СТУДИЈЕ О БОГОРОДИЦИ

Mirjana Tati} - \uri}

STUDIJE O BOGORODICI

А

Библиотека Православно искуство Уредник Слобо Станишић Мирјана Татић - Ђурић

Студије о Богородици Издавачи НК ЈАСЕН Добрачина 30, Београд тел. 011/3286-339 jasenbook@gmail.com www.ikjasen.com Филозофски факултет Чика Љубина 18-20, Београд Рецензенти академик Дејан Медаковић проф. др Сретен Петковић За издавача Војо Станишић др Живан Лазовић Резимеа радили Зорица Хаџи Видојковић Вера Стојичић ( на немачком) Донжон Паскал Ивана Павловић Коректура и лектура Васка Лаловић Превод Александар Гордић Ликовно-графичка опрема Мирко Тољић Ликовно-графичка опрема корица Јован Дамјановић Штампа Ротографика Суботица Тираж 1000 Овај пројекат је реализован уз подршку Министарства културе Републике Србије 2005. Града Београда- Секретаријата за културу 2004. copyright©NK JASEN DОO

â

Сва права за објављивање ове књиге задржава издавач по одредби Закона о ауторским правима

Mirjana Tati} - \uri}

STUDIJE O BOGORODICI

Beograd, 2007

7Â

창

О настанку ове књиге

К

њигу сачињава четрдесет студија о Богородици насталих између 1966. и 2006. године, хронолошки сложених онако како су излазиле. Објављиване су у домаћим и страним часописима, актима конгреса и зборницима посвећеним најразличитијим темама. Фотографски материјал из тог времена је аутентичан, мада са данашњег становишта технички превазиђен, али са становишта научне истине оправдан јер пружа информације, које због оштећења, пропадања или уништавања културно-историјских споменика више не постоје. Један део мог рада на средњовековном иконопису, који се односи само на Богородицу, укључен је у ову књигу, док је остатак повремено објављиван у енциклопедијама: Ликовној, Енциклопедији југославики и Енциклопедији православља, каталозима, изложбама и монографијама какве су Познате иконе од XII до XVIII, Београд 1984, и Das Bild der Engel, Recklinghausen 1962, са поновљеним издањем на енглеском језику. Студирајући нашу средњовековну уметност, схватила сам је као низ симбола, материјалних доказа једне религијске суштине у духу неоплатонизма и православља. Без обзира на технику уметничког израза увек је требало да водим рачуна о значењу религиозних симбола сагледаних из времена у коме су настали, поштујући законе који су одредили њихово постојање. То је пут који ми је отворио егзегетски приступ познавању иконе преко њених изворника: Jеванђеља, катена литургијске хомилитике, патристике, црквене историје и надасве црквених Сабора који су одређивали и садржај и изглед икона. На крају је такође и воља ктитора била веома утицајна. Радећи на тај начин, увек сам се са захвалношћу сећала свога професора Светозара Радојчића који је подстакао читаву своју прву генерацију студената из 1945-1949. да посебно заволе средњовековну уметност.

У мене је од почетка веровао, рекавши да мисли како ћу ја „моћи да се носим са овим тешким задатком какав је рад на средњовековном иконопису”. Његове речи су ме обавезале да истрајем, чак и кад сам се уверила да за ову врсту рада, у условима живота после Другог светског рата, није било много могућности, а камоли средстава за студијска путовања, упознавања и снимања споменика, рад у библиотекама и у музејима света. За време рата страдале су библиотеке, семинарска за Историју уметности и Народна библиотека која је изгорела. Пријавила сам се одмах у екипу која је помогла да се спасе што се још спасти може, данима преносећи хрпе књига у Народни музеј који се, сав спакован, налазио тада у згради Старог двора, без и једног стакла на прозорима, растресен од бомбардовања. Тада сам упознала Ксенију Атанасијевић као шефа екипе за спасавање књига чије ми је друштво улепшало оно тешко време, јер ме је она после напорног рада водила својој кући, где ме је хранила воћем, Баховом музиком и разговором о египатској мистици. У Музеју сам положила музејски курс и уписала се по завршетку рата на Филозофски факултет у Београду, група Историја уметности и археологије. За време студија радила сам у нашем семинару као библиотекар, а у послеподневним часовима помагала у сређивању Јагићеве библиотеке у Семинару за српски језик. Тамо ме је омађијао огроман фонд књига које су биле од непроцењивог значаја за мој каснији рад. Нова искуства сам стицала у додиру са библиотекама Српске академије наука која се у оно време налазила у скученом простору у Бранковој улици, са сјајном Ленком Величковић; она ми је као библиотекар чинила услуге и касније, у Паризу, док је боравила у приватној посети своме сину. Није је мрзело да копира студије о Богородици из ретких, нама неприступачних часописа,

Â

â

које сам јој у дугом списку тражила. Њен радни елан и спремност да помогне другима наставиле су и њене млађе колеге Олгица Момчиловић и сада Љубинка Васић. Но, истине ради, у садашњој Академији има још, мени значајних, специјалних библиотека у институтима: Византолошком, Археолошком, Балканолошком и Историјском, а и у Архиву, где су библиотекари исто тако волели и ценили читаоце схватајући шта значи жива књига која је тражена и читана. Ту морам да поменем и читав низ библиотекара младих доктораната у Византолошком институту који, и када су завршавали своје тезе, нису одбијали да услуже читаоца. Поносна сам на њих и од срца им благодарна. Како је моја тема била и теолошка, требало је да проведем велики део времена у семинарским библиотекама Теолошког факултета, у литургијској уз Прибислава Симића, Анастасијевићевој, Општој, а потом и у Патријаршији, уз професора Ћирковића. Универзитетска библиотека је била двоструко драгоцена, јер је сем посебних библиотека имала и службу позајмица из иностранства. Немам правих речи нити могућности да се довољно захвалим свима њима. Од 1950. до 1988. као музејски радник била сам на изворима споменика и на домаку библиотеке Народног музеја која није страдала. Нисам увек била у прилици да је користим упркос предусретљивости библиотекара, почевши од Лизе Бихаљи за коју никад нисмо знали да ли више воли књигу или читаоца. Њени настављачи, а моје колеге из струке, заједно са Светланом - Цецом Миленковић, остали су верни следбеници ове добре праксе. Али, основни музејски задатак била је ипак брига о предметима - смештај, каталогизација, сликање и конзервација, стална поставка и изложбе, а не научни рад. Писање каталога и монографске студије за зборник тицале су се углавном само музејских фондова. Али, када су ме слали у иностранство са музејским изложбама, увек сам успут допуњавала своје знање о споменицима и о литератури које није било у земљи.

