам вратити на неке друге ствари које су ми привлачиле мисао.

УПОЗНАЈ РОБИНсОНА

• Наведи што више речи које те асоцирају на усамљено острво окружено океаном. • У ком лицу је написан роман? Шта је тиме постигнуто? • Како си доживео/доживела Робинсона у овој ситуацији? • Подвуци део текста који говори о свему ономе што је Робинсон морао да узме у обзир при градњи склоништа. Шта нам то говори о њему? • Зашто је важно да склониште буде на падини брега? • Због чега је Робинсон зашиљио кочеве? • Које од следећих особина поседује Робинсон: сналажљив, истрајан, животан, сталожен, малодушан, практичан, нерадан, разуман, лакомислен, колебљив, страшљив, самоуверен, способан, слаб, оптимистичан? • Свој избор особина образложи тумачењем његових поступака и размишљања. • Шта је Робинсону пружила природа за изградњу склоништа? • Протумачи значај природе за Робинсонов опстанак на острву. • Како тежак рад и сталне активности помажу Робинсону? • Који је део Робинсонове необичне настамбе оставио најјачи утисак на тебе? • На основу описа, илуструј у свесци Робинсоново склониште. • Која питања би упутио/упутила Робинсону у вашем замишљеном дијалогу? Шта би волео/ волела да сазнаш од њега? Запиши своја питања, а Робинсонове одговоре напиши када прочиташ цео роман. 154


КА

Данијел Дефо (1660 –1731), енглески писац, један од твораца енглеског романа и први писац новинарских репортажа. Написао је преко 250 дела, међу којима издвајамо: Мол Фландерс, Пуковник Џек, Капетан Синглтон, Роксана и Дневник из година куге. Светску славу донео му је роман Робинсон Крусо који је преведен на многе језике. О постанку овог романа постоје разне теорије, али је у науци најприхваћеније мишљење да је роман настао према истинитој пустоловини шкотског морнара Александра Селкирка, који је на једном пустом тихоокеанском острву преживео пуне четири године. По узору на Робинсона Крусоа настали су многи романи о самотњацима и њиховим авантурама. Названи су популарно „робинсонијаде”.

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА

ЕД У

Зна се да је јунак популарног романа Данијела Дефоа, бродоломник Робинзон Крусо, одиста постојао и да се стварно звао Александар Селкирк. Догађај је потпуно истинит и Дефо га је узео као предмет своје књиге, штампане 1719. године, из извештаја енглеских морепловаца који су на својим прекоморским путовањима за њега сазнали... Од интереса је поменути да је крајем прошле, 1932. године, енглески научник и испитивач удаљених крајева Ричард Камбел, на своме путу по Тихом океану, обишао Робинзоново острво... По Камбелу, острво посматрано са брода, одиста изгледа онако чаробно и романтично како је то описао Дефо, само што је један велики део негдашње густе шуме сасвим опустошен. Камбел се попео на брдо од 600 метара висине, са чијег је врха Селкирк посматрао видик на океанској пучини, гледајући да ли ће се појавити какав брод који би га однео у далеку домовину. На томе брду, на самоме врху, наишао је на мали, бели мраморни споменик који су пре педесет година енглески морнари подигли своме другу, усамљеном за дуги низ година на пустоме малом острву бескрајног океана. Михаило Петровић Алас, У царству гусара

КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

Авантуристички или пустоловни роман приказује узбудљиве, несвакидашње догађаје. Радња у овим романима дешава се у необичним, изазовним амбијентима (егзотични, далеки крајеви, неистражена мора, пустиње, прашуме, пуста острва, амерички Дивљи запад). Јунаци пустоловних романа најчешће су витезови, морепловци, путници, трагачи за благом, ловци, људи који воле непознато и неизвесно. Углавном су представљени као људи снажног духа, који не посустају и не предају се пред тешкоћама и изазовима. Иако збивања у авантуристичким романима не прелазе границе могућега, она снажно заокупљају своје читаоце маштовитим заплетима, изузетном драматичношћу и напетошћу као и неочекиваним обртима у радњи.

КЉучне речи:

155

авантуристички роман, популарни роман.


Марк Твен

ДОЖИВЉАЈИ ТОМА СОЈЕРА (одломак)

ЕД У

КА

Приликом посете пећини, Беки и Том су се издвојили из групе и залутали. У одломку који је пред тобом читаћеш како су се тада осећали и како су покушавали да се избаве.

156


испаљеном хицу. Опет ослушну, звук се опет чуо, и како је изгледало нешто мало ближе. − Они су – рече Том. – Долазе. Хајде, Бекице, сад смо спасени! Били су ван себе од радости. Истина, кретали су се споро, јер ништа обичније у пећини него свакојаки продори и рупчаге, па су морали да припазе да се у коју не стровале. Ускоро и натрчаше на једну – и морали су да застану. Та провалија могла је бити дубока три стопе, али могла је и стотину – тек проћи се није смело. Том прилеже на груди и спусти руку што је дубље могао. Нема дна. Морају ту да причекају док не дођу трагачи. Опет прислушкују; без сумње, они удаљени узвици све су удаљенији! И још само тренутак-два – више се нису чули. Та то је да срце препукне у грудима. Том је урлао, док није сасвим промукао – али све узалуд. Он узе тешити Бекицу – али прође читав век у болном очекивању, а звук се не понови више. Деца добауљају до извора. Мучни часови отезали су се унедоглед; опет заспаше, па се пробудише мртви гладни и смртно потиштени. Том је веровао да је већ и уторак. Сад му се јави нова мисао. У близини је било и неколико бочних пролаза. Па зар неће бити много боље да испита који од њих, место да беспослен подноси сињи терет овог претешког времена! Он извади из џепа парче канапа што се пушта змај, свеза крај за једну надстрешну стену, па и он и Бекица кренуше. Том је ишао напред, и како се помицао, тако је све одмотавао канап. После неких двадесет корачаја ходник се завршавао као неком „терасицом”. Том клече на оба колена, па стаде опипавати ту рупу и онда испружи руке што је игда могао да издужи, протегну удесно, кад, у том истом часу, на непуних двадесет јарди појави се људска рука иза једне стене. Том закликта од среће, а истог часа, за руком се показа и тело – Индијанца Џоа!

ЕД У

КА

Деца ућуташе и потонуше у мисли. Сад одједаред, нов наступ очајања што га је Том прочитао на њеном лицу показа му да је оно о чему он баш сад промишља, поразило и Бекицу: та проћи ће можда и пола јутра, у недељу, пре но што ће госпођа Тачерка открити да Беки није преноћила код Харперових. Деца приковаше поглед за онај комадић свеће, и гледала су како се полако и немилосрдно топи, како га нестаје. Најзад видеше само оно мало преосталог фитиља, па како се слабачак диже и спушта, подиже и клону, па се танки пламен дима попе, па се за тренутак залелуја наврх фитиља, и – завлада ужас потпуног мрака. Ниједно од њих не би знало рећи колико је времена прошло отада па до онога када је Беки, у некој полунесвестици опазила да плаче у Томовом наручју. Знали су само толико да су се, после неког, како им се учинило, страшно дугог периода времена – пренули из потпуне обамрлости глухога сна – и вратили се опет својој несрећи. Том рече да је можда и недеља – а можда и понедељак. Хтео је да измами коју реч од Бекице, али је обрвала таква туга, такав јад, да је изгубила и последњу мрву наде. Том јој рече да су њихови давно и давно приметили да их нема и ван сваке сумње сад трагају увелико. Него, он ће да викне, па ће можда доћи ко. Стаде да виче, али тамо, у тами, далеки одјеци тако су се гнусно шегачили, да се мануо тога. Часови пролазе, и глад поново стаде да мори заточенике. Остао је још комадић од Томовог пола колача; поделише га и поједоше. Али им се учинило да су још гладни. Онај кукавни залогај само им је раздражио глад. Одједанпут ће Том: − Пст! Чујеш ли ово сада? Зауставише дах. Ослушкују. Неки звук као далеки пуцањ који се једва чуо. Том се сместа одазва, па водећи Бекицу за руку похрли све пипајући низ ходник према оном

157


СА ТОМОМ И БЕКИ У ПЕЋИНСКОМ МРАКУ

КА

• Како на тебе делује помисао на мрачну пећину и њене заточенике? • Које осећање обузима децу? Како се понаша Беки, а како Том? • Шта је нарушило тишину у пећини? Како су то деца доживела? • Како су се из стања изненадне велике радости нашли у стању у коме срце може да препукне од туге? • Поткрепи доказима из текста тврдњу да Том не губи присебност. • Уместо руке спаса, чија се рука појавила иза једне стене? Размисли како би ти наставио/ наставила овај одломак. • Замисли себе у истој ситуацији. У чијем друштву би лакше пребродио/пребродила тешкоће и савладао/савладала страх? О чему би размишљао/размишљала? Чију руку никако не би волео/волела да видиш у пећинском мраку? Опиши свој доживљај.

Читанка те зове

ЕД У

Позивамо те да закорачиш у узбудљиви свет несташних дечака читајући Доживљаје Тома Сојера. Они нису узорни и за њих се с правом може рећи да су често дрски. Међутим, они су и храбри, часни, племенити. Повешће те у незаборавне авантуре. У њиховом друштву можеш бити и гусар, Робин Худ, ловац на закопано благо...

