Intervju s finalistkom za inženjerku godine: Katarina Boberić

Znanje je moć

Katarina Boberić je vodeća inženjerka u kompaniji „Continental Automotive Serbia“ u Novom Sadu. Osnovne i master studije u oblasti biomedicinskog inženjerstva završila je na novosadskom Fakultetu tehničkih nauka, a 2014. proglašena je za studentkinju generacije. Učestvovala je na brojnim takmičenjima među kojima se izdvaja osvojeno 3. mesto u ženskom inovacionom preduzetništvu „Space4Women“. Osim akademskih uspeha, Katarina je i nosilac aikido crnog pojasa I dan, a u slobodno vreme se bavi kaligrafijom.

Njeni karijerni počeci bili su u akademskoj oblasti, ali svoj razvoj nastavila je u automobilskoj industriji. U kompaniji u kojoj je zaposlena počela je kao softver inženjer za razvoj algoritama kompjuterske vizije na kojima je radila pet godina. Trenutno radi na poziciji tehničkog vođe projekta na razvoju najsavremenijih displej tehnologija . Iako najmlađi član projektnom tima, ponosna je što njena idejna rešenja svakodnevno uklanjaju prepreke do uspešnog proizvoda. „Kada se pomisli na inženjerstvo, često je prva asocijacija muško okruženje. Iz tog razloga, želim mladim devojkama na svom primeru da pokažem da je znanje moć i da je nebitno što u ovoj oblasti dominiraju muškarci ukoliko one svoje vreme ulože u lični napredak. Ono što je interesantno jeste da kada žena postane visoko kotirani inženjer, ona dobije mnogo više priznanja za svoj rad nego što bi bio slučaj u nekoj tipično ženskoj oblasti. Ženski pogled na probleme je jedan od bitnijih koraka za razvoj tehnologije.

Uz to, volela bih da sa mladim devojkama podelim svoja iskustva i navike koje im mogu biti od pomoći tokom studija i profesionalne karijere kao i da im približim svet tehnike“, kaže Katarina.

Čestitke za izbor među 10 prvoplasiranih „Inženjerki godine“. Kako Vi gledate na sve to?

Zahvaljujem! Ogromna je čast biti u 10 najboljih inženjerki za 2024. godinu i postati deo inicijative za odabir inženjerke godinevaj način.

Moram da napomenem da zbog oca, kao posebne inspiracije, koji je preminuo na dan proglašenja „Inženjerke godine“, učešće na ovoj inicijativi ima za mene poseban značaj. Suza u njegovim očima kada je saznao da sam ušla u top 10, je za mene predstavljao posebnu sreću i zadovoljstvo da sam ga učinila ponosnim po poslednji put.

Kako ste doživeli celokupan ovaj konkurs i koji su Vaši utisci nakon svega?

Inicijativa „Inženjerka godine“ je jedan sjajan način da se mladim generacijama približi šta sve inženjerstvo donosi i do kojih širina doseže. Često kada smo mali, kroz primere drugih ljudi gledamo čime želimo da se bavimo u životu. Međutim, ukoliko u našoj okolini nema određenog zanimanja, teško se odlučujemo za nešto nepoznato. Zato smatram da je ovakva incijativa izuzetno bitna za širenje svesti, ali i podizanje značaja inženjerstva za budućnost čoveka i planete.

Upoznavanje sjajnih devojaka i organizatora mi je otvorilo nove horizonte i sigurna sam a ćemo zajedničkim radom uspeti da popularizujemo inženjerstvo među mladima. Sjajan tim je preuduslov za ostvarivanje ciljeva, a verujte mi, ovaj tim organizatora i učesnica može sve!

Za početak, možete li nam otkriti kada ste saznali da želite da postanete inženjerka i odakle Vam inspiracija za inženjersku profesiju?

Moje interesovanje za inženjerstvo dolazi jos od malih nogu, zahvaljujući mom ocu. On je bio tehničko lice i mogu slobodno da kažem da je imao znanje više inženjera. Kao mala sam se uvek igrala u njegovoj sobici za skladištenje kablova, alata, starih telefona i pravila se da pravim mašinu uporedo sa njim. Ono što me je uvek intrigiralo je da kada god se nešto pokvari u kući ili je potrebno nešto da se prilagodi, on je uvek imao neku genijalnu ideju kako to da napravi funkcionalnim. Žao mi je što nisam uspela da upijem svo njegovo znanje, ali mi je drago što je u mene usadio ljubav prema tehnici i način inženjerskog razmišljanja.

Prema Vašem mišljenju, šta čini dobrog inženjera?

Pored teorijskog znanja koje je baza za inženjerski posao, smatram da dobar inženjer mora da ima pre svega analitičko razmišljanje i kreativnost. Na taj način svaki problem može da razloži do detalja, posloži šta je zaključio i izabere optimalno rešenje od milion mogućih. Uz to je veoma bitno da bude strpljiv i fokusiran, jer se do rezultata analize i optimalnog rešenja, nažalost, retko dolazi odmah, iz prve ruke.

Možete li nam ukratko predstaviti kompaniju u kojoj trenutno radite?