Тако сам уз изложбу Antica Arte Serbia, што је био музејски задатак успела да радим у Венецији (библиотека Кверини и Марцијана), затим у Риму да прегледам грчке рукописе, у Ватикану и у библиотеци источних студија где је долазио падре Аман. Музеј ми је, такође, омогућио пут на Крит јер сам руководила и Збирком турског периода са критским иконама. Кипар сам посетила као учесник конгреса, али сам после предавања организовала излете свим домаћим и страним колегама како би видели бројне споменике византијске и поствизантијске (25 цркава); што је било изводљиво јер је Кипар мали. Рад на иконама Богородице сматран је мојим личним пројектом који су финансирали: мој супруг као гостујући професор у Немачкој и Аустрији (Берлин, Минхен, Аугсбург, Беч); стриц, који ми је 1952. године омогућио тромесечни боравак у Паризу. Тамо сам упознала Анатола Фролова, драгоценог сабеседника за ретке теме, и професора Андреја Грабара. У Паризу сам сем Националне би-блиотеке користила и сјајну књижницу у Витморовом Институту са невероватним библиотекаром Де Витом који ми је као на крилима, доносио књиге о којима се могло у Београду само сањати. Моја другарица Оливера Недић заједно са супругом, филмским радником, омогућила ми је боравак у Москви 1958. године када се једва могао добити пасош чак и уз интервенцију Христе Ђорђевић. Ту ме је већ на станици дочекао Виктор Никитич Лазарев и отворио сва врата музеја и библиотека уз драгоцено присуство колега Марфе Вичеславне Шепкине, Антонове, Овшникове, Победове и Алисе Владимировне Банк. Приликом 17. конгреса византолога у Вашингтону, две другарице, Љубица Поповић и Јелисавета Ален, помогле су ми да после Конгреса останем још једну недељу радећи у Дамбертон Оксу и Конгресној библиотеци где су се налазили часописи који више не постоје ни у једној библиотеци у Европи јер су уништени у I светском рату, какав је био часопис Мусеум из 1913.

Трећи начин прикупљања знања о иконопису био је на Конгресима. То је била вишеструка корист, почевши од размене сепарата, мишљења и упознавања терена. Увек се уз конгрес предвиђао излет као и посета музејима. Кад тога није било, организовала сам преко локалних туристичких бироа обилазак споменика за све учеснике. Тако смо видели драгоцене манастире у Грузији, а током Петог конгреса Балканолога у Акари и Малу Азију са Кападокијом. Сама сам обишла важније музеје у Италији уз учешће на равенском курсу. На бројним пелопонеским конгресима упознала сам целу античку и византијску Грчку, док сам на византијским скуповима дошла у додир са истраживачима старе генерације, као што су Марија и Георгије Сотирију, Пелеканидис, Палас Хадјидакис, Ксингопулос, Калокирис, Галаварис, Вокотопулос и обоје Цигариндиа. Балканолошки конгреси, одржавани у словенским и грчким метрополама, имали су такође широк спектар тема, као и грузијски, док су мариолошки конгреси свестраније обрађивали само теме о Богородици. У њихове скупове, по карактеру екуменске, доспела сам на молбу мог професора етике из гимназије, Димитрија Димитријевића, касније професора Богословског факултета у Београду. Моје колеге из земље и иностранства увек су ме подржавале у раду и жељи да сакупим све чланке који својом тематиком чине књигу и да их заједно објавим. Међутим, то се вероватно никад не би остварило јер, због породичних обавеза и чиновничке службе у Народном музеју, нисам могла ни да размишљам о тако нечему. Али, систематски радећи, давала сам рукописе онима који су их тражили, док сам стручна усавршавања сама финансирала „преко“ Задруге просветних радника на кредит и штедњу, за шта сам добила повељу и диплому изузетног штедише, односно потрошача.

На крају се десило чудо да објављивање мојих дугогодишњих студија о Богородици омогући и спроведе човек из сасвим друге струке. То је учинио Александар Гордић, млади доцент Филозофског факултета изабран за предмет методологије и логике, који није био подстакнут ни колегијалним нити рођачким или пријатељским мотивима. Ја тако нешто не бих могла да спроведем, нарочито не сада у својој 83. години, а ни раније јер ме је рад увек упућивао на даље студије. Нисам ни размишљала о томе како би за многе било корисно сабрати све студије и објавити их заједно. Александар Гордић је очигледно само из свог неког унутрашњег уверења својски прихватио мој рад, компјутерски обрадио свих 650 страна, самоиницијативно превео 15 чланака који су првобитно објављени на страном језику и извршио прве коректуре, па затим наставио да и другима чини овакве услуге, без накнаде, не штедећи ни свој труд ни своје време. И на крају, тешко је наћи праве речи захвалности које сем Александру Гордићу дугујем и издавачу Воју Станишићу, јер није заборавио да ми је пре више година рекао: „како би се јако радовао да изда књигу о Богородици”. Сву топлу захвалност, осим издавачу и његовој пожртвованој екипи, која је наставила племениту иницијативу Александра Гордића, дугујем и мојим колегама из струке академицима Дејану Медаковићу и Гојку Суботићу, професорима др Сретену Петковићу и Мирославу Тимотијевићу који су својим рецензијама омогућили да добијем средства за штампање књиге, преко конкурса које је расписало Министарство културе. Посебно сам тронута уделом Мирка Тољића, декана Академије у Требињу, који је мој труд достојно украсио својим уметничким надахнућем. У Београду, 15. октобра 2006.

Â

창

Bogorodica Mlekopitateqnica

K

J

Na prethodnoj strani: Slika 5.

Priscila, arkosolij katakombe, po~. II veka

B1 Ova tema je bila predmet istra`ivawa stranih, a i na{ih autora, me|u kojima treba pomenuti slede}a dela: N. Baldoria, „Madonna Lattante nell’arte del Medio evo”, Atti del reale Istituto veneto di scienze Lettere ed Arti, Ser. VI, Vol. VI, Venezia 1888, 777-797; U. Benigni, „La Madonna Allattante è un motivo bizantino”, Bessarione 4, 1899/1900, 499-506; L. Tramoyeres Blasco, „La Virgen de la leche en el arte I, escuelas extranijeras”, Museum Rivista mensual de arte Espanõl antiguo y moderno y de la Vida artistica contemporanea, Barcelona 1913, vol. III, 79-118; N. S∫~ev, Ikona bo`iey materi Mlekopitatel√nic∫.

