ПРИЛОЗИ СИНТАКСИ ЛИЧНИХ ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Радоје Симић Јелена Јовановић Симић Ивана Јовановић

ПРИЛОЗИ СИНТАКСИ ЛИЧНИХ ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Радоје Симић Јелена Јовановић Симић Ивана Јовановић

ПРИЛОЗИ СИНТАКСИ ЛИЧНИХ ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Београд 2020

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић

Радоје Симић Јелена Јовановић Симић Ивана Јовановић ПРИЛОЗИ СИНТАКСИ ЛИЧНИХ ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ Рецензенти Проф. др Милош Ковачевић Филолошки факултет Универзитета у Београду Др Сања Ђуровић Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу Др Јелена Петковић Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд Тел. 011 328 63 39; 064 12 42 626 jasenbook@gmail.com www.ikjasen.com За издавача Војо Станишић Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић

САДРЖАЈ УМЕСТО ПРЕДГОВОРА ....................................................................................................... 9 РАДОЈЕ СИМИЋ УЧЕЊЕ СТАРИЈИХ ФИЛОЛОГА О УПОТРЕБИ И ЗНАЧЕЊУ ЛИЧНИХ ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА – И ЊЕГОВ ЗНАЧАЈ ............................................................... 11 1.

2.

3.

4.

5.

Претходне напомене ...............................................................................................11 Увод .............................................................................................................................15 Погледи Т. Маретића ..............................................................................................16 Учење А. Мусића .......................................................................................................23 Општи закључак .....................................................................................................32

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ УЧЕЊЕ А. БЕЛИЋА И БЕОГРАДСКЕ ЛИНГВИСТИЧКЕ ШКОЛЕ О ЗНАЧЕЊУ И УПОТРЕБИ ГЛАГОЛСКИХ ЛИЧНИХ ОБЛИКА................................... 35 ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ УЧЕЊЕ М. СТЕВАНОВИЋА И СТАРИЈИХ СИНТАКСИЧАРА О „ПРЕЂАШЊИМ ВРЕМЕНИМА“ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ – И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ....... 55 1.

Опште напомене ......................................................................................................55

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ НОВИЈА ПРОУЧАВАЊА ГЛАГОЛСКИХ ВРЕМЕНА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ (Ј. ВУКОВИЋ, П. СЛАДОЈЕВИЋ, К. МИЛОШЕВИЋ).................................................... 67 РАДОЈЕ СИМИЋ ЈОШ О НОВИЈИМ ИСТРАЖИВАЊИМА О ЗНАЧЕЊУ И УПОТРЕБИ ГЛАГОЛСКИХ ЛИЧНИХ ОБЛИКА................................................................................... 85 ИВАНА ЈОВАНОВИЋ НОВИЈА ХРВАТСКА ИСТРАЖИВАЊА О ГЛАГОЛСКОМ ВИДУ И ВРЕМЕНУ............................................................................. 103 ИВАНА ЈОВАНОВИЋ НАЈНОВИЈА ПРОУЧАВАЊА ВРЕМЕНСКИХ ОБЛИКА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ.......................................................................................................... 113 РАДОЈЕ СИМИЋ ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ О НЕКИМ АСПЕКТИМА ФИЗИЧКОГ И ГРАМАТИЧКОГ ВРЕМЕНА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ............................................................................................................. 133 1.

2.

Уводне напомене .................................................................................................... 133 Права и неправа значења глаголских временских облика ............................... 137 5

РАДОЈЕ СИМИЋ ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ ВИД И АСПЕКТ У СЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИЦИМА.......................................................... 143 1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

Предговор ................................................................................................................ 143 Увод: глаголски вид у српском језику и питање ‘аспекта’............................... 149 Глаголски вид и временски облици ...................................................................... 161 Вид и значење временских облика према новијим интерпретацијама у србистици .............................................................................................................. 191 Преглед грађе из ‘Новог завјета’ .......................................................................... 197 Грађа из приповедака Лазе К. Лазаревића (имперфективни аорист и имперфекат) .......................................................................................................... 209 Закључне напомене ............................................................................................... 212

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ НЕКА ЗАПАЖАЊА О ПРЕЗЕНТУ СА СТАНОВИШТА СИСТЕМА И ДИСТРИБУЦИЈЕ ЊЕГОВИХ ОБЛИКА...................................................................... 219 1.

2.

3.

4.

Уводне напомене..................................................................................................... 219 Презент имперфективни са перфективним значењем.................................. 221 Преглед грађе........................................................................................................... 231 Сводне анализе и закључак.................................................................................. 245

ИВАНА ЈОВАНОВИЋ НЕКОЛИКЕ НАПОМЕНЕ О ЈЕЗИЧКОЈ И СТИЛСКОЈ ВРЕДНОСТИ ПРЕЗЕНТА............................................................................ 249 1.

2.

3.

Увод .......................................................................................................................... 249 Преглед грађе........................................................................................................... 251 Закључне напомене................................................................................................ 257

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ ИВАНА ЈОВАНОВИЋ СЕМАНТИЧКА И ПРАГМАТИЧКА СТРУКТУРА ОБЛИКÂ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ (ПРЕЗЕНТ)................................................................................... 259 1.

2.

3.

4.

