Page 1

Поетика и етика српске прозе друге половине 20. века

ВРЕМЕ И ДУША Милан Радуловић

Милан Радуловић је рођен 13. августа 1948. у Малом Пољу код Хан-Пијеска (БиХ). Завршио Филозофски факултет у Сарајеву (група: историја југословенских књижевности и српскохрватски језик) 1972. Магистарску тезу и докторску дисертацију из науке о књижевности одбранио на Филолошком факултету у Београду. Од 1973. до 1977. године усавршаво се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979–1981. лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. до 2015. године стално запослен у Институту за књижевност и уметност, у свим научним звањима; 2008–2015. руководио пројектом књижевнотеоријских истраживања. Од 2000. године ванредни и редовни хонорарни професор Српске књижевности на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи (Универзитет у Источном Сарајеву).

Милан Радуловић

ВРЕМЕ И ДУША Поетика и етика српске прозе друге половине 20. века


Милан Радуловић

ВРЕМЕ И ДУША

Поетика и етика српске прозе друге половине 20. века


Mилан Радуловић

ВРЕМЕ И ДУША Поетика и етика српске прозе друге половине 20. века

Београд: 2017


Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Милан Радуловић ВРЕМЕ И ДУША Поетика и етика српске прозе друге половине 20. века Рецензенти др Радомир Батуран др Јана М. Алексић Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд Тел 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Припрема за штампу Иван Јовановић Корице Мирко Тољић


Са д рж а ј I УМЕСТО УВОДА Успони и падови српске књижевности у двадесетом веку������������

7

II ИСТОРИЈСКИ, КУЛТУРНИ И КЊИЖЕВНИ ПРОЦЕСИ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 20. ВЕКА Историјски и политички оквир српске књижевности у другој половини 20. века���������������������������������������������������������� 1. Идеологија, политика, поетика���������������������������������������������������� Шеста, седма и осма деценија 20. века �������������������������������� 2. Политизација и демократизација српске уметничке прозе Девета деценија 20. века���������������������������������������������������������� 3. Историја, књижевна идеологија, катарса �������������������������������� Последња деценија 20. века ���������������������������������������������������� 4. Књижевна свест о српској историји од 1941. до 1991. године 5. Традицијска духовност у српској модерној прози���������������� Обнова патријархалне духовности �������������������������������������������� Реафирмација хришћанске духовности ������������������������������������ Трансформације модернистичке поетике – постмодернизам Српска књижевност у емиграцији���������������������������������������������� 6. Тражење форме: (по)етички проблеми српског романа у другој половини 20. века��������������������������������������������������������������

25 25 25 52 52 65 65 93 129 133 143 155 174 182

III ПИСЦИ И ДЕЛА Меша Селимовић (1910-1982)���������������������������������������������������� Ерих Кош (1913-2010)���������������������������������������������������������������������� Добрица Ћосић (1921-2014)�������������������������������������������������������� Воја Чолановић (1922-2014) ������������������������������������������������������ Антоније Исаковић (1923-2002) ����������������������������������������������

213 244 271 286 306


6

Садржај

Бранко Ђурђулов (1925-1996)������������������������������������������������������ Данило Николић (1926-2016)���������������������������������������������������� Данко Поповић (1928-2009)�������������������������������������������������������� Борислав Пекић (1930-1992)������������������������������������������������������ Драгослав Михаиловић (1930)������������������������������������������������ Света Лукић (1931-1997)���������������������������������������������������������������� Мирослав Савићевић (1934)������������������������������������������������������ Данило Киш (1935-1989) �������������������������������������������������������������� Видосав Стевановић (1942) ������������������������������������������������������ Марко Вешовић (1945-) ���������������������������������������������������������������� Биљана Јовановић (1953-1996) ������������������������������������������������

335 366 381 398 424 456 475 508 528 557 571

IV ДОДАТАК Каваљер естетике Бранко Чучак (1948-2008) ���������������������������� 583 Био-библиографски подаци о аутору���������������������������������������� 599 Напомена аутора ������������������������������������������������������������������������������ 607 Регистар имена���������������������������������������������������������������������������������� 608


I УМЕСТО УВОДА

Успони и падови српске књижевности у двадесетом веку О успонима и падовима једне књижевности у одређеном периоду (у једном столећу, нпр.) критичар може говорити једино ако полази од стабилног и конзистентног естетичко-аксиолошког система, тј. ако у своја тумачења угради јасан (експлицитан) или подразумевајући (имплицитан) вредносни систем. Двадесети век, међутим, обележен је конфузијом вредности (вредносном конфузијом), како су то прецизно формулисали неки историософи нашег доба. У идеологији 20. века – најшире схваћеној било као заједнички поглед на свет и колективан доживљај егзистенције који људе једне нације или државе у једној епоси повезују у духовну заједницу, било као систем разнородних форми духовне културе у којима су такви погледи и доживљаји артикулисани и објективизовани – готово да и није било никаквог стабилног вредносног система, већ динамичног и хаотичног сучељавања и сударања разносмерних културно-историјских токова, од којих је готово сваки представљао афирмацију нове и радикалну негацију неке актуалне или претходеће вредносне оријентације. Овај је век почео управо са настојањима да се разграде или да се стваралачки надграде традицијски духовни системи; тако се и окончао: напоном између тежњи за дезинтеграцијом и тежњи за реинтеграцијом традиције. Оба ова тока културно-историјског развоја, међусобно посве


