Живот један, једини - Зоран Видојевић by IK Jasen

ЗОРАН ВИДОЈЕВИЋ Живот један, једини

Библиотека Знакови Зоран Видојевић ЖИВОТ ЈЕДАН, ЈЕДИНИ Рецензенти Мило Ломпар Данило Баста Издавач Дечанска 12, Београд Тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Коректура

Припрема за штампу Слободан Зечевић Дизајн корица Мирко Тољић

ЗОРАН ВИДОЈЕВИЋ

ЖИВОТ ЈЕДАН, ЈЕДИНИ

Београд 2018

Мојој породици: супрузи Радици, сину Саши и снахи Јелени

ПРЕДГОВОР „…Куд ми пловимо” (Александар Пушкин)

Када се прочита наслов ове збирке есеја, може се стећи утисак да је она у знаку неке лепршаве апологетике живота као непроблематизоване општости. Али такав утисак, надам се, не одговара ономе што је у њој садржано. Свакако, прожима је идеја живота као вредности изнад свих осталих. Али се стварни садржај живота мора критички сагледавати. Истина, нема ничег вреднијег од живота. Но, ту оцену мора пратити и питање: каквог? Праисконски нагон за животом и квалитет живота далеко од тога да су исто. Први је биолошко-еволуционог, други првенствено друштвено-структуралног порекла, при чему се не смеју занемарити кључна обележја личности, када је реч о садржају свачијег живота. Он јесте потенцијална драгоценост, али често и мука постојања, која код неких људи прелази у нихилизам. Ничији се живот не може сабити у неку једнозначну оцену. Стоји теза М. Марковића да се живот „не може схватити као средство за ма какав виши циљ”, да је он „највиша целина за човека”. Али када се то каже, то не значи да је та целина хомогена, без икаквих напуклина, предодређена за срећу. Реч је о целини у којој се сабира свест о томе да је живот за сваку особу непоновљив, један једини, да изнад њега, са световног становишта, и поред свих криза и падова, ничег важнијег нема, те да је од примарног значаја улагати напоре за његово оплемењивање и обликовање властитом срећом, која не производи несрећу других. Сам по себи живот не доноси срећу. Али без њега нема ни среће, ни несреће. Враћање у земљу родитељку је с оне стране тих егзистенцијалних категорија. Када се постави питање има ли нечег што може да надиђе страх од смрти, сам по себи природан, или бар да спречи његово пустошно дејство, мој одговор је да га има, те да је то осмишљен живот, који никоме није загарантован као трајан, ни онда ако се достигне. Такав одговор је и здраворазумско сазнање, и самостворена утеха, и појмовна истина, праћена, повремено, већом или мањом, некад и разорном сумњом, зависно од садржаја бивство7

вања конкретне особе. С тим се морамо носити. Никада се не сме искључити могућност да смисао постане бесмисао, или битно осиромашен, као и да „прича” о њему буде досадна, „креативна” реинтерпретација нових „спасилаца” света, понором одвојена од стварног живота. У овој књизи се покушава сагледавати системски контекст егзистенције, али и утицај огромних карактерних разлика међу људима на то какав ко живот има и жели да има. С обзиром на то да је састављена од есеја, то сагледавање није могло бити извођено у строгој методолошко-научној форми, која није примерена њима као таквима. Али, нешто од те форме, ублажене, верујем да, ипак, у њој постоји. Настоји се да се обједине системски и антрополошки приступ најтежем међуљудском проблему – радикалном злу, али и злу као таквом. Из тог угла сагледаван живот, један једини, добија ново осветљење. Руководио сам се начелом да анализа феномена живота и смрти, њихове неодвојивости, не сме бити „сувопарна”. Ум, разум и срце су целина, а не неко међусобно антагонизовано тројство. Та целина је одавно запостављена у филозофској и друштвено-научној мисли. Последице те запостављености су озбиљне. То је један од узрока што највећи део те мисли није дорастао тешким изазовима садашњег времена, које носи снажан белег „хаоса прашине и вихора злобе” (Р. Андрић), као и поплаве беде, материјалне, политичке и моралне. У таквом системско-антрополошком склопу „испред вреба провалија, а назад се не може кроз трновит честар” (Р. Андрић), који је тако и направљен да се не би могли обновити неки бољи делови прошлости у односу на садашњост. Запостављеност тих увида није случајна. Она је структурални састојак доминантне цивилизације постмодерног капитализма. Њено укидање – надилажење није могуће без рехабилитације и опредмећења сазнања да „…само промишљањем целине можемо се наћи на трагу смисла” (Б. Баљ). Тај траг би морао следити Хераклитову идеју ватре. С. Игњатовић пише да је „можда најбоља проза данас она која уме да гори; да пече изнутра”. То исто може да се каже и за филозофију и друштвену теорију. У времену када се тули пламен борби за бољи свет, мисао би морала да буде та која га разбуктава. Иначе је мртва. Владајућа цивилизација „обиља” је (с)уморна, дубински неправедна. Пробијају се кроз њу понеке изроване стазе смисла. 8

Не допуштају јој да баш све у себе упије. Али јој не ниште бит. Беда разнолика, умор и насиље, у свом узајамном дејству, прете да буду главне одреднице „хоризонта Бивства”. Не може се тек тако одбацити Бодријарова дијагноза стања савременог света да је битна одлика тог стања „револуција постмодернизма која је огроман процес разарања смисла”, као и да „за смисао више нема наде”, да је он мртав. Али управо зато је борба за смисао људског бивствовања, за цивилизацију која укида и историјски надилази данас владајућу – приоритетан теоријски и практички задатак. Притом не треба очекивати да ће се у њој остварити вековна бајка о овоземаљском „рајском врту”, са себи својственом хармонијом. Оно (с), стављено у заграде у претходном пасусу, није се случајно нашло спојено са речи „уморно”. Цивилизација глобализованог неолибералног, заправо антилибералног капитализма, када је реч о вредностима слободе појединца, људског достојанства и праведности, неодвојивих од стварног хуманизма, је и суморна и уморна. Не може историјски ништа ново да пружи. Може да усавршава технологију, пре свега технологију масовне смрти, што и чини. То је цивилизација „разобрученог западњачког нихилизма”, односно, „данашњег света, који је већ увелико прекорачио праг новог варварства” (Д. Баста). Друштвену суштину те цивилизације чине „онтологија приватне својине” (Б. Баљ), наравно, првенствено оне крупне и експлоататорске, колонијализам и освајачки ратови, што су све састојци нехуманизма и антихуманизма. Она се репродукује на једној те истој основи. Далеко је од истине да ће та цивилизација у догледној будућности саму себе укинути. То се неће догодити, иако је у суштинском смислу суморна по својим потенцијално катастрофичним учинцима, а уморна од брзине разарања интегритета човековог. Уморна је, али није на самрти. Жива је, али болесно снажна. Та цивилизација данас нема ниједног глобалног конкурента јачег од ње и уједно носиоца битно боље будућности. Глобална хумана перспектива света није на историјском видику. Данашње време, како истиче Ч. Копривица, се „...без сумње, основано, назива ’постхуманистичким’”. Но, када је реч о односу хуманизма и смисла човековог постојања, мора се истаћи да хуманизам, иако је као реални хуманизам преко потребан савременом и будућем свету, не може да буде нека општеспаситељска 9

формула човекове егзистенције, нити је могуће и оправдано да се воли сваки човек, што значи и монструозне убице. Тиме се ништи сама бит хуманизма. Довољно је да се свако незлочиначко људско биће поштује и његов живот штити од злотвора. Морални налог у Новом завету да треба волети и непријатеља свог не значи да треба волети и крвожедне убице. Непријатељи и такве убице нису синоними. Иако Хајдегер није „класик” хуманистичке теорије, не само због свог уздизања Хитлера до равни овоземаљског политичког божанства, његова позиција „ограниченог хуманизма”, о којој говори М. Говедарица, исказује потребу тог реалног, немистификованог хуманизма. Такође, треба нагласити да Протагорин став да је човек као такав мера свих ствари, који се провлачи кроз целокупну историју филозофије, углавном као непроблематизован, води, како истиче Ч. Копривица, „атрополошком ’титанизму’”. Позиција делатног, немистификованог хуманизма, не заснива се на представи човека као анонимне општости, него полази од људи онаквих какви јесу, са великим карактерним разликама међу собом, које су, често, значајније од свих других разлика. Не могу лоши људи бити субјекти бољег света. Запостављање тих карактерних разлика у политичко-преображавалачкој пракси носи собом озбиљне негативне последице. Оне се испољавају пре свега у томе да они људи који су стално жедни све веће власти не презају од тога да до ње дођу и најсуровијим средствима, те да је њиховим посредством и одржавају. За њих је смисао постојања живот у диктатури, која се проглашава врхунском слободом и шири се на све области друштвеног живота. Не заборавимо ни диктатуру „постмодерног”, новоколонијалног капитализма данашњице. Дехуманизованој науци, која је производ дегенерације разума као његове апсолутизације, потпуно је страна материја смисла људског постојања. Он је ван сфере њеног интересовања. О томе Хусерл, у својој књизи „Криза европских наука”, најубедљивије сведочи. Он пише да „ова наука у нашој животној угрожености... нема шта да каже. Она принципијелно искључује управо она питања која су од горућег значаја за човека, изрученог најсудбоноснијим превратима у нашим злосрећним временима: питања о смислу и бесмислености читаве ове људске егзистенци10