Iz sobran̂Ô N. P. Liha~eva, RusskaÔ ikona I, SPb. 1914, 48-57; N. P. Kondakov†, Ikonograf̂Ô Bogomateri, SvÔzi gre~eskoy i russkoy ikonopisi s† ital†ÔnskoÓ `ivopis†Ó ranaego Vozro`deniÔ, S. Peterburg† 1911, 32-40; G. Millet, Recherches sur l’iconographie de l’évangile aux XIVe, XVe et XVIe siècle d’après les monuments de Mistra de la Macédoine et du Mont Athos, Paris 1916, 627; D. Züntz, „Eine Vorstufe der Madonna Lactans”, Berliner Museen 50, H. 2, 1929, 32-35; A. Schneider, „Slika majke Božije Galaktotrofuse”, Narodna starina 1930, 23; L. Mirkovi}, „Bogorodica Mlekopitateqnica”, Bogoslovqe 13, sv. 1, Beograd 1938, 14-32; V. N. Lazareff, „Study in the Iconography of the Virgin”, The Art Bulletin XX, 1938, 26-65; L. Mirković, „Die nährende Gottesmutter Galaktotrophusa”, Atti del V Congr. intern. di studi biz. II, Roma 1940, 297-304; P. Miqkovi˚-Pepek, „Umilitelnite motivi vo vizantiskata umetnost na Balkanot i problemot na Bogorodica Pelagonitisa”, Zbornik

oreni ovog hri{}anskog lika1 le`e duboko u najstarijim matrijarhalnim kulturama. Prema poetskoj viziji Apuleja2 priroda je univerzalna mati, gospodarica elementa i prvoro|ena u vremenu; vladarka duhovnog, carica nad smrtnima i kraqica me|u besmrtnima, jedina u panteonu bogova kojoj se pokoravaju nebeske visine, beskrajni okeani i mra~na usamqenost podzemqa. Obo`avaju je pod mnogobrojnim imenima i prinose joj najrazli~itije kultove.

Ta dobrotvorka sa vi{e imena je pojava kojoj odgovara isto toliko izgleda. Kao simbol tokova `ivota univerzuma, ona je prikazivana u vi{e hipostaza astralnih i htonskih bo`anstava.3 Kao mati i carica univerzalne mudrosti,4 ona na Arheolo{kiot muzej vo Skopje II, 1957-1958, Skopje 1958; Klaus Wessel, Eine Grabstelle aus Medinet el Fajum.

Zum Problem der Maria Lactans, Berlin 1954; Lieselotte Müller, „Nährmutter Weisheit, Eine Untersuchung über einen spätmittelalterlichen Bildtypus”, Deutsche Vierteljahrschrift für Literaturwissenschaft und Geistesgeschichte, Heft 3, 1950, 347359; P. Eich, Die Maria Lactans, Eine Studie ihrer Entwicklung, bis in der 13. Jh. und ein Versuch aus der mittelalterlichen Frömmigkeit, Frankfurt am Main 1953; H. W. Müller, „Isis mit dem Horus-Kinde.

Ein Beitrag zur Ikonographie der stillenden Gottesmutter in hellenistischen und römischer Ägypten”, Münchener Jahrb. der Bildenden Kunst, 3 Folge, Bd. XIV, 1963, 738; isti, „Die stillende Gottesmutter in Ägypten”, Materia Medica 2, Sonderheft, 1963, 322; F. Ronig, Theologische Inhalte des Bildes der stillenden Muttergottes (Maria Lactans), Sonderdruck: „1000 Jahre Saarburg”, 964‡1964, Saarburg 1964, 161-169; isti, „Zwei Bilder der stillenden Muttergottes in einer Handschrift des Trierer Bistumsarchivs, Ein Beitrag zur Ikonographie der Maria Lactans”, Archiv für mittelrheinische Kirchengeschichte, Bd. 8, 1966, 362 370; isti: „Zum Theologischen Gehalt des Bildes stillenden Muttergottes”, Gottesmutter, I, Recklinghausen 1974, 197-214; J. A. Schmoll, Gen, Eisenwert, „Sion-Apokalyptisches Weib-Ecclesia Lactans”, Miscellanea pro Arte Hermann Schnitzler zur Vollendung 60 Lebensjahr am 13. Januar 1965, Düsseldorf 1965, 91-110; P. P. V. van

ýâ

Moorsel, „Die stillende Gottesmutter und die Monophysiten”, Kunst und Geschichte Nubiens in christlicher Zeit, Recklinghausen 1970, 281-288; T. Golgowski, „Malowisly z katedry w Faras przedstawienia Marii z Chrystusem typu Eleusa i Galaktotrophusa”, Rocznik Museum Narodowego w Warszawie XIV, Warszawa 1970, 389-408; V. N. Lazarev, VizantiyskaÔ `ivopis†, Moskva 1971, 276-281; R. Hamann-Mas Lean, Grundlegung zu einer Geschichte der mittelalterlichen Monumentalmalerei in Serbien und Mazedonien, Bd. 4, Giessen 1976, 89-93; Klaus Wessel, „Die stillende Gottesmutter”, Studien zur altägyptischen Kultur 8, 1978, Festschrift Hans Wolfgang Müller, 185-200; Anthony Cutler, „The Cult of the Galaktotrophusa in Byzantium and Italy”, Jahrbuch der österrreichen Byzantinistik, Bd. 37, Wien 1987, 335-350.

B2 Apulei platonici madaurensis, Metamorphoses, lib. XI, 5; Apulej, Zlatni magarac, Beograd 1954, 245.

B3 Neumann E., The Great Mother, New York 1955, 50 ff; F. Alheim, „Terra Mater”, Religionsgeschichtliche Versuche und Vorarbeiten XXII, 2, 1931, 36 ff; N. Adoniz, „Les vestiges d’un ancien cult en Armenie”, Mélanges Cumont, 501-515.

B4 Th. Schipflinger, Sophia-Maria, Eine ganzeitliche Vision der Schöpfung, Ein Beitrag zum Marianischen Jahr und zum Millenium der Taufe der Russ, München–Zürich 1988, 295; Henrich

J

L. Boyer, „Le thrône de Sageser. Essai sur la signification du culte Marial”, Paris 1957, 3 ff.

Â

â446

STUDIJE O BOGORODICI â Mirjana Tati}-\uri}

B9

C

Seuses, Buchlein der Ewigen Weisheit, ed. K. Bihlmeyer, Stuttgart 1907, 7 ff; spis „Bronte ili savr{en um (No¡V)”, na|en u spisima Nag Hammadi sadr`i pregnostili~ni list o Sofiji, koja jako podse}a na Izidu. Upor. M. Krause, Gnostische und Hermetische Schrifter aus Codex II und cod. CI, Glückstadt 1972, 122-132.

Kod Dionisija Areopagite, Oevres Complètes du Pseudo-Denys l’Areopagite, Paris 1943, ed. M. de Gandillac, 357; u pismu Titu Dionisije ka`e: „Sofija ra|a i doji, o`ivqava i usavr{ava”.

(Prov. IX, 5, 11.)

B5 Centralni tekst Izidine liturgije je kult `ive vode. A. Moret, Le rituel du cult divin journalier en Egypte, Paris 1902, 3 ff; kasnije u vizigotskom molitveniku VII veka daje se obja{wewe za bo`anske odnose: „Slu{aj k}eri i gledaj, postala si k}i svog Sina, slu`avka tvog deteta, mati svoga Gospoda, svetili{te na zemqi Spasiteqa najvi{eg, jer je Car `eleo sjaj lepote tvoje koju je sebi pripremio kao ~isto boravi{te, `ele}i te za majku”; Dom B. Capelle, „Typologie Mariale chez les Pères et dans la liturgie”, Les questions liturgiques et Paroissiales 35 année, no. 3, Mai-Juin 1954 (no. 195), 117.

