ЖЕНА И ПАСИВ У САВРЕМЕНОЈ БРИТАНСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ - М. Кујунџић

Маја Кујунџић

ЖЕНА И ПАСИВ У САВРЕМЕНОЈ БРИТАНСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Библиотека Језикословље Уредник Др Михаило Шћепановић Рецензенти Проф. др Снежана Билбија Проф. др Миланка Бабић Др Маја Кујунџић Жена и пасив у савременој британској књижевности Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд Тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Лектура и коректура Др Нина Ћеклић Прелом текста и припрема за штампу Иван Јовановић Дизајн корица Мр Мирко Тољић

Маја Кујунџић

Жена и пасив у савременој британској књижевности

Београд 2021

Ову књигу, уз захвалност за љубав и подршку, посвећујем мајци Росанди, брату Срђану и моме Луки.

Са држај

1. Увод ��������������������������������������������������������������������������������������������

7

2. Језик и жена ������������������������������������������������������������������������������ 31 3. Пасив и језик жене ������������������������������������������������������������������ 50 4. Друштвени положај жене у Великој Британији 20. и 21. вијека �������������������������������������������������������������������������� 58 5. Корпус ���������������������������������������������������������������������������������������� 79 6. Резултати ���������������������������������������������������������������������������������� 103 6.1. Вулф и Џојс ������������������������������������������������������������������������ 103 6.2. Картер и Ружди ���������������������������������������������������������������� 165 6.3. Руни и Сахота �������������������������������������������������������������������� 214 7. Закључак ���������������������������������������������������������������������������������� 253 8. Библиографија ������������������������������������������������������������������������ 259 9. Биљешка о писцу �������������������������������������������������������������������� 290

1. Увод

Ова монографија инспирисана је нашим претходним социолингвистичким истраживањем (Кујунџић, 2021) које се бави корелацијом између језика и рода, а које је мотивисано подређеним друштвеним положајем жене, које је као такво присутно током највећег дијела историје човјечанства – „[т]оком највећег дијела историје жена није имала готово никаквог удјела у друштвеном, политичком и културном животу заједнице, а њено дјеловање је било сведено на оквире домаћинства тј. на улогу, најприје, кћерке, а потом супруге и мајке.” (Кујунџић, 2021: 2). Овакав друштвени положај жене посљедица је владавине патријархалних норми и вриједности у свим најбитнијим друштвеним сегментима, тј. вјеровања да је жена у сваком смислу инфериорна у односу на мушкарца, те да у складу са тим не посједује интелектуалне, физичке и духовне предиспозиције и капацитете да обавља битне друштвене функције, па самим тим ни да заузима битне друштвене позиције. С обзиром на то да жена није у стању да усваја знање, да га процесуира, да долази до нових спознаја, да се бави духовном праксом, нити да обавља комплексније физичке радње, њена мишљена и ставови, њени духовни напори и дјеловање, као и њено физичко дјеловање су ирелевантни, па су јој стога онемогућени, другим ријечима – забрањени. С обзиром на то да не може посједовати своју имовину, да јој није омогућено да се образује, па самим тим ни да има сопствено занимање, као ни материјална средства којима се може сама издржавати, женин једини начин да обезбиједи своју егзистенцију била је удаја. Прије брака жена живи под покровитељством свога оца, или друге

8

Жена и пасив у савременој британској књижевности

мушке главе породице, а након удаје, о којој такође не одлучује она, него њен мушки старатељ, она живи под покровитељством свога супруга. У складу са његовим супериорним интелектуалним, духовним, и физичким способностима, мушкарац представља активни принцип који спознаје, ствара и дјелује, па у складу са тим заузима и обавља све најважније друштвене функције, држећи на тај начин у својим рукама све полуге моћи. За разлику од њега, жена представља пасивни принцип – од ње се очекује да послушно прати мушкарца, те да тихо и без приговора живи у складу са правилима која је за њу одредила заједница којом владају мушкарци, тј. патријархално друштво. Аналогно томе, идеал жене представљен је у лику смјерне, тихе, пасивне, послушне и покорне жене. Другим ријечима, жена је маргинализована, подређена и утишавана, а њено испољавање и дјеловање у свим сегментима постојања је „пасивизирано”, осим када су у питању наведене улоге у оквиру домаћинства. У оквиру претходног социолингвистичког истраживања дат је исцрпни преглед душтвеног положаја жене све од најраније историје до савременог доба, а у којем су поменуте тврдње о подређеном и пасивном положају жене поткријепљене релевантним научним чињеницама из области историје, социологије, антропологије, и других области које су допринијеле изучавању ове теме. Овај преглед показао је да, са изузетком, данас контроверзне претпоставке о постојању матријархата, као система у којем је улога жене доминантна, те око које се формира политички и друштвени живот дате заједнице, током највећег дијела историје човјечанства жена је стављана на друштвене маргине, при чему јој је приписивана, у односу на мушкарца, подређена и пасивна улога. Најранији облици матријархата везују се за преисторијски период у којем је, према вјеровању једне групе археолога, антрополога и историчара (Bachenhoff, 1861; McLennan, 1865; Morgan, 1877; Tylor, 1899; Briffault, 1927; Montagu, 1955;