је... Можемо ли се помирити с тим, можемо ли живети у овом свету чије историјско догађање није ништа друго до непрекидан сплет илузорних полета и горких разочарања”. Јасперсово упозорење, на које скреће пажњу Д. Проле у свом раду о односу феноменологије и теологије ‒ да филозофија треба да се „чува од себе саме”, да себе не изгуби у лоше изабраним путевима – може се и мора проширити на целокупан корпус „духовних наука”, поготово у времену у коме је појам кризе сувише блед да обележи његову бит. Међутим, неопходност аутономије и „чистог” пута филозофије не значи њену изолацију од сазнања из других области теоријске мисли. Напротив, сва релевантна сазнања морала би се прожимати. Изолационизам, као и мисаона псеудосинтеза, убијају сваку теорију. Синтеза одговарајуће теоријске мисли у садашњем бесповесном времену мора да има чврсту подлогу и способност иновације те мисли. Са стварношћу у којој се непрекидно, као и масовно, потврђује Марксова теорија експлоатације сусрећемо се сваког дана широм планете на којој живимо, а највише у пространом појасу колонијализованих земаља. Његов „етички императив” (М. Марковић), према коме је „човек највише биће за човека”, те да „треба укинути све оне услове у којима је човек понижено, поробљено, напуштено, презрено биће”, остаје све док постоји такво стање света. Али се притом мора имати на уму да такве услове такође стварају одређени људи, што доводи у питање тезу да је човек као такав највише биће за другог човека. Разлика између оног „треба да” и оног што јесте често постаје егзистенцијални јаз. Увек остаје питање какав је човек узор људскости. У земљи у којој живимо, али и у многим другим „постреалсоцијалистичким”, укључујући и оне остале на подручју бивше „велике” Југославије, поред колонијализације и владавине суровог капитализма, почиње да се јавља и повратак у оно што С. Дивјак означава синтагмом „органско друштво”, као националнорелигиозну (конфесионалну), језичку, традиционалну, а у најрегресивнијим облицима и крвно-расну заједницу, што све има третман изворних патриотских обележја, иако с истинским патриотизмом нема никакве везе, јер он претпоставља одбрану и од спољашњег и од унутрашњег насиља. Уместо да се омогућује улазак у државу, спојену са праведним правом, људским досто11

јанством и пуном слободом, која није могућа без одговарајуће економско-социјалне и моралне подлоге – фактички се толерише тај повратак. Њиме се тежи да се обезбеди политичка хомогенизација већине становништва и обневиди стање спољашњег, као и унутрашњег поробљавања, да се сакрије чињеница неоправданих, веома великих социјалних неједнакости, системске корупције и изостанак животне перспективе многих, посебно младих. С једне стране, ствара се мит „модерне” државе, а с друге, подупире се поменути повратак. Обоје имају функцију одбране постојећег стања. Иза „модерности” лако се открива очување једног, у целини гледано, лошег стања, а иза тог повратка наступа прошлост за коју се доскора мислило да је отишла у „музеј старина.” Тај ће повратак, по свој прилици, све више јачати. Но, треба истаћи да та друштва, с веома ретким изузецима, сагледавана по ономе какав је њихов матични ток и какав је општи положај њихове већине, на један или други начин већ живе у лошој прошлости као садашњости, маскираној „либерализмом” без истинске слободе. Живот без такве слободе је у суштини не само оскудан, него и јадан. Он је глобална појава. С. Радуловић, у поговору збирци песама Р. Андрића „Осим једне ствари”, с горчином скреће пажњу на феномен „српских транзиционих књижевних скакаваца”. Али феномен „транзиционих скакаваца” је обележје безмало целокупног друштва у ком живимо, посебно његове државе. Он је системског карактера. Настаје све продорнија култура скакаваца, неодвојива од каријеризма, удвориштва, незнања, примитивизма и пре свега навале на конјунктурна места у државно-партијском апарату. Оформила се њихова армија који потиче из логике постојећег система. Међу њима има и оне, најопасније њихове врсте – „термита” у човековом обличју, који прождиру све до чега дођу и угрожавају животе мноштва људи. Што је друштво болесније, (с)уморније и сиромашније, то су људски „термити” бројнији. Али исто важи и за богата друштва, у којима владају похлепа и узајамно људско прождирање. То је глобални, локални, садашњи и давнашњи феномен. И. Андрић сматра да смо ми „... само оно што дарујемо другима”. За бескрупулозне богаташе и неспособне, високо позициониране политичке функционере у нас и другде важи обрнуто правило: ми смо оно што зграбимо од других. 12

Систематски се ствара лажна слика света. Најекстремнији пример такве слике гради се посредством апологетике глобализације, пласмана уверења да тај процес води „ружи света”, „ширењу материјалног благостања на становништво свих земаља, одгајању поколења племенитог лика, спајању хришћанских цркава и слободној унији са свим религијама светлог усмерења, претварању планете у башту, а држава у братство” (што наводи И. Цвитковић у својој недавно објављеној књизи о религијама). У глобализацији, свакако, има и позитивних учинака, али је њена бит јачање владавине капитала најмоћнијих земаља, која иза себе оставља стотине милиона гладних и сиромашних, хиљаде убијених у име „демократије” и „људских права”, нови колонијализам и реалну могућност катастрофалних ратова за премоћ на светској сцени. Ти учинци глобализације протерани су из таквог оквира мишљења. Њена идеализација није обична идеологија, она је чврсто уверење њених твораца, а пре свега планетарна стратегија, која је нешто много јаче од „искривљеног погледа на свет”. На све стране одјекује тријумфалистичка бука коју Дерида описује на следећи начин: „У ритму уједначеног корака она проглашава: Маркс је мртав, коначно мртав, са његовим надама, његовим дискурсом, његовим теоријама и његовим праксама, живео капитализам, живело тржиште, да живи либерализам, економски и политички”! Није овде главно какав је био Маркс као теоретичар и човек, шта се од његове мисли не може одбацити, ако се хоће боља алтернатива садашњости, а шта је неупотребљиво. Битна је охолост победника, ароганција и плиткост тријумфалистичке мисли. Медијска сила, здружена са политичком, војном и силом корпоративно-финансијског капитала, обухваћена синтагмом „нови медији”, главни је творац масовне заслепљујуће свести. Огроман је њихов утицај. Они популаришу и разноврсне апарате за свакодневну употребу који обликују не само навике у сфери домаћинства, него и садржаје забаве, као и широко распрострањене обрасце личне среће. По чему су ти медији нови? Очито, по никада већој масовности њихових „потрошача”, а још више по технолошком „напретку” у селекцији информација које дају привид истине. Види се, чује се, чита се нешто што заиста постоји, или се збило, 13

али је истргнуто из целине догађаја, „приче” и осећања. То се приказује као непатворена истина. А, заправо је вешт фалсификат. Свакако, није све подвала и манипулација. Али много тога јесте. М. Недић поставља питање „са каквим ће изазовима појмовно мишљење под утицајем нових медија почети да се суочава у ближој будућности и да ли ће нови медији колонизовати стваралачку машту или је усмерити према новим изражајним могућностима”? Свакако, нови медији нису једнозначни. Има их различитих. Али је битно шта у њима преовладава, какву функцију претежно обављају. Није њима стало до појмовног мишљења. Сви зависе од тржишта, тачније од профита, још тачније, од количине капитала којим располажу. Сем тога, када су у питању стратешки интереси најмоћнијих земаља у којима делују ти медији, мало који од њих ће устати против тих интереса и онда када се остварују крвавим насиљем. Ако и критикују неке стране постојећег система, та критика има прећутно јасно одређене границе. Чак и иза „радикалне критике” у највећем броју случајева није на делу тежња да се до краја открију по систем непријатне истине, него да се што више заради. Усавршена технологија манипулације којом располажу елеменат је репродукције „постмодерног”, неолибералног капитализма, у коме мало чега има, или нема ничега, од оног најбољег у либерализму као филозофији целовите и делатне слободе. Та је технологија до те мере ушла у свакодневни живот да га обликује неупоредиво више него теоријска мисао и уметност, чак и религија. У свемиру кружи мноштво сателита, тих чуда најмодерније технологије. На земљи најмање милијарда људи гладује или умире од глади, а хиљаде њих бива убијено сваке године у међуљудском сатирању. То је цивилизација понора, разорена у самој својој бити. Не виде се знаци укидања те њене разорености. И све то данас веома мало узнемирава не само преовлађујући део медија него и већинску филозофску мисао. Једва да је дотиче. Претежни њен део живи у свом затвореном, себи довољном свету, свету бајате учености и подражавања надувених „величина”. Нема прекретне мисли. Они који не припадају том свету гурнути су у анонимност, ма колико били иновативни. Све је то повезано с неким видом монополисане моћи, кланске, економске или по14

литичке. Ништа боље стање није ни у већинском делу друштвених наука. Котрља се такво стање целокупним светом. Изузеци од њега сабијени су у мишју рупу. Да је другачије, и свет би био бољи. Није све до владавине капитала. Много тога је и до пораза духа. То јесте повезано, али није идентично. Када за већину једног друштва и/или света завлада неподношљива неправда, када ропство добија статус слободе, када убилачко насиље постане свакодневица, онда интелектуалци који се баве таквом стварношћу, и сви други погођени њоме, имају право на мисао-праксу нове, целовите револуције, која садржи одбрамбену силу, што служи очувању властитог и туђег живота изложеног тиранији и агресији. Таква сила је изазвана, а не унапред планирана да иза себе оставља хиљаде гробова, што је карактеристика највећег дела досадашњих револуција. То је оправдан организован отпор, усмерен ка томе да се такво стање не само поништи него и надиђе бољим. Питање смисла живота и питање отпора таквом стању сједињују се у пракси достојанственог опстанка. Али, то је само део тог историјског задатка. Најтеже је онемогућити да се такво стање протоком времена не поврати, да победници не постану нови поробљивачи, можда нешто бољи од претходних, али, ипак, поробљивачи. Ниједна револуција, или рееволуција, као спој револуције и еволуције, није до сада решила тај задатак. Све то заоштрава серију традиционалних и нових темељних питања пред којима стоји савремена теоријска мисао. Шта значи то да јесмо у добу у ком живимо, и уопште? У чему се састоји смисао наше егзистенције, живота као једног, јединог? Зашто је зло доминантно у целокупној људској историји? Како се с њиме носити, чиме му се одупирати? Колико су наши животи нама самима познати, а колико се самозаваравамо, а да то и знамо и не знамо? Шта су мерила изворности тог живота, једног јединог? Када и услед чега престаје та изворност и почиње њена глума? Како остваривати духовно-вредносну револуцију као водиљу оне социјалне и политичке? На шта се ослонити у њеном опредмећењу? Ако је Бог мртав, а човек, виђен као „нема општост”, где нестаје разлика између злочинаца и оних који то нису, између 15