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА

• Рођење Марка Твена и његов одлазак са овог света обележила је појава Халејеве комете (1835–1910). Некада давно, веровало се да ова комета (која се на небу појављује увек у истом временском периоду) предсказује значајне догађаје. • Семјуел Клеменс је право име писца чувеног романа о Тому Сојеру. Марк Твен је његов псеудоним или књижевно име. • „Марк Твен” је, уствари, узвик морнара са Мисисипија који је значио да је вода дубља од два хвата (три и по метра), да нема плићака и опасних спрудова и да брод може наставити сигурну пловидбу.

Марк Твен (1835–1910) један је од најпознатијих светских хумористи­ чких писаца. Свој необични живот, у коме је било и правих пустоловина (сплаварење Мисисипијем, потрага за благом на Дивљем западу), делом је преточио у своје књиге. Створио је дела и јунаке чија животност и духовитост плене и после толико година од њиховог настанка. Осим Доживљаја Тома Сојера, чувена су његова дела Доживљаји Хаклберија Фина, Јенки на двору краља Артура, Краљевић и просјак и друга.

КЉучне речи:

роман за децу.

158


Бранислав Нушић ХАЈДУЦИ (одломак)

ЕД У

КА

Било нас је десетина који смо се сваког божјег четвртка и недеље ту окупљали. Ту су нам у близини биле родитељске куће, а у шкoли смо се некако здружили. Не може се рећи да смо били најбољи ђаци, али смо били добри другови. А тешко је било бити добар ђак кад ми све слободно време, када би требало да учимо лекције и радимо задатке, проводимо овде на стаблу. Тек што ручамо, тек што испустимо кашику, а ми сподбијемо књиге под мишку, па хајд’ на стабло. Ту се искупимо, па кренемо у школу. А кад се враћамо из школе, ако је отворен прозор у кући, бацићемо књиге кроз прозор, а ако није, улетећемо у кућу, орезати велику кришку хлеба, бацити књиге, па све трчећи на стабло. Било је и таквих који су који пут дошли, а који пут не, али нас шесторица смо били стални. То су били: Жика Дроња, Миле Врабац, Сима Глуваћ, Мита Трта, Лаза Цврца и ја. Чеда Брба долазио је само недељом. Жика Дроња је био доста вредан и увек је ревносно учио лекцију, али му некако Бог није дао да упамти што учи. Он, на пример, научи лепо лекцију из земљописа и да га тога часа запиташ, одговорио би ти реч по реч. Али док дође од куће до школе, а он заборави. Једанпут тако професор му вели: − Жико, ти ниси ни прочитао лекцију? − Јесам, господине − брани се он − и знао сам је врло лепо! Заборавио сам је уз пут док сам дошао од куће до школе! Звали смо га Дроња што је био некако сав расклиматан и све је на њему висило. Његове руке и ноге нису изгледале као да су израсле из тела, него као да су пришивене, онако отприлике као кад правиш лутку од крпчића па јој пришијеш ноге и руке те свака од себе

клима. Кад трчи или кад игра мете, а тебе све страх да му се рука или нога не откине. А није био само дроњав, него и брљив као прасац. Његове књиге изгледале су као да су биле у туршији; његови писмени задаци изгледали су као земљописне карте, са огромним океанима на свакој страни исписаним мрљама од мастила. Он није писао само по хартији, већ и по свом лицу, по оделу, по кошуљи. Кад дође у школу и донесе писмени задатак, да се човек чисто уплаши од њега; лице гараво, нос модар, кошуља шарена, хаљине испрскане као да је мастилом кречио кућу а не писмени задатак. Па још ако га натера професор да се умије,

159


− не скидаш капу ни свештенику, па велим бојиш се да ти не одлети врабац! И ето, од тога часа га окумисмо Миле Врабац, па му тако и остаде то име. Врабац није био најгори ђак у разреду, било је и горих. Он је чак чешће знао лекцију из хришћанске науке или из историје, па чак је једанпут знао лекцију из земљописа. Из свих осталих предмета није умео ни да зине. Пита га једном професор зоологије: − Зашто ти, Миле бар једанпут не научиш лекцију из зоологије? А он му вели: − Не иде ми у главу, господине! − А мени − вели њему професор − не иде никако у главу да ћеш ти моћи у старији разред!

ЕД У

КА

онда зло постаје горе; разлије му се мастило па изгледа као моловани ђаво. Мила смо звали Миле Врабац, али не знам зашто смо га тако звали. Имао је, истина, обичај да за време часа једнако трпа руке у џепове, да вади отуд сухе мрвице па да их грицка али неће бити да су му због тога дали такво име. Пре ће бити друго нешто. Једанпут се враћамо из школе, а нама у сусрет иде један свештеник. Ми му се сви јављамо и скидамо капе, а Миле баш у тај час стрпао руке у џепове, па тражи мрвице. Свештеник се заустави па се окрете Милу: − Мали, јеси ли ти ђак? − Јесам − вели му Миле. − А да немаш ти случајно врапца под капом? − Немам! − вели Миле. − Па, видим, знаш − каже њему свештеник

У ДРУШТВУ СА НЕОБИЧНИМ ХАЈДУЦИМА • Где се дечаци, хајдуци, редовно састају? Постоји ли неко место где се ти састајеш са својим друговима и другарицама? Зашто вам је оно важно? • Како ти замишљаш хајдуке? Да ли се дечаци из овог одломка уклапају у твоју представу о хајдуцима? • Пронађи у тексту наставке започетих реченица: Његове руке и ноге нису изгледале као да су израсле из тела него као да су пришивене, онако отприлике као… Његови писмени задаци изгледали су као… Која стилска фигура се крије у реченицама које си допунио/допунила? • Прва реченица је део портрета Жике Дроње. Односи се на његов спољни, физички изглед. Пронађи у тексту остале реченице које осликавају Жикин изглед. • Поново прочитај у тексту причу о томе како је Миле добио надимак Врабац. Шта је у њој смешно?

160


КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

КА

Књижевно дело Хајдуци јесте роман за децу. То је посебна врста романа који је намењен деци. Читајући овај роман смејаћеш се догодовштинама дечака који су се „одметнули” у хајдуке. Портрет је опис лика. Може бити физички (спољашњи опис лика) и психолошки (опис унутрашњих особина лика). У књижевном делу портрет се гради на два начина: као спољашњи (опис лица, одела, стаса, кретања) и унутрашњи портрет (осећања, духовне преокупације, особине, нарав и уопште психолошке карактеристике).

И ТИ умеш ДА СТВАРАШ

КЉучне речи:

ЕД У

портрет, хумор.

Можда и ти знаш причу о настанку неког имена, презимена или надимка. Запиши је. Ако је не знаш, пусти машти на вољу и измисли своју причу која говори о настанку неког теби занимљивог имена, презимена или надимка.

Бранислав Нушић (1864 –1938), велики српски драмски писац, комедиограф. Прву комедију, Народни посланик (1883), написао је са деветнаест година, а изведена је тек после тринаест година. Друга комедија Сумњиво лице (1888) изведена је тек тридесет пет година после настанка. Његова дела нису тако дуго била извођена зато што је у њима оштро критиковао тадашње друштво. Војник храбре српске војске која се повлачила преко Албаније кажњен је затвором када је једном својом песмом увредио краља. Иако су његове драме дуго забрањиване, доживео је да буде драматург и заменик управника Народног позоришта. Госпођа министарка, Ожалошћена породица и Покојник нека су од његових познатих дела. Својим раскошним талентом за доживљавање смешних страна света увесељава генерације и генерације деце (роман Хајдуци и Аутобиографија).

161


Игор Коларов

АГИ И ЕМА (одломак)

КА

Ово је књига о дирљивом пријатељству између једног усамљеног, осећајног деветогодишњег дечака и необичне, маштовите, ведре старице која није заборавила да се игра, сања, воли, поправља кров и славину, прави макете брода и авиона и иде на пецање… Ема нежно извлачи Агија из усамљености. Он живи у кући са родитељима које готово не виђа и који са њим причају врло мало или мало више када се љуте. Застрашујуће је како су Агијеви родитељи отуђени од њега, како им је чудан и како га не разумеју. Селили су се 18 пута, па није успео да стекне пријатеље. „За Агија, свака селидба значи да их у новој кући неће виђати на сасвим нов начин.” Дивно је то како су се зближили и заволели Аги и Ема. И како на живот гледају као на чудо посматрајући шта се у њему и у њима дешава.

ЕД У

– Чак и када би знао сва правила на свету о томе како живети, твој живот би нашао начина да се прелије изван тих оквира и спусти у тебе тајну која га чини толико лепим! (Ема чије би лице имала душа да може да се види кроз микроскоп.) Аги није марио за било каква правила. Желео је само једног, јединог пријатеља.

14. – Аги, глупердо! Аги, глупердо! – викала су деца за њим док се враћао из школе. – Како је злоба досадна – рече Аги.

15. Аги је држао чекић у руци. – Хоће ли мама и тата да примете ако поразбијам све прозоре у кући? Аги стеже чекић и звиждуће химну.

25. Аги би желео да се игра жмурке. Затворио је очи и пружио себи прилику да се добро сакрије. Ипак, Аги је изврстан трагалац. Пронашао је себе као од шале.

