a product message image
{' '} {' '}
Limited time offer
SAVE % on your upgrade

Page 1

Моња Јовић • Јелена Журић

КА

ЧИТАНКА

ЕД У

СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ ЗА ПЕТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ


Моња Јовић • Јелена Журић

ЧИТАНКА

СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ ЗА ПЕТИ РАЗРЕД ОСНОВНЕ ШКОЛЕ Главни уредник Проф. др Бошко ВЛАХОВИЋ

КА

Одговорна уредница Доц. др Наташа ФИЛИПОВИЋ

Рецензенти Др Оливера РАДУЛОВИЋ Др Наташа ВУЈИСИЋ ЖИВКОВИЋ Валентина МУЈИЧИЋ Илустрације Младен АНЂЕЛКОВИЋ

Дизајн Иван Танић, Агенција Мани два

ЕД У

Лектура и коректура Споменка ТРИПКОВИЋ

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

Издавач ЕДУКА д.о.о., Београд Ул. Змаја од Ноћаја бр. 10/1 Тел./факс: 011 3287 277, 3286 443, 2629 903 Сајт: www.eduka.rs • имејл: eduka@eduka.rs

37.016:821-82(075.2)

За издавача Проф. др Бошко ВЛАХОВИЋ, директор

Тираж 5.000. - Књижевни појмовник: стр. 210-216. - Регистар. - - Задаци за вежбање и проверу знања / Јелена Журић, Моња Јовић. - 1 електронски оптички диск (CD-ROM) : текст, слика ; 12 cm

Штампа Ротографика, Суботица

Издање бр.: 1, Београд, 2018. година Тираж: 5000

ЧИТАНКА : српски језик и књижевност за пети разред основне школе / [приредилe] Моња Јовић, Јелена Журић ; [илустрације Младен Анђелковић]. - Изд. 1. - Београд : Едука, 2018 (Суботица : Ротографика). - 218 стр. : илустр. ; 26 cm

ISBN 978-86-6013-327-6 1. Јовић, Моња, 1977- [приређивач, сакупљач] COBISS.SR-ID 265514764

Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника Решењем број: 650-02-00087/2018-07.

Није дозвољено: репродуковање, дистрибуција, објављивање, прерада или друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму или поступку, укључујући и фотокопирање, штампање или чување у електронском облику, без писмене дозволе издавача. Наведене радње представљају кршење ауторских права.

2


О ЧИТАНЦИ И ЧИТАЊУ

ЕД У

КА

Шта све, дакле, можемо – читајући? Да путујемо! У давну прошлост Прометеја и далеку будућност истраживача космоса, од Сремских Карловаца до Љубљане, од Дунава до Мисисипија, са поља на Робинсоново пусто острво, из тамних морских дубина на облак где вила зида град. Кроз простор и време, у свим правцима. Јежимо се од свежине зимског јутра, обузима нас летња врелина, а освежава плаха кишица. Да упознајемо! Митолошка бића, јунаке и богове, кујунџије и хитропреље, витезове и владаре, аждаје и гусаре; несигурне краљеве и храбре чобане, велике и мале хајдуке, несташне и тужне дечаке, заљубљене и племените девојчице, добре и пожртвоване мајке и очеве. Да сазнајемо! Како се живело на двору и у колиби, у средњем веку, и пре сто година, у Србији, Словенији, Босни, Америци, Русији; како су људи размишљали, шта су осећали, чега се плашили, чему се надали, у шта веровали. Да је важно бити мудар и праведан, да је неопходно волети и себе и друге. Да тугујемо и да се смејемо! Туга је и кад си тужан зато што неко други пaти и тугује: усамљени дечак у туђинском свету, пас кога су одвојили од дечака, дечак који брине за пса, девојчице чије су наде изневерене. Смех је радост и ведрина, одбрана од туге и усамљености, музика људског разговора. Да пишемо и цртамо, глумимо и рецитујемо, размишљамо и разговарамо! Читање је опипљиво пријатељство у нашим рукама. Оно се може видети, омирисати и дотаћи. Њиме отварамо капију врта љубави која нас спаја са светом без којег не можемо, и са којим делимо бескрајно краљевство речи. Смело скочи, као у воду, у чудотворно море речи, где ћеш истовремено бити и брод и капетан, и таласи и птице које их надлећу. Ако нешто не разумеш, не брини. Важно је да схватиш целину, оно битно. То је златно правило читања. Ауторке

3


Садржај

Водич кроз Читанку.................................. 6

ЂАЧКИ ДАНИ ..................................... 7

КА

Бранко Радичевић, Певам дању, певам ноћу.......................... 8 Јован Јовановић Змај, Песмо моја (из Ђулића) ....................... 11 Ivan Cankar, Desetica ............................... 14 Вида Огњеновић, Путовање у путопис (одломак) ......... 20 Милутин Миланковић, Успомене, доживљаји, сазнања (одломак) ............................................. 23 Драгомир Ђорђевић, Весела балада о плачу........................... 25 Пеђа Трајковић, Кад књиге буду у моди........................... 27 Бранислав Нушић, Хајдуци (одломци) .............................. 29

Данило Киш, Дечак и пас (одломак) ........................ 49 Милован Глишић, Прва бразда .......................................... 54 Војислав Илић, Зимско јутро ........................................ 61 Десанка Максимовић, Сребрне плесачице ................................ 64 Антон Павлович Чехов, Шала ..................................................... 66 Мирослав Антић, Шашава песма ...................................... 72 Марк Твен, Доживљаји Тома Сојера (одломак) ............................................. 74

ЕД У

ДО САДА СМО НАУЧИЛИ

ДО САДА СМО НАУЧИЛИ

Песник и лирски субјекат. Мотиви и песничке слике у композицији лирске песме. Врста строфе према броју стихова у лирској песми: катрен; врста стиха по броју слогова (десетерац и осмерац). Одлике лирске поезије. Писац и приповедач. Облици казивања: приповедање у првом и трећем лицу................33

ЗА ДЕЦУ И ОСЕТЉИВЕ ................. 35

Игор Коларов, Аги и Ема (одломци)............................ 36 Стеван Раичковић, Велико двориште (избор) .................. 40 Стеван Сремац, Чича Јордан (одломак) ........................ 43

4

Стилске фигуре: епитет, ономатопеја. Фабула: низање догађаја, епизоде, поглавља. Карактеризација ликова – начин говора, понашање, физички изглед, животни ставови, етичност поступака............. 78

МОЖЕ ЛИ СЕ ДОХВАТИТИ МЕСЕЦ....................... 79

Народна лирска песма Вила зида град ...................................... 80 Народна бајка Биберче ........................... 83 Љубиша Ђокић, Биберче (одломак) ............................... 88 Ђорђе Лобачев, Биберче (одломак) .............................. 93 Бранко Ћопић, Поход на Мјесец ................................... 99 Гроздана Олујић, Небеска Река ....................................... 106 Горан Петровић: Месец над тепсијом ...........................109


Džon R. R. Tolkin, Hobit (odlomak).................................. 115 ДО САДА СМО НАУЧИЛИ

КА

Народне лирске митолошке песме. Бајка: усмена (народна) и ауторска............... 120

Народне лирске песме о раду (избор) Јабланова моба.................................... 164 Наджњева се момак и девојка............. 165 Кујунџија и хитропреља.................... 166 народне лирске породичне песме (избор) Двије сеје брата не имале................... 168 Дјевојка је сунце братимила.............. 169 Највећа је жалост за братом............ 169 Милица Стојадиновић Српкиња, Певам песму........................................ 171 Душан Васиљев, Домовина ............................................ 173 Александар Вучо, Мој отац трамвај вози...................... 175 Народна песма Свети Саво ......................................... 178 Народна епска песма Женидба Душанова (одломци) .......... 182 Народна епска песма Зидање Скадра (одломак) ................. 190 Иво Андрић, Мостови (одломак) ........................... 196 Gustav Švab, Najlepše priče iz klasične starine (odlomak)............................................ 200

НАДМУДРИВАЊЕ.......................... 121

ЕД У

Шаљива народна приповетка Еро с онога свијета ............................ 122 Шаљиве народне приче Насрадин Хоџа и Француз ................. 126 Помажем ти спрдати ....................... 127 Народна новела Дјевојка цара надмудрила ................. 129 Народне пословице о мудрости........... 133 Кратке народне умотворине................. 135 Душан Радовић, Капетан Џон Пиплфокс (одломци) .. 139 Бранислав Нушић, Кирија (одломак) .............................. 146 Danijel Defo, Robinson Kruso (odlomak).................. 152 Михаило Петровић Алас, У царству гусара (одломци).............. 156 ДО САДА СМО НАУЧИЛИ

Врсте епских дела у прози: новела (народна и ауторска), шаљива народна прича. Позоришна представа и драма. Драмске врсте: једночинка, радио-драма....... 160

ТЕШКО СВУДА СВОМЕ БЕЗ СВОЈЕГА..................................... 161

Вук Ст. Караџић, Живот и обичаји народа српскога (одломци)............................. 162

ДО САДА СМО НАУЧИЛИ Врсте народних лирских песама: песме о раду (посленичке) и породичне песме. Врсте ауторске песме: родољубиве (патриотске) песме. Епска народна песма. Врста стиха према броју слогова: епски десетерац........... 205

ДА ПОНОВИМО:

ЛИРИКА ............................................... 205 ЕПИКА .................................................. 207 ДРАМА .................................................. 209

РЕЧНИК КЊИЖЕВНИХ ПОЈМОВА...... 210 ИНДЕКС појмова............................... 217 5


Разговарамо...

Речник

Подсећамо се

Учимо

→ →

А шта ти кажеш о

Задатак → из мале школе писања

Изабери задатак

Кључне речи

Да поновимо

ЕД У Треба да знаш

КА

О писцу

Водич кроз Читанку

Провери своје знање

6

*** ***

***

→ уз помоћ електронског додатка (материјала за вежбање на компакт-диску): интерактивни тестови и решења задатака помажу ти да пратиш своје учење и напредовање.


Ђачки дани

КА

Посебну лепоту и чар детињства носе ђачки дани. Понекад страшни и тешки, понекад смешни и радосни – остају у нама да трају до краја живота. Како су и највећи међу највећима, научници и писци, мислили и писали о детињству у школским клупама?

► Бранко Радичевић, Певам дању, певам ноћу

► Јован Јовановић Змај, Песмо моја (из Ђулића) ► Ivan Cankar, Desetica

► Вида Огњеновић, Путовање у путопис (одломак)

► Милутин Миланковић, Успомене, доживљаји, сазнања (одломак)

ЕД У

Тек што сам завршио школовање у реалној гимназији, опасно сам се разболео... У том периоду било ми је дозвољено да непрекидно читам. Књиге сам набављао у градској библиотеци... Једног дана узео сам неколико свезака новије литературе, коју никад пре нисам читао, да бих заборавио на моје безизлазно стање. Били су то најранији радови Марка Твена и можда њима дугујем чудесан опоравак који је уследио...

Никола Тесла

► Драгомир Ђорђевић, Весела балада о плачу ► Пеђа Трајковић, Кад књиге буду у моди

► Бранислав Нушић, Хајдуци (одломци)

УЧИМО

Песник и лирски субјекат. Мотиви и песничке слике у композицији лирске песме. Врста строфе према броју стихова у лирској песми: катрен; врста стиха по броју слогова (десетерац и осмерац). Одлике лирске поезије. Писац и приповедач. Облици казивања: приповедање у првом и трећем лицу.

7


Бранко Радичевић (1824–1853), један од наших најзначајнијих песника, на рођењу је добио име Алексије. Будући да је живео у време великог повратка вредностима и лепотама нашег народног језика, одлучио је да своје име грчког порекла промени у наше народно име Бранко. Школујући се у Бечу, упознао је Вука Стефановића Караџића, којем је пружио важну подршку у борби за књижевни језик на основама народног језика. Његова песничка збирка „Песме” (1847), испевана језиком народне лирске песме, потврдила је да је могуће створити вредну уметничку поезију на народном језику, па је уз Вукова дела имала велику улогу у прихватању народног језика.

КА

Алексије – онај који брани људе споменица – споменар, свеска за уписивање успомена, албум успомена

► Кћерка Вука Караџића, Мина (Вилхелмина), записала је своја сећања на Бранка Радичевића, у којима истиче: „Веселост, нека блага, дјетињска веселост, бјеше уопште поглавита садржина Бранкове нарави”. Она говори о великом песниковом дару, а посебно о његовом природном и једноставном понашању, које се показало и те Бадње вечери 1849. године, када јој се уписао у споменицу. Док се окренула, каже, а он је већ написао песму Певам дању, певам ноћу – био му је потребан само један трен!

Бранко Радичевић

Певам дању, певам ноћу

ЕД У

Певам дању, певам ноћу, певам, селе, што год хоћу: и што хоћу, то и могу, само једно још не могу: да запевам гласовито, гласовито, силовито, да те дигнем са земљице, да те метнем међ звездице. Кад си звезда, селе моја, да си међу звездицама, међу својим, селе моја, милим сестрицама.

8


Разговарамо… о песми

КА

*** Издвој стихове који су на тебе оставили најснажнији утисак и потруди се да објасниш због чега их сматраш посебним. *** Процени колико је песма „певљива”: покушај да је певушиш. *** Објасни како разумеш стихове: Кад си звезда, селе моја, да си међу звездицама, Шта ти мислиш: на основу чега је сестрица упоређена са звездицама? *** Размисли и покушај да одредиш ко то у песми каже: „Певам дању, певам ноћу”. *** Уочи у песми речи са умањеним значењем и подвуци их. Потруди се да објасниш њихову улогу у песми. Каква се осећања изражавају њиховом употребом? *** Изброј слогове у Радичевићевим стиховима. Прочитај песму наглас и покушај да одредиш где се налази пауза у сваком стиху. Уочи понављања у песми. Какав је ритам песме? *** Објасни како ти видиш песничку веру у моћ „певања” и песме. Шта песник може, а шта не може? Размисли о томе у чему су песник и песма ипак успели.

Подсећамо се… проза, поезија и драма

Из песме смо издвојили речи са умањеним значењем (земљица, звездица, сестрица) и закључили да оне преносе осећање посебне наклоности – љубави, милоште (миља), драгости. Такве речи зову се још и деминутиви (умањенице) и углавном се користе са позитивним значењем. Међутим, оне могу да буду и негативно обојене, нарочито када хоћемо да истакнемо лоше особине: писарчић, директорчић, официрчић и др.

ЕД У

За књижевна дела написана у стиху кажемо да припадају поезији. Оно што у прози постижемо реченицом, у поезији постижемо стихом. Проза: Једном су се Сунце и свирепи северац препирали ко је од њих јачи.

Подсећамо се… речи са умањеним значењем

(Одломак из народне приче)

Поезија: Хвалио се ветар свуда Уздизо се преко света

и сунцу је пркосио да је јачи и од њега

(Одломак из песме Јована Јовановића Змаја)

Драма може бити у стиху или у прози, а написана је по улогама, са циљем да се изводи на позорници. Ветар (охоло): Ја сам много јачи од тебе! Сунце (увређено): Ниси јачи, ветре! Ти си обичан хвалиша!

Учимо… ко је лирски субјекат

ЛИРСКО „ЈА” = ЛИРСКИ СУБЈЕКАТ

И када песник полази од личног искуства, он, пишући, у машти, гради и то „ја” у песми – које тако постаје лирски субјекат. Песничко, као ни било које уметничко дело, а нарочито књижевног јунака, не можемо у потпуности изједначити са његовим творцем. Они нису исти: песник је стварно биће, а јунак/лирски субјекат представља његову творевину, лик који може садржавати особине заједничке многим људима. 9


Уколико желиш, украси једну свеску и на корици напиши СПОМЕНАР. Понуди својим другарицама и друговима да ти у њој запишу своју поруку – у стиху или у прози. Покушај и ти да напишеш неколико стихова.

Изабери задатак

У зависности од тога колико укупно слогова речи у њима садрже, стихови имају различите називе. На пример: Пе-вам да-њу, пе-вам но-ћу 1 2 3 4 5 6 7 8 Стих од осам слогова назива се осмерац. Стихови тако могу бити четверци, петерци, шестерци, седмерци, осмерци, деветерци, десетерци... Пауза у стиху зове се цезура: Пе-вам да-њу, || пе-вам но-ћу. У осмерцу Бранка Радичевића цезура је после четвртог стиха.

Учимо… ритам у поезији

Твоје срце куца у истим размацима. Таласи запљускују морску обалу пратећи одређени ред. Ходаш ногу пред ногу, одређеном брзином понављајући исти покрет. У природи се смењују пролеће, лето, јесен, зима, пролеће, лето… Смењују се дан и ноћ, пруге на твојој мајици или на џемперу… Шта је заједничко свим овим појавама? У свима њима запажамо извесну правилност, коју означавамо као ритам. У поезији, ритам је понављање одређених обележја (као што су рима или врста стиха) у песми.

ЕД У

*** Истражи на интернету које су песме Бранка Радичевића компоноване и прибележи ко су њихови извођачи. *** Изабери извођења која ти се највише свиђају и образложи свој избор. *** Уколико се бавиш музиком, покушај да на свој начин компонујеш песму „Певам дању, певам ноћу”.

Учимо… врсте стихова

КА

ЗАДАТАК o→ из мале школе писања

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Бранко Радичевић, Певам дању, певам ноћу, Мина Караџић, песма, песник, лирски субјекат, деминутив, осмерац, пауза (цезура), ритам.

10

Треба да знаш... шта је песничка уметност

Још у античко време људи су високо ценили песнике па су, говорећи о писцима и књижевности, називали ову уметност која се служи речима „песничком уметношћу”. Речи у књижевном уметничком делу имају посебан звук и значење, чак и онда када сасвим личе на свакодневни говор. Песници не приповедају, већ просто „певају” посебним песничким језиком. И када приказују свет, и себе, и осећања, и мисли – они то чине стиховима, служећи се ритмом, стварајући посебну мелодију. Себи су поставили задатак да са мало речи кажу много тога – „да речима буде тесно, а мислима пространо”, како су говорили писци Чехов и Андрић. Песма нас, вероватно због тога, позива на поновно читање, а касније, када је запамтимо и изговоримо, она постаје део нашег живота.


Јован Јовановић Змај (1833–1904) један је од наших најпознатијих песника, уз чије су песме одрастале наше маме, баке и прабаке. Кад порастеш, читаћеш његове најзначајније збирке: „Ђулиће” (1864) и „Ђулиће увеоке” (1882), а до сада су ти познате песме из његових збирки за децу и младе: Чика Јова српској деци и Чика Јова српској омладини. Надимак „Змај” добио је по листу који је уређивао. Теби је можда познато да је овај наш песник уређивао и један од првих часописа за децу на нашим просторима, Невен.

КА

► Песма коју ћемо читати налази се у збирци „Ђулићи” (1864), и као и остале у тој књизи, уместо наслова, носи римски број. Међутим, уместо да кажемо „четрдесет седма песма” из „Ђулића”, ми обично за њен наслов узимамо први стих: Песмо моја, закити се цветом (или само: Песмо моја), као што чинимо и у случајевима када су песници своје песме оставили без наслова.

Јован Јовановић Змај

Песмо моја (из Ђулића) XLVII

ЕД У

Песмо моја, закити се цветом, Песмо моја, замириши светом; Још сва срца охладнила нису, — Познаће те, песмо, по мирису! Познаће те да си чедо миља, Да ти љубав мајка и дадиља. Да си рада певати о сласти, Разумеће што не умеш касти. Песмо моја, већ си на полету, Поздрави ми све на овом свету, Поздрави ми славље и голубе, И сва срца, што се силно љубе.

Разговарамо...

миље – драгост, љубав, милошта; нежност; драж, чар, лепота касти – казати слављи – славуји

о песми

*** Змај је „Ђулиће” посветио својој жени Ружи Личанин, а већина песама настала је у време њиховог упознавања и највеће љубави. Наслов збирке „Ђулићи” такође је везан за женино име – ђул је реч из турског језика и значи ружа. Шта мислиш, како би се могао превести наслов „Ђулићи”?

11


ЕД У

КА

*** Опиши свој доживљај Змајеве песме. Шта ти је у њој познато, а шта доживљаваш као посебно или необично? *** Објасни како ти разумеш обраћање лирског субјекта. Због чега је читава песма упућена песми? Како лирски субјекат доживљава песму? *** Усредсреди се на прву строфу. Размисли и објасни зашто су доведени у везу мотиви цвета и песме – зашто лирски субјекат позива песму да замирише светом. Какву наду он гаји када каже: Још сва срца охладнила нису? Шта нам то говори о веровању лирског субјекта у снагу песме – поезије? *** У другој строфи о песми се каже да је чедо миља. Објасни по чему је могуће не само препознати такву песму него и разумети њено значење. Покушај да објасниш однос лирског субјекта према песми. *** У последњој строфи – где је садржана поента песме – песма је на полету, а лирски субјекат јој се обраћа са жељом да му поздрави све на овом свету. Објасни како разумеш ту његову жељу. Зашто је нарочито важно поздравити славује (славље) и голубе, и сва срца, што се силно љубе? Коме је песма највише намењена? *** Обрати пажњу на стихове и строфе у песми. Провери колико сваки стих има слогова и одреди где се налази пауза (цезура). Уочи где се подударају речи на крају стиха, и како се та подударања јављају. Запази понављања у песми и опиши какав је ритам песме. *** Присети се Змајевих песама које су ти нарочито драге и потруди се да објасниш које су, по твом мишљењу, одлике његове поезије.

А шта ти кажеш... о читању поезије

• Да ли понекад читаш поезију „за своју душу”, из чистог задовољства?

Подсети се… врсте стихова

Стих Змајеве песме је десетерац. Пауза (цезура) долази после четвртог слога. Пе-смо мо-ја, || за-ки-ти се цве-том

1

2

3 4

5 6 7 8 9

10

Учимо… композиција песме и врсте строфа

Како је песма компонована

У своју песму песник уноси више мотива обједињених у уметничку • Ко је твој омиљени целину – композицију лирске песме. Мотив је најмања тематска јединица која се не може даље разлапесник? гати. У поезији су мотиви краћи, јер се у песми сажето, језгровито • Да ли волиш да казује. рецитујеш? Да ли Закључни мотиви чине поенту песме. Поента је одређено место волиш да слушаш текста књижевног дела на коме се кристалише и заокружује смисао када неко рецитује? дела у целини. • Зашто је поезија Композиција је начин на који се различити елементи књижевног важна? дела (догађаји, ликови, ситуације, теме, мотиви) повезују у јединствену уметничку целину. Проучавањем мотива уочићеш како су они повезани и схватићеш како је песма компонована. 12


Врсте строфа Народне (усмене) лирске песме најчешће немају строфе. У ауторској лирској песми најчешће су строфе:  дистих (строфа од два стиха) Мала деца, мала лађа, мало море, мало једро и катарка над њом горе. (Из песме „Мала песма” Јована Јовановића Змаја)

(Из песме „Кад отац бије” Бранка В. Радичевића)

 катрен (строфа од четири стиха) Песмо моја, већ си на полету, Поздрави ми све на овом свету, Поздрави ми славље и голубе, И сва срца, што се силно љубе.

(Из песме „Песмо моја” Јована Јовановића Змаја)

Врсте риме

ЕД У

У народној лирској песми стихови нису римовани. У ауторској лирској песми стихови могу да буду и римовани и неримовани. Стих у коме нема риме зове се – слободан стих.

Каква је рима у катрену Катрен је строфа од четири стиха. Рима у катрену је најчешће парна (паралелна, ако се римују 1. и 2, и 3. и 4. стих), обгрљена (1. и 4, 2. и 3. стих) или укрштена (1. и 3, и 2. и 4. стих) 1. а 2. а 3. б 4. б парна

Присети се песама које највише волиш. Која је од њих оставила на тебе посебан утисак? По избору потом напиши састав под насловом Моја омиљена песма. У раду покушај да запазиш важне особине одабране песме. Ево мале помоћи: размисли о следећим питањима пре него што почнеш да пишеш о својој омиљеној песми.

КА

терцет (строфа од три стиха) Отац кад бије сина, ма колико рука груба била одједном – постаје фина.

ЗАДАТАК o из мале школе писања

1. а 2. б 3. б 4. а обгрљена

1. а 2. б 3. а 4. б укрштена

Треба да знаш... шта су апостроф и апострофа

Апостроф је правописни знак којим означавамо да је неко слово изостављено („каз’ти” – касти од казати) Апострофа је стилска фигура у којој се говорник обраћа неком лицу, обично одсутном, или некој ствари или појави, често повишеним тоном („Песмо моја, закити се цветом”, „Познаће те, песмо, по мирису!”). Веома је честа у поезији.

Моја омиљена песма • Да ли ти се допадају још неке песме које је написао тај песник, или само та? • Има ли у песми речи које се римују? • Запази да ли песма описује неки догађај. • Објасни која осећања у њој преовлађују. • Пронађи, уколико их има, занимљива поређења и издвој оно које ти се нарочито допало. • Образложи шта (по твом мишљењу) песма мора да садржи да би била лепа и теби занимљива.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јован Јовановић Змај, Песмо моја, песма, поезија, композиција, десетерац, врста строфе, катрен, рима.

13


Ivan Cankar (1876–1918) slovenački je pisac koji je pisao pesme, priče, drame i romane. U svojim delima prikazao je teške strane vremena u kojem je živeo. Pisanjem se borio za pravednije društvo. Pored pripovetke koja je pred tobom, poznatije su i „Sluga Jernej i njegovo pravo”, „Domovino, ti si kao zdravlje”, „Šoljica kafe". Preporučujemo ti da, kad malo porasteš, pročitaš i dramu „Kralj Betajnove”.

КА

► U svojim pripovetkama, romanima i dramama Cankar je slikao težak život siromašnih ljudi, a naročito dece, gde se glad i tuga svojim strašnim licem ustrem­ljuju na detinjstvo. Radnja pripovetke odigrava se u vreme kada je Slovenija, kao i druge južnoslovenske zemlje, bila pod vlašću Austrougarske monarhije. U školi se učilo na nemačkom jeziku.

Ivan Cankar

Desetica

ЕД У

Ponekad mračno i teško padne čoveku na dušu tihi nejasni strah, koji mu oduzme svu snagu, svu radost, sve pouzdanje. Gorčine svakodnevnog života odjednom postanu silne, nesnosne; javi se savest, udari po srcu kao čekićem i svi gresi, i oni najmanji, već zaboravljeni, iziđu pred oči. Zašto živeti dalje? Pa sve je, sve, sve je izgubljeno… I bojažjiva ruka dršćući se pruža za rukom posestrimom, plašljivo oko se obazire i traži prijateljski pozdrav. Taj trenutak nije suđen samo čoveku koji je prešao dug put i već sluti smrt i grob. U najlepše jutro dune hladnoća na dušu, tako da sve misli padnu na tle kao da su od kamena. Zakuca gvozdenim prstom u veselo veče u bučnom društvu; ru­ka koja je držala čašu klone, oči se rašire, smeh se sledi na usnama… Tako i dete ponekad iznenada usred mirne igre vrisne, uzdrhti i u nepojmljivom strahu privije se uz majku. Bilo mi je dvanaest ili trinaest godina; išao sam u treći razred realke. Jednog jesenjeg jutra probudio sam se rano; tek je svitalo, u sobi je bio sumrak. Soba je bila velika, pa ipak mi se toga jutra učinila uska i tesna, sva nabijena i pretrpana stvarima, kao pri selidbi. Uza zidove stajala su četiri kreveta, među njima police za knjige, veliki drveni kovčezi koji su ličili na sanduke, ormani za odelo, na sredini ogroman sto pokriven knjigama i sveskama. Sve je to u sumraku dobilo čudne, izobličene, nekako neprijateljske oblike i činilo utisak neopisive bede i žalosti. Na ostalim posteljama ležali su moji drugovi; svi su još spavali čvrstim jutarnjim snom; lica su im bila vrela, zajapurena, usta poluotvorena. Bili su stariji od mene; već druga godina kako stanujemo i spavamo u jednoj sobi, a ipak im nisam pravi drug; gledali su me popreko, ni sam ne znam zašto. Bili su to seljački sinovi, snažni, bučni, veseli; a u meni je bilo, negde sasvim na dnu, nešto gorko i turobno, što je možda i nehotice izbijalo i u rečima i u očima. U prozore je udarala kiša, sasvim tiho, kao mekim prstima; lila je već nedelju dana u dugim, tankim mlazevima; to je bila ona kiša koja

realka – vrsta srednje škole u kojoj su se proučavale prirodne nauke (matematika, fizika, hemija); trećem razredu realke odgovara današnji sedmi razred osnovne škole

14


ЕД У

КА

čoveka rastužuje, čini tupim i zastre mu sve vedre slike a otkriva druge, nepoznate, u sivo ruho zavijene. Vazduh u sobi bio je težak, zagušljiv, zaudaralo je na ostatke slabe večere, na kišu, na neokupana, znojava tela, na otrovni dah bolesnika. Sve sam to video i osetio u jednom jedinom trenutku. I svega me je prožeo gorak, nemilosrdan bol. Taj teški, otrovni zadah u sobi učinio mi se odjednom kao slika i obeležje moga života. Čitavoga života, od prvih žalosnih uspomena pa do kraja, daleko u bezdanu budućnost koju sam jasno video pred sobom. Toliko me je bilo strah da sam se jedva usuđivao da dišem; ležao sam potpuno mirno, očiju široko uprtih u sumrak. To je bilo kao u snu, kad čovek u jednom jedinom trenutku preleti godine i decenije – sve je to jedna jedina slika, u jednom jedinom okviru, a lica hiljadu, razrogačene oči gledaju ukočeno, kao iz večnosti. Svi gorki časovi se vraćaju i srce ih u sećanju oseti devet puta teže nego što ih je osetilo prvi put. Sećanje ide daleko, odgrće sve zavese. Sećao sam se događaja koji su se desili kad sam tek prohodao i kad su me još oblačili u dugačku nespretnu suknjicu. Vratile su se večeri kad bih zaspao uplakanih očiju; vratila su se jutra kad sam se budio ne otvarajući oči da ne bih video dan, da ga nikada više ne bih video. Potištenost se prelila u očajanje, u nemi užas pred životom, u saznanje da put nezadrživo vodi nizbrdo, u bezdanu dubinu, i da nema spasa. Nisam mogao ni da jeknem, ni da zajecam; srce mi je nešto stezalo nemilosrdnom silom. Gazdarica je ušla u sobu. „Dečaci, ustajte!” Bila je velika i debela, podbula lica; bojao sam je se kao nečeg neprijateljskog, zluradog; ona je to, verovatno, i znala, jer ni ona mene nije volela. A toga jutra bila mi je još strašnija, ogromna kao planina, mračna i tuđa; uzdrhtao sam kad me je ošinula malim sivim očima, i brzo sam ustao. Bilo mi je hladno dok sam se oblačio; i gladan sam bio; nisam imao doručak, dok su ga ona trojica imala; iz kuhinje je prijatno mirisala kafa. Kod kuće sam rekao da ujutru dobijam kafu tamo negde u Šenpeterskoj ulici, a to nije bilo istina. Postalo mi je teško i čudno kad sam na stolu ugledao velike, pune šolje, iz kojih se slatko i toplo pušilo; pored svake šolje bio je komad belog hleba sa porumenelom, dobro pečenom korom, koja rska pod zubima. „Šta bih sad i kuda bih?”, pomislio sam. Kod kuće nisam mogao da ostanem, a ne bih ni mario; radije bih u ponoć išao u mrtvačnicu. U prozor je tiho udarala kiša. Kad bih samo pola sata išao ulicama, bio bih mokar do kože i svi bi znali u čemu je stvar. A škole me je bilo strah; učenje mi nije zadavalo brige, ali

15


ЕД У

КА

tamo mi je sve bilo tuđe, neljubazno; stajao sam pred nastavnikom kao ra­zbojnik pred sudijom. S knjigama pod pazuhom iziđoh na ulicu. Vlaga se odmah uvuče u cipele i stresoh se od zime. Kiša mi je sipala u lice, knjige sam sakrio pod kaputić. Ulice su bile sumorne, sive; sve je bilo sivo, kuće, ljudi, misli, sav svet; trotoar je bio klizav, po ulicama su se skupljale i razlivale velike bare; kad bi prolazila kola, prskalo je na obe strane i ljudi su se sklanjali; neba nije bilo, siva magla visila je do mokrih krovova. Ljudi koje sam sretao bili su svi mrki, nepristupa­čni, kao da u glavi skrivaju mračne misli, ružne brige, žurili su kraj mene, svi su gledali u zemlju. Nisam išao pravo prema školi, još je bilo suviše rano. Išao sam ulicama, a nisam gledao nikuda, niti sam što tražio. Katkad su iz otvorene pekarice zamirisale tople sveže zemičke, one zlatnožute; jedanput zarskaš, pa je nestane. Kiša je tiho padala; iz oluka po uglovima je curilo, bare su rasle, prekrivale ulice od trotoara do trotoara; čim bih koraknuo, šljapnulo bi i voda mi je u cipelama brizgala već između prstiju. Školska zgrada bila je vrlo visoka i vrlo gospodstvena; bio sam pred njom kao prosjak pred dvorcem. Prozori su gledali mrko i strogo kao učitelji. Kad sam ušao u predvorje, oborio sam glavu i bilo mi je teško. Tako bi čovek ušao u hram neprijatelja, ruku svezanih na leđima, sav bedan i ponižen. Noge su mi bile teške, išao sam polako po stepenicama, pognut, kao što idu starci. U učionici je bilo vrlo toplo, ali mirisalo je tuđe, neprijatno, sam bog zna kako, kao posle reči „Ruhe!” Kad čovek ugleda te uredno i brižljivo poređane klupe, najednom više nije čovek nego đak i broj u prozivniku. Bol ti kljuje u srcu, bije u potiljak – a ti misli kad li je rođen Klopštok. Nisam uopšte znao koji je nastavnik na času ni šta govori; čitavo vreme samo jedna misao bila je u meni: „Ama završi već jednom, to ionako nije ništa; prestani!” – Kraj mene je sedeo moj debeli drug, sin ljubljanskog krčmara, i bez prestanka jeo. Sakrivao se iza širokih leđa onoga ispred sebe i jeo. Imao je okruglo, zadriglo lice i zle, tvrdičke oči; debele ruke bile su mu večito masne, jer je samo jeo i jeo. Meni je u grudima bilo suvo i prazno, jezik mi je bio krut. U deset, za vreme odmora, svi su otišli da kupe kobasice kod vratara ili da se jure po dvorištu. Ja nisam znao kuda bih. U srcu me peklo što sam sam, sasvim sam. Najradije bih uzviknuo, mada sam bio dete: „Bože, daj da umrem!” Priđe mi drug i reče: „Hej, imaš pismo!” Zaista, na tabli je bilo napisano moje ime. Pođoh vrataru teškim, umornim koracima, kao starac. Kad sam primio pismo, ruke su mi drhtale i sakrio sam se kod prozora da nijedno nedostojno oko ne vidi to sveto pismo. Krupna, draga, nevešta slova pokazivala su majčinu ruku. Otvarao sam ga polako, i vrlo čudno, na srcu mi je bilo i radosno i teško. Unutra su bila ona ista krupna, teška, nevešta slova: „Dragi sine!” Jer mati je tek od nas dece naučila da piše:

ruhe – nemačka reč koja znači „mir” Klopštok – nemački pisac iz 19. veka desetica – deseti deo forinte

16


Pripovetku „Desetica” prvi put je na srpski jezik prevela Ljubica S. Janković, 1927. godine. Tada je ova pripovetka objavljena u uglednom književnom časopisu „Letopis Matice srpske”.

КА

da se ne bi stidela. Kad sam raširio pismo, nešto zveknu na pod; sagoh se i uzeh; bila je desetica. Ona tanka, izlizana, srebrna desetica, kakvih već odavno nema. Kad sam je uzeo u ruku, obuzelo me blaženo osećanje. Sve je uzdrhtalo, zatalasalo se u meni, podiglo me uvis, kao u plamenu ljubavi. Video sam onu dragu, uvelu, drhtavu ruku koja je među prstima držala poslednju deseticu i najzad je spustila u pismo. Jer desetica je bila poslednja, to sam znao, kao da je na njoj bilo zapisano. Sakrio sam se sasvim u kut da me niko ne bi video. Iz srca, iz grudi, iz čitavog tela provalio je plač, tresao me kao u groznici. Ali kad sam se stepenicama vraćao u učionicu, bilo je u meni svetlo, svetlo. Mati je iz daljine videla moj bol, i smešeći se pogledala na mene, kao što bi pogledalo samo drago sunce. I gle, čudo božje, zaista su se oblaci rasturili i veselo sunce zasjalo je kroz prozor. Majke više nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve do noći. Prevela Dora Pilković Maksimović

Razgovaramo… o pripoveci

ЕД У

*** Pročitaj ponovo prvi pasus. Kakva su osećanja u njemu izražena? *** Pripovedač naglašava da su ova osećanja suđena ljudima svih uzrasta. Objasni kako dalji razvoj priče to potvrđuje. *** Kako je opisana soba u kojoj se dečak budi? Podvuci rečenicu u kojoj se opisuje kakve oblike dobijaju stvari u sobi u jutarnjem sumraku. *** Zašto dečaci sa kojima je dečak delio sobu nisu bili njegovi pravi drugovi? Podvuci rečenicu koja govori o tome po čemu se on od njih razlikuje. *** Šta je dečak „video i osetio u jednom trenutku”? Kako mu izgleda njegova prošlost, a kako budućnost? *** Zašto dečak lažno tvrdi da na drugom mestu dobija kafu? *** Kuda bi dečak radije išao no ostao kod kuće? Šta to govori o njegovom odnosu prema gazdarici i dečacima sa kojima stanuje? *** Kako se dečak oseća u školi? Podvuci deo teksta koji govori o tome kako se dečak oseća pred nastavnikom. *** Pronađi pasus u kojem se opisuje dečakov ulazak u školsku zgradu i podvuci u njemu poređenja. *** Kako se dečak oseća nakon časa, na školskom odmoru? Koje osećanje kroz celu priču najviše muči dečaka? *** Uoči kada u priči nastupa preokret. *** Zapazi sa kakvim osećanjima dečak uzima u ruku majčino pismo. *** Podvuci rečenice u kojima se opisuje kako se dečak osećao kada je uzeo u ruku majčinu deseticu. *** Na osnovu čega dečak zna da je novac koji mu je majka poslala bio po­slednji?

17


Razgovaramo… o pripoveci

КА

*** Sa kakvim se osećanjima dečak vratio u učionicu? *** Objasni na osnovu čega je majka mogla da iz daljine nasluti dečakov bol. *** Zapazi kako se unutrašnja promena u dečaku odrazila i na spoljni svet. Protumači izreku „Posle kiše dolazi sunce”.

Učimo… pripovedanje u prvom licu

• Objasni ko priča o događajima u pripoveci. Kakve osobine on pritom ispo­ljava?

ЕД У

� Pripovetka „Desetica” ispričana je u prvom licu jednine. Glavni junak nam na taj način iznosi sopstveni doživljaj sveta oko sebe. � Oblik pripovedanja u prvom licu omogućava prisniji susret sa svetom pripovetke. Obično nam priču iznosi neko ko u radnji i sam učestvuje, ili je pak sa zanimanjem prati i posmatra. U sliku sveta utkana su osećanja onoga ko pripoveda.

• Pokušaj da zamisliš kako bi pripovetka „Desetica” izgledala da je ispripovedana u trećem licu. Šta bi se u njoj promenilo?

Učimo… šta je pripovetka

� Pripovetka je prozna književna vrsta srednjeg obima. Radnja pripovetke najčešće je zasnovana na nekom događaju. U njoj se pojavljuje više likova, ali je pripovedačeva pažnja obično usredsređena na jedan ili na dva lika. � Pripovedanje se još naziva i naracija. Za pripovedača otuda koristimo i izraz narator.

Učimo… ko je narator

Onaj koji priča priču u nekoj pripoveci ili romanu zove se narator ili pripovedač. Kada pripovedač priča priču naoko udaljen od događaja i likova o kojima sve zna – kažemo da je to sveznajući pripovedač i pripovedanje u trećem licu. Kada pisac, kao Cankar u „Desetici”, postavlja samog junaka da govori o sebi i onome što mu se događa – on koristi postupak koji se zove pripovedanje u prvom licu.

18


Podsećamo se… šta je poređenje (komparacija) ZADATAK o iz male škole pisanja Potrudi se da napišeš priču pod jednim od sledećih naslova: Obasjala me je majčina ljubav

КА

Da bi prikazao dečakovu patnju, pisac opisuje pojave i predmete viđene dečjim očima – tako da često ono što je nepoznato poredi sa već poznatim i razumljivim: dečak se pred školom osećao „kao prosjak pred dvorcem”. Time se dobija vrlo jasna slika bogata značenjem. Pisac je upotrebio jezičko izražajno sredstvo koje se zove poređenje odnosno komparacija. Ova stilska figura uvek sadrži tri dela: ono što poredimo, poredbenu vezu (reči: kao, poput, nalik, slično...) i ono sa čim poredimo.

Oblaci su se rasklonili i zasijalo je sunce

A šta ti kažeš… o poređenju

*** Razmisli o tome koliko si često u situaciji da se služiš poređenjem, ili koliko puta u raznim prilikama čuješ da ljudi oko tebe koriste poređenje u izražavanju. Šta misliš: zbog čega su nam poređenja potrebna?

ЕД У

*** Poređenje je jedno od najčešćih stilskih sredstava koje koristimo u svakodnevnom govoru. Ljudi često koriste i narodna poređenja. Ispitaj i zapiši koja se narodna poređenja koriste u tvojoj porodici. *** U navedenim poređenjima uoči i podvuci ona koja bi se mogla odnositi na dečaka iz pripovetke „Desetica”.

Sam kao suvo drvo u planini.

Bos kao pas.

Zgrčio se kao jež.

Grči se kao crv.

Siromah kao crkveni miš.

Dobar kao dobar dan u godini.

Dočekao ga kao ozebao sunce.

Drži ga kao malo vode na dlanu.

Lebdi oko njega kao mati oko đeteta.

Obradovao se kao siroče suncu.

Stisnuo se kao grošić u kesi.

Čuva ga kao oči u glavi.

Zamisli sadržaj majčinog pisma koje je uputila dečaku. Započni sastav rečima „Dragi sine!” i dopiši kako ti zamišljaš sadržaj pisma.

Izaberi zadatak *** Prepričaj pripovetku „Desetica” služeći se pripovedanjem u trećem licu. *** Nacrtaj glavnog junaka u nekoj od situacija. U odeljenju možete, u dogovoru, da spojite crteže i tako napravite strip.

KLjUČNE REČI: Ivan Cankar, „Desetica“, pripovetka, narator, pripovedanje u prvom licu, pripovedanje u trećem licu, poređenje (komparacija)

19


ВИДА ОГЊЕНОВИЋ (1941, Дубочке код Никшића) Одрасла је и школовала се у Србији. Пише драме, прозу и есејистику. Сматра се једним од најуспешнијих позоришних редитеља код нас. Драме: „Просидба од Чехова како би изводили лудаци у Шарантону”, „Милева Ајнштајн”, „Мај нејм из Митар”, „Како засмејати господара”, „Кањош Мацедоновић”, „Је ли било кнежеве вечере”, „Девојка модре косе и друге”. Проза: збирке приповедака „Отровно млеко маслачка”, „Стари сат”, „Најлепше приповетке”, романи „Кућа мртвих мириса”, „Прељубници” и књига прозе „Путовање у путопис”.

КА

► Имаш ли некада проблема са писањем школских писмених задатака? Упореди своје искуство са искуством описаним у одломку из књиге наше савремене списатељице у ком она говори о својим ђачким мукама изазваним писменим задатком.

Вида Огњеновић

Путовање у путопис (одломак)

ЕД У

Путописни текст и данас код мене изазива известан отпор, зачет још давно, још у детињству, у ствари, изазван страхом од школских задатака у којима је обично требало да опишемо утиске са излета у природу. Нарочито ми се један од њих урезао у сећање као прави ожиљак. Нисам познавала веће интелектуално мучење, иако тада још нисам знала да се то тако зове, од напрезања да, седећи у клупи, смислим неку реченицу, рецимо о теми: Шта сам видела једног мајског јутра у пољу. У другим приликама често прекоревана због распричаности у саставима, кад је требало да напишем нешто о тој ливади на коју су нас дан пре тога водили у образовне сврхе, мозак ми се просто био удрвенио и нисам баш ничега могла да се сетим, као да сам преспавала тај излет. Тако је у ствари било свакад, кад год смо имали такав писмени задатак, али те се грозне ливаде посебно сећам због велике претрпљене неправде. Једва сам успела да пре него што је звоно објавило крај часа скрпим неколико незграпних реченица у којима је на више начина било изражено да је поље било зелено и широко, а мајски дан светао. Да бих тај пејзаж мало оживела, а напис бар мрвицу продужила, додала сам да је насред ливаде клопарала огромна ветрењача, што, наравно, није било тачно, па ме наставница због тога, с правом, пред целим разредом исмејала. Где си ти видела ветрењачу, питала ме смејући се. У фризерају, код Божане, одговорила сам спремно. Где, где, поновила је питање. У фризерској радњи „Мимоза”, заинтачила сам и ја, на шта се она и дословно загрцнула од смеха, а са њом и цео разред. Нисам знала да у фризерајима држе ветрењаче, то је нешто ново, каже она, па опет у смех, ха, ха, ха. Она је бректала, а ђаци су потцикивали, као да их је неко голицао. То је заиста било неправедно, а нарочито ме је болело што се кикоћу моје другарице, иако су добро знале да говорим праву и целу истину.

20


ЕД У

КА

Мало која девојчица из нашег места није ишла на шишање у „Мимозу”, код Божане. Чувена као фризерка лаке руке која може да изравна најгушћу косу на свету, Божана је нас клинке шишала окренуте лицем зиду, јер бисмо се иначе стално врпољиле гледајући се у огледалу у које смо могле да се огледамо тек на крају, кад је нова фризура већ била готова. Тада се, међутим, више нисмо добро виделе, од суза због катастрофалног изгледа после „голићења”. На зиду, у који смо за време те операције и нехотице буљиле, висила је огромна слика молера и фирмописца Фејеша, (прва латинична слова која сам научила била су та из његовог потписа). На њој се башкарила огромна ветрењача, раширених крила, над пољаном маслачака и белих рада. Зурила сам у тај сликани призор док је Божана штрицкала маказама иза мојих ушију, обликујући фризуру „бубикопф”, коју смо ми деца звали „голићањем”, тако да сам познавала и најситнији потез на слици. Сваки пут кад бисмо се најзад искобељале из Божаниних руку, заклињући се пред одраслима да више никад нећемо ногом ступити у то мучилиште, набијале смо до обрва капу коју смо носиле у резерви без обзира на годишње доба. Фризерка Божана се, међутим, само повиновала схватању наших родитеља да је кратка коса пола здравља, а кад се томе дода чистоћа која покрива ону другу половину, болест по њиховом схватању није имала никакве шансе код нас „оголићаних” девојчурака. Наставницу је, вероватно, шишала окренуту огледалу, можда она стварно није ни видела Фејешову ветрењачу, мада свеједно није морала онолико да се цепа од смеха, али оне девојчице – улизице, добро су знале да не измишљам, и нису хтеле да ме бране. Зато нека ми нико не спомиње лепоту природе и маштовите описе њених тајни.

Разговарамо… о причи

*** Опиши шта ти је у овом одломку било најзанимљивије. *** Образложи због чега се у девојчици створио отпор према путописном тексту, па чак и према „лепоти природе и маштовитим описима”. У чему су се састојала „интелектуална мучења” при писању састава? Шта је девојчици било тешко да напише? *** Чиме је покушала да „оживи и продужи” састав? Како тумачиш њену намеру, а како реакцију наставнице и другарица из одељења? Због чега ју је неправда коју је осетила толико повредила и заболела? *** Одакле девојчици слика ветрењаче? Због чега јој се тако снажно урезала у памћење? *** Размисли и упореди: шта је заједничко писању састава које се претвара у мучење – и шишању, где се фризура „бубикопф” доживљава као „голићење”. Потруди се да образложиш како су се овде два искуства повезала у једно сећање. *** Запази шта је у овом тексту озбиљно, а шта смешно. Покушај да образложиш основне идеје приче.

21


Учимо… шта је путопис Путопис је врста књижевно-научног дела у ком се, обично, описује стварно путовање, одређени географски простор са свим својим особеностима – народом, њиховом културом, традицијом, историјом. Од Хомерове „Одисеје” до данас негује се путописна књижевност у различитим облицима – у облику писама, као путописни роман, или поезија. Излагање је у првом лицу, даје се предност личном (субјективном) виђењу света.

Подсећамо се… како се пише писмени задатак – чак и када је прича изокренута, као код Бранка Ћопића! Дакле, води рачуна о томе да твој читалац не изгуби све нити приче, па да на крају остане потпуно збуњен и разочаран. Под четири: машта је важнија од правила! Није важно да се држиш неких строгих правила – много је важније да негујеш машту и слободу у свом стваралачком изражавању. За ту вештину потребно ти је да много читаш – јер се списатељска машта храни читањем. Под пет: обрати пажњу на језик. Књижевност је уметност речи као што је музика уметност нота: погрешно написане и употребљене речи – звуче као погрешне и погрешно одсвиране ноте. Што више вежбаш, боље ћеш свирати – пардон: писати.

ЕД У

КА

Под један: без треме! Писање треба да доживљаваш као лепу могућност да се стваралачки изражаваш – као када црташ, сликаш, вајаш, свираш, певаш или играш. Под два: тема није мета. Тема није питање које захтева само један тачан одговор. Задаци ученика су занимљивији и успелији уколико су разноврснији. Зато немој да бринеш о томе да ћеш „промашити тему” – него размишљај како да најзанимљивије и најуверљивије представиш то о чему пишеш. Под три: не пиши збрда-здола! Твој састав (текст) може имати и више од три пасуса: на пример, један у уводу, два-три или више у средишњем делу (разради) и један у закључку. Ти делови треба да произлазе један из другог, да се по некој логици надовезују

Изабери задатак

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Вида Огњеновић, „Путовање у путопис”, путопис, школски састав.

22

*** Пронађите у школској библиотеци књиге путописа Љубомира Ненадовића „Писма из Италије”, Исидоре Секулић „Писма из Норвешке” и Милоша Црњанског „Љубав у Тоскани”. Уз помоћ наставника одаберите одломке из ових књига и прочитајте их у одељењу. Истражите шта је у њима лепо и занимљиво. Размислите о вредности и значају путописне књижевности. *** Установите одељењски конкурс за најбољи путопис под насловом „Писма из...” и на крају наградите најбољи. (Мала помоћ: не треба да путујете на Гренланд или у Африку! Ваш ђачки путопис може да буде опис било каквог путовања, макар и до најближег места у коме сте били.) *** Напиши како ти доживљаваш писмене задатке из српског језика. Објасни какве теме волиш, а какве не, и због чега. На које проблеме наилазиш при писању, шта те највише мучи?


Милутин Миланковић (1879–1958) један је од наших у свету напризнатијих научника. Математичар, физичар и астроном, проучавао је утицај сунчеве радијације на велике климатске промене у далекој геолошкој прошлости наше планете. Познат је по својој реформи Јулијанског календара, која представља један од најтачнијих начина рачунања времена. Поред дела из физике и астрономије („Небеска механика”, „Историја астрономске науке”) написао је збирку есеја „Кроз васиону и векове”, као и књигу о свом животу „Успомене, доживљаји, сазнања”.

КА

► Сећајући се свега што је у њиховом животу било важно, велики уметници и научници често говоре о данима школовања. Наш познати научник Милутин Миланковић, који је волео, на први поглед, неспојиве ствари – математику и звезде – у својим „Успоменама” пише о томе за које се предмете у школи био „живо заинтересовао”, и колико му је значила подршка наставника.

Милутин Миланковић

Успомене, доживљаји, сазнања (одломак)

ЕД У

Трећи разред донесе с почетка сама разочарања. Добисмо нове наставнике, слабије од претходника. Предмети неинтересантни, историја: средњи век, досадан сам по себи, географија: учење назива и имена, без везе и употреба географских карата. Двојкаша у изобиљу, професори се бакћу само са њима, а ја се спремам тек толико да се својим јадним друговима у невољи нађем. У сведоџби првог семестра имам два „добра”, а остало „веома добро”. У четвртом и свим осталим разредима реалке учила се хемија, па сам се за њу, као за сваку нову ствар, живо заинтересовао, а имали смо и добра професора тога предмета, доктора хемије. Зато сам, у име божићна поклона, поручио из Беча разне справе за хемијске опите, реторте, епрувете, пнеуматску каду и разну другу скаламерију, па троножац, сталке, грејалицу са шпиритусом и још штошта. Мало сопче првог спрата које је служило за умиваоницу, а било патосано циглом, преудесио сам у хемијску лабораторију и за време Божића отпочео у њој да озбиљно радим. Успео сам да излучим водоник и кисеоник и вршим њима оне експерименте које нам је наш професор показао. Кад стигох у четврти разред, дође нам за новог директора Фрања Дивић, математичар од струке. Баш те године публиковао је на немачком језику своју расправу о основним рачунским операцијама и општим бројевима. Она му послужи као увод у предавања математике која нам је држао. Употребио је неколико часова док

23


*** Опиши ситуацију у којој те је наставник подстакао да заволиш неки школски предмет. *** Размисли о томе како на тебе делује похвала, а како казна. Опиши своја осећања и поступке у оба случаја. *** Уколико су твоји другари још расположени за разговор о овој теми, можете да организујете посебан час на коме ћете и разредним паноом приказати све што мислите да вас у школи подстиче и охрабрује у учењу.

нам је, седећи за својом катедром, саопштио њен садржај. За време овог предавања гледао ми је право у очи, већ због тога што сам седео у првој клупи, баш испред саме катедре, а можда сам му и изгледао интелигентнији од мојих другова, а ваљда је и чуо да сам први ђак у разреду. Његовим погледом, упртим у мене, био сам принуђен да га пажљиво слушам. Када је своја уводна предавања завршио, позва ме пред таблу. И ја почех да причам све што сам из његових предавања схватио и запамтио. Он ме није прекидао, већ ме пажљиво слушао као лекар што слуша болесника када му овај прича своју историју. Тако је то ишло пун час. Када, напослетку, заврших и испричах све што сам знао, он ме запита какву сам оцену имао дотле из математике. – Веома добру! – одговорих му пун поноса. – Врло ме чуди! – на то рече он. Претрнух на те речи, а он понови: – Чуди ме, заиста, јер си ти изванредна математичарска глава, какву још нисам срео у својој наставничкој пракси. Нехотице, ваљда од чуда, ухватих се за главу, а цео резред прсну у смех. Али директор оста при своме суду, а када се заврши семестар, даде ми највишу оцену. Тај успех омили ми математичку науку.

КА

Изабери задатак

ЕД У

Разговарамо... о аутобиографији

*** Које је школске предмете Миланковић посебно волео? Због чега? *** На којим часовима му је било досадно? Због чега? *** Опиши сусрет професора математике и дечака Миланковића. Чиме је на часу професор привукао ученика? На основу чега је запазио ученика? *** Зашто је Милутин Миланковић заволео математику? Како је на њега деловала похвала? *** О којој школи говори Милутин Миланковић? Сети се имена јунака и наслова дела које смо већ читали, и у којем се помиње ова врста школе. *** Упореди школску атмосферу описану у приповеци „Десетице” са атмосфером Миланковићеве школе. Упореди осећања јунака „Десетице” са Миланковићевим осећањима.

Треба да знаш… шта су мемоари, а шта аутобиографија

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Милутин Миланковић, „Успомене, доживљаји, сазнања”, школовање, наука, подршка наставника, аутобиографија.

24

Мемоари – приповедно дело у коме се излажу успомене (сећања) аутора на нека значајнија друштвена и културна збивања у којима је писац учествовао или је био њихов очевидац. Многа остварења која се сврставају у мемоаре налазе се на граници између дневника, записа, извештаја и аутобиографије. Аутобиографија – аутобиографија се од мемоара разликује по томе што се аутор више задржава на описивању сопственог животног искуства и личних доживљаја и догађаја којима он придаје посебан значај, који за њега имају личну вредност.


Драгомир Ђорђевић (1953–1999), један од наших најзначајнијих песника за децу,

рођен је у Земуну. Почео је да пише поезију још као ђак гимназије. За скоро двадесет пет година писања за децу, развио је посебан и препознатљив стил, омиљен пре свега међу младим читаоцима. Његова поезија говори о школи, породици, дружењу, првим љубавима, радости и тузи – и свуда има благог и ведрог хумора. Изразито мелодичне, Ђорђевићеве песме се радо и рецитују и певају, те су компоноване и изводе се на музичким фестивалима. Међу многим књигама које је написао издвајају се: „Стално тече Мисисипи”, „Ја такође”, „Поруке из прве руке”, „Мала школа љубави” и др.

КА

► Размисли о томе како се може весело говорити о плачу. Када и зашто људи плачу? Како се ти осећаш док плачеш, а како после тога?