Уводне напомене .................................................................................................... 259 О још неким аспектима употребе презента ................................................... 264 Преглед грађе .......................................................................................................... 265 Закључне напомене ............................................................................................... 273

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ О ‘КВАЛИФИКАТИВУ’ И ‘АПСОЛУТИВУ’ СА ЛИНГВИСТИЧКОГ И ВЕРБАТОЛОШКОГ ГЛЕДИШТА...................................................................................... 277 1.

2.

3.

Претходне напомене: о ‘квалификативу’......................................................... 277 Наставак расправе: о ‘апсолутиву’.................................................................... 287 Закључак о ‘квалификативу’ и ‘апсолутиву’ ................................................... 290

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ О ЗНАЧЕЊУ И УПОТРЕБИ ПЕРФЕКАТÂ..................................................................... 293 1.

2.

3.

6

Увод .......................................................................................................................... 293 Преглед грађе .......................................................................................................... 298 Закључак ................................................................................................................. 305

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ О ОБЛИКУ, ЗНАЧЕЊУ И УПОТРЕБИ ФУТУРÂ (ПРВОГ И ДРУГОГ)..................... 307 1.

2.

3.

4.

Уводне напомене .................................................................................................... 307 Напомене о морфологији футурâ ....................................................................... 309 Грађа (1): футур (први) ........................................................................................ 312 Закључак ................................................................................................................. 323

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ ИВАНА ЈОВАНОВИЋ НЕКА НЕРЕШЕНА ПИТАЊА ОКО ПРЕЂАШЊИХ ВРЕМЕНА ............................... 325 1.

2.

3.

Опште напомене. О ‘стиловима’ и сличним појавама .................................. 325 О ‘доживљености’ и сличним појмовима .......................................................... 328 Закључне напомене ............................................................................................... 339

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ ИВАНА ЈОВАНОВИЋ ПРЕЂАШЊА ВРЕМЕНА У ЈЕЗИКУ ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА.................................... 343 1.

2.

3.

Претходне напомене ............................................................................................ 343 Преглед грађе .......................................................................................................... 345 Реч-две закључка ................................................................................................... 356

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ О УПОТРЕБИ АОРИСТА И ИМПЕРФЕКТА У ДЕЛИМА СРПСКИХ РЕАЛИСТА................................................................................. 359 1.

2.

3.

Претходне напомене ............................................................................................ 359 Преглед грађе .......................................................................................................... 360 Закључне напомене ............................................................................................... 369

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ СТРУКТУРА И ФУНКЦИЈА ВРЕМЕНСКИХ ОБЛИКА У НАРОДНОЈ ПРИЧИ........................................................................................................ 371 1.

2.

3.

Увод........................................................................................................................... 371 Преглед грађе........................................................................................................... 374 Закључак.................................................................................................................. 380

РАДОЈЕ СИМИЋ УПОТРЕБА ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА У НАРОДНИМ ПРИПОВЕТКАМА ИЗ БОКЕ КОТОРСКЕ......................................................................................................... 383 ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ ИВАНА ЈОВАНОВИЋ О УПОТРЕБИ ВРЕМЕНА У СРПКОМ ЈЕЗИКУ С ОБЗИРОМ НА СИНТАКСИЧКИ И ЖАНРОВСКИ САСТАВ ТЕКСТА (ПРЕМА ГРАЂИ ИЗ РОМАНА ХАЈДУК СТАНКО Ј. ВЕСЕЛИНОВИЋА)................. 393 1.

2.

3.

Увод .......................................................................................................................... 393 Преглед грађе .......................................................................................................... 400 Закључак ................................................................................................................. 437

7

РАДОЈЕ СИМИЋ О АОРИСТУ ИМПЕРФЕКТВНИХ ГЛАГОЛА И СРОДНИМ ПОЈАВАМА.............. 439 1.

2.

3.

Увод .......................................................................................................................... 439 Грађа (имперфективни аорист и имперфекат у приповеткама Лазе К. Лазаревића) ............................................................... 445 Закључне напомене ............................................................................................... 448

ЈЕЛЕНА ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ ИВАНА ЈОВАНОВИЋ О ВРЕМЕНУ И МОДУСУ КАО ЛИНГВИСТИЧКИМ КАТЕГОРИЈАМА................. 451 1.

2.

3.

Увод .......................................................................................................................... 451 Нека мишљења о времену и модусу .................................................................... 451 Закључак ................................................................................................................. 465

РАДОЈЕ СИМИЋ О МОДУСУ И МОДАЛНИМ ЗНАЧЕЊИМА ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА................... 469 1.

8

Увод .......................................................................................................................... 469