хуља и поштених, као и између похлепних и несебичних људи – схвата као априорни градитељ бољег света (обе те апсолутизоване теоријске позиције излаже оштрој критици М. Брдар), отвара се питање шта онда преостаје као почетно мисаоно и морално упориште? Значи ли то да је нихилизам неизбежан, да нам је он судбина? Или је, можда, излаз у заокрету ка себи? Он јесте неопходан, али се јавља ново питање: какав заокрет? Како избећи да не резултује егоизмом и нарцисоидношћу? Чак и да се то избегне, тим се још не постиже отварање боље перспективе садашњем свету. Да би тај заокрет њој стремио, мора да буде руковођен универзалним људским вредностима, не као пуким „треба да”, којим се манипулише и у суштини се своди на оно „не липши магарче до зелене траве”, него као садржајем стварног живота. Али ни то није довољно. Неопходне су дубинске системске промене којима би се укинули огромна социјална неправда, сви облици понижења једних људи од стране других људи, као и обезбедио трајни мир у свету. Све то сабрано значи остваривање не митског него реалног, никада савршеног хуманизма, првенствено укидање радикалног и видно смањење сваког зла, што претпоставља да незлочиначки, непохлепни и поштени људи, као и људи оплемењеног знања, воде такве промене. Је ли то утопизам? Не мора да буде, али се може догодити да такво опредељење услед мале снаге (укључујући и ону одбрамбену) актера који треба да га оживотворе добије утопистичка својства и буде поражано, утолико пре што таквих промена није било у главном историјском току, него само привремених у неким изолованим микрозаједницама. Глобално ширење лажног хуманизма, претвореног у морал као „немоћ стављену у дејство” (Маркс), фразеологију која маскира насиље, патњу и поробљавање мноштва људи – потпуно је супротно том антимитском, реалном хуманизму, без кога свет клизи у пропаст. Он није само услов боље историјске алтернативе него и човековог опстанка. Тај реални хуманизам може доводити у „свет живота” само морално бољи део људског рода, укључујући честиту сиротињу и исту такву интелигенцију. Шта чинити да живот један, једини, буде вредан живљења? Конкретизовано према стварности епохе у којој јесмо, то питање добија драматичне размере и претвара се у питање свих питања: како опстати у овом окрвављеном и бескрупулозном свету? Оно 16

је најоштрије изражено у земљама попут Србије, малим, немоћним колонијама. Тиче се њихових судбина као друштава, држава и целокупног животног, а не само социјалног положаја изразите већине њихових житеља. Из логике неолиберално-колонијалног капитализма нема никаквих могућности да потекну боље историјске алтернативе које собом доносе смисленији појединачни и заједнички живот. Да би се опстало, тај систем се мора напустити и одбацити. А за то нема ни изблиза довољно снажних субјеката, па се драма опстанка још више заоштрава. Најтежи исход унутрашњих преиспитивања и сумњи на основи доминантног историјског искуства састоји се у закључку да свет у својој бити никада не може бити суштински бољи, а да то сазнање не произилази из личног песимизма него из супстанцијалних својстава тог света. Но, и да нема бољих алтернатива постојећем, дубоко нехуманом свету, филозофија и науке, не само друштвене, морају их назначити да би имале оправдање властитог опстанка. Већ је очигледно да није излаз из дегенеративног стања света у залагању за замену Бога свемоћним човеком знања који, наводно, то знање претвара у свеопште добро. Таквог човека нема, нити ће га бити. Зато је та конструкција неоснована. Знање је све више зло знање, али не и знање зла. „Савршен” човек епохе неолиберално-колонијалног капитализма је савршен робот, који је, заправо савршен технолошки роб. За њега је хуманизам излишна прича. С друге стране, ако се религија руководи опредмећењем универзалних људских вредности, по чему би она била противник и непријатељ реалног хуманизма? Шта њему сметају верници са својом љубављу према Богу, ако не мрзе припаднике других вера и конфесија, већ с њима деле те вредности и обогаћују их? У вези са свим овим дилемама, раскрсницама и опредељењима, мора се нешто рећи и о односу знања и среће у филозофији. Између ставова да је филозофија највише знање које се стиче ради самог знања и става да је она знање ради осмишљавања појединачног и заједничког живота, предност дајем овом другом. Он је богатији садржајем и неопходан човеку који држи до бољег живота, свог и живота других људи, поготову у зловремену. Сем тога, осмишљавање живота је и пут ка личној срећи. 17

Притом треба подсетити на Кантов став из „Критике моћи суђења” да је срећа „највише физичко добро” и „крајња сврха”, али да она претпоставља „сагласност човека са законом моралности као достојности да се буде срећан”. То је грозд питања која се намећу у нашем самоиспитивању. Покушао сам да нека од њих буду предмет разматрања у овој мојој књизи тако што би се преплитали, или бар додиривали филозофски и шири теоријски, као и књижевни приступи, у слободнијој форми, без фуснота, које не одговарају природи есеја. Такав приступ, како истиче М. Ломпар, „омогућава фрагментарном дискурсу да се појави … у меандрима текстуално-аналитичке енергије, оставља простор за лични тон, не угрожавајући унутрашњу дисциплину нити појмовну прецизност самог мишљења”. У разматрању наведених питања придржавао сам се сазнања да је прави језик онај који потиче из понашања, а не из речи. Свака књига је ауторова њива. Оно што на њој роди подлеже вредновању. Данас су тржиште и моћ, политичка, економска и медијска, главне судије вредности свега и свачега. Колико је заинтересованих за покушај понирања у суштину било чега? У нас највише неколико стотина. У времену масовне куповине и продаје свести и савести, кланова некомпетентних који важе за узоре, као и користољубиве логике ја теби – ти мени, зна се какво је и од кога највише зависи вредновање књига које се баве човеком, друштвом и светом уопште, у којима живимо. Уосталом, ништа ново. Треба то издржати, без опседнутости собом и уверења у неку своју велику преображавалачку „мисију”. Безгранична сујета је душманин истине и саме сврхе писања, као и сваке друге делатности. Мора се бити спреман да си потпуно сам у свету у ком се спајају насиље, пијаца, тешка неправда и преовлађујућа плиткост која има третман изворне дубине. Заиста, „дођу времена у којима човек упркос ћутању коме су га училе ’многе невоље’ мора да проговори, и по цену живота” (Љ. Симовић). Време у коме смо све више постаје такво. Шта ћемо радити, како се понашати, ако је већина људског рода „немузикална” када је реч о хуманизму? Има ли онда могућности за бољи свет, првенствено свет без масовног сатирања једних људи од стране других људи? Још је пророк Јеремија с дубоким незадовољством говорио: „Мир, мир, али још нема 18

мира”. Нема га ни данас, у овом „постмодерном добу”. И не само да га нема, него не постоје ни изгледи да га буде. Да живимо у (с)уморном добу, да су могућности осмишљеног бивствовања крајње неизвесне – постаје очигледно. Све то налаже одупирање таквом свету у коме се гомила вишеструки мрак. Да би се разоткриле дубине мрачног (иако, на срећу, није све обележено мраком), да се не би доживљавао егзистенцијални пораз, мора се мислити и делати посредством унутрашње светлости. Она се састоји од умног отпора таквом стању ствари, независно од његових резултата. Потребно је овде из одговарајућег угла осветлити Рилкеову песму од једног јединог стиха, која гласи: „Сиромаштво је велики сјај изнутра”. О каквом је сиромаштву ту реч? Највероватније, о оном лишеном мита предметног богатства и новца као његовог израза, сиромаштву Исусовог типа, које подразумева духовно, пре свега морално богатство. Живимо у времену коме печат дају „богати сиромаси” (Р. Божовић), богати у смислу поседовања имовине, а тешка сиротиња, сем изузетака, у духовном и душевном смислу. Они поседују безмало све оно хиљадама година најпожељније, а оно што је у вредносном смислу најважније – људскост, немају, не желе и не могу да имају, сем понеких који се могу прстима набројати, те стога упечатљивом већином спадају у духовне и моралне „санкилоте”. Симбол су и персонификација историјске вертикале (с)уморних доба. Књиге мојих огледа називао сам својом духовном алтернативом. Али нисам више сигуран да та синтагма одговара личним превирањима и гранањима која се кувају у мени. Јер и књиге из области филозофије политике и социологије друштвених промена, области које су у средишту мојих теоријских интересовања, имају додирних тачака са материјом огледа. Не знам поуздано где ми је тежиште. Међутим, у последњим годинама све сам више уверен да га не треба ни тражити. Јер то нису две међусобно супротстављене сфере мог бића, нити се духовно „ја” може делити до пола и од пола. Те се сфере преплићу, улазе једна у другу и међусобно се допуњују. Бар желим да тако буде. Већ сам раније писао о томе да све више расте моје уверење да ако се ухвати она поетска жица у огледима, која је уједно и сазнајна, онда се допире до слоја Бивства у коме је од кљичног значаја људска егзи19

стенција, до кога научна, па ни филозофска мисао не доспева. Није то моје откриће. Многи аутори из области филозофије и друштвено-хуманистичких наука до тог убеђења су дошли, посебно у својим зрелим годинама. Оно што је у стварном животу најважније, оно што нас за живот, један једини држи, али и одваја од њега, не може се открити толико разумом колико осећајношћу. Пре свега љубављу, пријатељством, радошћу, али и патњом, тугом, а понајвише односом према смрти. Одавно следим раније наведено уверење да се (раз)ум и срце, уза сву своју посебност, не смеју међусобно супротстављати него тежити обједињавању. Притом је поезија као облик сазнања – „носталгија за бесконачним” (Н. Милошевић), вечност, душом и духом обухваћена. И мост између раз(ума) и срца. Но, вазда би се морало водити рачуна о томе како доћи до оног правог, дубинског, а не површинског знања. Чула за то, како је у филозофији давно откривено, нису довољна. Д. Киш је осетио, заправо, интуитивно сазнао, како наводи М. Павловић, да је стварност оно што се „не види голим оком”. Позитивизам у филозофији и социологији никада не може да допре до тог сазнања. Оно што је видљиво веома често је варка. Најважније, али и најтеже сазнање је управо сазнање невидљивог. Покушао сам да главнину ових есеја прожмем тим уверењима. Сем тога, мора се истаћи и следеће. Нити су осећања све у открићу света, нити су то филозофска и научна сазнања. Чак и ако се то троје сједини, опет није довољно. Јер се ниједним путем не доспева до оног све. Оно је великим делом непрекидна тајна. Измиче потпуној истини. А до те, увек делимичне истине, доспева се само на олујној пучини, никако на некој питомој обали, како каже Мелвил. Истина се мора у дубинама хватати. Она и Голгота су нераздвојне, како запажа Ф. Ниче. Све је мртво, или ће такво бити, а, опет, све је живо. То је најдубља свемирска тајна, чији су корени човеку недокучиви. Сваки грозничави, непромишљени јуриш за освајање смисла на крају крајева завршава се поразом. Звезда (заправо, планета) вечерњача и она зорњача су једна иста небеска творевина. Све се то мора повезати у сазнајну вишесветлосну целину која има онтолошко и симболичко значење. 20