балада – епско-лирска песма са трагичним крајем; у њој су повезани описивање догађаја и истицање осећања

Весела балада о плачу

Ти слободно плачи Видећеш да прија Да сређује тугу Ко принц алу мачем Плакали су многи Плакао сам и ја И ако ми дође Опет ћу да плачем

После кише небо Опет буде плаво (Што си много пута Могао да видиш) После суза и ти Осећаш се здраво Па зашто да трпиш Зашто да се стидиш

ЕД У

Природа је дала Да поток жубори Удесила згодно Да се крава музе Рекла муњи СЕВАЈ Рекла ватри ГОРИ А само човеку Подарила сузе

Природа је дала Да поток жубори Удесила згодно Да се крава музе Рекла муњи СЕВАЈ Рекла ватри ГОРИ А само човеку Подарила сузе

Кад добијеш кеца Па те тата среди Кад изјавиш љубав Па прођеш неславно Када немаш деду Да се жалиш деди И кад ти је друштво Поспало одавно Кад те нешто оштро У грудима пече Када ти на очи Падне нека скрама Када ти је тешко Зато што је вече Што је он са другом И што ти си сама

25


Покушај да саставиш једну строфу у којој ћеш употребити реч „плач”, или „сузе” или „плакање” – или све три.

*** Опиши свој доживљај песме „Весела балада о плачу”. Издвој стихове који су на тебе оставили најснажнији утисак и прочитај их наглас. Објасни због чега они за тебе имају посебну вредност. ** Укратко наведи о чему говори песма Драгомира Ђорђевића. *** Издвој стихове у којима песник говори да је плакање природно. Објасни како ти разумеш песникову тврдњу да је природа човеку „подарила сузе”. Шта мислиш, због чега су сузе дар? *** Шта мислиш, коме се обраћа лирски субјекат? Које искуство жели да подели са другима? Зашто је важно да човек не зауставља сузе и да се не стиди кад плаче? *** Обрати пажњу на стихове и строфе у песми. Шта се у песми понавља? Какав ритам има песма?

ЕД У

А шта ти кажеш… о наслову песме

Разговарамо... о песми

КА

ЗАДАТАК o из мале школе писања

Песник у наслову своје песме каже „весела балада”. Баладе су тужне песме. Шта ти мислиш – да ли је песник изабрао прави наслов и да ли тај наслов одговара садржају песме? Образложи свој одговор.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Драгомир Ђорђевић, „Весела балада о плачу”, поезија, песма, наслов, скуп речи са супротним значењем.

26

Треба да знаш... чему у књижевности служи „спајање неспојивог”

И Драгомир Ђорђевић је, као и многи други писци, употребио спој речи који на први поглед делује „неспојиво”, скоро бесмислено. Како може бити весело нешто што је по својој природи тужно, запитали смо се. Али, тиме је, као што смо утврдили, постигао ново, дубље значење. Такви примери су и: јавна тајна, зимско летовање, млади старац и многи други.


Пеђа Трајковић, савремени песник, драмски писац, карикатуриста и илустратор из Јагодине, рођен је у Котору 1956. Највиша признања добио је за своју поезију намењену деци, за илустрације књига, а запажене су и његове радио-драме за децу (као што је награда Радио Београда за „Бубице”). Међу многим насловима налазе се и следеће књиге за децу: „Баш те волим, Јагодино”, „Чудовишта из дворишта”, „Дечји манифест”, „Црвенкапа, вуци, маме и остале заврзламе”, „Сваког петка уторком у среду”.

Пеђа Трајковић

КА

► Размисли о томе шта значи реч „мода”. На шта обично мислимо када је користимо? Шта све може бити „у моди”?

Кад књиге буду у моди

Замислите, рецимо, дечаке оне, којима нису једино штиво кладионичких тикета колоне и блентаве рекламе за пиво, већ Андрића читају и све живо.

Замислите, како ће се читалачкој младежи обрадовати номинатив, уморан до неба, када се и остали падежи буду употребљавали како треба.

ЕД У

Ако се једном, на пример, догоди, када све по чудима крене, да књиге буду у моди, библиотеке ће, уместо чланове, уписивати фанове и литерарне манекене. Замислите само, редове дуге како опседају те зграде старе, па вијугају као пруге чак низ улице и тротоаре.

фан – обожавалац сонет – утврђени облик песме од два катрена и два терцета (укупно 14 стихова)

Замислите, оне тете тамо, којима самоћа лица у строгост намршти, како ће се обрадовати само када експлозија читача почне да пршти. Колико ће здравља да приштеде без досадних кафа и без цигарета, док снабдевају колоне недогледне брдима романа, прича и сонета.

Замислите, људи, та чудеса, све девојчице седе са лектиром и уместо тричаријама ес-ем-еса, напајају се Сервантесом и Шекспиром.

27


Замислите, наше лепотице цуре, како сада имају нову бригу, уз хаљину нису битни више ружеви и фризуре, већ коју ће за излазак прочитати књигу.

министар са портфељом – министар који је на челу одређеног министарства, који има свој ресор (област, на пример: просвета, спорт, правосуђе, војска и друге) Душко – Душан Радовић Ршум – Љубивоје Ршумовић

КА

Замислите, министар са портфељом, који се досад о свему питао, све знао, чуо и видео, одлучи да се опрости са фотељом јер као дете није прочитао Душка и Ршума, па се постидео.

Разговарамо... о песми

А шта ти кажеш о... читању

ЕД У

• Да ли понекад читаш „за своју душу”, из чистог задовољства, а не само када је то школска обавеза? • Ко је твој омиљени писац? Наведи наслове својих омиљених књига. • Шта ти мислиш: да ли људи данас довољно читају? Зашто тако мислиш? • Зашто је читање важно?

*** Укратко испричај о чему говори песма „Кад књиге буду у моди”. *** Шта је у песми, по твом мишљењу, необично и занимљиво? *** Има ли у песми хумора? Објасни шта је у њој исказано на шаљив начин. *** Пронађи у песми стихове у којима се указује на важност књиге и читања. Од чега је све књига вреднија? *** Уочи и подвуци стихове у којима се тврди да читање утиче на правилно изражавање. Искажи свој став према тој тврдњи. *** Колико је читање књига важно у општем образовању? Да ли и људи на највишим државним пословима треба да читају књиге? Објасни како разумеш последњу строфу у песми.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Пеђа Трајковић, „Кад књиге буду у моди”, песма, књиге, читање.

28

Изабери задатак

Покушај да илуструјеш песму „Кад књиге буду у моди”. За школски лист уради интервју са школским библиотекаром о томе које књиге ученици најрадије читају. ** Спроведи анкету о читању у свом одељењу. Укључи више питања, на пример: које се књиге и који часописи читају, да ли се књиге купују као рођендански поклон, колико се често иде у библиотеку и друга којих се сетиш. ** Користећи се техником колажа, направи плакат којим ћеш најавити дебату (расправу) са темом „Читати или не читати”. ***Напиши састав у ком ћеш доказивати због чега је читање важно. * *


КА

БРАНИСЛАВ НУШИЋ (1864– 1938), приповедач и драмски писац, највећи српски комедиограф, рођен је као Алкибијад Нуша, у осиромашеној трговачкој породици грчког порекла. Рано детињство провео је у Смедереву, гимназију је завршио у Београду, а права студирао у Грацу и Београду. Своје текстове потписивао је правим именом, или псеудонимима, од којих је један од најпознатијих – Бен Акиба. Веома је волео глумце и позориште, и једно време радио као драматург и заменик управника Народног позоришта у Београду. У Првом светском рату са српском војском прешао је Албанију, и изгубио сина јединца. Нушићева најзначајнија дела: „Сумњиво лице”, „Протекција”, „Народни посланик”, „Свет”, „Ожалошћена породица”, „Госпођа министарка”, „Власт”, „Покојник”. Духовиту и критички оштру књигу о себи и времену у којем је живео објавио је под насловом „Аутобиографија”. За децу је написао само роман „Хајдуци”.

► Прочитај шта је Нушић у предговору написао о свом роману:

ЕД У

Пружам дечици књижицу која их може утолико више занимати, ако им кажем да ова прича није потпуно измишљена, већ да сам је ја, у своме детињству, одистински преживео, а то ће рећи да ова прича описује живот деце која су данашњим даном читаоцима дедови. Ако се моји мали читаоци из ове приче немају чему научити, извесно је да ће се имати чему насмејати. Највише можда мени. Ја ћу се томе њиховом смеху радовати, јер дечији смех је највећа радост старости.

1. октобар 1933. године

Београд, Чика Нушић

Бранислав Нушић

Хајдуци

(одломци из романа)

Не може се рећи да смо били најбољи ђаци, али смо били добри другови. А тешко је било бити добар ђак кад ми све слободно време, када би требало да учимо лекције и радимо задатке, проводимо овде на стаблу. Тек што ручамо, тек што испустимо кашику, а ми сподбијемо књиге под мишку, па хајд на стабло. Ту се искупимо па заједно кренемо у школу. А кад се враћамо из школе, ако је отворен прозор у кући, бацићемо књиге кроз прозор а ако није, улетећемо у кућу, одрезати велику кришку хлеба, бацити књиге, па све трчећи на стабло. Било је и таквих који су који пут дошли, а који пут не, али нас шесторица смо били стални. То су били: Жика Дроња, Миле Врабац, Сима Глуваћ, Мита Трта, Лаза Цврца и ја. Чеда Брба долазио је само недељом.

29


ЕД У

КА

земљопис – географија моловани – обојени, осликани зоологија – биологија

Жика Дроња је био доста вредан и увек је ревносно учио лекције, али му некако бог није дао да упамти што учи. Он, на пример, научи лепо лекцију из земљописа и да га тога часа запиташ, одговорио би ти реч по реч. Али док дође од куће до школе, а он заборави. Једанпут тако професор му вели: – Жико, ти ниси ни прочитао лекцију? – Јесам, господине, – брани се он – и знао сам је врло лепо! – Па зашто је сад не знаш? – пита професор. – Заборавио сам је уз пут док сам дошао од куће до школе! Звали смо га Дроња што је био некако сав расклиматан и све је на њему висило. Његове руке и ноге нису изгледале као да су израсле из тела, него као да су пришивене, онако отприлике као кад правиш лутку од крпчића па јој пришијеш ноге и руке те свака за себе клима. Кад трчи или кад игра мете, а тебе све страх да му се рука или нога не откине. А није био само дроњав него и брљав као прасац. Његове књиге изгледале су као да су биле у туршији; његови писмени задаци изгледали су као земљописне карте, са огромним океанима на свакој страни исписаним мрљама од мастила. Он није писао само по хартији, већ и по своме лицу, по оделу, по кошуљи. Кад дође у школу и донесе писмени задатак, да се човек чисто уплаши од њега: лице гараво, нос модар, кошуља шарена, хаљине испрскане као да је мастилом кречио кућу а не писао задатак. Па још ако га натера професор да се умије, онда зло постаје горе: разлије му се мастило па изгледа као моловани ђаво. Мила смо звали Миле Врабац, али не знам зашто смо га тако звали. Имао је истина обичај да за време часа једнако трпа руке у џепове, да вади отуд сухе мрвице па да их грицка, али неће бити да смо му због тога дали такво име. Пре ће бити друго нешто. Једанпут се враћамо из школе а нама у сусрет иде један свештеник. Ми му се сви јављамо и скидамо капе, а Миле баш у тај час стрпао руке у џепове па тражи мрвице. Свештеник нас заустави па се окрете Милу: – Мали, јеси ли ти ђак? – Јесам! – вели му Миле. – А да немаш ти случајно врапца под капом? – Немам! – вели Миле. – Па видим, знаш, – каже њему свештеник – не скидаш капу ни свештенику, па велим бојиш се да ти не одлети врабац! И ето, од тога часа сви га окуписмо Миле Врабац, па му тако и остаде то име. Врабац није био најгори ђак у разреду, било је и горих. Он је чак чешће пута знао лекцију из хришћанске науке или из историје, па чак је једанпут знао и лекцију из земљописа. Из свих осталих предмета није умео ни да зине. Пита га једанпут професор зоологије: – Зашто ти, Миле, бар једанпут не научиш лекцију из зоологије?

30


рачуница – математика

КА

А он му вели: – Не иде ми у главу, господине! – А мени – вели њему професор – не иде никако у главу да ћеш ти моћи прећи у старији разред! Мита Трта је био врло добар друг и био је врло добра и мекана срца. Кад пред њим говориш нешто жалосно, а он се одмах заплаче. Пре неки дан Врабац добио јединицу из рачунице, па место да он заплаче, заплакао се Трта. Толико га то ражалостило што је Врабац добио јединицу. Трта је могао бити добар ђак, само да није био лењ. Све друго још како тако, али му је најтеже било ујутру да се дигне из постеље. Е лакше би било извући натоварена кола из блата; лакше би било помаћи с места магаре кад се узјогуни и одупре ногама; лакше би било изнети буре од сто литара из подрума но Трту извући из постеље ујутру. И није да неће, хоће он, па чак пружи једну ногу, па пружи другу, али оно што је најтеже на њему то остане у постељи, па ни маћи. Зато су га сами његови у кући звали Трта, па је то име донео готово у школу. *

ЕД У

Лаза Цврца је био најмањи међу нама. Зато су га ваљда и звали тако. Био је некако и највеселији, умео је да нас све насмеје. Умео је да иде на рукама, умео је да пребаци ногу око врата; умео је да се искези и избуљи очи као жаба; умео је пљувачком да гађа; умео је да звижди као да има свираљку у устима. Једина мана му је била што је по који пут муцао. А није муцао кад је овако с нама разговарао, умео је чак врло лепо и течно да прича, али чим га у школи професор прозове, а њему запне нешто у грлу и одмах почне муцати. *

Тако је исто радио и Сима Глуваћ. Није био глув кад с нама игра и разговара, а у школи, кад год не зна лекцију, а он се прави глув. Зато смо га и прозвали Глуваћ. Имали су професори муке с њиме. Они га питају једно, а он се прави да није чуо шта га питају, па одговара друго, оно што зна. Тако, на пример, пита њега професор: – Кажи ти мени, Симо, у коме су веку Срби примили хришћанство и ко су били први хришћански учитељи међу њима? А Сима запне: – Косовска битка је била 15. јуна 1389. године на пољу Косову. Турску војску је предводио... *

Што се мене тиче, тешко је рећи какав сам ја био, јер су о мени постојала разнолика мишљења. Једни су мислили да сам рђав и неваљао, а други су мислили да сам добар. 31


Разговарамо... о роману

Изабери задатак

► Да дуже памтиш, да се боље припремиш за час, да књига остане твоја трајна успомена којој ћеш се враћати, води Дневник читања. У Дневник унеси белешку о писцу, кратак садржај књиге, основне карактеристике ликова и ситуације у којима се испољавају, прибележи пасус или реченицу која те је највише насмејала, издвој најузбудљивија места, а забележи и нека друга своја запажања.

Треба да знаш... о хумористичком роману и о Нушићу Хумористички роман за децу

Књижевник Бора Ћосић је у предговору за једно издање Нушићевог романа „Хајдуци”, између осталог, написао: „Тако се дешава да претеране приче о хајдуцима отерају Чеду Брбу и остало друштво у хајдуке и онда када се немаш с ким јуначити: ни Турчина, ни Немца, ни Талијана. Шта ће онда хајдуци? Онда ће да се помагарче”. Бранислав Нушић је написао хумористички роман за децу. У време када се одвија радња романа приче о хајдуцима биле су веома живо присутне у свакодневном животу. Ти неустрашиви борци за слободу представљали су узор и Нушићевим јунацима, који су се онда и сами одметнули у хајдуке! Шта их је на то натерало, како су то извели, шта су – и како – преживели, и како су се вратили својим родитељима – тајне су које ће ти открити само читање романа. Пред тобом ће се отворити цео један узбудљиви свет детињства – насмејан, ведар, и вечан!

ЕД У

*** Нацртај једног од јунака из романа „Хајдуци”, онако како га ти замишљаш. Испод цртежа запиши његове главне особине. *** Напиши кратку причу у којој ћеш духовито описати – стварни или измишљени – догађај у којем су главни јунаци твоји школски другови и другарице. *** Задатак за групни рад: драматизујте одломак из романа „Хајдуци” по сопственом избору, поделите улоге, осмислите костиме и изведите малу представу у одељењу.

КА

*** Наведи шта те је насмејало у одломку из Нушићевог романа. Издвој делове текста који су, по твом мишљењу, најдуховитији. *** Издвој најзанимљивији лик и образложи свој избор. *** Уочи у тексту поређења којима се писац служи како би што духовитије приказао своје јунаке. Објасни поређења која су теби најзанимљивија. *** Како се данас зову предмети које су у школи изучавали Нушићеви јунаци: земљопис, зоологија и рачуница?

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Бранислав Нушић, „Хајдуци”, хумористички роман за децу, ликови, поређење, дневник читања.

32

Сумњив писац

Оштрог пера и великог комедиографског дара, Нушић је од ране младости писао успеле комедије, критикујући мане појединаца, друштва и власти. Песмом „Два раба” толико је увредио краља Милана Обреновића да је доспео у затвор, а касније био упућен у конзуларну службу у крајеве под турском влашћу. У деветнаестој години написао је комедију „Народни посланик” која је тек након тринаест година постављена на сцену, а комедија „Сумњиво лице” чекала је на извођење чак тридесет пет година!


ДО САДА СМО НАУЧИЛИ

ЛИРИКА = ПОЕЗИЈА ВРСТА СТИХА по броју слогова осмерац

Пе-вам да-њу, пе-вам но-ћу 1 2 3 4 5 6 7 8

десетерац

КА

Стих од осам слогова назива се осмерац. Пауза у стиху зове се цезура: Пе-вам да-њу, || пе-вам но-ћу. У осмерцу Бранка Радичевића пауза (цезура) следи после четвртог стиха.

Пе-смо мо-ја,| за-ки-ти се цве-том 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Стих Змајеве песме је десетерац. Пауза (цезура) долази после четвртог слога.

Песник ≠ лирски субјекат Како је песма компонована

Постоји у свим књижевним и уопште уметничким делима (у филму, музици, сликарству). У књижевности је то начин на који се различити елементи књижевног дела (догађаји, ликови, ситуације, теме, мотиви) повезују у јединствену уметничку целину.

ЕД У

Композиција

Мотив

Мотив је најмања тематска јединица која се не може даље разлагати. У поезији су мотиви краћи, јер се у песми сажето, језгровито казује. Проучавањем мотива уочићеш како су они повезани и схватићеш како је песма компонована.

Поента

Закључни мотиви чине поенту књижевног дела. Поента је одређено место текста књижевног дела на коме се кристалише и заокружује смисао дела у целини.

Врсте строфа

У ауторској лирској песми најчешће су строфе: дистих (строфа од два стиха)

Мала деца, мала лађа, мало море, мало једро и катарка над њом горе. (Из песме „Мала песма” Јована Јовановића Змаја)

терцет (строфа од три стиха)

Нисам шаљивчина да бих је за себе чувo: Некада се очеви неповратно помајче, Опросте сину, а себе – повуку за уво. (Из песме „Кад отац бије” Бранка В. Радичевића)

катрен (строфа од четири стиха)

Песмо моја, већ си на полету, Поздрави ми све на овом свету, Поздрави ми славље и голубе, И сва срца, што се силно љубе.

(Из песме „Песмо моја” Јована Јовановића Змаја) 33


Каква је рима у катрену Катрен је строфа од четири стиха. Рима у катрену је најчешће парна (паралелна, ако се римују 1. и 2, и 3. и 4. стих), обгрљена (1. и 4, 2. и 3.) или укрштена (1. и 3, и 2. и 4. стих). парна

1. а

Песмо моја, закити се цветом,

2. а

Песмо моја замириши светом;

3. б

Још сва срца охладнила нису, –

4. б

Познаће те, песмо, по мирису!

обгрљена

КА

(Из песме „Песмо моја” Јована Јовановића Змаја)

1. а

Ево га вече изнад кућа.

2. б

Над огњем кo чаробњак чара.

3. б

И већ се диже мирисна пара

4. а

меда и теста врућа.

(Из песме „Кад мати меси медењаке” Бранка В. Радичевића)

укрштена

1. а

У риту је сјала

2. б

месечина блага,

3. а

јест, она је пала

4. б

као нова снага;

ЕД У

(Из песме „Весеље у риту” Јована Јовановића Змаја)

ЕПИКА – ДЕЛА У СТИХОВИМА И ДЕЛА У ПРОЗИ Писац ≠ приповедач/онај који приповеда причу

Приповедање у трећем лицу („он”)

Жика Дроња је био доста вредан и увек је ревносно учио лекције, али му некако бог није дао да упамти што учи. Он, на пример, научи лепо лекцију из земљописа и да га тога часа запиташ, одговорио би ти реч по реч. Али док дође од куће до школе, а он заборави. (Из романа „Хајдуци” Бранислава Нушића)

Приповедање у првом лицу („ја”)

34

Bilo mi je dvanaest ili trinaest godina; išao sam u treći razred realke. Jednog jesenjeg jutra probudio sam se rano; tek je svitalo, u sobi je bio sumrak. (Из приповетке „Десетица” Ивана Цанкара)


КА

Алексије – онај који брани људе

► Игор Коларов, Аги и Ема (одломци)

► Стеван Раичковић, Бајка о човеку који је обишао Земљину куглу ► Стеван Сремац, Чича Јордан (одломак) ► Данило Киш, Рани јади (одломак) ► Милован Глишић, Прва бразда ► Војислав Илић, Зимско јутро

ЕД У

Мали људи, које ми зовемо деца, имају своје велике болове и дуге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају. Управо, губе их из вида. А кад бисмо могли да се спустимо натраг у детињство, као у клупу основне школе из које смо давно изишли, ми бисмо их опет угледали. Тамо доле, под тим углом, ти болови и те патње живе и даље и постоје као свака стварност.

ЗА ДЕЦУ И ОСЕТЉИВЕ

► Десанка Максимовић, Сребрне плесачице ► Мирослав Антић, Шашава песма ► Антон Павлович Чехов, Шала ► Марк Твен, Доживљаји Тома Сојера (одломак)

Иво Андрић

УЧИМО

Највећи човек увек остаје дете.

Јохан Волфганг Гете

Мотиви и песничке слике као елементи композиције лирске песме. Одлике лирске поезије: сликовитост, ритмичност, емоционалност. Фабула: низање догађаја, епизоде, поглавља. Карактеризација ликова – начин говора, понашање, физички изглед, животни ставови, етичност поступака.

35


Игор Коларов (1973–2017), један од најталентованијих савремених писаца за децу, писао је са подједнаким успехом и поезију и прозу. Добитник је више књижевних признања, а књиге су му преведене на многе језике. Писао је духовито и лирски, о свему што је чудесно и стварно у дечјем свету, у књигама које су подједнако заволели и деца и одрасли. Награда „Политикиног забавника” додељена му је два пута: за романе „Аги и Ема” и „Кућа хиљаду маски”. Међу многима, значајне су књиге прича „Приче о скоро свему”, „Фиона и друге мистерије”, „СМС приче”, „Клизаве приче” и књига поезије и прозе „Милица у врту”.

КА

► Роман „Аги и Ема” говори о деци и одраслима, о усамљености и пријатељству, о тузи и радости, о селидбама и о потреби за топлим људским разумевањем. Прича о несвакидашњем пријатељству Агија и Еме, малог дечака и сићушне старице, очарала је и мале и велике читаоце – те је по њој снимљен и филм. Пред тобом је неколико поглавља из романа: покушај да откријеш шта је у њима занимљиво и лепо.

Игор Коларов

Аги и Ема

ЕД У

(одломци)

– Чак и када би знао сва правила на свету о томе како живети, твој живот би нашао начина како да се прелије изван тих оквира и спусти у тебе тајну која га чини толико лепим! (Ема чије би лице имала душа да може да се види кроз микроскоп.)

36

1. Аги седи испред своје куће и једе јагоде. Ако бисте питали Агија, рекао би вам да је једење јагода савршен начин да се избегне једење јабука.

3. Аги, тата и мама су се недавно доселили у Улицу храстова. Мама и тата много раде. Али и када не раде, ретко су код куће. За Агија свака селидба значи да их у новој кући неће виђати на сасвим нов начин.

2. Аги је стао испред огледала и почео да прави гримасе. Кревељио се добрих 5–6 минута, а затим помисли: „Ха! Значи тако изгледа деветогодишњи дечак који се селио 18 пута. Па и није нешто нарочито!”

4. Ујак је посебна прича. Он је ћелав, воли да спава по подне и повремено их обилази. Ујак за себе каже да је модеран човек. То значи: једне недеље је овакав, друге онакав.


КА

5. – Аги, како је било данас у школи? – упита мама намештајући тати кравату. Спремали су се да иду на вечеру са својим пријатељима. – Исто – одговори Аги. Хтео је да каже: Исто као и у осталим школама које је до сада променио. Два и два су четири. Рим су саградили Римљани. На страном језику мачка се каже другачије. Све је, дакле, исто, само је сваки наредни дан истији од претходног.

ЕД У

14. – Аги, глупердо! Аги, глупердо! – викала су деца за њим док се враћаo из школе. – Како је злоба досадна – рече Аги.

33. Ема је била старица која је живела у Зачараном Замку. Аги није ни сањао да у таквој страћари неко може да живи. Пауци, духови, костури и мишеви, али Ема? Никако. Неколико пута јој се дубоко загледао у очи, али изгледа да она о томе није ни мислила. 37. Један каменчић удара у Агијев прозор. – Аги! Пробуди се! Аги прилази прозору, трља очи и забезекнуто гледа у Ему, која је у дубоким гуменим чизмама и са штапом за пецање. – Облачи се, брзо! Направила сам диван прелив а жао ми је да га бацим на ри-

бу из продавница. Јеси ли некада видео те рибе, допремљене ко зна када и одакле? Некако су апсолутно мртве, немају нимало радости у очима. Хајде, брзо идемо на пецање! – Али, Ема… јеси ли ти икад упецала нешто у свом животу? – Могуће је, не сећам се. – Затим, да ли имамо дозволу за тако нешто? – Дозволу, од кога? Од маме и тате? Од полиције? Аги, погледај нас двоје: ти си дериште, а ја сам нешто слично. Ако би нама требало допуштење од било кога да ловимо рибу, онда овај свет заиста не би имао смисла!

37


57. Одговор је стигао веома брзо. „ДРАГИ АГИ, ВОЛИМ ТЕ НОН-СТОП! ЕМА” 89. – Данас је тако леп дан, мораћу нешто да ти поклоним. Ема оде до комоде у дневној соби и из фиоке извуче упакован пакетић са плавом машном. – За супер Агија супер нешто. Хајде отвори! Он поче полако да отвара поклон. Да није заборавио свој рођендан? Не, рођендан је прошао. Да није… не, ништа му не пада на памет. Аги одмота украсни папир: била је то свеска са кожним тврдим корицама и наливперо. – Пиши – рече Ема. – Пиши шта хоћеш и када хоћеш. То ће ти помоћи да као што твоја мачка са два тела има два срца, тако и ти живиш два живота.

КА

39. – Аги, глупердо! Аги, глупердо! – викала су деца за њим док се враћао из школе. – Аги, геније! Аги, геније! – викала је Ема идући му у сусрет. Широко је махала метлом коју је наследила од чукунбабе (прва половина 19. века). На метли су били окачени: – балони, – старинске, дугачке мушке гаће препуне рупа, – глава плишаног медведића, – трака тоалет папира са цветићима, и – заставице фудбалских клубова.

56. Аги је плакао у остави за ципеле. Био је сигуран да га нико не чује. Ујак их није посећивао већ данима, а мама и тата су негде. Он обриса лице рукавом кошуље и написа Еми телеграм.

ЕД У

„ДРАГА ЕМА СТОП ПЛАКАО САМ СТОП НЕМОЈ НИКАДА ДА МЕ ИСПИТУЈЕШ О ТОМЕ СТОП АГИ”

Разговарамо...

о роману

*** Наведи шта ти је било најзанимљивије у наведеним одломцима из романа *** *** *** *** *** *** ***

38

„Аги и Ема”. Опиши како је на тебе деловало то што су – за разлику од већине романа – у роману Игора Коларова поглавља кратка. Укратко испричај о чему је реч у наведеним поглављима. Издвој поглавља у којима се говори о школи и о Агијевој породици. Опиши како се он осећа међу школским друговима и у својој кући. Наведи Агијеве особине и образложи их примерима из текста. Наведи Емине особине и опиши свој доживљај њеног лика. Објасни у чему се, по твом мишљењу, састоји пријатељство између Агија и Еме. Покушај да издвојиш разлоге због којих мислиш да је вредно читати роман Игора Коларова.


Треба да знаш... о роману за децу и о поглављима

• Напиши неколико поглавља свог романа. Смисли и наслов који може да привуче твоје вршњаке. • Као и у роману Игора Коларова, поглавља не морају да буду дуга, али се потруди да делују занимљиво. • Твој роман не мора да има много ликова ни велике авантуре. Није неопходно да се његова радња одиграва у необичним пределима, нити у далекој прошлости. Може да говори о нечему сасвим свакодневном и познатом, као што је савремени живот неке девојчице или дечака – па да буде узбудљив и вредан читања.

КА

Романи за децу су посебна врста романа намењена младим читаоцима. Писци их пишу да би их читала деца и зато су у њима главни јунаци девојчице и дечаци. Обично говоре о малим и великим авантурама, занимљиви су и узбудљиви. Иако је некада у њима реч и о опасним пустоловинама и доживљајима, често су прожети хумором и готово увек имају срећан крај. Најбоље романе за децу писали су и велики наши и светски писци, а заволели су их подједнако и млади и одрасли читаоци.

ЗАДАТАК o из мале школе писања

ЕД У

Поглавље или глава представља најчешће део романа, а понекад и дуже приповетке. То је обично дужа, донекле заокружена, у извесној мери самостална целина која је у вези са целим делом. Поглавља су нарочити прекиди у делу, који могу да буду обележени посебним насловима или бројевима (арапским или римским). Читалац ту може да предахне, да сабере мисли и осећања, да се запита о даљем току приче. Писци често обликују поглавља тако да подстичу радозналост читалаца и изазивају напетост која подстиче даље читање.

Изабери задатак

*** Илуструј једно поглавље романа „Аги и Ема” по свом избору. *** Погледајте заједно у одељењу филм „Аги и Ема” и разговарајте о утисцима које је на вас оставио. *** Напиши кратку препоруку за читање романа Игора Коларова.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Игор Коларов, „Аги и Ема”, роман за децу, поглавље.

39


Стеван Раичковић (1928–2007), наш познати песник, објавио је десетак поетских збирки: „Песма тишине”, „Балада о предвечерју”, „Камена успаванка”, „Тиса”, поему „Записи о црном Владимиру”… Теби је можда познат по својим књигама за децу: „Велико двориште”, „Гурије”, „Ветрењача” и „Мале бајке”. Добитник је многих књижевних награда. Његова дела преведена су на више језика.

КА

► Присети се главних одлика бајки. Размисли о томе шта све може бити чудесно у стварном животу. Пре читања бајке Стевана Раичковића замисли шта би могло да се крије иза њеног наслова.

Стеван Раичковић

Бајка о човеку који је обишао Земљину куглу

ЕД У

Запутио се неки сиромашак са врха своје планине, у равницу, која се само за ведрога дана иза кише, назирала у даљини. У торбаку је носио комад хлеба, а у глави само једну мисао: не би ли се у низини каквога по­сла докопао и од своје зле среће спасао. Освртао се успут, па кад би спазио онај врх са кога је утекао, грабио је још дужим корацима надоле. Трајало је то тако данима и већ је увелико набадао својим горшта­чким ходом широко и равно поље, које је у недоглед пуцало пред њим. Толико се сиромашак нахватао страха од глади и вукова у свом камењару, да му се још увек чинило, кад год би се у ходу окренуо, како га планина посматра из даљине и држи на оку. Пред смирај дана, кад би се даљина иза њега већ помешала са мраком, опослио би се у кући каквога домаћина, за мало хлеба и крова над главом, а у зору грабио даље. Пролазили су већ и месеци, смењивала годишња доба, а сиромашак је набадао пољане и путеве, пребацивао се скелама преко река, пловио бродовима преко мора. И кад год би се окренуо, чинило му се да га из сиве или плавичасте даљине, мотри његова планина и онај крш на врху са

40


Прочитај и друге приче из збирке „Мале бајке”, из које смо за тебе одабрали ову лепу причу.

ЕД У

КА

кога је одавно сишао. Налазио је и посла, али га је и планина свуда пратила. Довољно му је било да се само сети оних снеговних времена на њој, па да дугачко закоракне, још даље, као да сметове прескаче. Успут је рибао палубе, хватао побеснеле псе по варошким улицама, палио динамит у каменолому и чинио свакакве послове у смирај дана, за оно хлеба и крова над главом. Како су пролазиле године, тако је и сиромашак пролазио кроз све новије и непознатије пределе. З ­ адесио би се међу обичајима које није схватао и међу људима чији говор није разумео. Али свуда се ипак имало, пред смирај дана, понешто некоме и помоћи: исцепати некакве облице, огулити кромпир или извући какав точак из глиба. Како прођоше године, тако се напуни већ и која деценија, а путу никако краја. Закорачи наш остарели сиромашак и кроз пустињу, држећи се поближе неких неразговетних Арапа и натоварених камила, не би ли му пут откривали да не залута у бескрајноме песку, а не би ли им што припомогао. И док су се бедуинима причињавале у даљини зелене оазе са хладним изворима, сиромашак је осећао на свом усијаном потиљку по­глед његове планине. Кад год би се окренуо, угледао би онај каменити врх који се и овде дизао из песка. Једне јесени, пео се оседели старац заруделим обронком неке планине. Застао би крај сваког извора да се напије воде и нахвата ваздуха. Није се ниједанпут окренуо. Посматрао је сада испред себе планину која се дизала и познати крш на њезином врху.

Разговарамо…

о причи

*** Из претходних разреда ти је познато шта је бајка. Објасни због чега писац *** *** *** *** *** ***

своју причу назива бајком. Шта је сиромашка приморало да напусти своју планину? Шта се главном лику приче од страха и глади причињава? Подвуци реченицу која о томе говори. Да ли се још негде у причи јавља слична реченица? Објасни зашто. Како то планина мотри на сиромашка? Објасни због чега је он доживљава као живо биће. Сиромашак се осврће и види планину и на местима где је то одавно сасвим немогуће, чак и у пустињи. Када је престао да се осврће? Објасни зашто се старац вратио својој планини.

41


Подсећамо се… народна и ауторска бајка

Размисли какав је био однос главног лика ове приче према завичају на почетку, а какав на крају. Опиши како ти доживљаваш свој завичај.

• Подсети се народних бајки које су ти познате из претходних разреда: „Чардак ни на небу ни на земљи”, „Пепељуга” и др. ӺӺ За народне бајке не знамо ко их је и када први пут исприповедао. Дошле су до нас из древних времена, залагањем оних који су их бележили. Највеће заслуге за прикупљање наших народних умо­творина, у које спадају и народне бајке, припадају Вуку Стефановићу Караџићу. Читамо их радо и данас, јер су у њих уткани иску­ство и мудрост многих нараштаја.

КА

А шта ти кажеш ...о завичају

ӺӺ Поред народних, постоје и бајке које су написали поједини писци. Њих отуда називамо ауторским бајкама. • Подсети се ауторских бајки које су ти познате, као што су „Бајка о лабуду” Десанке Максимовић, „Ружно Паче” Ханса Кристијана Андерсена или „Небеска Река” Гроздане Олујић. • Уочи разлику између ауторских и народних бајки.

Подсећамо се… персонификација

ЕД У

У бајци Стевана Раичковића родна планина приказана је као живо биће, које непрекидно мотри на главног јунака. ӺӺ Када се у књижевном делу некој неживој појави припишу особине живог бића, такво стилско средство називамо персонификација.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Стеван Раичковић, „Мале бајке”, ауторска бајка.

42


Стеван Сремац (1855–1906) један је од најпопуларнијих српских писаца. Рођен је у Војводини, а живео је у Нишу и Београду. У свом је делу дао слику живота ове три средине. Можда су ти познати његови романи „Поп Ћира и поп Спира” и „Зона Замфирова”. Баш као и у „Зони Замфировој”, и у „Чича Јордану” је са присношћу описан нестали свет старога Ниша, који је Сремац описивао са топлим хумором. Нарочит, шаљиви утисак постизао је живопи­сним говором ликова, као што ћеш видети и у наредном одломку.

КА

► На почетку приповетке „Чича Јордан” писац каже како њоме жели да исправи „неправду овог света” – који неће ни забележити постојање овог скромног истинског добротвора. Откриј и ти вредности истинске доброте, као и добротвора, о којем писац говори.

Стеван Сремац

Чича Јордан (одломак)

ЕД У

Био је и говедар и пудар, фурунџија и млекаџија, и баштованџија и ашчија, али је ова два последња занимања ипак највише ценио и једнако је једно другим замењивао; и умро је а никако није могао стално да се реши за једно или друго занимање. Зато је и био познат под оба имена; Јордан баштованџија и Јордан ашчија била су два имена за једну исту осо­бу; деца су га знала под именом чича Јордан баштованџија (или пудар), а одраслији под именом чича Јордан ашчија. А познат је био и једнима и другима као човек који је добро испекао свој занат, па га је сваки радо звао. У пролеће би га богатији звали да окопа башту, да ореже воће, опкопа лозу. И он би све то посвршавао на потпуно задовољство – задовољни би били и они и он, а чича Јордану није баш богзна колико ни требало, јер сем унучета Дила није никога другог од рода имао. За то је унуче живео. А ни самоме Дилу није богзна шта требало; лети воћа а зими печених бундева, и Диле није ништа више ни изволевао. Лети би се чича Јордан наимао да чува крајње баште газдама чије су куће биле у чаршији. Ту је чича Јордан пударисао и баштованисао. А био је поуздан и поштен, а поглавито погодан, јер није имао ни наблизу ни надалеко рода – на пример, каквих сестричина или синовица, од чега се газде и газдарице обично прибојавају – као што се то многим пударима деси да имају; и зато су њим задовољни били и старији и млађи, и родитељи и деца, нарочито дечурлија. И да се чича Јордан плебисцитом бирао за пудара, сви би дечурлијски гла-

пудар – чувар винограда, воћњака и других усева фурунџија – пекар ашчија – кувар, гостионичар; власник ашчинице; онај који прави пећи, фуруне плебисцит – изравно, непо­средно гласање народа о неком питању, референдум

43


ЕД У

КА

сови пали на њ, а да је захтевао уверење о владању од њих, дали би му га као врата велико. А и јесте био славан баштован у пролеће, и још славнији пудар у лето и у јесен. Кад стигне јесен, она штедра и благословена и обилна јесен са дарима својим, са јабукама и крушкама, бресквама и шљивама, грожђем и дуњама – како дражесно изгледају онда баште онима што вире с поља кроз плот! Рај, прави рај са читавим редовима забрањена разноврсна плода. Плаве се шљиве на савијеним тешким бременим гранама, румене се и жуте крушке, сјају јабуке, и плави се пепељасто грожђе испод пожутелог већ лишћа, а поворка дечурлије блене с оне друге стране плота, са сокака, и кокетује, а вода им пљушти на уста. И ко је тај ко се у раноме детињству није саблазнио једним таквим призором, и није заборавио пету заповест Божју; која вели: „Не кради!”, а запамтио и сетио се оне пословице људ­ске „да је крадено грожђе најслађе”– па му дошла жеља да се успуже преко плота у туђу башту? То је знао и чича Јордан, иако није био писмен и читао то, и тада је Аргусовим очима мотрио на поверено му чувању имање. Али шта су помогле његове Аргусове очи кад је чича Јордан био право, што реко народ, адамско колено. – А бре, децо, бре, чворци ниједни! – раздера се тако једнога дана и полете с ужасном једном мотком на мале лопове који су се црнили кроз шљивово грање. – Чек’ да видимо, ћопеци, је ли ово Алајбегова слама или пусто масло! – Леле! Јао, јао! – заграјаше са шљиве дечурлија која су се у ово доба најмање надали чича Јордану. А највећма се дерао мали Гиле, коме је ово први пут у животу било да се кренуо тако корпоративно у крађу. Од страшне мотке чича Јорданове, која је двапут дужа била од носиоца јој, све је страх и трепет још издалека ухватио; једно по једно стаде падати и бежати и скакати као без душе преко плота, док је чича Јордан до пола баште стигао. – Ахааа! Тој ли учите у чкољу, тој ли ве је учитељ научио? – дере се чича Јордан и све ближе и ближе долази. – А што ниси поно већу мотку, чича Јордане? – смеју му се деца склоњена и безбедна иза плота. – Ако, ако, подсмевајте ми се, несрећници! Сад ми утекосте, ама да запишете кад још једаред поједете сливу одавде! Утекосте, ама један ће бар да ми плати кад-тад! Да ми плати, ем убаво, ем за све! И, доиста, на велико задовољство своје, опазе дечурлија једнога друга и саучесника, где се од страха и невештине уплео у гране, па не може никуд, него само кука и јауче. – А гле, Гила! Пази Гила! Хахаха! Пази га како се сплео! – продера се један, показујући на Гила који је преплашен скакутао као веверица с гране на грану и дерао се. – Јао што ће да добије батина! – повика други.

штедар – дарежљив адамско колено – племенита особа ћопек – пас, псето, по­грдно: мангуп, будала Алајбегова слама – имање без го­сподара о коме нико не води рачуна корпоративно – скупно, сви заједно убаво – лепо

44


ЕД У

КА

– Одераће га ка’ вола у купусу! – повикаше још неколицина смејући се другу у невољи. – Јао, нећу никад више, чича Јордане, пусти ме. Молим те, нећу никад! Само ме сад пусти! – моли га Гиле. – А нећеш, дете! Нећеш! Тако си сваки збори кад види да су тесна посла! Ама неће више чича Јордан да буде луд. – Нећу, богами, више! – моли га Гиле. – Нећеш, дете! Не можеш, па нећеш! Несам јучерањи бачованџија и пудар, те да не знам. Тако викаше и господин Лаза поштар кад беше у ваше године. „Нећу, нећу, никад више”, у три пута га пушта; превари ме, рђа, трипут. Ама долијао је и он. Поче са сливе, а сврши са аманети – ене га у Пожаревцу где учи тишлерај саг по старос! – Молим те, чича, само сад ме пусти! Нећу, богами! – моли му се Гиле. – До данас је било, ама од данас нема веће. Несу ово дуње! – вели чича Јордан, па обилази издалека око дрвета на коме се ушепртљао мали крадљивац новајлија. – Несу ово дуње, знам ти муку. Хехе! А да су дуње или крушке, ласно би ви било; ја би бегао од вас, а ви од мене јок! И, доиста, да су то биле крушке или дуње, кривац би лако; он би се одбранио, као и многи други, отворив јаку паљбу одозго на непријатеља којим је доминирао – али како су то меке шљиве биле, положај му је био врло критичан. – А, шта ћеш сад, несретниче? – пита га чича Јордан, видећи га где баш нема куд. – Хехе, дете, што сад мислиш? – ’Оћу да скочим, главачки на земљу; да се не дигнем жив, теби за инат – рече одлучно мали злочинац кроз плач, и стаде на једну тању грану која се сави и тек што не пуче под теретом злочинства. – Ух, ух – викну преплашено чича Јордан и покри шаком очи, само да не гледа страхоту. – Лудо младо, што ће да погине за ништо. Ех, мајка ти стара! Па стани на ону другу, поцврста је – ’оће те одржати убаво. – Нећу – дере се дете – ’оћу да погинем за две паре туђих шљива, а теби грех на душу! За туђе шљиве… нису ни твоје.

аманет – завет, порука, врста усменог тестамента који се оставља некоме на извршавање тишљерај – столарија Пожаревац – мисли се на пожаревачки затвор

45


КА

ЕД У

рабаџија – онај који се бави превозом робе теретним запрежним колима казначеј – благајник орезилити – осрамотити, обрукати, наружити, кудити кога скутати – сакрити, покрити, завити

– Ух, ух, леле! Несретна деца што праве! За пару он главу, а ја си душу да изгубим! – јада се чича Јордан, и подупире мотком грану. – Силази доле, врат да скршиш, а џаба ти сливе! – Јес’, па да ме после бијеш! Нећу – плаче дете. – ‘Оћу да скочим на оно шиљасто дрво, на прошће… Па да ти направим посла! – Ех, несретно дете, несретна памет… Да направи посла и мени и старејима! – хуче чича Јордан. – А чији си ти, а бре? Татко кој’ ти беше? – Ја немам оца!… – Ех, црно удовичко дете… без татка… Зато си такво! Лаже те, чича Јордане, има оца! – деру се они иза плота. – Чији си, бре, казуј се! – прети му чича Јордан – нећу да те пустим доклен ми се не кажеш. – Мила рабаџије сам! – одговара му крадљивац – пусти ме, молим те. – Мила рабаџије? Бре, зар већ тол’ког сина има Миле! – Лаже те, није, чичо! Миле рабаџија и нема сина, него девојке две! – деру се они иза плота. – Лаже, лаже! – проказује га један. – Он је господин Милисава, Милисава Јовановића, казначеја. – Господин Милисава! – чуди се чича Јордан. – Брее! Знам га, знам господин Милисава! Пантим га кадјоште малецан беше! Беше и он… ама, овакав укаченик не беше! – Јесте, његов је, његов, богами, чича Јордане! – потврђују они остали иза плота. – Еј, господин Милисаве, господин Милисаве! Што те орезили овај окаченик твој! – Нисам, богами, лажу те, чичо, ја не говорим с њима, лажу те! – дере се онај. – А чек’ чек’! Сад кад знам; док га видим, ћу му се пофалим с тебе. Да му кажем каквог ђака има! – Немој, молим те, нећу никад више; само ме сад пусти! – моли га кривац. – Јок, јок! Знам ве ја вас све убаво! „Леле и помагај!” док ви је невоља, а сутра опет кâ чворци на исту грану паднете! Сад ћу да викнем влас’, да те причува докле ја скокнем до твоју кућу, до татка ти! – Ајој, чичо, немој, немој, молим те! – Немој да се трудиш! Ево њега самог! – викну један па загреба у страну, а сва остала дечурлија прснуше куд које далеко од плота и баште где се драма одигравала, па се стадоше дерати: – „Гиле Јовановић! Ево га! Гиле Јовановић”. – Леле! – дере се онај на дрвету још већма кад опази ко иде оданде право поред баште. – Јао, убиће ме, убиће ме, ако ме види овде! А чича Јордану одједаред би нешто жао. – ’Ајде, силази па бегај куд знаш – вели му чича Јордан – а ја ћу се, ево, да уклоним!

46


ЕД У

КА

– Не смем никуд одавде; не знаш ти мог оца какав је! – Зар ти је оно татко? – упита чича Јордан. – Јесте, он је…ајао! – Еј несретниче! Па он ће да те убије ако те види ту! – вели чича Јордан. – Јао, ’оће, како да неће! Убиће ме! Убити! Не знаш га какав је крвник; он не гледа куд удара, него што дофати. Јаоо! – Јесте – потврђују остала деца смејући се – бије га кад скриви, па све као вола у купусу. – Јао, јесте, јесте! – дере се онај. – Па шта ће да радиш, несретниче? Не смеш на сокак, је л’? – Гиле Јовановић! – деру се дечурлија да чује мимо пролазећи. – Не смем никуд! – Па да те скутам, несретниче? – пита га чича Јордан. – Да те сакријем док не прође беда, а дете? – Боље ти да ме бијеш него он; он не гледа куд бије. – Нећу да те бијем, не бој се, де! – Ако, ако, боље ти него он – вели Гиле, и почиње да силази. – Видео сам ја, ти не умеш да бијеш. Кад бијеш, а дете се смеје. – Море, нећу да те бијем! Џаба ти и бијење, кол’ки стра’ изедо’. Кад је таква работа, прође ме и љутина!… Како да те бијем?… Бог те је убио кад имаш татка таква! – Вели чича Јордан, и скида малога, који се смеши кроз сузе, и пушта га да се склони у колебу док не прође опасност.

Разговарамо...

о приповеци

*** Сажето препричај приповетку.

*** Ко је главни јунак приповетке? Шта о њему сазнајемо на самом почетку *** ***

***

*** *** ***

приповетке? Међу дечацима који краду воће издваја се дечак Гиле. По чему се он разликује од осталих? Опиши како замишљаш Гилетовог оца. Зашто Гилетови другови нису на његовој страни? Како се они понашају? Ко стаје на његову страну? Шта је ту необично? Гиле и чича Јордан разговарају. Укратко објасни како су Гиле и чича Јордан успели дијалогом да реше незгоду у којој су се нашли. Издвој шта те је у њиховом разговору највише насмејало и због чега. Шта мислиш о чича Јордановом поступку? Шта на основу понашања овог јунака закључујеш о његовим особинама?

47


На почетку одломка даје се Јорданов портрет. О Јордановом лику потом сазнајемо највише из његових речи и поступака. Твој задатак је да на основу приповетке осмислиш Гилетов портрет.

Подсети се шта је карактеризација одређеног књижевног лика. • Запази на којим местима у тексту писац непосредно објашњава каква је личност Јордан. • На којим местима у приповеци о Јордану закључујемо из његовог понашања и поступака? • На који начин је Јорданов лик окарактерисан његовим говором? Шта је тиме у приповеци постигнуто? Подсети се какви све облици приповедања могу бити. • Замисли како би ова приповетка изгледала да је исприповедана у првом лицу, да је приповедач дечак Гиле, или неко од присутних дечака. Шта би се у њој променило? • Шта нам све о ликовима открива дијалог? • У каквој је вези говор ликова са хумором у причи?

Учимо и подсећамо се… приповедање у трећем лицу

� Приповедањем у трећем лицу свет приповетке нам се представља из угла неког свезнајућег или скривеног приповедача. Обрати пажњу на свезнајућег приповедача у Сремчевој приповеци. Обележи у тексту места на којима он приповеда, описује и коментарише ликове и догађаје. Има ли у њима хумора? Образложи свој одговор.

ЕД У

Размисли о томе шта повезује Ему из романа „Аги и Ема” и Сремчевог чича Јордана. Постоје ли особине које су им заједничке? Покушај и ти да напишеш причу. Изабери неку племениту особу из своје околине (или из своје маште) и потруди се да је прикажеш у одређеној ситуацији, служећи се дијалогом.

Подсећамо се… карактеризација ликова, облици приповедања

КА

ЗАДАТАК o из мале школе писања

Треба да знаш... ко је био Аргус

Аргус је још једно чудесно биће из грчке митологије. Рођен из земље, поседовао је безброј очију распоређених по целом телу и зато је био веома успешан чувар. Чак и док је спавао, његова два ока су увек била будна. • Објасни зашто је чича Јордан упоређен са Аргусом.

Изабери задатак

*** Чича Јордан је из јужних крајева Србије, што се може

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Стеван Сремац, „Чича Јордан”, приповетка, приповедање у трећем лицу, дијалекат, дијалог.

48

закључити и по његовом говору. Покушај да замислиш како он говори правилно, књижевним језиком. Шта би се тиме у приповеци променило? *** Потруди се да објасниш значење следећих речи: пудар, фурунџија, кокетовати, убаво, сокак, колеба, чворак. *** Са својим паром из клупе прочитај дијалог између Гилета и чича Јордана. Реплике изговарајте изражајно и убедљиво, пред одељењем, као пред публиком у позоришту.


Данило Киш (1935–1989) један је од наших најзначајнијих писаца XX века. Најпознатији је по својим приповеткама и романима. Писао је и драме, песме, есеје, и предано преводио са више светских језика. Најпознатија дела су му: „Мансарда”, „Псалам 44”, „Рани јади”, „Башта, пепео”, „Пешчаник”, „Гробница за Вориса Давидовича”. Овај наш писац радо је читан у свету: књиге су му преведене на више од двадесет језика.

КА

► Збирка приповедне прозе „Рани јади” Данила Киша има поднаслов „За децу и осетљиве”. У њој је упечатљив лик Андреаса Сама, дечака коме је отац нестао у рату, а он мора да ради како би помогао мајци. Одломак који следи говори о љубави између Андреаса и његовог пса Динга. Дечакова љубав учинила је чудо: пас је проговорио о свом „пасјем животу”.

Данило Киш Рани јади (одломак)

Дечак и пас

ЕД У

Једног се јутра појави господин Берки, мој нови газда, и рече: „Анди, како ти се допада овај пас?” „Као бог!”, рече дечак. (Волео је да претерује.) „А како ће се звати?” „Динго”, рече господин Берки моје име. „Динго?”, рече дечак. „То ми се име не свиђа. Волео бих да ми господин Берки објасни шта то значи.” „Аустралијски дивљи пас”, рече господин Берки. „То ми се име јако свиђа”, рече тада дечак. Иако ми је званично газда био господин Берки, ја сам ипак, душом и телом, припадао дечаку. Од свих људи на свету с њим сам се најбоље слагао и најбоље споразумевао. Мислим да су томе допринеле, осим његових година, и неке наше заједничке особине. Верујем да не грешим душу ако кажем да смо он и ја били по много чему слични: по лењости, по раз-узданости, по оданости, по жељи за авантуром. Мислим да не грешим ако кажем и то да је тај дечак имао у себи нечег псећег: што се тиче његовог њуха и његове преосетљивости на мирисе, сигуран сам да не грешим. Усамљеност и туга спојише наше животе. Његова туга за оцем и моја туга за родитељима створише међу нама неку врсту пријатељства заснованог на сродности. Како сам почео нагло да растем и да стичем углед међу сео­ским џукцима, као мудар и учен пас свог малог мудрог господара, дечак је постајао све мање усамљен, све поноснији на мене и све одважнији. Јер ја

49


ЕД У

КА

сам га ослободио не само његовог урођеног страха од паса (од те је исте бољке боловао и његов отац) него је и уопште постао храбрији, јер је знао да у мени има сигурног и оданог заштитника. Заузврат, он ме научио ра­зним корисним вештинама које изазивају поштовање. Умео сам да дотерам залутале краве, да откопавам кртичњаке (то из пустог задовољства, како бисмо прекратили време), да јурим зечеве, да откривам лисичје јазбине и гнезда барских птица, да ловим дивље патке, жабе, лептире, змије. Чак сам научио од дечака да разговарам

50


ЕД У

КА

са њим у часовима усамљено­сти! Сећам се, једном, када нам се била изгубила крава Наранџа, замало нисмо побегли у свет. Дечак ми је успут поверио тешке и одговорне задатке. Једна је његова порука била толика да сам личио себи пре на голуба писмоношу него на пса. Чим бисмо били јако несрећни, одмах смо ковали план да бежимо у свет. А нисмо, ето, доспели никад даље од трећег атара. Дечак је знао каткад да ми прича приче или да ми их чита. Мислим да не претерујем ако кажем да сам већ био научио напамет онај роман Човек, коњ, пас, што га је дечак толико пута причао чобанима, измишљајући често и дотерујући га. Не, мој живот није роман. Он је сав од малих прича, од многих малих догодовштина, веселих и тужних, но у тим је причама увек присутан дечак, као што сам и ја присутан у његовим причама. Примећујем у последње време да је дечак тужан. Постао је и према мени некако хладнији, обазривији. Видим, крије нешто од мене. Али сам ускоро схватио о чему је реч и, ето, поново ме сколила она моја стара псећа туга. Дечак се опет спрема да оде у свет. Овога пута изистин­ски! У то нема сумње. Схватам и то зашто ме избегава: хтео би да олакша себи тај растанак. А и ја сам се од те изненадне туге разболео. Куњам пред дечаковим прагом како ми не би побегао без опроштаја. Куњам и ра­змишљам о свом животу. Осећам, овај растанак нећу преживети. А-ууу! А-ууу!

Писмо

Драги господине Берки, ово вам писмо пишем из далека и хоћу да вас поздравим и питам за здравље. Полако се привикавам на нове другове у школи, али ми се сви ругају због мога изговора. Још увек сањам ноћу да сам тамо код вас, па ме мама будила баш синоћ, јер сам плакао у сну. Мама каже да је то носталгија и да ће све то брзо проћи. Драги господине Берки, молим вас најљубазније да ми се не смејете због овога што ћу вам сада рећи: ја сам синоћ плакао највише због мог пса Динга. Ана ми се још увек подсмева и каже да сам ја заљубљен у тог пса, а можда је то и истина, но ја верујем да ћете ме ви разумети и да ми се нећете ругати. Испричаћу вам сада како ми је било тешко када смо кренули на пут, како ме потресао тај растанак. Сећате се да сам ја, пред сам полазак кола, био нестао и да сам дошао у последњем тренутку, па су ме сви грдили. Казаћу вам сада где сам онда био. Одвео сам Динга на обалу Керке, да се поздравим с њим. Затим сам га везао каишем за врбу, а он се није опирао, само је цвилео. Хтео је да крене за мном и молио ме да га пустим, но ја сам му рекао да остане, да је живот такав, и да знам да никада нећу наћи бољег пријатеља од њега, ни међу псима, ни међу људима. Онда сам чуо како ме зову, па сам отрчао да

носталгија – чежња, туга за родним крајем, завичајем, прошлошћу

51


ЕД У

КА

се поздравим са свима вама. Сећате ли се, сви смо плакали, и моја мајка, и Ана, и ваша мама, и ви. Знали смо да се нећемо никада више видети. Онда су кола кренула, а ја сам још увек плакао, срце ми се кидало од плача. Сећао сам се свих оних година које смо тако провели, мог покојног тате, који се није никад вратио, вас и ваше маме, госпође Риго, учитељице, Беле Хермана, Лацике Тот, Јулије Сабо и осталих. Успут нисам смео да се осврнем, како не бих још јаче заридао када будем угледао последњи пут село, звоник, Грофовску шуму и све оста­ло. Но ипак нисам могао одолети. И замислите, господине Берки, кога сам угледао? За нама је трчао Динго и цвилео из свег гласа, а ми смо сви опет заридали. Онда сам замолио чика Мартина да га отера бичем и да потера коње брже, јер нисам могао да поднесем више то цвиљење. Динго је, можете замислити, био на крају снага, јер је трчао за нама све до Честрега! Био је сав запењен, исплажена језика. Ја сам почео да вичем, да урлам, тако да је чика Мартин морао добро да га ишиба док га није приморао да се заустави, заправо да се скљока од исцрпљености насред друма. Чак и када је воз кренуо, ја сам једнако гледао кроз прозор и плакао. Све ми се чинило да чујем његово цвиљење и да још увек јури за нама. Ето, драги господине Берки, то сам хтео да вам испричам и да вас замолим да ми напишете једно писмо о свему. Пишите ми и о томе како је Динго. Још бих вас само замолио, ако ми се нећете смејати, да му прочитате ово моје писмо и да му кажете да ја нисам крив, да га нисам могао повести са собом и да га нећу никада заборавити. Кажите му и то да ћу једног дана, када постанем песник, написати о њему песму или басну. У тој ће басни пас да говори. И зваће се, наравно, Динго. Молим вас, да­кле, господине Берки, да ми учините то, он ће све да разуме, само, док му говорите, гледајте га право у очи и понављајте му моје име. Реците му: „Анди, Анди; Анди те поздравио”. Говорите му полако, као сасвим малом детету. Видећете да ће вас разумети. Почеће да цвили када му будете поменули моје име. То ће значити да је све разумео. На крају вас још молим да га пазите и да му купите добру вечеру за овај новац који вам шаљем. Он највише воли коњетину (са доста костију), а то можете сигурно да купите у Бакши, код господина Фејеша, месара. Такође вас молим, драги господине Берки, да у вашем писму мојој мами не помињете овај новац (то је од моје уштеђевине), јер би ми се Ана сигурно ругала. Зато је најбоље да пишете мени лично, онако како сам вас замолио. За сада нека буде доста. Вас и вашу маму, као и госпођу Риго и све моје другове, а посебно Белу Хермана, Лацику Тот и Јулију Сабо и све остале најсрдачније поз­дра-вља и свих се радо сећа Ваш јадни Андреас Сам, ученик.