1. Увод

9

Campbell 1967; Gimbutas, 1974, 1989, 1991; Eisler 1987) веома значајно мјесто заузимало поштовање култа богиње мајке, која је сматрана великом мајком свих богова и свега живог. Између осталог, вјеровање о постојању овог култа почива на проналаску женских фигура из периода палеолита и неолита, са истакнутим атрибутима плодности, на подручју Европе и сјеверне Азије, данас познатим као венере. Иако нам ови налази не могу послужити као чврст доказ о постојању матријархата, они могу указати на то да је жена била цијењена као доминантна фигура, макар то било само и у симболичком смислу. У периоду древних месопотамских цивилизација, Сумера, Акада, Асирије и Вавилона, све до њиховог пада и оснивања Ахеменидског царства (3000–539 г.п.н.е.), овај тренд се на неки начин наставља – иако жене нису имале доминантан, па чак ни равноправан положај са мушкарцима, у поређењу са периодима изразитог патријархата који ће услиједити, а током којих су биле у потпуности обесправљене, постоје извори коју указују на то да су у овим цивилизацијама „жене у неким ситуацијама имале извјесну дозу независности, те да су биле ангажоване политички, правно и економски” (Кујунџић, 2021: 17). Ситуација бива мање више оваквом све до пада Ахеменидског царства почетком 4. вијека прије наше ере, када га осваја Александар Македонски. Под утицајем грчке културе у којој је жена умногоме подређена мушкарцу, персијска жена губи своје привилегије, а њен подређени положај учвршћује се као такав са доласком ислама у 7. вијеку, када улога жене, са изузецима кратких периода побољшања, бива потпуно подређена. Говорећи о Персији већ смо констатовали да је жена у античкој Грчкој била у подређеном и зависном положају у односу на мушкарца, што најчешће долази као изненађење, с обзиром на то да неке од најбитнијих тековина, по којима је ово друштво запамћено, јесу управо демократија и једнакост:

10

Жена и пасив у савременој британској књижевности „На основу доступних историјских извора, права жена у античкој Грчкој била су минимална – њихово постојање и друштвена улога били су ограничени на оквире домаћинства, те улогу кћерке, супруге и мајке. Жени је право на посједовање имовине било веома ограничено, она није могла гласати, нити учествовати у политичком животу полиса, а њено друштвено дјеловање било је ограничено на учешће у појединим религијским ритуалима прикладним за жену. Она није могла доносити ни одлуке личне и интимне природе, попут избора партнера, те одлуке је за њу доносила породица, тј. мушка глава породице. У већини полиса античке Грчке, жена је маргинализована, а њена друштвена улога је системски ограничавана. Једино су спартанске жене уживале одређену дозу слободе и самосталности. (в. о томе у: Boys-Stones et al., 2009; Bagnall, 2012; Hornblower 2012; Kinzl 2016).” (Кујунџић, 2021: 20).

С обзиром на то да је грчка цивилизација у великој мјери инспирисала културни и друштвени живот римског друштва, положај жене у античком Риму био је умногоме сличан ономе у античкој Грчкој. Улога римске жене, као и грчке, примарно је била улога супруге, мајке и домаћице. Жене нису имале право гласа, нити учешћа у политичком животу, што значи да нису могле учествовати у доношењу важнијих друштвених одлука. Очигледно је да од каменог доба и постајања хипотетичког матријархата, преко првих великих цивилизација, у којима је жена имала извјесне друштвене привилегије, те у којима су поштована и слављена женска божанства, њена права и слободе бивају постепено ограничаване. У коначници ово резултира престанком поштовања женских божанстава у већини култура и религија, те до формирања и развоја монотеистичких религија које у свом центру имају једног Бога који је мушког рода – „У симболичком смислу ово се огледа у јењавању, те у коначници, у већини религија и култура, потпуном престанку и нестанку поштовања женских божанстава. Као посљедица овог тренда у којем мушка-

1. Увод

11

рац преузима монопол над свим важним животним сферама, природно је да у исто вријеме долази до развоја, јачања и омасовљења монотеистичких религија, од којих свака, почевши од јудаизма, преко хришћанства, па све до ислама, у свом центру имају једног Бога, а он је мушког рода.” (Кујунџић, 2021: 25). У свим монотеистичким религијама, женина улога је сведена на улогу супруге, мајке и домаћице, а морални кодекси, како у вези са вербалним, тако и са тјелесним очитовањем строжи су за жене, тачније речено, изнимно су стриктни у односу на оне који вриједе за мушкарце. Жене су неријетко виђене као поводљиве и подложније нечистим силама, а каткад и као утјеловљење самог ђавола. Неопходно је истаћи да је у зачецима монотеистичких религија женина улога била нешто повољнија, међутим долази до постепног јењавања чак и њених минималних слобода, чему свједоче записи из свих светих књига поменутих монотеистичких религија (в.о томе у Кујунџић 2021). У средњем вијеку религија представља темељ друштва, а с обзиром на то да она подстиче маргинализацију жене и пропагира њену инфериорност, логично је да се поменути тренд наставља и у том историјском периоду. Занимљиво је да у раном модерном добу које је услиједило након средњег вијека, а које је обиљежио препород у бројним сферама људског дјеловања, због чега је назван ренесансом (lat. renasci, fra. renaissance – бити опет рођен, поновно рађање), према неким историчаркама (Alice Clark, 1919; Kelly-Gadol, 1976), друштвени положај жене не само да не доживљава ренесансу, него се погоршава у односу на средњи вијек: „У поређењу са женом средњег вијека, жена раног модерног периода губи своју моћ и аутономију – оне бивају искључене из занатских и трговачких удружења, мушкарци све више преузимају традиционална женска занимања бабице и произвођача пива. Са премјештањем производње из индивидуаланих домаћинстава у веће радионице, жена се све више из активног произвођача претвара у потрошача или „беспослену даму” (енг.

12

Жена и пасив у савременој британској књижевности lady of leisure) – “they became mere housewives secluded in their homes to protect their reputation to chastity, their sole useful function, the producton of heirs, for their husbands’ family lineages” (в. о томе у: Cissie Fairchilds, 2007: 2).” (Кујунџић, 2021: 31).