8

Уместо увода

разносмерна, критичар мора имати на уму кад говори о успонима и падовима српске књижевности у 20. веку. Ако неки критичар у својим интерпретацијама пође од претпоставке да је изградња нових књижевних структура и нових књижевних стилова несумњив успон једне књижевности, онда он једновремено подразумева да је истрајавање у традицији и реафирмација традицијске духовности у савременој књижевности мање или више дубок пад стваралачког духа, или у најмању руку застој и криза у његовом развоју и испољавању. Супротно оваквом расуђивању, критичар који види и осећа да је креативно разарање или радикално напуштање књижевности коју је традиција канонизовала као класику, само једна ефемерна странпутица у вишевековном културно-историјском развоју националне литературе, неминовно долази до свести о томе да је чување и стваралачка обнова традицијске духовности у савременој књижевности онај магистралан ток који сведочи о непрекинутом културном развоју, о културној самосвести и духовној зрелости нације. У практичној примени ових историософско-критичких аксиома, односно у интерпретацији конкретних књижевних дела, ни једна од две наведене критичке стратегије (ни авангардистичка ни традиционалистичка) не може да се конституише као конзистентан и стабилан аксиолошко-естетички систем. Не може – не само стога што једно становиште и једну критичку стратегију доводи у питање и релативизује њена супарница и „супротица“, коју никако није могућно игнорисати, него и стога што је свако од ова два становишта изнутра, само у себи, мање или више антиномично. Наиме, ако није тек обичан партизан и котеријаш у културном животу свог доба, и онај критичар који – из искрених естетичких убеђења, из бизарног ексклузивитета свог укуса и дубина своје плитке историјске свести – авангардну (експерименталну) књи-


Успони и падови српске књижевности у двадесетом веку

9

жевност афирмише као синоним, беспоговорно сведочанство и највиши израз креативне интелигенције и творачке духовности у нашем веку, не може а да не види да се и авангардна уметност може да конституише као вредност и огласи као смисао само на фону или подлози традиције; дакле, она је вредност тек у односу према традицији, а не сама по себи. А критичар конзервативац и традиционалист, не жели ли да се повуче у самоизолацију и да загриженост и искључивост прогласи врлинама, лако долази до самоироничне спознаје: да су његова историјска и естетичка свест пресудно обележене модернизмом, да су формиране на основама оних духовних, међу њима и књижевних покрета са почетка 20. века, чији су креатори и заступници његовим узоритим и стаменим претцима личили на неодговорне анархисте, отуђене антитрадиционалисте, на протокомунисте и антинационалисте; са олакшавајућом самоиронијом такав критичар такође схвата да су интелектуална отвореност и добронамерна радозналост за све ново што доноси мода времена прирођене његовој конзервативној и традиционалистичкој оријентацији, и да се, штавише, таква позиција никако не може конституисати и одржати у 20. веку без макар делимичног прихватања модерних и помодних тековина. Кад се у виду имају вредносна конфузија у култури 20. века (а ту конфузију можемо схватити и као плурализам вредности, односно стање у којем у култури једног времена коегзистирају разнородне, мање или веће књижевне вредности); кад се спознају унутрашње антиномије свих конзистентних система; ако се слути негативна дијалектика која делује и посуновраћује, у супротном смеру и с наличја остварује све тежње за стабилним и здравим вредносним системом – онда бива јасно да је о успонима и падовима у српској књижевности 20. века немогућно поуздано и арбитрарно говорити.


10

Уместо увода

Књижевност 20. века суочила се са новом културном ситуацијом и новим егзистенцијалним и духовним изазовима модерног доба – то је реална културно-историјска чињеница, а не само субјективна критичка констатација. Та чињеница може можда бити поуздан путоказ у сагледавању разнородних и разносмерних токова у српској књижевности 20. века. Јер, јединствена епохална ситуација у којој је настајала литература 20. столећа обједињује у једну целину – и то у типолошку, а не само у хронолошку целину – све привидно непомирљиве и међусобно супротстављене стваралачке струје. Другим речима, дух и сензибилитет епохе, а не нека унутрашња, иманентна и еминентна духовност уметности, гравитациона су оса и кохезиона сила свих стваралачких напора у књижевности 20. века. Без разумевања духа епохе српску књижевност 20. века није могућно појмити као типолошку целину, пошто су у овом столећу писана нова дела која по својим унутрашњим духовним зрачењима припадају култури 19. столећа, као и она која ће можда бити карактеристична за долазећи век. Али, типично реалистичко дело, нпр., у духовном хоризонту 20. века нема исто духовно зрачење као у претпрошлом столећу, нити авангардно уметничко остварење које је објављено у 20. веку може имати исто значење какво ће имати слична дела у новом духовном хоризонту који ће се можда уобличити у столећу које је пред нама. И једна и друга дела, и авангардна и конзервативна, прожета су духом епохе у којој су настајала и судбоносно су везана уз своје време. Како је српска књижевност стваралачки реаговала, какве је духовне ставове заузимала према новој епохалној ситуацији и новим историјским и егзистенцијалним изазовима – то је проблем који се можда може књижевно-историјски релативно објективно сагледати, без неопходног а нелагодног аксиолошког релативизма, који се подразумева у критичким интерпретацијама књижевних дела.