52


Разговарамо…

о причи

*** Ко приповеда први део приче? *** Зашто се дечаку име пса допало тек након

објашњења господина Беркија? *** Зашто је пас осећао да душом и телом припада

*** *** *** *** *** ***

ЕД У

*** ***

Многи писци су узимали животиње као јунаке својих дела да би људима скренули пажњу на тај скривени свет који често неправедно заборављамо и запостављамо. Напиши причу у првом лицу у којој је главни јунак нека животиња (твој кућни љубимац, или нека звер из џунгле). Потруди се да своју причу напишеш у облику писма.

КА

*** ***

дечаку? Подвуци реченицу у којој пас говори по чему су слични дечак и он. Како тугује дечак, а како пас? Објасни на чему је засновано пријатељство дечака и пса. Шта је пас научио од дечака? Чиме је пас узвраћао дечаку? Зашто пса опхрвава туга? Шта он то слути? Други део приче исприповедан је у виду писма господину Беркију. Ко је написао то писмо? Шта дечак у писму описује? Пронађи део текста у којем се наводи шта је дечак рекао Дингу на ра­станку, кад га је везао за врбу. Шта је дечака нарочито потресло при растанку? Какву молбу дечак упућује господину Беркију? Да ли је дечак Анди испунио обећање које је дао Дингу?

А шта ти кажеш ...о животињама као књижевним ликовима

ЗАДАТАК o из мале школе писања

Прича коју смо прочитали испричана је из два различита угла, од стране два различита приповедача. Први део исприповедан је из угла пса Динга, а други део из угла дечака Андреаса Сама. Твој задатак је да напишеш причу која ће бити исприповедана из два различита угла. Да би овај задатак био успешно решен, мораш пажљиво да осмислиш ликове приповедача. • Главни ликови: девојчица и дечак. • Споредни ликови: другови и другарице девојчице и дечака. • Место радње: школско двориште. • Време радње: школски одмор. • Задате појединости приче: Дечак је заљубљен у девојчицу и размишља како да јој то стави до знања. Оклева јер је убеђен да јој се он не би свидео. Он смишља различите реченице којима би започео разговор са њом. Девојчица је заљубљена у дечака и машта о томе да ће јој он прићи, али не верује у ту могућност јер је убеђена да се она њему не свиђа…

Изабери задатак *** Нацртај дечака и пса онако како их ти замишљаш. *** Издвој део из једног или другог писма и научи да га изражајно читаш или изговараш.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Данило Киш, „Рани јади”, писмо.

53


Милован Глишић (1847–1908) био је књижевник и преводилац. Данас га сматрамо једним од утемељивача српске сеоске приповетке. Његове приповетке непосредно и занимљиво сликају живот села и сељака. Понекад у њима проналазимо описе занимљивих народних веровања и фолклора, а одликује их и посебан хумор. Најпознатије међу њима су приповетке „Глава шећера”, „Рога”, „Прва бразда”, „Редак звер” и друге. Захваљујући њему, добили смо и прве преводе познатих дела руских писаца. С руског је превео Гогољеве романе „Мртве душе” и „Тарас Буљбa”, и „Рат и мир”, роман Лава Толстојa.

КА

► Приповетка „Прва бразда” објављена је први пут у листу Женског друштва „Домаћица”, 1885. године. Након српско-турских ратова (1876–1878) многе жене су се нашле у сличном положају као и главна јунакиња ове приповетке. Потруди се да пажљивим читањем што детаљније проучиш ликове, ситуације, сцене и призоре о којима писац говори у сва четири поглавља ове приповетке. Смисли наслове који би им одговарали.

Милован Глишић

Прва бразда

ЕД У

I

кураж – храброст, одважност одељак – овде: одељени члан породичне задруге

54

Уврх села Велике Врбнице, чак, горе – већ под планином Вратарном – види се одовуд, с Латковачких погледи, скромна сеоска кућица и уз њу две-три зградице. То је кућа удовице Мионе. Покојни Сибин Џамић погинуо је у другоме рату иза Јанкове клисуре. И сад се причају приче о Сибинову јунаштву и куражи. Ко га год спомене у Великој Врбници, свак ће рећи: „Бог да га прости!” Његова Миона остаде самохрана с троје сирочади. Два синчића и једна кћи. Све једно другом до увета. Најстаријем, Огњану, беше тек седма година. Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без му­шке главе. Та је несрећа задесила још многе куће у овоме крају. Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге. Отре­сита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове. Миони се све чинило – доћи ће Сибин, па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу растурену и пусту!


КА

Покојни Сибин има доста браће и братанаца, одељака. Сви су вредни, отресити, добродушни људи. Нема дана кад се који од њих не сврати кући Миониној, да јој помогне штогод. Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко. Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси: – Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не пређеш у нашу кућу? Видиш ли, јадна не била, да не можеш изићи на крај с том дечицом! Куд ћеш, јаднице, пре? Да имаш сто руку, опет не би могла тако сама стићи да све урадиш. Што не дођеш барем док ти дечица стану на снагу? – Не могу, дешо! – одговорила би му Миона уздахнувши. – Ама што не можеш, снахо? У нашој кући било би ти лакше и рахатније. – Како бих ја, болан дешо, могла угасити ово огњиште, где су се ова сирочад први пут ватре огрејала! Шта бих рекла после својој деци кад би ме запитали: „Чија је, нано, оно кућа што је зарасла у зову и коров, те нико не сме ни дању у њу ући?” Кад бих тако учинила, мене би сапрео онај хлеб и со што сам појела у овој кући с покојним Сибином! Сачувај, боже! Никад, дешо, никад! Јеленко само слегне раменима, па зајми рало и волове, те оде на њиву да узоре Миони колико јој треба за усев. Ти добри људи помагали су јој свакад у тежем раду пољском – што већ не може да савлада слаба женска рука. Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у том да јој помо­гну. Њој чисто буде криво. Обично им одговори: – Хвала вам! Где је било теже ту сте ми помогли. Ово већ могу полако и сама!

ЕД У

деша – девер од миља рахатније – спокојније, пријатније, мирније сапрети – заслужено некога казнити редуша – марљива женска особа попас – испаша, паша

II

Пролази година по година. Миона се већ навикла на самотињу и терет. Чисто сад не би веровала да може бити и друкчије! Деца јој поодрасла. Огњан узео петнаесту годину. Иде у школу. Велики је ђак. Душанка навршила тринаесту. Она увелико одмењује мајку у кућевним пословима. Ако Миона зором подрани на њиву да ужање који сноп више, или оде на ливаду да попласти оно што је Јеленко јуче покосио – неће у подне, кад се врати кући, остати без ру­чка. Душанка се брине о том као каква матора редуша. Уме чак и погачу да умеси. Најмлађи, Сенадин, узео је девету годину. Још гради понекад пуцаљке од зове, али је кадар да причува јагањце и да истера овце на попас. Вајдица је и од њега. Хвала богу, дечица су Мионина здрава и весела, разборита и вредна. Одевена су као из најбоље газдинске куће. Миони је пуно срце кад их по­гледа. 55


КА

ЕД У

дурашност – издржљивост дајанити се – излазити на крај са нечим заувар – од користи, на корист

– Тићи моји лепи! – прошапутала би често уздахнувши. – Боже јаки, молим ти се, подржи ме у здрављу и снази док ми не ојачају ова крила моја! Добар је Бог. Он је саслушао ову усрдну молитву самохране удовице. Људи из села дивили су се дурашности Миониној. Свуд су је хвалили и њоме укоревали своје домаћице кад би се мало олениле. Само једно беше им за чудо: како је могла тако самохрана одвојити од куће Огњана и опремити га у школу! То су јој као и замерали. И сам Јеленко прекорео је једанпут Миону због тога. Беше се свратио са својим стрицем, старим Јездимиром, па после разговора о свему и свачему рећи ће снаси: – Вала, свак ти се живи чуди како се дајаниш… Јеси вредна, јеси паметна. Само си нешто слудовала… – А шта то, дешо? – упита Миона и погледа Јеленка мало зачуђено. – Што оно дете не остави код куће да ти барем штогод помогне? Толики имућнији и задружнији људи, па нису кадри одвојити своје деце. Ти си ионако сирота и мученица, па… – Не дам ја, дешо, да ми деца буду последња у селу! – одговори Миона и заплами се мало у образу! Покојни Сибин, Бог да га прости, често је говорио како ће, ако дочека, школовати Огњана. Ја сам му испунила жељу. Кад сам се мучила толико година, неће ми зар бити ништа ако се помучим још неко време. – Оно јест, снахо – поче стари Јездимир. – Све је то лепо и красно, али опет: ти си ето сама у кући, па ти је заувар макар и мала помоћ и олакшица. – Та Огњан ће ми сад о Петрову дне изучити и остати код куће. Ако Бог да здравља, даћу одмах на јесен и Сенадина. Нећу ја да ми деца буду слепа код очију! – одговори Миона тако поуздано и одсечно да јој ни Јеленко ни Јездимир не умедоше речи рећи. Прозборише још две-три о другим стварима, па се дигоше и одоше. – Муж-жена! – рече чича Јездимир полако, пошто одмакоше од куће Мионине. III

Настао је часни пост. Зима већ превалила. Не дува више оштра устока ни хладни север. Сад се бели ветар игра голим гранама високих букава – пошав од Жупе, па све до Жељина, Нерађе и Копаоника. Снег свуд готово окопнео. Само онај на Сухоме рудишту не хаје за бели ветар; он ће се расплинути тек после, кад припеку јунске врућине. На све стране размилели се вредни ратари. Ору њиве попевајући и надајући се доброј години. Тек у подне стиже Миона из чаршије. Ишла је тамо зором да обиђе Сенадина.

56


КА

Она је одржала своју реч. Огњан је о Петрову дне довршио четврти разред, а Сенадин је одмах по Преображењу пошао у први. Таман Миона оздо уз воћњак, а Душанка испаде из куће. Стутољила нешто у лепу шарену торбичицу, па се некуд жури. – Куда ћеш ти, Душанка? – Ене-де! Зар и ти дође? – одговори Душанка готово као и збуњена. – Баш добро, да не остане кућа сама… Ето ја пошла до брала… – Е? А где је он? На њиви тамо иза лаза… Рече да му донесем ручак. – А зар неће доћи кући да руча? – Неће. – А што? – Отишао је с воловима и ралом… – Е! – чисто ускликну Миона. – Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени ту торбичицу! Ја ћу му однети… – Нека, нано, ти си уморна. Однећу му ја… Па онда… – Шта, чедо? – Рекао ми брале да ти не кажем одмах. „Хоћу”, вели „да обрадујем нану…” – О, Бог ми га обрадовао!… Нисам ја, дете, уморна! Та нисам ни осетила кад сам дошла… Ех, баш ти не ваља посао што ми одмах не каза! Види ти њега!… Дај ми ту торбицу! Подне је ето превалило!… А је ли отишао одавно? – Па и није. Тек ако је сад стигао на њиву… Миона брзо узе торбицу од Душанке, загледа шта је спремљено, па оде журно. Душанка оста пред кућом – гледајући чисто зачуђено за својом мајком.

ЕД У

устока – ветар који дува са исто­ка, источњак стутољити – смотати, зграбити нешто на брзи­ну лаз – клизиште, земљиште које се осипа

IV

Њива иза лаза нема више од дана орања. Земља потакша; кад је добра година, роди две-три крстине јарице. Огњан таман образдио прву бразду, па хоће да оврати, кад ето ти му мајке. – Нуто мога маторца како ми ради! – кликну Миона радосно, притрчавши, па узе грлити и љубити Огњана. Огњан се мало изненади. – Па срећан ти рад, домаћине мој! – настави Миона. – Гле, гле! Како је то красна браздица, па како је дубока!… О, мене луде! Говорим којешта, а ти си уморан, работниче мој! Дела, ево… ево сеја ти спремила и ручак… Ту Миона брзо повади из торбице што је спремљено. Простре торбицу, па разреди по њој: мало соли, лука, неколико печених кромпира, танку погачицу, заструг межганика, па и чутурицу, говорећи: – Е, гле ти Душанке! Спремила ти и чутурицу вина. Маторка моја! Зна она шта ваља уморну човеку… Устави рало, сине! Доста си радио!

57


КА

ЕД У

потакша – слаба, танка, посна крстина – гомила од неколико снопова жита наслаганих унакрст један преко другога јарица – врста пшенице која се сеје у пролеће работник – радник заструг – дрвени суд, тањир или чинија за јело с поклопцем межганик – јело од куваног и изгњеченог пасуља

И сузе јој грунуше. – Шта ти је, нано? – рече Огњан седнувши. – Ти плачеш? – Ништа, сине, ништа! Ето смејем се!… Дела узми, гладан си, знам… Богами, и ја се забавих мало доле у чаршији. Да знаш како учитељ хвали Сенадина! Седи и ти, нано, да ручамо заједно – рече Огњан ломећи и њој парче погачице. – Нека, сине! Ручаћу ја код куће. Душанка ме чека – одговори Миона стојећи и као дворећи сина. – Ти мислиш и ја сам уморна. Нисам, Огњане! Могу ја ваздан стојати, синко! Ама узми! Нека, стићи ћеш. Не мораш ти све данас узорати… Е, гле ти њега! Баш оре као маторац! Каже мени Душанка… А ја мислим, шали се, враг један! И опет јој сузе ударише. Она их брише рукавом и смеје се. Огњан се чисто збунио. Неки пламен ударио му у лице. Заусти да рекне нешто, па баш не уме. Миона га опет нуди. Поче да ћерета с њиме као дете – све стојећи. Рече како ће очувати шеницу с те њиве, само за благе дане. Месиће од ње чесницу, колач за крсно име. Најлепше је бра­шно од старог жита. – Само ако добро роди – рече Огњан. – Знаш и сама, нано, да нам је ова њива понајтакша. Жито се готово свакад изглавнича.

58


изглавничати се – оболети од главнице главница – житна болест љуљ – врста корова који расте у житу нејачак – слаб детић – ваљан момак, храбар човек

ЕД У

КА

– О родиће, сине!… Мора родити! Та оваке земље нема ни у Морави! Овде никад није било ни главнице ни љуља… Видећеш ти како ће ту бити добра шеница… Огњан поруча, па се диже те прихвати опет рало и ошину волове… Миона стоји и гледи сина како као петлић опскакује, теглећи за ручицу и навијајући ралом час на једну час на другу страну. Рад је тежак, а детиња рука још нејачка. Неколико пута Миона хтеде да притрчи и да му помогне… али нешто не смеде. Ни сама не зна зашто! Прибра торбичицу, па пође полако кући. Освртала се небројено пута и гледала Огњана. Видела је кад је узорао чак и трећу бразду!… Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се – и смеје јој се. Не зна ни сама зашто! Мало, па тек прозбори онако сама: „Та ред је једном да и мене Бог обрадује! И зар ја нисам срећна? Ко то каже! Те како сам срећна! Море, имам ја сина! Имам домаћина, хеј! Неће мени више пословати туђе руке. Аја! нема нико оваког детића. Ено га оре! Не може боље ни Јеленко! Момак је то! Још годину, две па ћу га и оженити – ако Бог да! О, та и моја ће кућа пропевати!” Душанка не памти да је икад видела мајку веселију него тад кад се вратила с њиве иза лаза… Дошла је кући певушећи неку веселу песмицу.

Разговарамо…

о приповеци

*** Подвуци реченицу која говори о томе шта је највећа несрећа за сеоску кућу. *** Запази како се понела већина удовица. *** Објасни зашто се Миона није преудала. Пронађи и подвуци реченицу која говори о *** *** *** *** *** *** *** *** ***

томе како је Миона и после мужевљеве смрти доживљавала свог Сибина. Пронађи део у којем Миона својим речима објашњава зашто не може да напусти своју кућу. Како Миона назива децу? Размисли зашто су они њезина крила. Подвуци реченицу у којој Миона сама објашњава зашто је послала најстаријег сина у школу. Размисли какав је Мионин однос према покојном мужу. Уочи како Јездимир назива Миону. Зашто? Објасни зашто Миона у трећем делу приповетке жели да сама однесе сину ручак. Подвуци речи којима Миона назива сина. Зашто користи те речи? Зашто Миона плаче? Подвуци реченице које говоре о томе како син реа­гује на мајчине сузе. Зашто он не уме да искаже своја осећања? Размисли шта Миону задржава да не помогне сину. Прочитај још једном крај приповетке. Каква је то чудна радост обузела Миону? Чему се Миона нада? Шта се у њеном животу променило?

59


Твој задатак је да напишеш причу користећи различите облике приповедања. У твојој причи стога мора бити заступљен: • oпис средине у којој се прича одвија; • oпис лика (портрет); • говор лика или ликова (дијалог, монолог, унутрашњи говор).

Понекад писци као грађу за своја дела користе податке о стварним ли­чностима и догађајима. Село Велика Врбница заиста постоји, и налази се у близини Крушевца. У њему је, у Глишићево време, постојала породица Џамић. Многи мушкарци из те породице погинули су у српско-турском рату. Иза једног од њих, Стевана, остала је удовица Миља, којој је писац у причи наденуо име Миона. Многи сматрају да је, обликујући лик Мионе, писац описивао своју мајку.

Подсећамо се… карактеризација ликова

Карактеризација је поступак којим се на различите начине приказују битне особине одређеног књижевног лика. • Запази на којим местима у тексту приповедач непосредно објашњава какав је лик Миона. • Када о Миони закључујемо на основу њеног понашања и поступака? • Да ли Миона објашњава себе сопственим речима? Образложи свој одговор.

ЕД У

Одабери један од понуђених наслова: Анина незгода у парку; Узбуна у царству мишева; Никола на тајном задатку.

Треба да знаш… како се писци служе стварношћу

КА

ЗАДАТАК o из мале школе писања

Учимо… облици казивања или форме приповедања

Шта све сазнајемо о Миони захваљујући њеном говору? У приповеци главна јунакиња разговара са другим ликовима, али и сама са собом. Размисли како би њен лик изгледао да се писац одлучио да својим речима опише оно што она мисли и осећа. Уместо тога, он је створио јунакињу која се сама изјашњава о својим осећањима и ставовима.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Милован Глишић, „Прва бразда”, приповетка, нарација, дескрипција, дијалог, монолог.

60

� У овој Глишићевој приповеци заступљени су различити облици казивања: међусобни разговор ликова – дијалог, говор једног лика – монолог а онда и оно што о ликовима и другим појединостима сазнајемо од приповедача у делу. � Облике казивања називамо још и форме приповедања.


Војислав Илић (1860–1894) најпознатији је по својој збирци поезије једноставног наслова „Песме”, која је извршила утицај на многе песнике након њега. Ова појава у нашој књижевности добила је размере праве песничке школе, познатије као војиславизам. Најпознатији песници који су у поче­тку опонашали Војислава Илића свакако су Алекса Шантић и Јован Дучић.

Војислав Илић

Зимско јутро

КА

► У стваралаштву Војислава Илића посебно место заузима описна песма. Ту врсту лирских песама песник је довео до правог савршенства. Једна од таквих, описних песама, налази се пред тобом. Она ће те пренети у атмосферу хладног зимског јутра.

Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје, А танак бео снег покрио поља и равни, И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези И круже видокруг тавни.

ЕД У

У селу влада мир. Још нико устао није, А будан петао већ, живосно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан – и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом.

лисје – лишће сниски – ниски (низак) тршчани – направљен од трске даљ – даљина тавни – тамни копрена – вео

Ил’ каткад само тек звиждање јасно се чује, И тежак, промукô глас. То ловац пролази селом, И брзе мамећи псе, погурен у поље жури, Покривен копренoм белом.

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе, - долине мирне, А свежи јутарњи дах пролеће И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом У голе гранчице дирне… (1884)

61


Разговарамо...

о песми

*** Како разумеш то да је мраз спалио зелено лишће? Која су својства мраза на овај

КА

*** *** *** *** *** ***

начин наглашена? Запази чиме су у песми дочарани мир и тишина. Наведи који звукови ремете тишину зимског јутра. Примети ко се креће у песми. Шта је заправо бела копрена којом је покривен ловац? Објасни шта у песми представљају ноћна кандила која се гасе. Ко студеним крилом дира у голе гранчице?

Подсећамо се… описна песма

У овој описној песми сусрећемо се са описом зимског пејзажа. • Из којих се појединости у песми види да је и лирски субјекат обухваћен сликом пејзажа? • Какво расположење лирски субјекат уноси у слику пејзажа?

ЕД У

Подсећамо се… врсте стихова, песнички ритам

• Образложи своје утиске о ритму песме. Шта доприноси умиреној ритмичности? Какво расположење изазива ритам песме?

Учимо… шта је инверзија

За песнички ритам важан је често и ред речи у реченици. Када се у реченици обрне уобичајен ред речи, то називамо инверзијом. У поезији ова­кво обртање доприноси општем утиску ритмичности. На пример: Ил’ каткад само тек звиждање јасно се чује, И тежак, промукô глас. То ловац пролази селом, И брзе мамећи псе, погурен у поље жури, Покривен копренoм белом. Упореди: Ил’ каткад се само тек звиждање јасно чује И тежак, промукô глас. То ловац пролази селом И погурен жури у поље мамећи брзе псе Покривен белом копреном.

62


Треба да знаш... шта је епитет Епитет је стилска фигура којом се на сликовит начин описује неки појам у књижевном делу. Најчешће је реч о придеву којим се ближе одређује нека именица. Употреба епитета доприноси живости и лепоти израза. Упореди строфу Војислава Илића са истом строфом из које смо одстранили епитете:

Још једном прочитај песму. Запажаш различите песничке слике: радосни пев петла, ужурбани ловац прекривен копреном јутарње магле, звезде које га­сну на небу… Твој задатак је да по избору, у песми или у прози, опишеш оно што видиш са прозора своје собе, свог стана или куће. Притом: • одабери доба дана које желиш да опишеш; • примети које боје у простору доминирају и какво је осветљење; • запази шта се у простору креће; • ослушни какви се звукови чују; • размисли каква би поређења могла да се употребе за одређене појаве.

КА

Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје, А танак и бео снег покрио поља и равни, И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези И круже видокруг тавни.

ЗАДАТАК o из мале школе писања

Јутро је. Мраз спалио лисје, А снег покрио поља и равни, И кров. У даљи губе се брези И круже видокруг.

ЕД У

► Образложи у чему се, по твом мишљењу, састоји улога епитета у песми.

Треба да знаш... како се чита лирска песма и шта је опкорачење

Читај песму наглас. Запази који се стихови римују. Проучи речи које при читању треба да нагласиш, као и места на којима ћеш застати. Сигурно примећујеш да се песникова реченица често не завршава на крају стиха, већ се наставља у следећем. Та се појава у поезији зове опкорачење. Зато се труди да, по навици, не застајеш на крају стиха или строфе. Ако на том месту мисао није довршена, читај даље без прекидања. Неће ти бити увек лако, јер рима просто заноси, па на крају изгледа као да певаш. Да бисмо то избегли у овој песми (и њој сличним), можемо да је напишемо другачије, и тако лакше и природније прочитамо. „Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје, /А танак и бео снег покрио поља и равни, /И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези /и круже видокруг тавни.” Косом цртом означили смо крај стиха, али спуштамо интонацију и правимо дужу паузу само онда када стоји тачка – после речи кров и тавни.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Војислав Илић, „Зимско јутро”, описна песма, епитет, изражајно читање и рецитовање.

63


Десанка Максимовић (1898–1993) наша је чувена песникиња, али и приповедачица и романсијерка. Њено дело одише љубављу према природи и саосећањем за човека. И данас се радо читају песме из њених напознатијих збирки: „Песме”, „Врт детињства”, „Гозба на ливади”, „Мирис земље”, „Тражим помиловање”, „Немам више времена”, „Слово о љубави”, „Михољско лето”, „Памтићу све”, „Озон завичаја”, „Зовина свирала” и других.

КА

► Замисли једну слику зимског пејзажа и опиши је. Упореди је касније са сликом пејзажа из песме Десанке Максимовић.

Десанка Максимовић

Сребрне плесачице

ЕД У

Пољана сребрна, бела. Трепери кроз снег, трепери ред плесачица јела на стопалу од леда. Борова шума цела, шума ћути и гледа.

На челу сребрна круна трепери, кроз снег трепери. Наручја велова пуна; сребро блешти на недрима. Лепршају зелени скутови сребром везани у бедрима. Једноноге плесачице јеле смеју се, њишу, смеју, ломе у танким крстима. Снежне велове беле лудо око себе веју. Трче на сребрним прстима. У вечер беле скуте свију као птице крила и тихо се ућуте, у сан незнани тону. Борови мали, сребрни, борови стражаре у сутону.

64


Изабери задатак

Разговарамо... о песми

*** Замисли да треба да насликаш пејзаж слика зимског пејзажа са сликом у песми Десанке из песме „Сребрне Максимовић. плесачице”. Читај Опиши свој доживљај пејзажа из песме. пажљиво строфу по строфу и у свакој На основу песничких слика замисли сребрне плесачице подвуци речи – и опиши их. Шта чини њихову позорницу, а ко је у мотиве – које би публици? Шта оне раде преко дана, а како се понашају требало да насликаш. увече? На пример: Шта је у песми необично, чудесно? Чиме је, по твом Пољана сребрна, мишљењу, песникиња постигла утисак да све живи и да бела. мирује или се креће? Трепери кроз снег, Шта видиш и шта чујеш док читаш песму? Издвој боје трепери и звуке које ти песма преноси. Наведи стихове који то ред плесачица јела показују. на стопалу од леда. Потруди се да уочиш и објасниш чиме је песникиња Борова шума цела, шума ћути и гледа. успела да постигне ритмичност и мелодичност своје *** Замисли да си песме. композитор. За почетак, покушај да отпевушиш песму Десанке Максимовић. Каква би јој мелодија, по твом мишљењу, Учимо и подсећамо се… најбоље одговарала? *** Представи пејзаж шта су песничке слике са сребрним Песничке слике су уметничка плесачицама средства којима песници дочаслужећи се воденим бојама, темперама, равају свет о коме говоре. Оне су или пластелином. засноване на одређеним (конкрет-

*** ***

***

***

ЕД У

***

КА

*** Испричај у чему се разликује твоја замишљена

ним) облицима, бојама, звуцима, мирисима, али и осећањима која преносе читаоцу. Мотиви у песми развијају се помоћу песничких слика. У песми Десанке Максимовић мотив зиме је, уз мотиве јела и борова, развијен песничким сликама које зимски пејзаж дочаравају као позорницу.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Десанка Максимовић, „Сребрне плесачице”, описна песма, песничке слике, зимски пејзаж.

65


Антон Павлович Чехов (1860–1904) велики руски писац, ушао је у ред најпознатијих приповедача и драмских писаца у свету. Његове најпознатије драме „Галеб”, „Ујка Вања”, „Три сестре” и „Вишњик” играју се на позорницама широм света. За разлику од већине приповедача, Чехов никада није написао роман, али је зато уметност приповетке довео до савршенства. ► Пре читања размисли о томе шта је шала, зашто се људи, и како, шале. Спреми се да у Чеховљевој причи откријеш тајну једне шале – и да уживаш у лепоти приповедања.

КА

Антон Павлович Чехов

Шала

ЕД У

Ведро, зимско подне… Мраз јак, пуца, и Нађењки, која ме држи и ­ спод руке, хвата се сребрнасто иње по коси на слепоочницама, и на маљама изнад горње усне. Ми стојимо на високом брегу. Од наших ногу па до саме земље пружа се стрма раван, у којој се сунце огледа као у огледалу. Крај нас су мале санке, тапациране отворено црвеном чојом. – Да се спустимо доле, Надежда Петровна? – молим ја. – Само једанпут! Верујте ми, остаћемо читави и неповређени. Али Нађењка се плаши. Сав простор од њених малих каљача до краја леденог брега изгледа јој као страшна, бескрајно дубока провалија. Она умире од страха и престаје да дише кад гледа доле, чим је ја само понудим да седне у санке; али шта ће бити ако рескира да се сурва у провалију. Умреће, полудеће. – Преклињем вас! – кажем ја. – Не треба се плашити! Знајте, то је малодушност, кукавичлук! Нађењка најзад попушта и ја јој по лицу видим да она попушта пред опасношћу по живот. Ја је смештам бледу, уздрхталу у санке, обавијам је руком и ми се заједно сурвавамо у бездан. Санке лете, као стрела. Пресецани ваздух шиба у лице, хукће, звижди у ушима, сече болно, штипа од гнева, хоће да смакне главу с рамена. Од притиска ветра немамо снаге да дишемо. Изгледа да нас је сам ђаво загрлио канџама и уз хуку вуче у пакао. Све око нас слива се у једну дугу пругу која нагло јури… Гле, гле, још тренут само и изгледа ми ћемо пропасти. – Ја вас волим, Нађа! – кажем ја полугласно. Санке почињу све лакше и лакше да клизе, хука ветра и зврка саоница нису више тако страшне, не зауставља се дисање од страха, и ми смо најзад, доле. Нађењка није ни жива ни мртва. Она је бледа, једва дише… Ја јој помажем да устане. Ни за шта на свету други пут не смем – каже она гледајући ме крупним очима пуним страха. – Ни за шта на свету! Ја замало што нисам умрла!

каљаче – врста чизама за снег

66


муф – крзно које се носи око руку

ЕД У

КА

Мало доцније, она долази к себи, и већ ми упитно пиљи у очи: да ли сам ја казао оне четири речи, или су јој се оне само причиниле у хуци вихора? А ја стојим крај ње, пушим и пажљиво разгледам своју рукавицу. Она ме хвата под руку, и ми дуго шетамо око брега. Загонетка, по свој прилици, не да јој мира. Да ли су оне речи изречене или нису? Да или не? Да или не? То је питање самољубља, части, живота, среће, питање веома значајно, најзначајније на свету. Нађењка нестрпљиво, тужно, проницљивим погледом загледа ми у лице, одговара неуме­сно, чека, нећу ли ја отпочети. О колико прелива на том драгом лицу, колико прелива! Видим, она се бори са собом, њој је потре­бно нешто да каже, о нечему да пита, али она не налази речи, њој је не­згодно, страшно, смета радост… – Знате шта? – кажа она не гледајући у мене. – Шта? – упитам ја. – Хајте још једном… да пројуримо. Ми се пењемо уза степенике на брег. Опет смештам бледу, уздрхталу Нађењку у санке, опет летимо у страшну провалију, опет хучи ветар и стружу саонице, и опет, кад санке најсилније и најхучније лете, ја говорим полугласно: – Ја вас волим, Нађењка! Кад се санке заустављају, Нађењка баца поглед на брег, низ који тек што се спустимо, затим дуго загледа у моје лице, прислушкује мој глас, равнодушан и нимало страстан, и сва, сва, чак муф и капуљача њена, сва њена појава – изражава крајњу недоумицу. А на лицу јој је исписано: – У чему је ствар? Ко је изговорио оне речи? Он, или ми се само причинило? Та неизвесност је узнемирује, изводи је из стрпљења. Сирота девојчица не одговара на питања, тушти се, готова је да заплаче. – Да није време да идемо кући? – питам ја. – А мени… мени се допада ово санкање – каже она црвенећи. – Како би било још једанпут? Њој се „допада” ово санкање, а међутим, седајући у санке, она је као и пре тога, бледа, једва диша од страха, дрхти.

67


КА

ЕД У

фраза – уобичајени израз који лепо звучи, али мало значи – празна реч морфијум – супстанца која се користи у медицини за ублажавање болова, а у већој количини је отровна

Ми се спуштамо трећи пут, и ја видим како ме она гледа у лице, прати моје усне. Али ја стављам на усне марамицу, кашљем и кад стижемо до средине брега, успевам да процедим: – Ја вас волим, Нађењка! И загонетка остаје загонетка! Нађењка ћути, о нечему размишља… Ја је испраћам са санкања кући, она се стара да иде лакше, успорава корак и стално чека да ли ћу јој рећи онe речи. И ја видим како пати њена душа, како се она савлађује да не каже: – Није могуће да их је изговарао ветар! А ја нећу да то ветар изговара! Сутрадан ујутру добијам цедуљу: „Ако пођете данас на санкање, свратите по мене. Н.” И од тада ја и Нађењка почињемо сваки дан да идемо на санкање и, спуштајући се санкама доле, сваки пут ја изговарам полугла­сно једне исте речи: – Ја вас волим, Нађењка! Убрзо Нађењка се навикава на ту фразу као на вино или на морфијум. Она не може да живи без ње. Додуше, слетати са брега исто тако је ужа­сно као и пре, али сад већ страх и опасност придају нарочиту драж речима љубави, речима које као и пре представљају загонетку и муче душу. Причињава се увек оно двоје: ја и ветар… Ко јој од нас двоје изјављује љубав, она не зна, али њој је, по свој прилици, већ свеједно; ма из кога пехара пио… свеједно, само да будеш пијан. Једном у подне одох на санкање сам; помешан у гомили, ја видим како брегу прилази Нађењка, како ме тражи очима… Затим се бојажљиво пење степеницама… Страшно јој је да иде сама, о, како је страшно! Она је бледа као снег, дрхти, иде као на губилиште, али иде, иде не осврћући се, одлучно. Она је, по свој прилици, одлучила да покуша; да ли ће се чути оне заносне, слатке речи, кад мене нема? Ја видим како она, бледа, с отвореним устима од страха, седа у санке, затвара очи и, праштајући се заувек са земљом, полази с места… „Зззз”… зврје саонице. Чује ли Нађењка оне речи, ја не знам… Ја видим само како она устаје из санки малаксала, немоћна. И види се по њеном лицу да и сама не зна да ли чује нешто или не. Страх, док се спуштала доле, одузео јој је способност да слуша, да разликује звуке, да схвата… Али долази и пролећни месец март… Сунце постаје љупкије. Наш ледени брег се мрачи, губи свој сјај и крави се најзад. Престајемо да се санкамо. Сирота Нађењка нема где више да чује оне речи, па нема ни ко да их изговара јер се ветар не чује, а ја се спремам у Петроград… на дуже, можда, на увек. Некако пред одлазак, на два дана, седим у сумраку у баштици, а од дворишта, у коме станује Нађењка, та баштица је одвојена високом огра­дом са гвозденим шиљцима… Још је прилично хладно, на ђубрету има још снега, дрвеће је мртво, али већ мирише на пролеће и, спремајући се на починак, живо гракћу грачци. Ја прилазим огради и дуго гледам кроз шупљину. Ја видим како Нађењка излази на

68


КА

степенице и управља тужан, очајнички поглед у небо… Пролећни ветар јој дува право у бледо, сетно лице… Он је подсећа на онај ветар који нам је хујао онда на брегу кад је она слушала оне четири речи, и лице јој постаје жалосно, жалосно, низ образе ће потећи суза… И сирота девојчица пружа обе руке, као да моли тај ветар да јој донесе још једном оне речи. И ја, сачекавши ветар, изговарам полугласно: – Ја вас волим, Нађа! Боже мој, шта ли се збива са Нађењком! Она кличе, смешка се целим лицем и пружа руке у сусрет ветру, радосна, срећна, необично дивна. А ја идем да се пакујем… Давно је то било. Сад је Нађењка већ удата; удали су је, или је сама пошла… свеједно, за секретара племићког масалног фонда и сад већ има троје деце. Оно како смо ја и она некад ишли на санкање и како је ветар доносио до ње речи „Ја вас волим, Нађењка”, није заборављено; за њу је то сада најсрећнија, најнежнија и најлепша успомена у животу… И мени сад, кад сам постао старији, није више јасно зашто сам изговарао оне речи, зашто сам се шалио… Превео Миодраг М. Пешић

Разговарамо…

о приповеци

*** Пронађи део који на почетку приповетке описује Нађењкин страх. Како њој

ЕД У

изгледа ледени брег? Подвуци реченицу која описује како је Нађењка изгледала кад је први пут села у санке. Примети како је описано сурвавање у бездан на санкама. Да ли се Нађењка с правом плашила? Зашто Нађењка, упркос страху, жели да се још једном спусте низ брег? Шта се она пита по поновном спуштању? Јунакиња приче двоуми се да ли јој речи љубави изговара младић, или пак ветар који хучи. Шта је учинила да би то открила? Шта Нађењку спречава да разабере шта чује док се спушта сама низ брег? Када се приповедач последњи пут нашалио са Нађењком? Размисли о наслову приповетке. Шта сазнајемо о лику приповедача који нам је испричао ово своје сећање?

*** *** *** *** *** *** *** ***

Подсећамо се… приповедање у првом и трећем лицу

• Подсети се особина приповедања у првом лицу. • У којим се приповеткама у Читанци оно користи? • Која су дела у Читанци исприповедана у трећем лицу?

69


Подсећамо се… карактеризација ликова

КА

• Шта о лику приповедача закључујемо из начина на који се он понаша према Нађењки? • Које његове особине запажамо из начина на који он описује Нађењкин лик? • Шта о њему закључујемо на основу последње реченице у причи?

Задаци за групни рад Прва група

Пажљиво, поновним читањем, истражи текст ове приповетке трудећи се да запазиш што више појединости којима је описана зима, санкање, ветар, понашање и осећања јунака.

ЕД У

1. Зашто се јунак упорно и изнова шали са Нађењком? Шта мислиш о његовом и њеном понашању и осећањима? Опиши како изгледа њихово санкање. Колико пажње наратор посвећује описивању Нађењке? Проучи из каквих се појединости састоји њен портрет. Размисли о разлозима због којих он тако описује Нађењку. 2. Зашто у пролеће, пред одлазак, он поново изговара оне речи заклањајући се ветром? Младић кришом посматра Нађењку како „пружа руке у сусрет ветру, радосна, срећна, необично дивна”, и потом додаје: „А ја идем да се пакујем...” Шта би овде значиле три тачке? Зашто та мисао није довршена? 3. Размисли о значењу последње реченице у причи. Шта наратору није јасно? Покушај да објасниш зашто се он много година касније живо сећа Нађењке, санкања, ветра и своје шале – и зашто се пита. Образложи зашто је, по твом мишљењу, изговарао оне речи, зашто се шалио. Друга група

1. Истражи поновним читањем како је писац компоновао приповетку „Шала” и које су одлике његовог приповедања. 2. Обрати пажњу на почетак приче. Шта је писац постигао изостављањем увода? 3. Читајући причу, ништа не сазнајеш о предисторији јунака. Ко су, где живе, како су се упознали – писац и не помиње. Тек на једном месту пажљиви читалац може да открије

70


где су њихове куће, и да претпостави како су се упознали и дружили. Покушај и ти, па одговори. 4. Препознајеш да је Чехов „Шалу” исприповедао у првом лицу, као исповедање књижевног јунака. Размисли због чега до краја приче читалац не сазнаје права осећања и разлоге који наратора покрећу на деловање. Колико је њему јасно сопствено понашање? Трећа група

На основу свог мишљења о лику приповедача у Чеховљевој причи „Шала”, напиши његов кратак портрет. Замисли његов спољашњи изглед и опиши његове унутарње особине. Састав наслови са Ко је био тајанствени глас.

КА

1. Наратор се сећа давног догађаја. Запази које глаголско време користи у приповедању. Проучи и образложи употребу садашњег времена у приказивању прошлих догађаја. Покушај да га замениш перфектом у реченици: „Она умире од страха и престаје да дише кад гледа доле, чим је ја само понудим да седне у санке [...].” Какав се утисак постиже употребом садашњег времена?

ЗАДАТАК o из мале школе писања

2. Размисли о крају приповетке. Колико ти је разумљив и природан такав завршетак? У чему видиш поенту приче? Четврта група

ЕД У

Истражи језичке и стилске особености Чеховљевог приповедања. 1. Како писац постиже живост и сликовитост призора, а како дочарава танана осећања и расположења јунака? Шта нам говори њихов штури дијалог? 2. Које стилско средство препознајеш у следећем примеру: „Зззз... зврје саонице”? Издвој још неколико примера за ономатопеју из приповетке. 3. Уочи епитете и поређења којима је постигнута нарочита изражајност и препиши их. 4. Проучи како писац користи знаке интерпункције, посебно три тачке, и шта тиме постиже.

Треба да знаш... о интерпункцији у књижевном делу

Чехов је писао своме пријатељу о употреби интерпункцијских знакова: „Интерпункција служи као ноте при читању.” Провери како читање постаје мелодија и када читамо приповетку.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Антон Павлович Чехов, „Шала”, поента, кратка прича, стил и језик, интерпункција.

71


Мирослав Антић (1932–1986), наш познати песник, био је и драматичар, сликар, сценариста и редитељ. Велики део његових песама намењен је деци и младима. Најпознатије збирке, које ти од срца препоручујемо, јесу: „Плави чуперак”, „Шашава књига”, „Гарави сокак”, и „Свашта умем”. Говорећи о својим песмама, поручио је младим читаоцима: „Моје песме и нису песме, него писма свакоме од вас.”

Мирослав Антић

КА

Шашава песма Мама ми каже: шашаво моје, шта се то збива у твојој глави? У њoј дечаци, кажем, постоје. Дечаци смеђи, црни и плави.

Мама ми каже: шашаво моје, зар могу тамо сви да се сложе?

Ја мами кажем: кад већ постоје, нек ту и стоје – шта се може?

ЕД У

Мама ми каже: Пусти приче – збијени тако на шта личе? Ја руком махнем. И – уздахнем.

Сви они личе, сви много личе, на нешто лепо као из приче. На све што чекам. На све што хоћу. Личе на немир. И на самоћу. Мама ми каже: шашаво моје, па они, значи, не постоје. Постоје, кажем, као на јави дечаци смеђи, црни и плави. Шта да се ради, мама вели. Ја кажем: ништа, већ да се жели, да никад чекање не избледи. Мама ме пита: а да л’ то вреди? А ја се смешкам: видећеш – вреди.

72


Разговарамо…

о песми

*** Зашто мама пита девојчицу шта се збива у њеној глави? *** На шта девојчици из песме личе дечаци? *** Зашто је за девојчицу важно да жели и да њено сећање никада не

КА

избледи? Шта она заправо чека? *** Подсети се лика Нађењке из Чеховљеве приче „Шала”. Шта је Нађењка ишчекивала? *** Прочитај још једном крај приче „Шала”. Шта за главну јунакињу представља догађај описан у причи? Образложи како је то повезано са по­следњим стихом песме Мирослава Антића. *** Размисли о томе зашто се песник одлучио да песми дâ овакав наслов.

Подсети се… лирски субјекат

ЕД У

• Ко је лирски субјекат „Шашаве песме”? • Опиши које особине испољава лирски субјекат ове песме.

Подсети се… шта је ритам

• Шта је то ритам у песми? Објасни шта доприноси ­ритмичности песме Мирослава Антића. • Уочи како је рима заступљена у песми; подвуци речи које се римују. • Подсети се како се зове строфа која има само два стиха. • Пронађи моностих (строфу од једног стиха) у песми и потруди се да објасниш њено значење.

Треба да знаш... о песнику

Мирослав Антић је песник који је код нас први у поезију за децу на велика врата увео тему заљубљености, дечје прве љубави, жеље, веровања и надања са којима се улази у свет одраслих. Није зато необично што је после својих првих књига постао један од најчитанијих и најомиљенијих песника. Највећу популарност, чак и међу одраслим читаоцима, доживела је књига „Плави чуперак”, објављена 1965. године.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Мирослав Антић, „Шашава песма”, лирика, „Плави чуперак”.

73


Марк Твен (1835–1910), амерички писац, познат је и радо читан свуда у свету. Будући да је једно време провео као лађар на реци Мисисипи, у неким својим романима описао је крај и људе око ове реке. Једно време водио је узбудљив живот копача злата на Дивљем западу, а радио је и као новинар. Овај талентовани писац и авантуриста пропутовао је Америку, Јужну Европу и Блиски исток. Писао је репортаже, хумореске, путописе, приповетке и романе. У историју светске књижевности ушао је романима „Доживљаји Тома Сојера” и „Доживљаји Хаклберија Фина”. Познат је по књигама „Живот на Мисисипију”, „Краљевић и просјак”, „Јенки на двору краља Артура”. По његовим романима снимљени су многи филмови.

КА

► У Твеновом роману, на америчком Западу тридесетих година деветнаестога века, реком Мисисипи плове бродови, док на њеним обалама тече бурни и узбудљиви живот ње­гових јунака, твојих вршњака. После шаљивих згода у кући и у школи, Тома Сојера очекује главна, опасна и застрашујућа авантура у којој ће се он са својим другарима показати у пуном светлу. Наредни одломак говори о узбудљивом походу кроз тунеле мрачне пећине…

Марк Твен

Доживљаји Тома Сојера (одломак)

ЕД У

Том ускоро пронађе подземно језеро; оно се пружало далеко у тамну невиделицу и губило у мраку. Том хтеде да испита обале његове, да види докле досежу, али одлучи да ће најбоље бити да најпре мало приседну и да се поодморе. И тек сад, и први пут, дубока тишина места куд су зашли зграби дечје душе својом влажном руком. Беки рече: – Знаш шта, нешто нисам обратила пажњу, али ми се чини да откад већ не чујемо оне друге. – Па узми само и размисли, Беки, ми смо избили далеко од њих и ­испод њих, ко ће му га знати да ли на север, на југ, на исток, или како му сад дође. Па наравно, откуд овде и да их чујемо! Бекицу спопаде страва. – Море, ко му га зна откад смо ми већ овамо доле, Томе. Боље да сме­ста кренемо натраг. – Ама видим и ја да је боље. Свакако је боље за нас. – Можеш ли да нађеш пута, Томе? За мене све ти је ту једна божја збрка и запетљанција! – Чини ми се да бих могао да нађем пут да само није слепих мишева. Јер ако нам они угасе свеће, онда, не дај боже, зло и наопако! Него да ми пробамо неким другим путем, па да и не ударамо на њих. – Лепо, само, бојим се да некако не залутамо. Било би грозно – и дете задрхта на саму помисао какве им само опасности грозе.

74


ЕД У

КА

Устремише се једним ходником, па су дуго ишли њиме, а све загледају, при сваком излазу из њега, да ли их опомиње на шта познато: али сваки им долази непознат и туђ. И кад би год Том стао да испитује, Беки би му нетремице гледала у очи да у њима прочита макар и мало наде. А он сваки пут одговара, храбрећи је: – Добро је, све у реду! Истина није тај, али ћемо већ изгурати до оног правог! Само, после сваког новог неуспеха поуздање га је све више напу­ш­тало, те сад стаде да скреће и савија у разне ходнике просто насумице, у очајној нади да ће некако наићи на прави пут. И још говори: „Ама, у реду ствар” – али мало око срца му хладно, језа га хвата, а речи не звоне убедљиво него као да је однекуд казао: „Све је пропало”. Беки се приљуби уз њега, премрла од страха уздржавала се јадница што је само могла да пусти сузу, али оне једнако навиру. Најзад ће она: – Јао, Томе, мани се тих слепих мишева, него хајд’мо ми лепо натраг онуда! Чини ми се, како је сад пошло, све са црниша на гориш! Том застаде. – Слушај! Чуј! – узвикну он. Дубока тишина; таква гробна тишина да су у том свеопштем муку чули своје сопствено дисање. Том узвикну. Његов се узвик глухо проломи одјецима кроз празне сводове и замре у даљини неким пригушеним јеком који је личио на по­другљив смех. – Немој, немој више, Томе, ако бога знаш, много је страшно – рече Беки. – Јесте страшно, али је боље тако; могли би нас чути, видиш ли – и он поново завика.

75


ЕД У

КА

Оно „могли би” – па то је звучало језовитије ледено него и онај са­бласни кикот – јер се тиме признавало да се нада гаси! Деца застадоше, па ослушкују – али узалуд! Том сместа удари натраг, па се пожури што је могао брже. И не прође много, а Бекица уочи, по некој његовој неодлучно­сти у читавом држању – уочи ужасну чињеницу: он више није у стању да избије на прави пут. – Јао, Томе, што ниси правио путоказе! – Беки, био сам блесав! Био сам тако блесав. Та ја нисам ни помишљао да ће нам требати да се натраг вратимо. Не могу, па не могу, да нађем пут! Све ми се збркало у глави. – Томе, Томе, ми смо пропали, сасвим пропали! Никад, никад нећемо изаћи из ове грозоте! Куку нама, што смо само напуштали наше дру­штво! Она клону на земљу, па је спопаде такав грч, такав плач, да се Том просто згрози на помисао да ће му умрети или померити памећу. Он се спусти крај ње и загрли је обема рукама. Она притиште своје лице на његове груди, припи се уз њега што је само могла, па стаде да излива у речи сав свој страх и ужас, па како се грозно каје и никад се накајати неће – а далеки одјеци све то искренуше у подругљиво кикотање. Том ју је преклињао да се тргне, да се ободри, али она му рече да не може, па не може. А он тада узе сам себе да кори, сам себе да осуђује што ју је довео у тако грозан положај – и ето то је имало много више дејства! Она рече да ће опет да покуша да се нада, ићи ће, вели она, за њим макар и на крај света, куд је год поведе, само нека он више не говори тако као сад! Јер – рече она – ништа он није кривљи од ње саме. Те они опет пођоше – али без одређеног правца, просто онако насумице, главно им је било да иду, да једнако некуд иду. За часак, па, као да им је и нада некако оживела и то не што је било икаква разлога за њу, него што је нада сама по себи, по својој природи таква, да живне у оним срцима којима године још нису одузеле пролећни полет, а разочарање животну снагу навике.

Разговарамо…

Превео Станислав Винавер

о роману

Подвуци реченицу која говори о томе како тишина пећине делује на Тома и Беки. Да ли Том зна пут натраг? Из којих појединости у тексту то закључујеш? Зашто Беки нетремице гледа Тома у очи? Како звуче Томове речи да ће све бити у реду? Подвуци реченице којима се описује тишина у пећини и одјекивање Томовог гласа. Где се још у одломку помиње подругљиво кикотање? Шта оно заправо представља? *** Том храбри девојчицу Беки. Шта је посебно деловало на њу да престане да очајава? *** Подвуци последњу реченицу одломка и покушај да је објасниш. *** *** *** *** ***

76


Учимо... Треба да знаш... ко је преводилац

... зашто је важан опис природе

Епизода је догађај или део радње који представља мање или више заокружену приповедну целину. Она је смисаоно повезана са широм целином дела (драме, романа). Свака радња се може посматрати као скуп епизода. Шта мислиш, како се завршила епизода у пећини?

КА

Станислав Винавер (1891–1955), песник и прозни писац, критичар, новинар, музичар, један је од наших најзначајнијих књижевних преводи­лаца. Преводио је са више језика (француског, енглеског, руског) и његови преводи се сматрају врхунским умећем.

... шта је епизода

ЕД У

Да ли некад „заобиђеш или прескочиш” опис природе, а све из жеље и нестрпљења да сазнаш шта ће се даље у роману узбудљиво дешавати? Такав поступак одвешће те до циља, али ћеш зато пропустити много тога што је такође важно у роману. Описи природе нису тек неки украс у тексту, напротив. Роман није позоришна представа па да се састоји од самих дијалога, а и у драми је писцу веома важно да опише простор у ком делују његови јунаци. Тако ћеш, пажљиво читајући Твенов роман, сазнати много о времену и простору у коме се одвија радња: не само како су се деца облачила, шта су јела, како су изгледале кућа и школа – него ће се пред тобом указати читав један узбудљиви географски простор уз велику реку, богат биљним и животињским светом необичне лепоте, и – пећинама пуним страхоте.

... шта је фабула

Фабула је временска, али и узрочно-последична повезаност догађаја у причи.

... шта је псеудоним

Светски чувено име Марк Твен заправо је књижевни псеудоним америчког писца који се звао – Самјуел Ленхорн Клеменс. Имао је дванаест година кад му је умро отац, и од тог тренутка, када је морао да прекине школовање и запосли се, бавио се различитим пословима. Био је шегрт у штампарији и речни пилот на Мисисипију. Био је добровољац у Америчком грађанском рату, а неко време и копач злата на Дивљем западу. Најдуже је радио као новинар и тада је почео да се бави књижевним радом и да своје књиге објављује под псеудонимом Марк Твен. То име долази од повика мерача дубине на Мисисипију „Маркирај два!” – обележи два хвата газа лађе, што се – изговорено на енглеском језику – чује као „Марк Твен!”

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Марк Твен, „Доживљаји Тома Сојера”, роман, књижевни преводилац, псеудоним.

77


ДО САДА СМО НАУЧИЛИ СТИЛСКЕ ФИГУРЕ

ПРИМЕРИ

Епитет је стилска фигура којом се на сликовит начин описује неки појам у књижевном делу. Најчешће је реч о придеву којим се ближе одређује нека именица. Употреба епитета доприноси сликовитости и лепоти израза.

Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје, А танак и бео снег покрио поља и равни, И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези И круже видокруг тавни.

Ономатопеја је стилска фигура у којој се гласовима подражавају звуци из природе. Употреба ономатопеје доприноси изражајности и звучности песничког говора.

„Зззз... зврје саонице.”

КА (Из приповетке „Шала” Антона Павловича Чехова)

Фабула је временска, али и узрочно-последична повезаност догађаја у причи. Реч фабула латинског је порекла и означава приповест.

ЕД У

Фабула

(Из песме „Зимско јутро” Војислава Илића)

78

Епизода

Догађај или део радње који представља мање или више заокружену приповедну целину, смисаоно повезану са широм целином епског или драмског дела. Свака радња се може посматрати као скуп епизода.

Поглавље

Представља најчешће део романа, а понекад и дуже приповетке. То је обично дужа, донекле заокружена, у извесној мери самостална целина која је у вези са целим делом. Поглавља су нарочити прекиди у делу, који могу да буду обележени посебним насловима или бројевима (арапским или римским). Читалац ту може да предахне, да сабере мисли и осећања, да се запита о даљем току приче. Писци често обликују поглавља тако да подстичу радозналост читалаца и изазивају напетост која подстиче даље читање.

Карактеризација ликова у књижевном делу

У књижевном делу карактеризација је поступак којим се приказују битне особине одређеног књижевног лика, и за то постоји више начина: писац непосредно објашњава лик у своме делу; о лику закључујемо из његовог понашања и поступака или лик објашњава себе сопственим речима.

Књижевни лик

Представља скуп одређених особина (спољашњих и унутарњих) које обликују личност у књижевном делу.


КА

МОЖЕ ЛИ СЕ ДОХВАТИТИ МЕСЕЦ ► Народна лирска песма Вила зида град ► Народна бајка Биберче

► Љубиша Ђокић, Биберче (одломак)

► Ђорђе Лобачев, Биберче (одломак)

ЕД У

Месец, додајте свилени рукав, па је лепа лепеза. Прелазили су брда по месечини, без извесног циља путовања, само да би били ближе небу. Одмарали су се у тишини манастира, а бдили су по врховима планина, загледани у месец.

► Бранко Ћопић, Поход на Мјесец ► Гроздана Олујић, Небеска Река

► Горан Петровић: Месец над тепсијом (одломци) ► Džon R. R. Tolkin, Hobit (odlomak)

(Милош Црњански о хаику песницима старог Јапана)

УЧИМО

Народне лирске митолошке песме. Бајка: усмена (народна) и ауторска.

79


Народна лирска песма

Вила зида град

КА

ЕД У

шкерлет – скерлет, турска реч за тканину љубичастоцрвене боје, која се употребљава у изради скупоцене одеће

Град градила б’јела вила Ни на небo ни на земљу, Но на грану од облака. На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета. Што су врата суха злата, На њих вила сина жени; Што су врата од бисера, На њих вила кћер удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сједи, Сама сједи, погледује, Ђе се муња с громом игра, Мила сестра су два брата, А невјеста с два ђевера; Муња грома надиграла, Мила сестра оба брата, А невјеста два ђевера.

Разговарамо…

о лирској народној песми

*** Зашто је вилински град смештен између неба и земље? *** Како се зове народна бајка у којој змај живи у кули између неба и земље? *** Наброј још нека чудесна бића која је створила народна машта. *** Запази шта вила воли да посматра. Размисли зашто. *** Покушај да замислиш шта све вила може да види из свог дома на ­облаку. *** Којим стихом је испевана ова песма?