Раном модерном добу услиједило је касно модерно доба које обухвата период 19. вијека, и то не у његовим стриктним границама – са помјерањем од пар декада прије и послије. Прву половину овог вијека обиљежиле су велике револуције попут индустријске револуције, америчке револуције, француске револуције, српских и грчких ратова за независност, укидање ропства, велики напредак у сфери технологије и науке праћени револуционарним изумима, великим открићима у области медицине, и сл. Ове промјене су неизоставно утицале на промјену женске свијести у вези са њиховим друштвеним положајем, па је овај вијек познат по идејним зачецима суфражизма, иако до већих помака у овом смислу, тј. до стварног организовања жена долази тек крајем овог вијека. Женска права и слободе су и даље умногоме органичене – жене и даље немају право гласа, није им доступно више образовање, немају право да свједоче на суду, посједују минимална имовинска и брачна права, а у сфери морала много су више подложне осуди него мушкарци. Дакле, женино бивствовање и дјеловање и даље је ограничено искључиво на приватну сферу. Нека од конкретнијих побољшања друштвеног положаје жене који су се десили током 19. вијека су сљедећи – оснивања прве установе за више образовање у Великој Британији 1848. године, доношење „Повеље за старатељство” (“Custody of Infants Act 1839”) према којој су жене након развода могле добити бригу над дјецом, што је прије тога било немогуће. Захваљујући “Matrimonial Causes Act” (1857), брачна питања постају цивилна питања, а не искључиво питања цркве која је била ригорозна према женама. Легализује се и проституција, чиме бивају заштићена минимална људска права

1. Увод

13

проститутки. Све ово је, као што је већ поменуто, крајем 19. вијека довело до организованије борбе за економску и политичку једнакост жена, која је већ почетком наредног вијека названа „суфражизам” – или глобални покрет за женска права, такође познат и као Први талас феминизма. Прву такву организација у Великој Британији покренула је Лидија Бекер (Lydia Becker), 1866. године под називом “National Society for Women’s Suffrage”. Након Велике Британије, сличне организације основане су у Швајцарској, Сједињеним Америчким Државама, Данској, Ирској, Канади, Финској, Француској, Њемачкој, Русији, итд. Најзначајнији напредак у борби за побољшање друштвеног положаја жена 19. вијека јесте тај да су прве жене добиле право гласа. Године 1881. на оствру Ман (Isle of Man) жене које посједују имовину добијају право гласа, а након њих у тадашњој британској колонији Новом Зеланду. Током прве половине 20. вијека жене се све активније организију у борби за своја права, расте број њихових удружења, што резултира све бројнијим помацима када је у питању побољшање њиховог друштвеног положаја, а аналогно томе и постепеним преласком жене из приватне у јавну сферу дјеловања – „иако и током прве половине 20. вијека и даље преовладава идеал жене као супруге, мајке, чуварице домаћинства и женских моралних врлина, ипак, насупрот викторијанском идеалу жене усмјерене искључиво на домаћинство, анђеоске нарави и темперамента, пасивне и подређене мушкарцу, жена 20. вијека почиње да буди и гаји идеал слободе, самосвјесности, активне и предузетничке енергије.” (Кујунџић, 2021: 34) Жени је и даље отежан приступ важним друштвеним, политичким и економским позицијама, као и традиционалним мушким занимањима, али све више жена прави искорак из приватне у јавну сферу, посебно током Првог и Другог свјетског рата када, због одсуства мушкараца на ратиштима, оне преузимају типичне мушке послове на фармама, у фабрич-

14

Жена и пасив у савременој британској књижевности

кој производњи, ратној индустрији, па чак бивају укључене и у директна ратна дејства, најчешће у улози медицинског особља и логистичке подршке, али и као борци на фронту. Међутим, након Првог, а посебно послије Другог свјетског рата, жене бивају принуђене да радна мјеста која су привремено заузимале предају мушкарцима и врате се својим традиционалним улогама. Женина традиционална улога бива подржана и промовисана путем тада већ развијених масовних медија који је у западном свијету најчешће представљају као смјерну супругу, мајку и домаћицу у топлом и идиличном дому у предграђу – она се брине за дјецу, кува, одлази у куповину, уређује дом, док је мушкарац тај који „стварно” ради и привређује, пружајући основну економску потпору. Према Сју Брули (Sue Bruley) “marriage was more popular than ever before” (1999: 131), а тај „култ бива пропраћен порастом броја скопљених бракова, падом броја развода, а затим и огромним порастом стопе наталитета у земљама западног свијета познатог под називом ‘baby boom’.” (Кујунџић, 2021: 36) Међутим, незадовољство жена због монотоног живота у оквирима домаћинства почиње да расте, као и због других облика неравноправности и дискриминације, што у првој половини 60-их година доводи до другог таласа организовања жена у борби за боља права, познатог управо као Други талас феминизма. За разлику од Првог таласа феминизма чији циљ је био да се избори за то да се жени пруже основна легална права, попут права гласа и права на имовину, овај талас феминизма настоји да укаже на начин на који владавина патријархата у свим животним сферама креира дискриминацију над женама, попут умањених новчаних накнада за минули рад жена, мање заступљености у образовном систему, те неједнаког третман у вези са питањима сексуалних слобода и сексуалног морала жена. У вези са овим питањима жене успијевају да остваре значајне помаке током 60-их, 70-их, те раних 80-их година прошлог вијека.

1. Увод

15

У борби за своја права жене постају све свјесније направљених пропуста, па се тако крајем 20. вијека све више буди свијест о томе како су се дотадашњи феминистички покрети у западним земљама фокусирали углавном на проблеме бијеле жене из средње класе, при чему су занемаривани проблеми жена другачијег статуса, поријекла и опредјељења – другачије класне, етничке и расне припадности, другачијих вјерских опредјељења, другачијих културних традиција, те другачијих година, брачног статуса и сл. У вези са овом Трећи талас феминизма се настоји фокусирати више на индивидуално него на генерално, управо из разлога како би се избјегла дискриминација на индивидуалном нивоу, па поред сексизма на који се стављао акценат у Другом таласу феминизма, Трећи талас указује и на проблеме класизма и расизма. Године 2010. термин Четврти талас феминизма први пут је на свом блогу употријебила Шелби Нокс (Shelby Knox). У складу са временом у којем живимо, овај талас феминизма карактерише употреба високе технологије у борби за побољшање друштвеног положаја жене. Према Ноксовој, употреба високе технологије тј. електронске комуникације, Интернет платформи, као и бројних друштвених мрежа, омогућио је бољу и лакшу повезаност жена, а у исто вријеме је интегрисао у своје редове и велики број млађих присталица као најмасовнијих корисника модерне високе технологије. Све ово је покрету дало нову струкуру и помогло му да превазиђе препреке са којим се сусретали његови претходници, као што је немогућност да се њихов глас пробије кроз ограде крутих социополитичких структура, те да своје идеје даље прошире и учврсте, а што су им омогућиле дигитални медији са неограниченим опсегом дјеловања. У центру интересовања овог таласа феминизма су сексуално злостављање и насиље над женама, понижавање и вријеђање жена на основу физичког згледа (енг. body shaming), сексистичко представљање жене у медијима, као и теме које се баве родном дискриминаци-