Грешио је Хегел када је поезију оквалификовао као „примитивни облик филозофије”. Истинска поезија је специфичан, непоновљив облик филозофије. Она иде до оне синтезе ума и срца, до чега је Паскал, за разлику од Хегела, веома држао. Есеји који се баве односом филозофије и поезије најпогоднији су исказ те синтезе. Сматрам надахњујућом следећу Хајдегерову мисао, садржану у његовој студији „Мишљење и певање”. Она гласи: „Можда би могло да се појави овакво искуство: целокупно рефлексивно мишљење јесте певање, а целокупно песништво – мишљење” (што не значи да је надахњујуће све што је тај светски познат филозоф написао или рекао). Једно је извесно: свака озбиљна мисао о човеку и његовом свету, те свака велика уметност, разапете су између „бездана и неба” (што је наслов књиге М. Брдара, посвећене генези и ломовима мишљења модерне европске филозофије). Али та разапетост је и опште човеково стање. Има ли речи које премошћују ту разапетост? Р. Божовић понавља питање С. Марића: „Шта је човек ако није реч?”. Томе се може додати: „ако реч није и својеврсно дело.” Велика је грешка априорно раздвајање речи и дела(ња). Убојита, дубоко мисаона и честита реч је итекако важно дело, чак и ако не изађе из корица књига, а поготово ако из њих изађе. Прво питање сваког аутора које претходи раду на књизи јесте зашто је пише. Покушаћу поново да одговорим на њега. Књиге ове врсте пишем да бих проласком кроз себе и друге, мени блиске, али и удаљене од мене, поново дошао к себи, испуњен новим искуством, да бих себе и свет потпуније сагледао, уочио властите и шире егзистенцијалне границе, као и могућности њиховог макар делимичног пробоја. Притом морам веровати у оно што пишем, те морам осећати, и што је још важније – живети истину, а не само сазнавати је. Сем тога, то је мој позив, а не само професија. Дужан сам да следим њихове налоге. Напослетку, шта друго да радим? И како да се носим са поплавом безвремена? Али, овде треба истаћи и следеће. Првенствени циљ филозофије и друштвено-хуманистичких наука јесте освешћење на темељу открића истине, а не усрећење људи. Ако из тог освешћења произађу и неки елементи усрећења, што се може догодити – утолико боље. А ако до њих не дође то не значи да се тиме обесмишљава тај циљ. Освешћење подразумева јасноћу циља, јаке 21

субјекте његовог остваривања, практички ум и с њим повезано знање како то чинити. Притом се мора нагласити да велика мисао надилази и најбољу праксу. Не може бити мерило те мисли њено остварење у пракси. И када није остварива она је сврха по себи и за себе. То не значи да уопште не треба тежити њеној остваривости. У праву је А. Крешић када каже да је „теорија (у коју спада и филозофија) знање ради знања које се не брине о својој практичној употребљивости”. Свакако, ваљана теорија је и својеврсна пракса, те на посредан начин везана за смисао људске егзистенције. М. Настасијевић, велики песник и још већи паћеник, за себе каже: „На песму проћердавам век”. Зар и ја свој век не траћим на писање књига, које ма колико се трудио да буду гласне, мало ко чује? И не само ја. Зар су књиге, било чије, саме по себи, мењале свет тако да буде знатно бољи? Па зашто онда да их пишем? Да допуним свој претходно дат одговор – зато што морам. Немам другог начина да се одупрем трулежи, нити желим да га имам. А ако се њој не одупиреш и сам постајеш трулеж или смрдиш на њу. Претензија на остваривање неког савршеног друштва не само да је илузорна, него је често и опасна. Јер тај ужарени циљ у највећем броју случајева допушта употребу и најсуровијих средстава, укључујући масовно уништење класних, политичких, идеолошких, расних, националних и религиозних противника, који, као такви, имају статус непријатеља. На несрећу, и оправдана борба против тираније свих врста најчешће собом носи крвопролиће великих размера. Ништа се ту није битно изменило током целокупне људске историје. То сазнање које се провлачи у знатном делу есеја у овој књизи дубоко ме узнемирава. Али и поред тога верујем да под многим претпоставкама бољи свет није немогућ, те да то уверење није посветовљење религиозне свести, против које немам ништа, под условом да не прелази у фанатизам и убилаштво у име Бога. Ако савршенство носи у себи веома јаку могућност употребе таквих средстава то не значи да треба оставити нетакнутим муљ око нас, али и у нама, ако га има, што је најтеже, и не остваривати бољи свет. Колико бољи, не зна се унапред. Сматрам да је залагање за оживотворење тог циља морални императив свакога ко не пристаје на поредак тешке не22

правде и системски произвођене лажи, те да је од битног значаја за друштво и свет уопште у којима живимо. Чак и да бољи свет није могућ, што се не сме искључити, остаје тај лични морални императив, који подразумева и то да се мора грешити, али не сме се лагати, а умна скепса и такође умно залагање за бољитак, морају ићи у пару. Да ме то уверење не држи не бих се бавио овим послом, који за мене има значај немистификованог позива. Оно такође прожима ову књигу. У том смислу усвајам став Н. Чомског да „морамо деловати као разумна и одговорна бића – да замислимо боље друштво и систем више правде и да им се приближимо”. Истаћи ћу још један аспект властитог разумевања ове своје збирке есеја. Њу прожима и спој бунта и сете, не верујем и тоталног мрака, мада нисам избегавао да искажем и оно што води песимизму. Али не оном позерском. Када је о сети реч опет ме је повукао стих М. Црњанског из његове песме „Стражилово”. Он гласи: „Тишина ће стићи, кад све ово свене/ и мене, и мене”. И бунт и сета су предмет филозофије, поезије, као и одговарајућих наука о човеку. Они не морају бити супротности. Свако на свој начин исказује доживљај самог себе, али и света. Обоје су нормалност и једно друго допуњују, као и уравнотежују. Иако ова књига следи ону ранију ниску питања која су садржана и у њеним претходницама, у њој је нагласак померен на питање смисла егзистенције. Сабрала су се многа властита и туђа, мени доступна искуства. Међу њима је и оно да грозничава трка за смислом може да се заврши улетањем у неподношљив бесмисао. Смисао мора садржати и унутрашњу меру. Нисам уверен у одрживост Хелдерлиновог става да оно спасоносно, за мене неодвојиво од смисла нашег постојања, од живота као једног јединог, може доћи само оданде одакле је дошла и највећа опасност. Из највеће опасности пре долази до слома него до спаса. Свакако, фактор личности у томе има важну улогу. Камијев став да је „смисао живота најпрече питање” остаје за свагда од суштинске важности за филозофију. Она би морала бити „…саучествовање у хоризонтализованом односу живота и смрти, као трагању за пунином (смисла) бића”, праћеног свешћу да је човек „коначно биће тек у сусрету с бесконачношћу празнине” (М. Бодин). Али, што је још значајније – тај смисао је и 23

мерило вредности непоновљиве људске егзистенције. Када је реч о кључном мерилу квалитета сваке филозофије и науке сматрам да се оно састоји у томе да ли се успева да се назначе путеви настанка бољег света и када су силе зла задуго премоћне. Тада највише. Целокупна високоумна мисао ка томе би морала да буде усмерена као оном битном. Без тога се претвара, у најбољем случају, у засењујућу, али беживотну апстракцију, а у најгорем – у мртво море. Ретки су тренуци када се намеће неопходност и појављују изгледи остваривања неког Великог смисла колективне и властите егзистенције. То су тренуци обележени, примера ради, борбом за слободу од неке поробљавајуће силе, када се и живот жртвује за постизање таквог циља. Трагика историје је таква да поробљени народи и људи појединци тада морају да лишавају живота поробљиваче и да сами масовно гину. Такав циљ је с једне стране високо вредан, а с друге је доказ да га, најчешће, није могуће остварити без стравичног крвопролића. Његова светост почива на мору крви. Слобода као циљ тада тражи мноштво гробова и огромно страдање да се до ње дође. Остаје питање шта бива са освојеном слободом. Да ли она отвара изгледе за смисленији живот, или се претвара у неки облик своје мешавине са нешто блажим новим ропством, а жудња за Великим смислом претвара у разочарање. Све то налаже да се смисао потражи и у низу скромних, „малих” смисала свакодневног живота, тренутака радости који испуњавају егзистенцију, без историјске славе. То је она „вештина живљења” којој није потребно ништа изван ње. И сама идеја слободе мора се проблематизовати. Колико год слобода била значајна, заправо, скупа са социјалном правдом и човековим достојанством заузимала место међу водећим вредностима, ако се апсолутизује и одвоји од природе већинског, или бар, знатног дела људског рода, она води поражавајућим илузијама, чак и неком облику ропства. У том смислу оправдан је став М. Брдара да се „фанатизација слободе темељи на запањујућем непознавању људске природе”, те да „под принудом и уценом … робујемо идеји слободе”. Исто се може рећи и за данас најпрофитабилнију синтагму ‒ „слободно друштво”. У слободи као делању на колективном, као и индивидуалном плану, „кључна је функција моћи самоконтроле,” истиче Ј. Бабић. Сартр, пак, 24