162


КА

33. Ема је била старица која је живела у Зачараном Замку. Аги није ни сањао да у таквој страћари неко може да живи. Пауци, духови, костури и мишеви да, али Ема? Никако. Неколико пута јој се дубоко загледао у очи, али изгледа да она о томе није ни мислила.

ЕД У

37. Један каменчић удара у Агијев прозор. – Аги! Пробуди се! Аги прилази прозору, трља очи и забезекнуто гледа у Ему, која је у дубоким гуменим чизмама и са штапом за пецање. – Облачи се, брзо! Направила сам диван прелив, а жао ми да га бацим на рибу из продавница. Јеси ли некада видео те рибе, допремљене ко зна када и одакле? Некако су апсолутно мртве, немају нимало радости у очима. Хајде, брзо, идемо на пецање! – Али, Ема… јеси ли ти икад упецала нешто у свом животу? – Могуће је, не сећам се. – Затим, да ли имамо дозволу за тако нешто? – Дозволу, од кога? Од маме и тате? Од полиције? Аги, погледај нас двоје: ти си дериште, а и ја сам нешто слично. Ако би нама требало допуштење од било кога да ловимо рибу, онда овај свет заиста не би имао смисла! 39. – Аги, глупердо! Аги, глупердо! – викала су деца за њим док се враћао из школе. – Аги, геније! Аги, геније! – викала је Ема идући му у сусрет. Широко је махала метлом коју је наследила од чукунбабе (прва половина 19. века). На метли су били окачени:

– балони, – старинске, дугачке мушке гаће препуне рупа, – глава плишаног медведића, – трака тоалет-папира са цветићима и – заставице фудбалских клубова. 56. Аги је плакао у остави за ципеле. Био је сигуран да га нико не чује. Ујак их није посећивао већ данима, а мама и тата су негде. Он обриса лице рукавом кошуље и написа Еми телеграм. „ДРАГА ЕМА СТОП ПЛАКАО САМ СТОП НЕМОЈ НИКАДА ДА МЕ ИСПИТУЈЕШ О ТОМЕ СТОП АГИ”

163


57. Одговор је стигао веома брзо.

ЕД У

КА

ДРАГИ АГИ, ВОЛИМ ТЕ НОН-СТОП! ЕМА” 89. – Данас је тако леп дан, мораћу нешто да ти поклоним. Ема оде до комоде у дневној соби и из фиоке извуче упакован пакетић са плавом машном. – За супер Агија супер нешто. Хајде, отвори! Он поче полако да отвара поклон. Да није заборавио свој рођендан? Не, рођендан је прошао. Да није… не, ништа му не пада на памет. Аги одмота украсни папир: била је то свеска са кожним, тврдим корицама и наливперо. – Пиши – рече Ема. – Пиши шта хоћеш и када хоћеш. То ће ти помоћи да, као што твоја мачка са два тела има два срца, тако и ти живиш два живота.

ДРУЖИ СЕ СА ДАМОМ ВИТЕЗОМ И ДЕЧАКОМ КОЈИ ЈЕ ВИДЕО МАЧКУ СА ДВА СРЦА • Шта је у овом одломку оставило најдубљи утисак на тебе? • Покушај да замислиш како се Аги осећа док га дечаци малтретирају. Која осећања га обузимају? • Шта би Аги желео да постигне разбијањем прозора? • Зашто је тужна његова игра жмурке? • Ко је променио много тога у Агијевом животу? • Због чега Аги доживљава Емину страћару као Зачарани Замак? • Наведи начине на које је Ема показала Агију да га воли и да јој је важан. • Роман ће ти открити да је Ема за Агија постала ОКЕАН. Размисли зашто се то десило. Напиши о томе неколико реченица у свесци. • Пажљиво прочитај следећу мисао: „Читалац живи хиљаду живота, човек који никада не чита, живи само један” (Џорџ Р. Р. Мартин). Пронађи у одломку и подвуци реченицу која носи сличну поруку. Шта ти мислиш о тим порукама? • Потражи роман у билиотеци и сазнај како је Ема „учила живот” заједно са Агијем.

164


КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

УПОЗНАЈ ЕФИ

КА

• Обрати пажњу на грађу, структуру одломка. Какви су по величини делови романа означени бројевима у односу на делове неких других романа које познајеш? Прочитај било који део поново. Да ли би могао да стоји самостално? Зашто? Ево како је писац објаснио шта стоји иза фрагментарне структуре његовог романа: „Жеља да се читалац полако уводи у једну причу која није баш лака и чији емотивни делови нису дефинисани као искључиво црно-бели. Та слојевитост је из себе изнела ту мозаичну и фрагментарну форму романа. Савремена комуникација, медији и друштвене мреже имају своју улогу у томе, али много мање од једног Душка Радовића или Егзиперија.”

ЕД У

У књизи Кућа хиљаду маски чека те Ефи, девојчица која може да отрпи самоћу. „Забога, Ефи, зашто не можеш да будеш као остале девојчице?” „Зато што је свет пун осталих девојчица.”

фрагмент, фрагментаран – одломак, део; онај који је у одломцима, деловима

ФИЛМ ТЕ ЗОВЕ

По књизи Аги и Ема снимљен је филм за који је сценарио заједно са Милутином Петровићем, режисером, написао Игор Коларов. У њему глуме Милена Дравић и дечак Стефан Лазаревић. Одгледај га, уживаћеш.

Игор Коларов (1973–2017), један од најбољих савремених писаца за децу (и за одрасле), Мали Принц, како су га звали пријатељи, прерано је отпутовао на тајанствену планету из неке од својих чаробних прича. Његове су књиге отворене за чуда дечјег света, у њима је оставио простор да деца домишљају, замишљају и креативно учествују у њиховом настанку. Преведене су на многе језике. Два пута је добио награду Политикиног забавника, за романе Аги и Ема и Кућа хиљаду маски. Поред романа, писао је и приче: Приче о скоро свему, Фиона и друге приче, СМС приче и друге приче и песме Милица у врту.

165

КЉучне речи:

кwижевно дело и филм.


ДРАМА, ПОЗОРНИЦА ЖИВОТА

одговарају ликовима из дела. Он својим режијским поступцима осмишљава и ствара цео ток и извођење представе. За стварање посебног позоришног доживљаја заједно са режисером заслужни су и глумци. Њихова способност стварања ликова на сцени састоји се од различитих изражајних својстава која морају бити усклађена. Уз добру дикцију (правилан изговор), ту су још мимика (изражајност лица) и гестoви (различити покрети тела) који морају чинити једну складну и упечатљиву целину која доприноси изражајности и уверљивости добре глуме. Сценографи су заслужни за стварање, изглед и опрему сцене. Костимографи брину за одговарајућу одећу и костиме глумаца. Шминкери и фризери дотерују спољни изглед глумаца. Мајстори расвете својим светлосним ефектима доприносе стварању позоришне чаролије. Инспицијент упућује глумце на сцену и брине се за правилно одвијање представе. Важну улогу у представи имају и шаптачи који помажу глумцима када забораве свој текст. Ту су још и бројни помоћни позоришни радници који својим различитим вештинама учествују у стварању позоришне представе. Њихова се имена не налазе на позоришним плакатима на којима се уз аутора дела (позоришног писца) наведени и режисер и глумци, са назнакама лица које глуме у представи.

ЕД У

КА

Књижевни род у којем се у дијалошком (разговорном) облику изражавају односи и сукоби међу ликовима назива се драма. Драмској књижевности припадају сва она књижевна дела која су написана у облику дијалога и монолога и намењена извођењу на сцени. У драми је честа и употреба монолога (обраћање драмског лика себи или публици). Када је драма сведена на монолог главног јунака, онда говоримо о монодрами. Место у којем се на сцени (позорници) изводе различити драмски текстови назива се позориште. У позориштима за одрасле приказују се драме, комедије и трагедије, које називамо говорним драмским делима, те оперете, опере и мјузикли, који припадају музичко-сценским делима. Основно изражајно средство говорних драмских дела јесте дијалог између ликова, док су у музичким драмским делима основна изражајна средства певање и музика. У позориштима за децу приказују се различите врсте игроказа који могу бити драмски и луткарски, као и музичко-сценски, попут дечјих мјузикла. У сценском извођењу драмских текстова учествују многи људи који нам својим знањем, талентом и посвећеношћу доносе позоришну чаролију којом се драмском тексту даје посебан, нови живот на сцени. Режисер бира драмско дело које ће се изводити на позорници и глумце који

166


Душан Радовић

КАПЕТАН ЏОН ПИПЛФОКС (одломак из радио-игре) Лица: ЧУДОВИШТЕ ГУСАРИ БРЗОГОВОРЕЋИ СПИКЕР (ВЕТАР И ТАЛАСИ)