16

Жена и пасив у савременој британској књижевности

јом мушкараца како би се, на тај начин, превазишла полна дискриминација на општем плану. Овим и другим битним питањима приступа се из угла интерсекционалности према којем је дискриминација заправо заснована на цијелом низу међусобно повезаних идентитетских параметара попут рода, пола, класе, расе, сексуалне оријентације и сл. па их је стога неопходно посматрати заједно. Овај термин преузет је од социолога Кимберли Креншоу (Kimberlé Crenshaw), која га је сковала још 1989. године. У друштвеним медијима активизам овог таласа феминизма глобално је препознатљив је по такозваним „хаштег” (eng. hashtag) феминистичким кампањама као што су #MeToo, #YesAllWomen, #bringbackourgirls, #NotYourAsianSidekick, те #SolidarityIsForWhiteWomen. На основу сажетог прегледа друштвеног положаја жене кроз историји, очигледно је да је, са изузетком спекулација о постојању матријархата, те њене релативне равноправности са мушкарцем за вријеме неких од првих великих цивилизација, жена заузимала мјесто на друштвеним маргинама. Тек крајем 19. и почетком 20. вијека долази до масовнијег организованог окупљања жена и активизма у сврху побољшања њиховог положаја. Овај покрет постаје познат као „феминистички покрет”, а скуп идеја који пропагира и за које се бори као „феминизам”. Од тада до данашњег дана захваљујући овом покрету жене су успјеле да остваре нека од права које су се, до релативно недавно у историји, чинила немогућим и недостижним. На овај начин остварен је значајан помак у женској еманципацији у различитим сферама постојања и дјеловања, те у различитим дијеловима свијета. Положај жене је умногоме бољи у поређењу са историјским периодима у којима је била у потпуности обесправљена, међутим, она се и даље суочава са бројним видовима дискриминације и насиља, а знатно мања бројчана заступљеност жена у односу на мушкарце на водећим и важнијим друштвеним

1. Увод

17

позицијама у свим битнијим животним сферама указује на то да је она и даље маргинализована. Дакле, кроз највећи дио историје мушкарац је посматран као тај „који је активан, који покреће, креативна сила која ствара и одлучује, а по потреби и разара. Насупрот овоме жена је пасивна, она сама не ствара, нити одлучује, она прати и подржава; тиха је, скромна и ненаметљива.” (Кујунџић, 2021: 41) Под утицајем интересовања за теме које се баве друштвеним положајем жене, као и интересовања за пасивну конструкцију, те њеног дугогодишњег изучавања, првенствено у оквирима социолингвистке, као примарног поља ауторкиног интересовања, дошли смо до препоставке да ће, у складу са подређеним и пасивним друштвеним положајем жене, пасив бити у фреквентнијој употреби у језику жена. Наиме, поред тога што што у свом називу носи епитет „пасиван” који вјеродостојно осликава женин друштвени положај, ова конструкција је такође „[ч]есто окарактерисана као слаба, млитава, неодлучна, недовољно храбра, притајена, лукава, подмукла, незграпна и сл.”, што су поред поменутог епитета, „други учестали епитети који се користе приликом описа жене, кроз историју све до данашњег дана” (Кујунџић, 2021: 135). Потврде о пасивној природи посматране конструкције, те о осталим горе наведеним особина које су јој приписане, Кујунџићева налази код мноштва аутора који су се њоме бавили (Wooley 1907; Strunk 1914; Foerster/Stedman 1931; Jensen et. al; 1935; Kierzek 1939; Orwel 1946; Baker, 1962; Zinser 1976; Bremner 1980; Williams 1981 1990; Klauser 1986; Roberts 1992; Wilson 1993; Baxter 1997; Zwicky 2006; Pinker 2014; Pullum, 2014) при чему закључује сљедеће: „Очигледно је да су наведени ставови познатих лингвиста и писаца у вези са пасивном конструкцијом једнаки по томе што пасивну конструкцију виде као статичну – јер акценат није на активном вршењу, него на трпљењу тј. на објекту умјесто на

18

Жена и пасив у савременој британској књижевности субјекту радње; оптерећену сувишним ријечима, па у вези са тим недовољно концизну – јер за разлику од свог облика у активу садржи помоћни глагол и by-фразу у којој је изражен агенс радње; индиректну – јер податке о вршиоцу радње, као и његову одговорност у вези са њом, не ставља на прво мјесто, или је пак у потпуности уклања. У вези са овим учестало се савјетује избјегавање њене употребе. Чак и они лингвисти који су освијешћени у вези са тим да ова конструкција не би требало да буде стигматизована и у поптуности избјегавана јер има своје специфичне и сврсисходне језичке функције, слажу се са тим да она, како њен назив сугерише, у својој суштини изражава концепт пасивност.” (Кујунџић, 2021: 134).

Дакле, пасивна конструкција је окарактерисана као статична, индиректна и преоптерећена ријечима, у односу на активну конструкцију која се сматра „јачом, концизнијом, директнијом и динамичнијом у свом изразу”, што су заправо одлике које се приписују мушкарцу. У вези са овим претпоставили смо да ће употреба актива бити учесталија у језику мушкараца. (Кујунџић, 2021:134) У циљу тестирања наведене хипотезе одлучили смо упоредити фреквентност употребе пасивне конструкције у романима популарних женских и мушких британских писаца 19. вијека. Поређени писци и њихови романи изабрани су на основу сличног временског периода у којем су стварали, како бисмо у вези са тим могли претпоставити да је на њихов језик утицао и начин на који су различити полови перципирани у датом историјском периоду, на основу сличности тема којима се баве у својим романима, те на основу сличности њиховог стила, како би била оправдана валидност поменутог поређења. У вези са тим, за представнике прве половине 19. вијека изабрани су Џејн Остин са њеним романом „Гордост и предрасуда” (Jane Austen, “Pride and Prejudice”) и Вилијам Текери са романом „Вашар таштине” (William Thackeray, “Vanity Fair”, док су за представнике средине, као и једног дијела друге половине 19. вијека изабрани Елизабет Гаскел (Elizabeth Gaskell) и њен роман „Сјевер и