B6 Figura pripada epohi IV-III milenija, najpre oko 3000. godine, u okviru neolitske kulture. Upor. Umetnost Jugoslavije od praistorije do danas, Sarajevo 1971, 10; Neolit na tlu Srbije, Beograd 1977, 45, kat. 201.

B7 J. Dombay, „Die Siedlung und das Gräberfeld in Zengövarkony”, Beiträge zur Kultur des Änneolitikums in Ungarn, Budapest, 1960, 217, Taf. LXXXVII, 6, tabl. u boji CXIV, 4 a-b.

B8 H. W. Müller, „Isus mit der Horus Kinde”, Münchener Jahrbuch der bildenden Kunst, 3 Folge, Bd. IV, 13, 5-37; J. Geffcken, „Der Bilderstreit des heidnischen Altertums”, Archiv f. Religionswissenschaft XIX, 1916-1919, 300.

je hraniteqka sveta i wegova za{titnica, a tako|e i izvor `ivota.5 Kao arhetip jedinstva generi~nog i devi~anskog, ona ra|a pomo}u bo`anskog udela, te je istovremeno Bo`ja majka, nevesta i k}i.

U niz imena koja simboli~ki prethode liku Bogorodice sigurno spadaju Velika majka, Izida, Hator, Kibela, I{tar i Sofija.

Najstariji lik kurotrofne figure na na{em tlu pripada vin~anskoj kulturi na prelazu ~etvrtog‡tre}eg milenija; to je lepa statueta iz Drenove (sl. 1), nalazi se u Narodnom muzeju u Jagodini.6 Mati sedi dr`e}i dete na levoj ruci, ukra{ena utisnutim ornamentom traka i spirala. Slede}i primer je iz htonskog kulta iz neolita, 2500‡2000 godina pre n. e., ukomponovan na dr{ci vaze. Na|ena na lokalitetu Zengövarkony,7 nalazi se u Muzeju „Janos Pannonius” u Ma|arskoj. Pokazuje visok stupaw po{tovawa majke, kao simbola plodnosti u matrijarhatu. Weno profilakti~ko zna~ewe nikad ne}e izmeniti svoju semantiku. Isti smisao manifestuje i egipatska Izida,8 koja }e pod Ptolomejima i rimskom vladavinom kasnije ostati univerzalna bogiwa, naslednica Velike majke. Wen atribut „rogova krave” simbol je `ivotiwe hraniteqke, dok nad glavom prikazani sun~ani disk pokazuje wenu vladavinu nad zemqom i nebom (sl. 2). Ona je „Hator”, {to zna~i ku}a Horusa, wenog sina, koga je devi~anski rodila. Izida je i personifikacija Prestola svoga sina Horusa, sli~no kao {to je Bogorodica „Presto premudrosti”9 Bo`je „Re~i” (Logosa).

Horus-orao je uzvi{eni model zemaqskom caru. Prema tekstu iz Piramida 1375, Izida doji egipatskog faraona, koji mo`e dobiti krunu i vlast na zemqi jedino ako ga bogiwa podoji, jer samo na taj na~in wegova vladavina postaje legitimna.10 Kult Izide Galaktotrofuse po~iwe u Egiptu oko 1300. sa XIX dinastijom. Najstariji prikaz imamo u Abidosu11 u hramu Sethosa I, gde Izida doji egipatskog suverena, prikazanog u vidu personifikacije wenog sina Horusa.

U egipatskoj umetnosti je sa~uvano vi{e figurina majki koje doje, kao svedo~anstvo razvijenog kulta u narodu (na primer one u Berlinskom muzeju Egipatska zbirka iz 1900. godine p. n. e.) sa votivnim zapisom „Izido do|i”.

Ovaj kult Izide, Velike majke, ne prekida se ni u rimskoj epohi. Poznati su prikazi Izide, Aphrodite Asphynes,12 I–II

B10 H. W. Müller, op. cit., p. 9; Sethe, „Alltäg”, Pyr. Texte II, Leipzig 1910, 910-913.

B11 H. W. Müller, „Die stillende Gottesmutter in Ägypten”, Materia Medica, Nordmark, 2, Sonderheft, 1963, fig. 4.

ýâ

B U Minhenskom muzeju, u Egipatskoj zbirci sa~uvana je jedna Izida iz Asfinisa, IV v. n. e., ra|ena u serpentinu (inv. 4201). Tako|e u [tutgartu, Virtenber{ki zem. muzej (Frühchristliche und Koptische Kunst, Wien 1964, fig. 144, r. 249, kat. 765).

12

1.

2.

3.

âý

 Bogorodica Mlekopitateqnica

ý

G

Slika 1. Statueta iz Drenove, Nar. muzej Jagodina, IV-III milenij Slika 2. Izida doji Horusa, 7. vek pre Hrista, Berlin, Egipatski muzej, inv. 13780 Slika 3. Izida doji Horusa, III-IV vek posle Hrista, slikarstvo na {tuku, Fajum

ýâ

ýâ

447Â

4.

7.

J

âý

STUDIJE O BOGORODICI â Mirjana Tati}-\uri}

C

6.

ýâ ýâ

Slika 4. Bogorodica Mlekopitateqnica, stela, V-VI vek, kre~wak poreklom iz Medinet el Fajuma, Berlin, Bode muzej, inv. 4726 Slika 6. Sarkofag iz Solina: Bogorodica crkva, Dobri pastir i Sv. Jovan Zlatousti, IV vek Slika 7. Sahara, oko 640, Mlekopitateqnica iz Jeremijinog manastira, Kairo, Koptski muzej

Â

â448

ý

â

ý

â

B13 Istra`iva~ki radovi izvo|eni izme|u 1928‡1929. godine. Upor. A. E. R. Back et E. E. Peterson, Karanis Seasons,

 Bogorodica Mlekopitateqnica

ý

vek (u [tutgartu), koja je potpuno zamenila u III veku Izidu Hator. Nailazimo i na primere Izide Mlekopitateqnice jo{ u III–IV veku posle Hrista. U Fajumu (Karanis), na zidnoj slici koju je otkrila Mi~igenska univerzitetska ekspedicija, vidimo Izidu (sl. 3) kako doji Horusa.13 Iz iste oblasti poti~e i ~uvena stela iz V–VI veka, sada u Berlinu,14 koja prikazuje mladu majku kako doji dete (sl. 4).

Uokolo se nalazi utisnuti znak krsta. Nije izvesno da li je u pitawu votivna pogrebna slika ili Bogorodica sa Hristom nesignirana.

Ovaj zajedni~ki motiv egipatske mitologije i hri{}anske teologije ima mnogo srodnog, kako u sadr`aju tako i u formi.