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА У овој књизи сакупљени су радови троје аутора о личним глаголским облицима у српском језику. Мањим делом ту су теоријска разматрања о времену, модусу (и виду) уопште и о тзв. граматичком времену, о значењу и употреби конкретних облика итд. – а свему претходи преглед старијих и новијих истраживања о овој проблематици код нас – доста опширно, – и у словенским језицима – само укратко о најважнијим темама. Прегледом и теоријским и практичним разматрањима обухваћени су временски и модални облици, и наше је мишљење да су време и модус, као и време и вид, у словенским језицима у крајњој линији самосталне категорије, чије се особине додирују и укрштају, али нити време прелази у вид, нити модус утиче на неутрализацију вида и времена. Зато смо ми издвојили временска значења и говорили о њима и кад се нађу комбинована са модалним значењем, углавном не упуштајући се у та значења. Неки од радова обухваћених нашом књигом објављени су у текућим часописима и зборницима (в.: ИЗВОРИ), а други се појављују први пут (в.: САДРЖАЈ). Књига је намењена стручњацима и студентима. Надамо се да ће наићи на интересовање научне јавности, и да ће бити и одзива на њу. Свака добронамерна критика биће добродошла, јер ће свакако утицати на даља истраживања. Поводом критике ваља још додати да се у оваквим приликама не може избећи понављање како грађе тако и њене интерпретације и општих разматрања. Некако нам се учинило да управо та општа разматрања у овој књизи напредују – од чисте потчињености туђим схватањима – до стања којем су наша мишљења и наш увид у грађу почела преовлађивати. Нисмо толико неувиђавни па да устврдимо како су та схватања негде на свом врхунцу достигла ступањ потпуног знања о природи глаголских времена, и да су истраживања тиме завршена. Не. Реч је о неким продорима који се нама чине релевантним за оно што назвасмо коначним стањем истражености ове надасве сложене и тешке проблематике. Тамо где су у недоумицама застали и најјачи умови, ми нисмо ништа друго могли учинити сем да покушамо сабрати њихове налазе, оценити њихов допринос и проширити га колико је у нашој моћи. Надамо се да ће они бити од важности за даљи рад на овој проблематици.

9

Посебну захвалност дугујемо проф. др Милошу Ковачевићу и професоркама Сањи Ђуровић и Јелени Петковић, тренутно најкомпетентнијим синтаксичарима и морфолозима српског језика, што су се прихватили читања и оцене наше књиге. У Земуну, 10. јануара 2019.

10

Аутори

*** Радоје Симић

УЧЕЊЕ СТАРИЈИХ ФИЛОЛОГА О УПОТРЕБИ И ЗНАЧЕЊУ ЛИЧНИХ ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА – И ЊЕГОВ ЗНАЧАЈ Проблем значења и употребе глаголских облика слободно се може рећи да је најсложенији од свих лингвистичких питања која се тичу структуре језика и природе језичког израза. Код нас се у граматичкој литератури још увек највиши значај придаје учењу А. Белића о глаголском индикативу, релативу и модусу, али са многих страна долазе приговори да ова трочлана схема не даје довољно добру подлогу за прецизнију карактерологију глаголских значења и употребе. Прилог предложен читаоцу представља део, или боље рећи први степен, подухвата који се може схватити као покушај да се изнађу адекватнији методи за истраживања у овој важној области. Полазимо од учења старијих филолошких школа, које код нас представљају Т. Маретић и А. Мусић, значајни хрватски проучаваоци Вукова и Даничићева језика, а њихово учење је оставило трага у каснијим радовима. Ми ћемо се задовољити приказом њихових резултата, и понеком напоменом која нам се чинила неопходном за разумевање онога што тумачимо.

1. Претходне напомене 1. Историја синтаксе, по обавештењима проучавалаца класичне старине, почиње од Аполонија Дискола, а како каже Б. Делбрик (1893), она је првобитно подразумевала учење о ‘конструкцији’ уопште, тј. о начинима груписања речи у више целине без упуштања у посебна својства и класе тих конструкција, пре свега у проблем реченице и њеног односа према нереченичним (субреченичним и ванреченичним) облицима груписања. Касније се издваја теорија реченице као учење о субјекту и предикату – логички дефинисаним појмовима, на једној страни, и у једном смеру њеног посматрања, и на другој: о конструкцији ‘заокруженог смисла’ уопште, без улажења у природу делова по себи. Постепено се, међутим, рађају идеје о врстама реченичних делова, и у вези с тим о ‘деловима говора’: супстантиву, адјективу, вербуму итд. Бругман и Делбрик (1893) углавном се баве синтаксичким питањима тако конципираним.

11

2. Врло је тешко било разграничити учење о врстама речи од онога о реченичним члановима, а посебно о природи субјекта, предиката итд. – или у крајњој линији све ово од сазнања о употреби облика именских и глаголских речи у реченици, њиховом значењу, функцијама итд. Франц Миклошич у својој Поредбеној синтакси словенских језика (1883) – синтаксу схвата као науку о „значењу врста речи и облика речи“, но ипак не запоставља сасвим учење о реченици и њеним члановима, него о томе даје напомене поводом употребе нпр. падежа: уз номинатив о субјекту, уз акузатив о објекту итд. У расправи о глаголским облицима Миклошич разликује самосталне реченице од зависних, и мисли да се облици често друкчије понашају у једној а друкчије у другој врсти. Иначе, Миклошич препознаје различите категорије које ће и у каснијим радовима бити од значаја и које ће се сврставати бар у област ‘правог’ и ‘неправог’ значења.

2.1. По ауторовим налазима (770–784), „презент дуративних глагола означава радњу која траје у садашњости“, и одговара на питање „шта чиниш?“ (glagolją vamъ)1; често се употребљава да означи футурску радњу (ešte malo vrême sь vami esmь, i idu kь poslаvьšjumu me); „Презент итеративних глагола означава радње које се обичавају догађати, а затим и оне које су неограниченог трајања“ (ni vъžagajątъ svêtilnika i postavljajątъ jego podъ spudomъ); презент перфективних глагола „означава у зависним реченицама футур“ (jegda obręštete, povêdite mi); често, „наиме у пословицама, означава перфективни презент радњу која није ограничена ни на које време, или тачније: радњу која може настати у свако време, и под одређеним околностима стварно настаје“ (ašte sêno bogъ odêjetъ tako); у „новијим језицима сусреће се старословенском језику непознат историјски презент“ (kad bude ujutru, carev sin ustane).