КА

КАПЕТАН ЏОН ПИПЛФОКС АРЧИБАЛД СЕКИРА КОРЊАЧА КОНОВАЛ

ЕД У

СПИКЕР: После једне туче у ливерпулској луци, гусарски капетан Џон Пиплфокс, звани Звоно, био је пензионисан. Одређена му је бедна пензија и нешто инвалидског додатка, за 72 ране добијене у гусарским биткама. Заставе и оружја однети су у музеј, а храбра посада искрцана на копно и послата да се усавршава у различитим занатима. Међународни гусарски савез, у знак протеста против ове подмукле игре, престао је да напада енглеске трговачке бродове, који су се после тога толико намножили да су били све чешћи судари и то на отвореном мору... Када се, међутим, у Кинеском мору појавило седмоглаво чудовиште, и почело као од шале да потапа енглеске, и не само енглеске лађе, и када нико од тадашњих владиних мезимаца није имао храбрости да пође и да чудовиште ликвидира – дакле, када је све било тако као што сам вам рекао – јави се наш гусарски капетан, дивна једна фигура, звани Звоно, и рече: „Вратите ми једрењак, вратите ми мојих седамдесет гусара, вратите ми заставе и оружје – и нека ме поједе морски пас ако се не вратим са свих седам глава тога чудовишта!” Влада је, разуме се, пристала одмах и једино се управа музеја дуго противила, тврдећи да су гусари одвратни и да ће упропастити и заставе и оружје. Ствар је ипак уређена и капетан је добио све што је тражио, уз обећање да ће пазити на заставе и да ће гусари редовно чистити своје секире, нарочито после борби прса у прса, по којима је наш јунак био познат и омиљен! [...] СПИКЕР: То је био још један корак ближе опасности. Међутим код посаде није више било

никаквог колебања. Једрењак се укотви код Црвене стене, и капетан са неколико најхрабријих момака пронађе пећину брзо и лако, како је само он то умео... АРЧИБАЛД: (шапатом) Јесмо ли ту? КОНОВАЛ: (снажно) Е-хеј! ОДЈЕК: Е-хеј! Е-хеј! Е-хеј! КАПЕТАН: Чујеш ли ме, пећино? ПЕЋИНА: Чујем, шта се дереш?

ОДЈЕК: Чујем, шта се дереш? КАПЕТАН: Дошао ти је капетан Џон Пиплфокс, звани Звоно, чула си ваљда за њега... ПЕЋИНА: Чула сам – ти си брица, је л’ да? КАПЕТАН: Вештице, не изазивај, сасућу ти ову кубуру у ждрело! КОНОВАЛ: Не, капетане! АРЧИБАЛД: Не, капетане, морамо се са­

167


КА

ЕД У вла­дати!... Она зна... Зар хоћете да нас опет врате у пензију! КАПЕТАН: (љут, али уздржан) Дошао сам да ми кажеш како да савладамо седмоглаво чудовиште. ПЕЋИНА: Зар те није страх? КАПЕТАН: Шта се то тебе тиче? Одговарај на питање! ПЕЋИНА: Слушај, глупи гусаре! Клади се с тим чудовиштем – да си ти паметнији, и добићеш опкладу. Оно је још глупље од тебе! КАПЕТАН: Како да се кладим? ПЕЋИНА: Ево овако, слушај: постави му неколико питања и клади се са њим да неће умети да одговори. КАПЕТАН: А у шта да се кладим? ПЕЋИНА: Па у твоју гусарску главу. Ако оно погоди, ти му за опкладу дајеш главу. Ако не погоди – ти њему за сваку погрешку исеци по једну главу. КАПЕТАН: Добро, а сад кажи каква питања

да му поставим? ПЕЋИНА: (иронично) Па нека згодна питања... КАПЕТАН: (нервозно) Каква су то згодна питања? ПЕЋИНА: Па да буду више тешка него лака! КАПЕТАН: (огорчено претећи) Слушај, глупачо, не изазивај! Јер ако те ја сада... АРЧИБАЛД: Не, капетане! КОНОВАЛ: Капетане, мислите на будућност своје деце! КАПЕТАН: Какве деце, кенгуре! Откуд мени деца! КОНОВАЛ: (извињавајући се) Извините, хтео сам само мало да је смилостивим... КАПЕТАН: (нежно, мирније) Вештице, имала си срећу! Реци сад, каква питања, каква питања да му поставим? ПЕЋИНА: Ви-ше те-шка, не-го ла-ка. (Хујање ветра. Тресак. Музика.)

168


КАПЕТАН: Дај онда једну главу! (Фијук сабље.) ЧУДОВИШТЕ: (реагује) КАПЕТАН: Најлепша на свету је гусарска застава! ЧУДОВИШТЕ: Имам још шест глава, а ти само једну. Постави друго питање! КАПЕТАН: А сад реци шта је – најјаче на свету? ЧУДОВИШТЕ: Најјачи на свету је слон! КАПЕТАН: (збуњено) Шта рече? ЧУДОВИШТЕ: Слон је најјачи на свету! КАПЕТАН: То ти је неко рекао? ЧУДОВИШТЕ: Нико није рекао. Дај главу! Дај главу, гусаре! КАПЕТАН: Чекај мало... ЧУДОВИШТЕ: Дај главу! КАПЕТАН: Грешка, гуштеру! Погрешио си! Од једног слона јача су два слона! ГУСАРИ: (одушевљење). КАПЕТАН: Дај још једну главу!

ЕД У

КА

СПИКЕР: Нео­че­ ки­вано, кад се баш не би могло рећи за наше гусаре да су били спремни, изрони из мора пред прамац брода седмоглаво чудовиште! Не, такво чудо још нико не виде на свету! Седам глава љуто је сиктало са седам вратова, плазећи се халапљиво. (с уздахом, без наде) Гусари, нека вам је сада ваш велики капетан на помоћи!!! ЧУДОВИШТЕ: Шта тражиш овде, пацове? КАПЕТАН: Дошао сам да видим шта има у твојих седам глава, гуштеру пијани! ЧУДОВИШТЕ: Има у свакој седам пута више него у твојој! КАПЕТАН: Кладим се да нема! ЧУДОВИШТЕ: Кладим се да има! КАПЕТАН: Кладим се у своју гусарску главу да нема! ЧУДОВИШТЕ: Кладим се у својих седам глава да има! КАПЕТАН: Добро, седмоглави, ако при­ста­ јеш – да ти измерим памет. Поставићу ти питања... Ако не одговориш тачно – оде ти свих седам глава. ЧУДОВИШТЕ: А ако одговорим!? КАПЕТАН: Ево ти моје гусарске главе! ЧУДОВИШТЕ: Хајде, питај! КАПЕТАН: (после краће паузе) Реци ти мени овако: реци ми – шта је најлепше на свету? ЧУДОВИШТЕ: Најлепше на свету... Нај­ле­ пше на свету... Најлепше на свету... ГУСАРИ: Не зна, не зна, капетане! Сеците му главу – шта чекате?! КАПЕТАН: Знаш ли или не знаш? ЧУДОВИШТЕ: Не знам!

(Фијук сабље.)

ЧУДОВИШТЕ: (реагује). ГУСАРИ: (одушевљење). ЧУДОВИШТЕ: Питај још нешто... ја имам још пет глава, а ти само једну! КАПЕТАН: Ево још нешто, гуштеру! Реци ми – шта је најслађе на свету? ЧУДОВИШТЕ: Најслађе на свету? Најслађе на свету је бундевино семе! ГУСАРИ: (грохотан смех). СПИКЕР: Капетана је оволика глупост чу­ довишта већ нервирала. Иако се нешто није осећао добро, замахну сабљом и посече још оних пет-шест глава, које су немоћно сиктале са танких вратова. (Неколико фијука сабљом. Музика.) СПИКЕР (одахне): Тако се, ето, завршио по­

169


образовања. Не ожени се, дакле, већ укрца храбру посаду на јахту од јапанског дрвета, и крену на пут... Сунчали су се и пецали рибе, а кад би пљуштала киша, повлачили би се у салоне и решавали укрштене речи!… ГУСАРИ: (певају песму Лепојке из Хаване).

КА

следњи подвиг храброг гусара Џона Пипл­ фокса, званог Звоно. Када се вратио у до­ мо­вину, начелник адмиралитета понудио му је своју ћерку за жену, велику јахту од јапанског дрвета и орден Златног мача, који је до тада носио само један пук јуришне коњице. Капетан, дирнут овом пажњом, захвали се на великој свечаности у Лондону. Прими одликовање, а младој дами се извини због свог ниског порекла и недовољног

кубура – старинска пушка ликвидирати – уништити, обрачунати се с неким орден – значка у знак одликовања, признања и почасти укотвити – бацити котву (сидро) како би се брод чврсто привезао за дно

ЕД У

адмиралитет – поморска власт инвалид – особа са телесним недостатком иронично – подсмешљиво посада – људство брода, морнари јахта – луксузни брод једрењак – брод са једрима

ТВОЈ СУСРЕТ СА КАПЕТАНОМ ЏОНОМ ПИПЛФОКСОМ

• Чему си се најслађе насмејао/насмејала читајући овај одломак радио-игре? • Наведи ликове који се у њему појављују ређајући их по јачини утиска који су оставили на тебе. Који лик би најрадије тумачио/тумачила, а који нерадо? Образложи свој избор. • Који од тих ликова највише одудара од сличних ликова који се појављују у другим текстовима? Пажљиво истражи текст и откриј у којим се појединостима твоја досадашња представа о гусарима разликује од оне коју сусрећеш у овом тексту. • Како замишљаш капетана? Опиши што детаљније његов изглед, начин говора и понашање према осталим ликовима.

170


• Од кога он тражи помоћ? Шта представља пећина у радио-игри? Какав је њен однос према капетану? Којим му подругљивим речима она отпоздравља? Смисли и ти још неке смешно подругљиве отпоздраве којима је пећина могла да се обрати капетану.

КА

• Капетан побеђује: • оштроумношћу, • високим образовањем, • самоувереношћу, • досетљивошћу, • одважношћу, • туђом памећу, • захваљујући већој глупости свог противника.