Zaposlena sam u kompaniji Continental Automotive, koja ima široki portfolio poslovanja. Sedište kompanije se nalazi u Nemačkoj, sa raznim lokacijama širom sveta. Bavimo se razvojem i proizvodnjom različitih uređaja: instrument tabli i displeja, pametnih kamera, kratko- i dugodometnih radara, telematičkih uređaja, antena, ključeva i slično. Sve što vam zatreba za auto, velika je verovatnoća da nosi oznaku Continental. Razvojni centar, čiji sam deo, se nalazi u Novom Sadu na 3 lokacije, dok se mega fabrika sa kojom blisko sarađujemo nalazi nedaleko od Novog Sada, na putu za Kać.

Šta je konkretno Vaš deo posla i kako izgleda jedan Vaš radni dan?

Prethodnih pet godina u Continentalu sam se bavila razvojem algoritama pametnih kamera, koje detektuju i razumeju svet oko sebe. Kamere se, zajedno sa radarima, koriste kao sastavni deo sistema poluautonomne vožnje. Nedavno, zbog želje za proširenjem svog znanja i oblasti ekspertize, sam se odlučila da istražim novu oblast: razvoj i proizvodnju najsavremenijih displeja za prestižne marke putničkih automobila. Trenutno se nalazim na poziciji tehničkog vođe projekta čime predvodim čitav tim razvojnog centra za jednu grupu proizvoda i veoma sam srećna što moj put u Continentalu napreduje laganim, ali sigurnim koracima.

Da li je i koliko je Vaš posao fizički zahtevan?

Posao kojim se bavim nije fizički zahtevan, ali su nam zato moždane aktivnosti svakodnevno angažovane do maksimuma. Nekada mi se čini da mentalni rad mnogo više umori čoveka i da je oporavak dosta duži, ali zadovoljstvo nakon rešavanja problema i pronalaženja dugoročnih rešenja potisne taj umor, pa nastupi neverovatna sreća i motivacija za dalje pobede.

Na koji profesionalni uspeh ste posebno ponosni?

Definitivno sam najponosnija na činjenicu da sam sa 28 godina uspela da postanem, možda i najmlađi, tehnički vođa projekta u našoj kompaniji. Poverenje koje sam dobila od strane rukovodećeg kadra, na osnovu stečenog znanja, iskustva i načina organizacije me veoma motiviše da postanem još bolji inženjer, ali i bolji kolega. Čeka me puno izazova, ali sam sigurna da uz podršku svog tima zajedničkim snagama možemo nadmašiti sva očekivanja.

Šta je najveći izazov u vašem radu?

Kao tehnički vođa projekta, potrebno je da sa jedne strane razumem tehničku i matematičku pozadinu određenog problema i ponašanja sistema, predlažem nova konceptualna rešenja, a sa druge strane potrebno je isto to prezentovati klijentu ili višem menadžmentu koji ima dosta manju tehničku pozadinu. To je kao pričanje dva jezika, jer su načini razmišljanja i komunikacije inženjerskih i menadžerskih timova, kao i njihovi fokusi, potpuno različiti. To je sigurno jedan od najvećih izazova trenutne pozicije na kojoj se nalazim i svakim danom učim nove taktite da svoju dužnost odradim na što bolji način.

Šta biste (najverovatnije) radili u životu da niste inženjerka?

Da nisam inženjerka, bila bih verovatno ili aikido trener, s obzirom da imam crni pojas 1. dan ili bih se bavila kaligrafijom, kako mi je to jedan od hobija. U svakom slučaju je to sastavni deo i mog sadašnjeg života, pa ko zna – možda to nekad i postane sopstveni biznis kada se zasitim velikih korporacija.

Na koji način možete biti primer i inspiracija mladim devojkama?

Uvek mi je teško da pohvalim sebe i često nisam svesna svojih uspeha, ali ono što je sigurno dobar primer drugima jeste moje konstantno ulaganje u neformalno obrazovanje. To je nešto na šta većina ne obraća pažnju, ali upravo ono pravi veliku razliku i izdvaja iz mase dobrih inženjera. Pomaže da se dobro snađete u radnom kolektivu, ali i donosi velike benefite na privatnom planu u razvoju zdravih prijateljskih i porodičnih odnosa.

Šta bi po Vašem mišljenju još trebalo uraditi da više devojaka bira naučna ili tehnička zanimanja?

Verujem da je u današnje vreme najpopularnije učenje iz primera. Živimo u doba društvenih mreža i mnogo mladih upravo dobija inspiraciju za buduće poslove kroz digitalni sadržaj. Uzeći to u obzir, smatram da bi trebalo povećati obim sadržaja gde se predstavljaju uspežne žene inženjeri, koje neće samo pričati o svom poslu, već i pokazivati na kojim svim interesantnim poljima one rade i kako njihova uloga doprinosi napretku naše zajednice. Takođe, nagradni konkursi su veoma motivišući mehanizam da se neko upusti u novi svet. To govorim iz ličnog primera, kada sam se u toku studija, zajedno sa dve koleginice, osvojivši 3. mesto na takmičenju ženskih inovacionih ideja, upoznala sa svetom ženskog preduzetništva.

I za sam kraj razgovora - Koja je vaša poruka mladima?

Moja poruka mladima jeste da sanjaju velike snove i teže ka njima, ali da budu strpljivi, jer ništa ne dolazi preko noći. Marljivim radom, verom i upornošću mogu dobiti sve što požele, a kada se to iskombinuje sa stečenim znanjem i “out of the box” razmišljanjem, imaju siguran recept za uspeh.