2.2. Имперфект (784–786) „означава радњу која је у прошлости трајала, понављала се или радњу коју је неко био науман вршити, или покуша(ва)о“ (konji oko njega jednako skakahu i vrištijahu).

2.3. Аорист (787–799) „означава радњу која се десила у прошлости“ (i postavi ga navrh crkve); означава и радњу „која само што није извршена, стање које само што није настало: блиска будућност представља се као прошлост“ (ја otidoh u Moraču gornju do Tušinje, do moje starine, pokupiću vojsku od Tušinje).

2.4. Имперетив је (790–799) „по пореклу, па стога и по значењу, стари оптатив. Основни појам оптатива јесте жеља“.

2.5. У поглављу o „партиципу перфекта активног“ Миклошич обрађује све облике са радним придевом у свом саставу (800–818). а) Перфекат отприлике по Миклошичу означава неодређену прошлост (sъtvorilъ li esi volju moju?).

1

12

Примере преносимо у Миклошичевој транскрипцији.

б) Значење плусквамперфекта не дефинише се јер се сматра познатим. в) Кондиционал је веза партиципа „са аористом by (‘бы’) има модално значење нереалности. Та конструкција показује да нешто постоји само у мислима“. „Означава жељу да се нешто деси или не деси, даље неки захтев или забрану“ (jaruj togo da byhъ ne vêdêlъ).

2.6. Миклошичев преглед више је практичан него теоријски по смислу, јер се углавном тиче постојања или непостојања облика у старословенском и посебним словенским језицима, и употребе у одређеним временским или модалним значењима, а не могуће систематизације употребних вредности. Углавном се дакле тиче синтагматике и прагматике, а у позадини остаје парадигматика ових облика.

3. Индоевропска и словенска филологија у старије доба се ослањају наравно на германистику. Колико је германистичка литература од помоћи у тој области, показује се и у граматикама немачког језика. При руци нам је дело једнога од најугледнијих научника старијих генерација, Немачка граматика Хермана Паула (1956), која спада и данас у ред „класичних приручника за германисте“.

3.1. Паул најпре укратко формулише ‘теорију времена’ (Tempustheorie), коју ћемо ми, због њеног значаја, скоро у целини овде цитирати. Чињени су различити покушаји да се времена у индогерманским језицима доведу у неки логички ред. Али већ унапред није могуће претпоставити да се тај ред може прецизно успоствити на основу стварног стања. Код граматичког времена ради се увек о релативном односу према неком временском моменту. Као таква нуди се најпре садашњост. За истовременост са тим временом у идг. је постојао презент, за претхођење перфекат, за оно што следи футур. Може се међутим за исходиште узети неки моменат прошлости. Истовременост са њиме у идг. је означавао имперфекат, што ипак није била његова једина функција, за претхођење плусквамперфекат; за оно што следи овоме моменту није постојао посебан облик, него је преостало само, што се делимично и дешавало, да се ово обележи описно. Може се поћи и од неког момента у будућности; за означавање истовремености са овим моментом могао је бити примењен опет футур, за претхођење је био на располагању фут. егзактни, а за оно што следи није постојао посебан облик. Ове одреднице тичу се заправо индикатива. Императив се наравно увек односи на будући догађај; исто делимично вреди и за конјунктив и оптатив [...] (IV, 64).

3.2. Затим Паул разматра партиципе, а после њих „замену изгубљених облика описима“ (IV, 136 и д.). а) Значење перфекта тумачи резултативним значењем партиципа перфективних глагола. „Тако он је пао првобитно је значило ‘он лежи после пада’: Али у току времена дошло је до померања значења, па се овај опис почео употре13

бљавати да изрази и да се неки догађај десио, ако последице тога и не трају више [...]“ (IV, 137). б) Футур је код Паула описан прво у историјској перспективи германског перифрастичког комплекса и његовог развоја, не дефинишући његов коначни семантички лик (IV 147). Што се тиче значења, Паул скреће пажњу да се футур употребљава и за „енергичну заповест“: Du Wirst (sofort) das Haus verlassen; „неизвесне догађаје“, у прошлости: Karl wird ohne jeden Zweifel dagewesen sein (IV, 153), итд.

3.3. О презенту Паул утврђује, сем значења „садашњости“ да се употребљава „у општим безвременским реченицама као човек је смртан [...], ко је храбар – добија“ (IV, 150). а) „Реченице као он храмље, пије, пуши, игра, јаше, говори енглески двосмислене су јер се односе колико на једнократни догађај толико и на неку навику. И изван овога најпре долази да размислимо да је садашњост само један тренутак. По томе се по себи разуме да код имперфективних глагола догађај почиње у том тренутку, а да затим траје и даље. Помоћу ближих одредница може се упутити да је догађај који се наставља у садашњости – почео раније, исп. он спава (то знам) већ дуго [...]“ (IV, 151). б) Чест је презент за будућност: Фриц долази такође? – Ти ћеш га примити лепо кад дође (IV, 152).