1. Увод

19

југ” (“North and South”), који је упоређен са романом „Тешка времена” (Hard Times), аутора Чарлса Дикенса. На избор овог историјског периода утицало је то што у њему, за разлику од претходних периода у којима су, такође, постојали таленовани женски писци, оне по први пут бивају шире друштвено препознате, цијењене и популарне. Њихови романи бивају штампани и продавани у великим тиражима, а оне бивају препознате чак и међу књижевном елитом. Ово нам је створило погодно тло за поређење њихових романа, са романима мушких писаца тог доба. Чињеница да су жене у овом времену још увијек биле дискрминисане у односу на мушкарце, те да је пожељни стереотип жене тог времена још увијек био представљен у лику пасивне, подређене, тихе и смјерне жене додатно је мотивисала нашу хипотезу. У сврху поређења успостављена је радна дефиниција пасива на којој ће почивати истраживање, те на основу које су ексцерпирани релевантни примјери пасива из поређених романа. Финитни пасиви су ексцерпирани и класификовани на основу пасивног градијента Кверка и сарадника (Qurik et al., 1985), а нефинитни на основу дефиниције и класификације Кујунџићеве из њеног истраживања о употреби пасива у језику британске штампе (2016). Основни критериј на основу којег Кверк и сарадници класификују финитне пасиве јесте њихова способност да буду трансформисани у своје екиваленте у активу. У складу са тим на врху њихове скале пасива налазе се централни пасиви (енг. central or true passives) (1, 2, 3, 4), који имају своје директне еквиваленте у активу, са израженим агенсом и без израженог агенса), испод црте слиједе полупасиви (енг. semi-passives) (5 и 6) чији партиципи имају особине и глагола и придјева, па је стога њихова транформациона веза са одговарајућим еквивалентима у активу неријетко упитна. На дну скале налазе се псеудопасиви (енг. pseudo-passives) (7 и 8), који само формално личе на пасиве и немају своје еквиваленте и активу:

20

Жена и пасив у савременој британској књижевности

(1) This violin was made by my father.

(2) This conclusion is hardly justified by the results.

(3) Coal has been replaced by oil.

(4) This difficulty can be avoided in several ways.

------------------------------------------------------------(5) We are encouraged to go on with the project.

(6) Leonard was interested in linguistics.

(7) The building is already demolished.

(8) The modern world is getting ['becoming'] more highly industrialized and mechanized. С обзиром на то да се нефинитни пасиви увијек јављају у оквиру зависне реченице, Кујунџићева их (2016) класификује на „номиналне, прилошке и придјевске нефинитне пасиве, на основу функције зависне реченице у којој се налазе” (2016: 85). Финитни централни пасиви су стављени у први план истраживања, па стога осталим типовима пасива није посвећена детаљнија анализа. Из истог разлога нефинитни пасиви су пребројани и анализирани без даљње класификације на поменуте типове. С обзиром на то да су поређени романи различитог обима, како би поређење било валидно, фреквентност пасивне конструкције посматрана је у једнаком броју ријечи у анализираним романа (64, 500). Добивени квантитативни резултати представљени су у табелама (засебној табели за сваки анализирани роман) у којима је приказана укупна бројност пасива у цјелокупном броју поређених ријечи. Пасиви су затим подијељени на горе наведене различите типове ове конструкције, а потом је утврђена њихова бројчана и процентуална заступљеност у укупном броју пасива. Бројност пасива, укупна, као и сваког од различитих типова пасива понаособ, такође је утврђена и у језику приповједача, као и сваког од важнијих ликова у анализираним романима, како би се у вези са њиховим полом могли донијети релевантни закључци у вези са темом којом се бави истраживање.

1. Увод

21

Након детаљне анализе добијених квантитативних резултата, хипотеза Кујунџићеве је потврђена – у случају оба поређења, укупни број пасивних конструкција у цјелокупном броју ријечи, без њихове подјеле на различите типове, знатно је већи у романима женских аутора. Илустрације ради овдје ћемо навести само неке од резултата, а детаљнији резултати и њихова тумачења могу бити пронађени у поменутом истраживању (Кујунџић, 2021). Код првог поређења, укупни број пасивних конструкција у роману Остинове износи 858 примјерака, док у Текеријевом њихов број износи 586 примјерака, што је за 272 примјерка пасива мање. У укупном броју пасивних конструкција у оба романа (1444 примјерака), процентални удио пасивних конструкција у роману Остинове износу 59,4%, а у Текеријевом 40,6%. Код поређења другог пара писаца, укупни број пасива у роману Гаскелове износи 822 примјерка, у поређењу са 701 примјерком ове конструкције у Дикинсовом роману, што износи 121 примјерак пасива више у роману женског аутора. У укупном броју пасива из оба романа који износи 1523 примјерка, процентулани удио пасива код Гаскелове износи 54%, док код Дикенса њихов удио износи 46%. Бројност централних пасива Када су у питању појединачни типови пасива, показало се да њихова бројност није насумична него да прати извјесни образац који је условљен полом аутора романа, као и полом ликова у њиховим романима, те специфичним карактеристикама сваког од поменутих типова пасива. У оба поређења укупни број централних пасива опет је бројнији код женских него мушких писаца. С обзиром на то да је у свим поређеним романима језичка заступљеност приповједача највећа, заступљеност централних пасива у свим романима је већа код приповједача у односу на остале ликови. У оба романа заступљеност централних пасива такође је већа код женских него код мушких ликова. До ријетког