Одлучи се за разлоге које сматраш основаним и образложи свој избор.

ЕД У

• Шта је заједничко свим питањима која је поставио чудовишту? Да ли капетан зна одговоре на њих? Какви би били твоји одговори на њих? • Какву улогу у радњи драме имају Арчибалд, Коновал и гусари? • Поред дијалога, ова радио-игра има и дуже прозне делове које изговара глумац- приповедач. Каква је улога тих делова? • По чему се радио-игра разликује од позоришне игре на сцени? Којим се све изражајним средствима дочаравају радња и атмосфера у радио-игри? Који звучни ефекти употпуњују говор ликова у овој радио-драми? Наброј звукове који се чују у овом тексту и објасни каква је њихова улога. Каква је улога дидаскалија? • Међу следећим одговорима одабери оне које сматраш тачним и образложи свој избор. Важни елементи сваке радио-драме јесу:

• уверљив говор невидљивих глумаца; • светлосни ефекти; • занимљива сценографија; • одлична дикција (правилан изговор) глумаца; • звучни ефекти; • одговарајући костими; • музика; • осмишљена режија.

• Прочитај пажљиво дидаскалије у којима је назначено осећање ликова које треба да се препозна у интонацији њиховог говора. Која осећања и расположења си открио/открила? Изговори те реченице онако како мислиш да би их требало изговорити.

171


КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

КА

Књижевно дело написано у облику дијалога и намењено приказивању на сцени (у позоришту) припада драмској књижевности. Посебна врста драмске књижевности јесте дечји игроказ. Често игрокази представљају драматизацију познатих књижевних дела за децу: бајки, прича, романа. Међу њима разликујемо радио-игре за децу, телевизијске дечје игроказе, као и дечје мјузикле у којим се измењују музика, сценски говор и плес. Игроказе за децу изводе живи глумци или се изводе помоћу лутака. Луткарски игроказ је сценско дело у коме позоришну игру дочаравају лутке. Њима управљају глумци-луткари који им удахњују сценски живот. У драмским делима писац често даје различита упутства глумцима и та упутства ставља у заграде. Таква упутства зову се дидаскалије.

И ТИ умеш ДА се играш

ЕД У

• На вест о појави морског чудовишта капетан Пиплфокс се овако заклиње: И нека ме поједе морски пас ако се не вратим са свих седам глава чудовишта. Смисли и ти и напиши типичне заклетве за чудовиште, пећину, директора музеја, ћерку начелника адмиралитета, свог наставника, рибара, писца... • Овај одломак се завршава песмом гусара Лепојке из Хаване. Смисли текст и музику за ту песму, а када прочиташ целу радио-драму, упореди своју гусарску песмицу са пишчевом. • Поделите се у групе, извуците из шешира име једног од ликова, пантомимом га представите и погађајте о коме је реч.

ЗРНЦЕ занимљивог ЗНАЊА

Сигурно си чуо/чула да се за одјек који се чује у пећини каже и ехо. Значење те речи сазнаћеш читајући грчки мит о Нарцису у коме ћеш упознати нимфу Ехо, која је успављивала богињу Херу својим дугим, лепим причама. То је искористио Зевс, Херин муж, да, неометан од љубоморне жене, проводи време с планинским нимфама. Хера је казнила несрећну нимфу на окрутан начин. Учинила је да Ехо изгуби способност да изражава своје мисли. Све што је могла да говори било је понављање последњих речи саговорника. Када је потом срела Нарциса, који ју је засенио својом лепотом, заљубила се у њега, али није могла да изрази своја осећања. Слушајући само понављање својих речи, Нарцис је бежао од ње. Скрхана болом због неузвраћене љубави, Ехо је пресвисла од туге. Од ње је остао само глас који још може да се чује како одјекује по кланцима и горама као понављање туђих узвика.

172


Рекли су о Душану Радовићу

КА

Он воли да прича, да измишља, да доплиће и наплиће. Довољна му је једна реч, једно слово, календарски датум, да око тога извезе и изнити догађај, да исприча оно чега би се мало ко сетио. Писац је то ведар, духовит, мудар. Помаже нам да у животу сагледамо оно што је истинито, право, скривено. Притом се служи обичним, досетљивим језиком нашим, показујући да и у свакодневним речима има сласти и сјаја, да и оне могу да се разиграју и распевају. Радовић је један од ретких песника кога са истом добити могу читати и одрасли и деца.

Милован Данојлић

ЕД У

Душан Радовић је рођен у Нишу 1922. године. Школовао се у Суботици и Београду, где је живео од својих дечачких дана до смрти 1984. Писао је песме, приче, сценарија за телевизијске и радиоемисије, хумореске, афоризме и текстове за сценско извођење. Објавио је десетак књига поезије и прозе, међу којима се истичу: Поштована децо, Смешне речи, Причам ти причу, Вукова азбука, Црни дани, Доколице, Београде, добро јутро и друге. Радовић је носилац наших најугледнијих награда за допринос дечјој књижевности. За текст позоришне представе На слово, на слово добио је награду Стеријиног позорја, а за збирку Смешне речи, почасну диплому Међународне организације за дечју књижевност Ханс Кристијан Андерсен.

КЉучне речи:

радио-драма, драма и позориште, режиjа, глумци, костими.

173


Бранислав Нушић

КИРИЈА Шала у једном чину (одломак)

КА

У комедији Кирија на шаљив начин су описани тешки тренуци у животу породице једног чиновника. Он, његова жена и четворо деце живе у изнајмљеном стану за који већ пет месеци нису платили кирију. Станодавац их је тужио. Очекују долазак судског извршитеља, који треба да им попише имовину. Кад врате дугове (пекару, месару, бакалину...), остаје им само два динара од којих треба да живе читав месец. Жена је болесна. Муж јој предлаже да уобрази да је била у бањи и да јој је бања помогла: „Видећеш ти да је уображење најјефтинија путна карта; видећеш ти да је уображење најугоднији вагон; видећеш ти да је уображење и најбоља и најлековитија бања на свету. Молим те, немој оклевати, него се пакуј.” Да би се макар на тренутак удаљили из неподношљиве ситуације, отац одлучи да своју породицу поведе на замишљено путовање.

седишта у вагонима.) Тако...тако... Ајде, сад седајте, заузимајте места! МАЈКА: Ама иди, човече божји, не терај бар са мном комендију. ДЕЦА: Па зар нећемо одистински да путујемо? ОТАЦ: Па нећемо, дабоме, кад ето неће мама. ДЕЦА: Ајде, болан, мама! ОТАЦ: Не квари деци вољу. Седи, седи, молим те! МАЈКА (Крстећи се седа.) ОТАЦ (деци): Овде ти, а ти овде. Тако. Ти седи овде, а ти онде. Сместите ствари. Тај кофер смести овде да не смета, а ту кутију макни овамо... Тако. Ево ја ћу овде крај маме. МЛАЂИ: Па је л’ то ми кобојаги? ОТАЦ: Кобојаги, дабоме... ДЕЦА (разочарано): Аааааа!... ОТАЦ: Кобојаги, али ће изгледати сасвим као и одистински, видећете ви само. Е, дедер, уобразите сад сви да је воз кренуо.

ЕД У

ОТАЦ (Наставља размишљање.): Одем, рецимо господину министру и кажем му: Добар дан, господине министре. Дошао сам да вас замолим да уобразите да ја имам пуне године службе. И он лепо уобрази. Било би то одиста дивно! (Споља се чује ужасна дрека и ларма.) Аха, ево их, иду путници! (Наилазе жена и деца обучена за пут, носећи све што су стигла. Старија која путује у Швајцарску, обукла зимски капут и шубару носећи хармонику под мишком; млађа која путује у Италију, летње одело, сламни шешир и носи лутку од крпа направљену. Млађи води за узицу неку џукелу и има трумбету у руци, старији понео кавез са птицом.) Врло добро! Врло добро! Изгледате као изистински путници који путују у Италију и Швајцарску. Дедер да заузмемо места, јер, као што видите, велика је навала, а дуг је пут, па треба да заузмемо што пре места. (То говорећи намешта крај отворених врата столице по реду, као што су отприлике

174


што се искривило као господин Сима судија, то је чувена кула у Пизи, која је знаменита по томе што је крива. А оно тамо, сасвим далеко, оно је знаменита планина Квиринал, на врху које је Ромео први пут изјавио љубав Јулији. Становништво Италије је многобројно и највише се бави свирањем у мандолину и ждерањем макарона. Клима је у Италији променљива, а та променљивост зависи од барометра. Ипак је највећим делом топла клима, тако да се не носе зимски капути и непотребна су дрва за огрев, услед чега чиновници у Италији имају много мањи додатак за скупоћу. Италија је врло плодна земља и у њој рађају највише зејтин, вино, поморанџе и атентатори. Ето, то вам је све што треба знати из географије Италије... Јесте ли, дакле, видели Италију? ДЕЦА: Јесмо! ОТАЦ: Воз полази. Свирај! (Седне.) ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-труп-труп... ОТАЦ (Устане.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Е, децо, ово што видите, то је Швајцарска, која се иначе у географији зове и Монблан. Гледајте те лепоте и дивите се и уживајте. Планина Монблан, вечито покривена снегом, чувена је по томе што се сваке године на њу пењу беспослени људи. Престоница Швајцарске је Берн, који је чувен по томе што у његовој зоолошкој башти има и медведа, а други град, Женева, чувена је због многих језера која никад не плаве околину, па стога у Швајцарској и не постоји министарство вода као код нас. У Швајцарској је лети зима, а зими лето, и зато њу радо посећују грудоболници и војнички дезертери свију земаља. Код Швајцараца је вера и народност приватно занимање, а становништво се највише бави јодловањем и бушењем рупа у сиру који се, због тих рупа, зове швајцарски сир. Сем швајцарског