80


Учимо… народне митолошке песме Народне митолошке песме настале су у древна времена, у доба паганских веровања. У њима се жене Сунце и Месец, кроз њих пролазе дивови и змајеви, виле и вукодлаци, приповеда се о змији младожењи и о подземном свету мртвих. Све ове теме су, поред митолошких песама, ушле и у друге народне умотворине: у јуначку песму и у бајку.

Треба да знаш… какво је веровање нашег народа о вилама:

ЕД У

КА

Каква су виле бића? Оне могу бити добре и зле. Где виле живе? Оне које живе у високим горама зовемо виле загоркиње. Горске виле познате су и као лекарице, јер најбоље познају лековите траве. Виле које настањују простор око вода познате су као виле бродарице. Понекад, као у овој песми, виле станују на облаку и тада их називамо облакиње. Понекад су виле нераздвојно везане за одређено дрво: такве станују на бору или на јели… Да ли су виле бесмртне? Виле живе дуго, али нису бесмртне. Вилин живот често је везан за њену косу. Довољно је да једна длака буде ишчупана, па ће вила морати да умре! Коме виле помажу? Виле могу помоћи да се момак ожени или пак девојка уда. Понекад брину као мајке о будућим великим јунацима: вила је задојила Марка Краљевића, али и Милоша Обилића. Народна песма чак каже: „Што год има Србина јунака / Свакога су задојиле виле.” Оне су посестриме наших највећих јунака, помажу им у боју и видају њихове ране. Док ткају, певају песме о српским јунацима. Понекад посећују децу без мајки не би ли их очешљале и уредиле. Ко је напознатија српска вила? Најпознатија српска вила је свакако вила Равијојла, посестрима Марка Краљевића. Шта виле раде? По народном веровању, биће да је њихов главни посао играње кола! Понекад се такмиче са младићима у издржљивости: хоће ли младић дуже издржати да свира, или виле да играју. Уколико оне победе, несрећном момку се лоше пише: својим моћима оне ће му одузети вид. Познате су по томе да заносно певају; а онога ко их омете у игри и песми, односно, ко нагази на њихово коло, сурово кажњавају. Поред играња кола, виле чувају сопствена стада дивљих животиња, воле да ткају и да месе хлеб.

81


ЗАДАТАК o из мале школе писања

Понављамо… персонификација

Присети се „Бајке о човеку који је обишао земљину куглу” и онога што смо научили о персонификацији. У тој причи родна планина има особине живог бића. • Запази како су у овој песми описани муња и громови. • Објасни шта се у песми постиже употребом персонификације. Изабери задатак

ЕД У

Твој задатак је да напишеш кратак опис природе у којем ће различите природне појаве имати особине живих бића. Понуђени су ти следећи по­чеци: � Опис речне обале: Стара врба тужно је пружала своје лиснате руке ка нељубазно хла­дној површини воде… � Опис ливаде: Разнобојно цвеће певало је, док су дугачки прсти трава пребирали по жицама ветра…

КА

Да ли се виле удају? Виле се удају за змајеве. Понекад се заљубе и у покојег обичног смрт­ника и одведу га у своје дворе под облаком. Шта је Вук забележио о вилама? Вук је забележио о вилама следеће: „Виле живе по великим планинама и по камењарима око вода. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена и дугачке, низ леђа и прси распуштене косе. Виле никоме неће зла учинити докле их ко не увриједи (нагази на њихово коло или на вечеру или другачије како), а кад их ко увриједи, онда га различно наказе: устријеле га у ногу или у руку, у обје ноге или у обје руке, или у срце, те одмах умре.” Да ли су у виле веровали само наши преци? Српски народ није једини који има веровање о вилама. У многим другим културама виле су саставни део народне уобразиље. Код различитих европских народа ова су веровања често заправо веома слична.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: „Вила зида град”, народна лирска песма, митолошка песма, персонификација, Вук Караџић, „Српске народне пјесме I”

82

1. Смисли свој пример за персонификацију и употреби га у реченици. У одељењу изаберите најлепше примере за персонификацију и поразговарајте о њиховој сликовитости. 2. Виле се као натприродна бића јављају у народним веровањима, лирским и епским песмама, предањима и бајкама. Опиши како ти замишљаш вилу. Каква је она према људима? Сети се неког примера да докажеш свој закључак. 3. Народну лирску песму „Вила зида град” Вук Караџић је, због натприродних (фантастичних) бића и представа у њој, сврстао међу песме најстаријих времена, у митолошке песме. Пронађи и прочитај још неке митолошке песме. Многе народне лирске песме које је Вук Караџић сакупио и објавио наћи ћеш у књизи Српске народне пјесме I.

Задатак за језичке сладокусце

1. Стихове „Град градила б’јела вила / Ни на небо ни на земљу” напиши као реченицу у којој стоје редом: субјекат, предикат, објекат, прилошка одредба за место. Шта се изгубило променом распореда речи у стиховима? 2. Како би у књижевном језику гласила прилошка одредба за место? Који је падеж употребљен у лирској песми, а који у твојој реченици?


► Сети се својих омиљених бајки и опиши свој доживљај приликом читања те врсте прича. Шта те у бајкама највише привлачи? Наведи имена својих омиљених ликова и, после читања бајке „Биберче”, упореди их са њеним јунаком.

Народна бајка

Биберче

ЕД У

КА

Била жена нероткиња, па молила Бога да јој дâ да роди, макар било дете као биберово зрно. Бог јој даде по жељи, те роди мушко дете као биберово зрно. Из почетка, у радости, није марила што је толишно дете родила, али после дође јој нажао гледајући другу децу, која су се с њезиним родила где нарастоше на женидбу и удадбу, а њезино остало као биберово зрно. Онда окрене у плач и јаук сваки дан. Једанпут дође јој у сан неко и каже да не плаче више, биће њен син велик као јаблан. Иза тога сна оста­не весела, али не задуго, јер мало потом дође јој син и рече да мора ићи куд му је у сну речено. И тако он оде, а мати остане плачући. Ишавши он задуго, дође у један царски двор па уђе у башту, кад тамо – цар­ска кћи седи под једним дрветом и плаче. Он јој назове „помоз’ бог” и запита је зашто плаче, а она му одговори да је то дрво под којим сеђаше, родило три златне јабуке, да јој је отац заповедио да чува, али дође ала испод земље те за три јутра однесе све три јабуке једну по једну, те сад не сме оцу да каже, а отац сазвао сутра силне госте да им покаже шта му је Бог дао. Он јој каже да ућути, он ће јој све три јабуке од але донети, само да му да две своје слуге да иду с њим. Потом он купи једну овцу и, заклавши је, сва четири черега метне у торбу а остало баци, па понесавши и једно уже, оде са слугама иза града на језеро, и онде дигне један камен, па рече слугама да га на ужету спусте доле, па кад задрма уже, да га вуку горе. Тако га слуге спусте, кад тамо – лепа башча и кућа. Кад уђе у кућу, а то ала седи код ватре и у великом казану нешто вари. Ала, како га угледа, скочи на њ, а он јој брже баци један черег меса. Док се она сагну и узе месо, он украде једну јабуку. Ала опет на њега насрне, а он јој баци други черег, па узме и другу јабуку. Кад ала онај черег прогута, она опет на њега на­срне, а он јој баци трећи, па узме и трећу јабуку. Кад ала четвртом на њега насрну, он јој баци и четврти черег, па бјежи натраг, и тек да се ухва­ти за уже, а ала испадне напоље, а он брже одсече од своје ноге меса, па јој баци и задрма за уже, те га извуку горе. Потом преда царској кћери јабуке, па оде. Мало времена затим прође, а ала почне сваки дан горе излазити, те је сваки дан јела по једну девојку, коју су јој морали из града слати редом. Тако дође ред и на цареву кћер, која је била испрошена. Отац и мати и сва господа испрате је до језера, и онде, изгрливши се с њом

ала – чудовиште, аждаја черег – четвртина заклане животиње

83


ЕД У

КА

поискати – побискати бискати – пребирати по коси

и изљубивши, отац и мати врате се кукајући, а она стане сама да чека алу. Чекајући тако, стане се молити богу да јој пошаље Биберче, које јој је јабуке од але донело, да је сад избави. Утом Биберче дође у град сав у црно завијен. Кад он запита шта је, и они му кажу, он брже на језеро и нађе царску кћер где седи и плаче, па је запита хоће ли поћи за њега ако је од але избави. Она му рече: „Хоћу, али ти ме не можеш избавити: један је само који би могао, али тога нема.” „А који је тај”, запита он, а она одговори: „Исти­на да је мали као биберово зрно, али он би мене избавио.” Биберче се насмеја и рече јој да је Биберче сад велики момак, и да је дошао да је изба­ви. Она се зачуди, и кад види прстен што му је дала онда кад јој је донео јабуке, осве­дочи се да је он баш. Онда јој он каже да га мало поиште, и ако заспи, да га пробуди кад се језеро задрма. Он легне њој на крило и она га почне поискати, те он заспи; кад уједанпут језеро се зањиха, а она почне плакати, и суза кане њему на образ, а он се тргне, узме мач и стане да чека алу. Утом ето ти але са девет глава, он је дочека и одсече јој једну главу, а ала јуриш на њега, па он јој одсече и другу, и тако свих девет. Потом заиште од девојке мараму, па повади свих девет језика и веже у мараму, а девојци каже да ником не казује ко ју је избавио, он ће већ доћи кад буде време, па онда оде. Кад и девојка пође кући, срете је њен младожења и каже јој: ако неће казати да ју је он избавио, да ће је убити, па јој је свеједно. Она се ра­змисли и, опомињући се шта јој је Биберче казало, да ће доћи кад буде време, обећа да ће казати да ју је он избавио. Младожења се врати те понесе за сведочанство свих девет одсечених глава. Кад она дође с њим своме оцу и матери, није се могло знати кога већма грле и љубе, њу или њега, и науме одмах да их венчају, али се она начини болесна. Кад прође неколико дана, ето ти Биберчета и каже да је он избавио девојку. Сад цар коме ће да верује? Девојка не сме да каже, онај прети де ће је убити; те цар нареди да им суд суди.

84


Разговарамо…

КА

Кад изађу на суд, суд рече: ко има сведочанство, онога је девојка. Кад онај изнесе главе а овај језике, опет суд не зна коме ће да верује, јер онај каже да није главе одмах посекао, него потрчао с девојком к оцу, а кад овај изнесе девојачку мараму, он каже да је девојка мараму од страха изгубила. Онда цар рече да ујутру иду оба у цркву на молитву, тамо ће бити и девојка, па ко пре дође, његова је. Биберче није хтело ићи док не зазвони, онај се дигне у поноћи, али чим закорачи у цркву, провали се под њим земља и сав се исече на ножеве. Онда девојка упали свећу и седне код јаме да чека суђенога. Кад удари звоно, ето ти Биберчета. Онда цар види ко је прав и венча своју кћер за Биберче. Потом Биберче оде својој матери да види да је он велики.

о народној бајци

*** Зашто се Биберче упутио из мајчине куће у свет? *** Испричај како би ток приче изгледао да народни приповедач у бајку није унео *** *** *** ***

ЕД У

*** *** ***

мајчин и Биберчетов сан. Опиши где живи ала. Како ју је Биберче надмудрио? На шта је све јунак бајке био спреман у својој борби са алом? Објасни зашто царева кћи верује да је само Биберче може избавити од але. Шта се у међувремену, између два подвига, догодило са Биберчетом? Зашто га царева кћи не препознаје? По чему га је препознала? Објасни зашто је Биберче порастао након првог сусрета са алом. Како се понашао младожења цареве кћери? Шта се са њим на крају бајке догодило? Куда је Биберче отишао на крају приче? Објасни зашто.

Подсећамо се… фабула

• Уочи начин на који су поређани догађаји у народној бајци „Биберче”. • Подсети се шта је фабула у књижевном делу.

Учимо и подсећамо се… народна бајка

Народна бајка је приповетка са фантастичним садржајем, што значи да се у њој појављују нестварна бића и одвијају догађаји немогући у стварно­сти. • Наведи наслове својих омиљених бајки и објасни због чега их волиш. • Која се нестварна бића појављују у народним бајкама? • Биберче се није зачудио када је угледао алу. Да ли се јунаци других бајки које су ти познате чуде пред невероватним догађајима? Размисли зашто је то тако. • Подсети се разлика између народне и ауторске бајке.

85


Учимо и подсећамо се… карактеризација ликова

КА

Реч карактер значи нарав или ћуд. Користимо је да бисмо означили скуп особина неке личности. • У књижевном делу, карактеризација је поступак којим се приказују битне особине одређеног књижевног лика, и за то постоји више начина. – Понекад писац непосредно објашњава лик у своме делу. – О лику закључујемо из његовог понашања и поступака. – Некад лик објашњава себе сопственим речима. • У бајци је карактеризација ликова поједностављена. Ликови се деле на добре и зле.

Подсећамо се… шта је садржај

Садржај је редослед чињеница неког књижевног дела, онако како се оно може препричати.

Подсећамо се… шта је идеја

ЕД У

Идеја је мисао, појам, представа; начин схватања, главна мисао дела.

Подсећамо се… шта су књижевне врсте

Књижевна дела се разврставају у књижевне родове и врсте; књижевни род је шири појам и обухвата ужи – књижевне врсте; родови су лирски, епски и драмски, односно лирика, епика и драма; књижевне врсте су лирска песма, епска песма, роман, приповетка, бајка, комедија итд.

Треба да... истражујеш

1. Размисли о сновима у бајци „Биберче”. Шта они говоре јунацима? 2. На основу чега можемо да закључимо да су јунаци ове бајке хришћани? Какав је однос Биберчета и његове мајке према Богу, а како се према хришћанским вредностима односи младожења цареве кћери? 3. Који се бројеви типични за бајку јављају у бајци „Биберче”? Чега има три, чега девет, а чега четири? 4. Представи фабулу бајке Биберче. 5. Издвој главну идеју бајке и образложи је. 6. У бајци пише „велики као јаблан”. Које је стилско средство ту употребљено?

86


Изабери задатак 1. Потруди се да смислиш и напишеш своју бајку. Сети се сићушних јунака као што су Палчић и Палчица, јунака код којих се раст мења у односу на ситуацију попут Алисе и Гуливера, или јунака који не желе да порасту и одрасту као што је Петар Пан. Измисли свог јунака, али се потруди да једна његова физичка особина обавезно буде мали раст.

КА

2. Удружи се са другарима који добро цртају па направите стрип по бајци коју сте изабрали као најбољу.

3. Препричај бајку „Биберче” својим речима. Упореди народни језик којим је ова бајка исприповедана са савременим српским језиком којим се ти служиш. На пример, подвучене речи замени речима из савременог српског језика:

Иза тога сна остане весела ... ... кад тамо – лепа башча и кућа. ... ала седи код ватре и у великом кавезу нешто вари. Пронађи још таквих примера и замени их речима из савременог српског језика.

ЕД У

4. Прочитај следећа народна поређења и издвој она у којима се поређењем описује особина: Висок као бор. Порастао као конопља. Расте као врба. Лебди око њега као мати око ђетета. Срчан као соко. Да га уденеш у иглу — тако је танак. Колико је од земље до неба, толико је од нечовека до човека.

5. а) Објасни значење следећих народних пословица: Учини добро, не кај се; учини зло, надај се. Ко добро чини, боље дочека. Чини добро, па и у воду баци. Не губи се добро, кад је добру дато. Тко зло чини, добру се не нада. Нитко човјеку горе не учини нег он сам себи. Ум царује, а снага кладе ваља. Људи се не мере пеђу но памећу. Ко доброту сеје, љубав жање. Ко другоме јаму копа, сам у њу упада.

б) Из претходног низа пословица издвој оне које можемо применити у тумачењу бајке „Биберче” и њене основне идеје. Објасни које се пословице односе на главног јунака, а које на споредне јунаке.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: „Биберче”, народна бајка, садржај, фабула, јунак, лик, фантастика, поређење, народни језик, савремени језик, књижевни родови и врсте.

87


Љубиша Ђокић (1922) најпознатији је по својим позоришним комадима. Често је инспирацију за своје драме проналазио у народној традицији. Најпознатије су драме „Биберче”, „У цара Тројана козје уши”, „Оловни новчић”, „Новогодишња бајка” и „Грдило”…

КА

► Наредни одломак преузет је из драме „Биберче”, коју можеш пронаћи у књизи „Позоришне бајке”. Уколико волиш да читаш драме, топло ти препоручујемо и друге драме из поменуте књиге. Читајући одломак из драме за децу, потруди се да откријеш како се народна бајка претворила у драму.

Љубиша Ђокић

Биберче (одломак)

Догађа се у време када су постојале але.

Лица:

ПРИПОВЕДАЧ; МАЈКА; БИБЕРЧЕ; ДОБРИША, његов друг; СВАДИША, његов друг; СТОГОДАН, старац из села; ЦАРИЦА ДИВНА, ПРИНЦЕЗА, њена кћи; ВИТЕЗ СТРАХА; ПРИНЦ КУКАВИЧКИ; ЗВЕЗДАН, научник на двору; ГРДИЛО, угледни дворанин; ТУЊО, његов слуга; СТРАЖАР; дворани; принцезе

ЕД У

ПРИПОВЕДАЧ:

Било је то некад, у давна времена. Живела је тада једна добра жена у колиби малој на ивици села. Да добије сина, то је жарко хтела. Нека буде бео или попут црнца, макар мањи и од биберовог зрнца, само да је крај ње, да има свог сина. То јој беше жеља највећа, једина. И једнога дана тако се и збило: Добила је дете црнокосо, мило, па радости њеној није било краја. Колиба је њена блистала од сјаја. Оно што је хтела мада беше стекла,

88

ипак једна рана срце јој је пекла: њенога јединца Биберче су звали, зато што је био исувише мали, а то је за мајку била жалост јака да син буде мањи од својих вршњака. Зато ипак није живела у срећи: желела је жарко да порасте већи. Пролазиле тако године и дани. Сва су деца расла кô крушке на грани, постали мадићи. Ал’ гле судбе клете: само је Биберче остао још дете. Да ли је касније порастао већи? Шта је са њим било? То ће бајка рећи.


1. ЧИН V сцена: СВАДИША, ДОБРИША, БИБЕРЧЕ

ЕД У

КА

СВАДИША: (са завојем преко ока) Дођи мало. БИБЕРЧЕ: Претиш? СВАДИША: Наравно да претим. Због овога морам да ти се осветим. (Показује на завој.) БИБЕРЧЕ: Па зар сам те збиља лупио у око? СВАДИША: Још како! За ово платићеш жестоко. БИБЕРЧЕ Извини, молим те! СВАДИША: Ништа ти не вреди. Молба те од овог неће да поштеди. (Прети песницом.) ДОБРИША: Како то изгледаш? Шта ти тај мач значи? СВАДИША: Кад је сам са собом, онда се јуначи. БИБЕРЧЕ: Идем сад на мегдан да изађем али. ДОБРИША: Шта ти то говориш? (Свадиши.) Он се ваљда шали? СВАДИША: Не шали се, само увећао меру: излази на мегдан сигурно – гуштеру. ДОБРИША: Је л’ истина? Реци да још једном чујем. БИБЕРЧЕ: Борићу се с алом. ДОБРИША: То ти не верујем. СВАДИША: Зашто не верујеш? Видиш да је спреман. Од његове снаге настрадаће неман. Страшан је он јунак, уме да се туче. Могао би алу – за реп да повуче. БИБЕРЧЕ: Само се ти ругај, не љутим се зато. ДОБРИША: Како си уопште помислио на то? Куд ала одједном на ум да ти падне? БИБЕРЧЕ: Зато што смрт носи за девојке јадне. (Добриша и Свадиша се у чуду погледају.) Малопре сам причу слушао од деде о аждаји страшној што девојке једе и скоро из ока суза ми се оте. Сваког дана оне страдају сироте а никога нема ко ће да их брани. Прошли су до сада већ толики дани – сви ћуте и али своје кћери нуде. Ја ћу да их браним па ма шта да буде! СВАДИША: Ти ћеш да их браниш?! То ме на смех тера! Мали си кô бибер, лакши си од пера. Како да не можеш тога да се сетиш? Ја мало да дунем… (Пућне устима.) … Ти ћеш да одлетиш.

89


А али је само довољно да кине па да те почисти. Кад порастеш, сине, онда би некога могао и спасти. Само, ти никада нећеш ни порасти. ДОБРИША: Слушај, то сувише увредљиво звучи! БИБЕРЧЕ:  (Одмахне руком, Добриши.) Пусти! Мојој мајци поздрав испоручи. Реци јој, молим те, да ми тешко пада без поздрава њеног што одлазим сада. ДОБРИША: Јави јој се. БИБЕРЧЕ: Не смем. Одлазим што брже, јер ме њене сузе могу да задрже. ДОБРИША: Добро, рећи ћу јој. БИБЕРЧЕ: Онда, остај здраво! (Поздравља се.) ДОБРИША: Срећно! Ал’ се плашим, да ти кажем право. (Биберче се осмехне, одлази.) СВАДИША:  (Виче за њим.) Ти је место мене голицај за шапу! Доведи је после живу – на канапу!

КА

VI сцена: ДОБРИША, СВАДИША

ЕД У

СВАДИША:  (Скида завој са ока, који му више није потребан.) Да нисам видео, веровао не би’! Он није паметан! Он није при себи! ДОБРИША: Ћути! СВАДИША: Па да ли то на паметног личи да озбиљно схвати све што је у причи. Вратиће се одмах. Та му шала вреди! ДОБРИША: Истинита прича можда је по среди. И можда он сада иде правој мети. СВАДИША:  (Уозбиљи се, почеша се по темену.) То ми није било ни накрај памети! (Обојица забринуто посматрају у правцу куда је отишао Биберче.)

ПРИПОВЕДАЧ:

Глас по целом селу, за тили час пуче: „Пошао Биберче с алом да се туче!” Од великог чуда крстиле се бабе старцима ноге дрхтале су слабе. Мајци, у том часу, свако беше одан: Сви су је тешили. А деда Стогодан? Сузе су му лиле као кишне капи: „Јадна ли је глава кад памет излапи!”

90

причао је себи увек из почетка и чупао браду – а већ беше ретка. И тако су они осетљиви, меки, плакали, дрхтали. Па ипак су неки сачували храброст и присуство духа. Мада је све дошло нагло, изнебуха, одлучише брзо: нађимо га сместа! У потеру пође, сигурно, њих – двеста.


и опет задрема. Ипак се, понеки, охрабрише мало па сиђоше на пут. Зечић га, од миља, повуче за капут. Веверица једна махнула му репом. Шева га поздрави својом песмом лепом, Медвед му понуди саће пуно меда. Умиљата срна нежно га погледа. Детлић га поздрави куцкањем по кори. Осмехом Биберче њима одговори па опет, журећи, пође своме циљу. Зец га је пратио скоро целу миљу. А за то се време у царству далеком дешавало ово, као у сну неком страшном: стазом, која на језеро води, ишла је принцеза. Ако се догоди да Биберче можда закасни, не стигне а други се јунак не нађе да дигне свој мач на аждају? Ил’ од сваког мача ако она буде вештија и јача? Шта ће онда бити с јунацима нашим? Не знам, видећемо. Помало се плашим.

ЕД У

КА

И до првог мрака, баш дан када мину, све су претражили, целу околину, ал’ од Биберчета ни трага ни гласа па се помирише да му нема спаса. За то време он је одмакао друмом, прошао кроз поље. Кад беше пред шумом, застаде одједном, јер га немир таче: „Да ли да се вратим? Знам, сад мама плаче. Као да је видим. И ту сузу њену. Да се вратим? Морам.” И већ се окрену, али нешто ноге као да му свеза: „Чуј, ако се вратиш, умреће принцеза!” Ова га мисао наједанпут трже. погледа на шуму и крену још брже. Док је пролазио, животиње многе од чуда, од страха, скочише на ноге. Лав претећи рикну: „Шта сад ово значи?” Ал’ му један зечић одмах протумачи: „То Биберче иде на двобој са алом!” „Пустите га онда. Са таквом будалом шалити се није” – прогунђа лав зеки

Разговарамо…

о драми

*** Подвуци реченицу која говори у које се време

***

*** *** ***

одиграва драма. Објасни шта из ове реченице закључујемо о радњи која ће уследити. Замисли како би изгледала ова драма без Приповедача. Ко би морао да објасни оно о чему говори Приповедач? Подвуци дидаскалије у тексту. Објасни зашто су оне неопходне у драмском тексту. Ова драма написана је стиху. Преброј слогове у стиховима: како се зове такав стих? Размисли о томе зашто је писац био инспирисан да од народне бајке начини драму. Изабери и ти бајку која је погодна за драматизацију. Образложи свој избор.

А шта ти кажеш ...о драми • На основу чега препознајеш да је текст драмски? • Како називамо ликове у драми? • Како називамо неслагање између ликова у драми? • Шта је монолог?

91


Треба да знаш... како се бајка претворила у драму

КА

Да би од једног прозног текста писац сачинио драмски, мора да издвоји ликове, а неке и да допише. Он их наводи на почетку, као лица које ће тумачити драмски уметници – глумци. Појединачни говор сваког лица, учесника у драмском дијалогу (разговору), зове се реплика. Пошто се бајка приповеда, прича, у драми „Биберче” постоји и лице које се зове приповедач. Он се појављује на сцени (позорници) и приповеда публици о догађајима који се не приказују на сцени. Драмски писац у драмски текст уноси објашњења, упутства глумцима и редитељу, како треба изговорити одређену реплику. Та објашњења даје у загради, па глумац онда зна да су то дидаскалије (ремарке), добро их проучи, и не изговара их. Тематска и драматуршка целина у оквиру драме зове се чин, који се састоји из сцена и појава. Појава је свака промена броја лица на сцени. Драме су се у давној прошлости писале у стиху, а данас, као и у прошлом веку – углавном у прози. Како је на тебе деловала ова позоришна бајка у стиху? Прочитај неколико стихова и провери да ли се текст тако лакше памти. Шта ти помаже у памћењу стихова?

... како се играмо позоришта

ЕД У

Потрудите се да у одељењу изведете овај одломак. Поделите улоге, размислите о костимима (одећи и обући глумаца), сценографији (изгледу сцене), реквизитима (предметима потребним за извођење представе) и музици. Ако вам успе, можете уз помоћ наставника да изведете и читаву позоришну представу. Свако од вас може добити неко занимљиво задужење – да буде део редитељског тима, глумачког ансамбла, тима сценографа, костимографа и реквизитера. Мислите на музику, звучне ефекте и светло (расвету), на покрет и изговарање драмског текста. И – не заборавите на шаптача! Шаптач (суфлер) јесте тих и скривен, али је његова помоћ драгоцена. На крају припреме, а на самом почетку извођења представе, стоји афиша, плакат који најављује представу.

... шта је Љубиша Ђокић рекао о позоришној бајци

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Љубиша Ђокић, „Биберче”, позоришна бајка у стиху, позориште, драмски писац, лица, дијалог (реплике), дидаскалије (ремарке), чин, сцена, појава, представа, костими, сценографија, шаптач, афиша.

92

Дух народних умотворина, а посебно народних приповедака, пружа неограничене могућности за поетску позоришну бајку, и то како за „живу” сцену тако исто и за луткарску, којој је можда и лакше да досегне тај свет фантастике. У народној приповеци [...] налази се такво језичко благо, такво занимљиво фабулирање, живо смењивање маштовитих слика, таква животност и вера у победу добра, да је то прави рудник, још увек довољно некоришћен и неистражен, у који и даље треба силазити и износити на светло позорнице сва његова блага.


Ђорђе Лобачев

Биберче

ЕД У

КА

(одломак из стрипа)

93


94

ЕД У КА


95

ЕД У КА


96

ЕД У КА


Разговарамо...

о стрипу

*** Уочи што више детаља којима је у стрипу представљен главни јунак.

*** *** *** ***

КА

***

Опиши његов портрет: како изгледа, како је обучен, којим се оружјем служи. Кoји је период из Биберчетовог живота овде приказан? Наведи његове особине које уочаваш у овом одломку и објасни у којим се ситуацијама оне испољавају. Опиши простор у ком живи (ентеријер и екстеријер) и људе који га окружују (споредне ликове). Каква је природа (пејзаж)? Већ ти је познато да бајка говори о борби добра и зла. Ко је представник зла у стрипу „Биберче” Ђорђа Лобачева? Каква се снага крије у Биберчетовом топузу? Зашто је потребно да има тако моћно оружје? Упореди лик Биберчета из стрипа са ликом Биберчета у истоименој бајци и образложи своја запажања. Стрип „Биберче” настао је за време Другог светског рата. Које су особине Биберчета, по твом мишљењу, могле да делују охрабрујуће у тешким ратним приликама? Објасни основну идеју приче и њену посебну вредност у ратном времену.

Подсећамо се... и проширујемо знање

*** Сети се народних епских песама које су ти до сада познате, њихових јунака и оружја

ЕД У

којим су се служили. Како ти замишљаш борбену опрему јунака у средњем веку? *** Који се јунак из народне епске песме, по твом мишљењу, може упоредити са ликом Биберчета у стрипу? Образложи у чему налазиш сличности, а у чему разлике. *** Истражи које су заједничке особине бајке, драмског текста и стрипа „Биберче”. Шта драмски писац и аутор стрипа нису променили у својој верзији бајке? *** У чему се разликују драма и стрип од бајке која им је послужила као основна прича? Издвој шта ти је у тим делима посебно занимљиво и образложи своја запажања.

Треба да знаш... ко је био Ђорђе Лобачев

Славко Драгинчић Здравко Зупан ЂОРЂЕ ЛОБАЧЕВ (одломак)

„Политика” му нуди сарадњу коју он оберучке прихвата и 4. маја 1936. године београдски дневник објављује прве каишеве „Хајдук Станка”. Од тога тренутка, линија стваралачког развоја Ђорђа Лобачева непрекидно расте, рачвајући се само у смеровима његовог опредељивања за одређене области. Тако ће са „Хајдуком Станком”, „Царевим гласником”, „Децом капетана Гранта”, „Дубровским”, „Бароном

97


КА

Минхаузеном” и „Чаробњаком из Оза” задовољити своје интересовање за обрадом књижевних дела; „Плавом пустоловком” и „Белим духом” истражити поље пустоловног жанра; „Принцезом Ру” обележити свој опус најоригиналнијим циклусом, испуњеним фантазијом непоновљивих размера; „Господарем смрти” пренети читаоцима свој интимни отпор рату и његовим страхотама; а „Женидбом цара Душана”; „Пропашћу града Пирлитора”, „Баш-Челиком” и „Чардаком ни на небу ни на земљи” открити свој афинитет према темама из националног фолклора, стварајући управо у тој области своја највећа дела. [...] За време рата, Лобачев је за „Коло” обрадио народну приповетку „Биберче”, док је свој први послератни стрип објавио у београдској „Дуги” и то ће за дужи период бити његово једино остварење. (Из Историје југословенског стрипа)

Изабери задатак

ЕД У

***Пронађи у библиотеци и на интернету више података о Ђорђу Лобачеву и другим ауторима стрипа код нас. Уколико имаш могућности, прочитај неке од Лобачовљевих стрипова. *** Размисли о вези између књижевности и стрипа, о сличностима и разликама између ових двеју уметности. У чему се оне састоје? *** Ако има више заинтересованих у одељењу, један час посветите разговору о овој теми. Донесите листове, часописе и стрипове, прикажите их и анализирајте. Приредите изложбу сопствених цртежа и илустрација са књижевним темама. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Ђорђе Лобачев, „Биберче”, стрип.

98

Једна страна стрипа „Барон Минхаузен” Ђорђа Лобачева


Бранко Ћопић (1915–1984) један је од наших најрадије читаних писаца за децу и младе. Подсети се прича из књиге „У царству лептирова и медведа”, а ми ти препоручујемо „Доживљаје Николетине Бурсаћа” и „Босоного дјетињство”, и романе „Орлови рано лете” и „Магареће године”. У Ћопићевим делима привући ће те топао хумор, сочан народни језик пишчевог завичаја и авантуре занимљивих јунака.

КА

► „Башта сљезове боје” (1970) сматра се једним од Ћопићевих најбољих дела. Потруди се да у причи из те збирке откријеш чари Ћопићевог приповедања: лирику и хумор.

Бранко Ћопић

Поход на Мјесец

ЕД У

Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и сте­зати. Ово можеш, а оно не можеш, ово је добро, оно није, ово смијеш ка­зати, оно не смијеш. Ничу тако забране са свих страна, јато љутитих гу­са­ка, хоће и да ударе. – Добићеш ти, мали, по глави, па ће те проћи твоје будалаштине. Како проћи! Ујутру, чим отвориш очи, ето их одасвуд, кљуцају попут врабаца, па морам да запиткујем. Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја. Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница. Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог дједа: – Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе? Види га, види. Ихи, почело је! Кад он већ дједа смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар. Кад је самарџија код нас у гостима, онда је мени много штошта дозво­љено. Пењем се по дрвећу, завирујем на таван, шврљам око потока, одем чак и до малог млина завученог подно нашушурена гаја. Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса. – Чекај ти само, отићи ће стари Петрак – пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим. А ти „Петракови дани” у рану јесен оби­чно су увијек били празни­ чни, сјајни и пуни шапата, па ме тако повуку и ошамуте да не знам куд бих прије: кроз кукурузе, низ поток, уз бријег. Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима одједном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у ке­стењар, шта ће ми рибетине! Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти – Мјесеца.

парип – коњ чељад – укућани одмаглити – брзо отићи, нестати љескар – лескова шумица самарџија – занатлија који прави и продаје самаре, дрвене направе сличне седлу које се стављају на леђа коњу, мазги или магарцу прекардашити – претерати у чему

99


КА

ЕД У

колница – покривено склониште за кола, спремиште машице – двокрака метална направа за хватање и разгртање жара камџија – бич грабље – грабуље, пољопривредно оруђе са зупцима које служи за сакупљање сена, ситњење земље и сл.

Исплута он иза ријетка дрве­ћа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајан­ствен и нијем, златопера риба. И ја занијемим сав устреп­тао од скриване лоповске наде: – Можда бих га некако могао дохва­тити?! Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири Мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, и бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће: – Хајдемо! Дижем се лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног дједа: – Баја, куда ћеш? Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја – цоц! – о тврду ледину. Сва срећа што једном у години дођу и Петракови развезани дани кад се много штошта може. Дође тако једном на ред и Мјесец. Пекла се код нас ракија од неких раних шљива па се послом зашло и у ноћ. Душу дало за мене! Просинула под казаном ватра, стриц Ниџо зарана се напио и заспао, а уз огњиште, под колницом, остали само дјед и Петрак. Дјед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де. Ја се мотам око њих двојице, више одмажем него помажем, прислу­шкујем њихов разговор, па се најзад толико осмјелим да сједнем сасвим близу, већ готов и да запиткујем. Поменуше Мјесец. – Дједе, би л’ се Мјесец могао дохватити грабљама? – изненада се огла­сим ја. – Хех, шта њему паде на ум! – дочека дјед некако с висине и не обра­ћајући се мени него самарџији. – Хоће да докучи Мјесец. Самарџија уздахну и погледа ме преко чаше. – Па нека, има дјечак право. – Шта има право? – Па нек проба. Камо среће да сам и ја некад тако радио, можда би ми друге тице данас пјевале. – Ма шта тице, шта… Ти се већ напио ко мој весели Ниџо. – Јок, побратиме – тмурно дочека старац. – Сјећам се као да је вече­рас било: помоли се Мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. – Куда? – дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за… не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу. А да сам се једном отео и пошао, Раде, брате мој… – Ено га сад види. Ма немој ми ту кварити унука. – Е, Раде, Раде… ако је за нас двојицу касно, није за овога дјечака. Хајде ти, душо, устај, тражи грабље, па да ја и ти кренемо, ето њега сад иза брда.

100


ЕД У

КА

Бацам се у ћошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља ноге, исправља леђа, врат и окреће се дједу, сједећивом и зачуђеном. – Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинско кљусе. Дјед је толико забезекнут да већ не умије ни да се покрене ни да штогод упита. Држи у руци празну чашу и гледа за нама двојицом: шале се ваљда, шта ли. Споро напредујемо уз мрачан зашаптан бријег. Над нама разгорено небо најављује близину најтајанственијег путника, Мјесеца. Ха, ту су грабље, само га заквачимо и повучемо, ево га зачас у крилу. Из низине, од малене тужне дједове ватре, одјекне повик: – Ехеј, будале, враћајте се! Жао ме те ватрице у долини, жао ме викача, али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом: – Умукни, ти доље, кењац један. Дурашно гурамо даље. Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лице у лице с оноликачким Мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање: – Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио! – У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи – враћа му самарџија. Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним дједом, али кад ми кроз крошњато дрвеће букне у сусрет, сасвим изблиза, огроман Мјесечев пожар, ја све заборављам и узбуђено протепам:

101


ЕД У

КА

– Ево га! – Аха, видиш ли? Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо последњу кра­тку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, Мјесец изненада одскаче и ­ знад дрвета пред нама и укаже се блистав, смањен и невино миран ­из­над сусједне брдске косе. – Аха, утече ли, је ли! – побједоносно кличе старац. – Препао се грабаља, а, лола једна. Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме: – Утеко лопов, па да. Нека, нека. Хајде ти мени нађи доље у селу дјечака од кога је Мјесец клиснуо тако брзо. Нема га. То си ти, само ти а и ја с тобом. Хм, нема?!… Па заиста нема таквог дјечака у читавој нашој долини. Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја… – Делија наша – додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми је глава тако пуна да и сама почиње да зрачи и свијетли као жута бундева заостала у пожњевену кукурузишту. – Паметна дједова глава. Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно… Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија”, што би казао мој дјед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овдје, на овој опасној граници гдје се кида са земљом и тврдим свакодневним животом. Па ипак… ипак храбро, с пријегором, гутам ову горку кап свога првог, дјечјег, распећа: поред мене је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, и доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном походу. – Дједе, Петраче… – заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену дјечју тугу, спремно надовезује: – Идемо, делијо, идемо. Опет ћемо ми овамо доћи, има кад. Ногу пред ногу, наниже, по мјесечини! Како је драг и пун сваки корак повратка. И како све више расте, примиче се и у самом срцу разгара дједова неуморна ватрица. Ено је, бдије, зове и показује нам пут. – Хе, хе, ипак нас чека стара парипина – раколи се Петрак. Не отписују се тако лако оваке двије делије. – Ево их, враћају се будалаши! – дочекао нас је дјед Раде, чак нам и у сусрет излазећи као да стижемо богзна одакле, можда чак из Америке. – Шта је, дохватисте ли Мјесец?

пријегор – пожртвовање

102


ЕД У

КА

– То тебе не буди брига – отреса се самарџија. – Ти само сједи под том твојом колницом и пеци ракију, а нас двојица знамо свој посао. Знамо ли – не знамо, то ми баш није јасно, али, онако узбуђен и преморен од чудесног ноћног доживљаја, брзо сам задријемао међу дједовим кољенима, ја, велика делија, смјели ловац на Мјесец, наоружан грабљама трипут дуљим од мене. Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак дједове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разастро у моћан и стравичан Мјесечев пожар. Дјед ме је, кажу, на рукама однио у кревет (каква брука за великог путника!). Тамо сам сву ноћ булазнио, вртио се и будио брата, свога суложника. Дјед је грдио Петрака и „његов бенасти коњски Мјесец”, мама ме је умила леденом водом, а кад то није помогло, пришила ми је двије-три уз образе, па сам се примирио и слатко заспао. Сјутрадан, у голубије сунчано јутро, све је већ било иза мене као сан, само сан. Нит ми се причало ни запиткивало о томе. Тако је, канда, било и с дједом и Петраком. Сједили су код казана, а кад сам се ја појавио, они ни по чем не поменуше синоћни доживљај. Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок. Једино стриц Ниџо, који нит је шта видио ни чуо, нагазио је, онако мамуран, на оне моје грешне освајачке грабље, па се надовезао брондати, никако да сјаше: те ко оставља грабље гдје им није мјесто, те шта требају грабље око ракије, те знају ли „они, расипници” (који то они?) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно… Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар човјек, нађе се побуђен да га уружи: – Дај се већ једном смири, коњска муво! Шта смо радили? Скупљали мјесечину и дјели у стогове, ето шта смо. Могао си и ти с нама да се нијеси наљоскао. Одгунђа стриц како баш ни „мјесечари” нијесу богзна колико паметнији од пијанаца па се брзо некуд изгуби. (– Оде да спава – примјети Петрак.) Остадох ја сам, некако као равноправан и трећи, уз двојицу завјереника који су знали за минули ноћни доживљај с Мјесецом. И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог Мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато. Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве грабуље из дјетињства: – Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?

103


Разговарамо… о приповеци *** Са ким се на почетку приче пореде забране, а са ким дечакови несташлуци? *** Зашто се дечак радује Петракову доласку? Подвуци пасус у којем су описани

*** *** *** *** *** *** *** ***

ЕД У

***

КА

***

Петракови дани. Са ким се пореди Месец? Како Месец испољава особине живог бића? Подсети се како то у књижевном делу називамо. Објасни зашто Петрак подржава дечака у његовој намери. Запази шта сазнајемо о Петраку из његових речи. За чим он жали? Како деда Раде назива унука и Петрака? Зашто је дечак поносан? Образложи Петракову улогу у дечаковом задовољству. Шта то говори о Петраку? Подвуци део у којем се говори о дечаковом првом, дечјем распећу. Која се осећања мешају у дечаку? Објасни зашто је дечаку драго што се враћа кући. Подвуци реченицу која говори о томе зашто његов деда и Петрак ујутро не помињу ноћни доживљај. Запази како је писац изградио лик старог Петрака. Зашто се Петрак погрдно обраћа људима око себе, деди и стрицу? Како се обраћа дечаку? Које своје особине Петрак прикрива пред одраслима? Подвуци на крају приче део у којем одрасли дечак образлаже своје осећање распетости. Зашто се осећање из детињства продужило на читав његов живот? Дечак се креће између „Мјесечевог пожара” и дедине ватрице, између деде и Петрака. Покушај да објасниш шта у животу представљају ове крајности.

*** ***

Подсети се… шта је атмосфера у књижевном делу

• Упореди атмосферу у приповеткама „Десетица” и „Поход на Мјесец”. Уочи разлике. Притом упореди: – какви су тон и осећања којима је обавијена тема детињства у овим двема приповеткама; – какав је друштвени и природни простор који је за ову тему везан (у каквом се простору ликови крећу, какво је окружење у којем дечаци приповедачи одрастају); – на какав је начин све то у књижевном делу изражено (хумор, опис ликова и искази из којих се види уопштен став приповедача према животу).

104


Подсећамо се… приповедање у првом лицу Приповетка „Поход на Мјесец” је, баш као и Цанкарева „Десетица”, испричана у првом лицу једнине.

Запази сликовитост и богатство епитета који се у причи користе. Брег је мрачан и зашаптан, небо разгорено, месец блистав, смањен и невино миран. Твој задатак је да за сваки од наведених појмова употребиш барем три епитета и да потом напишеш целовит опис. Одабери неки од могућих описа:

КА

• Замисли како би приповетка изгледала да је испричана у трећем лицу. Шта би се у њој променило? Шта би из ње изостало? • Потруди се да објасниш разлику између тих двају облика приповедања.

ЗАДАТАК o из мале школе писања

Подсети се… карактеризација ликова

Подсети се шта је карактеризација одређеног књижевног лика.

ЕД У

• Запази на којим местима у тексту приповедач непосредно објашњава каква је личност Петрак. • Шта о Петраку закључујемо из његовог понашања и поступака? • Како је Петраков лик оцртан начином на који овај јунак говори?

Подсети се… облици казивања или форме приповедања

• Подсети се какве могу бити форме приповедања у књижевом делу. • Које облике казивања (форме приповедања) запажаш у приповеци „Поход на Мјесец”?

Пењеш се уз планинску косу. Видиш: траву, цвеће, борове, облаке, путељак, скакавце. Шеташ поред морске обале. Видиш: море, галебове, песак, бродове, клупе, небо.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Бранко Ћопић, „Поход на мјесец”, приповетка, приповедање у првом лицу, карактеризација ликова.

105


Гроздана Олујић (1934) једна је од наших најпревођенијих списатељица. Њени романи „Излет у небо”, „Гласам за љубав”, „Не буди заспале псе” и „Дивље семе” преведени су на многе светске језике. Теби су до сада вероватно већ познате поједине приче из њене збирке „Седефна Ружа и друге бајке”.

► Научници и уметници с посебном радозналошћу посматрају човека, свет и природу, постављају питања и дају своја виђења одређене појаве. Обрати пажњу на то како је Гроздана Олујић замислила Небеску Реку.

КА

Гроздана Олујић

Небеска Река

ЕД У

Текле реке, свака по своме: нека на исток, нека на запад, а нека с планине право у море. Па, и куда би? Велика Речна Мајка спокојно је надгледала рађање нових река, уна­пред им одређујући ток. С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што јe хтела да тече испод земље. Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала тврдоглавица рече: – Нећу на запад! – Ти онда теци на југ, а можеш и на север! – стрпљиво рече Велика Речна Мајка, али тек рођена кћи није хтела ни на север, ни на југ, нити с планине у море. Сва светла, сва прозрачна, одмахивала је главом, понављајући: – Не, и не! Велика Речна Мајка уздахну. – Све реке једва чекају да уплове у море! – рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече: – Не ја! – Па, куда ћеш? – забрину се мајка свих река. Мала својеглавица је ћутала. Судбина реке је да тече у долину, у море, али њу привлаче снежни планински врхунци и ружа сунца у модринама неба, очаравају је облаци и звезде. – Кад бих постала небеска река! – прошапута, а Велика Речна Мајка задрхта од ужаса. – Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо. Ниједна није текла међу звездама. Боље пожури да стигнеш у долину, у море, док нису почели зимски мразеви! – рече мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер. Мала река невољно се поче спуштати али од тога часа све реке и речи­це, сви извори и потоци будно су стражарили. Обале и корито чували су је да не побегне, стене јој пречиле пут, планина ју је заустављала. Ко да побегне од такве страже?

106


ЕД У

КА

Замрла од туге, мала река је ћутала, а дани су се крунили као зрневље кукуруза. Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја. Као ватрене змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине. Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну. Али, када јутро свану, мајка свих река опази да је корито мале реке пра­зно и забрину се: камо је могла отићи? – У потрагу за њом! – нареди свим водама у планини, и велико трагање поче, мада је киша још ромињала. Где је све нису тражили, где све нису завирили: и у шуму, и у камењар, и у пећину, и у густиш! Али, малој реци ни трага! Мајка свих река већ хтеде да нареди ново трагање, кад осети да киша лагано престаје и чу задивљени крик неке птице: – Погледајте! Велика Речна Мајка с муком подиже главу увис и рече: – Не тражите је више! Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река. Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору. Била је Небеска Река. Назвали су је дуга.

Разговарамо… о причи

*** Ко унапред одређује куда ће све реке тећи? *** Подвуци реченицу из које се види шта је судбина обичне реке, а шта је желела *** *** *** *** ***

река из приче. Шта је осетила Велика Речна Мајка када јој је мала река саопштила како жели да постане небеска река? Зашто? Запази ко је све будно стражарио над малом реком. Подвуци реченицу која нам говори како се она због тога осећала. Прочитај поново реченицу у којој је описана олуја и пронађи у њој поређење. Уколико ти је познато, испричај неко веровање о томе како је настала дуга. Организујте групно истраживање о томе какво је библијско објашњење настанка дуге – а како ту појаву описује наука.

107


Треба да знаш... о бајкама

Подсећамо се… књижевни лик

ЕД У

• Да ли и ти понекад пожелиш нешто немогуће? Опиши једну своју немогућу жељу. • Треба ли човек да истраје у свакој же­љи? • Објасни како остварење неких наших жеља може да буде штетно за нас. • Образложи када треба, а када не треба одустати од својих снова.

КА

А шта ти кажеш… о жељама

Прочитај шта је Гроздана Олујић написала о вредности бајке, размисли о томе и потом испричај шта ти мислиш о бајкама. Свет у бајци је једнина у којој равноправно егзистирају (постоје) и камичак, и звезда, и мрав, и човек, а немогуће је предвидети у коме ће се тренутку, у коме доброме или злом часу укрстити њихови путеви и судбине, ко ће кога спасти, ко кога погубити. [...] Отуда признавање важности свему постојећем, поштовање сваког ма и најбезначајнијег створа. Не без разлога: има камичак невидљиви свој живот, а никад се не зна спава ли у принцези жаба – крастача, или у крастачи – принцеза, а у ружном пачету – лабуд. [...] Бајка дарује детету управо то (највеће што се живоме створу, можда, може и дати!), дарује му поверење у самог себе, златне кључеве наде и поруку да никад ништа није изгубљено, нити за сва времена. Онима који имају храбрости и вере – отвориће се брда, у утроби рибе, са дна мора, испливаће скривена нека тајна, са неба пашће срећа, али никада пре него што онај, коме је у крило пала, добро не засуче рукаве да је заслужи.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Гроздана Олујић, „Небеска Река”, ауторска бајка.

108

Из претходних разреда ти је познат појам књижевни лик. • Ко је главни лик у причи „Небеска река”? • Ко су споредни ликови у причи? – Књижевни лик чини скуп одређених особина које представљају личност у књижевном делу. – Појам књижевни јунак најчешће означава главни лик, или једног од најважнијих носилаца радње у књижевном делу. • Које особине је испољила мала река? ЗАДАТАК o из мале школе писања

Напиши састав под насловом Река понорница. Прочитај наредна питања која ће ти помоћи да осмислиш свој састав. • Како је изгледао предео у којем извире река понорница? • Шта ју је привукло да у једном делу свог тока увре у земљу? • Каква је све чудеса видела у свом подземном току? Покушај да опишеш подземни свет. • Зашто је одлучила да се поново врати на површину земље? Опиши промену коју је тада осетила. • Како је изгледао крај њеног тока? Да ли је била срећна што се сједињује са већом реком, или ју је то растужило?


Горан Петровић (1961, Краљево) Један је од најзначајнијих савремених српских прозних писаца. Значајнија дела: књига кратке прозе „Савети за лакши живот”, књига изабране кратке прозе „Све што знам о времену”, збирке приповедака „Острво и околне приче”, „Ближњи”, „Разлике”; романи „Атлас описан небом”, „Опсада Цркве Светог Спаса”, „Ситничарница ’Код срећне руке’”, и драмски текст „Скела”.

КА

► „Прича је некада становала на крају света. Свет је био тепсија обрубљена приповедањем. Касније, када је почеo да се шири и заокругљује, свет је халапљиво појeо своје ивице, па сада на те остатке можеш да наиђеш готово свуда, чак и у дубокој унутрашњости, рекао ми је деда у највећем поверењу исте ноћи.” Тако говори писац Горан Петровић, у чијој прози не живе само људи него и приче. Заправо, животи прича нераскидиво су испреплетени са животима људи и не могу једни без других. Пред тобом су одломци из приче „Месец над тепсијом”, из књиге „Острво и околне приче”. Откриј у чему се огледа чаролија причања причȃ.

Горан Петровић

Месец над тепсијом

ЕД У

(одломци)

БЕЛИ ХЛЕБ ОД ПРЕТЕРИВАЊА

Док је деда обично говорио у себи, али бучно и жустро, бака је често причала наглас, међутим, увек веома тихо, са посебним миром. – Мушкарци нису вешти да речи отребе од разметања – објашњавала је она, једноставно, узрок иначе веома сложене разлике између женског и мушког причања. – Осим тога, они слабо виде, уз њих се лако привуку, а затим стално и настане претеривања сваке врсте. Деда је са прозора управо скидао лаке дневне завесе, наместо њих качио оне вечерње, свеже, загасито ткане, била је ноћ облачног месеца, густа као исцеђена из крупне купине. Послове око смене светла и таме није радо препуштао другима, сматрао нас је исувише неодговорнима за тако важне радове. Никада нам није заборавио када смо једном из чисте лењости, ноћне завесе оставили до поднева, на зидове се ухватила тмица дебела три прста, девет невршитих ведрица креча је потрошио док кућу није разданио и изнутра. – Чуо сам те, чуо! – рекао је деда, поправљајући наборе сумрака. – Зар говорим мимо истине? – осмејнула се она крајем усне. – Како си се само хвалио када смо се узимали. Те дом ми има два

отребити ­– очистити, раздвојити од оног што је штетно тмица – тама, мрак ведрица, ведро – кофа, посуда која служи за ношење воде

109


КА

МОЖЕШ СМАТРАТИ ДА СИ ЗАДОБИО ВЕНАЦ СЛАВЕ Одмах за дедом и ја сам прекорачио камени праг Ехеја. Унутрашњост грађевине је у педаљ пратила скромност спољашности. Угранали жбунови леске, широки листови папрати, поподне које се одмарало на маховини, урушени комади притесаног камена, крзав квадрат неба, било је то све што се могло видети. Гледао сам деду испод ока и питао се како ће он сад поправити тако незанимљиво стање ствари. – И Александар Македонски је прихватио позив – наставио је деда. – Сјај своје позлаћене опреме морао је да одложи пред вратима, у старчевом дому је било мало светлости, тек да се назре земљани под, грубо резано покућство, на зидовима пар разапетих кожа, о клиновима неколико глинених крчага. На загашеном огњишту налазила сe посуда са неким јелом оскудног изгледа. „Добро дошао!”, рекао је старац прегласно, како и говоре они који дуго живе у осами, па је покретом руке упутио госта ка столу на који се, кроз једини отворен прозор, ослањао коси стуб од сунчевих зрака. Александар Македонски је закорачио у правцу поздрава. „Ковча краљевства које ивичи свет!”, објаснио је старац када се гост нашао за столом покривеним пергаментима и папирима, бројним перима и зделицама. „Осмотри, немаш куд да журиш, овде су сва три времена у мојој власти!”, узвикнуо је самозвани господар света, извукао из невидљивог џепа парче ћутања и свом тежином стао на њега. Унутар рушевине букова клада која се ослањала на два камена учинила се згодним местом за чекање. Један је гуштар, ненавикао да се плаши људи, са досадом подигао дремљиве капке, да би наставио

ЕД У

амбар – спремиште за кукуруз крајка – окрајак хлеба навршит – пун педаљ – стара мера за дужину, од 18 до 25 cm; најдуже растојање између палца и средњег прста шаке (или између палца и малог прста) леска – листопадни густи грм чији су плодови лешници крзав – поцепан, непотпун Александар Македонски (356–323. п. н. е.) – Александар Велики, један од највећих војсковођа и освајача у историји света клин – ексер крчаг – земљана посуда за воду

димњака, те коњ је прави ат, нема бољег у селу, а амбар препун, хоће да прсне. Ја после видим кров пробијен на два места. Истина на обе рупе дими. О коњу боље да не причам, седло није могао да трпи. А амбар стварно крцат, али претеривањима, кукуруза једва да је било за четири товара и то мериш ли великодушно трећине као лакше половине. – Просенило ти памћење – одмахнуо је деда руком. – Кукуруза је увек било довољно. – За проју. Бели хлеб смо месили од твојих претеривања – осмејнула се бака другим крајем усне. – Тачно, зато је био мек као душа – није се предавао деда. Бака је заћутала. Било јој незгодно да се сагласи или јој је понестајало смејуљака. Можда се и сетила да је као млада нарочито волела да вечера баш бели хлеб замешен од дединих претеривања. Одломиш крајку, гризнеш, прво рсне, а онда се топи… Каква је то слатка прича била! Пчеле су се нерадо подизале са појединих речи, двоструко отежале од миља. [...]