Успони и падови српске књижевности у двадесетом веку

11

Три су појаве одлучујуће утицале на формирање духовног, културног и социјалног хоризонта нашега века: идеологија, култ индивидуализма односно атомизација духовног искуства, и снажан развој тзв. масовне културе. Посредно, преко духа епохе, а каткад и непосредно, као изазов који писцима упућује историјско време, ови су чиниоци битно обележили и карактер српске књижевности у овом столећу. Овде ћемо апстраховати и по страни оставити многобројне манифестације и разноврсне изразе и деривате сваког од ових чинилаца, као и њихову међусобну интеракцију, било да се она јавља као прикривено садејство или као отворено супротстављање; наговестићемо само колико је и како сваки од наведених фактора утицао на формирање типолошке физиономије српске књижевности. У 20. веку идеологија је била изазован подстицај за књижевност, и то у двоструком смислу: наиме, ако се идеологија овог столећа посматра из духа књижевности, онда се види да је у овом добу једновремено дошло и до ентропије идеологије и до појава идеолошког фанатизма. Схватимо ли идеологију у широком смислу: као заједничку слику света коју прихватају људи једнога времена (слику која је верификована културом), и као колективан доживљај егзистенције који припаднике једне нације или државе повезује у духовну а не само социјално-економску заједницу, онда је ентропија идеологије у 20. веку очигледна – њен значај, наиме, није више ни приближно онолики колики је и какав је био у претходним временима (у средњем веку, на пример, или у ренесанси, рационализму, просветитељству, па ни у 19. веку). Све до почетка 20. века између књижевности и идеологије у најширем смислу постојала је жива комуникација: књижевност је настајала на подлози идеологије, али она је једновремено била и носилац и градитељ идеолошке свести односно колективне


12

Уместо увода

духовности једне епохе. Идеологија као синтеза и интеграл културне, историјске и религиозне свести људи једног времена, у 20. веку готово да је нестала из социјалног и културног живота. Интегрална идеологија разбијена је у ситне политичке монете које су временом губиле вредност, све док их инфлација није потпуно обезвредила. У таквој ситуацији књижевност је почетком 20. века пожелела и настојала да замени интегралну идеологију: да се објави као нова колективна слика света и јединствен духован доживљај егзистенције, независан од других форми духовности, па чак и од заједничке религије која припаднике једне нације уздиже и повезује у духовну заједницу. У 20. веку српска књижевност је претендовала да се објави као нова, грађанска, просвећена, либерална религија, „да послужи као моралан вођ, који ће нам показати, као досад религија, пут којим да идемо и начин на који да идемо“, како је писао Богдан Поповић у једном есеју на крају 19. века. „У данашње време, кад просвета потискује и истискује теолошку религију, људи су се већ чешће питали шта има да дође на место ове последње...“ Поповићев одговор на ово питање јесте: „поетска и осећајна страна у човеку“ – која се, наравно, подразумева он, најпуније манифестује у уметности. Да ли је, колико и како уметност успела да замени канонизовану црквену религију; да ли је таква претензија здрава или није – то су питања о којима се може спорити. Оно што се чини неспорним јесте да су и форме и духовност српске књижевности у прошлом столећу подстакнуте, а делимично и условљене, тежњама да уметност замени или надомести одсуство религије и најшире схваћене идеологије у модерном социјалном животу. Суочивши се са ентропијом идеологије, оставши без њене подршке, српски писци су, дакле, настојали да књижевност уздигну на пиједестал нове колективне вере.


Успони и падови српске књижевности у двадесетом веку

13

У социјалном животу, међутим, реакција на ентропију идеологије и порицање њене позитивне улоге у духовном и културном животу народа, јавила се и у виду идеолошког фанатизма и тоталитаризма. У таквим ситуацијама, жудњу за идеологијом смењивала је борба против идеологије и одбрана уметности од идеологије. Фашизам и комунизам били су два драстично деформисана израза идеолошког фанатизма и тоталитаризма у нашем добу. Духовна и идејна подршка или борба против ових социјалних покрета такође је снажно подстицала развој књижевне свести у 20. веку; трагови те духовне борбе видљиви су у тематици, а могу се уочити и у неким формалним и структурним одликама књижевних дела. Удаљавање књижевности од идеологије, хуманистичка критика идеологије и антиидеолошка оријентација уметности, подстакли су и формирање нове књижевно-критичке свести, која се заснивала на аксиому да је уметност аутохтона манифестација људске духовности и аутономна форма духовне културе, потпуно независна од било које тоталитарне идеологије наметнуте друштву једне епохе. Овакав став био је конструктиван и продуктиван у околностима у којима се јавио; али изван тих околности, на теоријском и ширем духовном плану, он је подложан преиспитивању. Учење да је уметност аутохтоно духовно искуство и аутономна културна форма успело је, додуше, да колико-толико ублажи агресију тоталитарних идеологија на књижевност, али оно је такође делимично условило и (само)изолацију књижевности од социјалног живота, од религије, традиције, од духовних стремљења и историјских интереса нације, подстичући ексклузиван естетицизам у књижевности и критици, који се огледао у некритичкој фетишизацији уметности, култу уметничке форме и тзв. „чисте литерарности“, укратко, у изнуђеној и сумњивој свести о томе да је уметност самодовољна и самосмислена духовна реалност.