Jasno je da je mati, kao ne`na hraniteqka, oduvek bila simbol `ivota i prirodno da je i u ikonografiji „majke koja doji dete” na{la svoj najprikladniji izraz u svim arhajskim civilizacijama, preistoriji Evrope i starim kulturama Egipta i Male Azije.15 U Gr~koj je kult Velike majke prisutan i koncentrisan na misti~ko obo`avawe Dionisa, a u Rimu na Jupitera. Tu je i Cerera sa Liber i Liberom, koji simbolizuju plodonosno materinstvo.

Majka zemqa se javqa kao prethodnica politi~kih ideja avgustovske epohe sa simbolima „Ara Pacis” ili „Pietas Augustae” sa Spes i Felicitas, prisutna i na nomismama Antonija Pija, emisijama za provinciju, iz god. 148.16 Hera sa Heraklom, Demetra sa Jakom i ostale bogiwe kurotrofe17 preuzimale su ve} gotov iskonski model.

Hri{}ani su ovom starom uzoru dali svoju interpretaciju.

Prelazne oblike nosili su predmeti magijskog karaktera.

Magijska mo} sinkretisti~kog helenizma sa Hermesom Trismegistosom,18 koji nudi bo`ju hranu i otkrovewe, zabele`ena je u ovom karakteristi~nom tekstu: "#Elqe moi kŸrie 'Erm¨ sun…gwn t†V trof†V t¯n qe¯n ka“ nqrώpwn" ili "oz e“ – gaq™V da’mwn ... trŒfwn t§n o koumŒnhn"; i daqe: "dšV moi c…rin trof§n n’khn e›mer’an ˆpafrodis’an prosώpou e doV ƒlkhn pš p…ntwn ka“ pas¯n".19 Hri{}anska kultura sledi ideje koje su vladale u prostorima Mediterana. Umetnost katakombi ~ini wihov prirodni nastavak, a Mlekopitateqnica u Priscili20 je klasi~ni primer iz epohe II–III v. (sl. 5 ). Rani hri{}anski apologeti, tuma~e}i inkarnaciju Boga, daju idejnu podlogu iz perspektive hri{}anske misli za Veliku majku, Hraniteqku @ivota. Justin, mu~enik koji je umro u Rimu 165. i pisac apologije, govori o inkarnaciji i ka`e da je Logos, dobiv{i telo, postao potpuni ~ovek telom, duhom i du{om. On je zajedno sa Silom bo`jom i Duhom svetim.21 1926, University of Michigan Press, 1931, pl. XXV, fig. 49.

B14 K. Wessel, „Eine Grabstelle aus Medinet el

G Fayum, vom Problem der Maria Lactans”, Wiss. Zeitschrift der Humboltuniversität IV, Berlin 1954, no. 3, 149; A. Effenberger, „Grabstelle aus Medinet el Fayum, Zum Bild der stillenden Gottesmutter in der Koptische Kunst”, Forschungen und Berichte der Staatl. Museen zu Berlin 18, 1977, 158-168.

B15 B. Gavela, „Magna Mater, kao pojam i likovni izraz”, @iva Antika VI, 1956, 255-267; A. A. Barb, „Diva Matrix”, Journal of the Warburg and Courtauld Institute, vol. XVI, 1953, no. 3-4, 193-233.

B16 R. Eisler, „Orphisch-Dyonisische Mysteriengedanken in der christlichen Antike”, Vorträge der Bibliothek Warburg, 1922-23, II, 385; F. J. Ronig, op. cit., Recklinghausen 1974, 199, n. 14; H. W. Müller, op. cit., Materia Medica, 1963, sl.

12, 13; bronzane drahme iz 10. godine vlade Antonija Pija prikazuju Izidu Mlekopitateqnicu na prestolu.

B17 N. Baldoria, „La Madonna Lattante”, op. cit., 3. Kod: Bernouilli, Aphrodite, p. 121, nalazi se vi{e primera ovakvih bogiwa kurotrofnih, a posebno za simboliku hrane s mlekom: W. Déonna, „La Legende de Pero et de Micon et l’allaitement symbolique”, Latomus 13 1954, 140-166, 356-375 i op{irnije Eisler, op. cit., 361.

B18 R. P. Festugière, „La révelation d’Hermès Trismegiste”, I, Paris 1983, 295 f. daje molitvu upu}enu Hermesu Kosmokratoru i Pantokratoru.

B19 R. Reisenstein, Poimandres, „Studien zur griechisch-ägyptischen und frühchristlichen Literatur”, Leipzig 1904, 20, 3 i 16, 2.

B20 G. B. de Rossi, „Immagini scelte della beata Vergine Maria tratte dalle catacombe romane”, Roma 1863, Bolletino di archeolog. Christiana, t. II, p. 3; A. Achelis, „Die Madonna in Priscilla”, Byz.Neugr.

Jahrbücher, 1920-1922, 1-3, 311 ff; J. Wilpert, Pitture delle catacombe romane, Roma 1903, 172-174, tab. XXI, XII. B21 Justin Mu~enik iz Nablusa (Flavia

449Â

J

Â

STUDIJE O BOGORODICI â Mirjana Tati}-\uri}

C

â450

Neapolis u Palestini) stradao je u Rimu. Najzna~ajnija dela su Apologia (upor. Apol. I, 32, 1) i Dijalog s Jevrejinom Trifunom. U Apologiji I, 82, 6 govori o Logosu koji je most izme|u Boga i qudi. (J. Quasten, Patrology, I, Washington 1949, 209).

B22 F. A. Lehner, „Die Marienverherrung in den ersten Jahrhunderten”, Stuttgart 1881, 13, i Justin, Apol. I, 22.

B23 Tertulian, De Carne, CSCEL 70, 231 i Migne, P. L. 2, XX. B24 Thomas Schiplinger, Sophia Maria, op. cit., 293. O Kalimahu iz Kirene, upor.

Willamowitz-Moellendorf, Reden und Vorträge, I, 1925, 213-217; 7. i 19. oda Salomonova govori o Devi Majci i inkarnaciji Boga (Quasten J., op. cit., 163-164).

B25 Clem. Alexandrinus, Paedagogie, VI, 35 (P. G., 8); J. Labourt, F. Batiffol, Les Odes de Salomon, Paris 1911, 7, 12, 33.

B26 Paedagog. lib. III; Migne, P. G. 8, col.

638, 682; starozavetna Pesma nad pesmama je misti~no ven~awe Jehove sa narodom Izraela; u Novom zavetu ona je simboli~ki spoj Hrista i Majke crkve (Ef. 5, 23 i Ez. 16, 8).

Me|u starijim komentarima vaqa pomenuti Metodija iz Olimpa (GCS 17, 1917), Grigorija iz Nise (P. G. 44, 755-1120), Nila iz Ancyra-e (A. Sović, „De Nili monachi commentario in Canticum Canticorum”, Biblica II, 1921, 45-52) i Bernard-a iz Clairvoix-a (Sermo in Cant. Cantic., P. L. 183, 185); tako|e \. Trifunovi}, „Tuma~ewe Pesme nad pesmama od Teodorita Kirskog u prevodu Konstantina Filozofa”, Zbornik za slavistiku 2, Matica srpska, N. Sad 1971, 86-103.