110


КА

ЕД У

да снује. Деда и ја смо седели и трошили ћутање. Колона мрава се грабила око мрва, вукла их, носила некуд под земљу. Отуда тамо, под земљом, толико тишине, помислио сам. Време је стајало или протицало, нисам био сасвим сигуран у своје осећање. – Да! – изненада се пренуо деда, мрави се разбежаше. – На тим папирима, које је Александар разгледао, беху записане сваковрсне приче о овоме и ономе, о крилатим коњима, о пламеним птицама, о делтама месечине, о чаробњацима, ратовима, љубавима, изворима, и о чему све не. Александар Македонски је читао и читао. Господар ивице света је све радио сам, тимарио је оне крилате коње, подизао птиће пламених крила, од мракова чистио делте месечине, рашчешљавао дуге косе лепотица, био је дворска луда и мудрац, ковач и златар, владар и поданик… Када је Александар устао, пошто је управо читао нешто о мозаицима, огртач му више није додиривао земљани под, крајеви његовог плашта падали су по најлепшем мозаику сачињеном од комадића хиљаду боја! „Видиш, како напишем тако и буде!”, рекао је господар света подижући се са свога троношца. „Твоје се краљевство не може освојити, оно није стварно, оно не постоји?”, питао је Александар. „Ох, грешиш, не постоје само облици без ивица! Ивице су те које одређују размере ствари!”, покушао је да објасни старац. – Свет је тепсија обрубљена приповедањем – поновио сам дедину изјаву од јуче. – Тако је некако било – сагласио се он. – Али, да довршим. Господар ивице света је спремио гозбу од својих најуспелијих описа. Јела

тепсија – плитка кухињска посуда, најчешће од метала троножац – ниска дрвена столица са три ноге

111


КА

ЕД У

мрест – размножавање риба чокот – дрвенасти део винове лозе биљур – горски кристал, кристално стакло гложење – свађа, препирање ходочасник – онај који путује и посећује света места клобук – шешир са великим ободом трошица – мрвица, реч настала од глагола трошити (ситнити, искидати: трошити хлеб)

се риба која мрест спушта негде око месеца, пило се вино које зри на самој стрмини краја света, тамо где су чокоти најближи зрацима сунца. А тада, изнебуха, док се пред Александровим очима огромна кућа преметала у палату небројених прозора и врата, зачуше се повици у дворишту. Домаћин и гост одложише пехаре од биљура и изађоше из двора. Александар Македонски уз муку познаде гласника којег је у престоницу одаслао још првог дана похода, некада тек дечак, сад готово прави човек, придошлица је задихано узвикавао са запенушаног коња. „Господару! Господару, напокон вас сустигох! Носим лоше вести! Господару, царством се преносе злуради гласи да мртви сте. Спремају се нереди, око власти почело је гложење!” Александар пребледе, дохвати се сјаја своје опреме и истог трена хтеде узјахати, али домаћин, старац са троношцем испод мишке, спусти руку на његово раме. „Куда, Александре? Зар ниси дошао да освојиш ивицу света? Можеш сматрати да си задобио и овај венац славе! Гласниче, овде није твоје место, одмах се врати одакле си стигао! Разнеси свуда по унутрашњости да је Александар Македонски остао у краљевству које је обруч свих познатих обличја!” – Е, сада си претерао! – рекао сам и мада нисам знао зашто то чиним, устао сам да пођем натраг. – Ако ти није знано, Александар Македонски је умро веома млад у својој престоници! – Зар сам ја тврдио нешто друго? – остао је деда да седи поред уснулог гуштера. – Дабоме да је умро када је срео ходочасника са клобуком и совом ушаром поврх тог сламнатог гнезда. Сусрет са њим нико не преживи, па ни Александар то није могао, мада је био владар целог света. Успут, пошто видим да си кренуо назад, знаш ли где је гроб Александра Македонског? – Не, одговорио сам. – То нико не зна. Деда је значајно ћутао. Из траве су се опрезно помаљали мрави вребајући свој плен од мрвица тишине. – Хеј! – узвикнуо сам. – Шта хоћеш да кажеш? – Ехеј! – одговорили су зидови Ехеј двора или је то мој глас одјекнуо као на ивици несагледиве ширине.

МРАВИ СУ ВУКЛИ ВЕЛИКЕ ТРОШИЦЕ ТИШИНЕ

Заиста, изгледа да је много шта на свету било истумбано. Повратак је био несразмерно кратак. Иако је када смо кренули назад, био готово први сумрак, пред кућу смо стигли у исто доба, смркло се највише за један корак. – Учини ми услугу – замолио је деда када смо ушли у двориште. Вечерас ти промени завесе на прозорима. Одабери неке светлије, без облака, ако може са извезеним пуним месецом. – Добро – одговорио сам. – А ти? Куда ћеш? – Само мало да се одморим на клупи – одговорио је он.

112


о причи

ЕД У

Разговарамо...

КА

Ушао сам у кућу. Чудно, газио сам по тишини. Зар је баки успело да помете све то, готово цео век расипано крцкање пода, уморно дисање греда, лупкање прозора, пуцкетање креча и протезање пукотина? Неко је преко огледала у ходнику пребацио црну мараму. Неко је оставио отворена врата од дедине собе. Неко је лежао скрштених руку на одру у средини собе. Воштаница је титрасто осветљавала лице умрлог, бледо лице мог деде. – Шта је са тобом? – питао је отац или мајка, сви у жалости имају слична лица и гласове. – Био сам далеко, веома далеко – рекао сам. – Када се то догодило? Како? – Повикао је ехееј – заплакала се бака. – А онда је нешто пукло, као када се струна прекине… – То није могуће! По обичају он претерује! – истрчао сам из куће. На клупи у дворишту није било никог, превиди ли се зеленкаста сенка једног заборавног гуштера. Неколико размилелих мрава је вукло велике трошице тишине. У даљини се зачуо хук сове ушаре. Нешто је крцнуло испод мога стопала. Сагнуо сам се и видео сламку и три беле, добро оглодане мишје кошчице. Мрави су под земљу спретно увлачили ћутање. Изнад свега се, лагано, издизао пун круг месечине.

*** Покушај да укратко испричаш садржај поглавља „Бели хлеб од претеривања”,

*** *** ***

*** *** *** ***

„Можеш сматрати да си задобио венац славе” и „Мрави су вукли велике трошице тишине”. Који део је најлакши за препричавање и због чега? На основу одломака закључи зашто је дечак највише волео дедине приче. По чему су се оне разликовале од бакиних прича? У какав свет су дедине приче одводиле дечака? Шта је у том свету најзанимљивије? Опиши како је у причи описан дедин одлазак са овог света. Објасни како разумеш дечаков повик: То није могуће! По обичају он претерује! Како су у причи описана дечакова осећања? Како је у приповеци описана природа, а како животињски свет: гуштер и мрави, на пример? Ко је Александар Македонски, а ко Господар ивице света? Опиши како замишљаш њихов изглед, а како сусрет који је описан у причи. Над чим господари Александар Македонски, а над чим Господар ивице света? Чији је свет већи и трајнији? Због чега? Опиши шта ти је у приповедању Горана Петровића необично и лепо. Издвој реченице и пасусе који су на тебе оставили најснажнији утисак и образложи свој избор.

113


*** Испричај ко

је теби причао приче у детињству. *** Какве приче ти

највише волиш? Због чега? Наведи наслов своје омиљене приче, или књиге прича. *** Шта ти мислиш:

Збирка приповедака је књига у којој је штампан низ приповедака коју обично саставља сам писац. Приповетке су у таквој књизи најчешће повезане неким заједничким темама и мотивима и имају заједнички наслов. Таква је књига Горана Петровића „Острво и околне приче”. Некада су збирке приповедака састављене и од прича које се међу собом у много чему разликују – нарочито када представљају избор из дела неког приповедача; то је онда књига изабраних приповедака.

Треба да знаш... о причи и приповедању

► Прочитај шта је Иво Андрић, између осталог, рекао о причи и

причању у својој беседи приликом доделе Нобелове награде за књижевност:

На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. [...] Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.

ЕД У

зашто људи воле да причају и слушају приче?

Треба да знаш... шта је збирка приповедака

КА

А шта ти мислиш... о причању прича

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Горан Петровић, прича „Месец над тепсијом”, збирка приповедака „Острво и околне приче”, поглавље.

114


DŽON RONALD REJL TOLKIN (1892–1973) bio je profesor engleskog jezika i književnosti na Oksfordu, prozni pisac, pesnik i filolog. Veliki zaljubljenik u jezik, stvorio je, kako se smatra, oko četrnaest jezika – od koji je neke koristio u svojim romanima. Najznačajnija dela: roman „Hobit”, trilogija „Gospodar prstenova” i „Silmarilion”. Epski prostor iz njegovih romana, epski junaci i njihove avanture doživeli su veliku popularnost u celom svetu, te su kasnije po njima snimljeni i odlični filmovi (u režiji Pitera Džeksona, nagrađeni Oskarom).

КА

► Tolkin je verovao u to da „i najmanja osoba može da promeni tok budućnosti”. Zato su njegovi junaci, između ostalih, hobiti – mala dobroćudna stvorenja slična ljudima, koji vole miran i udoban život, ali se uprkos tome često nalaze u središtu najopasnijih avantura. Pred tobom su odlomci s početka prvog poglavlja u kojima ćeš se upoznati sa hobitom Bilbom Baginsom i njegovim neočekivanim gostom.

Džon R. R. Tolkin

Hobit

ЕД У

1. NEOČEKIVANI GOSTI

U jednoj rupi u zemlji živeo je hobit. Ne u gadnoj, prljavoj, vlažnoj rupi, ispunjenoj ostacima crva i zadahom vlage, niti pak u suvoj, ogoleloj, peščanoj rupi u kojoj nema na šta da se sedne, i u kojoj nema ništa za jelo: ovo je bila hobitska rupa, a to znači – udobnost. Na njoj behu okrugla vrata nalik brodskom prozoru, obojena zeleno, sa sjajnom žutom mesinganom ručkom tačno u sredini. Vrata su se otvarala prema ovalnom holu sličnom tunelu: veoma udoban tunel bez dima, zidova obloženih drvetom, sa podom od pločica koje je zastirao tepih, sa politiranim stolicama i sa mnogo, mnogo vešalica za kape i kapute – hobit je voleo da mu se dođe u posetu. Tunel se protezao i protezao uvlačeći se u skoro, ali ne baš sasvim, pravoj liniji pod brdo – Brdo, kako su ga zvali svi kilometrima unaokolo – a mnoga okrugla vratašca vodila su iz tunela, prvo na jednu stranu, a potom na drugu. Za hobita nije bilo trčanja uza stepenice: spavaće sobe, kupatila, podrumi, ostave (mnoštvo ostava), ormari (on je imao čitavu sobu posvećenu odelima), kuhinje, trpezarije, sve to beše na istom spratu, u stvari, u istom hodniku. Sve najbolje sobe bile su nalevo od ulaza jer su jedino one imale prozore, duboko uvučene okrugle prozore sa kojih se video vrt, a iza njega livade, prema reci. Ovaj je hobit bio jedan veoma dobrostojeći hobit, a prezime mu je bilo Bagins. Baginsi su živeli u okolini Brda duže no što nas pamćenje služi, i

115


ЕД У

КА

ljudi su ih smatrali uglednim, ne samo zato što su većina njih bili bogati već i zato što se nikada nisu upuštali u pustolovine, niti činili bilo šta neočekivano: mogli ste unapred znati šta će Bagins odgovoriti na bilo koje pitanje ne zamarajući se da mu ga postavite. Ovo je priča o tome kako je Bagins doživeo pustolovinu, i našao se u situaciji da čini i govori stvari potpuno neočekivane. Možda je izgubio poštovanje suseda, ali je dobio – uostalom, videćete da li je išta dobio na kraju. Majka ovog našeg hobita – ali šta je to hobit? Pretpostavljam da je hobite potrebno opisati u naše vreme, pošto su postali retki i stidljivo izbegavaju Velike Ljude, kako nas zovu. Oni su (ili su bili) mali ljudi, otprilike pola naše visine, a manji od bradatih patuljaka. Hobiti nemaju brade. U vezi s njima skoro da i nema čarolije, sem one obične, svakodnevne, koja im pomaže da nestanu tiho i brzo kad veliko glupo čeljade kao vi ili ja nespretno bane odnekud, stvarajući slonovsku buku, koju oni čuju sa kilometra udaljenosti. Skloni su gojenju, posebno u predelu stomaka, oblače se u jarke boje (posebno zelenu i žutu); ne nose cipele, jer na njihovim stopalima rastu prirodni kožni đonovi i gusta topla smeđa dlaka nalik onoj na njihovim glavama (koja je kovrdžava); imaju duge mudre smeđe prste, dobroćudna lica, i smeju se dubokim prijatnim smehom (posebno posle ručka, koji uzimaju dva puta dnevno kad god im se pruži prilika). Ovo vam je dovoljno za početak. Kao što rekoh, majka ovog našeg hobita – zvanog Bilbo Bagins – bila je poznata Beladona Tuk, jedna od tri izvanredne kćeri Starog Tuka, načelnika hobita koji su živeli sa druge strane Vode, male reke koja proticaše podno Brda. [...]

116


ЕД У

КА

I tako, ne sumnjajući ništa, Bilbo je tog jutra video pred sobom tek jednog starijeg čoveka sa štapom. Na njemu beše visok, špicast plavi šešir, dug siv ogrtač, srebrn šal preko kojeg mu se duga bela brada spuštala niže pojasa, i ogromne crne čizme. „Dobro jutro”, reče Bilbo, izražavajući svoje misli. Sunce je sjalo, a trava beše veoma zelena. Ali Gandalf upre u njega pogled ispod svojih dugačkih čupavih obrva koje su na njemu stršile dalje nego obod senovitog mu šešira. „Šta hoćeš time reći”, upita on. „Da li ti to meni želiš dobro jutro, ili saopštavaš da je jutro dobro, želeo ja to ili ne: ili da se dobro osećaš ovog jutra; ili da je ovo jutro u kojem treba biti dobar?” „Sve to ujedno”, odgovori Bilbo. „A uz to dodajem: jutro kao stvoreno da se pred kućom popuši lula duvana. Ako imaš pri sebi lulu, sedi i evo ti duvana! Čemu žurba, ceo je dan pred nama!” Tu Bilbo sede na prag, prekrsti noge, i ispusti prekrasan sivi kolut dima koji otplovi u vazduh ne prekinuvši se i zauvek nestade preko Brda. „Veoma zgodno!”, reče Gandalf. „Ali ja jutros nemam vremena da ispuštam kolutove dima. Upravo sam pošao u potragu za nekim spremnim da učestvuje u pustolovini koju pripremam a to je veoma naporan posao.” „Verujem da jeste – u ovim krajevima! Mi smo veoma skroman i miran svet i ne cenimo pustolovine. Opasne uznemiravajuće neugodne stvari! Zbog njih se uvek kasni na ručak! Ne razumem šta to bilo ko u njima nalazi”, odgovori naš g. Bagins, zadenu jedan palac u naramenice i ispusti dugi, još veći kolut dima. Zatim izvadi svoju jutarnju poštu i poče da čita, pretvarajući se da više ne primećuje starca. U sebi je odlučio da ovaj nije baš njegov tip, i želeo je da već jednom ode. Ali se starac nije micao. Stajao je naslonjen na štap i gledao u hobita ne govoreći ništa, tako da je Bilbu već postalo neugodno i malkice se ljutnuo. „Prijatno vam jutro!”, reče on konačno. „Mi ovde ne želimo nikakvih pustolovina, najlepše vam hvala! Možete pokušati iza Brda ili sa druge strane Vode.” Verovao je da je time razgovor okončan. „Svašta se izgleda krije iza tvog Dobro jutro!”, reče Gandalf. „Sada već želiš da me skineš s vrata i veruješ da jutro neće valjati dok ja ne odem.” „Ali ni govora, ni govora o tome, dragi moj gospodine! Samo, čini mi se da nemam čast da vas poznajem?” „Ali, naprotiv, naprotiv, dragi moj gospodine!” – a i ja poznajem vas, gospodine Bilbo Baginse. Vama je poznato moje ime, ali ne i činjenica da mu ja pripadam. Ja sam Gandalf, i Gandalf označava mene! Nikad ne bih pomislio da ću doživeti da mi sin Beladone Tuk poželi dobro jutro kao da sam kakav preprodavac dugmadi!” „Gandalf, Gandalf! Milostivi bože! Niste vi valjda onaj lutajući čarobnjak koji je poklonio starom Tuku par magične dijamantske dugmadi za košulju koja su se sama zatvarala i nikad se nisu otkopčavala dok im to ne bi bilo naređeno? Ne momak koji je na zabavama pripovedao najneverovatnije priče o zmajevima, i baucima, i džinovima,

117


ЕД У

КА

i spasavanju princeze i neočekivanoj sreći udovičinih sinova? Ne čovek koji je pravio tako nezaboravne vatromete! Sećam ih se! Stari Tuk je uvek dopuštao da se na Ivanjsko veče pravi vatromet. Prekrasno! Rakete su uzletale kao veliki ljiljani, i zevalice i zanoveti načinjeni od plamena i ostajale tako viseći u letnjem predvečerju!” Primećujete već da g. Bagins nije bio onako prozaičan kao što je voleo da o sebi misli, kao i to da beše ljubitelj cveća. „Bože!”, nastavi on. „Ne onaj Gandalf koji je odgovoran što je toliki broj mirnih mladića i devojaka otišao u Daljinu da se prepusti ludim pustolovinama? A tome treba dodati sve ostalo, od veranja po drveću do posećivanja vilovnjaka – ili plovidbu brodovima, plovidbu prema drugim obalama! Odista, život je bio veoma zanim ... mislim, tebi je stvarno negda davno polazilo za rukom da ispreturaš sve u ovim krajevima. Ja se uistinu izvinjavam, ali nisam imao pojma da si još u poslu.” „A u čemu bi drugo trebalo da budem”, reče Čarobnjak. „No, svejedno, drago mi je što vidim da se sećaš nekih stvari u vezi sa mnom. U svakom slučaju, izgleda da se mojih vatrometa sećaš sa simpatijama, a to ostavlja malo nade. Zaista, za ljubav tvog dede Tuka i za ljubav sirote Beladone, mogao bih da ti dam ono što tražiš.” „Izvini, ali ja nisam ništa tražio!” „Jesi, jesi! I to dvaput. Žao mi je. Pružiću ti što tražiš. U stvari, ići ću tako daleko da te pošaljem u ovu pustolovinu. Veoma zabavno za mene, veoma dobro za tebe – i korisno takođe, nadam se, ako budeš preživeo.” „Izvini! Meni ne trebaju nikakve pustolovine, zahvaljujemo se. Danas ništa. Do viđenja! Ali molim te svrati na čaj – kad god ti se prohte! Zašto ne sutra? Dođi sutra! Zdravo!” Sa ovim rečima hobit se okrete i šmugnu kroz svoja okrugla zelena vrata, zatvorivši ih onoliko brzo koliko mu je to dozvoljavala želja da ne ispadne nepristojan. Čarobnjaci su ipak čarobnjaci. „Šta li mi samo bi da ga pozivam na čaj!”, reče sam sebi ulazeći u ostavu. Upravo beše doručkovao, ali mu se po glavi vrzmala misao da bi dva-tri kolačića i gutljaj nečeg dobro došli nakon pretrpljenog uzbuđenja. Gandalf je u međuvremenu i dalje stajao pred vratima smejući se dugo, ali nečujno. Nakon izvesnog vremena priđe ulazu i šiljkom svog štapa ubeleži neki čudan znak na hobitova divna zelena vrata. Potom ga veliki koraci odnesoše upravo dok je Bilbo dovršavao svoj drugi kolač i počinjao verovati da je veoma uspešno izmakao pustolovinama.

118

Preveli Meri i Milan Milišić


Razgovaramo... o romanu *** Ukratko ispričaj o čemu se govori u navedenim odlomcima. *** Opiši hobita, njegovu kuću i čarobnjaka Gandalfa. Pronađi mesta u tekstu da njima

***

*** *** ***

КА

***

potkrepiš svoje opise. Navedi u čemu se sastoji dijalog koji vode Bilbo i Gandalf. Šta je u tom dijalogu smešno (humorno)? Čime je to pisac postigao? Opiši Baginsovu reakciju na Gandalfovo najavljivanje pustolovine. Šta njegovo ponašanje govori o njegovim osećanjima, i o njegovom odnosu prema takvom načinu života? Kako ti vidiš situaciju u kojoj se našao? Šta je karakteristično za hobite, a šta za čarobnjake? U čemu se oni suštinski razlikuju? Razmisli o tome kako mala dobroćudna bića mogu da postanu veliki junaci u burnim događajima. Obrazloži svoj stav. Uporedi hobite sa junacima bajke. Šta im je zajedničko? Po čemu se Tolkinov roman može uporediti sa bajkom?

IZABERI ZADATAK

ЕД У

Treba da znaš... šta je epska fantastika

Epska fantastika je poseban žanr u književnosti koji se odlikuje elementima bajkovitog, čudesnog, nesvakidašnjeg. U svojoj osnovi – temi, zapletu, likovima – takva dela sadrže odlike fantastičnog (nestvarnog). Bliska su bajci, najčešće, po čudesnim prostorima, neobičnim junacima i uzbudljivim događajima koji obično imaju srećan kraj. Zahvaljujući svojim romanima, pisac Tolkin smatra se začetnikom epske fantastike u evropskoj književnosti.

ZADATAK o iz male škole pisanja

Pokušaj da smisliš nacrt za jednu svoju priču koja bi pripadala žanru epske fantastike. Razmisli o vremenu i mestu radnje, o junacima (njihovom izgledu, karakteru i životnim stavovima), o zapletu, o nizu događaja (epizoda) i o kraju priče. Možeš da, kao Tolkin, nacrtaš kartu zemlje u kojoj žive tvoji junaci, kao i da izmisliš njihov jezik i pismo.

*** Ilustruj navedene odlomke iz romana „Hobit”: naslikaj Bilba Baginsa, njegovu kuću i čarobnjaka Gandalfa. *** Ukoliko voliš film, pogledaj film Pitera Džeksona „Neočekivano putovanje”, iz 2012, snimljen po Tolkinovom romanu „Hobit”. Napiši kratku preporuku za gledanje tog filma. *** Pročitaj roman u celini i napiši sastav u kom ćeš govoriti o vrednosti Tolkinovog dela. KLjUČNE REČI: Dž. R. R. Tolkin, „Hobit”, roman, epska fantastika.

119


ДО САДА СМО НАУЧИЛИ

ФАНТАСТИКА

Представе, мисли, слике створене уобразиљом (маштом). Стварност се појављује у преувеличаном, тајанственом или натприродном виду, као чудо и чаролија.

МИТОЛОШКЕ ПЕСМЕ

КА

Народне лирске митолошке песме.

Најстарије међу народним лирским песмама, настале у древним временима, у доба паганских веровања. У њима се жене Сунце и Месец, кроз њих пролазе дивови и змајеви, виле и вукодлаци, приповеда се о змији младожењи и о подземном свету мртвих. Између многих песама, својом лепотом издвајају се: „Сунце се дјевојком жени”, „Вила зида град” („Град градила б’јела вила”), „Женидба сјајног Мјесеца”.

ЕД У

Многе теме су из митолошких песама ушле и у друге народне умотворине: у јуначку (епску) песму и у бајку.

Бајка: усмена (народна) и ауторска

БАЈКА

Народна бајка је приповетка са фантастичним садржајем. У њој се појављују нестварна бића и одвијају догађаји немогући у стварности. Те народне приче Вук Караџић називао је још и женским приповеткама: „у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити”. Ауторска бајка је прича са фантастичним садржајем чији је аутор познат. Чувене су Андерсенове бајке, а код нас – бајке Десанке Максимовић, Стевана Раичковића, Гроздане Олујић.

ЕПСКА ФАНТАСТИКА

120

Посебан жанр у књижевности који се одликује елементима бајковитог, чудесног, несвакидашњег. У својој основи – теми, заплету, ликовима – таква дела садрже одлике фантастичног (нестварног). Блиска су бајци, најчешће, по чудесним просторима, необичним јунацима и узбудљивим догађајима који обично имају срећан крај. Захваљујући својим романима, писац Толкин сматра се зачетником епске фантастике у европској књижевности.


НАДМУДРИВАЊЕ

КА

Алексије – онај који брани људе

► Шаљива народна приповетка Еро с онога свијета ► Шаљиве народне приче

► Народна новела Дјевојка цара надмудрила

► Народне пословице о мудрости ► Кратке народне умотворине

► Душан Радовић, Капетан Џон Пиплфокс (одломци)

ЕД У

Сигуран као врбов клин. Слажу се као рогови у врећи. Стоји као у решету вода. Тврдо као паучина. Провео се као бос по трњу. Прав као уже у врећи. Пазе се као мачка и миш.

Народна поређења

► Бранислав Нушић, Кирија (одломак)

► Danijel Defo, Robinson Kruso (odlomak) ► Михаило Петровић Алас, У царству гусара (одломци)

УЧИМО

новела (народна и ауторска), шаљива народна прича. Позоришна представа и драма. Чин, појава, лица у драми, драмска радња. Сцена, костим, глума, режија. Драмске врсте: једночинка, радио-драма.

121


► Пред тобом је једна од многих шаљивих народних приповедака о Ери и Турчину. У њима се Еро, човек из народа, мудрошћу и довитљивошћу супротставља Турцима, својим поробљивачима.

Шаљива народна прича

Еро с онога свијета

КА

ЕД У

Еро – Херцеговац или човек из ужичког краја ударити – наићи када – кадуна – госпођа, угледна жена кмет – сељак који живи и ради на поседу свог господара, бега или аге, коме даје део прихода са земље коју обрађује препнути – сапети коњу предње ноге, везати коња на паши на неко друго место ашлук – новац за трошење, џепарац

Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па по подне отиде Турчин да препне и да напоји коња, а Туркиња остане одмарајући се у хладу. Утом удари однекуд Еро: – Помози бог, кадо! – Бог ти помогао, кмете! А одакле си ти, кмете? – Ја сам, кадо, с онога свијета. – Је ли, бога ти, а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци? – О, како га не бих виђео! Он је мој први комшија. – Па како је, бога ти, како живи? – Хвала богу, здраво је, али се, богме, доста мучи без ашлука. Нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву. – А хоћеш ли ти опет натраг? Не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука? – Би, зашто не би, ја идем сад упра­во тамо. Онда Туркиња отрчи тамо ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима и, што гођ буде новца у њој, да Ери да понесе Муји. Еро докопа новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток. Тек што Еро замакне уз поток, ал’ ето ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те преда њега: – Да видиш, мој човјече! Туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву, те сам му ја дала оно новаца, што је било у твојој кеси да му понесе. А Турчин: – Па куд оде? Куд оде? А кад му жена каже да је отишао уз поток, онда он брже-боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток. Кад се обазре Еро и види Турчина ђе трчи за њим, а он бјежи! Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче воденичару: – Бјежи, јадна ти мајка! Ето Турчина, да те посијече, већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице. Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и не имајући кад питати зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо. Еро мет-

122


буквик – букова шума савити шипке – покуњити се, па отићи необављеног посла, побећи

ЕД У

КА

не воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна те се поспе и начини се прави воденичар. Утом и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: – Камо, море, таки и таки човјек, што је сад ушао у воденицу? А Еро му каже: – Ено га, видиш, ђе утече уз брдо. Онда Турчин: – Држи ми, море, коња. Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром овамо-онамо по буквику. Кад га већ стигне и ухвати, а он: – Камо новци што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет? Воденичар се стане крстити и снебивати: – Бог с тобом, господару! Ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца. И тако им прође читаво по сата, док се освијесте и виде шта је. Онда Турчин потрчи наврат-нанос к воденици; кад тамо, али хоћеш! Еро узјахао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: – Камо, човјече, шта уради? Вели (тамо њој матер!) – Ти си му послала новаца да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да не иде пјешице.

123


Разговарамо…

о шаљивој народној приповеци

*** Прочитај поново почетак приповетке. Зашто Турчин оставља Туркињу саму? *** Како Еро ословљава Туркињу? Зашто? *** Еро се са Туркињом шали да је са онога света. Како му Туркиња на то одговара? *** Из чега је Еро закључио да ће моћи да превари Туркињу? *** Да ли би Еро на исти начин могао преварити и Турчина? На основу чега то

КА

закључујеш? *** Објасни зашто је воденичар поверовао Ери. *** Запази колико је времена требало да Турчин поверује да воденичар није крив? *** Како Турчин одговара својој жени на крају приповетке? Покушај да објасниш како се тада осећао.

Учимо… шаљива народна прича

ЕД У

Шаљива народна прича је најчешће кратка приповетка чија је радња заснована на неком смешном догађају и у којој преовладава ведра атмосфера. У овим приповеткама веома се често исмевају људске мане.

ЗАДАТАК o из мале школе писања

Прочитај наредне задатке и одабери који ћеш од њих решити. Задатак 1. Покушај да осмислиш дијалог између Турчина и воденичара. Почетак твоје приче у дијалогу треба да изгледа овако: Т У РЧ И Н И ВО ДЕНИ Ч А Р

Кад Турчин већ стигне и ухвати јадног, сасвим збуњеног воденичара, он ће: – Камо новци што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на онај свијет? Воденичар се стане крстити и снебивати: – Бог с тобом, господару! Ја нити сам видео твоју жену, ни Мују, ни новце! Потом настави да замишљаш како се тај разговор даље развијао.

124


Задатак 2. • Прочитај још једном дијалог између Туркиње и Ере. • Замисли како су се Туркиња и Еро том приликом понашали. – Какви су им били изрази лица? – Јесу ли стајали или седели? – Да ли им је сметала врућина? – Како бисмо детаљније описали њихов изглед и особине? Да бисмо ти дали пример, ми смо унели понешто ново у причу. Остатак приче ти допуни.

Т У РКИЊА И ЕР О

► Објасни шта те је

насмејало у овој приповеци. У поновном читању приповетке запази све догађаје и начине на које су они повезани у фабули. Посебно уочи она места у причи која се односе на ликове и хумор. Образложи Ерину победу. Да ли је она заслужена и праведна? Чиме је оправдана? Које особине одликују овог јунака шаљивих прича? Шта су народу значиле те приче у време робовања под Турцима?

ЕД У

КА

Утом удари однекуд Еро и услужним гласом рече задремалој Туркињи: – Помози бог, кадо! Туркиња се придигну из хладовине, стави руку на чело да заклони очи од сунца и жмиркајући рече: – Бог ти помогао, кмете! А одакле си ти, кмете? – Ја сам, кадо, с онога свијета. – Је ли, бога ти, а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци? – О, како га не бих виђео! Он је мој први комшија. – Па како је, бога ти, како живи? – Хвала богу, здраво је, али се, богме, доста мучи без ашлука. Нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву. – А хоћеш ли ти опет натраг? Не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука? – Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо. Онда Туркиња отрчи тамо ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима и, што гођ буде новца у њој, да Ери да понесе Муји. Еро докопа новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток.

А шта ти кажеш о... хумору

Учимо и подсећамо се

► шта је лик, а шта јунак у књижевном делу

Лик је књижевна творевина која представља људску личност у књижевном делу; може бити главни и споредни. Јунак је лик у књижевном делу, обично главни – носилац радње, учесник, често повезан са основним идејама у делу. ► шта је идеја у књижевном делу

Идеја је главна мисао дела.

► шта је драматизација

Драматизација је прерада неког књижевног дела ради приказивања у позоришту, на радију или телевизији. Композитор Јаков Готовац је на основу ове приповетке компоновао оперу „Еро с онога свијета”, која је често извођена у позориштима и приказивана на телевизији.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: „Еро с онога свијета”, шаљива народна приповетка, фабула, лик, јунак, идеја, драматизација приповетке.

125


► Читањем шаљивих народних прича открићеш да је шаљива прича обично кратка, заснована на комици речи или ситуације, и да најчешће описује један догађај и једну особину. Иако је везана за одређене људе, средине и друштвене слојеве, шаљива прича говори и о општељудским особинама и универзалним вредностима.

Шаљиве народне приче Дошао некакав Француз у Стамбол и пријавио се у царски двор. Цар га прими лијепо, а Француз му каже да би се потурчио, ако му ко могне погодити мисао. Тражио цар горе, доље, не може никога наћи ко би могао са тако ученијем човјеком говорити, а још мање ко ће му мисли погодити. У том тражењу каже му неко за Насрадин хоџу, вели: ако му он не погоди шта мисли, други нико не море. Брже цар пошље слуге по Насрадина. Тражили су га дуго, ниђе га стићи. А Насрадин сваки би дан узјахо магарца па ишао некуд по Стамболу, куд он хоће, а тај дан пустио Насрадин магарцу на вољу, да га носи куд магарац хоће. Једва у нека доба нађу га царске слуге и кажу му да га цар одмах зове себи. Насрадин окрене магарца, па управи царскоме сарају. Гладан је ко вук, јер ваздан ништа није јео, ко кад је ишо за магарећом памети, па га ето снађе још већи белај, јер зна да није добро чим га цар зове преда се. Еле, како му недраго, Насрадин сјаше с магарца, привеже га за авлинска врата, па пред цара. Каже му цар шта је и како је и зашто га је звао. Насрадину не би драго, јер ко ће погодити туђе мисли? Правдаше се да не зна француски, но царски људи навале на њ, макар ишаретом да говори с Французом, и тако га сколесају. Уђе Насрадин у једну одају и сједе на миндерлук. Док ето ти Француза и сједе према њему. Никога више нема у соби, да их не помета у разговору. Француз погледа у Насрадина па заокружи руком испред себе попут круга, а Насрадин опет руком као да пресијеца круг на пола. Опет Француз руком испред онога круга, уздигнутим прстом горе, миче руком неколико пута, а Насрадин опет руком озгор као да шта просипа по оном кругу. Чуди се Француз, па потеже јаје из џепа, а Насрадин комадић сира, па према њему. Скочи Француз па управо цару. – Погоди – вели – све што гођ сам мислио, и сад турчи ме како гођ хоћеш! – Како то би? – упита цар. – Ето како: ја заокружим испред себе, ко велим: земља је округла. А он располови, бива: половина је вода. Ја опет оздо руком покажем

ЕД У

Стамбол – Истанбул, Цариград хоџа – муслимански свештеник, вероучитељ сарај – двор, палата белај – несрећа, зло, јад, невоља ишарет – гестикулација (било да се врши кретањем руку, прстију, тела или мимиком) сколити – притеснити, притиснути; заокупити, спопасти одаја – соба миндерлук – клупа дуж собног зида с јастуцима пуњеним сламом или вуном

КА

Насрадин Хоџа и Француз

126


КА

како из земље расте свакојако биље, а он опет руком озгор, показује како киша пада и да без кише не може расти. Ја потегнем из џепа јаје мислећи: ево овака је земља, а он комад сира, бива тако је кад снијег пада. Изиђе Француз и цар зовну Насрадина, па га похвали и упита га како погоди Французу мисли. – Хм, врло ласно – вели Насрадин. – Он заокружи испред себе, ко вели: имам добру погачу, а ја, како сам гладан, једва дочекам и преполовим испред себе, мислећи: пола мени, пола теби. Он опет учини руком оздо, ко кад кврца пилав, и вели: имам добар пилав, а ја покажем руком озго, велећи: замасти, добро замасти! Он пружи јаје, ко вели: ево, па ћемо и чимбур испећи, а ја покажем комад сира – ево, велим, па ћемо начинити и омак. Насмија се цар Насрадиновој мудрости, лијепо га обдари и отпусти. И од тада оста ријеч: разумјели се ко Француз и Насрадин.

чимбур – јело од јаја начинити омак – издробити, изгњечити

Помажем ти спрдати

ЕД У

Херцеговац донио на пазар да прода врећу чисте шенице, у којој ништа није било до само зрно. Некакав Турчин дошавши к њему, и зграбивши низ раскриљене вреће шаку шенице и гледајући у њу рече: „Море, Херо, у овој шеници има кукоља!” А Херо му одговори: „Има, господару.” – „А има и главнице”, настави Турчин; а Херо опет: „Има господару.” – „А има и земље.” – „Има, господару.” И тако Турчин изреди све мане које на шеници бити могу, а Херо му све потврди. Кад се Турчину најпослије досади што му Херо очевидну лаж против себе једнако потврђује, он му, као пола срдит, рече: „Буд’ ја, море, твоје добро кудим, а зашто га ти кудиш?” А Херо му онда одговори: „Помажем ти спрдати, господару!”

спрдати – говорити којешта, брбљати, трућати спрдати се – збијати шалу с неким или нечим, подсмевати се, ругати се Херо – Еро, Ера кукољ – једногодишња коровска биљка у коју су смештене отровне семенке главница – житна болест коју изазивају гљивице

Паја Јовановић, Херцеговац

127


Разговарамо...

о шаљивим причама

*** Искажи своје утиске о прочитаним шаљивим причама. *** Издвој ситуације и реплике које су те нарочито насмејале и образложи

Изабери задатак

КА

свој избор. *** Размисли о томе шта приказују шаљиве народне приче и потруди се да откријеш одакле извире хумор.

*** Прочитај и друге шаљиве приче у којима су главни јунаци, поред Ере, Насрадин хоџа, Ћоса и други. Изабери своју омиљену причу и препричај је, усмено или писмено.

*** У току читања бележи оно што ти се чини нарочито смешним и занимљивим. Изабери приче које су ти се највише допале и образложи свој избор. Издвој књижевног јунака о коме постоји више прича, истражи које су његове особине и образложи их. *** Размисли о томе како су сазнања о људским наравима и навикама – стечена кроз богато животно искуство – приказана на ведар и духовит начин. Уочи шта је озбиљно у шаљивим причама. Откриј шта је у њима лепо и уметнички вредно.

ЕД У

*** Учествуј у такмичењу ПРИЧАМ ТИ ПРИЧУ. У одељењу можете да организујете такмичење у причању шаљивих прича. Трудите се да причу изговорите разговетно, изражајно, водећи рачуна о драмским паузама и о поенти – као што то раде глумци.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: шаљива народна прича, хумор, ситуација, реплика, Еро/Ера, Насрадин хоџа, Ћоса.

128


► Објасни како разумеш значење речи „надмудрити”.

Народна новела

Дјевојка цара надмудрила

ЕД У

КА

Један сиромах живљаше у једној пећини и немаше ништа до једну шћер, која бијаше много мудра и иђаше свуда у прошњу, па и оца свога учаше како ће просити и паметно говорити. Дође једном сиромах цару да му штогод удијели; цар га упита окле је и ко га је научио мудро говорити. Ови му одговори окле је и како га је шћер научила. – А шћер твоја од кога је то научила? – упита цар, а сиромах одго­вори: – Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина. Тада му цар даде тридесет јаја и рече му: – Понеси ово твојој шћери и реци нека ми из тијех јаја излеже пилад, пак ћу је добро даровати, ако ли пак не излеже, хоћу те ставити на муке. Сиромах отиде плачући у пећину и каже све шћери. Она позна да су јаја варена и рече оцу да пође починути а да ће се она за све побринути. Отац је послуша и отиде спавати, а она дохвати пињату и настави на ватру пуну воде и боба, па кад свари боб, зо­вне ујутро оца и рече му да узме рало и волове пак да иде орати покрај пута куда ће пасати цар, и рече му: – Кад видиш цара, узми боб пак сиј, и вичи: „Хај, волови, помози Боже да роди варен боб!” Кад те цар запита како може родити варени боб, а ти реци: „Као из варених јаја изле­ћи се пилад.” Сиромах послуша шћер па отиде те стане орати; кад угледа цара ђе иде, он стане викати: – Хеј, волови, помози Боже да роди варени боб! Чувши цар ове ријечи, стане на путу и рече сиромаху: – Сиромаше, како може родити варени боб? А он му одговори: – Честити царе, као из варених јаја излећи се пилад. Стави се цар одмах да га је шћер научила, па заповиједи слугама те га ухвате и доведу преда њ, па му онда пружи повјесмо лана говорећи: – Узми то, и од тога имаш учинити гумину и једра сва што је од потребе за један брод;

пилад – пилићи варен – куван починути – одморити се боб – биљка слична грашку или пасуљу пињата – земљани суд у којем се кува храна пасати – пролазити повјесмо – свежањ вуне, конопље или лана који се везује око преслице гумина – врло дебело уже којим се везују бродови

129


КА

ЕД У

кудеља – конопљина, ланена или вунена влакна скупљена тако да се из њих може прести конац статив – ткалачки разбој, справа која служи за израду тканине пресекати – испљускати, испразнити воду из нечега, овде из мора ступа – округао и издубљен суд у коме се тучком дробе ситни зрнасти плодови, или се у њему бућка масло

ако ли не, изгубићеш главу. Ови сиромах с великијем страхом узме повјесмо и плачући отиде дома и каже све својој шћери. Шћер га пошаље да спава обећавајући му да ће она све то учинити. Су­традан узме мали комад дрвета, пак пробуди оца и рече му: – На ти ово дрво и понеси га цару нека ми од њега направи кудељу и вретено и стативе и остало што требује, пак ћу ја њему направити све што наређује. Сиромах послуша кћер и искаже цару све што га је она научила. Цар чувши ово, зачуди се и стане мислити шта ће чинити, па онда дохвати је­дну малу чашицу и рече му: – Узми ову чашицу и понеси твојој шћери, нека ми њом пресека море да остане поље. Сиромах послуша и – плачући понесе шћери ону чашицу и каже јој све што је цар рекао. Ђевојка му рече да остави до сјутра и да ће она све учинити. А сутрадан зовне оца и да му литру ступе и рече: – Понеси ово цару и реци му нека ми овијем затисне све изворе и сва језера пак ћу ја пресекати море. Сиромах отиде и овако цару рече. Цар, видећи да је ђевојка много мудрија од њега, заповједи му да је доведе пред њега; а кад је доведе и обоје се поклоне пред њим, онда је цар запита: – Погоди, ђевојко, шта се може најдаље чути? Ђевојка одговори: – Честити царе, најдаље се може чути гром и лаж. Тада се цар дохвати за браду, и обрнувши се својој господи, за­ пита их: – Погодите, колико ваља моја брада? Једни стану говорити оволико, други онолико, онда ђевојка одговори свијема да нијесу погодили, пак рече: – Царева брада ваља колико три кише љетње. Цар се зачуди, па рече: – Ђевојка је најбоље погодила. Па је онда запита хоће ли бити његова жена, и да друкчије не може бити него тако. Ђевојка се поклони и рече: – Честити царе, како ти хоћеш нека буде, само молим да ми напишеш на карти својом руком, ако би се кадгођ на ме расрдио и мене од себе оћерао, да сам госпођа узети из твога двора оно што ми је најмилије. Цар јој ово одобри и потпише. Пошто паса неколико времена, цар се на њу ражљути и рече јој: – Нећу те више за жену, него хајде из мога мога двора куд знаш. Царица му одговори:

130


о народној новели

ЕД У

Разговарамо…

КА

– Свијетли царе, послушаћу, само ме пусти да преноћим, а сјутра ћу поћи. Цар јој допусти да преноћи. Онда царица, кад су били при вечери, помијеша му у вино ракију и нека мирисна биља и, нудећи га да пије, говораше му: – Пиј, царе, весело, јер ћемо се сјутра растати, и вјеруј ми да ћу бити веселија него кaд сам се с тобом састала. Цар се опјани и заспи, а царица справ кароцу и понесе цара у камену пећину. Кад се цар у пећини пробуди и види ђе је, повиче: – Ко ме овђе донесе? А царица му одговори: – Ја сам те донијела. Цар је упита: – Зашто си ти то од мене учинила? Да ли ти нијесам рекао да више нијеси моја жена? Онда му она, извадивши ону карту, рече: – Истина је, честити царе, да си ми то казао, али погледај шта си на овој карти потписо: што ми буде најмилије у твојему дому да понесем собом кад од тебе пођем. Цар, видећи то, пољуби је и поврате се опет у царски двор.

*** Запази где живе мудра девојка и њен отац. Потруди се да објасниш због чега је то *** *** *** *** *** *** *** ***

*** *** ***

важно за лик девојке и саму причу. На почетку новеле описан је сусрет између девојчиног оца и цара. По чему је цар запазио сиромашног оца? Подвуци очев одговор из којег се види шта је девојку начинило тако мудром. Шта је по твом мишљењу навело цара да девојци поставља немогуће задатке? Коју особину цар на тај начин испољава? Како девојка одговара цару на његове немогуће захтеве? Колико захтева је цар поставио пред девојку пре него што ју је лично упознао? Зашто је цар одлучио да упозна ову сиромашну девојку? Подвуци реченицу из које се то види. Која три питања цар поставља девојци? Како девојка одговара на треће питање? Подвуци њен одговор. Објасни због које се цареве особине девојка одлучила на ово лукавство. Запази где царица односи цара. Објасни зашто баш тамо. Погледај још једном крај новеле. Како цар одговара на последње надмудривање? У новели се не описује девојчин изглед. Размисли зашто је то тако. Чиме девојка осваја цареву љубав?

131


*** Прочитај и друге

Народна новела је врста народне приповетке у којој су описани догађаји који су се могли догодити и у стварности. За разлику од бајке, новела је прича без чуда, нестварних бића и немогућих догађаја. Овакве народне приче Вук Караџић је називао још и мушким приповеткама.

Подсећамо се… дијалог У овој приповеци јунаци међу собом често разговарају. Својим говором они откривају много тога о себи. О томе да је девојка мудра, а цар сујетан, сазнајемо из њихових речи. Овакав разговор између двеју особа називамо дијалог. Књижевни јунаци нам кроз дијалог откривају своје међусобне односе и особине. • Уочи по чему се дијалог у прозном тексту разликује од дијалога у драмском тексту.

А шта ти кажеш ... о мудрости

Образложи значај мудрости приказане у овој причи. Размисли о томе какву вредност има мудрост данас, у савременом свету. Објасни свој став према мудрости.

ЕД У

народне новеле – Краљ и чобанин, Драм језика, Ћоса и угурсуз, Лаж за опкладу, Све све, али занат. Изабери омиљену приповетку и препричај је (усмено или писмено). *** Упореди приповетку „Дјевојка цара надмудрила” са другим народним приповеткама које су ти познате. Истражи шта је у њој стварно и могуће, а по чему подсећа на бајку. *** Опиши и објасни како се у народним новелама награђује мудрост. Размисли о женским и мушким ликовима, и о разлици у њиховом награђивању.

Учимо… народна новела

КА

Изабери задатак

КЉУЧНЕ РЕЧИ: „Дјевојка цара надмудрила”, народна приповетка, новела, Вук Караџић, мушка приповетка.

132

ЗАДАТАК o из мале школе писања

• Kако би изгледала ова новела да су се догађаји у њој почели одвијати као у бајци? Размисли о томе: – како би девојка тада одговорила на постављене задатке; – кога би упитала за савет; – да ли би потражила помоћ неког чудесног бића; – да ли би јој помогле животиње које поседују чаробне моћи. • Присети се својих омиљених бајки. У њима се јављају виле и змајеви, патуљци и џинови, животиње говоре, мртви оживљавају, људи се преображавају у разне животиње, а добро најчешће побеђује. • Имајући све ово на уму, напиши бајку под насловом који ћеш ода­брати: – Девојка и чудесна птица, – Девојка и крилати коњ, – Девојка и вештица из мочваре, – Девојка и мудри старац. Заплет твоје бајке треба да је исти као и у приповеци: мудру сиромашну девојку цар искушава различитим немогућим захтевима. Све остало осмисли као да пишеш бајку! Срећно!


Народне пословице о мудрости и марљивости

Човек се до смрти учи (избор)

ЕД У

КА

• Нико се није научен родио. • Тиха вода бријег рони. • Паметан полако иде а брзо дође. • Зло је ко не зна, а учити се не да. • Боља је унца памети него сто литара снаге. • Боље с мудрим плакати него с лудим пјевати. • Боље празна кеса него празна глава. • Боље је ништа не знати него којекако. • Док се не намучи, донде се не научи. • Ко љети пландује, зими гладује. • Добра овца много не блеји али много вуне даје. • Ко код куће чучи, мало научи. • Више ум замисли него море понесе. • Мудрој глави једно око доста. • Ко мудро мучи, лијепо говори. • Мудра је мука преварити. • Глава је старија од књиге. • Човек се до смрти учи. Разговарамо...

Пиротски ћилим

о пословицама

*** Потруди се да објасниш шта, по твом мишљењу, значи реч мудрост, а шта реч

марљивост. *** Опиши како замишљаш мудре и марљиве људе и наведи примере таквих особа које познајеш – из приватног или јавног живота. ** Издвој из наведеног низа пословица оне које по твојој процени најбоље говоре о поменутим особинама и објасни их. *** Изабери пословице које би могле да представљају твоје гесло (начело) у животу и образложи свој избор.

133


Треба да знаш... ► шта

су народне пословице

► шта

КА

Народне пословице (мудре мисли, изреке) сврставају се у кратке народне умотворине у којима се најсажетије излаже (формулише) свеукупно људско искуство. У једној реченици, често без везника, са пренесеним значењем и поруком, пословице преносе вековно људско искуство. Најчешће представљају високи морални идеал, а некада само препоруку како да се човек најлакше избори са животним недаћама и извуче из невоље.

је гесло (начело)

Мудра мисао која је водеће начело, мисао водиља у животу – тврдња која износи одређену животну истину у коју човек верује; зове се још и животни мото, девиза; истина према којој човек усаглашава своје поступке и настоји да од ње не одступа у важним животним ситуацијама.

Изабери задатак

ЕД У

► ТАКМИЧЕЊЕ – ЗЛО ЈЕ КО НЕ ЗНА...

Организујте у одељењу такмичење. На уским тракама папира напишите по једну пословицу, а онда га пресавијте тако да други део реченице остане сакривен. Тридесетак таквих трачица ставите у шешир, из којег ћете редом извлачити по једну. Ваш задатак је да прочитате први део пословице, а онда да допуните реченицу. Поделите се у групе, вођа групе нека извлачи папирић и, у договору са осталима, треба да каже одговор. Победник је група која зна највише пословица. ► ПРОНАЂИ

Потражи Вукову збирку народних пословица у библиотеци, пронађи још занимљивих пословица и изабери десет које су по твом мишљењу најкориснији савети у животу. Образложи свој избор. ► ИСТРАЖИ

Истражи које су пословице још у употреби у твојој најближој околини. Разговарај са одраслим и старијим особама из своје породице о њиховим омиљеним пословицама и тај разговор забележи.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: народне пословице, мудрост, марљивост, гесло.

134

► ПРОВЕРИ

Провери какву ћеш причу, или песму, добити ако направиш слагалицу од пословица.


Кратке народне умотворине

Добар као добар дан у години ► У следећим примерима покушај да одгонетнеш значење народ-

Народне изрекe

КА

них изрека и пословичких поређења. Обрати пажњу на то како се у њима сликовито казује оно што обично изражавамо једном или двема речима. Потруди се да схватиш и напишеш њихово значење

....................................................................................... ....................................................................................... .......................................................................................

....................................................................................... .......................................................................................

.......................................................................................

ЕД У

• Кад на врби роди грожђе. • Дао би ти око из главе. • Лези, хлебу, да те једем. • Куповати мачку у џаку. • Пресипати из шупљег у празно. • Терати мак на конац. Пословичка поређења Поређење по сличности

• Здрав као дрен. ....................................................................................... • Вредан као мрав. ....................................................................................... • Држи га као мало воде на длану. ....................................................................................... • Чува га као очи у глави. ....................................................................................... • Добар као добар дан у години. ....................................................................................... Поређење по супротности

• Провео се као бос по трњу. • Пазе се као мачка и миш. • Сигуран као врбов клин. • Слажу се као рогови у врећи.

....................................................................................... ....................................................................................... ....................................................................................... .......................................................................................

135


Треба да знаш... шта су изреке и пословичка поређења Изреке спадају у кратке народне умотворине које је Вук Караџић описао као „у обичај узете речи”. Конкретније су од пословица, не теже уопштавању и садрже извесну пренесеност значења. Веома сликовита, мудра, а често и духовита, народна пословичка поређења понављају се увек у истом облику, као део говора, односно говорни изрази.

КА

Народне пословице • • • • • • • •

ЕД У

Ми старимо, свет се подмлађује. На млађима свет остаје. Свет је најбоља школа. Добру човјеку све добро стоји. Ко другоме јаму копа, сам у њу упада. У добру се не понеси, а у злу се не покуди. Не реци зло да зло не чујеш. Лијепа ријеч гвоздена врата отвара.

Подсећамо се...

Као што ти је већ познато, пословице су сажето исказане мудре мисли о човеку и свету, и савети или препоруке за поступање у различитим животним ситуацијама. У њима су садржана вековима стицана сазнања и искуства, а њихова основна намена јесте изрицање животних истина, правила и поука. Има их сваки народ. Мудре мисли зову се још и: сентенце, гноме, максиме и афоризми. Могу бити у прози или у стиху.

Народне питалице

Питали Марка: – Који је јунак најбољи на свету? – Онај који презире смрт, а воли живот.

Питао магарчић оца: – Што те оно данас зову на свадбу? – Биће да је нестало дрва.

Питали вука: – Кад је највише зима? – Кад се сунце рађа.

Питали вредна сиромашка: – А где је твоје благо? – У мојим здравим рукама. – Међер, твоје је лепше и сигурније.

136


Треба да знаш... шта су питалице

Народне брзалице

КА

Питалице су усмена кратка прозна врста, сажета, духовита и са поентом на крају. Састоје се од дијалога, питања и одговора, а уводна реченица је кратка, садржи глагол питати и служи да уведе ликове. Јунаци су многи и различити, а могу бити и историјске личности и животиње. Уобличавају често историјску стварност, разне нарави и ситуације, на шаљив или сатиричан начин.

• Клупчићем ћу те, калемчићем ћу те! • Криво рало Лазарево криве лазе разорало. • На кантару катран, кантар мери катран. • Уплетосте ли каишчиће у опанчиће? • Чокањчићем ћеш ме, чокањчићем ћу те! • Шаш деветерошаш, како се раздеветерошашио!

ЕД У

Треба да знаш... шта су брзалице

Брзалице су посебни говорни изрази, специјалне говорне игре стваране са намером да се вежба изговарање гласова, речи и реченица. Избор гласова, слогова и речи је намерно такав да отежава изговарање. Пошто је циљ да се тачно, брзо (обично три пута заредом), и без застоја изговарају – њима се подстиче и негује правилан говор. Забавне су као вежба, или као такмичење – и често, због омашки које могу настати приликом изговарања, изазивају смех слушалаца.

Народне загонетке

(Звоно)

• Мање од ораха, теже од товара?

(Петао)

• Наш војвода воду пије, А над њим се барјак вије; Круну има, краљ није, Сабљу има, војник није; Оструге има, војник није?

(Жишка, жар)

• Друге зове, себе не чује?

137


• Товар носи – коњ није, иглом боде – шваља није? • Зуба нема, руку нема, а опет уједа? • Сваки данак мајка црна бијелога рађа сина? • Дању сам лажа, а ноћу истина? • Пружих златну жицу преко белог света, па је савих у орахову љуску? • Што си год од кога чуо, ја сам ти казао? (Јеж)

(Зима)

(Ноћ и дан)

(Сан)

(Очни вид)

(Језик)

КА

Треба да знаш... шта су загонетке

Загонетке су нарочито смишљена питања која захтевају одговор – одгонетку. То су веште, сликовите, маштовите игре духа и језика – поетске слике скривалице у којима је садржан опис неког бића, предмета или појаве. Засноване су и на пренесеном значењу, те њихово одгонетање подразумева и знање и машту. Изабери задатак

ЕД У

*** Изабери најзанимљивије и највредније кратке народне умотворине и образложи свој избор. Откривај у њима дубља значења, мудрост, општељудске и свевремене вредности. *** Размисли о томе колико су човеку важни мудра реч, савет и препорука. Каква је људска потреба исказана у загонеткама и питалицама, а каква у пословицама? *** Шта закључујеш о могућностима језика и о човековом односу према речима и говору уопште? *** Такмичење ...

КЉУЧНЕ РЕЧИ: кратке народне умотворине, пословице, изреке, поређења, питалице, брзалице, загонетке.

138

► препознај народну умотворину Игра се састоји у следећем: на папирним тракама испишите кратке народне умотворине (на свакој по једну); поделите се у групе; изаберите представника; извлачите листиће на којима се налази по један текст, и преко свог представника одговарајте која је то врста народних умотворина и које су њене одлике. Ако једна група не зна одговор и каже „даље”, или погрешно одговори, на реду је друга група – и тако укруг док има листића. Побеђује група са највише тачних одговора.

► без грешке, три пута заредом изговори брзалицу Игра се састоји у следећем: на папирним тракама испишите брзалице (на свакој по једну); поделите се у групе; извлачите листиће на којима се налази по једна брзалица, договорите се ко ће је изговарати. Ако представник једне групе погреши, на реду је друга група – и тако укруг док има листића. Побеђује група са највише успешно изговорених брзалица.


Душан Радовић (1922–1984) наш је познати песник и приповедач, писац радио и телевизијских игара. Можда ти је позната телевизијска серија „На слово, на слово”, и књиге „Поштована децо”, „Смешне речи”, „Разбојник Кађа и принцеза Нађа”, „Вукова азбука”, „Седи да разговарамо”. Од радио-игара најпо­знатије су му „Капетан Џон Пиплфокс” и „Како су постале ружне речи”. Једно позориште у Београду носи име овог великог писца.

КА

► Волим децу. И то је оно основно расположење у коме пишем за њих. [...] Кад би требало да објасним шта је то игра у мојој поезији, рекао бих, пре свега, да је за мене само писање једна врста игре. А, друго, игра је, ако тако могу да кажем, борба или отпор према досади. Деца најбоље знају шта је досада и она се боре против ње боље него одрасли. (Душан Радовић) Радио-игра за децу „Капетан Џон Пиплфокс” настала је тако што су далеке 1953. године писца замолили да напише нешто поводом 1. априла – за Дечји програм Радио Београда. У овој радио-драми јунаци су гусари и њихов капетан, страшно седмоглаво чудовиште, пећина и одјек, брзоговорећи људи... Замисли узбуркано море, ветар и галебове, гусарски једрењак са седамдесет гусара, заставом и оружјем, и – спреми се за урнебесну авантуру.

Душан Радовић

ЕД У

Капетан Џон Пиплфокс (одломци)

Лица: КАПЕТАН ЏОН ПИПЛФОКС; АРЧИБАЛД; СЕКИРА; КОРЊАЧА; КОНОВАЛ; ЧУДОВИШТЕ; ГУСАРИ; БРЗОГОВОРЕЋИ; СПИКЕР (Ветар и таласи.)

ГУСАРИ (певају): Лепојке из Хаване све стоје са стране, питају: капетане, како се зове ваш брод? А капетан им руком мане, тим лепојкама из Хаване, што стоје тако са стране, са стране: – Освета, то је мој брод!

Хавана – град на Куби

(Музика.)