14

Уместо увода

Једна од последица идеолошке ентропије у 20. веку јесте и атомизација духовнога искуства. Овај процес српски књижевни критичари и историчари културе радије именују као развој и афирмацију индивидуализма, односно као индивидуализацију духовнога живота, оцењујући при томе тај процес као несумњиво позитивну појаву. Индивидуа је у 20. столећу жудила да буде слободна од стега колективнога духовног искуства; личност се суочила са сопственим духовним светом, са собом као затвореним микрокосмосом, са мистеријским и ирационалним тежњама и ритмовима човечне душе; у личности као затвореном микрокосмосу развија се свест о човековим природним правима и достојанству, рађају се индивидуална самосвест и самопоуздање – тако се најкраће описује процес индивидуализације и атомизације духовног искуства који је захватио прошло столеће. Овај процес нашао је снажан и вишегласан одјек и у модерној књижевности, више можда но у другим сферама социјалног и духовног живота. Уместо стварања ликова обухваћених и ношених токовима социјалног живота једне епохе, као и колективним културним наслеђем, религиозним и историјским искуствима нације, у књижевна дела улази субјект који је посуновраћен у самог себе, у мистерију сопствене душе, у коловрат индивидуалног емотивног живота, у хаос физиолошких импулса и ритмова људског бића. У понирањима у дубине индивидуалног бића српска књижевност открила је и дочарала нове доживљаје, нове чулне сензације и духовне визије. Те нове садржаје и манифестације егзистенције исказивала је новим стилом, друкчијим од раније стандардизованог и кодификованог књижевног језика, а уграђивала их у нове структуре у којима више нису важиле еуклидовске представе о простору и времену: психолошко време истиснуло је историјско време из дела, књижевно дело је пронашло свој унутрашњи про-


Успони и падови српске књижевности у двадесетом веку

15

стор и унутрашње време које није морало бити усклађено са историјским временом и социјалним простором у којем обитава јунак дела. Овакве књижевне тенденције, у разноликим креативним трансформацијама, видљиве су у свим фазама српског симболизма и експресионизма, од почетка 20. века до његовог краја. И мада су садржаји и манифестације егзистенције како су дочарани у тим делима представљали несумњиву новину, они најчешће нису имали шире социјално зрачење и јачи утицај на духовни живот, на формирање нове колективне слике света и новог колективног духовног искуства. Пошто је човеково духовно искуство у њима атомизовано, сувише индивидуализовано, понекад произвољно и обележено хипертрофираним биологизмом или езотеријским псеудомистицизмом, оваква дела су често остајала у зонама ексклузивне естетске стварности, изолована од магистралних токова социјалног и духовног живота нације. Упоредо са атомизацијом и индивидуализацијом духовнога искуства, у књижевности 20. века видљиво је и настојање да се изабрана или наметнута самоизолација уметности стваралачки превазиђе, да се хипертрофирани индивидуализам духовно преобрази у персонализам. Персоналистичке уметничке визије сугеришу читаоцу да људска личност није изолован микрокосмос, него да се у њу угнездио и настанио сав свет: да је човек флуидним духовним енергијама везан не само са архаичним и заборављеним колективним духовним искуствима, са душевним трептајима, вером и егзистенцијом далеких предака, већ и са ритмовима свеопштег живота, са далеким пространствима и са космичким а не једино са историјским временима. Личност није изолован микрокосмос, него макрокосмос којим је обухваћено и у који је настањено све што бивствује у природи и култури, све што је у њима некад било па привремено и привидно ишчезло, а


16

Уместо увода

потенцијално и све оно што ће тек у космичком времену и непрекинутом космичком стварању бити призвато у постојање на Земљи, у људској историји и култури. Овакве визије и духовни доживљаји најпуније су и креативно најинвентивније дочарани у зрелој фази српског експресионизма, који је философски антиципиран у делу БОЖИДАРА КНЕЖЕВИЋА на самом почетку 20. века. Класични симболизам, као и зрели експресионизам, иако без сумње модерни уметнички покрети, открили су, реафирмисали и стваралачки трансформисали дубље слојеве традиције: митотворну свест паганства, духовне флуиде архаичне патријархалне културе, хришћанску духовност средњег века. На тај начин они су успоставили духовне континуитете и историјске споне у српској култури, које су нововековна, просветитељска, рационалистичка и материјалистичка цивилизација биле претргле. У својим најбољим и стваралачки најплоднијим видовима, српски модернизам 20. века представља ренесансу традиције, а не антитрадиционализам. Модернизам духовно дубље утемељује национализам, а не афирмише празан и произвољан космополитизам. Стваралачки реафирмише религију, српску православну духовност, а не ни рационализам, ни псеудомистицизам, ни помодни парапсихологизам. Овај ток модернизма представља без сумње највиши креативни и духовни успон српске књижевности у 20. веку. Да ли су и колико домети класичног модернизма поуздана и довољна основа за будући развој српске књижевности – то је отворено питање. Традицијски слојеви духовности вршили су позитиван и плодоносан притисак на српску књижевност 20. века. Противтежу и супротност традицији представљају форме тзв. масовне културе. У свакој су епоси, наравно, постојале форме и токови културног живота који су изражавали и сублимисали, условно речено, ниже сфере