B27 A. Grabar, „Deux images de la Vierge dans un Manuscript serbe”, L’Art byzantin chez les Slaves, Paris 1930, 264; J. LafontaineDosogne, Iconographie de l’enfance de la Vierge dans l’empire byzantin et en occident, Bruxelles 1964, 133.

B28 Ronig, op. cit., 203-204; Clem. Alex.,

Ro|ewe Hrista „ ne¡ ˆpimixi…” Justin22 poredi sa ro|ewem Zevsovog sina Perseja. U svom dijalogu protiv Trifuna, Bo`ansko poreklo deteta je nagla{eno oslawaju}i se na Septuagintu, Ps. 2, 7: „u oV mo¡ sŸ ˆgώ s¦meron gegŒnnhka”.

Za gnostike Hristos nije ro|en od Deve Marije „ˆx parqŒnoV”, ve} „di… parqŒnoV”. Tekst De Carne23 (Tertulian, c.

160) daje komentar oba Jevan|elista. Kod Luke (35) Duh i sila Vi{weg si{li su na Bogorodicu, dok su kod Jovana oni pro{li kroz wu.

Ovu ideju devi~anski ro|enog i materinski hrawenog Boga24 nalazimo u anti~kom simbolu Artemide Efeske na tlu Male Azije ili na aleksandrijskom terenu u poznatim stihovima Kalimaha iz Kirene (s. 300-240).

Ideja plodnosti i htonskog kulta ne{to je izmewena u savezu Jehove sa jevrejskim narodom u metafori Neveste i @enika, koju nam pru∞aju prorok Isaija (60, 16 i 66, 2) i Pesma nad pesmama. Takvu vezu u Novom zavetu predstavqaju Hristos i wegova nevesta crkva, kao majka i nevesta Iskupiteqa (Gal. 4, 26). Simbolika se vidi u Poslanicama Petrovoj (2, 2) i Pavlovoj (3, 1) upu}enim Korin}anima, gde se govori o duhovnom mleku koje neofiti primaju kao zalogu spasewa.

Me|utim, Solomonove ode, koje se zasnivaju na psalmima i apokrifima, natopqene su gnosti~kim elementima, i u hri{}anskim interpretacijama saop{tavaju (XIX, 20): „Sveti duh je otvorio mle~ne grudi Oca da ih prospe na Sina koji ih prihvata”; ili pak (stih XXXV, 3): „No{en kao dete od svoje majke, i sa mlekom rose Gospoda hrawen, iz grudi Sv. Duha”. Ne{to kasnije Kliment Aleksandrijski (150-216) u svom delu Pedagog eksplicitno ka`e: „U Hristu sam vam dao obja{wewe duhovnosti”.25 Sa Hristom sam vam dao obja{wewe najprostijeg duhovnog u najjednostavnijoj hrani i najprirodnijoj, jer to je su{tina mleka, koje te~e iz ne`nih grudi punih qubavi. Hristos, inkarnirani Logos, u stvari je mleko, mleko koje hrani (Paedag. VI, 36, 1) i koje on deli u besedama „kojima se crkva hrani”. To je jedna Majka i Deva, a ja ho}u da je zovem crkva.26 „^ista kao devica, puna qubavi kao majka, ona priziva svoju decu i hrani ih svetim mlekom, Logosom”.

Protojevan|eqe Jakova (XIX, 2), na osnovu uverewa A. Grabara,27 ali ne i Lafonten-Dozowa, mo`e se smatrati kao pouzdan literarni izvor za razumevawe lika Bogorodice Galaktotrofuse.

Ali, Kliment28 tako|e daje sliku Oca koji stvara MlekoSina, {to je prikazano na sarkofagu u manastiru u Solinu (sl. 6) iz VI veka;29 tu je u centru predstavqen Dobri pastir,

Paedag., lib. II, P. G. 8, 638.

B29 T. Klauser, „Studien zur

ýâ

Entstehungsgeschichte der Christlichen Kunst”, Jahrbuch für Antike und Christentum V, 14, Münster, Westf. 1962,

levo se nalazi Bogorodica crkva koja doji, a desno, reklo bi se, Jovan Zlatousti, kao jedan od onih koje crkva doji. On je prvi koga je zajedno s Hristom dojila Bogorodica, a lista onih koji mu slede jeste prili~na. Da pomenem najva`nije: na ~elu je Fulbert iz [artra (umro 1153), Sv. Dominik (umro 1221), Sv. Katerina Sijenska (1380) i Alanus de Rupe (1475).30 U opisu `ivota Jovana Zlatoustog31 se ka`e da je jo{ kao dete, kle~e}i pred ikonom Galaktotrofuse, ~uo wene re~i upu}ene svome Sinu, da malo prestane da doji kako bi ona mogla da ponudi svoje mle~ne grudi Sv. Jovanu.

U komentarima Pesme nad pesmama, koje je sastavio Hipolit,32 u~enik Sv. Irineja Lionskog (umro 235), govori se o tome, kako se iz grudi Majke pije mleko jevan|eqskih zakona, koji ~ine hranu ve~nosti. Hristove grudi, me|utim, nisu ni{ta drugo do dva testamenta, Stari i Novi zavet, a mleko zna~i wihove zakone.

Komentar Sv. Avgustina33 na psalm 21,10 razvija ideju crkve Galaktotrofuse. On insistira na podeli grudi: na la`ne, koje predstavqaju Sinagogu i zna~e navike telesne, i prave, crkvu Hristovu, sa Logosom Bo`jim u woj.

Tako|e, tuma~e}i Poslanicu Sv. Jovana Par}anima, Avgustin ka`e: „Estantem Mater Ecclesia et ubere eius duo testamenta scriptarum divinorum, haec scriptura lac omnium sacramentorum temporaliter pro aeterna salute”.34 Uticaj koptske liturgije sna`no se osetio na zidnim slikama apsida crkava u Bavitu, Sahari (sl. 7), na saidskim minijaturama, kao i freskama u Farasu, koje pokazuju jedan kontinuitet trajawa od V do X–XI veka.35 Sve ideje koje su tamo prisutne oslawaju se ve}inom na sirijsku poeziju, najpre Jefrema Sirskog,36 a zatim i tekstove Jevan|eqa i apokrifa. U usta Hristova stavqaju B32 Hypolite, „Comm. zum Hohenlied”, Slav.

Fragm. II, cap. 1, 2, GCS, I, 344; prema Ronig, op. cit., 204. Sli~no shvatawe o Bogorodici kao `eni koja ra|a i doji Hrista nalazimo kod Irineja, Origena, Klimenta i Hipolita.

Upor. Marie-Louise Thérel, „Les symboles de l’Ecclesia dans la création iconographique de l’art chrétien du IIIe au VIe siècle”, Rome 1973, 25. Za Hipolita je Bogorodica isto tako Nova Eva, bremenita duhom, koja se iz vode kr{tewa pojavquje kao ~ista nevesta Bo`ja (Hypolite de Rome, Comm. ad Daniel, I, 6, SC, Paris 1947, 101). Dve dojke su dva Testamenta (Tertulian, Ad. Mani; Eisler, op. cit., 387 i Avgustin, Expl. Cant. Cant. I; P. Eich, op. cit., 5.2).