ЕД У

КА

Свирај ти у ту трумбету. МЛАЂИ (Свира.) ОТАЦ: Е, ајд’ сад за мном, помажите, вичите као ја: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-труп-труп.... (Деца пристају, те почну у хору певати, лупати ногама и другим предметима тако да унеколико подржавају железницу.) Стој! Свирај! (Устане. Млађи засвира.) Земун пет минута. Е, погледајте, децо, тамо. Оно што видите, то је град Земун. Земун лежи на Дунаву и гледа у Београд. Земун је град чије се становништво пре светског рата бавило прегледом пасоша, а после светског рата, то је варош у којој станују они чиновници који не могу да нађу квартир у Београду. Свирај! Полази! (Седа. Млађи свира.) ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп... ОТАЦ (Устаје.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Врање, пет минута. То што видите сад, то је Врање. Та је варош раније била на самој граници државној, а сад се повукла више у унутрашњост. Врање је чувено по томе што је ту Коштана Циганка пронашла Бору Станковића књижевника. (Седа.) Полази! Свирај! (Млађи свира.) ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп... ОТАЦ (Устаје.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Е, децо, ово је Италија. Гледајте, децо, гледајте и уживајте. То што видите, то је Италија, земља пуна знаменитости и лепота. Оно тамо, видите ли, оно је чувено језеро Лаго Мађоре, које је знаменито по томе што је папа Бонифације четрдесет други, приликом једне фудбалске утакмице, препливао то језеро на лабуду. А оно тамо,

175


КА

ЕД У сира, становништво се у Швајцарској бави још и производњом снега и глечера. Ето, то вам је све што треба да знате о географији Швајцарске. А сад, пошто смо обишли и Земун и Врање, и Италију и Швајцарску, ајд’мо даље! Свирај! (Млађи свира.) ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-труп-труп... ОТАЦ: (Устане.): Стој! Свирај! СТАРИЈИ: А где смо сад, тата? ОТАЦ: Ово је граница! СТАРИЈИ: Шта има ту да се види?

ОТАЦ: На граници станују финанси и ту се врши преглед ствари. МЛАЂИ: А како се то ради? ОТАЦ: Тако. Уђе један чиновник и жандарм, па онда онај чиновник пита: јесу ли то ваши кофери? (Споља се чује куцање.) МАЈКА: (До сада је седела погружена, чудећи се поступцима свога мужа и смејући им се понекад. Кад чује куцање, она скочи с места и оде на супротну страну, женирајући се да је ко затече у бившем положају.): Ко то може сад бити? СТАРИЈА: Па то су, ваљда, финанси за преглед ствари.

176


КА

ДВОЈЕ МЛАЂИХ (радосно): Нека уђу, нека уђу! ОТАЦ: Улази!

ТВОЈ СУСРЕТ СА КИРИЈОМ

• Како на тебе делује путовање чиновника и његове породице?

• Који су те детаљи на замишљеном путовању највише засмејали?

• Замисли папу Бонифација који на лабуду препливава језеро. Шта је смешно у том призору? • Шта је то што те спречава да се смејеш из свег срца док читаш Кирију? • Који би ти наслов дао/дала овом драмском тексту?

ЕД У

• Каква је стварност чиновникове породице? Шта отац жели да постигне замишљеним путовањем? Одабери одговоре које сматраш тачним: 1. Отац жели да са породицом накратко побегне од неподношљиве стварности у којој се налазе. 2. Он жели да заштити децу од суморне стварности. 3. То је потез очајника који више не зна шта чини. 4. Замишљеним путем отац жели да завара децу. 5. Он жели да обрадује и насмеје своју децу. 6. Жели да олакша непријатно време у коме ће судски извршитељ пописивати њихову имовину која је, у ствари, само оскудна гардероба. • Пронађи међу наведеним особинама оне које одговарају лику оца: забринут, духовит, маштовит, слаб, неодговоран, досетљив, строг, неискрен, очајан. • На основу ког облика казивања откриваш особине ликова, њихове намере и идеје у драми? Чиме је употпуњен говор ликова? • Осим путовања у мислима, постоје још многе ствари које се могу чинити уз помоћ уображења. Наведи оне које ти падну на памет. Шта на основу тога закључујеш о важности маште у животу? • Подсети се и запиши неке речи које имају исто или слично значење као реч уображење.

177


КО ЧИТА, ТАЈ И ЗНА

КА

Драма је књижевно дело написано у облику дијалога и намењено је извођењу на сцени – позорници. Ликове у драми називамо драмским лицима. У основи драмске радње јесте сукоб. Саставни делови драмске радње јесу експозиција, заплет, кулминација, перипетија и расплет. У експозицији се упознајемо са ликовима, временом, местом и околностима у којима се збива радња. Заплет означава почетак сукоба. Кулминација је врхунац сукоба. Перипетија је обрт у драмској радњи. Расплет означава разрешење сукоба. Позоришни редитељ поставља драмски комад на сцену, додељује улоге глумцима, налази идејна решења, учествује у осмишљавању изгледа сцене и друго. Глумци речима, покретима и различитим изразима лица (глумом) оживљавају драмски текст. Појављују се у костимима које осмишљавају костимографи. И о сасвим озбиљним, чак и о болним стварима може се писати на смешан, духовит начин. Смехом се може и осуђивати. Тада је смех средство друштвене критике, као што је то случај у овом драмском тексту. Комедија је драмска врста у којој се на шаљив начин сликају мане појединца, друштва или нека ситуација заснована на неспоразуму или забуни. Попут осталих врста драме, састоји се од чинова, а чинови од сцена.

ЕД У

Чин је део драме који представља тематску и драматуршку целину. Он се може делити на мање јединице: сцене и појаве.

Свака промена лица на сцени назива се појава. Драма која се састоји од само једног чина назива се једночинка. Таква је Кирија. Хумор је књижевно средство којим се на смешан, шаљив начин приказују људске слабости и недостаци. Хумор или комичан ефекат често изазива нека забуна или грешка. Ликови изгледају, понашају се и говоре смешно. Приповедач засмејава и својим коментарима, понекад се шалећи на сопствени рачун, као што је то чинио Бранислав Нушић у својој Аутобиографији.

И ТИ умеш ДА ствараш

Заједно са својим друговима и другарицама можеш да осмислиш путовање у земље које су вама занимљиве. Потруди се (можеш да се посаветујеш са наставником географије) да де­та­љи о тим земљама буду испричани духовито и да вас насмеју. Одаберите своје превозно средство. Напишите драмски текст о свом путовању. Поделите се по групама и одредите која ће група да припрема сцену, која костиме, која глумце, а која музичку пратњу. Изведите представу у свом одељењу. Уживајте и смејте се!

178

КЉучне речи:

драма, драмска лица, позорница _ сцена, драмска радWа, jедночинка, чин, сцена, поjава, хумор.


Љубиша Ђокић

БИБЕРЧЕ (одломак) ЛИЦА: ВИТЕЗ СТРАХА ПРИНЦ КУКАВИЧКИ ЗВЕЗДАН, научник на двору ГРДИЛО, угледни дворанин ТУЊО, његов слуга СТРАЖАР

КА

ПРИПОВЕДАЧ МАЈКА БИБЕРЧЕ ДОБРИША, његов друг СВАДИША, његов друг СТОГОДАН, старац из села ЦАРИЦА ДИВНА, њена кћи

Дворани, принцезе

Догађа се у време када су постојале але.

Сва су деца расла ко крушке на грани, постали младићи. Ал’ гле судбе клете: само је Биберче остао још дете. Да ли је касније порастао већи? Шта је са њим било? То ће бајка рећи.

ЕД У

ПРИПОВЕДАЧ:

Било је то некад, у давна времена. Живела је тада једна добра жена у колиби малој на ивици села. Да добије сина, то је жарко хтела. Нека буде бео или попут црнца, макар мањи и од биберовог зрнца, само да је крај ње, да има свог сина. То јој беше жеља највећа, једина. И једнога дана тако се и збило: добила је дете црнокосо, мило, па радости њеној није било краја. Колиба је њена блистала од сјаја. оно што је хтела мада беше стекла, ипак једна рана срце јој је пекла: њенога јединца Биберче су звали, зато што је био исувише мали, а то је за мајку била жалост јака да син буде мањи од својих вршњака. Зато ипак није живела у срећи: желела је жарко да порасте већи. Пролазиле тако године и дани.

ПРВИ ЧИН

II СЦЕНА

МАЈКА, БИБЕРЧЕ МАЈКА: Шта је опет било? БИБЕРЧЕ (ћути) МАЈКА: Хајде, пружи руку. Ти знаш да је ружно кад се деца туку. (Гледа огреботину.) Треба да разумеш: јачи су од тебе. Видиш како тај зна добро да огребе. БИБЕРЧЕ: И он, исто тако, добио је своје. МАЈКА: Ружно је кад свађе међ вама постоје.