Успони и падови српске књижевности у двадесетом веку

17

човекових духовних интересовања и стремљења. Двадесети век није изузетан по присуству таквих форми културе, него по њиховој хиперпродукцији. Захваљујући тековинама технолошке револуције, тзв. масовна култура добила је нове електронске медије, преко којих је могла да се распространи у раније неслућеним размерама. Технички проналасци изменили су све сфере социјалног и културног живота у овом столећу: облике привређивања, начин становања и исхране, форме дружења и забаве. Те промене нужно су утицале и на природу и смисао књижевности. Прича се, на пример, више не обликује само речима него и сликама: филм је визуализована прича. Он је успео да у доброј мери потисне на маргину и некад врло популарне жанрове тривијалне књижевности (нпр. фантастичку, криминалистичку и љубавну причу). Ти жанрови су се преселили у филм, у филму су добили свој нов медиј. Имагинација филмске режије, правила филмског сценарија, логика извођења драмског текста – ови специфични, не-књижевни видови уметничке креације нашли су одјек и примену и у тзв. високој литератури: у првој половини века мање, и то углавном у делима експерименталног и авангардног карактера, у другој половини нешто више, а највише при крају столећа. Продор логике масовних медија у књижевну имагинацију и духовну контемплацију, креативна трансформација популарних жанрова, настојања да се књижевни текст уобличи у ритму визуалног перципирања света (а визуалне сензације постале су основни начин спознаје, основа новог сензибилитета у модерном добу) – све је то подстицало демократизацију високе литературе, њено приближавање ширем кругу људи, читалаца, који информације, сазнања, доживљаје, визије и искуства све ређе траже и налазе у речи, у књижевности, а све више у медијима


18

Уместо увода

масовне културе: телевизији, филму, спектаклу и перформансу, у последње време и у компјутеру. Ове новине у књижевној техници, али и у књижевној имагинацији и духовности, најчешће остају на нивоу занимљивог обликовања књижевне грађе, а много ређе се уздижу у сфере духовно узбудљивог, значајног, великог, доброг и оригиналног (ре)креирања духовног искуства. Онолико колико добијају на брзини преношења књижевне информације, толико ова иновативна дела губе на дубини и оригиналности књижевне слике. Нови медији истискују из литературе контемплацију, сањарију, поезију и музику – дакле, есенцијалне садржаје књижевне духовности. Законитости криминалистике, љубавне и фантастичке приче, као и техника филмског сценарија и драматуршка техника, прожели су се и стопили са еминентно књижевном имагинацијом и уметничком духовношћу. Тако су релативизоване не само границе између појединих књижевних облика него и између различних форми уметности. Књижевност је постала жанровски и технички, али не и духовно синкретична: чисти облици песме, приче и романа потиснути су у други план. Можда је зато крајем века у српској књижевности било све више недовршених дела, оних која само скицирају, а не уобличавају до краја самосталан књижевни свет. Жанровски еклектицизам и уметнички синкретизам понекад су алиби за одсуство стваралачке концентрације, за нестрпљење, брзину; они су каткад последица мањка воље да се дуго и истрајно трага за најбољим начином да се изрази непоновљивост, дубина и значај пишчевог персоналног егзистенцијално-духовног искуства; понекад су и знак да таквог искуства писац уопште и нема или да ни сам нимало не верује у његову вредност. Синкретизам и еклектицизам дегенеришу се у нови маниризам... Као реакција на ово стање у најновије време јавља се тежња и носталгија за новим


Успони и падови српске књижевности у двадесетом веку

19

класицизмом у најбољем смислу: као стремљење ка класици у вредносном смислу. Српска књижевност 20. века настајала је у ритму грозничавих трагања и у духу великих тражења: трагања за новим технологијама обликовања књижевне грађе и тражења новог и великог смисла књижевности. Као и у многим другим сферама социјалног живота, посебно у начину производње, тако су и у књижевности технолошке иновације и техничка инвентивност заузеле врло високо место у систему цивилизацијских стремљења, прегнућа и домета. Двадесети век је развио и неговао култ технолошких иновација, које нису биле само полуга развоја материјалне цивилизације већ су проглашене и самосврховитом интелектуалном вредношћу. Одазивајући се духу своје епохе, српски писци у овом веку су освојили нове технике књижевнога транспоновања стварности, створили нове стилове, нове књижевне структуре и облике. Трагање за новим, свежим, занимљивим, досад невиђеним књижевним поступцима понекад је било сврха само себи, али много чешће оно је било израз тражења новог смисла књижевности у социјалном и духовном животу епохе. Кад је изгубила стваралачки плодоносан додир са најшире схваћеном идеологијом, са колективном философијом живота, колективном историјском свешћу, са традицијом и националном вером, књижевност је морала да тражи нову сврху свог настајања и постојања. Кроз цео 20. век српска књижевност није успела да пронађе нов духовни, морални, историјски, антрополошки и егзистенцијални смисао. Авангардна и експериментална уметност тражила је свој смисао у отворенијем, јачем и директнијем ангажману књижевности у непосредном животу – и то првенствено у социјалној, а не више у духовној сфери егзистенције.


20

Уместо увода

Духовну традицију авангардни уметници доживљавали су као отуђену над-стварност која књижевност држи затвореном у канонизоване форме и институције, и тиме је изолује од непосредног живота. Уместо у духовним сферама, уметност треба да постоји у самом животу: да постане интегралан део непосредне стварности у којој човек живи; ваља да буде динамична, променљива, непредвидива, непосредна и отворена креативна акција, а не опредмећена духовност похрањена у музејима, библиотекама и концертним дворанама. Авангардни уметници су књижевну традицију разарали управо из тежње да остваре социјално и животно ангажовану уметност. На крају века постало је јасно да је ово била тек једна од многобројних, ексцентричних, неостварених утопија нашег столећа, утопија која ће вероватно бити жива и подстицајна и у наступајућем веку. Површну реакцију на кризу смисла уметности представљају она књижевна дела и оне критичке теорије које смисао уметности виде у игри и забави. Смисао уметности, посредно нам сугеришу таква дела а отворено проповедају њихови критичари, јесте да буде ослобођена од било каквог значења, поруке, сазнања и идејне тенденције: књижевно стварање је само једна слободна, произвољна, хировита и заводљива игра у којој и писац и читалац учествују радосно и безазлено. Кризу смисла уметности дубоко су проживели и на њу конструктивно реаговали и они модерни уметници који су мање или више остали одани традицији просветитељства и рационализма. Они су настојали да саму модерну књижевност представе као једну нову хуманистичку идеологију: књижевно стварање је хуманизовање егзистенције, човечно мењање, а не само спознање „самих координата људске природне и историјске егзистенције“ (Пекић).