3.4. Паул извештава да у германском облик тзв. претерита има вредност и аориста и имперфекта. „Зачеци извесног разграничења заправо су се јављали. Обично је смисао имперфекта имао облик was са партиципом презента, док је ward са тим партиципом био са смислом аориста: da ward das ganze Heer laufend und schrien und flohen“ (IV, 154) = ‘онда јурну цела армија и викаху и трчаху’.

3.5. Паул стриктно разграничава зависне реченице од самосталних, (в. посебно IV, 312–329), што је у германским језицима неопходност која долази од особина самог језика (између осталог, тамо је веома развијено тзв. слагање времена, које у словенским језицима нема већег значаја).

4. Судећи по ономе што смо нашли у прегледаним делима, теоријски напредак у области проучавања значења и употребе глаголских облика све до XX века није нимало спектакуларан. Знало се за тројаку временску могућност оријентације говорника приликом употребе глаголских облика: садашњост, прошлост и будућност. Знало се затим и за двојаки временски ослонац при оријентисању у времену граматичких облика: први је ‘садашњост’, а други ‘прошлост’ или ‘будућност’. Знало се такође и за употребу модалних облика, као и за консемантизацију временских облика у модалне (прикључење временском значењу модалних нијанси). На крају, истраживачи су све ове кате14

горије везивали по реду за овај или онај прости облик, а перифрастичке обрте нису третирали као граматичке јединице него их у истраживању сматрали употребним контекстом партиципа или инфинитива.

2. Увод 1. Оно што су двојица хрватских класичара и слависта, вуковаца по ставу о књижевном језику Срба и Хрвата, живећи и радећи у време превласти најпре историјско-компаративног па затим младограматичарског приступа језичкој проблематици2 – учинили између осталог и за познавање значења и употребе глаголских облика, не сме бити заборављено ако се желимо примаћи суштини овога језичког система. Њихове тeоријске поставке директно су ослоњене о учење Б. Делбрика и Ф. Миклошића (1868–1874), дакле индоевропеистичке и славистичке синтаксичарске школе, али су двојица аутора наслеђена схватања унапредили, и то видно.

2. Завршавајући свој посао на ‘Прилозима науци о употреби времена у српскохрватском језику’, Мусић је, на нешто више од десет година пред своју смрт (1927), написао следеће прескромне речи: „Дошавши на крај ових Прилога видим, колико оно, што сам њима постигао, заостаје за оним, што сам намјеравао постићи. Стога ни сам не мислим, да сам свагдје казао посљедњу ријеч. Бићу задовољан, ако се могбуде рећи, да сам добро зацртао бар главне црте науци о временима у српско-хрватском језику, да сам јој начинио бар добар оквир, ако га и нијесам свагдје добро испунио [...]“ (III, 54–55).

3. Мусићев, као и Маретићев допринос далеко је изнад ове више него суздржане оцене. Прво што ваља са пуно признања рећи, јесте да је Мусић, као пре њега и Маретић, своју пажњу усмерио искључиво на оно што се мора назвати основицом српскога и хрватскога књижевног језика – то су Вукова и Даничићева дела и њихова језичка подлога – језик штокавских крајева. Друго, широко заснивајући свој чврсто на грађи заснован пројекат, Мусић је најпре утврдио да употреба глаголских облика одговара врстама текстова које је имао у рукама (нешто што подсећа на данашње ‘функционалне стилове’): једна је слика тих односа у народним песмама, друга у приповедној прози, трећа у преводима Светог писма, четврта у историјским списима Вуковим и Даничићевим. Даље, Мусић разликује оно што бисмо ми данас назвали (наратолошким) жанровима: он при томе четворочланој Маретићевој – узгред и нејасно оцртаној схеми (приповедање, саопштавање, јављање, спомињање – в. тамо) супротставља двочлану (приповедање и разговор), строго и доследно разграничавајући ове две категорије. И на крају, по њима обојици, значајна разлика 2

ЕЈ (1965): Т. Маретић, Вировитица 1854. – Загреб 1938. – А. Мусић, Крка 1856. – Загреб 1938.

15

у употреби облика постоји између самосталних и несамосталних (зависних) реченица3. Битна чињеница која се заправо мора сматрати доминантом у овом комплексу – јесте да глаголски облици у свим наведеним употребним сферама углавном чувају своје системске вредности, а варирају значење у зависности од врсте реченица (‘лингвистичког контекста’, како би се рекло данас), а и односе у учесталости употребе са тим вредностима, у зависности од ‘(функционалног’) стила (или жанра). О тим вредностима и Мусић и Маретић говоре анализирајући конкретну грађу, па ћемо их и ми тако приказати.

4. Не знамо колико су двојица вршњака били истомишљеници, али је факат да се Мусић у својим радовима у великој мери држи истих принципа које је Маретић развио у својој Граматици, и да у приступним изјавама помиње Маретићеву Граматику (али неки његови радови претходе овој). Ми ћемо најпре приказати Маретићеве налазе, а онда ћемо узети у разматрање Мусићеве радове (I–III). У закључку овог рада покушаћемо да дамо кратку оцену доприноса двојице знатних синтаксичара општој теорији о употреби и значењу глаголских (временских) облика.

