- I neće, ako Bog da! - Al' ja to ne mislim tako, ja mislim više od toga, vidiš, tvoja kuća spala je na jednu curu, moja na jednoga momka, još da ovo dvoje prođe bez ploda, neće trebati vatre, kuće porušit će se od sebe i zakopat će naše staro, pošteno ime. Daj da ne bude toga, da naše kuće ostanu cijele, nek je samo jedan krov za našu djecu, pa ako više ne bude tvojega imena, bar će ostati tvoje krvi pod mojim imenom. Evo, ovaj moj Andro nekako se slaže s tvojom Marom, i znam da su se već pogodili, jer mi sam reče da neće nego Maru i da su to stari računi. Bili smo u zavadi kad je Andro došao. Nukao sam ga nek se ženi, a on mi reče da hoće, al samo jednu - tvoju kćer. I sam si možeš misliti kako mi je na to žuč uskipjela. Zato i sin ostavi moju kuću, da ide služiti u svijet. Srce ga je boljelo za Marom. Sad je sve dobro, sad prosim ovdje Maru za moga Andru. Ako ti je pravo tako, bez drugih snuboka, kako je navada, a ti reci. - Ne treba nam snuboka - odvrati Martin - ta kakvi smo sad ja i ti, ionako nismo za buku i pijanku, a pijani starješina bome nas neće utješiti. Meni je i drago, ako je Andriji pravo - okrenu se Martin k mladomu stražmeštru, koji je žarka lica kraj kapelana stajao. - Hvala na pitanju, kume Martine - nasmije se Andro - ja se, bogami, priječiti neću, samo da bude brzo. - Eh da, vidiš ga - nasmjehnu se bolesnik. - Zar gori? - Ne gori, oče; što je brže, to je bolje, a mi smo se, hvala Bogu, dosta načekali. - Pričekaj, Andro - reče Martin - dok svoje siromaštvo pročistim od ugljena; sad bi to tužna svadba bila na pepelu. Dat će Bog dobru godinu, pokrpat ću svoju nevolju. - Zato se ne brini, Martine - zakrči mu Mato riječ - imam i ja koji groš, pak što je moje, i tvoje je. Bog daj dobru godinu, al' nećemo mi čekati, već i prije krpati i djecu sastaviti. Još su seljaci u govoru bili i zajedno se tješili, a kad im mladi kapelan reče »Laku noć!« zahvali mu se Mato od srca, jer da je istom sada postao pravim čovjekom. Mare ne bijaše u kući, kad je Andro po Martina došao, već se negdje na zavrtnici bavila. Povrativ se kući, čudila se nemalo da oca kod kuće nema, a još većma da toli dugo vremena izostaje. Sjedeći samotna na pragu kuće, promatrala je taj široki svijet, to lijepo jasno nebo, i mjesec i zvijezde, i cvijeće i drveće. Svuda oko nje sterao se blagi mir, samo njezino srce nije mirno bilo, to srce spominjalo joj je očevu nesreću i Andrijinu ljubav. Uto otvoriše se Matina vrata, a iz njih iziđe, jedva je očima vjerovala, Martin, njezin otac. - Laku noć, kume Martine! - ozva se Andrijin glas. - Pozdravite mi Maru. - Da Bog dâ laku noć, Andrija! Hoću! - ozdravi Martin. Nešto je spopa za srce, poleti u kuću, al brzo za njom uđe i otac. - Dobra večer, tato! - pozdravi djevojka oca gledajući ga plaho, radoznalo. - Da Bog dâ, kćeri! - reče seljak baciv šešir na stol. - Čuj, Maro! Jesu li tvoje škrinje pune? - Škrinje! - začudi se Mara - jesu, oče. - Prigledaj dobro jesu li? - Zašto, oče? - Da ne bude sramote kad ih otpremiš u drugi dom. - Kamo? - K Andriji. Kum Mato isprosio te je za svojega sina. No! Nije li ti pravo? - Ha! Ha! Ha! Jest pravo! Jest pravo, dragi oče - nasmija se djevojka kroz plač prihvativ se rukom stola da se ne sruši od teške radosti.
66