Успони и падови српске књижевности у двадесетом веку

21

Највиши стваралачки домет у српској књижевности 20. века остварили су нови мистичари и религиозни уметници. Они су књижевност осећали као аутохтону духовност чији је смисао над-рационалан, мистичан, космичан и теургичан: књижевно стварање је људска стваралачка сарадња са божанским стварањем и са божанским смислом света. Осим нових књижевних техника, стилова и облика, ови уметници су дочарали и нове емоционалне и чулне сензације, нове духовне визије; наговестили су битне људске истине. Тражећи виши духовни, егзистенцијални, антрополошки. али и национални и историјски смисао књижевности, они су на нов начин открили српску духовну традицију, стваралачки је трансферисали у своја дела и покушали да прилагоде духу модерне цивилизације. Њихови естетски идеали без сумње су високи – али да ли су и остварени, и да ли су уопште оствариви? Да ли су пред-модерни, пред-ренесансни духовни светови „компатибилни“ новој материјалистичкој цивилизацији? Ако наша цивилизација буде и даље стремила ка апсолутној глобализацији, ка унификацији, формализацији и апстраховању индивидуалних и колективних егзистенцијалних и духовних искустава, и ако та искуства буду редукована тиме што се прилагођавају могућностима преношења електронским путем, да ли ће тад ико имати слуха за велике чежње за смислом и чежње за великим Смислом – а то је можда једино што су нам завештали најбољи српски писци 20. века, они које сада препознајемо као класике српског модернизма? Ако се цивилизацијски ток окрене ка трагању и налажењу нове духовности, нове вере, нове идеологије у најширем смислу; ако се књижевност будућности врати својим изворним народним коренима, националним и верским основама – да ли ће визије и сазнања која су нам донели модерни писци бити макар битни, ако не и пресудни, за рађање нове духовности?


22

Уместо увода

У сваком случају, судбина најбољег духовног наслеђа које нам је подарила српска књижевност у 20. веку крајње је неизвесна. И баш зато о том наслеђу вреди и мислити и старати се о њему. А не треба га ни канонизовати ни глорификовати. Јер, ако је српска књижевност 20. столећа по нечему велика, онда је то управо по великим тражењима смисла, по чежњи за великим Смислом, по храброј и инспиративној отворености неизвесностима живота и историје, а не по коначним резултатима и поузданим духовним открићима. Књижевност прошлога века живеће у овоме столећу као стваралачка запитаност о смислу књижевности, а тиме и о божанском смислу земаљских култура, народа и времена, а не по истинитим одговорима који су проистекли из те запитаности.? 

(2000)


БИО-БИБЛИОГРАФСКИ ПОДАЦИ О АУТОРУ РЕГИСТАР ИМЕНА НАПОМЕНА АУТОРА


Био-библиографски подаци о аутору Биографска белешка Милан Радуловић је рођен 13. августа 1948. године у Малом Пољу код Хан-Пијеска (БиХ). Завршио Филозофски факултет у Сарајеву (група: историја југословенских књижевности и српскохрватски језик) 1972. године. Магистарску тезу и докторску дисертацију из науке о књижевности одбранио на Филолошком факултету у Београду. Од 1973. до 1977. године усавршаво се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979–1981. лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. до 2015. године стално запослен у Институту за књижевност и уметност, у свим научним звањима; 2008–2015. руководио пројектом књижевнотеоријских истраживања. Од 2000. године ванредни и редовни хонорарни професор Српске књижевности на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи (Универзитет у Источном Сарајеву). Од 2001. до 2004. године посланик у Народној скупштини Србије: 2004–2007. године министар вера у Влади Србије. Добитник Ордена Светог Саве првог степена, Могиле Савеза јеврејских општина Србије и Црне Горе и више других признања за друштвено-црквени рад. Добитник књижевне награде „Исидора Секулић“ 1996. године. Члан Одбора за проучавање књижевности САНУ и Удружења књижевника Србије.


600

Време и душа

Библиографија књига 1.

Видови српске књижевне критике - О природи и смислу књижевности (монографија), Институт за књижевност и уметност, Београд, 1978, стр. 167; друго проширено издање: Институт за књижевност и уметност-Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Фоча, 2008, стр. 315 Садржај: Увод: Запажања о природи књижевне критике; Критичке идеје Љубомира Недића, Естетика и критика Богдана Поповића, Критичарска идеологија Јована Скерлића, Критичко осећање Станислава Винавера; Критички идеали Исидоре Секулић; Закључак: Запажања о српској модерној књижевној критици

2.