22

Жена и пасив у савременој британској књижевности

одступања од овог обрасца долази само у случајевима кад је језичка заступљеност мушких ликова значајно већа, што је резултирало већом бројношћу пасива у њиховом језику. Оваква бројност централних пасива, како на нивоу цјелокупног број анализираних ријечи, тако и код појединачних ликова потврдила је нашу хипотезу према којој ће употреба пасива, аналогно његовим наведеним особинама, бити фреквентија у романима женских писаца, као и језику женских у односу на мушке ликове у свим анализираним романима. Нефинитни пасиви се увијек јављају у оквиру зависних нефинитних клауза и најчешће имају улогу постмодификатора. Постмодификатори садрже информацију која није неопходна за значење исказа, па стога нису обавезни. У том смислу њихова употреба указује на потребу да се нешто додатано објасни на детаљнији начин, самим тим и на комплекснији начин, што потврђује Јукерову тврдњу према којој су постмодификатори „експлицитнији и комплекснији од премодификатора”. (Јукер према Кујунџић, 2016: 94). Аналогно овоме, у претходном истраживању смо закључили да учестала употреба нефинитних пасива указује на „комплексније и детаљније” изражавање. (Кујунџић, 2021: 254). Када је у питању фреквентност њихове употребе, квантитативни резултати претходног истраживања показали су да је укупни број нефинитних пасива мањи код женских аутора на нивоу цјелокупног поређења, а у већини случајева такође је мањи и код женских ликова у односу на мушке у свим поређеним романима. Закључили смо да је овакав образац бројности нефинитних пасива такође посљедица друштвено пожељеног поимања жене као, тихе и смјерне особе, од које се, у складу с тим, не очекује да пуно говори, јер њено мишљење заправо није од великог значаја. У вези са овим, од жене се очекује да у свом језичком изразу буде „кратка, сажета и без сувишних ријечи” (Кујунџић 2021: 254). С обзиром на то да нефинитни пасиви најчешће имају улогу

1. Увод

23

постмодификатора који представљају додатну информацију која није неопходна, а у складу са тим да женино изражавање не треба да буде преопширно, употреба нефинитних пасива је мање фреквентна у њеном језику. За разлику од жена, мушкарци имају привилегије, слободу и моћ у свим најбитнијим друштвеним сферама, па аналогно томе посједују слободу, простор и вријеме да се изразе на детаљнији и комплекснији начин, а да при томе не буду оптужени за преопширно и сувишно излагање. Напротив, с обзиром на то да је мишљење мушкарца друштвено есенцијално и релевантно, од њега се заправо очекује да своја промишљања и ставове образложи што детаљније, па отуда и фреквентнија употреба нефинитних пасива у језику мушких аутора, као и мушких ликова у свим анализираним романима. Када су у питању полупасиви, резултати претходног истраживања показали су да је овај тип пасива бројнији у језику мушког аутора код другог пара упоређених романа, као и код мушких ликова у односу на женске у свим анализираним романима. Изузетак чини само први пар поређених романа, гдје је у случају поређења у цјелокупном броју ријечи број полупасива нешто мањи код Текерије тј. код мушког аутора. Полупасиви „најчешће изражавају извјесне емоције или стања произашла из њих” (Кујунџић, 2021: 255). Као што смо већ навели, жене су сматране неспособним за рационално промишљање, па у вези са тим и за доношење битних одлука – њихов рацио је потиснут њиховим емоцијама, које су примарне у њиховом постојању и које управљају њиховим одлукама и поступцима. С обзиром на то да је женино дјеловање ограничено на оквире домаћинства, те на улоге кћерке, сестре, супруге и мајке, женина емотивност има велику улогу у одржавању осјећаја блискости између чланова породице, те у претварању дома у мјесто топлине, подршке и љубави. Управо из овог разлога сматра се да су жене склони-

24

Жена и пасив у савременој британској књижевности

је слободнијем изражавању емоција, јер се оне заправо сматрају њиховим јединим средством изражавања, те њиховом примарном сврхом и функцијом, која се неријетко сматра и њиховом слабошћу, те знаком њихове инфериорности. Насупрот женама, код мушкараца преовладава рацио, па се од њих, у складу са тим, очекује да увијек буду промишљени и прагматични у својим одлукама и поступцима, да буду емотивно стабилни, те да своје емоције не показују отворено, јер је то неријетко схваћено као одсуство мужевности, те као сигнал женске слабости и млакости – „Друштвене норме понашања не односе се само на жене, постоје и оне које се односе на мушкарце, па се тако у складу са њима, од мушкараца очекује да на првом мјесту буду рационални, прагматични, увијек јаки и постојани, па у вези са тим отворено показивање емоција код мушкараца није пожељено, и неријетко се сматра слабошћу, те одсуством мужевности.” (Кујунџић, 2021: 255) Полупасиви најчешће изражавају емоције и стања произашла из њих, а с обзиром на то да представљају тип пасивне конструкције чије су основне одлике извјесна доза индирекности и формалности у изразу – (в.о томе у Trudgill, 2001), закључили смо да управо тај тип пасива представља погодно средство за изражавање емоција код мушкараца, јер „им омогућава да изразе емоције, а да при томе то учине на мање директан, суздржанији и формалнији начин, како би сачували и одржали статус јаког и мужевног мушкарца.” (Кујунџић, 2021: 255). Отуда у случају поређења оба пара романа, полупасиви су у већини случајева бројнији код мушких у односу на женске ликове, код поређења другог пара писаца бројнији су код мушког писца на нивоу цијелог романа, само је код првог пара поређених писаца њихова бројност нешто мања код мушког писца, тј. код Текерија, што је објашњено његовом изнимном слободом и неконвенционалношћу у начину на који се бави темом и ликовима, те аналогно