179


ЕД У

III СЦЕНА

СТОГОДАН: Шта је, чедо? БИБЕРЧЕ: Од тих прича неку да л’ би приповедао? СТОГОДАН: Бих радо, ал’ слабо сећање ме служи. БИБЕРЧЕ: Где запнеш – измисли па даље продужи. СТОГОДАН: (замисли се) Знам једну, ал’ тужну. БИБЕРЧЕ: Не знаш смешну неку? СТОГОДАН. Не знам. Неће ваљда сузе да потеку? БИБЕРЧЕ: Неће сузе, само жао ће ми бити. СТОГОДАН: Ако и заплачеш, не мораш их крити. ... Царевина једна беше ко врт цветни. Поданици њени богати и сретни: радили су вредно, били вични знању, живели весело и у благостању. А цар, да не причам, имао је свега. Да си тада нешто живео код њега! Али од читавог баснословног блага њему, ипак, беше понајвише драга једна воћка: чудна, необична, ретка. Пре би се решио читавог иметка него што би дао да њу неко сруши. БИБЕРЧЕ: Зашто? СТОГОДАН: Буди стрпљив и начуљи уши. Ево шта њу тако необичном чини: на њој роде увек, једном у години, две златне јабуке. Када она цвета, то је право славље. Али једног лета... БИБЕРЧЕ: Знам, јабуку једну украо је неко! СТОГОДАН (разочаран): Ти знаш причу? БИБЕРЧЕ: Не знам. Причај даље, деко. СТОГОДАН: Да, украо. А цар у груди се буса. Вођа страже своје војнике дрмуса – нико ништа не зна. Да умање муку, решише бар другу да спасу јабуку: оружана стража под воћком је стала. Кад, у пола ноћи, појави се – ала! Сви се разбежаше – страх им кости тресе!

КА

БИБЕРЧЕ: Његова је пакост за све ово крива: непрестано прети, увек изазива. Рекао је опет оно што и јуче: да ће једном руком мене да истуче. Показао сам му да није баш тако. МАЈКА: Убудуће, сине, учини овако: ако неко почне да те претњом гони, замоли га лепо да се с пута склони. Ако неће, него жељан борбе приђе, најбоље ће бити да се заобиђе, јер и сам увиђаш свађа чему води. Немој ово више да ти се догоди. БИБЕРЧЕ: Мислио сам борба да је начин бољи. Ал’ добро, по твојој нека буде вољи. МАЈКА: И да те не чекам. Дођи што пре кући. БИБЕРЧЕ: Ништа се не брини, нећу се потући. (Мајка одлази. Наилази Стогодан.)

СТОГОДАН, БИБЕРЧЕ

СТОГОДАН: Здраво! БИБЕРЧЕ: Здраво, деко. СТОГОДАН: Хајде, приђи деди. (Скида торбу с рамена) Има овде воћа. Узми па поједи. БИБЕРЧЕ: Зашто ми доносиш? Башта ти је мала. Треба... СТОГОДАН: Не говори! БИБЕРЧЕ: Добро, деко, хвала.(Узме јабуку, загледа је.) СТОГОДАН: Шта чекаш? Загризи! БИБЕРЧЕ: Не бих овог пута. Просто ми је жао. Тако је сва жута, као да је златна. СТОГОДАН: Нису златне моје. Ал’ има и таквих, и златне постоје. БИБЕРЧЕ: А где? СТОГОДАН: У причама. БИБЕРЧЕ: Деко!

180


ЕД У

КА

једна. Несрећа царици беше очигледна тек кад су почеле да иду принцезе. Царица је често дрхтала од језе при помисли да ће у идућу среду и њена кћи мила да буде на реду. БИБЕРЧЕ: А крај, деко? Шта се десило на крају? СТОГОДАН: Нема краја. Те ће несреће да трају све док се не нађе неки јунак јачи да убије алу. БИБЕРЧЕ: И кћи цара значи настрадаће? СТОГОДАН: Ако царица до среде одважног јунака не доведе. Само – како? Ствар је исувише смела. БИБЕРЧЕ: Па зар нема људи за јуначка дела? СТОГОДАН: Ретки су када се о животу ради. БИБЕРЧЕ: Али ако алу неко изненади на спавању? – може да јој падне глава. СТОГОДАН: Како може, када у језеру спава. Лукава је она, своју главу пази. Дај ми штап – без њега тешко старост гази. (Биберче му додаје штап.) БИБЕРЧЕ: А да ли је ала баш толико јака? СТОГОДАН: Да видиш и није за правог јунака. (Стогодан одлази. Биберче за један тренутак остаје замишљен. Узима мач.)

Тако је и другу могла да однесе. Несрећни цар свисну од туге и једи па царица тужна трон царски наследи. Већ је изгледало: царство ће да падне. Ала је тражила од царице јадне јабуке од злата. Ал’ где да се створе? Чудовиште све је постојало горе: претило је да ће жаром своје ватре у прах и пепео цео град да сатре. Одлучише: место јабуке од злата да пре сваке зоре буде али дата по једна девојка. То је био данак. БИБЕРЧЕ: Царица је на то дала свој пристанак?! СТОГОДАН: Морала је али девојке да шаље. БИБЕРЧЕ: Деко, причај брзо! Шта је било даље? СТОГОДАН: Одлазиле тако све једна по

181


ТВОЈ СУСРЕТ СА БИБЕРЧЕТОМ - ЈУНАКОМ ДРАМСКОГ ТЕКСТА

ЕД У

КА

• Због којих својих вредности је народна бајка „Биберче” инспирисала писца Љубишу Ђокића да напише истоимени драмски текст? • Шта мислиш, зашто је ово драмско дело написано у стиховима? • Како ти замишљаш време у коме су постојале але? • Шта си сазнао/сазнала из уводног објашњења које ти казује Приповедач? Каква је његова улога у тексту? • По чему закључујеш да писац није само драматизовао текст познате бајке, већ да је створио потпуно ново, оригинално дело? Наведи ликове који не постоје у бајци, а срећеш их у драмском тексту. Које, у односу на бајку потпуно нове ситуације, постоје у овом одломку? • Зашто су имена лица у овом драмском тексту занимљива и необична? • Шта на основу тако сликовитих имена сазнајеш о самим јунацима? • Који лик би ти радо играо/играла, а који не? Образложи свој избор. • По чему се све Стогодан разликује од свих осталих ликова? Каква је његова улога у тексту? • Смисли и ти нека имена која откривају колико неко има година, какве је нарави, шта воли, чиме се бави, чега се боји и сл. • Каква је твоја реакција на савете које мајка упућује свом сину? Да ли се слажеш са њом? • Како решаваш своје сукобе са другарима? • Шта ти је код Биберчета блиско и познато? Које га особине красе? • Напиши реченице које су пролазиле кроз Биберчетову главу док је стајао замишљен. Зашто је узео мач? Шта га све подстиче да учини племенити подвиг? • Како је подељена драмска радња? По чему се, с обзиром на ликове, свака сцена разликује од претходне? • Која је улога дидаскалија у драмском тексту? • Представи пантомимом ликове из овог драмског текста.

Љубиша Ђокић (1929 –1996), драмски писац и позоришни редитељ. У младости је писао поезију за децу, а касније се посветио писању драмских текстова и режирању дечјих емисија за телевизију. Готово у свим позориштима у нашој земљи играна су његова дела: Биберче, У цара Тројана козје уши, Оловни новчић, Новогодишња бајка, Грдило итд.

КЉучне речи:

драма за децу, драма у стиху, драматизациjа.

182


Подсети се ...

ПОДЕЛА УМЕТНИЧКЕ (АУТОРСКЕ) КЊИЖЕВНОСТИ ЕПИКА

ДРАМА

према доминантним мотивима и осећањима

према опсегу и особинама епских врста

према садржају драмске радње и карактеру јунака

БАСНА

ТРАГЕДИЈА

БАЈКА

КОМЕДИЈА

НОВЕЛА

ДРАМА У УЖЕМ СМИСЛУ

ОПИСНА ПЕСМА РОДОЉУБИВА ПЕСМА МИСАОНА ПЕСМА

ПРИПОВЕТКА

ЕД У

ЉУБАВНА ПЕСМА

КА

ЛИРИКА

ШАЉИВА ПЕСМА

РОМАН

ЕЛЕГИЈА

ЕП (СПЕВ, ЕПОПЕЈА)

СОЦИЈАЛНА ПЕСМА

ЛИРСКО-ЕПСКЕ ВРСТЕ

ПОЕМА

РОМАНСА

БАЛАДА

КЊИЖЕВНО-НАУЧНЕ ВРСТЕ

БИОГРАФИЈА

АУТОБИОГРАФИЈА

ДНЕВНИК

МЕМОАРИ

ПУТОПИС

183


РЕЧНИК КЊИЖЕВНОТЕОРИЈСКИХ ПОЈМОВА

КА

Аутобиографија – књижевно дело у коме аутор описује сопствени живот од рођења до тренутка писања или само одређене делове живота (детињство, младост или неко друго раздобље). Она је богат извор грађе о животу и раду појединих личности, о времену у коме су живели и о људима са којима су се сусретали. Ауторска, уметничка бајка – прича о фантастичним догађајима и нестварним, необичним јунацима чији је аутор познат. За разлику од народних бајки, ове бајке немају увек срећан крај. Познати писци бајки јесу: Ханс Кристијан Андерсен, Александар Сергејевич Пушкин, Оскар Вајлд, Гроздана Олујић и др.