Међуратни критичари (научна хрестоматија), Матица српска Нови Сад – Институт за књижевност и уметност Београд, 1983, стр. 679 Садржај: Предговор – Милан Радуловић, Хроничари културе у српској међуратној критици, стр. 7-50; Изабрани критички радови – Јован Кршић, Милош Савковић, Никола Мирковић, Бошко Новаковић, Велимир Живојиновић; Божидар Ковачевић, Боривоје Јевтић, Бранимир Ћосић, Синиша Кордић, Миодраг М. Пешић, Живојин Милићевић, Марко Марковић; Додаци – Био-библиографски подаци о ауторима, стр. 575-665; Напомена приређивача; Индекс имена

3. Критичка свест у српској књижевности (монографија), Вук Караџић – Институт за књижевност и уметност Београд, 1984, стр. 171 Садржај: Увод; Афирмација естетике у епоси просветитељства; Културна политика Вука Караџића као израз естетске свести; Естетска основа друштвене


Био-библиографски подаци о аутору

601

критике Светозара Марковића; Светислав Вуловић – критичар поетског реализма; Проблем индивидуалног талента у књижевној критици 19. века; Недић, Поповић, Скерлић; Естетска свест уметничке и револуционарне авангарде у међуратној књижевности; Синтеза естетске свести и културне политике – послератна плуралистичка критика 4. Историјска свест и естетске утопије (критички есеји о савременим писцима), Истраживачко-издавачки центар ССО Србије, Београд, 1985, стр. 196 Садржај: Друштвени и историјски контекст српске послератне књижевности; Антоније Исаковић; Ерих Кош; Меша Селимовић; Добрица Ћосић; Предраг Палавестра; Света Лукић; Драгослав Михаиловић; Воја Чолановић; Борислав Пекић; Политизација и демократизација савремене књижевности 5.

Токови књижевне свести (књижевнотеоријска студија), Партизанска књига – Институт за књижевност и уметност Београд, 1985, стр. 165 Садржај: Религиозни и саборни дух књижевности у црквеној и у патријархалној култури; Утопијски дух књижевности у грађанској култури; Критичка свест књижевности у грађанској култури; Књижевност и револуционарна култура

6. Модернизам и српска идеалистичка философија (монографија), Институт за књижевност и уметност Београд, 1989, стр. 244 Садржај: Увод – Философски и културолошки контекст српског модернизма; Метафизички системи и модерна књижевност – Божидар Кнежевић, Бранислав Петронијевић; Антрополошка истраживања и модерна књижевност – Јован Цвијић; Православна


602

Време и душа

духовност и модерна књижевност – Николај Велимировић, Јустин Поповић; „Философија живота“ и модерна књижевност – Милош Н. Ђурић, Владимир Вујић, Ксенија Атанасијевић 7. Обнова традиције (критички есеји о савременим писцима 2), Књижевна заједница Звездара – Апостроф, Београд, 1994, стр. 247 Садржај: Историјска свест у савременом српском роману; Обнова духа традиције у српској савременој прози; Мирослав Савићевић; Данко Поповић; Данило Киш; Добрица Ћосић; Бранко Ђурђулов; Видосав Стевановић; Данило Николић; (Нео)експресионизам; Религија и уметност 8.

Класици српског модернизма (монографија), Институт за књижевност и уметност Београд, 1995, стр. 354 Садржај: Модернизам и српска класична критика; Модернизам у књижевној критици између два светска рата; Модернизам и авангарда; Јован Дучић; Николај Велимировић; Иво Андрић; Милош Црњански; Растко Петровић; Тезе о експресионистичком стилу

9.

Критичка мисао философа и научника (научна хрестоматија), Матица српска Нови Сад – Институт за књижевност и уметност Београд, 1995, стр. 648 Садржај: Предговор – Милан Радуловић, Културолошка критика у српској књижевности, стр. 7-99; Изабрани критички радови – Божидар Кнежевић, Бранислав Петронијевић, Јован Цвијић, Тихомир Р. Ђорђевић, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Владимир Вујић, Ксенија Атанасијевић, Душан Недељковић; Додаци – Био-библиографски подаци о ауторима, стр. 561-632; Напомена приређивача; Индекс имена


Био-библиографски подаци о аутору

603

10. Роман Добрице Ћосића (монографија), Народна књига – Институт за књижевност и уметност Београд, 1998; друго, допуњено издање: Институт за књижевност и уметност – Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Фоча, Београд, 2007, стр. 300 Садржај: Уводна разматрања; Традицијске основе романа; Историјски контекст романа; Унутарња форма романа; Космогонијски мотиви; Ликови: уметничка антропологија; Закључна разматрања 11. Модернитет и традиција - (По)етика српског романа друге половине 20. века (монографија), Хришћанска мисао – Институт за књижевност и уметност Београд, 2002, стр. 195 Садржај: Историјски и политички оквир српске књижевности у другој половини 20. века; (По)етички проблеми српског романа у другој половини 20. века; Био-библиографска белешка 12. Раскршћа српског модернизма - Идеолошки и културни контекст српске књижевности 20. века (монографија), Институт за књижевност и уметност Београд – Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Фоча, Београд, 2007, стр. 231 Садржај: Прва половина века – Модернизам и национални неоромантизам, Искушења модернизације (Алекса Шантић), Модернизација традиције (Културна идеологија „Српског књижевног гласника“), Симболизам и експресионизам; Алтернативе грађанске културе; Друга половина века – Комунистичка идеологија и социјалистичка култура (Од 1945. до 1980. године), Преиспитивање комунистичке идеологије (Између 1980. и 1990. године), Растакање комунистичке идеологије и социјалистичке културе (Последња