својом мишљу да је човек осуђен на слободу закључује да је човек као такав биће слободе. Како онда објаснити постојање огромне количине неслободе, у различитим њеним видовима, у свету? Зар се с довољно разлога не може рећи да је човек осуђен на неслободу још више него на слободу, ако уопште пристаје квалификатив „осуђености” и на једно и на друго? Зар не преовлађује „слобода за покорност”? Филозофија бунта и отпора неодвојива је од Хајнеове „религије слободе” која претпоставља и „ситуакцију” (А. Пуслојић) чијим посредством се неслобода, заправо, сваки облик ропства, посебно оног скривеног, „постмодерног”, претвара у слободу. Та „ситуакција” је по својој бити револуционарни чин, свагда незастарив. Но, слобода вреди само ако је самообуздана, умна слобода, а не она разуздана, која поново постаје неслобода (о вези слободе и „ситуакције” пише Љ. Ћорилић). Без ње је земља разорена, а небо празно, те стога и људски живот. М. Марковић наглашава да „човек који би желео да буде што више слободан, или максимално слободан, заиста мора у максималној мери да ограничи своје материјалне аспирације, а то су, пре свега аспирације за богатством и влашћу”. Проблем је у томе што би то ограничење прихватила, како сведочи целокупна историја, само мањина људског рода. Сем тога, не постоји општа сагласност о томе која је граница тих аспирација и може ли се она одредити тако да буде заједничка за све људе. Тешко да ће те сагласности уопште бити. Ограничавање те врсте може да буде успешно само као самоограничавање и цивилизацијски заокрет ка примату универзалних људских вредности. Највећа препрека остваривању не „царства слободе”, кога никада неће бити, него несавршене, али ефективне слободе за све, је у самим људима, тачније у оним повлашћеним, осионим, препуним политичке моћи, као и оним пребогатим којима је свеједно што сиротиња умире од тешке немаштине и глади. И једни и други, уз изузетке, сматрају да је сасвим нормално да слобода у њеном битном значењу, буде првенствено слобода само за њих, да су је „својим радом” заслужили. Неке мрвице слободе су за остале. Сем тога, за патолошке појединце, а они никада нису били занемарљива количина, слобода се састоји у слободи убијања, мучења и понижавања других људи. То је слобода за чињење зла. 25

Није занемарљив број психички поремећених особа. Нису све, можда ни већина њих, агресивне. Али да је агресивних само један проценат, оне би биле опасне. Десет одсто агресивних ако се уједине и домогну одговарајућег оружја, неупоредиво су моћнији од преосталих деведесет одсто припадника неке заједнице. Агресивност високог степена иде скупа са радикалним злочинством. Како објаснити да и неки „нормални” људи постају монструми, да иду много даље од самоодбране, да чине највеће могуће зло, и то са врхунским уживањем и када нису ни од кога угрожени? Значи ли то да је њихова зла природа била прикривена, па у одређеним околностима „експлодира”, као и да у свима нама чучи зло, како је мислио Фројд? Ма колико било неопходно проблематизовање човекове природе с обзиром на ужасе међусобног људског сатирања, теза да смо сви потенцијални злочинци није уверљива, као ни да је човек као такав у основи доброносно биће, али га систем квари. Реални хуманизам мора одбацивати такве генерализације. Уосталом, искуство свакодневног живота их одбацује. Све се ово мора имати на уму када се ради о теоријској мисли о слободи и њеном остваривању. Неодговорна игра са слободом је опасна. Она се тиче не само препрека смислу бивствовања него и животних судбина. Увек, као кључна питања остају: каква слобода, чија слобода и слобода за шта? И ја, полазећи од наслова ове књиге, преокрећем чувену Декартову максиму: „Мислим, дакле јесам” у: „Живим, дакле јесам”. Живот је извор мисли, а она је доказ постојања човека као свесног, што не значи и доброг бића. То је оно примарно. Такво сазнање опстаје и поред свих некритичких или нихилистичких схватања живота. С „књигом живота” ниједна написана или замишљена књига не може се упоредити. Нисам сигуран да је како треба читам и разумем. У томе „литература” једва да нешто може помоћи. Из претходне анализе произлази да се потврђивање живота као врхунске вредности збива и посредством његовог жртвовања за слободу. Јер је то жртвовање за неки други, бољи живот. Ту је смрт средство за постизање хуманизованог живота, а не славољубља. Има људи, међу њима и филозофа, психијатара и других научника, који сматрају да је циљ живота – смрт. На такво схва26

тање они имају право. Али немају право да га намећу другима у име филозофске или научне мисли. Огромна већина људи не прихвата то гледиште. На томе се заснива обнова људског рода и његова будућност. Ако се смрт сматра циљем и смислом људског живота онда се свако човекоубиство мора третирати не само као нормалност него и као пожељност. Односи људи у стварном животу не могу бити хармонични. То произлази и из људске природе. Но, није то најважније. Достизање хармоније, и да је могуће, ставља тачку на повест, као кретање ка надилажењу историје у смислу механичког тока, надилажењу које је усмерено ка бољој будућности. Главни критеријум напретка је ишчезавање масовног међуљудског сатирања, али и оплемењивање живота једног јединог. Ако тога нема свет не излази из предисторије и креће се ка пропасти. Знаци таквог кретања се умножавају. Филозофији живота нису примерени ни његова митологизација, нити нихилизам. Оспоравати вредност живота, а настављати живљење, није само недоследност него и шупљина карактера. Свак одлучује о томе вреди ли његов живот или не. Ако неко не може више да поднесе крајње паћенички живот, ужасне болове, без изгледа да ће таква патња нестати, па диже руку на себе, или од лекарског тима тражи да му живот прекрати, то се може разумети. Али се из тога не би могао извући закључак да је живот као такав безвредан. Ако одбацујемо загробну егзистенцију, у њу сумњамо, или се колебамо у вези с њеним постојањем, шта друго као сигурно остаје сем овоземаљског живота, једног јединог? Пиндар пева химну животу када, како то показује Б. Шијаковић, каже: „Не, моја душо, живот бесмртни не јури”. Дакле, живот овоземаљски је старији и важнији од душе. Тако сам схватио ту поруку. Свестан сам ризика и могућности озбиљне грешке да се значење кључних филозофских и других појмова из античког времена преноси у садашње доба. Но, и поред тога остају питања: шта ће ми живот са слабом душом, а поготово без душе. Бездушни живот је живот у моралној смрти. Он није само одсуство способности поимања смисла људског постојања него је првенствено мањак саосећајности према другоме који пати или је у невољи, а није починилац зла, као и пружања помоћи таквом 27

човеку. Треба нагласити и следеће: обесмислити живот овај који имамо значи усвојити став да су љубав, радост и пријатељство магла, да је он пука „чекаоница смрти”. Оноземаљски живот, свакако, може бити жуђен, та жудња разумљива, дужности у понашању које су с њом повезане у моралном смислу оправдане, те стога важне и за овоземаљски живот. Али се постојање оноземаљског живота не може доказати, он је подручје религије, односно вере у надземаљску Божју моћ, која омогућује срећан живот после смрти и праве вернике њиме награђује. Но, не може се целокупан овоземаљски живот заснивати на нади о уласку у „царство небеско” након смрти. Мора се све предузимати да тај живот не буде сведен на ишчекивање коначног нестанка као спасења, ма колико била јака религиозност, или на немо подношење „царства” неправде, патње и људског понижења. То су морални императиви и у већини светских религија. Ако у животу који имамо преовлађује патња у њеним различитим видовима, то не значи да је све патња, да ни трунке уживања нема и не може је бити. Ако се неко убије то не значи да се убија смисао живота као таквог. Генерализацији патње или радости, смисла или бесмисла нема места у разумевању живота као стварности. Смрт као неминовност не ништи његову вредност. Управо зато што је један, једини, она му на посредан начин потврђује вредност, тера човека да осмисли своје кратковеко постојање, иако оно остаје у њеној сенци. Одатле не следи хвалоспев смрти и љубав према њој, али ни њено свођење на нешто небитно, на неку врсту „несрећног случаја”, већ уважавање њене неминовности која појачава питање како живот што смисленије провести. Ниче себи поставља питање: „Зашто пишеш”? И одговара: „Још нисам пронашао неко друго средство да се ослободим својих мисли.” Да ли и сам, несвесно, пишем због истог разлога? До сада нисам тако објашњавао мотиве свог писања. Мораћу да размислим о том Ничеовом одговору. Не због потребе за неком врстом психоанализе властитог бића. Него ради јаснијег сагледавања сврхе свог писања. Јер је оно првенствено намењено другима. Али не свима другима већ онима које заиста интересује то за шта се залажем у свом писању. Ипак, не одбацујем и могућност да тим путем полажем неке важне рачуне самом себи. Да из28

оштравам и сређујем своје мисли, да им дајем жељени облик, али не да их се ратосиљам. Уосталом, то није ни могуће. И када их уобличиш и испољиш, оне остају у теби. Рију по твојој унутрашњости. Чиниће то и ако их поетизујеш. Писање их само опредмећује, чини их видљивим. Озбиљна мисао, ма колико тешка, остаје у нутрини пишчеве душе, као терет, али и као бритко задовољство. Да тога нема не би било ни писања. Мишљење, делање, писање, певање, требало би да имају за сврху да граде заједнички светски дом у коме и поред повремених несугласица укућана нико на другога не потрже нож, већ сви једни другима помажу да лепше живе. Је ли то достижно или је пука машта? Мора се полазити од тога да је бар делимично достижно. Без тога се овековечује људски зверињак. У том смислу филозофија је, како каже Новалис, „… заправо носталгија, нагон да се свуда пребива као код куће” (на шта се осврће М. Живановић у својој књизи „Филозофски триптих). Д. Ковачевић сматра да је „писање лична психотерапијска помоћ”. За неке од књижевника, али и филозофа, као и научника, то је, можда, и најважнија његова функција, били је свесни или не, независно од тога какав је квалитет написаног. Но, није занемарљив број аутора који су са гледишта стандардне психијатрије били оштећени, а стварали су велика дела, можда баш захваљујући споју даровитости и таквог њиховог стања. Поготово када је у средишту писања страх од смрти. Посредством тог страха, пре свега од властите смрти, писац може много дубље да уђе у ту своју „граничну ситуацију” него када тог страха у њему не би било. Може га чак и смањивати. Али се може и супротно догађати, да се тај страх повећава, те да доведе до тога да аутор дигне руку на себе. Све зависи од јачине личности, понајвише од тога колико је продирање у тај страх повезано с растојањем од њега и осећајем вредности живота, првенствено од тога постоји ли окружење љубављу, или га нема. Јер је стварна, а не литерарна љубав основа животне радости и смисла човековог постојања. Претворити тај страх у савезника у трагању за егзистенцијалним упориштем – велико је достигнуће. У том смислу такво писање је и нека врста религиозног чина. Тражити упориште у вери у Божје постојање и ту веру веома успешно уткивати у своје дело, као што су то чинили, примера ради, Толстој, Достојевски, Јасперс, Кјеркегор – има двоструки позитивни учинак – величину 29