СПИКЕР: После једне туче у ливерпулској луци, гусарски капетан Џон Пиплфокс, звани Звоно, био је пензионисан. Одређена му је 139


КА

ЕД У

ликвидирати – уништити, извршити смртну казну

бедна пензија и нешто инвалидског додатка, за 72 ране добијене у гусар­ским биткама. Заставе и оружја однети су у музеј, а храбра посада искрцана на ко­пно и послата да се усавршава у различитим занатима. Међународни гусарски савез, у знак протеста против ове подмукле игре, престао је да напада енглеске трговачке бродове, који су се по­сле тога толико намножили да су били све чешћи судари и то на отво­реном мору… Када се, међутим, у Кинеском мору појавило седмоглаво чудовиште, и почело као од шале да потапа енглеске, и не само енглеске лађе, и када нико од тадашњих владиних мезимаца није имао храбрости да пође и да чудовиште ликвидира, – дакле, када је све било тако као што сам вам рекао, – јави се наш гусарски капетан, дивна једна фигура, звани Звоно, и рече: „Вратите ми једрењак, вратите ми мојих седамдесет гусара, вратите ми заставе и оружје – и нека ме поједе морски пас ако се не вратим са свих седам глава тога чудовишта!” Влада је, разуме се, одмах пристала и једино се управа музеја дуго противила, тврдећи да су гусари одвратни и да ће упропастити и заставе и оружје. Ствар је ипак уређена и капетан је добио све што је тражио, уз обећање да ће пазити на заставе и да ће гусари редовно чистити своје секире, нарочито после борби прса у прса, по којима је наш јунак био познат и омиљен! (Музика.)

СПИКЕР: Ту тек, у ствари, почиње наша прича… ГУСАРИ (певају):  Лепојке из Хаване, све стоје са стране, са стране, питају: капетане, како се зове ваш брод?

СПИКЕР: Песма коју слушате ори се на том дивном гусарском броду… Певају је најславнији гусари света, а слуша Џон Пиплфокс, гусар са 72 ране, кога су срамно хтели да пензионишу и смире бедном пензијом! Правац је Кинеско море! ГУСАРИ (настављају песму):… А капетан им руком мане. КАПЕТАН: Доста! (Нагли тајац, само хармоника испадне, па опет тајац.) Синови! Сами смо, само небо и море! Питам вас, тако вам заставе овог брода, да ли сте икада у свом псећем животу срели чудовиште са седам глава? ГУСАРИ: Никад, капетане! КАПЕТАН: А, питам вас, тако вам мора, да ли бисте хтели да га видите? ГУСАРИ: Свакако, капетане!

140


(Ветар, галебови, море.) [...] СПИКЕР: То је био још један корак ближе опасности. Међутим, код посаде није више било никаквог колебања. Једрењак се укотви код Црвене стене, и капетан са неколико најхрабријих момака пронађе пећину брзо и лако, како је само он то умео… АРЧИБАЛД (шапатом): Јесмо ли ту? КОНОВАЛ: Ту смо ваљда…

КА

(Кораци кроз ехо.)

брица – берберин кубура – старинска врста пушке

ЕД У

КАПЕТАН (снажно): Е-хеј! ОДЈЕК: Е-хеј! Е-хеј! Е-хеј! КАПЕТАН: Чујеш ли ме, Пећино? ПЕЋИНА: Чујем, шта се дереш? ОДЈЕК: Чујем, шта се дереш? КАПЕТАН: Дошао ти је капетан Џон Пиплфокс, звани Звоно, чула си ваљда за њега… ПЕЋИНА: Чула сам – ти си брица, је л’ да? КАПЕТАН: Вештице, не изазивај, сасућу ти ову кубуру у ждрело! КОНОВАЛ: Не, капетане! АРЧИБАЛД: Не, капетане, морамо се савладати!… Она зна… Зар хоћете да нас опет врате у пензију?!… КАПЕТАН (љут али уздржан): Дошао сам да ми кажеш како да савладамо седмоглаво чудовиште. ПЕЋИНА: Зар те није страх? КАПЕТАН: Шта се то тебе тиче?!… Одговарај на питање!… ПЕЋИНА: Слушај, глупи гусаре!… Клади се са тим чудовиштем – да си ти паметнији, и добићеш опкладу. Оно је још глупље од тебе! КАПЕТАН: Како да се кладим? ПЕЋИНА: Ево овако, слушај: постави му неколико питања и клади се са њим да неће умети да одговори… КАПЕТАН: А у шта да се кладим? ПЕЋИНА: Па у ту твоју гусарску главу… Ако оно погоди, ти му за опкладу дајеш главу… Ако не погоди – ти њему исеци за сваку погрешку по једну главу… КАПЕТАН: Добро, а сад кажи – каква питања да му поставим? ПЕЋИНА (иронично): Па нека згодна питања… КАПЕТАН (нервозно): Каква су то згодна питања? ПЕЋИНА: Па да буду више тешка него лака!… КАПЕТАН (огорчено претећи): Слушај, глупачо, не изазивај!… Јер ако те ја сада… АРЧИБАЛД: Не, капетане! КОНОВАЛ: Капетане, мислите на будућност своје деце! КАПЕТАН: Какве деце, кенгуре! Откуд мени деца!

141


КОНОВАЛ (извињавајући се): Извините, хтео сам само мало да је умилостивим… КАПЕТАН (нежно, мирније): Вештице, имала си срећу!… Реци сад – каква питања, каква питања да му поставим? ПЕЋИНА: Ви-ше те-шка не-го ла-ка!… ОДЈЕК: Више тешка него лака!… КАПЕТАН:И шта још? ПЕЋИНА: И ни-шта ви-ше! ОДЈЕК: И ништа више. И ништа више!

КА

СПИКЕР: Можда би већ био крај ове наше приче, да ова подла пећина није направила грубу шалу са нашим јунацима. Оставити људе са пола објашњења – то заиста могу само пећине камена срца… Момци су се вратили на једрењак, али без песме и са много нових брига. [...]

(Хујање ветра. Тресак. Музика.)

ЕД У

СПИКЕР: Неочекивано, кад се баш не би могло рећи за наше гусаре да су били спремни, изрони из мора пред прамац брода огромно седмо­главо чудовиште!… Не, такво чудо још нико не виде на свету!… Седам глава љуто је сиктало са седам вратова, плазећи се халапљиво… (с узда­хом, без наде) Гусари, нека вам је сада ваш велики капетан на помоћи!!!

ЧУДОВИШТЕ: Шта тражиш овде, пацове? КАПЕТАН: Дошао сам да видим шта има у тих твојих седам глава, гуштеру пијани! ЧУДОВИШТЕ: Има у свакој седам пута више него у твојој! КАПЕТАН: Кладим се да нема! ЧУДОВИШТЕ: Кладим се да има! КАПЕТАН: Кладим се у своју гусарску главу да нема! ЧУДОВИШТЕ: Кладим се у својих седам глава да има! КАПЕТАН: Добро, седмоглави, ако пристајеш – да ти измерим памет… Поставићу ти питања… Ако не одговориш тачно – оде ти свих седам глава… ЧУДОВИШТЕ: А ако одговорим?! КАПЕТАН: Ево ти ове моје гусарске главе! ЧУДОВИШТЕ: Хајде, питај! КАПЕТАН (после краће паузе): Реци ти мени овако: реци ми – шта је најлепше на свету? ЧУДОВИШТЕ: Најлепша на свату… Најлепше на свету… Најлепше на свету… ГУСАРИ: Не зна, не зна, капетане! Сеците му главу – шта чекате?! КАПЕТАН: Знаш или не знаш? ЧУДОВИШТЕ: Знам! Најлепше на свету је… КАПЕТАН: Но, знаш или не знаш?

142


ЧУДОВИШТЕ: Не знам! КАПЕТАН: Дај онда једну главу! (Фијук сабље.)

ЕД У

КА

ЧУДОВИШТЕ (реагује). КАПЕТАН: Најлепша на свету ја гусарска застава! ЧУДОВИШТЕ: Имам још шест глава, а ти само једну… Постави друго питање! КАПЕТАН: А сад ми реци шта је – најјаче на свету? ЧУДОВИШТЕ: Најјачи на свету је слон! КАПЕТАН (збуњено): Шта рече? ЧУДОВИШТЕ: Слон је најјачи на свету! КАПЕТАН: То ти је неко рекао! ЧУДОВИШТЕ: Нико није рекао. Дај главу! Дај главу, гусаре! КАПЕТАН: Чекај мало… ЧУДОВИШТЕ: Дај главу! КАПЕТАН: Грешка, гуштеру! Погрешио си! Од једног слона јача су два слона! ГУСАРИ (одушевљење). КАПЕТАН: Дај још једну главу! (Фијук сабље.)

ЧУДОВИШТЕ (реагује). ГУСАРИ (одушевљење). ЧУДОВИШТЕ: Питај још нешто… Ја имам још пет глава, а ти само једну! КАПЕТАН: Ево још нешто, гуштеру!… Реци ми – шта је најслађе на свету? ЧУДОВИШТЕ: Најслађе на свету… Најслађе на свету је бундевино семe! ГУСАРИ (грохотан смех). СПИКЕР: Капетана је оволика глупост чудовишта већ нервирала. Иако се нешто није осећао добро, замахну сабљом и посече још оних пет-шест глава, које су немоћно сиктале са танких вратова!… (Неколико фијука сабљом. Музика.) 143


КА

СПИКЕР (одахне): Тако се, ето, завршио последњи подвиг храброг гусара Џона Пиплфокса, званог Звоно. Када се вратио у домовину, начелник Адмиралитета понудио му је своју ћерку за жену, велику јахту од јапанског дрвета и орден Златнога мача, који је до тада носио само један пук јуришне коњице. Капетан, дирнут овом пажњом, захвали се на великој свечаности у Лондону. Прими одликовање, а младој дами се извини због свог ниског порекла и недовољног образовања. Не ожени се, дакле, већ укрца храбру посаду на јахту од јапанског дрвета, и крете на пут… Сунчали су се и пецали рибе, а када би пљуснула киша, повлачили би се у салоне и решавали укрштене речи!… ГУСАРИ (певају песму „Лепојке из Хаване”).

Разговарамо...

о радио-драми за децу

*** Размисли о томе шта знаш о гусарима: ко су они били, како су изгледали, чиме

ЕД У

су се бавили. Упореди их са гусарима у овој игри. Наведи главне особине гусара Душка Радовића. Замисли пензионисане гусаре са заставом и оружјем из музеја, којима заповеда гусарски капетан „дивна једна фигура, звани Звоно”. Шта је у њиховом изгледу смешно? Ако су гусари такви, какво је чудовиште? Како је писац страшно седмоглаво чудовиште преобратио у смешну појаву? Истражи у тексту што више детаља који то потврђују. Који је најважнији део ове радио-драме? Како изгледа врхунац драмске радње (кулминација)? Шта је писац у односу на познате приче о борби с аждајом променио? Чиме је тај сукоб учинио занимљивим и узбудљивим? Какве су реплике које они размењују у драмском дијалогу? Чему може да захвали капетан за своју победу? Како замишљаш Пећину чаробног еха? Какву улогу она треба да има у гусарском подвигу? Сети се како се понашају у бајкама они који помажу главном јунаку. Зашто је ово пећина „камена срца”? Шта те је још у овом одломку подсетило на бајку? Чиме су, обично, у бајци, јунаци награђени за своје подвиге? Шта чини капетан Џон Пиплфокс када му начелник Адмиралитета понуди своју ћерку за жену? Поново пажљиво прочитај текст и означи делове који су те посебно насмејали. Откривај тајне хумора и покушај да објасниш због чега се најчешће смејеш.

***

***

***

***

***

***

144


Учимо… радио-драма � Радио-драма је новија врста драмске књижевности. Особености радио-драме проистекле су из околности да је она предвиђена за читање на радију, а не за извођење на позорници. Дакле, посредством речи и звукова ова драма дочарава оно што слушалац не може да види… Изабери задатак

КА

► ИГРАЈМО СЕ ПОЗОРИШТА

Да ли је неко пожелео да игра у позоришној представи „Капетан Џон Пиплфокс”? Ако јесте, ништа лепше. Прочитајте текст у целости. Поделите се по улогама, осмислите костиме, сценографију, реквизите, одаберите музику. (Пст! Не заборавите шаптаче!) Примећујете да највише улога има за дечаке – а шта ће радити девојчице? Размислите о Спикеру, Брзоговорећим људима, Пећини, па и о чудовишту са седам глава... Да бисте успешно остварили своје улоге, читајте текст много пута и трудите се да га добро разумете и протумачите. Писац га је написао за радио. Обратите пажњу на Спикера и звучне ефекте.

Плакат представе Малог позоришта „Душко Радовић”

► У РАДИЈУ ЖИВЕ МАЛИ ЉУДИ

ЕД У

Ако вам се чини занимљивим, покушајте да од учионице направите радио. У једном делу поставите параван, седите иза њега и говорите текст по улогама. Они који су вешти у имитирању могу да опонашају звук ветра, таласа, галебова, фијук сабље. Не заборавите хармонику, размислите о музици на текст песме „Лепојке из Хаване”. Остатак одељења, слушаоци радија, на крају ће вам рећи своје утиске. Уколико имате могућности, снимите своју радио-драму. У поновном слушању процените шта треба променити и побољшати у поновном извођењу.

Сцена из представе Малог позоришта „Душко Радовић”

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Душан Радовић, „Капетан Џон Пиплфокс”, радио-драма, хумор.

145


► При читању одломка из Нушићеве „Кирије”, коју је он назвао „шала у једном чину”, упознаћеш делић његовог комедиографског умећа. Писац полази од веома озбиљне теме: сиромашном чиновнику, са женом и четворо деце, који већ пет месеци не може да плати кирију (станарину) – прети исељење. Јунак ове „шале” одлучује да своју породицу поведе на сасвим необично путовање. Једночинка „Кирија” први пут је изведена на позорници Народног позоришта у Сарајеву (данашња Босна и Херцеговина) 1926. године.

КА

Бранислав Нушић

Кирија

(одломак из једночинке)

Лица: отац, мајка, старији и млађи синчић, старија и млађа кћерка, извршитељ, адвокатски писар, жандарм II

ЕД У

(Деца обучена да бог сачува, искрпљена по туру и коленима, у оделу прекројеном и исхабаном, сруче се у собу.)

претензије – претеран захтев за нечим, неоправдано полагање права на нешто

146

ОТАЦ: Кажите децо: драгичка! ДЕЦА: Драгичка! ОТАЦ: Путујемо, идемо на пут! ДЕЦА: Живео! ОТАЦ: Је л’ волите да путујете? ДЕЦА: Волимо! ОТАЦ: Тако. Е то је лепо од вас. А где би ти, кићо (најмлађем), волео да путујеш, на пример? МЛАЂИ: Ја у Земун. ОТАЦ: Ти немаш великих претензија и то је лепо од тебе! (старијем) А ти? СТАРИЈИ: Ја у Врању. ОТАЦ: Врло добро, то је и онако уз пут кад се пође у Земун. (Млађој): А ти, где би ти волела да путујеш? МЛАЂА: Ја, тата, у Италију. Тако бих волела да путујем у Италију. ОТАЦ: Сасвим. Италија је лепа земља, треба тамо да путујемо. МЛАЂА: Па зар ћете ме водити? ОТАЦ: Разуме се. Ајде, спреми се! МЛАЂА: (Скаче весело.): Јаој, ала је то дивно, путоваћу у Италију.


залагивати – лагати, варати

ЕД У

КА

ОТАЦ: (старијој): А ти? СТАРИЈА: Ја бих тако волела у Швајцарску. ОТАЦ: У Швајцарску? МЛАЂА: Она, знате, има зимски капут па зато воли да иде у Швајцарску, а ја немам па зато волим да идем у Италију. ОТАЦ: Ићи ћемо и у Швајцарску, и у Италију, и у Земун, и у Врању. Ајде, ајде спремите се, пакујте се! ДЕЦА: Живео! (Хоће да пођу.) ОТАЦ: Стојте! Поведите и мајку, нек се и она спакује. МАЈКА: Ама остави ти мене. Ето ти деца, па их залагуј. ОТАЦ: Поведите мајку кад вам кажем, иначе нећемо путовати. ДЕЦА (Опколе мајку и гурају је у другу собу.): Ајде, болан, немој да поквариш, ајде, ајде, ајде!… ОТАЦ (Сам, шета крупним корацима.): Одиста, била би то дивна ствар кад би се човек могао тако послужити уображењем. Одем, на пример, кућевласнику и кажем му: Добар дан, газда! Дошао сам да вас замолим да уобразите да сам вам платио кирију. МАЛИ (на вратима): Тата, могу ли ја да поведем Хектора? ОТАЦ: Поведи, брате, дабоме да га поведеш. МАЛИ (Повуче се.) ОТАЦ (Наставља размишљање.): Или, одем, рецимо, господину министру… МЛАЂА (на вратима): Татице, је л’ могу да понесем и моју лутку? ОТАЦ: Ама понеси, разуме се, и лутку, и обруч, и све понеси, све! МЛАЂА (Повуче се.) ОТАЦ (Наставља размишљање.): Одем, рецимо, господину министру и кажем му… МАЈКА (на вратима): Кажи ми, човече, још једанпут, је л’ озбиљно да пакујем? ОТАЦ: Разуме се, најозбиљније пакуј. МАЈКА: Шта? ОТАЦ: Све, све што имамо у кући, све! МАЈКА: И твој зимски капут? ОТАЦ: Он је, истина, сав исцепан, али даћемо га у Италији да се окрпи. МАЈКА (Крсти се.) ОТАЦ: Немој се крстити, молим те, него пакуј се! Видећеш само како се може и без пара путовати. МАЈКА (Крстећи се повлачи се.) ОТАЦ (Наставља размишљање.): Одем, рецимо, господину министру и кажем му: Добар дан, господине министре. Дошао сам да вас замолим да уобразите да ја имам пуне године службе. И он лепо уобрази. Било би то одиста дивно! (Споља се чује ужасна дрека и ларма.) Аха, ево их, иду путници! (Наилазе жена и деца обучена за пут, носећи све што су стигла. Старија, која путује у Швајцарску, обукла зимски капут и шубару, носећи хармонику под мишком; млађа, која

147


КА

ЕД У

комендија – комедија – врста драме са смешним и забавним садржајем трумбета – труба квартир – соба или стан за издавање

путује у Италију, летње одело, сламни шешир и носи лутку од крпа направљену. Млађи води за узицу неку џукелу и има трумбету у руци, старији понео кавез са птицом.) Врло добро! Врло добро! Изгледате као изистински путници који путују у Италију и Швајцарску. Дедер да заузмемо ме­ста, јер, као што видите, велика је навала, а дуг је пут, па треба да заузмемо што пре места. (То говорећи намешта крај отворена прозора столице по реду, као што су отприлике седишта у вагонима.) Та-ко… тако… ‘Ајде, сад седајте, заузимајте места! МАЈКА: Ама иди, човече божји, не терај бар са мном комендију. ДЕЦА: Па зар нећемо одистински да путујемо? ОТАЦ: Па нећемо, дабоме, кад, ето, неће мама. ДЕЦА: Ајде, болан, мама! ОТАЦ: Не квари деци вољу. Седи, седи молим те! МАЈКА (Крстећи се седа.) ОТАЦ (деци): Овде ти, а ти овде. Тако. Ти седи овде, а ти онде. Сме­стите ствари. Тај кофер метни овде да не смета, а ту кутију макни овамо… Тако. Ево ја ћу овде крај маме. МЛАЂИ: Па је л’ то ми кобајаги? ОТАЦ: Кобајаги, дабоме. ДЕЦА (разочарана): Аааааа!… ОТАЦ: Кобајаги, али ће изгледати сасвим као и одистински, видећете ви само. Е, дедер, уобразите сад сви да је воз кренуо. Свирај ти у ту трумбету. МЛАЂИ (Свира.) ОТАЦ: Е, ајд’ сад за мном, помажите, вичите као ја: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп… (Деца пристају, те почну у хору певати, лупати ногама и другим пре­дметима тако да унеколико подражавају железницу.) Стој! Свирај! (Уста­не. Млађи засвира.) Земун пет минута. Е, погледајте, децо, тамо. Оно што видите, то је град Земун. Земун лежи на Дунаву и гледа у Београд. Земун је град чије се становништво пре светског рата бавило прегледом пасоша, а после светскога рата, то је варош у којој станују они чиновници који не могу да нађу квартир у Београду. Свирај! Полази! (Седа. Млађи свира.) ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп… ОТАЦ (Устаје.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Врање, пет минута. То што видите сад, то је Врање. Та је варош раније била на самој граници државној, а сад се повукла више у уну­трашњост. Врање је чувена по томе што је ту Коштана Циганка

148


ЕД У

КА

пронашла Бору Станковића књижевника. (Седа.) Полази! Свирај! (Млађи свира.) ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп… ОТАЦ (Устаје.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Е, децо, ово је Италија. Гледајте, децо, гледајте и уживајте. То што видите, то је Италија, земља пуна знаменитости и лепота. Оно тамо, видите ли, оно је чувено језеро Лаго Мађоре, које је знаменито по томе што је папа Бонифације четрдесет други, приликом једне фудбалске утакмице, препливао то језеро на лабуду. А оно тамо, што се искривило као господин Сима судија, то је чувена кула у Пизи, која је знаменита по томе што је крива. А оно тамо, сасвим далеко, оно је знаменита планина Квиринал, на врху које је Ромео први пут изјавио љубав Јулији. Становништво Италије је многобројно и највише се бави свирањем у мандолину и ждерањем макарона. Клима је у Италији променљива, а та променљивост зависи од барометра. Ипак је највећим делом топла клима, тако да се не носе зимски капути и непотребна су дрва за огрев, услед чега чиновници у Италији имају много мањи додатак на скупоћу. Италија је врло плодна земља и у њој рађају највише зејтин, вино, поморанџе и атентатори. Ето, то вам је све што треба да знате из географије Италије… Јесте ли, дакле, видели Италију? ДЕЦА: Јесмо! ОТАЦ: Воз полази. Свирај! (Седне.) ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп… ОТАЦ (Устане.): Стој! Свирај! (Млађи свира.) Е, децо, ово што видите, то је Швајцарска, која се иначе у географији зове и Монблан. Гледајте те лепоте и дивите се и уживајте. Планина Монблан, вечито покривена снегом, чувена је једино по томе што се на њу сваке године пењу бе­спослени људи. Престоница Швајцарске је Берн, који је чувен по томе што у његовој зоолошкој башти има и медведа, а други град, Женева, чувена је због многих језера која никад не плаве околину, па стога у Швајцарској и не постоји министарство вода као код нас. У Швајцарској је лети зима а зими лето, и зато њу радо посећују грудоболници и војнички дезертери свију земаља. Код Швајцараца је вера и народност приватно занимање, а становништво се највише бави јодловањем и бушењем рупа у сиру који се, због тих рупа, зове швајцарски сир. Сем швајцарског сира, становништво се у Швајцарској бави још и производњом снега и глечера. Ето, то вам је све што треба да знате о

атентатор – извршилац атентата – убиства, или покушаја убиства неке значајне личности јодловање – певање на посебан начин, негује се код народа који живе у Алпима

149


КА

финанси – финансијски службеници, порески или царински стражари

географији Швајцарске. А сад, пошто смо обишли и Земун и Врање и Италију и Швајцарску, ајд’мо даље! Свирај! (Млађи свира.) ХОР: Трупа-труп Трупа-труп Трупа-трупа-труп… ОТАЦ (Устане.): Стој! Свирај! СТАРИЈИ: А где смо сад, тата? ОТАЦ: Ово је граница! СТАРИЈИ: А шта има ту да се види? ОТАЦ: На граници станују финанси и ту се врши преглед ствари. МЛАЂИ: А како се то ради? ОТАЦ: Тако. Уђе један чиновник и жандарм, па онда онај чиновник пита: јесу ли то ваши кофери? (Споља се чује куцање.) МАЈКА (До сада је седела погружена, чудећи се поступцима свога мужа и сме­јући им се погдекад. Кад чује куцање, она скочи с места и оде на супротну страну, женирајући се да је ко затече у бившем положају.): Ко то сад може бити? СТАРИЈА: Па то су ваљда финанси за преглед ствари. ДВОЈЕ МЛАЂИХ (радосно): Нека уђу, нека уђу! ОТАЦ: Улази!

Разговарамо...

о једночинки

*** Наведи шта те је насмејало у одломку из Нушићеве

ЕД У

једночинке. Опиши како замишљаш собу и породицу која у њој живи. Како они изгледају чим се појаве, а како кад се спреме за „путовање”? Запази чиме отац успева да простор подстанарске собе претвори у воз којим се путује чак до Швајцарске? Ко се једини опире „путовању”? Зашто се, ипак, придружује осталим „путницима”? Пронађи у тексту место где јунак „Кирије” говори о „уображењу”. У којим би животним ситуацијама он пожелео да се њиме послужи? За сада се тако „путује”, а како би уображење послужило пред кућевласником, господином министром...? Отац, као какав водич, говори о Земуну, Врању, Италији, Швајцарској. Шта је у његовим описима и објашњењима необично, смешно? Чиме се „путовање” возом прекида? Који се тренутак „путовања” Нушићевих јунака поклапа са њиховом стварношћу? Замисли лик оца. У каквој је он стварној животној ситуацији? Каква је могла да буде атмосфера у кући с обзиром на тешке прилике у којима се налази породица? Шта он постиже својим понашањем, речима, игром?

***

А шта ти кажеш… о машти • Зашто је важно да у животу негујемо машту?

• Како би изгледао свет без творевина маште: без песама, прича, филмова, позоришних представа, видео-игрица?

***

***

***

***

***

150


Учимо и подсећамо се… шта је драма

Писац је озбиљној теми пришао на духовит начин. Напиши састав о томе како нам смех помаже да пребродимо непријатне и тешке тренутке. Пишући о томе, присети се неке ситуације или догађаја где се хумор појавио да отклони напетост и развеје непријатност. Послужи се дијалозима.

ЕД У

КА

� Већ ти је познато да је драма текст који је писан по улогама, са циљем да се игра на позорници. � Ликове у драми називамо и лицима. � Лица у драми откривају своје особине кроз међусобни разговор, који називамо дијалог. � Када лице открива своје особине обраћајући се самом себи или публици, такав облик изражавања називамо монолог. � Лица се у драми често у нечему не слажу и то изражавају кроз дијалог. Та­кво неслагање назива се драмски сукоб и разрешава се на крају драме. � Драма је подељена на чинове. Чин је заокружена тематска целина у оквиру драмске радње � Драмски текст, поред онога што изговарају лица, садржи и део текста који је стављен у заграду и обично одштампан другим типом слова. Такав текст називамо дидаскалије. Задатак дидаскалија је да нас упознају са изгледом сцене и да објасне поступке (начин кретања и изразе лица) глумаца на сцени. • Оловком заокружи монолог у тексту драме „Кирија”. • Подвуци дидаскалије које описују изглед деце у овој драми.

ЗАДАТАК o из мале школе писања

Учимо… једночинка

Једночинка је кратак драмски текст који има само један чин. Радња једночинке најчешће приказује само једну ситуацију. Наведени одломак узет је управо из једне такве Нушићеве једночинке. ЗАДАТАК o из мале школе писања

Изабери задатак

*** Читајте Нушићеву једночинку по улогама. *** Изведите „Кирију” на школској позорници. *** Учествуј у говорној вежби под насловом Како на мене делују књиге у којима има хумора.

Твој задатак је да допишеш овај одломак из Нушићеве драме. Ко куца на врата и прекида замишљено путовање? Напиши, по избору, како ће се дијалог у драми даље одвијати уколико на врата куца:

• поштар, и доноси писмо од стрица из Америке у којем се породица обавештава да је добила велико наследство; • комшиница са другог спрата која моли за помоћ јер је у њеном стану поплава; • деца, која скупљају стари папир.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Бранислав Нушић, „Кирија”, једночинка, драма у једном чину.

151


Danijel Defo (1661–1731) poznati je engleski pisac. Najpoznatiji je upravo kao autor romana „Robinson Kruso” (1719). Knjiga predstavlja prikaz vremena u kojem su ljudi sa evropskog kontinenta osvajali nepoznate zemlje. Da li znaš da Evropu danas nazivamo Starim kontinentom? Naime, oni Evropljani koji su ra­spolagali pomorskom silom (Englezi, Španci, Portugalci, Holanđani...) osvojili su i naselili sve ostale „nove” kontinente na svetu. Negde tokom tih velikih i uzbudljivih pohoda, dogodila se i Robinsonova lična avantura. Najbolje je da o tome pročitaš ceo roman. Ono što sledi je samo mali odlomak…

КА

► Pred tobom je odlomak iz čuvenog romana „Robinson Kruso”. Veći deo romana bavi se boravkom glavnog junaka na pustom ostrvu, na koje je dospeo nakon brodoloma. Čitaoci širom sveta ne uživaju u Defoovom romanu samo zbog toga što u njemu ima neobičnih i opasnih pustolovina. Podjednako je uzbudljivo i to što je pisac uspeo da svojim umećem učini zanimljivim i sve ono što njegov junak preduzima kako bi pusto ostrvo prilagodio svojim potrebama i učinio ga udobnim za život. Obrati pažnju na to kako Robinson gradi kuću, i koje njegove osobine pritom dolaze do izražaja.

Danijel Defo

Robinson Kruso

ЕД У

(odlomak)

Počnem jedino misliti kako da se obezbedim od divljaka, ako se pojave, ili divljih zveri, ako ih ima na ostrvu; padali su mi na um razni načini kako to da izvedem, i kakav dom da sagradim, da li pećinu ili šator na zemlji. Ukratko, odlučim jedno i drugo, i smatram da neće biti naodmet da to opišem. Ubrzo sam našao da mesto gde sam podigao šator nije bilo za stanovanje, naročito zato što beše na niskom močvarnom zemljištu blizu mora. Smatrao sam da nije zdravo i da je nezgodno naročito zato što u blizini ne beše vode za piće, te se rešim da nađem zdravije i podesnije mesto. U položaju u kome sam bio, imao sam da uzmem u obzir nekoliko stvari. Prvo, zdravlje i vodu za piće, kao što sam već pomenuo. Drugo, sklonište od sunčeve žege i zveri. Treće, pogled na more, da ne izgubim priliku da se izbavim, ako Bog pošalje kakav brod da ga vidim, jer nisam gubio nadu za spasenje. Tražeći podesno mesto, nađem malu zaravan na padini brega; padina prema ravni beše uspravna kao zid, tako da me ništa nije moglo napasti s gornje strane. Na strani ove stene beše malo izdubljenje kao ulaz u pećinu; ali u stvari nije bilo ni pećine ni ulaza u stenu.

152


КА

ЕД У

Rešim da na poljanici pred izdubljenjem podignem šator. Poljanica beše do sto jardi u širini i otprilike dvaput toliko u dužinu, i od nje se zemljište spuštalo nepravilno na sve strane u nizini pokraj mora. Beše na severo-severozapadnoj strani brda, tako da sam svakodnevno bio zaklonjen od sunca dok se ne pomoli na zapadu i jugu, a to je u tim zemljama pred zalazak. Pre no što podignem šator, povučem polukrug pred udubljenjem u steni, oko deset jardi u poluprečniku, a dvadeset jardi u prečniku. U tom polukrugu pobodem dva reda jakih kočeva i nabijem ih toliko u zemlju da su stajali čvrsto kao stubovi, vireći oko pet i po stopa nad zemljom, zašiljeni na vrhu. Razmak između dva reda ne beše veći od pet palaca. Uzmem zatim parčad užeta koje sam presekao na brodu i metnem ih u nizove jedno na drugo, između dva reda kočeva do vrha, pa unutarnje kočeve ograde poduprem kraćim kočevima, koso postavljenim, u visinu od dve i po stope; i dobijem tako jaku ogradu da ni čovek, ni zver ne bi mogli ući u nju ili preći preko nje. To me je stalo mnogo vremena i truda, naročito dok sam sekao kolje u šumi, doneo ga na mesto i pobô u zemlju. Ulaz u ovo mesto načinih da ne bude na vrata, nego pomoću kratkih lestvica, koje sam, kad uđem, podizao za sobom. Na taj način sam se potpuno ogradio i utvrdio, kako mi se činilo, za svaki slučaj, te sam spavao

jard – merna jedinica za dužinu (rastojanje), koja iznosi tri stope ili 91,44 centimetra stopa – jedinica mere za dužinu, određena kao prosečna dužina ljudskog stopala – između četvrtine i trećine metra; tri stope čine jard palac – mera za dužinu, koja iznosi 25,4 mm

153


ЕД У

КА

okatranjeno platno – platno premazano katranom

bezbedno preko noći, što inače ne bih mogao; mada, kako se pokazalo, ne beše potrebe za svu tu predostrožnost prema neprijateljima od kojih sam se bojao. U taj ograđeni prostor ili utvrđenje, s beskrajnim trudom preneo sam sve svoje bogatstvo, sve namirnice i municiju iz skladišta, o čemu sam već govorio. Napravio sam veliki šator, i to dvostruk, da se sačuvam od kiša, koje su jedno doba godine veoma žestoke; manji šator unutra, veći povrh njega, a ovaj pokrijem okatranjenim platnom, koje sam našao među jedrima. Više nisam, od nekog vremena, ležao u krevetu koji sam doneo s broda, već u visećoj postelji, koja beše odista vrlo dobra, a pripadala je kormilaru. U šator sam uneo sve namirnice i sve što bi se ukvarilo od vlage; i pošto sam tako sklonio svu imovinu, zatvorim ulaz, koji je dotada bio otvoren, te sam, kao što rekoh, ulazio i izlazio pomoću kratkih lestvica. Kad sam to uradio, počnem dubiti stenu i iznesem svu zemlju i kamenje kroz šator, pa ih naslažem u ograđenom prostoru i dobijem neku vrstu terase, uzdignutu stopu i po; izdubljenje u steni iza šatora služilo mi je kao kućni podrum. Stalo me je velikog truda i mnogo dana dok sam sve to doveo do savršenstva, te se moram vratiti na neke druge stvari koje su mi privlačile misao. Prevela Vojislava Bogojević

Razgovaramo… o romanu

*** Opiši svoj doživljaj Robinsonovog lika nakon pročitanog odlomka. *** Izdvoj mesta u tekstu koja su ti najzanimljivija i obrazloži svoj izbor. *** Potrudi se da hronološkim redom (po redosledu događanja) ukratko prepričaš

navedeni odlomak iz romana. U tome ti može pomoći ponovno čitanje, pri kojem ćeš pored svakog pasusa, na margini, beležiti ključne reči. *** Razmisli o životnoj situaciji u kojoj se glavni junak našao. Posle tragičnog brodoloma, u kojem su stradali svi njegovi drugovi, on se našao sаm na pustom ostrvu. Kakve osobine treba da poseduje čovek da bi opstao u takvim okolnostima? *** Na osnovu svega što je Robinson preduzeo prilikom gradnje svoga skloništa zaključi kakve su njegove karakterne osobine. Koje znanje pokazuje i kakve su njegove sposobnosti? *** Uoči kako je ispripovedan roman „Robinson Kruso”. Šta je pisac uspeo da postigne upotrebom pripovedanja u prvom licu? Kako ti doživljavaš knjige u kojima je glavni junak istovremeno i pripovedač?

154


učimo i podsećamo se... Hronološko pripovedanje – događaji se u fabuli (priči) izlažu onim redom kako su se odvijali. Pripovedanje u prvom licu – oblik pripovedanja koji podrazumeva prvo lice jednine („ja”).U romanu „Robinson Kruso” glavni junak pripoveda u prvom licu o sebi i o svim burnim događajima koji su obeležili veliki deo njegovog života.To pripovedanje je subjektivno (lično), što znači da je obojeno ličnim viđenjem, znanjem i razmišljanjem.Takav postupak svojom neposrednošću i ubedljivošću snažno deluje na čitaočev doživljaj.

► ko

КА

Treba da znaš … o Defoovom romanu je Robinson Kruso

ЕД У

Robinson Kruso je jedan od najvećih junaka svetske književnosti, a roman u kome su opisane njegove pustolovine i boravak na pustom ostrvu već tri veka zaokuplja pažnju i budi maštu čitalaca širom sveta. Puni naslov romana glasi: Život i neobične pustolovine Robinsona Krusoa, mornara iz Jorka koji je dvadeset i osam godina živeo sasvim sam na nenaseljenom ostrvu kraj američke obale, blizu ušća velike reke Orinoko, pošto je bio izbačen na obalu posle brodoloma, prilikom kojega je stradala sva posada osim njega; sa povešću kako su ga najzad isto tako čudesno spasli gusari. ► šta

je pesnik Stevan Raičković rekao o Defoovom romanu

Pesnik Stevan Raičković je o svom susretu sa čuvenom knjigom zapisao:

„Bio sam opčinjen onim postepenim i laganim uvođenjem u (sve vidljiviju) iluziju o tome kako je Robinson Kruso... ni iz čega... otpočinjao da stvara jedan sasvim novi život na svom izgubljenom i usamljenom ostrvu... Čini mi se da sam tom prilikom – valjda i prvi put otkada sam uopšte počeo da se mašam za knjige – izrazitije obratio pažnju i na ime onoga koji je knjigu napisao... Tako sam zavideo nepoznatom Danijelu Defou, čije je ime – uz Robinsona Krusoa – stajalo na koricama! Mislio sam... otprilike... da je i on, negde, sakriven na tom ostrvu, sve to, gledao... kao jedini (i prvi) svedok neobičnog – i za mene tako privlačnog i opojnog – života Robinsona Krusoa.”

KLjUČNE REČI: Danijel Defo, „Robinson Kruso”, roman, hronološko izlaganje, pripovedanje u prvom licu.

155


Михаило Петровић Алас (1868–1943), један од највећих српских научника, био је математичар, писац, професор Универзитета у Београду, академик – али и алас (рибар) и велики путник. Припадник чувене генерације Прве београдске гимназије, у којој је било и уметника и научника (Милорад Митровић, Павле Поповић, Јован Цвијић) – постао је и јунак популарног романа „Шешир професора Косте Вујића”, по коме је снимљен филм. Аутор је многих проналазака, научних радова и уџбеника. Свој таленат за писање показао је у путописима са поморских путовања: „У царству гусара”, „Роман јегуље”.

Михаило Петровић Алас

КА

У царству гусара (одломак)

ЕД У

Зна се да је јунак популарног романа Данијела Дефоа, бродоломник Робинсон Крусо, одиста постојао и да се стварно звао Александар Селкирк. Догађај је потпуно истинит и Дефо га је узео као тему своје књиге, штампане 1719. године, из извештаја енглеских морепловаца – који су на својим прекоморским путовањима за њега сазнали. Робинсоново острво, у ствари острво Хуан Фернандез, још увек постоји, на 750 километара далеко од Валпараиза; острвце у његовој близини, које помиње Дефо, ишчезло је 1837. године потонувши у море. Сматра се да је Дефоа нарочито навело на писање његове књиге то што је прочитао извештај поморскот капетана Вуда Роџерса, који је 1708–1711. године извршио са својим бродом пут око света. У овоме извештају, објављеном 1712. године, Роџерс опширно описује живот поменутог бродоломника, на кога је наишао приставши са бродом уз острво; тако искоришћен материјал Дефо је допунио подацима из књиге „Пут око света” од морепловца Демпијера, одштампане 1715. године. Савременици су Дефоа оптуживали за плагијат; он је обишао све издаваче у Лондону док је наишао на једнога који је једва пристао да му књигу штампа. Што се на овоме месту помиње Робинсон Крусо, иако његово острво није било на нашем путу, повод је што су се авантуре сличне његовој одигравале и на пустим острвима на која смо ми наилазили при нашем путовању. Осим тога, Робинсоново острво, познато још од почетка шеснаестог века, играло је доста важну улогу и у пустоловинама антилских гусара. Они су, прошавши кроз Магеланов мореуз, и нападајући богате шпанске насеобине дуж западне обале Јужне Америке, били створили од тога острва своју гусарску базу, где су оправљали своје борбама или бурама оштећене бродове, снабдевали се водом и намирницама, опорављали се и лечили ране итд. Острво је опустело са нестанком флибустирства; у време кад је море на њега избацило бродоломца Селкирка, будућег Робинсона, није више било ни трага од ранијег бављења гусара на њему.

плагијат – неоригинално, преписано туђе дело, књижевна крађа флибустирство – гусарство

156


КА

Од интереса је поменути да је крајем прошле, 1932, године, енглески научник и испитивач удаљених крајева Ричард Камбел, на своме путу по Тихом океану, обишао Робинсоново острво, које је сад, у овај мах, насеобина чилеанских заточеника и изгнаника. По Камбелу, острво, посматрано са брода, одиста изгледа онако чаробно и романтично како је то описао Дефо, само што је велики део некадашње густе шуме сасвим опустошен. Камбел се попео на брдо од 600 метара висине, са чијег је врха Селкирк посматрао видик на океанској пучини, изгледајући да ли ће се појавити какав брод који би га однео у далеку домовину. На томе брду, на самоме врху, наишао је на мали, бели мраморни споменик, који су пре педесет година енглески морнари подигли своме другу, за дути низ година усамљеном на пустоме малом острву бескрајног океана. Може ли се веровати да још и данас има робинсона на океанским острвима? Између више познатих случајева, нека је наведен овај из најскорије прошлости. Крајем прошле, 1932. године, вратио се са свога дугог путовања француски рибарски брод „Толоза” и поднео маринским властима извештај да је, нешто јужније од Магелановог мореуза, наишао на омање острво са једним јединим становником. Острво се налази забележено на маринским картама, али га бродови не додирују, немајући на њему никаква посла. Рибарски брод је пристао уз обалу да би се снабдео водом за пиће. На највеће своје изненађење, рибари су, изашавши на копно, спазили белог човека, готово потпуно неодевеног, који је у тај мах пекао месо на ражњу и изгледао непријатно изненађен доласком рибара. Са овима се могао споразумевати само гестовима; могли су разумети да је Скандинавац и да већ годинама живи на острву потпуно усамљен. Подигао је доста добру кућу од брвана и уредио повртњак. Кад су му рибари знацима показали да би га хтели повести собом у Европу, он је одједном скочио и у највећем трку побегао у оближњу шуму, где га, поред свега тражења, нису више могли наћи. Пажљивим прегледом острва уверили су се да осим њега ту нема више никога живог.

ЕД У

марински – морнарски, који припада морепловцима

157


Разговарамо...

о одломку из књиге „У царству гусара”

*** Испричај шта ти је било најзанимљивије у одломку из књиге Михаила

*** *** ***

КА

***

Петровића Аласа. Шта смо ново сазнали о Дефоовом роману? Како разумеш причу о плагијату? Које чињенице Михаило Петровић Алас открива о Робинсону? Које године наш научник пише књигу из које смо прочитали одломак? На основу чега то можемо да закључимо? Објасни како разумеш понашање Скандинавца, о коме се говори на крају. Ако прочиташ књигу у целини, вероватно ћеш моћи да изведеш више претпоставки о необичним људским судбинама и пустим острвима.

Учимо... ко су робинсони

ЕД У

Запази на ком месту писац употребљава реч робинсон. Пишући је у множини, малим словом, он се пита о томе да ли их још увек има на пустим острвима. То значи да је властито име постало заједничка именица којом се означавају људи са општом, заједничком особином – проистеклом из особина чувеног Дефоовог јунака.

Подсећамо се... шта је путопис

Подсети се текста „Путовање у путопис”, који се налази у нашој Читанци. Размисли о томе зашто се пишу путописи. Шта они значе њиховим ауторима, а шта читаоцима? ЗАДАТАК o из мале школе писања

Замисли једно своје путовање бродом. Опиши брод, путнике, циљ путовања и места на којима брод пристаје. Измисли неку авантуру и покушај да је занимљиво и узбудљиво прикажеш.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Михаило Петровић Алас, „У царству гусара”, Робинсон Крусо, путопис.

158


ДО САДА СМО НАУЧИЛИ Народна новела је врста народне приповетке блиска бајци. За разлику од бајке, у њој су описани догађаји који су се могли догодити и у стварности. Новела је прича без чуда, нестварних бића и немогућих догађаја. Овакве народне приче Вук Караџић је називао још и мушким приповеткама зато што у њима „нема чудеса него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити”.

КА

НАРОДНА НОВЕЛА

Јунак новеле обично успева да избегне смрт, или да се избави из невоље, не чудом већ захваљујући својој сналажљивости и домишљатости. Ликови нису подељени на добре и зле као у бајци него могу да се развијају, мењају и некада прерастају у своју супротност у току саме приче.

Лик је књижевна творевина која представља личност у књижевном делу; може бити главни и споредни.

ЕД У

КЊИЖЕВНИ ЛИК

Јунак је лик у књижевном делу, обично главни – носилац радње, учесник, често повезан са основним идејама у делу.

ШАЉИВА НАРОДНА ПРИЧА

Шаљива прича је обично кратка, заснована на комици речи или ситуације, и најчешће описује један догађај и једну особину. Иако је везана за одређене људе, средине и друштвене слојеве, шаљива прича говори и о општељудским особинама и универзалним вредностима.

КРАТКЕ НАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ

изреке

пословице

поређења

питалице

брзалице

загонетке

159


ДРАМСКИ ТЕКСТ И ПОЗОРИШТЕ ПОЗОРИШТЕ

Драма – књижевни род (поред лирике и епике); посебна врста књижевног текста написана у облику дијалога и монолога ради извођења на позорници, филму, телевизији или радију.

Позориште – зграда намењена припремању и извођењу позоришних представа, опремљена просторијама, техником и специјалном опремом. Поред сцене (позорнице), посебан простор представљају сала и ложе за публику (гледаоце представе).

Драмска радња – прича која се развија кроз дијалог ликова, а заснована је на неспоразуму и сукобу ликова. Мора имати почетак, главни догађај и разрешење које може бити комично (смешно) или трагично (тужно).

Редитељ – аутор позоришне представе. На основу драмског текста поставља комад на сцену: бира глумце према изабраном тексту, даје основну замисао сцене и са глумцима увежбава улоге (глуму и сценски покрет).

КА

ДРАМСКИ ТЕКСТ

Лица у драми – ликови који носе драмску Глумац – особа која глуми одређени карактер радњу; одликује их скуп моралних, миса- (лик) у позоришној представи (или на филму). оних или емотивних особина који представља људску личност у књижевном делу.

Сценограф – особа која креира изглед позорнице (сцене), кулиса, позоришног декора, дочаравајући сценски простор према захтеву редитеља. Кулисе – сценографија; дочаравање места вршења радње на сценском простору.

ЕД У

Чин – део драмског текста који представља одређену тематску целину. Може се делити на мање јединице: сцене и појаве. Сцена (призор) – део драмске радње који се одиграва на једном месту. Појава – део драмске радње са непромењеним бројем лица на сцени.

Дидаскалије (ремарке) – додатна обја- Костимограф – креира одећу глумаца у складу шњења која драмски писац најчешће пише са улогом коју тумаче у комаду, објашњењима у заградама, као упутства редитељу и глум- из драмског текста и захтевима редитеља. цима. Садрже основне напомене о ликовима, њиховом изгледу и понашању, о месту и времену радње.

Драмски дијалог – разговор између два Лектор – стручна особа задужена за сценски голица у драмском тексту. вор, дикцију и говорну интерпретацију текста; са глумцима одржава лекторске пробе. Драмски писац – аутор драмских текстова. Гледалац – особа која гледа позоришну представу (или филмску пројекцију). ЈЕДНОЧИНКА

Једночинка је кратак драмски текст који има само један чин. Радња једночинке најчешће приказује само једну ситуацију.

РАДИО-ДРАМА

Радио-драма је новија врста драмске књижевности. Предвиђена је за читање на радију, а не за извођење на позорници. Посредством гласа глумаца и звукова (музике) дочарава оно што слушалац не може да види.

160


ТЕШКО СВУДА СВОМЕ БЕЗ СВОЈЕГА

КА

Алексије – онај који брани људе

Домовина, то су: жеље тајне, магла што преко поља плови; ► Вук Ст. Караџић, Живот и обичаји народа то су наше бајке бескрајне, српскога (одломци) домовина – то су сви наши снови.

► Народне лирске песме о раду (избор)

► Народне лирске породичне песме (избор)

► Милица Стојадиновић Српкиња, Певам песму ► Душан Васиљев, Домовина

ЕД У

Душан Васиљев

► Александар Вучо, Мој отац трамвај вози ► Народна песма Свети Саво ► Народна епска песма Женидба Душанова (одломци) ► Народна епска песма Зидање Скадра ► Иво Андрић, Мостови (одломак) ► Gustav Švab, Najlepše priče iz klasične starine (Prometej)

учимо

Врсте народне и ауторске лирске песме: песме о раду (посленичке) и породичне народне лирске песме; родољубиве (патриотске) песме. Епска народна песма. Врста стиха према броју слогова: десетерац. 161


Вук Стефановић Караџић (1787–1864) реформатор је српског језика и правописа, аутор прве српске граматике и првог речника. Сакупљао је, класификовао и објављивао народне умотворине, и сам био талентовани приповедач. Писао је критике и оштро полемисао са противницима реформе језика. Најзначајнија дела: „Житије Ајдук Вељка Петровића”, „Српски рјечник” (1818, 1852), „Српске народне пјесме”, „Српске народне пословице” (1836), „Српске народне приповјетке” (1821, 1853) и превод „Новог завјета” (1847).

КА

► Прочитај шта је Вук Караџић записао о моби и прелу, старим српским обичајима при којима су се људи окупљали око различитих заједничких послова, и притом певали и приповедали.

Вук Стефановић Караџић Живот и обичаји народа српскога (одломци)

МОБА

ЕД У

Код Срба је обичај да иду љети у неке свеце, кад не смију себи радити, газдама на мобу, тј. без плате, само за јело и пиће. Највише иду на мобу те жању (ријетко косе, копају кукурузе, купе сијено или шљиве; кашто се и преде на мобу), зато се жеталачке пјесме зову и мобарске пјесме. На мобу највише иду млади момци, дјевојке и младе, и свако се обуче и накити, као на васкрсеније или на цвијети, кад иде цркви или манастиру, па цијели дан жањући пјевају, чепају се, шале се и веселе, а послије вечере играју и пјевају до неко доба ноћи. На некијем мјестима (као у Сријему) кад дожању њиву па пођу кући на вечеру, онда дјевојке начине од марама барјаке, па онако са барјацима иду пјевајући, као какви сватови или војници; кад дођу пред кућу, онда пободу барјаке у земљу. Моба се обично купи на мрску, а домаћин треба да је части као кад слави крсно име (за то свагда и зову газде на мобу, јер сиромаси немају чим да часте). На мобу дођу и пријатељи из другијех села, а сваки доведе за собом по неколико момчади, ђевојака и младих. На мобу се отимају које ће поћи.

чепати се – газити, стајати некоме на ногу мрсак – дан када се не пости моба – реч потиче од речи молба; у прошлости су се код нас људи окупљали и помагали једни другима у сеоским, махом пољопривредним радовима.

162


ПРЕЛО Бива обично ноћу с вечера. То се разумије да на прело иду дјевојке и младе, и кашто дође по које и од познате момчади те се с дјевојкама и с младама разговорају и шале. На прелу се ноћу преде или домаћици на мобу или свака преља себи: ако се преде на мобу, онда домаћица ваља преље да части; ако ли преде свака себи, онда им домаћица не даје ништа за јело, него ако која донесе што од куће...

о обичајима

Објасни како ти видиш потребу људи да нешто заједнички раде. Да ли такав обичај постоји и данас? У чему се састоје вредности људског удруживања и сарадње?

КА

Разговарамо...

А шта ти кажеш... о заједничком раду

*** Укратко испричај о чему Вук Караџић говори у

ЕД У

„Моби”, а о чему у „Прелу”. *** Опиши како, на основу Вукових записа, замишљаш заједничке послове, расположење и понашање људи. *** Закључи због чега су моба и прело били важни у прошлости. Шта мислиш, зашто Вук Караџић на крају свог записа о моби истиче како се „отимају” ко ће поћи?

Изабери задатак

*** Имаш ли и ти у свом

искуству неку мобу? Да ли ти је неко од твојих другарица и другара помагао у неком послу? Опиши своја осећања и расположење у таквој ситуацији. ***Разговарај са старијим људима из своје околине и прибележи њихове приче о неким старим обичајима који данас више не постоје.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Вук Стефановић Караџић, „Живот и обичаји народа српскога”, моба, прело, обичај.

163


Народне лирске песме о раду или посленичке народне песме (избор)

► Пред тобом је неколико песама које певају о раду. Запази о којим осећањима оне говоре и потруди се да истражиш у чему се састоји њихова лепота и вредност.

КА

Јабланова моба

ЕД У

Или грми, ил’ се земља тресе, или бије море у брегове? Нити грми, нит се земља тресе, нити бије море у брегове, већ то језди Јабланова моба; пред њоме је Јаблан на коњицу, у руци му струк бела босиљка, руком маше, босиљак мирише:

Разговарамо...

„Лако, лако, моја силна мобо! Сама ми је госпођа код двора, неће знати да је силна моба, већ ће мислит да је турска војска; млада, луда, поплашиће ми се, танка, витка, преломиће ми се.”

о „Јаблановој моби”

*** Опиши свој доживљај песме. *** Издвој из песме оно што ти је у њој разумљиво, и оно што доживљаваш као

необично.

*** Које су ти песничке слике најупечатљивије? *** Какву улогу имају упитна реченица на почетку песме и негативан одговор на ***

***

*** *** ***

164

питање којe она поставља? Колика је Јабланова моба? Шта о њој говори поређење са природним појавама (као да грми, или се земља тресе, или бије море о брегове)? Замисли и наведи какви се звуци чују док се мобари приближавају Јаблановој кући. Зашто Јаблан своје „силне мобаре” моли да мало успоре? Зашто му је стало да његова млада жена не помисли да је турска војска? Издвој речи које изражавају његову забринутост. Шта закључујеш о његовим осећањима према жени? Издвој епитете којима је Јаблан описује. Како разумеш то што Јаблан у руци држи струк бела босиљка, мирише га и маше њиме? Прочитај белешку о босиљку на следећој страни и поткрепи свој закључак. Издвој основне мотиве и образложи везу између основног расположења и осећања у песми и њеног ритма.


Треба да знаш... о босиљку Вероватно ти је одавно позната ова лепа и мирисна биљка. Можда знаш и то да се она не користи само као украс или зачин, него да своју улогу има и у медицини и у религији. Често се среће у народној поезији и у народној књижевности уопште. У „Речнику српских народних веровања о биљкама” Веселин Чајкановић је босиљку посветио велику пажњу:

КА

Босиљак игра изванредно важну улогу у магији, религији и култу, у медицини, у поезији српског народа. „Ова је биљка нашем народу осим многих других, које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему је зар узрок тај што босиљак прати Србина кроз све озбиљније прилике у животу, од рођења, где се младенцу кита босиљка у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му сестрина или болеће које сроднице рука струк босиљка на гроб посади” (Јосиф Панчић, „Ботаника”, Београд, 1868, 251).

Чајкановић, између осталог, бележи да се босиљком украшава и у следећим приликама: „приликом првог орања волови [...], и јарам [...]; при свршетку жетве ’Божја брада’ [...]; при свршетку вршаја стожер [...]”. Осим тога, веома је важно и то да је босиљак такође „цвет који изазива или одржава љубав и то је један од разлога што се девојке и младе жене њиме ките и носе га уза се”.

ЕД У

Наджњева се момак и девојка Наджњева се момак и девојка: момак нажње двадес’т и три снопа, а девојка двадес’т и четири. Кад увече о вечери било, момак пије двадес’т и три чаше, а девојка двадес’т и четири. Кад ујутру бео дан освану, момак лежи, ни главе не диже, а девојка ситан везак везе!

165


Разговарамо... о песми „Наджњева се момак и девојка”

Разговарајте на часу о томе шта подразумева уобичајена подела на „женске” и „мушке” послове. Искажите своје ставове о томе.

*** Објасни како, на основу садржаја песме, разумеш реч ***

*** ***

***

***

Кујунџија и хитропреља

ЕД У

кујунџија – занатлија који израђује украсне и употребне предмете од злата и сребра повјесмо – гужва вуне или лана која се веже за преслицу

„наджњевати се”. У чему се такмиче девојка и момак? Замисли жетелачку мобу: како младићи и девојке жању жито, и како се такмиче ко ће боље и више урадити. То такмичење наставља се и увече, кад мобари дођу на вечеру. Опиши како замишљаш атмосферу и њихово расположење. Како објашњаваш последње стихове у песми? Које су особине девојке у њима истакнуте? У чему је, по твом мишљењу, девојка у предности над момком? Како разумеш то што је у песми приказана као јача и издржљивија од њега? У песми се не помињу разлози за девојчино настојање да у свему буде боља од момка. Да ли је важно да они буду поменути? Образложи свој одговор. Окарактериши ритам песме и њену мелодију.

КА

А шта ти кажеш... о женским и мушким пословима

166

Што се сија крај горе зелене? Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина? Нит је сунце, нит је мјесечина, већ два златна рога од јелена. У њима су два града грађена: у једном је кујунџија Јанко, у другоме Јања хитропреља. Поручује кујунџија Јанко, поручује Јањи хитропрељи: „Ој, бога ти, Јањо хитропрељо, да ти пошљем малено повјесмо: опреди ми шатор и кошуљу, а што теби од тога остане, ти опреди себи у дарове!”


Разговарамо...

обоци – минђуше

КА

Јања била мудрија од Јанка, поручује кујунџији Јанку: „Ој, бога ти, кујунџија Јанко, да ти пошљем малену парицу: сакуј мени в’јенце и обоце, а што теби од тога остане, поткуј твога коња вранца, нека ти је међу браћом фала!”

о „Кујунџији и хитропрељи”

*** Одреди тему песме. У једној реченици наведи о чему песма говори. *** Усредсреди се на првих седам стихова песме. Где живе кујунџија Јанко и *** ***

ЕД У

***

Јања хитропреља? Шта је необично и чудесно у том почетном опису? Покушај да објасниш настанак и значење речи „хитропреља”. Шта кујунџија тражи од хитропреље, а како му она одговара? Какви су захтеви које они једно другом постављају? Шта закључујеш о њиховом занатском умећу? Чиме се оно наговештава у почетним стиховима песме? Шта мислиш, која је сврха дијалога између кујунџије Јанка и Јање хитропреље? По чему се може закључити каква су њихова осећања? Опиши основни тон и расположење у песми.