ЕД У

Бајка је већином прозна врста, али има и бајки у стиху.. У царству бајки одигравају се фантастични догађаји и бораве чудесна бића. Бајке су настале из човекове потребе да измишља догађаје и приче о њима да би исказао свој сан о лепом, победио страхове, објаснио непознато. У њима добро увек побеђује, правда је после много перипетија задовољена, а срећа могућа. Зло увек бива кажњено а добри јунаци, племенитих побуда, настављају да живе дуго и срећно. Бајке личе на сан у коме се за разлику од стварног живота може постићи немогуће. Оне нас уче како треба живети и шта чинити како бисмо остварили срећу у животу. Откривају нам фантастичне пределе, али и стварне слике из давних времена и ми сазнајемо како се некад живело и каквим се језиком говорило. Стил приповедања у бајкама је једноставан, нема увода нити дескрипције. Oбично почињу устаљеним реченицама: Био једном... или: Живео један... У бајкама се често јављају и стални бројеви, најчешће непарни, као и устаљени атрибути, на пример, број три је присутан као композициони принцип: три ситуације које се понављају, три тешкоће, препреке на путу ка циљу које треба отклонити, три питања на која треба одговорити, три сина или три кћери. Имена ликова који се појављују у бајкама нису тачно одређена, већ се говори о царевићу, принцези, најмлађем сину, а имена се често дају према некој особини лика. Такође, у бајкама нису тачно одређени ни место ни време дешавања радње.

184


Басне – кратке и занимљиве приче, чији су главни ликови животиње (понекад и биљке, природне појаве, предмети и људи), које садрже одређену поуку о животу, о људима, о њиховим карактерним особинама, међусобним односима, понашању и схватањима.

КА

Десетерац – стих од десет слогова. Стих народне епске поезије јесте епски десетерац. Дидаскалије – упутства која писац даје глумцима о томе како треба да изгледају и да се понашају, о месту радње и изгледу сцене. Налазе се у заградама и штампане су другачијим типом слова. Дечји игроказ – посебна врста драмске књижевности. Често игрокази представљају драматизацију познатих књижевних дела за децу: бајки, прича, романа.

ЕД У

Драма – књижевни род у којем се у дијалошком (разговорном) облику изражавају односи и сукоби међу ликовима. Намењена је извођењу на позорници. Екстеријер – изглед спољашњег простора. Ентеријер – изглед унутрашњег простора.

Епизода – догађај или део радње који представља мање или више заокружену целину. Она је смисаоно повезана са широм целином дела (драме, романа). Свака радња може се посматрати као скуп епизода. Епитет – стилска фигура, реч или група речи која стоји уз именицу и открива неку њену битну особину. Епска народна песма – песма у којој се опева неки важан догађај, битка или храбро дело неког јунака. Комедија – драмска врста у којој се на шаљив начин сликају мане појединца, друштва или нека ситуација заснована на неспоразуму или забуни. Композиција – начин на који се различити елементи (догађаји, ликови, ситуације) или мање целине књижевног дела повезују у јединствену уметничку целину.

185


Лирски запис – прозни текст у коме су пишчеве мисли прожете осећањима и дескрипцијом.

КА

Лирска песма – врста књижевног дела које је обично написано у стиху, мада може бити писана и у ритмичкој прози и у слободном стиху (стих који нема тачно одређен број слогова, сталну паузу, риму). Тема и мотиви лирске поезије везани су за осећања и мисли. Лирски субјект – говорно лице у лирској поезији.

Мит – предање које потиче из давних времена, прича фантастичне садржине која на узбудљив и сликовит начин говори о боговима, херојима, натприродним бићима. Монодрама – драма у којој наступа један лик који сам говори драмски текст. Мотив – најмања тематска целина. Може бити главни (основни) и споредни.

ЕД У

Народна новела – врста народне приповетке. У новелама нема фантастичних бића, предмета и великих чуда. Оне приповедају о могућим догађајима. Ликови у новелама немају чудесне моћи. Они се извлаче из тешких и необичних ситуација користећи своју мудрост и сналажљивост. Ономатопеја – стилска фигура која настаје на основу подражавања гласова и звукова из природе.

Описивање (дескрипција) – представљање света око нас у неком књижевном делу, нарочито човека и природе, приказивањем појава и стања које опажамо својим чулима. Описивање указује на карактеристичне црте, изражајне појединости и особине појава, предела или људи који се описују. Описна песма – лирска уметничка песма у којој песник често повезује своја осећања и расположења са неком појавом у природи која одговара том осећању. Опис природе је најчешће само оквир за изражавање песникових мисли и осећања. Пејзаж – предео, крајолик; слика неког предела у природи, у којој се не јављају људи и животиње у крупном плану; у књижевности означава опис природе.

186


Персонификација – стилска фигура којом се биљкама, животињама, стварима и апстрактним појавама приписују особине људи.

КА

Писмо – писмом се одвија комуникација између просторно удаљених бића. У себи може да садржи обавештења, мисли, жеље, осећања... Писмо може постати књижевни облик ако достигне уметничке квалитете по свом садржају, композицији и стилу. Уметнички вредно, оно доприноси непосредности и уверљивости књижевног дела.

Поглавље – представља најчешћи део романа, а понекад и дуже приповетке. То је обично дужа, донекле заокружена целина која је у вези са целим делом. Поглавља су нарочити прекиди у делу, који могу да буду обележени посебним насловима или бројевима (арапским или римским).

ЕД У

Поређење – стилска фигура која се заснива на сличности два појма. Један појам се пореди са другим на основу неке сличности да би први појам упоређен с другим добио нову димензију значења, а тиме и већу сликовитост и изражајност. Портрет – у књижевном делу портрет човека се гради на два начина: као спољашњи (опис његовог лица, одела, стаса, кретања) и унутрашњи портрет (опис његових осећања, духовних преокупација, нарави и психолошких карактеристика).

Приповедање (нарација) – књижевни поступак којим се излажу догађаји. Најчешће се примењује у епским књижевим врстама, као што су епска песма, приповетка и роман. Садржај нарације чине догађаји испричани хронолошки или неким другим редом. Хронолошки ред подразумева ређање догађаја од почетка, затим редом како су се дешавали до самог краја.

Приповедач – писац наративних прозних дела (романа, приповедака); усмени казивач народних прича; лик који излаже радњу приче. Он је посредник између писца и догађаја о коме се приповеда. Када приповеда у трећем лицу, његово приповедање оставља утисак објективности. Дешава се и да је приповедач неко од ликова, учесника у причи. Тада он приповеда у првом лицу. У таквом приповедању огледају се лични доживљај, мисли и осећања. Приповедање делује присно, директно, уверљиво, али мање објективно.

187


Приповетка – епска форма мањег обима него што је роман. У приповеци писац одабира тему која слика један посебно издвојен догађај или појаву из живота личности и друштва.

КА

Путопис – књижевно-научна врста у којој писац описује пределе које је видео, људе које је упознао и оно што је доживео на својим путовањима. Путопис обично садржи и пишчева размишљања о тим доживљајима. Радио-игра за децу – драмски игроказ који се изводи на радију.

Рефрен – понављање једне речи или више речи, једног стиха или више стихова, обично на крају сваке строфе, а понекад чак и после сваког стиха. Рефреном се посебно наглашава нека мисао или емоција. Рима – гласовно подударање слогова на крају стихова.

ЕД У

Ритам – равномерно, планско понављање одређених језичких елемената (дужина стихова, пауза после одређеног броја слогова у стиху, број стихова у строфама, затим понављање речи и израза, наглашених и ненаглашених слогова... ). Родољубива песма – лирска песма која изражава љубав према домовини, завичају или родноме крају, према историји и историјским личностима. У њој се лични осећаји љубави, поноса и оданости поистовећују са осећањима целог народа.

Роман – прозна књижевна врста већег обима. У њему се приповеда о различитим догађајима и ликовима. Њихова судбина се повезује са животом друштва. Роман је по тематици и грађи најбогатија књижевна врста. Током времена развило се више врста романа: авантуристички, породични, психолошки, љубавни, криминалистички, друштвени, историјски, политички, хумористички, биографски итд. Стилске фигуре – посебан облик и начин изражавања у песничком језику. Одступање од уобичајеног начина изражавања да би се постигла већа сликовитост и изражајност. Стих – основна ритмичка целина (јединица) у песми која заузима један ред.

188


Строфа – мисаона и ритмичка целина у песми која у себи садржи два стиха или више стихова. Тема – предмет књижевног дела (оно о чему се говори у књижевном делу).

КА

Фабула – сви међусобно повезани догађаји који чине радњу књижевног дела.

Хумор – осећај за смешно, способност да се запазе и на шаљив начин прикажу људске слабости, карактерни недостаци, као и комичне ситуације у којима се нађу ликови.

ЕД У

Чин – део драме који представља тематску и драматуршку целину.

189

Profile for ivana.milosevic

Читанка за пети разред основне школе, Манојловић, Бабуновић  

Читанка, српски језик и књижевност,

Читанка за пети разред основне школе, Манојловић, Бабуновић  

Читанка, српски језик и књижевност,

Advertisement