3. Погледи Т. Маретића 1. Маретић о синтакси (нарочито о „мудровању о реченици“) није имао повољно мишљење, али јој је у својој граматици посветио велики простор (1963: 411–665), и пуну пажњу. По свом општем обичају, није се упуштао у теоријска разматрања мимо анализе грађе, тако да систем појмова и категорија морамо апстраховати из примене у обради материјала.

1.1. Преглед употребе презента почиње уводећи термин ‘права садашњост’. а) Презент се употребљава „говори ли се о нечему што доиста јест у оно вријеме кад се говори [...] За такву садашњост може се употријебити презент само трајних глагола, нпр. киша пада, киша не пада, пада ли киша?“ б) „Презент трајних глагола узима се и онда кад се казује што је на којој (сачуваној) слици или кипу или што је у којој (сачуваној) књизи или писму, јер онај ко то казује има ону слику или ону књигу доиста пред собом или бар у мисли [...]: на највише овијех стећака имају изрезани различни ликови, нпр. с лица људи на коњима с мачевима и с копљима у руци, гдјекоји тјерају јелена и већ га стигли и копљем ударили; а с наличја стоје три човјека, па двојица држе међу собом крст, а трећи се ухватио за њих као да играју [...]“.

1.2. ‘Неправа садашњост’ стоји према ‘правој’ као временски неограничено значење према ограниченом.

3

16

О овоме проблему в.: Симић 1966.

а) Први Маретићев такав случај тиче се неограниченог понављања: „Говори ли се о чему што се догађа свагда кад год се прилика деси (дакле не само у садашњости него и у прошлости и у будућности), онда је то неправа садашњост, нпр. у Момчила сестра Јевросима, готови му то господско јело, прије њега јело огледује; у Момчила девет миле браће, они њему рујно вино служе, прије њега сваку чашу пију. У вријеме кад Момчилова љуба то говори, можда се ниједна од наведених радња не врши, Видосава хоће да каже: у свако вријеме кад год треба готовити и огледовати јело Момчилу, готови га и огледује Јевросима, а иначе ради шта хоће, Јевросима је и досад то чинила, а чинит ће и одсад“. б) Пословички презент само је варијанта ‘неправог’. Маретић – не помињући то у вези са горе описаним случајем – утврђује сада: „За неправу садашњост служи презент и трајних и тренутних глагола [...]“: – рало и мотика свијет храни; – вино и мудрога побудали [...]. в) Сада додаје да се, „и ван пословица“, сем „презента трајних глагола“, „за неправу садашњост [...]“, узима и презент „тренутних“: имовина често растави пријатеље и род, одвоји човјека од бога, помрачи му душу [...].

1.3. У даљој расправи Маретић заправо привремено напушта чисто лингвистички терен, и уводи појам ‘хисторичког презента’, тврдећи да се он употребљава ‘у приповиједању’ (дакле стилски издвојеној категорији). а) „Хисторички презент зове се онај који се употребљава у приповиједању прошлих догађаја (у приповиједању, а не у приопћавању или јављању онога што се догодило [...])“4: – Стефан Душан I, цар српски, осим млоги други земаља узме од Грка сву Маћедонију осим Солуна, Тесалију од Негропонта, Етолију, Акарнанију, Епир и Арнаутску и назове се царем српским, грчким, бугарским и арнаутским [...]. б) Сматрамо врло важним што је Маретић утврдио да „се хисторички презент (од тренутних глагола) узима за догађаје који су се у прошлости обичавали догађати, тј. нису се догодили само једном већ неколико пута [...]“: – био један цар па имао пред двором златну јабуку, која за једну ноћ и уцвета и узре и неко је обере [...]. – У односу на ‘неправо време’ како га Маретић схвата, дакле на категорију временске неограничености, постоји како видимо и тип временски уоквирене те исте категорије. в) Маретић установљава и појам ‘релативног презента’. в1) На првом месту по учесталости стоји релативни презент перфективних глагола; он се употребљава „за догађаје који су се догодили прије другога којег догађаја који се такођер спомиње“: – тако се Бећир-паша избави и под 4

При томе упућује на поглавље о аористу, о чему в. у даљем нашем тексту.

17

саму зиму отиде у Босну само с неколике стотине људи, а остала му војска сва пропадне у Србији [...]. в2) На другом месту је такав презент имперфективних глагола, који је много ређи код Вука, и којим „се изриче релативна прошлост, тј. права прошлост према времену у које се што говори, али према времену о ком се говори то је садашњост [...]“: – кад буде испред поноћи, он се пробуди и погледа на јабуку, а јабука почела већ зрети, сав се двор сјаје од ње [...]. – Значило би да се перфективни релативни презент разликује од имперфективног по томе што означава прошлост у односу на неки прошли моменат, док онај други значи истовременост. Ипак нам се чини да је тумачење перфективности као обавезне ‘готовости’, ‘извршености’ (в. даље о аористу) – недовољно прецизно, и последица је схватања перфективности као искључиво релационо временске категорије. Пре би се рекло да у примеру који Маретић наводи обележени презент ‘пропадне’ означава радњу везану за исту временску ситуацију као и онај у однос са којим га Маретић ставља (‘пропадне’), а да је сукцесија овде сасвим потиснута у позадину. Према томе: презент ‘неправи’ (‘релативни’) употребљава се на исти начин и код перфективних и код имперфективних глагола: за радње које се дешавају у дато време прошлости (или будућности). в3) „Кад је којим прошлим временом прошлост довољно назначена, онда Вук у зависним реченицама прошлост често изриче презентом, рјеђе у успоредним [...] У његову рјечнику код ‘справа’ читамо: слугама и слушкињама што дарове доносе давало се што да пију. У том примјеру облик доносе не значи садашњост, него прошлост. Вук мјесто да каже: што су дарове доносили (или: што дарве доношаху), узима доносе, јер је прошлост у главној реченици назначена обликом давало се“. – То је заправо иста категорија као горе. г) Не каже аутор које је врсте ‘презент за будућност’ у примерима као: – будући да ће у нашим земљама сунце оба пута помрчати ноћу, а месец дању, зато се ни једно не може (= неће моћи) видети. д) Исто вреди и за презент у зависним реченицама као: – све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се. Или: – па ћемо сутра, пошто се лепо преправимо, ударити на Турке. Или пак: – неки се завјетују у болести или у другој невољи да не једу никад рибу у среду и у петак [...].