дела и смањење, код неких аутора, првенствено религиозних мислилаца и уметника, и ишчезавање страха од смрти. До тог ишчезавања може довести и нека друга врста непоколебљиве вере. Најпре, вере у револуцију. Вера у трансцендентну основу смисла постојања, изражена чувеном мишљу Ј. Трубецкоја да „или Бог постоји, или живот није вредан живљења”, као и она апсолутизовано радикална, која се да сажети у гесло: или револуција или ништа, веома су сличне по својој јачини и крајњем циљу – остваривању „царства” среће и слободе, оноземаљског или овоземаљског. Писање о тим царствима и „дисање” окренуто ка њима, често поприма и обележја претварања обе те вере у фанатизам, као и заокрет ка масовном злочинству схваћеном у смислу самопотврђивања и доказивања доследности једној од таквих вера. Историја је препуна доказа за то. Када пишемо и говоримо о смислу егзистенције, те стога и односу према смрти, не смемо пасти у онај површни оптимизам који је лажан заклон од страха што произлази из сазнања неминовности нашег краја, али ни у оно генерализовано црнило које поништава сваки тренутак животне радости, свакако, релативне. Има доста људи који не воле свој претешки живот, али га настављају јер и у њима постоји танка жица наде у боље, а пре свега зато што је њихов страх од смрти јачи од патње услед крајње тегобног живота. Нема ту ничег од карактерне слабости. Ради се о урођеном нагону за самоодржањем. Нема књиге која садржи формулу среће. Али, вредна књига, поготово када се бави великим људским патњама и несрећама, може да буде значајно упозорење да се у њих поново не западне. Има опомињућу функцију, чак и када је крајње песимистички интонирана. Наравно, ако се у њој чита и оно прећутано, ненаписано. Постоји поларност димензија људске егзистенције. Богатство-сиромаштво, моћ-немоћ, слава-анонимност, блискост-удаљеност, пријатељство-непријатељство, занос-равнодушност, да се не ређа даље. Но, ниједна од њих није јака као што је поларност (која је истовремено и јединство) живота и смрти, а унутар ње љубави и коначног нестанка бића које се воли, што је нешто најтрагичније за особу која изгуби то биће. Не постоји надокнада тог губитка. Најдубљи смисао живота тиме је погођен. Ништа није вредно као чиста љубав. Некада се то у изворном смислу 30

открије у позним годинама када се слегне животно искуство и направи рачун свих рачуна. Ако се то сазнање-осећај усади у средиште смисла оно светли све док трајемо. Живот, један једини, тек тада добија пуноћу. Сазнање највишег ранга садржано је у убедљивом одговору на питање које човек себи поставља: зашто живим када сам свестан неминовности властите смрти? Сва остала су другоразредна. Но, ваља уочити чињеницу да су они који себи не постављају то питање, по свој прилици, највише задовољни својим животом. Немају потребу да га себи упућују. Једноставно – они живе. То не значи да су сви који то питање постављају, а то су првенствено интелектуалци са подручја филозофије и друштвено-хуманистичких наука, као и уметници – болесни, како је то Фројд квалификовао. Њихов позив намеће им то питање у коме има страха, бриге, као и драме, а не нечег болесног. Управо онда када се оно поставља и дубински о њему мисли, може доћи до тога да се Шелингов налог „Буди” схвати и остварује у смислу „буди бољи него што јеси”. Морални налог: „Буди оно што јеси” полази од виђења човека као бића које не попушта пред уценама и држи се свог достојанства. Он има свог двојника у нашој народној изреци: „Док си, нек’ си”, што значи не дај се, буди вазда свој. Али још је важнији морални налог усмерен ка особама у већој или мањој мери склоним злу, који гласи: „Буди оно што ниси”. Наравно, уз јасну свест да тај други налог у много случајева остаје без учинка. Но, нека и једног јединог човека усмереног ка злочинству преобрати – испунио би своју сврху. Разуме се, за такав преокрет неопходне су и одговарајуће социјално-политичке, образовно-моралне и медицинске претпоставке. Све што постоји предодређено је да нестане. Стога и живот као такав, а не само људски живот. Неизмењивом логиком свемира, или нечег другог, нама непознатог, осуђени смо на нестанак. Али то не значи да живот мора да буде тамница у којој чекамо свој крај. Примити, колико је могуће, мирно ту осуду, која се не може преиначити, гледати да у међувремену живимо што смисленије, иако се над смислом неизбежно налази и сенка коначног нестанка, мада, на срећу, не сваког тренутка. Подносити ту свемирску осуду, не бежати од ње, јер је то узалудно, али јој се 31

не потчињавати до нивоа потпуне заробљености. Радовати се, смејати се, уживати, али и туговати и патити када се мора и када треба. Ниједног тренутка не заборавити на достојанство и не пристајати на владавину себичности и похлепе, поготово радикалног зла које се највише опредмећује у масовном људском сатирању. Не стидети се суза, али ни беса када то прилике налажу. Све су то оправдане и међусобно испреплетене димензије живота. Писање о смислу такође мора имати смисла. Мора бити искрено и истинито, што дубље понирање у себе, као и у свет, да би се он не само ваљано осликао него и откриле могућности, макар удаљене, његове промене на боље. Руководити се начелом да је живот свој властити субјект и субјект изнад свих осталих субјеката. Да ли ће се то окарактерисати као обнова „витализма” или повратак у неку друкчију метафизику, потпуно је ирелевантно. Истинској, историјски бољој алтернативи постојећем стању света неопходан је „постметафизички схваћени ум” (С. Дивјак). Опасна је свака метафизика „блештаве будућности”. Она садржи јаке могућности светости безобзирног насиља. Далеко је од довољног за остваривање те алтернативе чак и да „прокључа” јако незадовољство огромне већине једног друштва, или света као целине. Све се руши без супериорног циља до ког се долази синтезом недегенеративног разума, социјалне правде, целовите слободе, практичког ума и поштења, као и без „усрећитељског насиља”. Све док постоји свет у ком људи једни друге убијају, поготово у масовним размерама, такав свет и поред свих револуција и побуна ради успостављања слободе и правде, не може бити добар. Највише што може да буде је да постане мање рђав. Ниједна револуција модерног и постмодерног доба није донела праведан и истински слободан свет већ само донекле мање лош. С тим што су „либералне револуције” којим је срушен реал-социјализам, у највећем броју случајева, отвориле широк пут за повратак дубоко неправедног капитализма, при чему веће политичке слободе немају своју социјалну подлогу, па су за већину грађана само декларативне, чак и институционализована превара. „Живи живот” за њене припаднике је веома тегобан, а за неке којих није мало, је и социјални очај. У филозофији, науци и поезији морали би се много више чути гласови живота, онога који је ту, али и оног који тек даје 32

знаке да ће доћи, незаробљени плитким оптимизмом или пак апирорним песимизмом, већ осветљени назирућом истином. Такво вишегласје има заједничку основу у јединству те истине, осећајности и апела на савест не само појединачне особе него и људског рода у целини, поготово када се ради о питањима његовог достојанственог опстанка. Треба овде навести следећу мисао А. Либерта: „Сваки филозофски систем који заиста одговара захтевима филозофије јесте позив на савест човечанства...” (она је садржана у књизи З. Кучинара о том немачком филозофу, професору и Београдског универзитета пред Други светски рат). Хуманизам, не само да је био, него је и остао маргинална одлика већине људског рода. Ма колико нам се не допадао тај закључак, он је неоспорна истина. Да није тако не би било толико зла у свету. Је ли онда уопште могућ хуманији свет? А ако је могућ, под којим условима? Хиљадама година поставља се то питање. Убедљивог одговора нема. Тежње за остваривањем хуманог друштва највећма доживљавају поразе. Очито, то није случајно. То је прва ствар с којом се мора суочити сваки покушај остваривања историјске алтернативе који би био у знаку немистификованог, делотворног хуманизма. У теоријској мисли о хуманизму доста тога се мора мењати да би она уопште опстала. Пре свега неопходно је много критичније виђење људског рода. Преко је потребан заокрет ка мучној и тегобној стварности да би се из ње заиста изашло. Без тога хуманизам лебди и убрзо се гаси. Заблудни хуманизам непријатељ је идеји и пракси стварног хуманизма. Са свим тим неизбежно се преплиће питање религиозности, арелигиозности и антирелигиозности. Оно је уједно и питање драме, али и смисла људског бивствовања, зависно од тога у ком се од та три модалитета односа према религији, или њиховој мешавини, и на који начин, налази сваки појединац. Ако се религија схвата и као илузија, не треба сметнути с ума да је то веома често окрепљујућа илузија, која, у најмању руку, омогућује сношљивији, мирнији сусрет са смрћу, а врши и терапеутску функцију у човековом животу. Важно је да се не фанатизује, затрује мржњом према припадницима неке друге религије, или гране једне исте, да се не намеће, нити њене деформације сузбијају неограниченом силом. Својевремено је један од великих теолошких ауторитета (нисам му запамтио име) рекао да Бог није одговор, него је пита33

ње. Тешко да би већина убеђених верника прихватила такав став. За њих религија има смисла само ако је Бог одговор на суштинска питања човекове егзистенције. Ваља се овде присетити и Ајнштајнове мисли да се”Бог не игра коцкицама”. Но, пред човеком, независно од тога да ли је теиста, атеиста или агностик, стално стоје питања ко сам, шта сам, одакле долазим, куда идем, шта треба и морам да будем. Коначних одговора на та питања нема, нити их може бити. Наравно, реч је о питањима човека који критички мисли и не пролази погнуте главе поред себе, као и света. То су његова судбинска питања. Човек као такав је недовршиво и противречно, али и вишеслојно и вишедимензионално биће. По увек немирном мору личне егзистенције свак плива према некој својој обали, или замисли обале, где тражи извесност, ослонац и мир. Да ли ће их наћи зависи од његове душевне јапије, али и од низа спољашњих околности које јачају његову наду, сумњу, патњу и муку. Покушао сам да такав приступ ономе што се именује као човекова егзистенција буде образац прилаза материји ове књиге. И филозофија и друштвено-хуманистичке науке морају данас, и свагда, направити оно што Хајдегер назива „скоком”, а може се рећи и преломом, да би биле на нивоу драме, која садржи и елементе трагедије, савременог света. Без тога оне постају несврсисходне. „Скок”, односно, прелом, значи хитно трагати за новим путевима истине, за бољом алтернативом постојећем свету. То важи и за уметност, наравно, сходно њеној бити и аутономији. Први корак у том смеру јесте разоткривање извора, чинилаца и облика нагомиланог стравичног зла, његове репродукције и обнове. Не подносим кључна обележја овог доба. То више није само доба похлепе, огромних неправди, убитачног насиља, ропства техници и прљаве лажи. Оно је најпре доба раста могућности светске катаклизме. Свест о томе је танка и у филозофији и у целокупној науци. Преко је потребна нова филозофија опстанка. Нисам ни чувар митологизоване прошлости, нити трубач неке „златне” будућности. Настојим да будем критичар не само „свега постојећег”, него и оног наказног у прошлости, али и дијагностичар могућности опште катастрофе у предвидљивој будућности, као и крајње танких изгледа бољега и уједно блискога сутра. Ради тога мора се бити несавремен, односно, мора се заузети „став против савремености” (М. Ломпар). Тај став подразу34