*** ***

Треба да знаш... о посленичким песмама

Посленичке песме или песме о раду су посебна врста народних лирских песама. Настајале су у давна времена, певале су се уз рад и после рада. Оне исказују човеково задовољство и радост при обављању различитих послова, певају о надметању, снази и лепоти младости, а веома често и о љубави између девојака и младића, која их подстиче да надмаше једни друге у вештини и издржљивости. Уочљива је блиска веза са природом. У њима су често присутни дијалози, веома су мелодичне и многе од њих се и данас певају. Неке посленичке песме говоре и о тешком и мукотрпном раду, о неправедном односу господара према слугама. Обично се деле на три подврсте: жетелачке, пастирске и рибарске песме.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: посленичке песме, песме о раду, народне лирске песме.

167


Породичне народне лирске песме (избор)

КА

► Породичне народне лирске песме опевају живот у породици, породичне односе и осећања, или се певају у породичном кругу као успаванке и песме на бабинама. Обично су кратке по обиму, а најчешћи мотив ових песама јесте мајчинска или сестринска љубав.

Двије сеје брата не имале Двије сеје брата не имале, па га вију од бијеле свиле, од бијеле и још од црвене; струк му мећу дрво шимширово, црне очи два драга камена, обрвице морске пијавице, ситне зубе два низа бисера; залажу га медом и шећером: „То нам једи, па нам пробесједи!”

ЕД У

сеја – сестра дрво шимширово – украсно зимзелено дрво пијавица – глиста која се припија уз тело животиње и храни се њеном крвљу; овде: обрвице црне као морске пијавице залагати – хранити пробесједити – проговорити

Разговарамо...

о песми

*** О чему говори ова песма? Издвој њену тему и главни мотив. *** Запази како је приказана чежња сестара да имају брата. На основу стихова

из песме опиши како би њихов брат изгледао, ако му је струк као дрво шимширово, црне очи као два драга камена... *** Наведи које особине сестре намењују брату у својој маштовитој игри. *** Протумачи како су њихова осећања и жеље посредно исказани. *** Образложи чиме је постигнута сликовитост казивања у песми.

Треба да знаш... о поређењима у народној књижевности

Поређења у којима се јавља бела и црвена свила, дрво шимширово, два драга камена, морске пијавице, два низа бисера, мед и шећер – део су сликовитих описа изузетне женске и мушке лепоте, присутних уопште у нашој народној књижевности.

168


Дјевојка је сунце братимила Дјевојка је сунце братимила: „Богом сунце, богом брат да ми си! Почекај ме, сунце, на заходу – Да навезем брату зарукавје: Оба краја крила паунова, А на среди очи соколове”.

КА

Разговарамо...

заход – залазак сунца зарукавје (зарукавље) – доњи део рукава, обично украшен везом

о песми

*** Како тумачиш обраћање

ЕД У

девојке сунцу у овој песми? *** Шта значи реч братимити? Каква је и колика вредност братимљења, побратимства, у прошлости и данас, по твом мишљењу? *** Објасни због чега девојка у песми жели да одложи залазак сунца. *** Размисли о томе које дубље значење открива мотив пауна са девојчиног веза – крила паунова и очи соколове. Закључи каква су сестрина осећања и жеље уткани у вез братовљевог зарукавја.

Највећа је жалост за братом Сунце зађе за Невен за гору; јунаци се из мора извозе. Бројила их млада Ђурђевица. Све јунаке на број набројила, до три њена добра не наброји: прво добро – Ђурђа господара, друго добро – ручнога ђевера, треће добро – брата рођенога.

За Ђурђем је косу одрезала, за Ђевером лице изгрдила, а за братом очи извадила. Косу реже, коса опет расте; лице грди, а лице израста; али очи не могу израсти, нити срце за братом рођеним.

169


Изабери задатак

о песми

*** Шта је потресно у овој песми? *** Замисли атмосферу вечери у којој млада жена,

***

КА

***

Ђурђевица, ишчекује повратак јунака и опиши је. Представи могућа осећања младе Ђурђевице и њено расположење у том тренутку. Сви су се јунаци вратили, само три њена добра недостају. Објасни значење тих речи: зашто су муж, девер и брат добра? Запази како млада Ђурђевица исказује своју жалост. За ким је њена патња највећа? Подвуци стихове у којима је то исказано. Објасни зашто су у песми, по твом мишљењу, очи и срце доведени у везу са најснажнијом љубављу сестре према брату. Образложи улогу коју у песми има уводни мотив заласка сунца за Невен гору. У каквој су дубљој вези залазак сунца и трагедија младе Ђурђевице? Испитај како је у песничком изражавању присутно појачавање у грађењу песничких слика. Шта је постигнуто поступним (градираним) приказивањем жалости? Обрати пажњу на последња четири стиха. О ком времену из живота младе Ђурђевице они говоре? Образложи уметничку вредност дочаравања њене патње, снагу коју имају песничке слике постављене по супротности:

***

***

***

***

ЕД У

*** Уколико сте у могућности, на часу послушајте песму „Највећа је жалост за братом” (Сунце зађе за невен, за гору) из Звучне антологије народне књижевности, у интерпретацији драмске уметнице Горице Поповић. *** Спреми се да и ти, читањем и рецитовањем, дочараш поетску атмосферу песме – основно расположење и осећајни тон, као и постепено појачавање осећања и контраст у песничком изражавању. *** Подсети се дела у којима је описана дубока туга и упореди их са овом песмом. Закључи у чему је вредност таквих дела.

Разговарамо...

Косу реже, коса опет расте; лице грди, а лице израста; али очи не могу израсти, нити срце за братом рођеним.

Треба да знаш... о народном обичају у жалости

► У каснијим разредима сазнаћеш какве су песме тужбалице,

којима су обично жене оплакивале умрле. Прочитај шта је о самом понашању људи у жалости записао Војислав Ђурић:

КЉУЧНЕ РЕЧИ: породичне песме, народне лирске песме, поређења, изражајно читање и рецитовање.

170

„Код нашег народа као и код многих других народа запажен је обичај да жена (а каткад и мушкарци) у жалости режу, шишају или чупају косу и грде, тј. гребу, парају ноктима, ножем или којим другим предметом лице.”


Милица Стојадиновић Српкиња (1828–1878), песникиња, била је једна од најобразованијих жена свога времена. Поштована колико због књижевног рада толико и због искреног родољубља, имала је много пријатеља и међу писцима и међу политичарима, а сачувана је и њена богата преписка са Вуком Караџићем и његовом кћерком Мином. Значајна дела: „Песме” и лирски дневник „Фрушка гора”.

Певам песму

КА

Милица Стојадиновић Српкиња

на коју ме ово тамно облачито вече побуђује

Звезде се крију, Небо је мутно, Облаци с’ вију По небу журно.

облачито – облачно с’ – се надежда – нада тужећа – она која тугује

ЕД У

Облаци страшни, Ах, куда, куда? Немојте небо Наткрити свуда!

У једном крају Белога света С надеждом блиста Сад једна звезда. О, даље, даље Од звезде оне, Да ни облачак На њу не клоне. Да њени зраци У ноћи овој Просипљу наду Мајци тужећој. Која је то мајка Сви је ми знамо, Јер њену тугу Давно слушамо.

171


Разговарамо...

о песми

*** Опиши свој доживљај песме Милице Стојадиновић Српкиње. *** Објасни како разумеш песникињину напомену на почетку: да пева песму на коју

***

***

***

КА

***

је тамно облачно небо побуђује. Откриј како су у песми повезани природа и њена осећања. Како разумеш њену молбу да облаци не прекрију цело небо? Какво значење у песми добијају облаци, тамно небо и звезда за коју се песникиња моли? Песникиња не открива значење својих обраћања природи, дубље значење контраста између мрачног неба и сјајне звезде, али их наговештава. Објасни како их ти разумеш. Песникиња на крају уводи мотив „мајке тужеће” и у поенти песме истиче да сви знају на коју се мајку мисли. Како ти разумеш песничко повезивање појмова мајка и отаџбина? Издвој стихове у којима је, по твом мишљењу, најснажније исказано родољубиво осећање и протумачи их.

ЕД У

Треба да знаш... о родољубивим осећањима

Њен народ, једина њена љубав За приватни, свој, живот није знала. Као да се плашила да ће јој одузети време и заносе посвећене Србији, јунацима негдашњим и бојевима сутрашњим. [...] О свом вољеном народу пише и Лудвигу Аугусту Франклу, песнику и свом бечком пријатељу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, мада није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа...” (Из текста Петра Милатовића у Политикином забавнику, број: 3077, 2011)

► шта

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Милица Стојадиновић Српкиња, „Певам песму”, родољубива песма.

172

је лирска родољубива песма

Песма у којој је исказана љубав према домовини припада врсти родољубивих (патриотских) песама. Родољубиву поезију су писали највећи наши и страни песници, посебно у временима када је слобода њиховог народа била угрожена.


Душан Васиљев (1900–1924) један је од наших најдаровитијих песника, прерано преминуо од последица рата. Писао је и приповетке и драме, и сарађивао у часописима „Мисао” и „Српски књижевни гласник”. Дела: „Изабране песме” (1932) и „Песме” (1950), збирка у којој су сабрани сви његови стихови. Најзначајније су му песме „Плач матере Човекове” и „Човек пева после рата”.

Душан Васиљев

Домовина

КА

Домовина, то није мртва груда која нас гвозденом руком веже; то је љубав за облак, што плови овуда, за песму, што се овде разлеже; љубав за класје што богато буја, за руже што су на гробљима свеле, за тресак летњих, бесних олуја, за тугу тица које се селе.

ЕД У

Домовина, то су све оне споне којима нас живот за се спаја; радост, кад наша звона зазвоне, топлота мајчиног загрљаја.

Домовина, то су: жеље тајне, магла што преко поља плови; то су наше бајке бескрајне, домовина – то су сви наши снови.

Разговарамо...

о песми

*** Прочитај песму у себи. Опиши како је она на тебе деловала. *** Издвој из песме неколико стихова који су ти посебно занимљиви, обележи их у

тексту и образложи свој избор.

*** Објасни о каквом осећању песма говори. *** Обрати пажњу на то како песник најпре истиче шта домовина није, а тек онда

говори о томе шта све она заправо јесте. У својој свесци издвој у две колоне стихове из песме који говоре о томе. Колоне ћеш насловити са а) Домовина није и б) Домовина јесте. *** Од свих стихова који говоре шта домовина јесте, издвој оне који на тебе делују најснажније и објасни их. *** Које су највише вредности домовине исказане у песми? *** Шта по твом мишљењу значи стих „домовина – то су сви наши снови”?

173


*** Научи да

изражајно говориш песму „Домовина”. *** На часу разговарајте о својим осећањима према домовини. Покушај да објасниш шта је за тебе домовина.

ЗАДАТАК o из мале школе писања

*** Који је главни мотив (тема) песме? *** Зашто се реч домовина истиче већ у наслову? Колико се

пута та реч јавља у песми? Шта је, по твом мишљењу, постигнуто тим понављањем? *** Мотиве ћеш у песми најлакше уочити уколико издвојиш кључне речи у свакој строфи. Пронађи их у свакој строфи и препиши. *** Забележи стихове у којима је садржана поента песме. *** Примећујеш да се речи на крају стиха гласовно подударају, римују. Проучи све четири строфе. Који се стихови унутар сваке од њих римују? *** Одреди број слогова у стиху и после ког слога долази пауза. *** Подвуци епитете у песми. Издвој и запиши оне који су по твом мишљењу најсликовитији. *** Размисли и одговори коју улогу у песми има истицање прилога овуда, овде, или заменица нас, наша (наше, наши). *** Речи различитог облика а истог или сличног значења зову се синоними. Напиши један синоним за реч домовина.

ЕД У

Напиши причу или песму о свом осећању према домовини.

Разговарамо... о томе како је песма компонована

КА

Изабери задатак

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Душан Васиљев, „Домовина”, родољубива песма, композиција, мотив, строфа, поента, рима.

174


Александар Вучо (1897–1985), један од најзначајнијих српских песника, са великим успехом писао је и поезију за децу. Рођен је и одрастао у Београду, учествовао је у Првом светском рату, са српском војском прешао Албанију, да би се потом школовао у Француској, где је на Сорбони завршио правни факултет. Сматрао је да песништво за децу чини јединствену целину са песништвом за одрасле. Најзначајнија дела из поезије за децу: „Подвизи дружине Пет петлића”, „Сан и јава храброг Коче”, „Момак и по хоћу да будем”.

КА

► Песник Александар Вучо није одвајао поезију за децу од поезије за одрасле, а сматрао је и да права поезија „поучава не поучавајући”. Размисли о његовим ставовима и припреми се за разговор после читања песме.

Александар Вучо

Мој отац трамвај вози

ЕД У

Мој отац, кад трамвај вози, стоји на десној нози, а другом ногом звони да се са клизаве шине несташно дете скине; он грчи ногу и звони да псето не погине; он звони, звони и звони да се са дуге пруге уморни радник склони.

бремза – кочница

Ујутру, кад пођем у школу, ја први угледам тролу, ја први угледам где стење трамвај који се пење; и кликнем: „Ено га иде!” да другови моји виде за бремзом, у пуном сјају, мог оца на трамвају.

175


Али кад стигну смене и отац кући крене, ја знам да га боле вене на тромој, окорелој нози на којој трамвај вози. Ноћу, кад трамваји замру, и помру суморне мисли, не спава отекла нога коју су болови стисли.

КА

Мој отац кад трамвај вози, на болесној стоји нози, па ипак он вози и вози... Стотине људи дневно путује и ноге одмара, стотине људи дневно на ручак стигне брже, стотине људи дневно новине мирно отвара, прстом на прозору шара, смеје се и разговара...

ЕД У

Мој отац вози и вози, стотине људи дневно он вози, вози и вози на својој болесној нози.

А шта ти кажеш... о породичној љубави

Разговарај са својим другарицама и друговима о породичној љубави. Из чега се она састоји, зашто је важна човеку? Присетите се књижевних дела која говоре о породичној љубави и упоредите их. Шта мислите, зашто је та тема важна писцима?

176

Разговарамо...

о песми

*** Опиши како је на тебе деловала песма Александра *** ***

***

***

Вуча. Наведи осећања која је у теби изазвала. Објасни о чему песма говори. Наведи тему и основне мотиве. Опиши како је на тебе деловало то што је песма испевана у првом лицу једнине. Како замишљаш дечака који је лирски субјекат песме? Опиши осећања лирског субјекта. Како он описује свога оца? Издвој стихове у којима исказује љубав и понос – и стихове у којима се нарочито истиче његова забринутост за очево здравље. Опиши ритам песме. Испитај улогу стиха, пауза, риме и понављања у песми.


Треба да знаш... шта је Александар Вучо рекао о својим поемама „Подвизи дружине ’Пет петлића’” и „Сан и јава храброг Коче”

*** Научи да изражајно

казујеш песму Александра Вуча. *** Илуструј песму „Мој отац трамвај вози”. *** Потражи књиге Александра Вуча у школској библиотеци. Забележи њихове наслове, замоли школског библиотекара/ библиотекарку да ти напише кратку препоруку за читање сваке од њих (у једној реченици) и рефериши о томе на часу. *** Прочитај једну књигу Александра Вуча по свом избору и напиши кратак приказ којим ћеш је препоручити својим другарицама и друговима из одељења.

ЕД У

КА

Било би нескромно ако не бих признао да ове две поеме нисам написао само ја — писац подстакнут жељама деце да се пробију кроз стеге и решетке одраслих људи. Заједно са мном писала су их сама деца, главни јунаци ових поема. Пратио сам у то време изблиза групу дечака у часовима кад су се окупљали на пољанчету. Могао сам да продирем у суштину њихових игара, у тајне њихових жеља, снова, сновиђења и маштања. И уверен сам да се ове две поеме не би родиле без сарадње тих дечака, без њихове слободне и живе игре духа, која у тим тренуцима није била ометана контролом стармале мудрости, и без њихових врцавих мисли и реског хумора, који су сведочили о томе колико им је морала бити смешна, чак мрска сва та упарађена грађанска стварност. Стало ми је било тако такође да у својим поемама укажем на техничка достигнућа савременог света, убеђен, већ тада (пре више од тридесет година), да су минула времена када се у књигама за децу говорило само о малим лепотама и ситним удесима биљног и животињског света. Дете је човек, само још малог раста — човек који треба да буде упознат са целокупним савременим животом и његовим развитком.

Изабери задатак

... како је песник заволео поезију

За време балканских ратова (1912—1913) био сам добровољни болничар у Војној болници (данас у кругу Војномедицинске академије). [...] Но најупечатљивије су ми остали у сећању „читалачки часови”. На средини пролаза између кревета, склупчан на шамлици, са позамашном Вуковом збирком народних епских песама на коленима, рецитовао сам десетерце својим тада неуједначеним и патетичним пубертетским гласом. Начин на који су рањеници примали стихове, озбиљност на њиховим лицима и промене које су настајале у њиховим очима, а и по који уздах који би им се отео кад би ток догађаја у песми добио свој узбудљиви обрт, откривали су у мени неслућене понорнице поезије. Дотле сам (морам то признати) био спреман да омрзнем поезију, везујући њено постојање једино за непријатне часове кад сам морао напамет да учим стихове, што ми је врло тешко падало већ и због тога што сам остало школско градиво без бубања лако савлађивао. Тако се, зачудо, догодило да сам поезију заволео преко народних песама [...].

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Александар Вучо, „Мој отац трамвај вози”, породична љубав.

177


Народна епска песма

Свети Саво

КА

ЕД У

ришћанска – хришћанска цар Немања – Стефан Немања (1114–1200), зачетник лозе Немањића, оснивач српске државе и отац Светог Саве Свети Сава (1175–1235) – први српски архиепископ (црквени поглавар), просветитељ и писац бабо – отац буздован – врста средњовековног оружја, метална кугла са шиљцима, насађена на краћу дршку наџак – средњовековно оружје, врста буздована расковати – расипати, неразумно потрошити рат – од персијске речи рахт, коњска опрема, коњски накит Виландар – Хиландар, српски манастир на Светој Гори, која се налази у данашњој Грчкој и у којој готово сви православни народи имају своје манастире

Збор зборила господа ришћанска Код бијеле цркве Грачанице: „Боже мили, чуда великога! Куд се ђеде цар Немање благо, седам кула гроша и дуката?” Ту се деси Немањићу Саво, па говори господи ришћанској: „Ој Бога вам, господо ришћанска! не говорт’те о мом родитељу, не говор’те, не гријеш’те душе: није бабо расковао благо на наџаке ни на буздоване, ни на сабље ни на бојна копља, ни добријем коњма на ратове; већ је баба потрошио благо на три славна српска намастира: једну бабо саградио цркву: б’јел Виландар насред Горе Свете, красну славну себе задужбину, вјечну кућу на ономе св’јету,

178


Стари Влах – Рашка област, предео између Ибра и Лима задужбина – грађевина подигнута некоме за душу (за+душ-+-бина), али и имовина која се поклања или завештава у хумане или просветне сврхе грош – ситан новац дукат – млетачки новац из 13. века, данас реч користимо да означимо златник летурђија – литургија – главно богослужење у православној цркви

ЕД У

КА

да се њему поје летурђија оног св’јета, као и овога; другу бабо саградио цркву Студеницу на Влаху Староме, красну славну мајци задужбину, својој мајци царици Јелени, вјечну кућу на ономе св’јету, да с’ и њојзи поје литурђија оног св’јета, као и овога; трећу бабо саградио цркву: Миљешевку на Херцеговини, красну славну Сави задужбину, вјечну кућу на ономе св’јету, да с’ и њему поје летурђија оног св’јета, као и овога.” Углас викну господа ришћанска: „Просто да си, Немањићу Саво! Проста душа твојих родитеља! Проста душа, а честито т’јело! Што носили, свијетло вам било! Што родили, све вам свето било!” И што рече господа ришћанска на састанку код бијеле цркве, што гођ рекли, код Бога се стекло.

Разговарамо…

о народној епској песми

*** Опиши како замишљаш збор господе хришћанске испред цркве Грачанице. Шта

*** *** *** *** ***

мислиш, зашто народни певач истиче да је та господа „ришћанска”? Које питање они постављају? Како им Саво одговара? Подвуци прва три стиха Савиног одговора. Зашто је Саво увређен? Поново прочитај на шта Немања није потрошио благо. Шта та одлука говори о њему? Како господа одговарају Сави? Подвуци њихове речи у песми. Објасни како тумачиш њихов одговор. Господа благосиљају Саву, али и његову породицу. Прочитај последња три стиха. По чему је њихов благослов био делотворан? Размисли о значају који су манастири кроз векове имали за народ – као духовна средишта, као чувари писмености, традиције и културе, као куле светиље и склоништа у тешким турским временима, у ратовима и пометњама. Какав значај за српски народ и културу имају манастири Грачаница, Хиландар, Студеница и Милешева?

179


Учимо… епски десетерац

• Објасни шта је наводило Немању да подиже цркве.

Преброј колико слогова садрже стихови песме о Светом Сави. Оваква врста стиха најзаступљенија је у нашој народној епици и зове се епски десетерац. Епски десетерац је стих који садржи десет слогова и има цезуру (паузу у изговору) након четвртог слога. Провери! Збор зборила || господа ришћанска Код бијеле || цркве Грачанице.

КА

А шта ти мислиш... о задужбинама

Треба да знаш… о народним певачима

ЕД У

ЗАДАТАК o за истраживање

За народне песме и приче најчешће кажемо да их је испевао народ и да су преношене „с колена на колено”. Иако за већину доиста не знамо ко их је и када испевао први пут, за неке народне умотворине знамо од кога су забележене; дакле, знамо ко им је и када дао њихов завршни облик у којем их и данас читамо. Највећа заслуга за бележење наших народних песама припада Вуку Караџићу. Сам Вук знао је да остави спомен о певачима од којих је бележио песме. Нарочито су му неки певачи били драги и сма­трао их је, са разлогом, правим уметницима. Песму „Свети Саво” Вук је забележио од слепе Степаније. Она ју је Вуку верно пренела онако како ју је слушала од својих старих, ништа не мењајући.

У песми се помиње да је Стефан Немања саградио Хиландар, Студеницу и Милешеву, али то није историјски тачно. Такође, радња песме се одвија ­испред цркве Грачанице. Сазнај које је од ових црка­ва Немања заиста саградио, а ко је и када саградио остале.

• Размисли зашто је народ изградњу свих ових сјајних грађевина приписао управо Савином оцу.

180


ЗАДАТАК o за истраживање

КА

Поред тога што је био отац српске цркве и просвете, Сава Немањић био је и први српски писац. У једном од својих дела са великом љубављу описао је живот свога оца. Твој задатак је да прочиташ наредни одломак из Савиног „Житија Светога Симеона Немање” и затим упоредиш слику какву нам о Немањи оставља народна песма са личношћу коју је описао Свети Сава. „Јер како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима гајећи велику смерност и љубав, безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде. И просто рећи: све своје имање у зајам издаде, јер постаде други Авраам Странопримац, земаљски анђео, небески човек.” Свети Сава, „Житије Светог Симеона”

Како су настали митови и легенде

„Житије Светога Симеона” је књижевно, уметничко дело, али у много чему оно је и историјски документ.

ЕД У

• Размисли како је народ, стварајући народну песму, користио историју. Како су, по твом мишљењу, настали митови и легенде?

Треба да знаш… ко је Авраам Странопримац

Праотац Авраам је личност о којој сазнајемо из Старог завета. Назван је странопримцем зато што је једном приликом пружио гостопримство тројици путника који су му били потпуни странци. Према библијској причи, касније се испоставило да су тројица тајанствених путника, у ствари, били Бог и два анђела.

Треба да знаш... шта је научник Миланковић рекао о десетерцу ► Научник Милутин Миланковић је у својим „Сећањима” записао:

„Лепоту наших народних песама увидео сам тек доцније, али ритам десетерца осетио сам јасно већ у својој шестој години, и он ми је омогућио да их лако запамтим, рецитујући их, нисам се никад огрешио о тај ритам.”

Изабери задатак

*** Научи да изражајно прочиташ епску песму „Свети Саво”. *** Насликај лик Светог Саве. *** Користећи се паноом или рачунаром, представи најзначајније задужбине Немањића. *** Напиши састав у ком ћеш описати љубав и поштовање сина према оцу (Светог Саве према Стефану Немањи, или узми неки пример према сопственом избору).

КЉУЧНЕ РЕЧИ: „Свети Саво”, Немањићи, задужбине, народна епска песма, десетерац.

181


Народна епска песма

Женидба Душанова (одломци)

ЕД У

КА

► У наредној песми главни јунак није цар Душан, како бисмо могли помислити из наслова, већ његов сестрић Милош Војиновић. Милош је на некој врсти тајног задатка. Душан (у песми српски цар Стјепан), наиме, одлази са својом свитом да испроси девојку у Латинима. На захтев Латина, не води своје сестриће јер су они, наводно, велике пијанице. Али Милош се кришом прикључује сватовима, прерушен у црног Бугарина, са намером да потајно пази на ујака и да му се нађе у невољи. Латини показују своје право лице када Душан долази подно њиховог града. Душан касно увиђа превару и жали за својим сестрићима. Уколико цар не одговори на изазов који му упућују Латини, не само што неће добити девојку већ ће он и његова пратња бити погубљени. Пред Милошем је, дакле, важан задатак: заштитити свог ујака и задобити невесту, а то, као што ћемо видети из наредног одломка, неће бити нимало лако.

Леђан – стајаће име у епској поезији за далек, туђински град зобница – врста торбе у којој се носи зоб за храњење коња механџија – крчмар, гостионичар копања – дрвени суд достати – бити довољно искати – тражити

182

Кад дођоше бијелу Леђану, разапеше по пољу шаторе. Зоб изиђе коњма царевијем, нема ништа коњу Милошеву. Кад то виђе Милош Војиновић, узе торбу у лијеву руку од зобнице једне те до друге, док је своју пуну напунио. Па он оде тражит механџију: „Механџија, дај да пијем вина!” Механџија њему одговара: „Ид’ одатле црни Бугарине! Да с’ донио бугарску копању, ако бих ти и усуо вина; за те нису чаше позлаћене!” Погледа га Милош попријеко, удари га руком уз образе, колико га лако ударио, три му зуба у грло сасуо; моли њега млади механџија:


да за цара на мејдан изиђе? Честита би њега учинио.” Ал’ се нитко наћи не могаше. Цар с’ удари руком по кољену: „Јао мене до бога милога! Сад да су ми два сестрића моја, два сестрића, два Војиновића, сад би они на мејдан изишли.” Истом царе у бесједи бјеше, Милош иде, а кулаша води до пред шатор српског цар Стјепана: „Је л’ слободно, царе господине, да ја идем на мејдан у поље?” Вели њему српски цар Стјепане: „Јест слободно, ал’ није прилике! Ако згубиш млада заточника, честита ћу тебе учинити.” Узја Милош помамна кулаша, па окрену од б’јела шатора, заметнувши копље наопако. Говори му српски цар Стјепане: „Не нос’, синко, копље наопако, већ окрени копље унапредак, јер ће ти се смијати Латини.” Вели њему Милош Војиновић: „Чувај, царе, ти господства твога! Ако мене до невоље буде, ја ћу ласно копље окренути; донети га могу и овако.”

ЕД У

КА

„Не удри ме више, Бугарине! Биће тебе вина изобила ако цару неће ни достати.” Милош више не шће ни искати, већ сам узе, пак се напи вина. Док се Милош мало поначини, утом свану и огрија сунце. Ал’ повика са града Латинче: „Ој, чујеш, ли српски цар Стјепане! Ето доље под градом Леђаном изишô је краљев заточниче, зове тебе на мејдан јуначки; ваља ићи мејдан дијелити, или нећеш одавде изићи, ни извести свата ниједнога, а камоли Роксанду ђевојку!” Кад то зачу српски цар Стјепане, он телала пусти у сватове; телал виче и тамо и амо; „Није л’ мајка родила јунака, и у свате цару опремила,

поначинити се – овде: окрепити се јелом и пићем заточник – онај ко се коме обавеже да ће што учинити, нарочито изићи на мегдан, у борбу мејдан – мегдан, двобој, борба телал – објављивач, оглашивач саопштења власти учинити кога честитим – указати му почаст бити у бесједи – говорити помаман – онај који се налази у стању крајње раздражености, избезумљен, махнит кулаш – коњ сивопепе­љасте боје ласно – лако

183


КА

Пусти копље Милош Војиновић, те прикова бијело Латинче, прикова га за Леђанска врата, пак му русу одсијече главу, кулашу је баци у зобницу; па ухвати његова дората, одведе га цару честитоме: „Ето, царе, заточника главе!” Цар му даде благо небројено: „Иди, синко, те се напиј вина, честита ћу тебе учинити!” Тек што Милош сједе пити вино, ал’ повика са града Латинче: „Ето, царе, под Леђеном градом на ливади три коња витеза, под седлима и под ратовима, и на њима три пламена мача, врхови им небу окренути: да прескочиш три коња витеза! Ако ли их прескочити нећеш,

ЕД У

дорат – коњ тамнориђе боје поганити – прљати биљег – знак, ознака, обележје шестоперац – врста средњовековног оружја, буздован са шест пера руса – риђа рат – од персијске речи рахт: коњска опрема, коњски накит терзија – кројач срезати – сашити, скројити

Па отиде низ поље леђанско. Гледале га Латинке ђевојке, гледале га, пак су говориле: „Боже мили, чуда великога! Каква је то царева замјена?! Та на њему ни хаљине нема! Весели, се краљев заточниче! Немаш на што сабље извадити, нит је имаш о што крвавити.” У то доба дође до шатора ђе заточник седи под шатором, за копље је свезао дората. Вели њему Милош Војиновић: „Устан’ море бијело Латинче, да јуначки мејдан дијелимо!” Ал’ говори бијело Латинче: „Ид’ одатле, црни Бугарине! Немам о што сабље поганити, кад на тебе ни хаљина нема.” Ражљути се Милош Војиновић: „Устан’ море, бијело Латинче! На тебе су побоље хаљине, с тебе ћу их на себе обући. Тад Латинче на ноге поскочи, Пак посједе помамна дората, одмах оде пољем разиграват; Милош њему стаде на биљези. Баци копље бијело Латинче на Милоша у прси јуначке; Милош држи златна шестоперца, на њега је копље дочекао, пребио га на три половине. Вели њему бијело Латинче: „Чекај мало, црни Бугарине, лоше су ми копље подметнули, док отидем да копље пром’јеним.” Пак побјеже преко поља равна, ал’ повика Милош Војиновић: „Стани мало, бијело Латинче! Мило би ти било побјегнути!” Пак поћера по пољу Латинче; доћера га до леђанских врата, ал’ леђанска врата затворена.

184


„којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна!” Па он оде у поље леђанско, Када дође до добријех коња, он проводи својега кулаша, па кулашу своме проговара: „Чекај мене у седло, кулашу!” А он прође с оне друге стране, заигра се преко поља равна, и прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача, устави се на својем кулашу; па он узе три коња витеза, одведе их српском цар Стјепану. Мало време затим постојало, Ал’ повика са града Латинче: „Хајде сада, царе Србљанине, под највишу кулу у Леђану; на кули је копље ударено,

КА

нећеш изић ни извест ђевојке.” Опет викну телал по сватов’ма: „Није л’ мајка родила јунака, и у свате цару опремила, да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача?” Тај се јунак наћи не могаше. Ал’ ето ти млада Бугарина Пред шатором српског цар Стјепана: „Је л’ слободно, царе господине, да прескочим три коња витеза?” „Јест слободно, моје драго д’јете! Него скини бугар кабаницу, Бог убио онога терзију који ти је толику срезао!” Говори му Милош Војиновић: „Сједи, царе, пак пиј рујно вино, Не брини се мојом кабаницом! Ако буде срце у јунаку, кабаница неће ништа смести:

ЕД У

Паја Јовановић, Женидба цара Душана, детаљ (1900–1901)

185


Кад ја бијах у Шари планини, код оваца дванаест хиљада, за ноћ буде по триста јањаца, ја сам свако по овци познавô: Роксанду ћу по браћи познати.” „Иди, иди, моје драго д’јете, Ако бог да те познаш Роксанду, даћу тебе земљу Скендерију у државу за живота твога.” Оде Милош низ поље широко. Када дође ђе стоје ђевојке, збаци с главе бугарску шубару, скиде с леђа бугар-кабаницу, – засија се скерлет и кадифа, засјаше се токе на прсима и злаћане ковче на ногама: сину Милош у пољу зелену као јарко иза горе сунце – пак је простре по зеленој трави, просу по њој бурме и прстење, ситан бисер и драго камење. Тад извади мача зеленога, па говори трима ђевојкама: „Која је ту Роксанда ђевојка, нек савије скуте и рукаве, нака купи бурме и прстење, ситан бисер и драго камење; ако ли се која друга маши, вјера моја тако ми помогла, осјећ ћу јој руке до лаката!” Кад то чуше три л’јепе ђевојке, Обје крајње средњу погледаше, а Роксанда у зелену траву; сави скуте и свил’не рукаве, пак покупи бурме и прстење, ситан бисер и драго камење; а ђевојке двије побјегоше. Али Милош утећ им не даде, већ обје увати за руке, све три води пред цара Стјепана; цару даде Роксанду, и даде му једну уз Роксанду, а трећу је себи уставио.

ЕД У

КА

на копљу је од злата јабука: ти стријељај кроз прстен јабуку!” Милош више не шће ни чекати, већ он пита цара честитога: „Је л’ слободно, царе господине, Да стријељам кроз прстен јабуку?” „Јест слободно, мој рођени синко!” Оде Милош кроз бијелу кулу, запе стр’јелу за златну тетиву, устријели кроз прстен јабуку, пак је узе у бијеле руке, однесе је цару честитоме; лијепо га царе обдарио. Мало вријеме затим постојало, скерлет и ал’ повика са града Латинче: кадифа – „Ево, царе, пред бијелом кулом врсте Изишла су два краљева сина, скупоцене тканине Извели си три л’јепе ђевојке, тока – овде реч три ђевојке, све три једнолике, означава копчу, и на њима рухо једнолико: а користи се и да означи врсту капе или познај које је Роксанду; ако ли се које друге машиш, нећеш изић ни изнијет главе, а камоли извести ђевојке!” Кад је царе рјечи разумио, он дозива Тодора везира: „Иди, слуго, те познај ђевојку!” Тодор му се право кунијаше: „Нијесам је, царе, ни виђео, јер су ми је по мраку извели када сам је ја прстеновао.” Цар с’ удари руком по кољену: „Јаој мене до бога милога! Надмудрисмо и надјуначисмо, пак нам оста цура на срамоту!” Кад то зачу Милош Војиновић, он отиде цару честитоме: „Је л’ слободно, царе господине, да ја познам Роксанду ђевојку?” „Јест слободно, моје драго д’јете, ал’ је јадно у те поуздање: како ћеш ти познати ђевојку, кад је нигда ни виђео ниси!” Ал’ говори Милош Војиновић: „Не брини се, царе господине!

186


па одоше друмом за сватови. Кад стигоше цара и сватове, пред њих баци Балачкове главе; цар му даде хиљаду дуката, па одоше бијелу Призрену. Кад су били кроз поље Косово, Милош хоће граду Вучитрну, пак говори српском цар Стјепану: „Збогом остај, мој мили ујаче, мој ујаче, српски цар Стјепане!” Тада се је царе досјетио да је оно Милош Војиновић, па говори својему нећаку: „Та ти ли си, дијете Милошу! Та ти ли си, мој мили нећаче! Благо мајци која те родила и ујаку који те имаде! Зашто ми се отприје не кажеш, него сам те путем намучио: и конаком, и глади, и жеђу?” Тешко свуда своме без својега!

бедевија – кобила арапске пасмине међедина – бунда од медвеђег крзна, медвеђе крзно катана – коњаник

КА

На повратку кући Милоша чека још један озбиљан изазов: Латини шаљу војводу Балачка да пресретне сватове. Овај „симпатични” момак има, ни мање ни више – него три главе. (Биће да га то ипак не чини нарочито паметним!) Из наредног одломка видећеш којим посебним моћима Балачко влада и како се провео у су­срету са Милошем Војиновићем…

ЕД У

Тад Балачко спреми бедевију, па отрча друмом за сватови са шест стотин’ латинских катана. Кад су били у гори зеленој, кулаш стоји на друму широку, а за њиме Милош Војиновић. Викну њега Балачко војвода: „О, Милошу, зар се мене надаш?” Па он пусти један пламен модар, опали му црну међедину; а кад виђе да му не науди, онда пусти вјетра студенога: три пута се кулаш преметнуо, ал’ Милошу ништа не досади. Викну Милош из грла бијела: „Ето тебе од шта се не надаш!” Па он пусти златна шестоперца: колико га лако ударио, из бојна га седла избацио; пак потеже копље убојито, прибоде га у зелену траву, пак му све три одсече главе, кулашу их баци у зобницу. Тад учини јуриш у катане са својијех три стотине друга: одсјекоше три стотине глава,

187


Разговарамо…

о епској песми

*** Прочитај поново почетак одломка. Са киме се Милош прво сукобио и због чега? *** Пронађи стихове у којима се говори како је Милош ударио механџију. Коју

*** *** *** *** *** *** *** ***

ЕД У

***

КА

*** *** ***

Милошеву особину је народ истакао овим стиховима? Колико препрека је Милош морао да савлада? Кога цар Душан прижељкује за заточника (да уместо њега изађе на мегдан)? Прочитај како Латинке девојке коментаришу изглед Милоша Војиновића. Разми­ сли зашто цар не препознаје свог сестрића. Пронађи речи којима се бијело Латинче обраћа Милошу. Шта то говори о њему? Који су други изазов Латини поставили пред цара Душана? Зашто цар тражи од Милоша да скине кабаницу? Пронађи и подвуци стихове којима му Милош одговара. Шта тај одговор говори о Милошу? Пронађи царев разговор са Тодором везиром. Пронађи стихове из којих се види колико је цар узнемирен новим захтевом Латина и подвуци их. Шта цар обећава Милошу уколико му буде успело да препозна Роксанду девојку? Објасни зашто Милош тек пред девојкама скида ружну кабаницу и открива своје сјајно рухо. Како је Милош препознао праву девојку? Коју његову особину открива овај по­ ступак? Запази којим моћима влада војвода Балачко. Опиши како на основу песме замишљаш његов изглед. Милош Војиновић и цар Душан су историјске личности. Какав је лик војводе Балачка? На крају песме Милош се открива ујаку. Прочитај последњи стих. Шта мислиш: зашто је народни певач одлучио да песму заврши баш тим стихом?

*** ***

Треба да знаш… о јуначкој женидби

Ова епска песма не говори о стварном догађају. Јуначка женидба се као тема непрекидно јавља у нашој народној поезији. Народ је опевао жени­дбе готово свих значајнијих јунака. У народној песми су се тако редом оженили краљ Вукашин, цар Душан, кнез Лазар, Краљевић Марко, Змај Деспот Вук и многи други. Обично су ове женидбе праве пустоловине. Да би јунак дошао до жељене невесте, морао је да савлада многе препреке, да покаже храброст и одлучност. У овим песмама често се јавља мотив пресретања сватова, као што је сусрет са војводом Балачком. • Покушај да објасниш зашто је у машти народног певача јуначка женидба повезана са толико много препрека и опасности.

188


Учимо… шта је стални епитет Мејдан јуначки, прси јуначке, помамни кулаш, чаше позлаћене, бијела кула, златни шестоперац, представљају сталне изразе који се користе у различитим народним песмама. Сигурно се из других песама сећаш израза попут рујно вино, бијело грло, свијетло оружје, љепота ђевојка, вјерни слуга, ситна књига и многих других. � Овакви устаљени изрази садрже сталне епитете. • Пронађи у песми сталне епитете и подвуци их.

Подсети се… Колико слогова садрже стихови у овој песми? Где је у стиху цезура (пауза у изговору)? Како се зове такав стих?

КА

• • •

ЗАДАТАК o за истраживање

Треба да знаш… како и зашто су владари путовали у средњем веку

ЕД У

„Велики део године средњовековни владар је проводио на путу. Ако нису били у питању ратни походи, за путовања су постојали други поводи. Врше­ње владарских функција подразумевало је обилазак земље, без чега се није могло замислити одржавање на власти. Владар се морао показати поданицима у свој својој величини и моћи, праћен одабраном властелом и људством које је сачињавало двор. Била су то напорна и дуга путовања, нарочито кроз брдовите пределе српских земаља, где су кола тешко пролазила. Путујући двор се стога може замислити као велики караван коњаника и товарне стоке. Привремена коначишта владара са пратњом била су у селима дуж пута, која су била дужна да пруже гостопримство двору и обезбеде помоћно људство. У таквим условима владар је најчешће коначио под шаторима или у неком од успутних властеоских дворова.”

Милош Војиновић је заиста постојао. Био је, додуше, не Душанов нећак, већ један од заповедника у Душановој војсци.

• Размисли о томе зашто га је народ опевао као царевог блиског рођака. • Покушај да сазнаш нешто више о цару Душану. Истражи у којем је добу владао, на које је ратне походе одлазио и које је грађевине подигао.

Марко Поповић, „Двор владара и властеле”, у: Приватни живот у српским земљама средњег века

ЗАДАТАК o из мале школе писања

Покушај да замислиш како је изгледао Душанов путујући двор. Потом, по избору, напиши кратку причу у којој ћеш: • бити механџија у месту у којем је владар на путу застао; • дворкиња која прати владареву жену; • младић који води бригу о владаревим псима; • девојка која живи у селу у којем је караван застао. Покушај да царев путујући двор видиш очима ових ликова. Замисли како изгледа један дан у животу лика по твом избору. Осмисли догађај око којег ћеш исплести причу. Какве ће особине твој лик притом испо­љити?

КЉУЧНЕ РЕЧИ: „Женидба Душанова”, народна епска песма, епски десетерац, стални епитети, јуначка женидба.

189


Народна епска песма

Зидање Скадра

КА

ЕД У

харчити – расипати, лакомислено траћити новац интови – (хинтови) кочије, фијакер

Град градила три брата рођена, до три брата, три Мрњавчевића: једно бјеше Вукашине краљу, друго бјеше Угљеша војвода, треће бјеше Мрњавчевић Гојко; град градили Скадар на Бојани, град градили три године дана, три године са триста мајстора; не могаше темељ подигнути, а камоли саградити града: што мајстори за дан га саграде, то све вила за ноћ обаљује. Кад настала година четврта, тада виче са планине вила: „Не мучи се, Вукашине краље, не мучи се и не харчи блага! Не мо’ш, краље, темељ подигнути, а камоли саградити града, док не нађеш два слична имена, док не нађеш Стоју и Стојана, а обоје брата и сестрицу, да зазиђеш кули у темеља: тако ће се темељ обдржати, и тако ћеш саградити града.” Кад то зачу Вукашине краљу, он дозива слугу Десимира: „Десимире, моје чедо драго! Досад си ми био вјерна слуга, а од саде моје чедо драго; ватај, сине, коње у интове, и понеси шест товара блага; иди, сине, преко б’јела св’јета, те ти тражи сва слична имена: тражи, сине, Стоју и Стојана, а обоје брата и сестрицу; јали отми, јал’ за благо купи, доведи их Скадру на Бојану, да зиђемо кули у темеље,

190


не би л’ нам се темељ одржао,

ЕД У

КА

и не би ли саградили града.” Кад то зачу слуга Десимире, он увати коње у интове, и понесе шест товара блага; оде слуга преко б’јела св’јета, оде тражит два слична имена. Тражи слуга Стоју и Стојана, тражи слуга три године дана, ал’ не нађе два слична имена, ал’ не нађе Стоје и Стојана, па се врну Скадру на Бојану, даде краљу коње и интове, и даде му шест товара блага: „Ето, краље, коњи и интови и ето ти шест товара блага: ја не нађох два слична имена, ја не нађох Стоје и Стојана.” Кад то зачу Вукашине краљу, он подвикну Рада неимара, Раде викну три стотин’ мајстора: гради краље Скадар на Бојани, краље гради, вила обаљује, не да вила темељ подигнути, а камоли саградити града! Па дозивље из планине вила: „Море, чу ли, Вукашине краљу! Не мучи се и не харчи блага, не мо’ш, краље, темељ подигнути, а камоли саградити града! Но ето сте три брата рођена, у свакога има вјерна љуба: чија сјутра на Бојану дође и донесе мајсторима ручак, зиђите је кули у темеља: тако ће се темељ обдржати, тако ћете саградити града.” Кад то зачу Вукашине краљу, он дозива два брата рођена: „Чујете ли, моја браћо драга! Ето вила са планине виче, ни вајде што харчимо благо, не да вила темељ подигнути, а камоли саградити града!

Још говори са планине вила: ев’ ми јесмо три брата рођена, у свакога има вјерна љуба: чија сјутра на Бојану дође и донесе мајсторима ручак, да ј’ у темељ кули узидамо: тако ће се темељ обдржати, тако ћемо саградити града. Но је л’, браћо, божја воља тврда да ниједан љуби не докаже, већ на срећу да им оставимо, која сјутра на Бојану дође?” И ту божју вјеру зададоше да ниједан љуби не докаже. Утом их је ноћца застанула, отидоше у бијеле дворе, вечераше господску вечеру, оде сваки с љубом у ложницу. Ал’ да видиш чуда великога! Краљ Вукашин вјеру погазио, те он први својој љуби каза: „Да се чуваш, моја вјерна љубо! немој сјутра на Бојану доћи, ни донијет’ ручак мајсторима, јер ћеш своју изгубити главу, зидаће те кули у темеља.” И Угљеша вјеру погазио, и он каза својој вјерној љуби: „Не превар’ се, вјерна моја љубо! Немој сјутра на Бојану доћи, ни донијет’ мајсторима ручак, јера хоћеш млада погинути, зидаће те кули у темеља!” Млади Гојко вјеру не погази, и он својој љуби не доказа. Кад ујутро јутро освануло, поранише три Мрњавчевића, отидоше на град на Бојану. Земан дође да се носи ручак, а редак је госпођи краљици. Она оде својој јетрвици, јетрвици, љуби Угљешиној: „Чу ли мене, моја јетрвице! Нешто ме је забољела глава, –

191


„Јетрвице, млада Гојковице, нешто ме је забољела глава, – тебе здравље! – пребољет’ не могу, но понеси мајсторима ручак.” Ал’ говори Гојковица млада: „Чу ли, нано, госпођо краљице, ја сам рада тебе послушати, но ми лудо чедо некупато, а бијело платно неиспрато.” Вели њојзи госпођа краљица: „Иди”, каже, „моја јетрвице, те однеси мајсторима ручак, ја ћу твоје изапрати платно, а јетрва чедо окупати.” Нема шта ће Гојковица млада, већ однесе мајсторима ручак. Кад је била на воду Бојану, угледа је Мрњавчевић Гојко; јунаку се срце ражалило, жао му је љубе вијернице, жао му је чеда у кол’јевци, ђе остаде од мјесеца дана; па од лица сузе просипаше. Угледа га танана невјеста, кротко ходи, док до њега приђе, кротко ходи, тихо бесјеђаше: „Што је тебе, добри господару, те ти рониш сузе од образа?” Ал’ говори Мрњавчевић Гојко: „Зло је, моја вијернице љубо! Имао сам од злата јабуку, па ми данас паде у Бојану, те је жалим, прегорјет’ не могу!” Не сјећа се танана невјеста, па бесједи своме господару:

ЕД У

КА

тебе здравље, – пребољет’ не могу; но понеси мајсторима ручак.” Говорила љуба Угљешина: „О јетрво, госпођо краљице, нешто мене забољела рука, – тебе здравље! – пребољет не могу, већ ти збори млађој јетрвици.” Она оде млађој јетрвици:

„Моли Бога ти за твоје здравље, а салићеш и бољу јабуку!” Тад јунаку грђе жао било, па на страну одвратио главу, не шће више ни гледат у љубу; а дођоше два Мрњавчевића, два ђевера Гојковице младе, узеше је за бијеле руке,

192


поведоше у град да уграде;

ЕД У

КА

подвикнуше Рада неимара, Раде викну до триста мајстора; ал’ се смије танана невјеста, она мисли да је шале ради. Турише је у град уграђиват; оборише до триста мајстора, оборише дрвље и камење, узидаше дори до кољена; још се смије танана невјеста, још се нада да је шале ради. Оборише до триста мајстора, оборише дрвље и камење, узидаше дори до појаса. Тад отежа дрвље и камење, онда виђе шта је јадну нађе, љуто писну, како љута гуја, па замоли два мила ђевера: „Не дајте ме, ако Бога знате, узидати младу и зелену!” То се моли, ал’ јој не помаже, јер ђевери у њу и не гледе. Тад се прође срама и зазора, паке моли свога господара: „Не дај мене, добри господару, да ме младу у град узидају! Но ти прати мојој старој мајци – моја мајка има доста блага, – нек’ ти купи роба ил’ робињу, те зидајте кули у темеља.” То се моли, но јој не помаже. А кад виђе танана невјеста да јој молба више не помаже,

тад се моли Раду неимару: „Богом брате, Раде неимаре, остави ми прозор на дојкама, истури ми моје б’јеле дојке, када дође мој нејаки Јово, када дође, да подоји дојке!” То је Раде за братство примио, остави јој прозор на дојкама, па јој дојке упоље истури: када дође нејаки Јоване, када дође да подоји дојке. Опет, тужна, Рада дозивала: „Богом брате, Раде неимаре, остави ми прозор на очима, да ја гледам ка бијелом двору кад ће мени Јова доносити и ка двору опет односити.” И то Раде за братство примио, остави јој прозор на очима, те да гледа ка бијелу двору када ће јој Јова доносити и ка двору опет односити. И тако је у град уградише, па доносе чедо у кол’јевци, те га доји за неђељу дана, по неђељи изгубила гласа; ал’ ђетету онђе иде рана: дојише га за годину дана. Како таде, тако и остаде, да и данас онђе иде рана; зарад’ чуда и зарад’ лијека, која жена не има млијека.

Разговарамо...

о епској песми

*** Искажи своје утиске, осећања и размишљања после читања ове епске песме.

Шта те је у њој нарочито узбудило и због чега? *** Размисли о теми песме „Зидање Скадра”. Колико пажње народни певач посвећује зидању града, а колико трагичном лику младе Гојковице? *** Објасни како ти разумеш страдање младе Гојковице.

193


► Размисли о следећим питањима Народни певач је веровање да се не може подићи ниједна велика грађевина без жртава везао за настанак града Скадра. Историја бележи да је тај град саграђен много раније од времена у којем су живели Мрњавчевићи, али се овом песмом градња приписује њима. Услед веровања о уграђивању жртве, овде је описано како их вила кажњава све док нису принели жртву. *** Објасни како се у песми описују неуспешни покушаји да се сазида град. Како

***

***

***

ЕД У

***

КА

***

Мрњавчевићи у први мах настоје да испуне вилин захтев? Зашто је њен следећи захтев још строжи од претходног? Колико су браћа упорна у остваривању своје намере? Пред каквом су се одлуком нашли? Какав договор треба да склопе, и како се сваки од браће односи према томе? Наведи све ликове који се у песми јављају и подели их на главне и споредне. Окарактериши ликове из породице Мрњавчевић. Објасни који су ликови негативни и због чега. Окарактериши њихово понашање и илуструј примерима из песме. Обрати пажњу на карактерне особине Вукашина и Угљеше, и њихових жена. По чему се млади Гојко и његова жена разликују од њих? Које их особине одликују? У чему се огледа етичност (моралност) њиховог понашања? Наведи примере за њихову љубав, узајамно поштовање, одговорност и достојанство. Пронађи и обележи стихове у којима је приказано туговање Гојка Мрњавчевића. Како он исказује своју патњу пред сигурним губитком вољене жене? Издвој стихове у којима Гојко жали за својом женом. Објасни због чега се он користи пренесеним казивањем. Какав су утисак на тебе оставиле молбе младе Гојковице? Шта је у њеном лику нарочито потресно? Ко је разумео и услишио њене молбе? Како разумеш стих „и то Раде за братство примио”? Образложи предање о мајчином млеку које тече низ зидине града. У каквој је оно вези са трагичним ликом младе Гојковице? Објасни поенту песме.

*** ***

Треба да знаш... о народним епским песмама

Епске народне или усмене песме спадају у најраније творевине људског ума – постоје од давнина у књижевности многих народа. Претпоставља се да су их и Словени имали већ у време досељавања на Балкан. Српске епске песме зову се још и десетерачке, јуначке, па и гусларске јер су се певале уз гусле. Вук Караџић их је на почетку свога рада означио као мушке зато што не певају о осећањима као женске (лирске), већ о значајним догађајима, јуначким делима и подвизима. Према каснијим, историјским критеријумима, поделио их је на песме старијих времена (о јунацима и догађајима до XV века), средњих времена (о збивањима до почетка XVIII века, о хајдуцима и ускоцима) и песме новијих времена (устаничка ратовања). Преткосовски тематски круг – чине га народне епске песме које говоре о Немањићима и Мрњавчевићима.

194


Изабери задатак

Треба да знаш... ►о

Вуковом запису

► о

КА

Вук Караџић је уз последњи стих песме написао како народ верује у лековитост „мокрине која се низа зид хвата, као креч”, те жене које немају млека „носе оно те пију у води”. Такође је записао да се код Албанаца „прича о Роси који је градио Скадар, а није могао да га огради, па узидао своју сестру Фа, и она га замоли да јој остави рупу у зиду, да доји своје чедо, и тако на зиду града остаде једно мјесто особите белине, као траг овога догађаја”.

Издвој етапе у развоју радње Размисли о радњи у песми „Зидање Скадра” и о начину на који се она развија од почетка до краја. Покушај да је замислиш на филму, или у позоришту. Замисли да си редитељ и да водиш рачуна о етапама у развоју радње, које, у класичном облику, изгледају овако:

Гримовом мишљењу да је „Зидање Скадра” најдирљивија песма свих времена

ЕД У

Јаков Грим, који је прву Вукову граматику превео на немачки језик, високо је ценио српску усмену књижевност, нарочито лирске и епске песме. Писао је о њима, а неке и преводио. Песму „Зидање Скадра” сматрао је најдирљивијом песмом свих народа и времена. „По мом мишљењу, њихова народна поезија надмашује по изобиљу све што ми је из ове области познато”, писао је великом песнику Гетеу. У једном часопису позвао је своје сународнике да уче српски језик „због његове јасноће, лепоте и народне поезије, као драгоценог споменика тог језика”.

Води Дневник читања

Прочитај и остале песме старијих времена („Женидба Душанова”, „Женидба краља Вукашина”, „Урош и Мрњавчевићи”), оне се сматрају нашим најлепшим епским песмама. Читај пажљиво и у Дневник читања унеси своја запажања о ликовима, радњи, најзанимљивијим и најузбудљивијим местима у песми, моралним питањима која оне покрећу, као и о лепоти и вредности стихова који су посебно привукли твоју пажњу. ЗАДАТАК o за љубитеље историје

Приметићеш да су познате личности српске средњовековне историје у епици добиле своје посебне и специфичне епске ликове. Обрати пажњу на то шта историјске чињенице говоре о Мрњавчевићима и како их приказује епска песма – посебно Вукашина Мрњавчевића и његовог сина Марка Краљевића. Неколико група ученика би могло да истражи историјске податке и на паноу прикаже Немањиће – Душана и Уроша, Војиновиће, Мрњавчевиће, војводу Момчила... као и изглед средњовековних градова и карту Србије тога времена.

1. увод (експозиција) 2. сукоб (заплет) 3. врхунац сукоба (кулминација) 4. обрт (преокрет, перипетија) 5. расплет радње

Изабери одговарајуће стихове из песме који би на најбољи начин најавили сваку од етапа, односно све кључне елементе радње. Ако желиш, уведи пролог (посебан увод у радњу, оно што јој претходи) и епилог (последња сцена у драми, којом се сумира или коментарише радња драме). Док су остали елементи неопходни и природно везани за радњу, пролог и епилог то обично нису – јављају се као додаци од којих први најављује радњу, а други се осврће на оно што је испричано, као нека врста размишљања и закључка. КЉУЧНЕ РЕЧИ: „Зидање Скадра”, народна епска песма, песме старијих времена, преткосовски тематски круг.

195


КА

Иво Андрић (1892–1975) најпознатији је као приповедач и романсијер, али је био и песник, есејиста, путописац и преводилац. Сматра се једним од најзначајнијих српских писаца XX века. Добио је 1961. године Нобелову награду за књижевност. Иако је највећи део живота провео живећи по великим градовима, где се школовао и био у дипломатској служби (Грац, Рим, Букурешт, Париз, Берлин, Београд), највећи део његове приповедачке пажње био је усмерен на родну Босну. Причајући о Босни и босанском човеку, Андрић је изрекао много важних истина о људима уопште. Зато је његово дело радо читано свуда у свету. Најпознатија су му дела романи „На Дрини ћуприја”, „Травничка хроника”, „Госпођица” и „Проклета авлија”, приповетке „Мост на Жепи”, „Пут Алије Ђерзелеза”, „Прича о кмету Симану”, „Мустафа Маџар”. ► Размисли о томе у чему се крије вредност људских грађевина и, посебно, мостова. После читања упореди своја размишљања са Андрићевим текстом.