1. Увод

25

томе и неконвенционалом начину на који су у његовом роману изражене емоције – отвореније и слободније у односу на емотивну суздржаност која се очекује од мушкарца. Слично полупасивима, псеудопасиви који се налазе на дну Кверковог пасивног градијента, и представљају посљедњи посматрани тип пасива, бронији су у романима мушких аутора, као и код мушких у односу женске ликове у свим анализираним романима. Овај тип пасива само формално личи на пасив и не посједује свој трансформациони еквивалент у активу, па се због тога и налази на дну поменуте скале пасива. За разлику од полупасива код којих постоји могућност да буду трансформисани у одговарајуће еквиваленте у активу, у случају псеудопасива та могућност не постоји – они само формално личе на пасиве, па су из ових разлога и названи псеудопасивима. У њиховим партиципима преовладавају придјевске особине јер најчешће означавају стање које је резултат неке радње, а не саму радњу (stunned, grieved, touched), па стога и њихов помоћни глаголи имају одлике копуле и често се јављају у облицима попут feel, become, remain (Кујунџић, 2021: види примјере – 122, 123, 124, 125, 126). Њихови „партиципи” се често јављају у облику изведеница које немају своје глаголске еквиваленте тј. своју глаголску основу попут сљедећих – „half-cracked”, „well-timed”, „ill-sorted”, „half-designed.” (Кујунџић, 2021: 221–222, види примјере 115, 116, 118, 119). С обзиром на то да неријетко садрже копуле попут горе наведених, а које много јасније од неутралног помоћног глагола to be алудирају на извјесне емоције и стања, те да често садрже нетпичне партиципе попут горе набројаних, што указује на постојање одређене дозе неконвенционалности и слободе у изражавању, већа фреквентност употребе овог типа пасива код мушких аутора и ликова, у потпуности је складу је са њиховим претходно наведеним особинама. Наиме, од мушкараца се очекује да не испољавају емоције отво-

26

Жена и пасив у савременој британској књижевности

рено и директно, па попут полупасива, псеудопасиви као тип пасивне конструкција, што подразумијева извјесну дозу формалности и индиректности у изражавању, а који при томе садржи копуле и партиципе који изражавају извјесне емоције, идеално су језичко средство за њихово формалније, сведеније и индиректније изражавање. Надаље, мушкарци тог доба у свим животним сферама имају веће слободе, па и када је у питању језичка употреба, па стога „могу себи да дозволе већу дозу неформалности у изражавању, као и већу слободу да се користе неуобичајеним и неконвенционалним језичким облицима”, попут наведених партиципа. Квантитативни резултати поменутог истраживању потврдили су наведено и показали да је овај тип пасива бројнији у романима мушких аутора и мушких ликова у односу на женске ауторе и ликове, са изузетком неких неуобичајених и неконвенционалних женских ликова код којих су бројнији, што додатно поткрепљује нашу тврдњу. Резултати поменутог истраживања потврдили су хипотезу којом је инспирисано, а према којој употреба пасивне конструкције није произвољна – она се дешава према извјесним обрасцима који су условљени соицолингвистичком варијаблом пола. У складу са друштвеним положајем различитих полова у временском периоду који обухвата ово истраживање, креирани су пожељни стереотипи жене и мушкарца – жене као пасивне, тихе, смјерне, понизне, слабе и емотивне; мушкарца као активног, самоувјерног, рационалног, интелектуалног, јаког и прагматичног. С обзиром на то да је пасивна конструкција окарактерисана као пасивна и индиректна, што се поклапа са пожељним карактеристикама жене тог времена, претпоставили смо да ће бити у фреквентнијој употреби у језику женских аутора и женских ликова у анализираним романима. Ова хипотеза је потврђена јер се испоставило да су централни или прави пасиви знатно учесталији у језику женских аутора, као и женских

1. Увод

27

ликова у свим анализираним романима. Такође се показало да употреба и осталих, мање типичних типова пасива, попут полупасива и псеудопасива, није насумична, него да „такође прате обрасце који су у уској корелацији са социолингвистичком варијаблом пола.” (Кујунџић, 2021: 256). Полупасиви и псеудопасиви најчешће се састоје од копуле и партиципа који изражавају извјесне емоције и емотивна стања. Будући да се ради о типовима пасива, ове конструкције се одликују одређеним степеном индиректности и формалности у свом изразу. Од мушкарца, као превасходно рационалног и прагматичног бића, не очекује се да се бави емоцијама, нити да их исувише отворено изражава, јер то умањује његову мужевност. Аналогно томе претпоставили смо да ће поменути типови пасива бити у учесталијој употреби у језику мушких аутора и мушких ликова, дајући им могућност да изразе емоције, али да у исто вријеме, то учине на индиректинији и формалнији начин како би сачували своју мужевност. Горе наведени резултати који су потврдили хипотезу поменутог истраживања указујући на блиску корелацију између друштвеног положаја припадника различитих полова и употребе пасивне конструкције, мотивисали су нас на даље истраживање ове теме. Наиме, запитали смо се да ли ће значајније промјене у друштвеном положају жене које се почињу дешавати крајем 19. и почетком 20. вијека све до савременог доба утицати на промјену фреквентности употребе пасивне конструкције код различитих полова тј. да ли ће утицати на промјену у горе наведеним обрасцима употребе пасивне конструкције и њених различитих типова. Оно што је битно за ово истраживање јесте то што период на који се односи отпочиње првим огранизованим покретом жена у борби за њихова права познатим под називом „феминистички покрет” или конкретније „Први талас феминизма”, а потом, све до савременог доба, обухвата и други,

28

Жена и пасив у савременој британској књижевности

трећи, као и четврти талас феминизма. Сваки од наведених „таласа” одраз је специфичних друштвених, културних, политичких и економских прилика у којима се формирао, а у складу са којима су се мијењале приоритетне потребе и захтјеви жена у вези са побољшањем њиховог друштвеног положаја. Као у случају већине других друштвених промјена, и ове се промјене нису десиле преко ноћи, него су дио једног дугог и постепеног процеса, чему свједочи и постојање узастопног низа „таласа” у којима су се дешавали. У овом процесу жене су се успјеле изборити за права о којима њихове претходнице нису могле ни сањати, попут права гласа, права на више образовање, права да раде и имају каријере, те да самостално одлучују и управљају својим животима – почевши од избора партнера, професије, слободе да одлучује о томе да ли желе да ступе у брак, као и да ли желе да имају дјецу. Жене су, такође, у извјесној мјери успјеле да се изборе против дискриминације, сексизма и мизогиније у начину на који су представљене у јавном животу и медијима, што је извршило велики утицај и на то како су третиране у приватној сфери. Ипак, жене и даље нису оствариле сва своја права, па се у том смислу отпочети процес наставља. Велики помаци, ипак јесу остварени, жена више није само пасивна, смјерна и тиха марионета чијим животом управљају други. Сама чињеница да је својим сопственим напорима и залагањима успјела да оствари поменута права указује на њену динамичност, одважност и храброст у борби за достојанственији живот. Будући да жена из пасивне позиције на маргини друштва у којој је обитавала у већем дијелу историје, прелази у фазу активног дјеловања, постајући гласна у исказивању својих захтјева и тражењу својих права, сматрамо да би се ова промјена могла одразити и на промјену фреквентности употребе пасивне конструкције у њеном језику, у поређењу са језиком жене 19. вијека, када је она још увијек пасивна.