мева добро познавање њене бити. Но, то је још само пола неопходног посла. Став против суморности и наказне савремености налаже да се споји с убедљивом визијом боље будућности и залагањем да се она оствари. Без тога критика савремености остаје у оквирима оног на шта се односи. Чак га учвршћује својом немоћи да предложи спречавање претеће катаклизме. У том случају побуна против савремености доживљава судбину донкихотске борбе против ветрењача. Бунт против доминантне савремености подразумева разоткривање лажности прогресивних промена и доживљаја те лажности као изворне истине. То исказује синтагма П. Вирилиа „махнитост непомичности”, где време привидно лети и тако се масовно доживљава, а заправо, по оном битном све стоји у месту да би убрзо кренуло уназад. Мој категорички императив је: писати и живети упркос доминацији зла и ругобе, опирати им се целокупном интелектуалном и моралном снагом, независно од учинка тог опирања, следити истину, ма колико непријатну. Битно је подсећи корене, највише што се може, овоземаљском злу и пропадању, посредством одговарајућег делања, непристајања, душевног чишћења. Носити до краја свој трнов венац са што мање бодљи и губитка крви. Трудити се да се у тај венац удене цвет невен. То је она мера постојања која је освојива. Је ли то мало, можда и поразно? Не, него једино могуће. И није несрећно. Нека се чује и „тишина заласка” и нека живи „цвеће меланхолије” (Е. Сиоран), не и нихилизам, у додиру с чувеним „праxисом”. Морамо се кретати у распону од Бодлерове поетске мисли да „мириси и звуци разговоре воде” до увида да се крици и јауци до небеса чују. Такво виђење себе и света – материја је ове књиге. Она спада и у ону врсту мисаоних исказа чија је функција у опирању смрти. Наравно, узалудног, али, ипак, потребног. Целокупан живот је у том опирању за које знамо како се завршава. Не може се то квалификовати само парадоксом. Много је сложеније. Све то може да се претвори у самозаваравање и бекство човека од самог себе. Да обнови сећање на песму, на први поглед искључиво шаљиву, али, заправо, горко ироничну: „Биће скоро пропаст света, нек’ пропадне, није штета”. И тога се мора бити свестан. Свест о могућој светској катаклизми потребна је као отрежњујућа свест. 35

Усвајам став А. Лефевра да треба „прво живети па затим писати, или бар покушати писати”. Исто важи и за мисао Ф. Фехера и А. Хелер да „ ... нема моралности с ону стану живих људских бића”. Али, колико год ти ставови били саморазумљиви остају питања: како, ради кога и због чега живети? Живот као биолошка чињеница, свакако је незаобилазан услов говора о њему. Али то ни изблиза није довољно за осмишљени живот. Такав живот је вазда недовршив задатак филозофије и целокупне сфере духа. У вези с тим ваља истаћи Гордерову мисао (коју наводи Ђ. Шушњић). Она гласи: „Ја не знам да ли уопште више верујем да постоје прави филозофи. У наше време је скоро све од синтетике.” Потребан је нови, антимитски, људској стварности много ближи хуманизам. У памћењу се стално мора држати Камијева мисао: „Како је тешко, како је горко постати човек.” Мора се чувати у трајном сећању и упозорење Михаила Ђурића, када се ради о човековој историјској судбини. Оно гласи : „ Ако ниједна од толиких генерација које су нам претходиле није успела у ономе за чим је тежила, ако ниједној од њих није било дато да нађе решење загонетке човекове историјске судбине или бар да искуси вредност истинског живота, како можемо да се надамо да ћемо ми бити боље среће”. Но, и поред тог неуспеха свака нова генерација, тачније, мисаони прегаоци из њених редова, стално ће покушавати да открију могућности остварења смисленијег живота, чак и ако знају да за то нема изгледа. Упркос томе тај напор није бесмислен јер га носи побуда без које би живот био још сиромашнији смислом. Ризик одбацивања и неразумевања те побуде увек постоји. Ако је за утеху ваља навести речи Хегелове изговорене у његовом самртном часу, а наводи их Х. Арент: „Нико ме није разумео до једног, а он ме је погрешно разумео”. Ако се прихвати Ничеов став да је „највеће зло потребно за натчовеково највеће добро” онда се ништи свака разлика између добра и зла, а личности попут Хитлера имају историјски статус носилаца врхунског добра. Што је најгоре, та Ничеова теза се претвара у „подземну” идеју-водиљу политике „спасавања” света путем масовног убијања свих који се том „спасавању” опиру. Концепције „натчовека” и „изабраног народа” имају много тога заједничког. Ову другу носе различити субјекти у различитим епохама. 36

Усвајам Камијеву мисао према којој „да би човек био мора се побунити”. Она се наставља у његовој мисли-близнакињи, а гласи: „Ја се буним, дакле, ми јесмо”. Али неопходно је да та побуна буде умна, с јасном свешћу о ономе шта се и како мора отклонити, ка чему се и с чиме мора стремити. Ауторима који се опредељују за умну побуну, која претпоставља претходну побуну ума, као пут за стварање бољег света може се десити да постану „проблематични побуњеници” (о којима пише М. Фридман), ако нису начисто са побудама таквог свог опредељења, као и границама саме друштвене стварности које спречавају остваривање и најправедније побуне, звали је заметком револуције или друкчије, што није битно. Може се рећи: све то, ратови, експлоатација, револуције и контрареволуције, капитализам, социјализам, и да се не набраја даље – представља ситнеж, чак, пуко ништа, пред вечношћу и космичким бескрајем. Да, то јесте тачно када се прави такво поређење. Али ако се пође од чињенице да имамо само један, једини живот, онда све набројано и ненабројано добија битно друкчији оквир, а питање како (про)живети тих неколико поклоњених деценија нашег постојања – стиче суштински значај. У последње време почесто ми се враћа мисао да пре него што се напише прва страница књиге из области филозофије, поезије и есејистике треба најпре да се погледа у читуље, а затим да се потражи цвет незаборавак и у њега се дубинском мишљу загледа. Тада се рађа сложена, вишезначна мисао из језгра откривених порука које потичу из слика лица, чак насмејаних, и речи из читуља, али и из говора, као и симболике тог цвета, доживљених најпре као искази љубави, без које је живот празнина. Да ли је та мисао надошла услед одмаклих година, откуцаја свемирског часовника који нас сваког трена прати, или, пак неке отрежњујуће сумње што проистиче из уздаха: „Боже, колико је несрећних људи”, опирања таквој стварности, као и сазнања да несрећа никада није била средишња тема главних европских филозофских токова, или, када се пролази кроз други, светли део наведене мисли, из неугашеног зрака, ма колико танког, смисла властитог постојања – не знам засигурно. Ко зна, можда потиче и из рата који свако од нас води с космосом вируса и бактерија у нама и изван нас, о коме још мање знамо него о небеском космосу, а прети да нас уништи. Вероватно из свега набројаног. Те 37

су поруке хетерогене. Али су истинитије од сваке исконструисане метафизике огромне већине филозофа, који је следе и онда када се ње формално одричу. Од тих порука се не може направити неки систем. Уосталом, чему би служио? Али се добија нека врста унутрашњег упоришта. Није гранитно, нити треба да буде такво. Битно је да није фикција. Свакако, увек постоји страх да ће се оно расути, да ће га сила нека поништити. Ако је живот заблуда, како сматрају нихилисти, шта имамо боље од те заблуде? Шта нас и ради чега држи? Бити доследан нихилиста подразумева да се себи живот одузме. Без тога такво опредељење своди се на (само)превару. Погубни су и хипероптимизам и хиперпесимизам. Мера осмишљеног самоодржања мора се у себи наћи. И у онима који су нам најдражи и најближи. То што говорим је моје уверење, а не исконструисана заблуда-утеха. У том случају обмањивао бих себе и друге. За оног ко се „пером” служи као алатком везаном за сам смисао егзистенције, већег пораза не би било. Наравно, свакога може задесити да се осети бескрајно сам, те да чак и када му дело историју пише закључи да је безначајан и бездоман. То је ризик човека коме је „перо” егзистенцијал. А Хелдерлиново питање „чему песници у оскудно време” мора се проширити па гласити чему филозофи, научници и сви уметници у таквом времену. У најважнијем свом облику било би неопходно да звони: чему човек у времену без сврхе, времену као протоку истог? Али да се и наставља новим питањем: није ли свако време на свој начин оскудно? И сам се налазим пред Фаустовим искушењем. Оно је искушење свих духовних трагача, а сабира се у речима: „Желим да духом продрем у људска сва пространства, да осећам сву срећу и сав јад човечанства.” Надам се да та жеља, увек спојена са ризиком беспутице, бар донекле, прожима ову књигу. Наравно, жеља је једно, а њено остварење нешто друго. Ако зло доминира у свету, ако ће вазда доминирати, чак, ако никога нема да му се супротстави, што, наравно, није вероватно, дужност ми је да то чиним. Да ли је то моје убеђење појачано Кантовом мишљу или мишљу неког другог великана филозофије, од другоразредног је значаја. Битно је да оно постоји у мени као лично етичко начело. Приговор о морализму не погађа 38

ме. Не сматрам себе моралним узором. Питање је постоји ли он уопште међу људима. Али знам да себе не лажем када се за то начело залажем. Свестан сам чињенице да ако, можда, постављам кров на својој пожељној духовној кући још није сигурно да знам колико су поуздани њени темељи, јесу ли јој улазна врата на правом месту и колико ће потрајати. Истина, свак се бар понекад исто осећа ма коју кућу да гради. Не ради се ту о таштини него о запитаности за смисао свега што чинимо. А када се о филозофији и уопште о „духовним наукама” ради, не би смео живот људски да буде потпуно уложен у речи, али речи у живот морају. На крају овог предговора унећу моју недавно написану песму, стога што је она на свој начин увод у неке од главних идеја те књиге. ВОЉА И МИСЛИ Корачам, погурен, мостовима, а сви су крти Чекам да пролети отровна пећинска зоља Тада ћу са коже последњу кап стрепње отрти И пустити да ме води смислу озвездана воља. Жудим да ме спусти у царство невиних трава И с трњем глога боље је него с гњилим људима Чему живот кад је душа празна и од сламе слава Хоћу да сам с миром стења и крилатим мислима. Аутор Београд, фебруар 2018.