1.4. На другом правцу скретања са почетне линије разматрања о презенту јесте и помињање ‘хисторичког презента’ у различитим зависним реченицама: последичним (ушавши у Београд тако се обогате обојица да постану најбогатији људи у Србији), временским (како га из далека угледају, повичу на њ да стане), допусним ([...] али се Срби одрже, премда изгубе неколико знатни људи), узрочним (прођу с миром кроз Турке, јер нигдје пушка не пукне), релативне (Он раширено, а неутврђено царство српско раздијели на војводе и кнезове, које његов осамнаестољетни син и насљедник Урош не буде кадар под 18

уздом држати [...]). – По свој је прилици оправдано разграничење ‘приповедачког’ презента од ‘историјског’ – што је у каснијим истраживањима запостављено као проблем.

2. Аорист и имперфект, по Маретићу, употребљавају се за прошле (в. даље), али и за садашње догађаје, праве и неправе. а1) „Веома се ријетко аорист узима за праву садашњост“: – о чу ли ме (тј. чујеш ли ме), мој брате Стефане. а2) „Врло је риједак импефекат за праву садашњост“: – а ви откле бесте? (тј. откле сте?). а3) „Аорист се налази у пословицама за неправу садашњост“: – два лоша избише Милоша. а4) Аорист је способан да изрази и будућност: „Каткад се аорист употребљава за будуће догађаје, особито за онакве који се држе за сигурне и који су готови да се сваки час догоде (али се још нијесу догодили у вријеме кад се говори)“: – Господе, избави нас, изгибосмо5. б) „Слабо је обичан имперфект за изрицање релативне прошлости“: – видје их гдје се мучаху (тј. гдје се муче) веслајући, јер им бијаше противан вјетар. Ова минуциозна анализа и налази о значењу пређашњих облика заслужују и данас пуну пажњу. Имперфекат и аорист за садашњост ипак нису сасвим тачно дефинисани. О томе другом приликом.

2.1. Но аорист и имперфект добили су код Маретића посебно место, и посебно објашњење. Поводом њих је, прво, поведена расправа о употреби у различитим врстама текста, и друго, у различитим врстама излагања6. а) Што се тиче првог, Маретић овако резонује: „У јужним крајевима“ ови су облици чести „у обичном говору, а у осталим крајевима слабо. То се лијепо види из Вукових народних приповједака, гдје су ова два облика много обичнија у приповијеткама из јужних крајева неголи у онима које су из источних. У народним пјесмама (које не приказују вјерно обични говор) врло су обични и аорист и имперфект, – и ја мислим да се у много случајева узимају та два времена поради потреба стиха, тј. ондје гдје стих не допушта узети перфект, па је аналогија такових стихова учинила те су аорист и имперфект продрли и у стихове у којима би могао (с обзиром на број слогова) стајати и перфект. У Вукову пријеводу Новог завјета има и једног и другог облика големо мноштво, зацијело поради црквенославенскога текста, који их има такођер сву силу и којега се Вук држао као у многоме којечему другом, тако и у овоме. За Вуковим 5

6

Боље би одговарао пример који је Маретићу био на располагању, али га он није приметио: – Ви идите двору бијелома, // а ја одох (= управо одлазим, крећем) своме винограду, // винограду, моме рукосаду [...]. Подробније о томе в.: Јовановић и Симић 2015.