604

Време и душа

деценија века), Дух епохе и духовност књижевности (Успони и падови српске књижевности у 20. веку); Напомена аутора 13. Књижевност и теологија – Прилог заснивању теолошке књижевне теорије (књижевнотеоријска студија), Институт за књижевност и уметност Београд – Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Фоча, Београд, 2008, стр. 161; Друго издање у: Уметност и вера Садржај: Религија и уметност; Начела теолошке књижевне теорије; Тезе за онтологију књижевног дела; Тезе за теолошку социологију културе 14. Обнова српског државно-црквеног права (културолошко-политиколошка расправа), Фондација Конрад Аденауер - Хришћански културни центар Боград, 2008; друго издање, 2014, стр. 191 Садржај: Искуства и искушења; Закони; Културна и политичка начела српског државно-црквеног права; Отворена питања у примени Закона о црквама и верским заједницама; Вера и мир 15. Књижевност и философија - Философски списи Борислава Пекића (књижевнотеоријска студија), Институт за књижевност и уметност Београд, 2010, стр. 172 Садржај: Уводна разматрања; Философија као претходница књижевности; Између књижевности и философије: естетичке и аутопоетичке контемплације; Закључна питања; Литература, Регистри 16. Културна идеологија Исидоре Секулић (књижевноисторијска студија), Институт за књижевност и уметност, Београд, 2011, стр. 198; друго издање у: Уметност и вера


Био-библиографски подаци о аутору

605

Садржај: Увод; Традиционализам; Модернизам; Релиозна духовност и модерна књижевност; Косовски завет у српској књижевности и историји; Литература, Регистар имена 17. Самосвест форме – Нацрт за теорију персоналистичке књижевне критике (књижевнотеоријска расправа), Институт за књижевност и уметност-Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Фоча, Београд, 2012, стр. 204; друго издање у: Уметност и вера Садржај: Предговор; Запажања о науци о књижевности; Књижевно дело у свету; Токови књижевнокритичке свести; Говорни субјекат књижевне критике; Границе књижевнокритичке свести; Књижевна критика и дух епохе; Импресионистичка и/или персоналистичка књижевна критика; Поговор (Стојан Ђорђић) 18. Уметност и вера – Књижевно-богословске студије, Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2013, стр. 439 Садржај: Православна естетика и антропологија – Николај Велимировић, Јустин Поповић, Атанасије Јевтић, Косовски завет у српској књижевности и историји; Културна идеологија Исидоре Секулић; Самосвест форме; Књижевност и теологија 19. Српски културни образац и српска књижевност (монографија), Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Фоча – Институт за књижевност и уметност Београд, Фоча – Београд, 2015, стр. 367 Садржај: Уводна реч; I Дух и језик српске књижевности: Језик српске књижевности, Српски културни образац; II Књижевност у српској хришћанско-патријархалној


606

Време и душа

култури: Књижевност у црквеној култури, Уметничке карактеристике житија, Књижевност у патријархалној култури, Црквена и грађанска култура, Косовски завет у српској књижевности и историји; Српске културне синтезе: Доситеј Обрадовић, Вук Стефановић Караџић, Петар II Петровић Његош, Верско наслеђе у српској књижевности; Српска књижевност у модерној цивилизацији: Модернизам и национални романтизам, Алтернативе грађанске културе, Онтологија модерног романа, Дух епохе и духовност књижевности; Додатак: Српска књижевност на Православном богословском факултету; Био-библиографски подаци; Регистар имена. 20. Видови српска књижевне критике 2 (студије), Филозофски факултет у Нишу-Православни богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи, 2016, стр. 289 Садржај: Уводна реч; I Систематизација српске књижевне критике; II Критичка идеологија и аутопоетичка мисао Меше Селимовића, Културолошко-философске идеје Миодрага Павловића, Књижевнокритичка философија Славка Леовца, Предраг Палавестра: Антиномије књижевне историје, Предраг Протић: Реафирмација српске класичне књижевне мисли, Хатиџа Диздаревић Крњевић: Естетика традиције; III Српска књижевна критика и културна политика друге половине 20. века; Био-библиографски подаци о аутору, Преглед имена


Напомена аутора

607

Напомена аутора Главнина књижевних огледа сабраних у овој књизи писани су две последње деценије 20. века; тада су и објављивани у часописима (највише у Књижевности и Летопису Матице српске), а потом прештампани у књигама Историјска свест и естетске утопије (1985), Обнова традиције (1994) и Модернитет и традиција (2002). У ово издање унете су ситније језичке и стилске измене првих издања.


Поетика и етика српске прозе друге половине 20. века

ВРЕМЕ И ДУША Милан Радуловић

Милан Радуловић је рођен 13. августа 1948. у Малом Пољу код Хан-Пијеска (БиХ). Завршио Филозофски факултет у Сарајеву (група: историја југословенских књижевности и српскохрватски језик) 1972. Магистарску тезу и докторску дисертацију из науке о књижевности одбранио на Филолошком факултету у Београду. Од 1973. до 1977. године усавршаво се уз рад у Институту за књижевност и уметност (истраживач-приправник). Од 1979–1981. лектор-предавач на Државном универзитету „Тарас Шевченко“ у Кијеву. Од 1982. до 2015. године стално запослен у Институту за књижевност и уметност, у свим научним звањима; 2008–2015. руководио пројектом књижевнотеоријских истраживања. Од 2000. године ванредни и редовни хонорарни професор Српске књижевности на Православном богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи (Универзитет у Источном Сарајеву).

Милан Радуловић

ВРЕМЕ И ДУША Поетика и етика српске прозе друге половине 20. века

Profile for IK Jasen

Vreme i duša - Milan Radulović  

Usponi i padovi srpske književnosti u dvadesetom veku.

Vreme i duša - Milan Radulović  

Usponi i padovi srpske književnosti u dvadesetom veku.

Profile for ikjasen