B33 H. Coathalem, S. J., „Le parallélisme entre la sainte Vierge et l’église dans la tradition latine jusqu’à la fin du XIIe

ý

113-124; Clem. Alex., Paedag. I, 9, 83. U Pedagogu vidi Hrista dobrog pastira sa majkom crkvom koja doji decu i sa Jovanom Zlatoustim. Bogorodica je Hram, jer je majka; prema Ps. Epifaniju, De Laudibus S. M. Deiparae, P. G. 43, 488. O Bogorodici crkvi: M. J. Congar, „Marie et l’église dans la pensée patristique”, Revue de sc. Phil. et Théologiques 38, 1954, 338.

B30 L. Mirkovi}, „Bogorodica Mlekopitateqnica”, Bogoslovqe, 1938, sv. I, 11 ff.

B31 Migne, P. L. 211, 776-780. U prvoj katehezi Jovana Zlatoustog 112, 3 ka`e se: „Nikad qudski razum ne}e shvatiti kako Deva hrani Maj~inim mlekom”. (Jean Chrysostôme, Huit cathéches baptismales inédites, S. C. 50, Paris 1957, 113-114).

 Bogorodica Mlekopitateqnica

ý

â

G siècle”, Analecta Gregoriana, vol. LXXIV, sec. B, no. 27, Romae 1954, 51. Upor.

Augustinus, P. L. 135, s. 1452; Verbus Sponsus et Sponsa caro humana et uterumque unus filius hominus, Ile uterus Virginis Thalamus... Videti i Conybeare, „The Virgin Church and The Virgin Mother”, Archiv f. Religionswiss. VIII, 1905, 373 i IX, 1906, 73.

B34 Augustinus, In Epist. Joanis ad Parthos, X, P. L. 35, 1998; Ronig, op. cit., 204, 40.

B35 Menzinger Otto, Mariologisches in der vorephesischen Liturgie, Regensburg 1932, ff. Bibl. der. Kirchenvater, Ausgewählte Schriften der Syrischen Dichter, Cyrillanos, Baläus, Isaak von Antiochien u.

Jako v. Sarug aus dem syrischen übersetzt von Landersdorfer, 1913, 30-37, 40-41, 43.

Rukopis Saidski iz 899. god. (Ms. 619, fol. 1) prikazuje Mlekopitateqnicu na prestolu sa detetom na levoj ruci (Maria Krammer, Koptische Baumalerei, 1964, fig. 64) i dva rukopisa s. 895. god. i 906. god. sa Bogorodicama koje doje, levakiwama na prestolu (Krammer, op. cit., VII, VIII, Ms. 514 i 600). U Bavitu u Kapeli Sv. Apostola (koji je umro 395. godine) nalaze se prikazi dve Mlekopitateqnice (Erich Dinkler, Kunst und Geschichte, Nubiens in Christl. Zeit, Recklinghausen 1970, fig. 285); N. P. Kondakov†, op. cit., 256, fig. 160; Pepek, op. cit., 4 f. n. 14); i najstariji podatak kod Kledata, za kapelu 42 u Havatu (Cledat, Comptes rendus de L’Akad. Belles Lettres, 1904, 517; isti, Le monastère et la nécropole de Baouit, Le Caire 1904); J. Maspero, Comptes Rendu, 1912, 292; Mihailowski, Faras, Die Kathedrale Land den Wusten Kund, Zürich 1967, tab. 76; Tad. Golgovski, „Malowisly z Katedry za Faras”, op. cit., 400, fig. 400; P. P. Van Moorsel, op. cit., 281-290.

B36 Tvoren̂Ô i`e vo svÔt∫h† otca na{ego Õfrema Sirina VI, 1881, 326329, 334, 359, 375; A. Haase, S. Ephraemi Syri Theologia quantum ex libris poeticis cognosci potest explicatur, Halis, O. J. 19: „Quam vehementer contra Arianos Ephraemus invehatur doctrinaque eorum, Filium creaturam esse, impugnet multis argumentis demonstratus...”, ibid., 21. (II,

451Â

9.

10.

J

âý

STUDIJE O BOGORODICI â Mirjana Tati}-\uri}

C

8.

ýâ

Slika 8. Freska Bogorodice sa Hristom, svetiteqima i apostolima, Bavit kapela 42 Slika 9. Galaktotrofusa Latom, freska o{te}ena Slika 10. Krit, Kandanos, freska iz 1462, Ana Mlekopitateqnica

Â

â452

ý

â

ýâ

419: „Laudatus este Sapiens qui affinitatem contraxit et commiscuit divinitatem cum humanitate. Naturam et quidem alteram ex alto, alteram ex profundo miscuit sicut pharmaca ut sit Deus-Homo”.) L. Mirković, Die mährende Gottesmutter, op. cit., 298.

B37 Moorsel, op. cit., 282 (7-10); F. K. Weddâse, Marjâm ein Ätyopischer Lobesang, Uppsala 1898, 56: „Raduj se Ti, koja si s pravom nazvana

Bogorodica ‡ raduj se Ti ‡ spasewe Eve ‡ raduj se Ti, koja si dojila Hraniteqa svakog stvorewa, raduj se Sveta Majko svega `ivota, hrlimo Tebi da se za nas moliπ”.

B38 Klaus Wessel, Zur Ikonographie der koptischen Kunst, Christentum am Nil, Recklinghausen 1964, 234.

B39 P. P. Moorsel, Die stillende Gottesmutter und die Monophysiten, Kunst und

 Bogorodica Mlekopitateqnica

ý

â

ý

se re~i: „Neka su blagoslovene grudi koje sam dojio, ja koji sve hranim”. Bogorodica nastavqa: „Nosila sam te pre~ista i hranila bez brige, jer me je sila bo`anska prosvetlila”. U liturgiji na petak jo{ se izri~itije govori:37 „Spasiteqka Eve je ona koja je hranila odoj~e Tvorca svega stvorenog.

Jedina majko svih `ivih, mi te prekliwemo da moli{ za nas.

Starac Dana je izi{ao iz tvog tela, preuzeo na{e telo, a nama podario svoj Sveti Duh”.

Rasprava izme|u Wessel-a38 i Moorsel-a39 da li se Bogorodica Galaktotrofusa na koptskom tlu mo`e shvatiti kao simbol duofizita u monofizitskoj sredini, ima jednu nerazja{wenu ta~ku. Meni se ~ini da je u koptskom Egiptu motiv preuzet iz autohtone tradicije, s jedne strane, a poja~an je i dogmatskim zahtevima ortodoksije, s druge strane.