Иво Андрић

Мостови (одломак)

ЕД У

Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, јер су општији, од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло. Велики камени мостови, сведоци ишчезлих епоха кад се другојачије живело, мислило и градило, сиви или зарудели од ветра и кише, често окрзани на оштро резаним ћошковима, а у њиховим саставцима и неприметним пукотинама расте танка трава или се гнезде птице. Танки железни мостови, затегнути од једне обале до друге као жица, што дрхте и звуче од сваког воза који пројури; они као да још чекају свој последњи облик и своје савршенство, а лепота њихових линија откриће се потпуно очима наших унука. Дрвени мостови на уласку у босанске варошице чије изглодане греде поигравају и звече под копитама сеоских коња као дашчице ксилофона. И, најпосле, они сасвим мали мостићи у планинама, у ствари једно једино овеће дрво или два брвна прикована једно уз друго, пребачени преко неког горског потока који би без њих био непрелазан. По два пута у години горска бујица односи, кад надође, та брвна, а сељаци, слепо упорни као мрави, секу, тешу и постављају нова. Зато се уз те планинске потоке, у затокама међу стенама, виде често ти бивши мостови; леже и труну као и остало дрво наплављено ту случајем, али та затесана

ксилофон – врста музичког инструмента, удараљка са дрвеним плочицама или ваљцима у које се удара дрвеним штапићима затока – залив или пак рукавац текуће воде – део реке, потока и слично, одвојен од главног тока; запрека – препрека

196


КА

ЕД У

брвна, осуђена на огањ или труљење, издвајају се од осталог наноса и подсећају још увек на циљ коме су служила. Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, укусу, и приликама којима је био окружен. И кад мислим на мостове, у сећању ми искрсавају не они преко којих сам највише прелазио него они који су највише задржали и занели моју пажњу и мој дух. Пре свега, сарајевски мостови. На Миљацки, чије је корито кичма Сарајева, они су као камени пршљенови. Видим их јасно и бројим редом. Знам им лукове, памтим ограде. Међу њима је и један који носи судбин­ско име једног младића, мален али сталан, увучен у се као добра и ћутљива тврђава која не зна за предају ни издају. Затим, мостови које сам видео на путовањима, ноћу из воза, танки и бели као привиђења. Камени мо­стови у Шпанији, зарасли у бршљан и за-

197


КА

амбар – житница – дрвена зграда за чување зрнасте хране, пшенице или кукуруза капела – мања зграда намењена хришћанским религиозним обре­дима, подигнута у гробљу, црквеној порти, или при болницама, а може бити и посебна богослужбена просторија у већим зградама

мишљени над сопственом сликом у тамној води. Дрвени мостови по Швајцарској, покривени кровом због великих снегова, личе на дугачке амбаре и искићени су изнутра сликама светитеља или чудесних догађаја, као капеле. Фантастични мостови у Турској, постављени отприлике, чувани и одржавани судбином. Рим­ски мостови у јужној Италији, од белог камена, са којих је време одбило све што се могло одбити, а поред којих већ стотину година води неки нов мост, али они стоје још једнако, као скелети на стражи. Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилази на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка.

Разговарамо…

ЗАДАТАК o за истраживање

*** Прочитај поново прву реченицу. Какав је пишчев однос

према мостовима? *** Подвуци реченицу која говори о томе зашто су најразличитији мостови сви подједнако вредни нaше пажње. *** Подвуци последњу реченицу. Како ти разумеш њено значење?

ЕД У

ко је био Гаврило Принцип

o Андрићевим „Мостовима”

Међу сарајевским мостовима писац помиње „и један који носи судбинско име једног младића, мален али сталан, увучен у се као добра и ћутљива тврђава која не зна за предају ни издају”. Реч је о мосту који се у Андрићево време звао Мост Гаврила Принципа. Истражи ко је био Гаврило Принцип и по чему је он значајан.

198

Учимо и подсећамо се… опис

Опис је представљање света, човека, природе, ствари и појава указивањем на њихове појединости и особине. У књижевном делу, опис обично поседује дубљи смисао: не открива нам само спољашњи облик, већ и унутрашња својства одређене ствари, личности или појаве. Опис називамо још и дескрипција.

Подсети се… и истражи

*** Пажљивим читањем истражи због чега су мостови толико важни

писцу. Из сваког пасуса издвој кључне речи, или реченице. *** Истражи којим је стилским средствима писац постигао живост и уверљивост у описивању мостова. Објасни стилску изражајност епитета, поређења и персонификације на примерима из текста.


*** Подсети се да је нарација приповедање, а дескрипција описи-

Изабери задатак *** Издвој делове текста који су на тебе оставили најјачи утисак. Научи да их читаш изражајно и убедљиво. *** Нацртај свој мост. У углу рада запиши име свог моста и опиши његову вредност. *** Ако добро познајеш неки мост, дочарај га што сликовитије. Обрати пажњу на то шта он повезује и како. Замисли да га нема. Опиши шта би се тиме изгубило. *** Опиши како замишљаш своје духовне мостове.

КА

вање. Размисли о наративном и дескриптивном казивању. Које овде преовлађује? Којим речима писац дочарава покрет, а којим облике, боје, звуке? *** Потражи реченице у којима писац говори у првом лицу. Запази и образложи како лирски (песнички, поетски) дочарава своје виђење, доживљај и размишљања. *** Истражи шта је писац, говорећи о мостовима, рекао о људима. Размисли о човековом животном нагону да подиже и гради, о коме говори Иво Андрић. Шта све човек гради? Какав траг он оставља у историји цивилизације? Сети се неких примера који то потврђују. *** Шта ти мислиш о човековој тежњи да не застане пред препреком? Зашто жели да је савлада? Какав значај има његова потреба да мостовима „повеже, измири и споји” све што пред њим искрсне? *** Како људи између себе граде духовне мостове? Објасни колико је важно да они увек постоје међу људима.

ЕД У

ЗАДАТАК o из мале школе писања

За писца, мостови су важнији од кућа и светији од храмова. Изнеси и ти свој став о томе и образложи га. Које грађевине на тебе остављају посебан утисак? Још једном запази начин на који су у одломку описани мостови. Потом по свом избору опиши грађевину која је тебе посебно одушевила. Можда је то нешто што виђаш на путовањима, или пак нешто поред чега пролазиш свакодневно. Пре но што се латиш писања, размисли о следећем:

• Какво је окружење у којем се та грађевина налази? Зашто је човек одабрао да је сагради баш на том месту? • Како грађевина изгледа у различито доба дана, под различитим освет­љењем? • Да ли она има шири културни и историјски значај, или је једноставно теби драга? • Да ли већ познајеш или тек желиш да упознаш њену унутрашњост? • Какво расположење она изазива у теби?

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Иво Андрић, „Мостови”, наративно и дескриптивно казивање, лирско у књижевном делу.

199


Gustav Švab (1792–1850), nemački književnik, pisao je pesme, putopise, književnoistorijske spise. Najveći uspeh u Nemačkoj i u drugim zemljama postigao je knjigom „Najlepše priče iz klasične starine”.

Gustav Švab

КА

Najlepše priče iz klasične starine (odlomak)

► Tradicionalne priče o bogovima i herojima zovu se mitovi. Mnogi

ЕД У

tradicija – prenošenje znanja, običaja, verovanja, legendi s generacije na generaciju, usmenim ili pisanim putem gorostas – džin, div Prometej – u helenskoj mitologiji sin titana (diva) Japeta, ukrao je vatru s neba i doneo je ljudima, i zato bio surovo kažnjen lišiti – uskratiti, oduzeti kome što

narodi imaju svoju mitologiju, a za evropsku kulturu veoma veliki značaj imaju grčka i rimska mitologija. I ti možda već znaš neki od grčkih mitova? O Dedalu i Ikaru, Tantalu, Sizifu...? Pred tobom je jedan od najčuvenijih grčkih mitova iz knjige „Najlepše priče iz klasične starine”, koja je napisana još u XIX veku i do dana današnjeg ostala omiljeno štivo mnogih generacija čitalaca.

PROMETEJ

U davna, davna vremena, kaže staro grčko predanje, na zemlji su već postojali nebo, more, bilje i životinje. More se talasalo i hučalo, a u vazduhu se orio ptičji poj. Tada stupi na zemlju jedan gorostas, titan Prometej, potomak prastarog bogovskog plemena koje je vrhovni bog Zevs nekada zbacio sa prestola i lišio uprave nad svetom. On od grude zemlje načini čoveka i obdari ga dobrim i rđavim osobinama, a boginja Palada Atina podari mu život i razum. Tako postaše prvi ljudi. Ali oni dugo vremena nisu znali kako da se posluže rukama, nogama i umom: gledali su a nisu videli, slušali su a nisu čuli. Nikakav zanat ni veštinu nisu znali. Nisu umeli da tešu grede Božja kazna, VII vek pre nove ere

200


ЕД У

КА

ni da bruse kamenje, nisu znali da peku cigle ni kuće da grade. Nisu pouzdano znali kad je zima, niti kad je proleće oslavilo. Vrveli su i lutali tamo-amo kao mravi, i sve što bi radili, bilo im je bez plana i računa. Tada se Prometej sažali na ljude i zauze se za te jadne stvorove. On ih nauči da grade kuće i kolibe, da prežu životinje u jaram i koriste ih u raznim po­slovima, nauči ih da izrađuju čunove i jedra, da po moru brode. Nauči ih da pos­matraju izgrevanje i zalazak zvezda i uputi ih u veštinu brojanja i računanja. On im pokaza kako se iz zemlje dobija gvožđe, zlato i srebro, uputi ih u sva znanja i ugodnosti zemaljskog života. Postarao se i za njihov bolji život i zdravlje. Niko dotle nije znao koje je jelo i piće zdravo za čoveka, niko nije znao da od ulja pravi melem za rane, te je silan narod bez lekova umirao. Svim tim znanjima i veštinama Prometej nauči ljude. Na Olimpu je vladao Zevs sa svojom decom. Ti mladi bogovi obratiše pažnju na novi rod ljudski koji sad beše nastao. Za svoju zaštitu koju su pružili ljudskom rodu, zahtevali su od ljudi poštovanje i obožavanje, pa održaše i jedan zbor bogova i ljudi da na njemu odrede prava i dužnosti ljudi. Na taj zbor dođe i Prometej. On je hteo da spreči bogove da natovare na ljude prevelike obaveze. Ali je tog titanskog sina prevarila njegova drska pamet, jer ga navede da obmane bogove. On zakla jednog bika, iseče ga na komade i načini dve gomile – na jednu stavi meso, utrobu i slaninu, a na drugu, veću gomilu, gole kosti u loju skrivene – pa reče bogovima da izaberu šta im se dopada. Zevs prozre njegovu nameru pa reče: – Prometeju, ti to nisi kako treba podelio! Prometej mu lukavo odgovori: – Veliki Zevse, ti sam izaberi deo koji ti srce želi! Zevs se razljuti i namerno uze loj. Kada se skide loj, pokazaše se kosti. Zevs viknu: – A ti, Japetov sine, još nikako da se odučiš od podvala i prevara! I Zevs naumi da se Prometeju zbog te prevare osveti, pa ne htede da podari ni njemu ni ljudima dar koji im je bio namenio da bi krunisao stvorenje sveta i ljudi: ne dade im vatru.

Zevs, II vek pre nove ere

ославити – узети маха, преовладати

201


ЕД У

КА

ozlojediti se – naljutiti se, najediti se biti surevnjiv – biti zavidljiv, ljubomoran, zloban, pun zavisti

Ali se mudri Prometej ni tu ne dade zbuniti: uze dugačku stabljiku nekog džinovskog suncokreta i približi se ognjenim sunčevim kočijama, na kojima Sunce leti kroz vasionu, i hitro zapali stabljiku. Sa upaljenom stabljikom spusti se on na zemlju i načini ogromnu lomaču čiji su plamenovi sukali visoko u nebo. Strašno se ozlojedi Zevs Gromovnik kad to vide, pa da bi se osvetio svom protivniku Prometeju, odmah stvori zlo i kao prokletstvo posla ga na zemlju: naredi veštom nebeskom kovaču Hefestu da mu iskuje lik lepe devojke. Boginja Atina, koja je takođe postala surevnjiva na Prometeja, umota taj lik u sjajno ruho i veo, ožive ga svojim dahom, ukrasi glavu cvećem i zlatnom trakom, i načini krasnu devojku; bog Hermes joj podari jezik, a boginja Afrodita ljupkost. Tako je Zevs stvorio zanosno lepu devojku kojoj predade divnu zlatnu kutiju punu svakojakih zala i nesreća. Toj devojci Zevs dade ima Pandora, što znači: svačim obdarena, pa je otprati na zemlju među ljude i bogove. Pandora se uputi mladom Epimeteju, bratu Prometejevom, pa mu dade onu kutiju kao Zevsov dar. Iako je Epimetej svečano dao reč svom bratu da od bogova nikakve poklone neće primati, kad vide prelepu Pandoru i divnu zlatnu kutiju, zaboravi svoje obećanje i primi bogovski dar. Kad Pandora po Epimetejevoj želji diže poklopac kutije da bi mu poka­zala darove, iz nje izlete čitavo jato zala, pa se kao munje razleteše i ugnjezdiše po celom svetu. Na dnu kutije beše ostala samo nada. No, na znak silovitog Gromovnika, Pandora brzo spusti poklopac i nada ostade zatvorena u kutiji. Međutim, zlo i nevolja preplaviše zemlju u svim oblicima: boleštine lu­tahu danju i noću kroz narod; čitava vojska groznice-treskavice napade ljude sa svih strana, a smrt ubrza svoje korake. Titanski sin Prometej gunđao je i ružio zbog te božanske napasti, smišljajući kako da se osveti. Ali bog Zevs htede još teže da kazni Prometeja, te predade tog prkosnika vatrenom bogu Hefestu i njegovim slugama. Ovi ga svezaše, pa ga teškim lan­cima prikovaše za strmu liticu planine Kavkaza. Hefest je nerado ispunio Zevsovu zapovest, ali šta je mogao, morao se pokoriti volji vrhovnog boga.

202


КА

Tako je Prometej zakovan visio na strahotnoj litici i nije mogao umorne ruke i noge nikud da pokrene. Mada su ga vetrovi, sveopšta majka Zemlja i upravljač sunčevih kočija Helios, mnogo žalili i molili da se pokori Zevsu i popusti, i mada mu je i sam Zevs novim stra­hotama pretio, on ne savi kolena i ne htede da moli za milost. – Ono što mu je sudbina namenila – govorio bi on – to mora podnositi čovek koji je kadar da uvidi nesavladivu silu neizbežnosti. Ali Zevs je ispunio svoju pretnju: on posla zarobljenom Prom­eteju ogromnog orla koji mu je iz dana u dan kidao i proždirao džigericu; iskidano meso bi preko noći opet zarastalo i podmlađivalo se. Trideset hiljada godina imalo je da traje to mučenje i nije se moglo okončati sve dok neko dragovoljno ne bi pristao da se žrtvuje i Prometeja na tim strašnim mukama zameni. Neizbrojne godine tako prođoše. Najzad osvanu dan oslobođenja. Posle mnogo stoleća nečuvenih muka, naiđe onuda junak Herakle koji beše pošao po hesperidske jabuke. Kad ugleda orlušinu kako kljunom čupa gru­di Titana, zape luk i odape strelu, pa ubi strašnu ptičurinu i oslobodi gorostasa od okova. A da bi se ipak ispunila Zevsova volja, prikovaše za stenu kentaura (čudovište pola čovek a pola konj), koji drage volje pristade da žrtvuje svoj život za Prometeja. Da ne bi rаzgnevio Zevsa što se oslobodio okova pre određenog vremena, Prometej stavi na prst gvozdeni prsten na kome se nalazio jedan kamičak od one kavkaske stene. Tako je Zevs mogao reći da je održao reč i prikovao neprijatelja, titana Prometeja, za sva vremena za kavkasku stenu. A i ljudi od tog doba nose u prstenju kamenje.

ЕД У

hesperidske jabuke – zlatne jabuke koje je boginja zemlje Gea poklonila vrhovnom bogu Zevsu i Heri, na svadbi

Preveo Jovan Maksimović

Razgovaramo...

o mitu o Prometeju

*** Sažeto prepričaj mit o Prometeju.

*** Obrazloži zbog čega se Prometej zamerio bogovima. Objasni kako razumeš njegovu *** *** ***

*** ***

želju da pomaže ljudima. Šta misliš o surovoj kazni na koju ga je Zevs osudio? Opiši kako kaznu prihvata Prometej. Kako se on ponaša prema svemu što ga je u životu snašlo? Ko ga, i na koji način, spasava? Šta misliš o kentaurovoj žrtvi? Šta je predstavljao Prometejev gvozdeni prsten sa kamičkom kavkaske stene? Objasni zašto „i ljudi od tog doba nose u prstenju kamenje”. Izraz „Pandorina kutija” koristi se i danas. Po svemu što saznaješ iz mita o Prometeju pokušaj što sažetije da objasniš njegovo značenje. Potrudi se da na osnovu priče odgonetneš značenje izraza „prometejski”.U kojoj situaciji bismo mogli da ga upotrebimo?

203


Izaberi zadatak

ZEVS (latinski Jupiter) – sin Kronosa i Reje, otac bogova i ljudi; najmoćniji, najviše slavljen između bogova, koji pameću i snagom daleko zaostaju iza njega i potčinjeni su mu. On je gospodar neba i Zemlje, upravlja suncem, kišom i snegom, a gromovno žezlo i egida (štit) znaci su njegove moći. Veliki orao, gospodar ptica, njegov je glasnik i odani sluga. Kada zatrese glavom, ceo Olimp zadrhti. Od njega zavisi slava i bogatstvo, sreća i nesreća. OLIMP – čuveno brdo na granici između Tesalije i Makedonije, na čijem se vrhu koje je izvan domašaja ljudskog pogleda nalazi boravište bogova. HERAKLE – najslavniji grčki junak, sin Zevsa i Alkmene. Još u mladosti je izabrao put Vrline koja mu je obećala mučni put do slave. Izvršio je dvanaest teških zadataka koje mu je naložio Euristej jer mu je još pre rođenja dosuđeno da služi gorem i slabijem čoveku od sebe. Prvo je savladao Kiteronskog lava, strašnu neman, i od tada išao ogrnut lavljom kožom, i sa lavljom glavom kao štitom. Na kraju je primljen među bogove. KENTAURI – surova kosmata bića koja žive u teško pristupačnim planinama i šumama; imaju telo konja koje su nasledili od majki, i ljudske grudi i glavu koje im je podario otac.

ЕД У

iz grčke mitologije i naslikaj njegov portret. *** Usmeno prepričaj svoju omiljenu mitološku priču. *** Pročitaj knjigu Gustava Švaba i, na osnovu nje, popiši imena najvažnijih bogova i nacrtaj njihovo porodično stablo. *** Zadatak za celo odeljenje: Pročitajte knjigu Gustava Švaba „Najlepše priče iz klasične starine”. U dogovoru sa nastavnicima srpskog jezika i istorije pripremite i organizujte kviz za učenike petog razreda sa temom Stara Grčka i grčka mitologija.

Treba da znaš… o likovima iz grčke mitologije

КА

*** Izaberi omiljeni lik

... o mitu o Prometeju u umetnosti

Mit o Prometeju obrađivali su u svojim delima poznati svetski književnici (Eshil, Gete, Bajron, Šeli) i kompozitori (Betoven, List), a kod nas pesnik Laza Kostić.

... o tome zašto treba čitati mitove

Pročitaj „Priče iz klasične starine” jer ćeš u njima, prvenstveno, uživati. Te zanimljive i uzbudljive priče pomoći će ti da kasnije mnogo lakše razumeš mnoga dela domaće i strane književnosti, kao i umetnost i kulturu uopšte.

... o tome da li su Sloveni imali svoje mitove

KLjUČNE REČI: Gustav Švab, „Najlepše priče iz klasične starine”, Prometej, mit, mitologija.

204

Šta znaš o Slovenima? Da li ti je poznato da postoji i slovenska mitologija? Ako te interesuje u koje su mitove verovali Stari Sloveni, ko su bili njihovi bogovi, kako su oni izgledali i koje su bile njihove moći – potraži knjigu u biblioteci.


ДО САДА СМО НАУЧИЛИ

ПОРОДИЧНЕ НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ

Посленичке песме или песме о раду су настајале у давна времена, певале су се уз рад и после рада. Исказују човеково задовољство и радост при обављању различитих послова, певају о надметању, снази и лепоти младости, а веома често и о љубави између девојака и младића, која их подстиче да надмаше једни друге у вештини и издржљивости. Уочљива је блиска веза са природом. У њима су често присутни дијалози, веома су мелодичне и многе од њих се и данас певају. Неке посленичке песме говоре и о тешком и мукотрпном раду, о неправедном односу господара према слугама. Обично се деле на три подврсте: жетелачке, пастирске и рибарске песме.

Породичне народне лирске песме опевају живот у породици, породичне односе и осећања, или се певају у породичном кругу као успаванке и песме на бабинама. Обично су кратке по обиму, а најчешћи мотив ових песама јесте мајчинска или сестринска љубав. У најлепше породичне песме сврставају се оне које говоре о сестринској љубави према брату, у којима се озражава чежња сестара да имају брата, или њихова жалост што су га изгубиле. Веома су сликовите, пуне осећања, и мелодичне – због чега се неке од њих, као и многе друге лирске песме, певају и дан-данас.

ЕД У

КА

ПОСЛЕНИЧКЕ НАРОДНЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ ИЛИ ПЕСМЕ О РАДУ

РОДОЉУБИВА (ПАТРИОТСКА) ПЕСМА

Песма у којој је исказана љубав према домовини припада врсти родољубивих (патриотских) песама. Родољубиву поезију су писали највећи наши и страни песници, посебно у временима када је слобода њиховог народа била угрожена.

НАРОДНА ЕПСКА ПЕСМА

Епска народна песма је врста народне песме у којој се опева неки догађај. Најчешће се у њима говори о митолошким или историјским личностима, јунацима велике снаге или мудрости, и о њиховим подвизима. Због тога их називамо и јуначким песмама, а у зависности од тога да ли се у њима јављају историјске или неисторијске личности, делимо их на историјске и неисторијске епске песме.

ЕПСКИ ДЕСЕТЕРАЦ

Епски десетарац је стих који садржи десет слогова и има цезуру (паузу у изговору) након четвртог слога.

205


ДО САДА СМО НАУЧИЛИ

ПОДЕЛА КЊИЖЕВНОСТИ 1. Према аутору дела АУТОРСКА КЊИЖЕВНОСТ

Најстарији вид уметности речи. Најчешће је потекла од појединца.

Јавља се са појавом писмености. Стварају је писменим путем даровити појединци.

Настаје и живи усменим путем. Преноси је мноштво појединаца усменим путем.

Настаје и живи писменим путем. Некада давно преносила се преписивањем, а од 15. века и Гутемберговог проналаска – штампањем.

У сваком новом казивању појављује се у новом обликовању (варијанти).

У поновљеном штампању задржава изворни облик – нема варијанти, осим ако аутор сам не унесе неке измене.

Теме су најчешће опште, интернационалне, посебно у приповеткама; осим тога, честа је историјска, национална тематика – нарочито у епским песмама.

Теме су разнолике и бројне; аутор негује сопствени стил и језик – по чему постаје препознатљив међу другим ауторима. Један аутор се може окушати у различитим књижевним родовима и врстама, као и у обради различитих тема.

Драма као књижевни род не постоји у усменој књижевности.

Драма као књижевни род постоји у ауторској књижевности.

ЕД У

КА

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ или УСМЕНА КЊИЖЕВНОСТ

2. Према облику у ком настаје књижевност се дели на поезију и прозу. 3. Према књижевном роду сва се књижевна дела разврставају на лирику, епику и драму. ЛИРИКА

ЕПИКА

ДРАМА

Назив потиче од грчке речи лира која означава врсту музичког инструмента.

Назив потиче од грчке речи епос која значи реч, приповест.

Назив потиче од грчке речи драма која значи – радња.

Изражава субјективна осећања и мисли. Представља склад између звука речи и њиховог значења, блиска музици.

Објективно приказује догађаје и ликове. Одликује је ширина приповедања.

Путем приказивања акције, заснива се на сукобу између одређених ставова појединаца. Повезује објективно догађање са субјективним људским циљевима.

206


ОДЛИКЕ ЛИРСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ВРСТЕ СТИХА Народне лирске песме су различитог ритма и стиха – од четири слога па све до четрнаест слогова.

Кад ујутру бео дан освану, момак лежи, ни главе не диже, а девојка ситан везак везе! (Народна лирска песма „Наджњева се момак и девојка”)

Ала је леп Овај свет, – Онде поток, Овде цвет...

КА

Ауторске лирске песме су такође различитог ритма и стиха – могу имати од четири слога па до шеснаест слогова.

(Јован Јовановић Змај, „Ала је леп”)

Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје, А танак и бео снег покрио поља и равни, И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези И круже видокруг тавни.

(Војислав Илић, „Зимско јутро”)

ОБЛИЦИ КАЗИВАЊА У ЕПСКОМ ДЕЛУ ПРИПОВЕДАЊЕ (НАРАЦИЈА)

Била жена нероткиња, па молила бога да јој да да роди, макар било дете као биберово зрно. Бог јој даде по жељи, те роди мушко дете као биберово зрно. (Народна бајка „Биберче”)

Приповедање у првом лицу – приповедач (наратор), најчешће као носилац радње, излаже своју причу; некада наратор узима улогу сведока, посматрача који излаже сопствено виђење догађаја којима је присуствовао.

Што се мене тиче, тешко је рећи какав сам ја био, јер су о мени постојала разнолика мишљења. Једни су мислили да сам рђав и неваљао, а други су мислили да сам добар. (Бранислав Нушић, „Хајдуци”)

Приповедање у трећем лицу – основни и традиционални облик епског приповедања у којем се одређени уметнички свет представља из перспективе писца или неког другог лица као свезнајућег или скривеног приповедача, а не из перспективе првог лица.

Оде Милош низ поље широко. Када дође ђе стоје ђевојке, збаци с главе бугарску шубару, скиде с леђа бугар-кабаницу – засија се скерлет и кадифа, засјаше се токе на прсима и злаћане ковче на ногама; сину Милош у пољу зелену као јарко иза горе сунце – пак је простре по зеленој трави, просу по њој бурме и прстење, ситан бисер и драго камење.

ЕД У

Хронолошко приповедање – приказивање догађаја по реду којим су се збили.

(Народна епска песма „Женидба Душанова”) 207


ОПИСИВАЊЕ (ДЕСКРИПЦИЈА) Лаза Цврца је био најмањи међу нама. Зато су га ваљда и звали тако. Био је некако и највеселији, умео је да нас све насмеје. Умео је да иде на рукама, умео је да пребаци ногу око врата; умео је да се искези и избуљи очи као жаба; умео је пљувачком да гађа; умео је да звижди као да има свираљку у устима. Једина мана му је била што је по који пут муцао. А није муцао кад је овако с нама разговарао, умео је чак врло лепо и течно да прича, али чим га у школи професор прозове, а њему запне нешто у грлу и одмах почне муцати. (Бранислав Нушић, „Хајдуци”)

Опис природе (пејзаж) – слика природе у књижевном делу

Али долази и пролећни месец март... Сунце постаје љупкије. Наш ледени брег се мрачи, губи свој сјај и крави се најзад.

Опис унутрашњег простора (ентеријер)

Соба је била велика, па ипак ми се тога јутра чинила уска и тесна, сва набијена и претрпана стварима, као при селидби. Уза зидове стајала су четири кревета, међу њима полице за књиге, велики дрвени ковчези који су личили на сандуке, ормани за одело, на средини огроман сто покривен књигама и свескама.

КА

Опис лика (портрет) – спољашњи изглед лика као и његове унутарње особине (осећања, карактер)

(Антон Павлович Чехов, „Шала”)

(Иван Цанкар, „Десетица”)

Опис спољашњег простора (екстеријер)

Школска зграда била је врло висока и врло господствена; био сам пред њом као просјак пред дворцем. Прозори су гледали мрко и строго као учитељи.

ЕД У

(Иван Цанкар, „Десетица”)

ДИЈАЛОГ

У лирској песми

У епској песми, приповеци или роману У драми

Поручује кујунџија Јанко, поручује Јањи хитропрељи: „Ој, бога ти, Јањо хитропрељо, да ти пошљем малено повјесмо: опреди ми шатор и кошуљу, а што теби од тога остане, ти опреди себи у дарове!” Јања била мудрија од Јанка, поручује кујунџији Јанку: „Ој, бога ти, кујунџија Јанко, да ти пошљем малену парицу: сакуј мени в’јенце и обоце, а што теби од тога остане, поткуј твога добра коња вранца, нека ти је међу браћом фала!”

Милош више неће ни чекати, већ он пита цара честитога: „Је л’ слободно, царе господине, да стријељам кроз прстен јабуку?” „Јест слободно, мој рођени синко!”

(Народна лирска песма „Кујунџија и хитропреља”)

(Народна епска песма „Женидба Душанова”)

– Ахааа! Тој ли учите у чкољу, тој ли ве учитељ научио? – дере се чича Јордан и све ближе и ближе долази. – А што ниси поно већу мотку, чича Јордане? – смеју му се деца склоњена и безбедна иза плота. (Стеван Сремац, „Чича Јордан”)

– Жико, ти ниси ни прочитао лекцију? – Јесам, господине, – брани се он – и знао сам је врло лепо! (Бранислав Нушић, „Хајдуци”)

208

ЧУДОВИШТЕ: Шта тражиш овде, пацове? КАПЕТАН: Дошао сам да видим шта има у тих твојих седам глава, гуштеру пијани! (Душан Радовић, „Капетан Џон Пиплфокс”)

ОТАЦ: Кажите, децо: драгичка! ДЕЦА: Драгичка! ОТАЦ: Путујемо, идемо на пут! ДЕЦА: Живео! (Бранислав Нушић, „Кирија”)


МОНОЛОГ Мало, па тек прозбори онако сама: „Та ред је једном да и мене бог обрадује! И зар ја нисам срећна? Ко то каже! Те како сам срећна! Море, имам ја сина! Имам домаћина, хеј! Неће мени више пословати туђе руке. Аја! Нема нико оваког детића. Ено га оре! Не може боље ни Јеленко! Момак је то! Још годину, две па ћу га и оженити – ако бог да! О, та и моја ће кућа пропевати!”

Монолог (гласни) – облик казивања где један лик наглас размишља, говори сам за себе.

(Милован Глишић, „Прва бразда”)

КА

ВРСТЕ СТРОФА Народне (усмене) лирске песме најчешће немају строфе. У ауторској лирској песми најчешће су строфе: Дистих (строфа од два стиха)

– Мама ми каже: шашаво моје, шта се то збива у твојој глави?

(Мирослав Антић, „Шашава песма”)

Отац кад бије сина, ма колико рука груба била одједном – постаје фина.

Терцет (строфа од три стиха)

(Бранко В. Радичевић, „Кад отац бије”)

Која је то мајка Сви је ми знамо, Јер њену тугу Давно слушамо.

ЕД У

Катрен (строфа од четири стиха)

(Милица Стојадиновић Српкиња, „Певам песму”)

ОДЛИКЕ ДРАМСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ДРАМА – књижевно дело у стиху или прози, намењено извођењу у позоришту, на филму, радију. ДРАМСКИ ТЕКСТ ПОПИС ЛИЦА

Налази се на почетку драмског дела.

ДИДАСКАЛИЈЕ (РЕМАРКЕ)

Напомене у тексту драме (обично у заградама или курзивом) у којима драмски писац глумцима и редитељима даје упутства како шта поставити на сцену и извести.

ЧИН

Целина у којој је остварено јединство радње унутар драме.

СЦЕНА

Целина у оквиру чина; најмања тематска јединица у драмској радњи, промена лица на позорници.

ПОЈАВА (СЛИКА, ПРИЗОР)

Представља неку промену на сцени (појава новог лица).

ДИЈАЛОГ

Разговор двају или више лица на позорници; чине га реплике, неопходне у драмском делу.

ДРАМСКИ МОНОЛОГ

Гласни говор једног лица на сцени. 209


РЕЧНИК КЊИЖЕВНИХ ПОЈМОВА

A

Апострофа је стилска фигура у којој се непосредно ословљава нека личност, богови, предмет или појава. Уколико се ово обраћање односи на предмет или појаву изван круга људских или божанских личности, онда у исти мах говоримо и о персонификацији. Атмосфера у књижевном делу везује се за тон и осећање којим је обавијена одређена књижевна тема, друштвени и природни простор који за ту тему везујемо и начин на који је све то у књижевном делу изражено.

КА

Аутобиографија је опис сопственог живота. У њој обично по нечему значајна и позната личност говори о своме животу од рођења до тренутка писања. Понекад се аутор аутобиографије бави само неким одабраним деловима свог живота. Ауторска бајка је прича са фантастичким садржајем, чији је аутор познат; упореди са народна бајка. Афоризам је својеврсна уметничка варијанта народне пословице. Садржајно је збијен и мисаоно сложен, а доноси неку општеважећу мисаону досетку, мудрост, правило или искуство. За разлику од пословице, аутор афоризма је најчешће познат, док се од сентенције афоризам разликује по својој слободи и израженом личном ставу.

Б

ЕД У

Бајка је посебна књижевна врста која постоји и у усменој (народној) књижевности и у ауторској књижевности; то је врста приповетке фантастичког садржаја са срећним крајем. Вук Караџић је ову врсту приповедака називао женским, јер се у њима „приповиједају којекаква чудеса што не може бити”. Место и време радње су непознати, стварни свет се меша са нестварним (измишљеним), а главни јунак, после многих препрека, својом храброшћу, племенитошћу и несебичношћу побеђује зло и добија награду. Басна је кратка прича у којој су особине људи пренете на животиње. Говорећи о животињама, басна открива људске мане и слабости. Отуда басне углавном садрже неку поуку или – наравоученије. Биографија је прозно књижевно дело које описује живот неке најчешће познате личности. Зачеци биографије налазе се у описима живота и подвига владара, војсковођа и ратника у древним еповима и сагама. Модерни биографи окренули су се научноистраживачком раду: њихов циљ је да што тачније и са што више детаља опишу живот познате личности. Брзалице су посебни говорни изрази, специјалне говорне игре стваране са намером да се вежба изговарање гласова, речи и реченица. Избор гласова, слогова и речи је намерно такав да отежава изговарање. Пошто је циљ да се тачно, брзо (обично три пута заредом), и без застоја изговарају – њима се подстиче и негује правилан говор. Забавне су као вежба, или као такмичење – и често, због омашки које могу настати приликом изговарања, изазивају смех слушалаца.

В

Врсте стихова. У зависности од тога колико укупно слогова речи у њима садрже, стихови имају различите називе: петерци, шестерци, седмерци, осмерци, деветерци, десетерци, једанаестерци, дванаестерци итд.

Врсте строфа. Строфе разврставамо према броју стихова које садрже: Број стихова 2 3 4 5

210

Назив строфе дистих терцет катрен квинта


6 7 8 9 10

секстина септима октава нона децима

Десетарац је стих од десет слогова. Најзаступљенији стих у нашој народној поезији. Упореди епски десетарац.

Д

Дескрипција – види: описивање.

КА

Дидаскалија је део драмског текста који је стављен у заграду и обично одштампан другим типом слова. Задатак дидаскалија је да нас упознају са изгледом сцене и да објасне поступке (начин кретања и изразе лица) глумаца на сцени. Дијалог је разговор између двеју или више особа. Књижевни јунаци нам кроз дијалог откривају своје међусобне односе и особине. Дистих је строфа од два стиха.

Драма је, поред епике и лирике, један од главних књижевних родова. Драма је назив и за књижевно дело написано по улогама, за позорницу. Радња драме исплетена је око драмског сукоба, који тежи разрешењу. Драмска радња се најчешће развија кроз устаљене фазе или етапе: увод (екпозицију), заплет, кулминацију (врхунац заплета), преокрет (перипетију) и расплет.

Драмски сукоб је неслагање између лица у драми које се изражава кроз дијалог и разрешава се на крају драме.

ЕД У

Ентеријер – појам се односи на унутрашњи простор неке грађевине.

Екстеријер – спољашњи простор: природни пејзаж или урбани простор улице.

Е

Епизода је догађај или део радње који представља мање или више заокружену приповедну целину. Ова целина је најчешће смисаоно повезана са широм целином романа, драме, поеме и сл. Свака радња се може посматрати као скуп епизода. Епика је један од три главна књижевна рода (уз лирику и драму), који обухвата велики број књижевних врста у стиху (епска песма, еп) или у прози (бајка, легенда, басна, приповетка, новела, роман итд.). Епско дело је засновано на приповедању и описивању: у средишту пажње су јунаци и њихови доживљаји, стварни и нестварни догађаји који чине причу (фабулу).

Епитет је стилска фигура којом се на сликовит начин описује неки појам у књижевном делу. Најчешће је реч о придеву којим се ближе одређује нека именица. Употреба епитета доприноси живости и лепоти израза. Епска народна песма – врста народне песме у којој се опева неки догађај. Најчешће се у овим песмама говори о митолошким или историјским личностима, јунацима велике снаге или мудрости, који чине разне подвиге. Ове песме отуда називамо и јуначким песмама, а у зависности од тога да ли се у њима јављају историјске или неисторијске личности, делимо их на историјске и неисторијске епске песме. Епске јуначке песме старијих, средњих и новијих времена. Вук Стефановић Караџић је лирске народне песме називао женским, а народне епске песме – које говоре о бојевима и јунацима – мушким или јуначким. Народне епске песме је поделио према временима о којима говоре на три групе: песме старијих времена (ту су углавном песме о Немањићима и Мрњавчевићима, до краја XV века); песме средњих времена (о хајдуцима и ускоцима, до почетка XVIII века) и песме новијих времена о војевању за слободу (о устаничким борбама). 211


Епски десетарац је стих који садржи десет слогова и има цезуру (паузу у изговору) након четвртог слога.

З

Загонетке су нарочито смишљена питања која захтевају одговор – одгонетку. То су веште, сликовите, маштовите игре духа и језика – поетске слике скривалице у којима је садржан опис неког бића, предмета или појаве. Засноване су и на пренесеном значењу, те њихово одгонетање подразумева и знање и машту.

И

Инверзија је обртање уобичајеног реда речи у реченици. У поезији овакво обртање доприноси општем утиску ритмичности.

КА

Интернационални мотиви усмених дела, нaјчешће приповедака и епских песама, заједнички су многим народима света. Неки од таквих мотива су и: змија младожења, немушти језик, узиђивање људске жртве, неверна љуба, муж на свадби своје жене и др.

Ј

Једночинка је кратак драмски текст који има само један чин. Радња једночинке најчешће приказује само једну ситуацију. Јунак је лик у књижевном делу, обично главни – носилац радње, учесник, често повезан са основним идејама у делу.

К

ЕД У

Карактеризација ликова. Реч карактер значи нарав или ћуд. Користимо је да бисмо означили скуп особина неке личности. У књижевном делу, карактеризација је поступак којим се приказују битне особине одређеног књижевног лика, и за то постоји више начина: писац непосредно објашњава лик у своме делу; о лику закључујемо из његовог понашања и поступака или лик објашњава себе сопственим речима. Такође, карактеризација књижевног лика може бити психолошка, социолошка и језичка. Катрен је строфа од четири стиха. Књижевни лик је књижевна творевина која представља личност у књижевном делу; може бити главни и споредни. Књижевни родови и врсте представљају основни начин разврставања књижевних дела према њиховим заједничким суштинским обележјима. Разликујемо три основна књижевна рода: лирику, епику и драму. Унутар ова три књижевна рода јављају се различите књижевне врсте: лирске и епске песме, приповетке, басне, бајке и др. Књижевни родови и врсте називају се још и књижевни жанрови. Књижевно-научне врсте. У књижевно-научне врсте убрајамо путопис, биографију, дневник, мемоаре, есеј, студију и критику. Комедија је, поред трагедије, једна од две основне драмске врсте. У њој се приказују решиви сукоби психолошког или друштвеног порекла, а не универзална и нерешива противречја људске судбине. Отуда се за појам комедије најчешће везује срећан расплет, док њена критика људског понашања изазива смех. Тема, ликови, радња и језик комедије условљени су навикама, схватањем и појавама једног одређеног друштва и времена. У зависности од тема, ликова и начина извођења, разликујемо више врста комедија: комедију интриге, комедију ситуације, комедију карактера, комедију нарави и др. Веома често, одређена комедија обједињује у себи различите врсте комичког жанра. Композиција је начин на који су одређена обележја књижевног дела (догађаји, ликови, теме, ситуације и мотиви) повезани у јединствену уметничку целину. Посебан композициони значај у књижевном делу имају почетак и крај, који се могу назвати предњим и задњим оквиром дела.

Л

Лирика је један од три главна књижевна рода, поред епике и драме. Дела која припадају лирици (као што су лирске песме) прожета су унутрашњим доживљајима и осећањима. У њима нема опширног причања ни детаљног описивања. Највећи број ових дела написан је у стиху, али постоје и песме у прози.

212


ЕД У

КА

Лирска љубавна песма је песма у којој преовлађују љубавна осећања. Лирска описна песма је песма у којој преовладава опис природе и неког предела. Може нам се учинити да је лирски субјекат из описне песме одсутан, те да је пред нама само опис природе, али није тако. Лирски субјекат је обухваћен сликом пејзажа на који преноси своје виђење ствари и своја осећања. Лирска песма је песма у којој се изражавају осећања и унутрашњи доживљаји. Према теми делимо их на љубавне, родољубиве, описне, мисаоне и сл. Лирска родољубива песма је песма у којој преовлађују осећање љубави према отаџбини и припадности националној заједници, земљи или крају. У родољубивој лирици често долази до изражаја и осећање за социјалну правду, за хумане идеале једнакости и братства међу људима. У нашој поезији родољубива песма била је посебно негована у време буђења националне свести у 19. веку, за време балканских ратова и Првог и Другог светског рата. Лирски субјекат је „лирско ја” песме – из његовог угла доживљавамо свет лирске песме. Он је јунак уметничког света песме, и отуда он није исто што и песник. Мемоари су приповедно дело у којем се излажу успомене аутора на нека значајна друштвена и културна збивања у којима је писац учествовао или био њихов сведок. Слика времена о којем се говори није притом објективна: она је обојена личним преживљавањима и доживљајима аутора. Мемоари се пишу са временским размаком у односу на догађаје на које се односе, када су узроци догађаја, али и њихове последице много јаснији него у времену самог збивања. Многа дела која се убрајају у мемоаре садрже елементе дневника и аутобиографије. Од ових књижевних врста мемоаре одваја оживљена слика одређене епохе, која се обликује са временске дистанце. Тиме се читаоцу пружа могућност да сагледа и доживи минули историјски тренутак и личности у њему. Митолошка прича је прича фантастичког садржаја која потиче из најстаријих времена и најчешће говори о јунацима и боговима. Све културе света имају своје митове, те зато постоје грчка, римска, словенска, нордијска, германска, индијска митологија, као и митологије других народа. Митолошке песме су врста народне лирске поезије. Настале су у древна времена, у доба паганских веровања. У њима се жене Сунце и Месец, кроз њих пролазе дивови и змајеви, виле и вукодлаци, приповеда се о змији младожењи и о подземном свету мртвих. Све ове теме су, поред митолошких песама, ушле и у друге народне умотворине: у јуначку песму и у бајку. Монолог је говор једног лица. У драми, лице открива своје особине обраћајући се самом себи или публици. Мотив је најмања тематска целина која се не може даље разлагати. У књижевном делу мотив може бити у различитој функцији: када употпуњује слику или опис личности или предмета, реч је о статичком мотиву; када доприноси развијању радње називамо га динамичким мотивом; када служи за изазивање одређеног расположења назива се асоцијативни мотив. Нарација – види приповедање. Народна бајка. Види бајка. Народне лирске песме о раду. Посленичке песме или песме о раду су посебна врста народних лирских песама. Настајале су у давна времена, певале су се уз рад и после рада. Оне исказују човеково задовољство и радост при обављању различитих послова, певају о надметању, снази и лепоти младости, а веома често и о љубави између девојака и младића, која их подстиче да надмаше једни друге у вештини и издржљивости. Уочљива је блиска веза са природом. У њима су често присутни дијалози, веома су мелодичне и многе од њих се и данас певају. Неке посленичке песме говоре и о тешком и мукотрпном раду, о неправедном односу господара према слугама. Обично се деле на три подврсте: жетелачке, пастирске и рибарске песме.

М

Н

213


Народне лирске породичне песме опевају живот у породици, породичне односе и осећања, или се певају у породичном кругу као успаванке и песме на бабинама. Обично су кратке по обиму, а најчешћи мотив ових песама јесте мајчинска или сестринска љубав. Народна новела је врста народне приповетке у којој су описани догађаји који су се могли догодити и у стварности. За разлику од бајке, новела је прича без чуда, нестварних бића и немогућих догађаја. Овакве народне приче Вук Караџић је називао још и мушким приповеткама. Народна шаљива прича је најчешће кратка приповетка чија је радња заснована на неком смешном догађају и у којој преовладава ведра атмосфера. У овим приповеткама веома се често исмевају људске мане.

КА

Новела је врста приповетке са мотивима из свакодневног живота. Њена главна особина је сажетост, а радња је усмерена на неки сукоб који тежи разрешењу. Крај новеле најчешће је нарочито упечатљив.

О

Облици изражавања представљају различите начине изражавања у књижевном делу: међусобни разговор ликова – дијалог, говор једног лика – монолог и оно што о ликовима и другим појединостима сазнајемо од приповедача у делу. Облике изражавања називамо још и форме приповедања. Ономатопеја је стилска фигура у којој се гласовима подражавају звуци из природе. Употреба ономатопеје доприноси изражајности песничког говора. Опис је представљање света, човека, природе, ствари и појава указивањем на њихове појединости и особине. У књижевном делу, опис обично поседује дубљи смисао: не открива нам само спољашњи облик, већ и унутрашња својства одређене ствари, личности или појаве. Опис називамо још и дескрипција.

ЕД У

Опкорачење је преношење једног дела реченице, или смисаоне целине из стиха у стих, или из строфе у строфу.

П

Пејзаж је опис природе, који може бити детаљан и сликовит, или пак сведен и са мање детаља. Персонификација је стилска фигура у којој се неживе појаве или апстрактни појмови у књижевном делу приказују као жива бића. Питалице су усмена кратка прозна врста, сажета, духовита и са поентом на крају. Састоје се од дијалога, питања и одговора, а уводна реченица је кратка, садржи глагол питати и служи да уведе ликове. Јунаци су многи и различити, а могу бити и историјске личности и животиње. Уобличавају често историјску стварност, разне нарави и ситуације, на шаљив или сатиричан начин.

Поглавље представља најчешће део романа, а понекад и дуже приповетке. То је обично дужа, донекле заокружена, у извесној мери самостална целина која је у вези са целим делом. Поглавља су нарочити прекиди у делу, који могу да буду обележени посебним насловима или бројевима (арапским или римским). Читалац ту може да предахне, да сабере мисли и осећања, да се запита о даљем току приче. Писци често обликују поглавља тако да подстичу радозналост читалаца и изазивају напетост која подстиче даље читање. Поређење је стилска фигура којом истичемо сличност између две појаве. Оно се најчешће састоји од три дела: онога што се пореди, поредбене речи (као, попут, налик на) и онога са чиме се пореди. Поређење још називамо и компарација. Портрет представља опис спољашњих и унутрашњих особина неког лика у књижевном делу. У сликарству и вајарству, портрет је представљање човека, нарочито људског лица, које обично тежи да буде верно оригиналу. Слично томе, у књижевном делу можемо портретисати, „насликати” нечији лик речима.

214


Порука у књижевном делу је мисао или идеја коју писац посредно, путем свог дела, упућује читаоцима. Смисао поруке увелико зависи од читалачког разумевања. Уколико је порука у делу претерано наглашена или саопштена на непосредан начин, називамо је тенденцијом. Сматра се да такав начин изношења поруке у књижевности квари укупан утисак о уметничкој вредности књижевног дела. Такође, вредна дела најчешће садрже више различитих порука. Пословице су сажето исказане мудре мисли о човеку и свету, и савети или препоруке за поступање у различитим животним ситуацијама. У њима су садржана вековима стицана сазнања и искуства, а њихова основна намена јесте изрицање животних истина, правила и поука. Има их сваки народ. Мудре мисли зову се још и: сентенце, гноме, максиме и афоризми. Могу бити у прози или у стиху.

КА

Приповедање је излагање догађаја у причи. Називамо га још и нарација. За приповедача отуда користимо и израз наратор.

Приповедање у првом и у трећем лицу. Облик приповедања у првом лицу омогућава приснији сусрет са светом приповетке. Обично нам причу износи неко ко у радњи и сам учествује, или је пак са занимањем прати и посматра. У слику света уткана су осећања онога ко приповеда. За облик приповедања у трећем лицу можемо рећи и да нам се њиме свет приповетке представља из угла неког свезнајућег или скривеног приповедача.

Приповетка је прозна књижевна врста средњег обима. Радња приповетке најчешће је заснована на неком догађају. У њој се појављује више ликова, али је приповедачева пажња обично усредсређена на једног или на два лика. Излаже се најчешће један догађај и описује се краћи временски период у животу књижевног лика.

ЕД У

Протагонист означава главно лице у драми, а понекад се израз користи и као уопштена ознака за главни лик у роману, причи, филму и сл. Путопис је књижевно-научна врста и може имати различите облике. Понекад путопис предочава географске и историјске податке о пределима и земљама у којима је писац боравио. Има, насупрот томе, путописа у којима у први план избијају лични утисци о путовању, приповедају се занимљиви догађаји, описују сусрети са различитим личностима. Овакав путопис близак је дневнику. Путопис тако може представљати допринос географији или етнографији, а може и представљати књижевно дело које плени оригиналношћу и дубином уметничког увида. Радио-драма је новија врста драмске књижевности. Особености радио-драме проистекле су из околности да је она предвиђена за читање на радију, а не за извођење на позорници. Дакле, посредством речи и звукова ова драма дочарава оно што слушалац не може да види.

Р

Рефрен је понављање једне или више речи, једног или више стихова, обично на крају сваке строфе, или после сваког стиха. Понекад и читава строфа може да се понавља. Овим се појачава осећајност лирске песме и подвлачи јединство њене мелодичности. Рима или слик је потпуно или приближно подударање гласова у речима у песми. Јавља се најчешће на крају два стиха или више стихова, ређе полустихова. Према положају који заузима у песми, разликујемо три основне врсте риме. У парној или паралелној подударају се први и други, трећи и четврти стих (аа бб цц); у укрштеној се подударају први и трећи, други и четврти стих (абаб цдцд), док је у обгрљеној (абба цддц) заступљено подударање првог и четвртог и другог и трећег стиха. Ритам је је понављање одређених обележја у песми, као што су врста стиха и строфе, рефрена, риме, па све до појединачних звучних фигура. Роман је назив за највећу и најсложенију епску врсту. У њему се приказује живот више ликова, често у више упоредних радњи. Романе најчешће делимо по садржини, па тако разликујемо историјске, љубавне, криминалистичке, научнофантастичне и др. 215


С

Сентенција или гнома је кратка, сажета изрека која садржи неку општу мисао или моралну истину примењиву на различите случајеве у животу. Сентенција подсећа на народну пословицу, и веома често сентенције из књижевног дела прелазе у говорни језик. Стални епитети су устаљени епитети који се јављају у народним песмама: мејдан јуначки, бијело лице, ситна књига, бритка сабља, чаше позлаћене, бијела кула, златни шестоперац, вјерна љуба и др. Стилске фигуре представљају различита изражајна средства у књижевном делу, попут персонификације, поређења (компарације), епитета, ономатопеје, хиперболе и других.

КА

Тема је садржај дела или оно о чему књижевно дело говори. Трагедија је, поред комедије, основна драмска врста. У њој је кроз страдање главних ликова дата противуречна и сложена слика људске судбине. Трагедије су писане у различитим временима, од античке Грчке, у којој је у 6. веку пре нове ере ова књижевна врста и настала, до наших дана. Оно што им је заједничко јесте да се у њима патња и страдање човека изузетних особина представљају као последица његовог слободног, и често херојског деловања.

Ф

Фабула је временска, али и узрочно-последична повезаност догађаја у причи. Реч фабула латинског је порекла и означава приповест. Такође, фабула је целокупан збир догађаја који су се одиграли у књижевном делу, док је сиже начин на који су ти догађаји у делу представљени.

Х Ц

Хипербола је стилска фигура којом се нека појава у књижевном делу преувеличано приказује. Цезура је врста говорне паузе; то је одмор, предах, ритмичка пауза у стиху.

ЕД У

Цитат је навођење нечијих речи, дословно или само по смислу, из неког другог текста. Користи се најчешће као потврда сопствених речи или изнетих ставова.

Ч

Чин је део драме који представља заокружену тематску целину у оквиру драмске радње.

216


индекс појмова

Б

жанр 120 житије 181

бајка 41, 86, 97, 108, 144 народна 42, 80, 82, 83, 85, 87, 120, 207 ауторска 42, 92, 108, 120 брзалица 137 врста риме 13, 34 врста стиха 10 осмерац 10 десетерац 10 епски десетерац 180, 181, 189 врста строфе 13 катрен 13 врхунац (кулминација) 144, 195

З

загонетка 137, 138 заплет 120, 195

И

идеја 86, 125, 159 изрека 136 инверзија 62

Ј

једночинка 151 јунак 108, 125

ЕД У

В

Ж

екстеријер 97, 208 ентеријер 97, 208 епизода 77,78 епика 86, 206 епилог 195 епитет 63, 71, 78, 105, 164, 174, 198 епска народна песма 86, 188, 194, 195, 207, 208 епска фантастика 119, 120

КА

А

апостроф 13 апострофа 13 атмосфера 104, 124, 150 аутобиографија 24 ауторска књижевност 206 афиша 92

Е

Г Д

К

карактеризација ликова 48, 60, 70, 78, 86, 105 књижевни лик 9, 12, 32, 33, 48, 78, 86, 108, 125, 137, 159, 160, 194, 195, 206, 208 књижевна врста 22, 39, 132, 137, 138, 145, 159, 160, 167, 205 књижевни род 86, 160 комедиограф 29 комедиографски 32, 146 компарација – види: поређење композиција 12, 13, 33, 174 контраст 170, 172 костимограф 92, 160

Л

лектор 160 лирика 73, 86, 206 лирска песма 86 ауторска 13, 63, 207 описна 61, 62, 63, 65

гледалац 160 глумац 160

деминутив 9 дескрипција – види: опис дидаскалије 151, 160 дијалог у лирској песми 167 у епском делу 47, 48, 60, 71, 77, 124, 125, 132, 137, 144 у драми 92, 151, 160 драма 9, 86, 91, 92, 97 драматизација 125 драмска радња 160, 195, 206 драмска лица 92, 151, 160, 209, драмски монолог 91, 151, 160, 209 драмски писац 160 драмски сукоб 144, 151, 160, 195, 206

217


родољубива 172, 173, 205 народна 13, 80, 208 митолошка 82, 120 породична 168, 205 посленичка (песма о раду) 167, 205 лирски субјекат („лирско ја”) 9, 10, 12, 26, 33, 62, 73, 176

Р

наратор – види: приповедач нарација – види: приповедање народна (усмена) књижевност 206 народна новела 132 народна поређења 19, 87, 136 народна шаљива прича 124, 128 народни певач 180

радио-драма 160 радња 32, 39, 77, 78, 124, 180 режисер (редитељ) 160 ритам 9, 10, 12, 26, 62, 73, 166, 176, 181 роман 48, 74, 77, 78, 86, 120, 156, 208 хумористички 32 за децу 32, 39, 74

С

стални епитет 189 стилске фигуре 78 стрип 87, 93, 97, 98 сцена 160 сценограф 160 сценографија 160

ЕД У

Н

мемоари 24 мит 200, 203, 204 митологија 200, 204 мотив 12, 33, 65, 114, 164, 168, 169, 170, 172, 174, 176, 188, 205

КА

М

приповедање хронолошко 207 приповедач 18 приповедање (нарација) 207 у првом лицу 18, 34, 207 у трећем лицу 18, 34, 48, 69, 207 приповетка 18, 48, 49, 60, 69, 86, 104, 105, 124, 125, 132, 159, 206 проза 9 путопис 22, 158

О

П

218

облици казивања (форме приповедања) 48, 60, 105, 207 обрт (перипетија) 195 ономатопеја 78 описивање 24, 60, 62, 70, 198, 199 опкорачење 63

пауза (цезура) 9, 10, 12, 33, 174, 176, 189 пејзаж (опис природе) 77, 97, 113, 172, 208 персонификација 42, 82 песничка слика 65, 170 поглавље 39, 78 поезија 9,12, 25, 26, 175, 195 поента 12, 33, 174 позориште 29, 92, 139, 160 позоришна представа 77, 92, 150, 160 појава 160 поређење 19, 32, 107, 164 портрет 70, 208 пословице 136

Т

тема 22, 98, 104, 114, 174, 176, 188, 206 терцет 13, 209

У Ф

увод (експозиција) 22, 70, 137, 170, 195

Х

хумор 25, 28, 39, 43, 48, 54, 74, 99, 104, 125, 128, 144, 145, 151, 177

Ц Ч Ш

фабула 77, 78, 85, 87, 125 фантастика 120

цезура – види: пауза чин 92, 160 шаптач 145


ЕД У

КА

БЕЛЕШКЕ


ЕД У

КА

БЕЛЕШКЕ

Profile for ivana.milosevic

Читанка за пети разред основне школе, Журић, Јовић  

Читанка, српски језик и књижевност за пети разред основне школе Аутори: Јелена Журић, Моња Јовић

Читанка за пети разред основне школе, Журић, Јовић  

Читанка, српски језик и књижевност за пети разред основне школе Аутори: Јелена Журић, Моња Јовић

Advertisement