1. Увод

29

У сврху испитивања ове хипотезе упоредићемо фреквентност употребе пасивне конструкције у романима мушких и женских писаца из поменутог раздобља. Сваки период – прву половину 20. вијека, затим његову другу половину, и на крају савремено доба, тј. почетак 21. вијека представљаће пар писаца, од којих ће један бити мушког, а други женског рода, како бисмо фреквентност употребе пасива могли довести у вези са пишчевим родом. Писци су изабрани на основу припадности истом књижевно-историјском периоду, према сличности тема којима се баве у поређеним романима, те извјесним стилским сличностима. За представницу прве половине 20. вијека изабрали смо Вирџинију Вулф и њен роман „Госпођа Даловеј” (Virginia Woolf, “Mrs. Dalloway”) који смо упоредили са романом „Уликс” аутора Џејмса Џојса (James Joyce, “Ulysses”). Представници друге половине 20. вијека су Анђела Картер са романом „Ноћи у циркусу” (Angela Carter “Nights at the Circus”) и Салман Ружди са његовим романом „Дјеца поноћи” (Salman Rushdie, “Midnight’s Children”), док смо за представнике прве половине 21. вијека, тј. савременог доба изабрали Сали Руни и њен роман „Нормални људи” (Sally Rooney, “Normal People”) који смо упоредили са романом „Година избјеглица” писца Санџива Сахоте (Sanjeev Sahota “The Year of the Runaways”). Избор наведених писаца и њихових дјела биће детаљно објашњен у поглављу под називом „Корпус”. Као и у претходном истраживању, у сврху поређења фреквентности употребе пасивне конструкције у наведеним романима, њихова бројност ће бити утврђена у једнаком броју ријечи (64 500) у сваком од поређених романа, како би добивени квантитавних подаци били валидни. Број ријечи је одређен у складу са најкраћим од поређених романа, а то је роман „Госпођа Даловеј” ауторке Вирџиније Вулф, чији укупни број ријечи износи око 64 500.

30

Жена и пасив у савременој британској књижевности

Примјери пасивне конструкције и њених различитих типова биће ексцерпирани на основу већ наведене дефиниције и класификације пасива, а која је, такође, кориштена и у нашем претходном истраживању – финитни пасиви биће класификовани на основу пасивног градијента Кверка и сарадника (Qurik et al., 1985: 167), док ће нефинитни пасиви бити ексцепирани на основу дефиниције Кујунџићеве (2016: 85). И у овом истраживању у центру пажње биће финитини пасиви који ће бити класификовани на различите типове према наведеном пасивном градијенту. За разлику од њих, нефинитни пасиви биће представљени само у укупном броју, без даље класификације на њихове подтипове. Добијени резултати биће приказани у табелама у којима ће бити представљен број различиих типова пасива заједно са њиховом процентуалном заступљеношћу у цјелокупном броју анализираних ријечи, као и код сваког од ликова понаособ, како би на основу њиховог пола, а не само пола писца романа, могли донијети извјесне закључке о вези између пола и употребе пасивне конструкције. О вези између пола и језика, тј. о социoлингвистичкој теоријској подлози овог истраживања, те о претходним истраживањима која су се бавила пасивном конструкцијом и језиком жена, подробно смо говорили у претходном истраживању у поглављима под називом „Језик и жена” (Кујунџић, 2021: 63) те „Пасив и језик жена” (Кујунџић, 2021: 97). С обзиром на то да се ово истраживање бави сличном темом, и да почива на истој теоријској подлози, овдје ћемо дати само кратки сажетак претходно реченог на ову тему.

9. Биљешка о писцу

Маја Кујунџић рођена је у Сарајеву 1977. године. Дипломирала је енглески језик и књижевност на Филозофском факултету на Палама са просјечном оцјеном 9.02. Одмах по завршетку студија понуђено јој је мјесто асистента на Одсјеку за енглески језик и књижевност, гдје отпочиње са радом 2001. године. У љето исте године похађа курс из модерне енглеске књижевности на Универзитету у Единбургу, гдје стиче диплому о успјешном учешћу на курсу. Године 2002. добија стипендију од норвешке владе за двогодишњи магистарски студиј из англистичке лингвистике на Универзитету у Бергену – Норвешка, гдје 2004. године брани магистарски рад под називом Syntactic variation in British newspapers: The use of the passive in The Times and The Sun са највишом оцјеном (А). Након одбране магистарског рада наставља са радом на Одсјеку за енглески језик и књижевност и 2005. године бива проглашена у звање вишег асистента. Исте године пријављује докторску дисертацију на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, под називом Комуникативна вриједност пасива у језику британске штампе из угла социолингвистике и прагматике. У априлу 2011. године успјешно брани докторску дисертацију пред комисијом у саставу: проф. др Снежана Билбија, ментор, проф. др Предраг Новаков, предсједник, и проф. др Смиљка Стојановић, члан.

9. Биљешка о писцу

291

Године 2008. била је добитница престижне OSI/FCO Chevening стипендије за деветомјесечни рад на докторској дисертацији на једном од најстаријих и најпрестижнијих свјетских универзитета, Универзитету у Оксфорду, Енглеска, под менторством познатог британског лингвисте и пјесника Бернарда О'Донахјуа. У периоду од 2011. до 2014. године обављала је функцију шефа Одсјека за англистику и синологију на Филозофском факултету Пале, Универзитета у Источном Сарајеву. Предавала је такође као гостујући професор на Факултету природословно математичких и одгојних знаности Свеучилишта у Мостару, те на Интернационалном Бурч универзитету. У јулу 2016. године стиче звање ванредног професора. Ауторка је више радова и монографије из области англистичке лингвистике.