Ova simboli~ka slika Majke koja doji prisutna je u Bavitu (sl. 8) i Latomu40 (sl. 9), sa sli~nom shemom: Logos u slavi je gore, a dole u apsidi Bogorodica dr`i i doji inkarniranog Boga okru`ena apostolima. Ove slike sasvim odgovaraju koptskim komentarima sa~uvanim na tlu Aleksandrije i Sirije. Tu spada Kirilova Homilija na Luku41, prevod slu`be Mamonitske na Hristovo preobra`ewe42 i Sedma himna Jefrema Sirijskog posve}ena Bogorodici. Kod Atanasija Aleksandrijskog De descriptione Deiparae ona je shva}ena kao Presto premudrosti Hrista u viziji Jezekiqa.43 Tekst pisma pape Grgura, upu}en caru Lavu Isavrijskom, govori o slici Mlekopitateqnice, gotovo istovremeno, kad je mogao nastati i program pe}inske crkve u Herakleji.44 Lik Mlekopitateqnice evidentno pokazuje inkarnaciju Gospoda u telu Deve jo{ ja~e nagla{enu aktom dojewa Spasiteqa sveta i Boga me|u nama.

Stoga je ekonomija spasewa, prema tvrdwi Jovana Damaskina,45 na{la svoj najja~i argument u simbolu Bogorodice Mlekopitateqnice i Raspetom Hristu.46 Na istim osnovama bazira se argumentacija ikonodula protiv ikonoklasta. Inkarnacija je glavni motiv Spasewa, a isto tako razlog {to se po{tuju ikone.47 Metafora mleka kao hrana Bo`je Re~i, kao reka koja isti~e iz devi~anskih dojki, postaje simbol Bo`je milosti koja se nudi palom ~oveku. Sli~an tok misli susre}emo u najstarijem rimskom sakramentu,48 nastalom u VI veku.

G Geschichte Nubiens in Christlicher Zeit, Recklinghausen 1970, 281.

B40 Th. Wiegand–G. Millet, Ergebnisse der Ausgrabungen und Untersuchungen aus dem Jahre 1899, Bd. III, Der Latomos (O. Wulff), Berlin 1913, 198-200, fig. 122 ab.

B41 Cyrillus, P. G. 33, 468 i CSCO, 140, 3 (Cyrillus, Hom. in Lucam).

B42 BKV 37; Ephraim der Syrer, I, 183.

B43 Migne, P. G. 28, 953: „Qr™noV £ parqŒnoV krat¦reV o M…zoi...”; Jez. 10, 12 i komentar Didima Slepog (SC. 83, no. 332); Th. Hopfner, Griechischägyptischen Offenbarungszauber, Bd. I, II, ed. Wessely, XXI, XXIII, Leipzig 1921, 1924, 265, n. 172.

B44 Ch. Hefele, Histoire des conciles d’après les documents originaux, t. III, 2, Paris 1910, 666-7 i prevod na francuski, koji Gujar izdaje uporedo s gr~kim. J. Gouillard, „Aux origines de l’iconoclasme, le témoignage de Grégoire II”, Travaux et mémoires III, Paris 1968, 243-307; „i slika Majke nose}i na rukama Bo`ansko odoj~e sa an|elima unaokolo”.

B45 P. G. 96, 672 E: „Bog, cene}i weno dostojanstvo, predodredio ju je za Bogomajku i hraniteqku svoga Sina”.

Gradacija kod Damaskina ide do obo`ewa Bogorodice. P. G. 96, 675 S „Wena utroba u kojoj obitava onaj koji je bez mesta, dojke pune mleka koje hrane Boga Isusa, ruke koje nose Boga, kolena presto uzvi{eniji od Heruvima”. (Hom. in Nat. Mariae, P. G. 96, col. 675 s.).

B46 Migne, P. G. 96, col. 1339 (Adv. Icon. 13, 14).

B47 U IV kwizi De Fide Orthodoxa, glava 16, Damaskin razvija svoju teoriju slike protiv ikonoklasta (Migne 96, 1349 i 1352 s.).

B48 Santi Muratori, Liturgia Romana I, 318 i Leo Magnus, ed. Ballerini, t. II, p. 24;

453Â

Regensburg, stara po{tovana ikona u kapeli katedrale

Bogorodica Qevi{ka, Bogorodica sa Hristom Krmiteqem

Na slede}oj strani

Hilandar, ikona iz XIII veka

Sv. Bogorodica Studeni:ka na ju‘nom pilastru u naosu, 1208/1209.

Mlekopitatelnica, Kareja

SADR@AJ:

Â^udotvorne ikone Bogorodice na Svetoj Gori Atonskoj

ý

О настанку ове књиге 1. Стеатитска иконица из Куршумлије 2. Икона Богородице „Прекрасне”, њено порекло и распрострањеност 3. Из наше средњовековне мариологије Икона Богородице Евергетиде 4. Марија –Ева, прилог иконографији једног ретког типа Оранте 5. Богородица Пречиста ΠANAXPANTOΣ. Њена иконографија и њен култ 6. Врата Слова. Ка лику и значењу Влахернитисе 7. Икона Богородице Скопиотисе 8. Елеуса. У трагању за иконографским типом 9. Иконографија даривања у старој српској уметности 10. Богородица Никопеја 11. Икона Богородице Знамења 12. Иконе Богородице Београдске 13. Богородица Истинске Наде. Заједнички симбол у византијској, грузијској и словенској уметности 14. Пијета са Јованом и Јосифом Ариматијским 15. Икона Кириотисе 16. Иконографија Богородице Страсне, настанак догме и симбола 17. Фенечка Чудотворица 18. Панагијер из Војловице 19. Богородица Владимирска 20. Студеничка Богородица Кириотиса 21. Књижевна инспирација у иконографији Богородице 22. Охридска Богородица Утешитељка 23.

Die Ohrider ikone der Gottesmutter-Trösterin 24. Химна “EΠΙ ΣΟΙ ΧΑΙPΕΙ” у манастирима Вулкано и Мердаки у Месенији 25. Иконе Богородице у Студеници 26. Икона рођења Богородице из Шишатовца 27. Икона Богородице Кириотисе 28. Богородица Млекопитатељница 29. Богородица у делу архиепископа Данила II 30. Једна нова тема словенског барока 31. Лик и порука Богородице „Извор живота” 32. Сребрни лик Богородице 33. Икона Одигитрије и њен култ у XVI веку 34. Богородица Заступница у Ариљу 35. Тројеручица Светог Саве и њен култ у православном свету 36. Мати Божја Перивлептос у Елмали Килисе. Њени модели и реплике 37. Богородица Страсна у Жичи 38. Богородица “ΛΥΧΝΙΑ” у уметности и химнологији 39. Типологија Богородица у Горњој Сванетији 40. Чудотворне иконе Пресвете Богородице на Светој Гори Атонској

5 9 27 51 71 81 101 125 133 145 159 178 199 213 235 253 275 299 309 323 343 351 369 381 393 405 419 429 445 463 487 501 515 533 549 565 593 607 623 634 645

671Â