САДРЖАЈ Предговор ..............................................................................

I ОГЛЕДАЛО СВЕТА............................................................

Драма писања ......................................................................... Хуманизам и радикално зло .................................................. Писање о најтежем злу и његов доживљај ............................ Бездуховност и противидуховност ........................................ Идеалитет и супротстављање злу .......................................... Системи и заборављени делови среће ................................... Бездно историје ...................................................................... Привлачност ништавила ........................................................ Самоодређење ........................................................................ Стрепња.................................................................................. Дух имитације ........................................................................ Празнина ................................................................................ Плиткост ................................................................................ Цвет и чизма .......................................................................... Патос и етос гнева.................................................................. Газде и слуге, домаћини и гости ............................................ Страсти и (раз)ум ................................................................... Пад ......................................................................................... Побуна као позив ................................................................... Кућа и дом.............................................................................. Надотуђење, нови социјализам и „постистина” .................... Утопије и знаци...................................................................... Мерила величине ................................................................... Мањак и вишак слободе ........................................................ Владавина лоших ................................................................... Слобода избора, систем прождирања и стожер неопходних промена .................................................................................. Свет и овоземаљски богови ................................................... Тројство бивствовања ............................................................

43 45 59 63 64 66 67 69 70 71 72 75 76 77 80 86 87 88 90 94 96 104 106 110 110 115 119 121 303

Крвава прича .......................................................................... Дар.......................................................................................... Мерила среће ......................................................................... Власништво............................................................................ Судбина ведрине .................................................................... Промене из обрнуте перспективе .......................................... Идеали .................................................................................... Хуманизација и роботизација ................................................ Знање као амбивалнтна моћ – поглед у надирућу таму будућности ............................................................................. Криза и знање......................................................................... Човек и космос ....................................................................... Нова ренесанса ....................................................................... Темељи ................................................................................... Самоизмена ............................................................................ Повлачење у себе ................................................................... Мутне границе између среће и несреће ................................. Парадокс егзистенције ........................................................... Гранична ситуација ................................................................ Светови ..................................................................................

122 122 124 125 126 127 129 130

II СМРТ КАО ГРАНИЦА И ПОДСТИЦАЈ ЖИВОТА .........

145

Решење? ................................................................................. Јединство трију питања ......................................................... Смрт и смисао живота ........................................................... Космичка и човекова смрт ..................................................... Животворност смрти.............................................................. Тајна и поштовање смрти ...................................................... Коначни одлазак .................................................................... Бесмисао није судбина, али јесте могућност ......................... Губитак или добитак? ............................................................ Несрећа као срећа .................................................................. Vласт, интелектуалци и смрт................................................. Смрт пре смрти ...................................................................... Nеједнакост у смрти и банализована религиозност .............. Није исто ................................................................................ Обасјана и прозаична смрт ....................................................

147 149 150 151 152 153 154 155 156 158 158 160 161 163 163

304

130 134 135 136 137 138 139 140 142 143 144

III МУТНО, ЛИРСКО, БОЛНО .............................................

165

Плес маски ............................................................................. Кавез и птице ......................................................................... Поломљена јасика и мртав бели голуб .................................. Ране ........................................................................................ Реквијем ................................................................................. Сметлиште и ливада .............................................................. Опсесија ................................................................................. Виолина и бодљикава жица ................................................... Чаша воде ............................................................................... Kао сестре .............................................................................. Располућена стварност .......................................................... Распад..................................................................................... „Што ме моје мисли море” .................................................... Нешто и ништа ....................................................................... Шетња и мишљење ................................................................ Три тачке ................................................................................ Река ........................................................................................ Цветање и самоуништење...................................................... Месечева порука .................................................................... Суша ....................................................................................... Поезија природе ..................................................................... Буба ........................................................................................ Миш ....................................................................................... Музика и живот...................................................................... Музика, слика и појам ........................................................... Скривена и отворена природа................................................ „Несвестица” и сазнавање ..................................................... Спој неспојивог ...................................................................... Порука и подука фреске ........................................................ Манастир на космају.............................................................. Манастир острог .................................................................... Сурова лепота ........................................................................ Нејасне границе ..................................................................... Судбинско звоно .................................................................... Је ли и сунце варљиво? .......................................................... Лепота и ужас ........................................................................ Песма у сну ............................................................................

167 167 168 168 168 169 170 170 171 172 174 174 175 176 176 177 178 179 180 180 181 181 182 183 184 185 185 186 186 187 188 188 190 190 191 191 193 305

Трајање................................................................................... Kакве је боје нада? ................................................................. Жудња за животом ................................................................. Љубав која пориче смрт ......................................................... Сузе и невиност душе ............................................................ Куче ........................................................................................ Просјак који пева ................................................................... Усхићење ............................................................................... Осмеси.................................................................................... Шта остаје? ............................................................................ Свануће .................................................................................. Неухватљиво и недокучиво ................................................... Светлост ................................................................................. Путеви .................................................................................... Глас ........................................................................................ Бол .......................................................................................... Човек и румена јабука............................................................ Tрагедија звона ...................................................................... Драгуљ ................................................................................... Осећаји и истина .................................................................... Вишњин цвет ......................................................................... Око душе ................................................................................ Реза ......................................................................................... Молитва ................................................................................. Ишчекивање ........................................................................... Усек ........................................................................................ Храст и химна животу ........................................................... Лепота, бол и зло ................................................................... Време и нада .......................................................................... Нешто се спрема .................................................................... Звоно и река ........................................................................... Мир и дуг ............................................................................... Врана ...................................................................................... Сета и смисао ......................................................................... Празнина и тишина ................................................................ Сув лист ................................................................................. Прозор .................................................................................... Откриће свакодневног ........................................................... 306

194 194 194 196 196 197 198 199 200 200 201 202 202 203 204 204 204 205 205 205 206 207 207 207 208 209 209 210 211 211 212 212 212 212 213 213 214 216

Часовник, ружа и самосазнање .............................................. Заблуда ................................................................................... Лепота и туга.......................................................................... Јесење поподне ...................................................................... Мисли и речи ......................................................................... Симболика.............................................................................. Бетон и црвоточина................................................................ Црви и гмизавци .................................................................... Пламичак................................................................................ Орање ..................................................................................... Дебло ...................................................................................... Реченица у боји тенора .......................................................... Љубав ..................................................................................... Jабука љубави ........................................................................ Aнђео...................................................................................... Завеса ..................................................................................... Између усклика и мука, црног и белог .................................. Дуња ....................................................................................... Овце ....................................................................................... Јама и звезде........................................................................... Изгарање ................................................................................ Fилозофија тишине ................................................................

217 218 218 218 219 219 220 220 220 220 221 221 222 222 223 223 223 224 225 225 226 227

IV ТРАГАЊЕ ЗА СОБОМ У (С)УМОРНОМ ДОБУ.............

229

Унутрашњи и спољашњи свемир .......................................... Самоодређење ........................................................................ Оаза и пустиња....................................................................... Живот као јединство ништавила и врхунске вредности ....... Тишина као егзистенцијална категорија ............................... Ћутња као одговор ................................................................. Доживљај себе ....................................................................... Јаловина ................................................................................. Позна радост .......................................................................... Имати себе ............................................................................. И опет о смислу ..................................................................... Пролазност и лично време ..................................................... Све и ништа............................................................................ Сумња ....................................................................................

231 232 234 235 236 238 238 239 240 240 241 243 243 244 307

Недомишљиво и недоречиво ................................................. Шта казују речи? .................................................................... Ноћ и дан................................................................................ Једног јутра...................................................................... Једног поднева .................................................................. Једне ноћи ......................................................................... Плот и вртња .......................................................................... Послепоноћни пустињак........................................................ Ранојутарња мисао ................................................................. Повратак................................................................................. Срце и ум ............................................................................... Ум и срце нису противници................................................... Суштинско ............................................................................. Бекство од себе ...................................................................... Од знака питања до знака чуђења и узвика ........................... Илузије ................................................................................... Опет о оном што ме прогони ................................................. Бит времена ............................................................................ О пролазности ........................................................................ Бол времена ............................................................................ Поцепаност као интегритет ................................................... Зашто живим? ........................................................................ Ништавност живота без отпора злу ....................................... Има ли боље алтернативе постојећем свету? ........................ Одакле долазим? ....................................................................

244 245 245 246 246 247 248 248 249 250 251 253 253 256 257 257 259 260 262 263 264 265 268 275 277

V Д О Д А Т А К ...................................................................

289

Утисци из Америке (10-30-XI-2014)......................................

291

Реч захвалности .....................................................................

303

308

Реч захвалности За објављивање ове моје књиге највећу и искрену захвалност упућујем Воју Станишићу, њеном издавачу, који је од нашег првог сусрета показао душевност и разумевање за финансијске тешкоће објављивања књига аутора којима ја припадам. Он тиме, објективно, врши својеврсну хумано-културну мисију. Ништа мању захвалност, само друкчије врсте, исказујем академику Данилу Басти, за његову топлу препоруку да ми се та књига објави како би допрла до читалаца заинтересованих за ову врсту покушаја да се прожму ум и срце, истина и нада. Искрену захвалност исказујем и професору Милу Ломпару, познатом и признатом аутору студија из области наше и светске књижевности и угледном професору Филолошког факултета у Београду, за рецензију ове моје књиге есеја, коју сам годинама обликовао. Београд, јануар 2018.

Аутор

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-4 ВИДОЈЕВИЋ, Зоран Живот један, једини / Зоран Видојевић. - Београд : Јасен, 2018 (Београд : Бубањ штампа). - 462 стр. ; 21 цм. - (Библиотека Знакови / [Јасен]) Тираж 300. ISBN 978-86-6293-073-6 COBISS.SR-ID 263429644