19

пријеводом Новога завјета повео се Даничић у своме пријеводу Старога завјета, те оне облике употребљава врло обилно. У осталим Вуковим дјелима (па и у његовим писмима и преписци) ријетки су – према Новом завјету – поменути облици, особито имперфект“. б) Кад је реч о другоме, Маретић тврди: „Када казује што је у прошлости било, то може да буде приповиједање или приопћавање или јављање или спомињање“. б1) „Аорист (и импефект) се у приповиједању за догађаје који су се догодили у прошлости, значи дакле исто што и хисторички презент и перфект [...]“: – Родитељи његови иђаху сваке године у Јерусалим о празнику пасхе. И кад му (тј. Исусу) би дванаест година, дођоше они у Јерусалим по обичају празника; и кад дане проведоше и они се вратише, оста дијете Исус у Јерусалиму, и не знаде Јосиф и мати његова, него мислећи да је с друштвом, отидоше дан хода и стадоше га тражити по родбини и по знанцима. И не нашавши га вратише се у Јерусалим да га траже, и послије три дана нађоше га у цркви гдје сједи међу учитељима и слуша их, и пита их, и сви који га слушаху, дивљаху се његову разуму. – „Мјесто аориста (и имперфекта) у приповиједању може се свагда узети хисторички презент [...]“. б2) ‘Приопћавање’: снио сам, кнеже, да ти јашеш на коњу, пак загази у једно велико блато и заглиби се, а ја се деси близу тебе, а ти ме побрати, те те извади из блата. б3) Мисли да „гдје је приопћавање прошлих догађаја, тамо се хисторички презент ни од тренутних ни од трајних глагола не може узети“. На први поглед се чини да је у наведеном примеру могуће аорист заменити презентом. Верзија: – снио сам, кнеже, да ти јашеш на коњу, пак загазиш у једно велико блато и заглибиш се, а ја се десим близу тебе, а ти ме побратиш, те те извадим из блата – није неприхватљива? – Али иако две наведене Маретићеве категорије у начелу нису тако различите, кад се сетимо његове разлике између ‘приповедачког’ и ‘историјског’ презента, онда нам суптилна разлика ипак постаје видљива: аорист нити је идентичан овде са приповедачким, нити са историјским презентом, иако би требало да одговара ономе првом. б4) ‘Јављање’: – уједанпут оборе ватру из пушака и стану викати: бјежите! разби нас ајдук Вељко! б5) ‘Спомињање’: – ...ја сам вам неколико пута писао и говорио да се умирите и зулума оканите, а ви ме до данас не послушасте; – после различна разговора и договора рече Молер: е брате Милошу! ми у име бога опет устасмо на Турке и народ с Турцима завадисмо; него ко ће бити старешина овоме народу?

– дотрча к Милошу запомажући: помагај, господару, за бога! шта се то чини сад! ми за тобом пристасмо и с Турцима се завадисмо, па сад ајдуци да нам суде и браћу нашу да бију.

20

***

Јелена Јовановић Симић Ивана Јовановић

О ВРЕМЕНУ И МОДУСУ КАО ЛИНГВИСТИЧКИМ КАТЕГОРИЈАМА О проблему модалности и модалној употреби глаголских облика као посебној лингвистичкој категорији, у нашој науци постоји богата литература, и може се рећи да су многа питања у високој мери расправљена, али има још недоумица које би ваљало уклонити да би се дошло до прецизнијих сазнања о њима. Овај прилог представља скроман покушај да се те недоумице препознају, и ако не да их разрешимо, онда да подстакнемо компетентне на даља истраживања. Став који желимо на грађи оверити, гласи да је основно глаголско значење – стварност ухваћена у временској перспективи уопште: догађање у току или постојање у времену. Остала обележја ‘глаголности’ ствар су заправо контекста: услова у којима се огледа карактер односа између говорникове с вести и реалности.

1. Увод Београдска лингвистичка школа, посебно обележена радовима А. Белића, позната је најпре по теорији индикатива, релатива и модуса, које је – са поласком од домаће и светске научне традиције и сопствених истраживања – идентификовао и дефинисао А. Белић (1998). Белићеви настављачи, а и други теоретичари, у доброј мери су унапредили ова схватања, али предстоји прецизирање и даље продубљивање њихово. У предложеној расправи ми ћемо покушати да допринесемо томе, а у закључку да сведемо наша тренутна схватања о тој проблематици.

2. Нека мишљења о времену и модусу 1. На првом месту је учење А. Белића (1998), оснивача и главног представника београдске школе. Белић посматра глагол примарно у реченици96 – дакле, 96

Јер је реченица, по његову мишљењу (Белић 1998: 209) – „најзнатније језичко творачко средство.

451

као лични глаголски облик и као предикат реченице који обележава између осталог време у које се остварује „веза субјекта и предиката“. Али та функција је по њему заправо секундарна, добијена од предикативне службе у реченици, дакле практично од вањских околности. По себи, међутим, глагол је безвременска реч (207): Али ако узмемо да је време – појам односа у који ступа глаголска радња у реченици, тј. при своме реализовању, онда не можемо рећи, као што је раније рекао Вунт, да је време нераздвојни део глагола уопште, већ само једне његове реализације. Истина, то реализовање је најчешће сама глаголска реч јер је најспособнија да се на њој временско обележје примени; зато се глагол обично јавља у временском облику, и у индоевропском прајезику увек се тако јавља у целој глаголској системи.

Глагол је дакле по природи својој безвременска реч за обележавање процеса, догађаја, стања итд., а тек у примени на одређени садржај и у одређеној ситуацији – глагол добија временску димензију(?).

2. Белићеве речи су сасвим тачне ако схватимо да је време „појам односа у који ступа глаголска радња“. Али сви знамо оно што је и Белић знао, тј. да глагол у себи садржи други појам времена које је „нераздвојни део глагола уопште“; јер глагол значи процес или догађај, и због тога нужно упућује на (по Груборову схватању) „количину извршене радње“, боље речено: „напредовање (вршења) радње“, а то је глаголски вид или аспект. Цитираћемо управо Белићеве речи о виду (Белић 1998: 260): У чему је главна особина словенског глаголског вида? [...] – У томе што је глаголски вид , тј. оно што је део природе сваког глагола, постао у словенском прајезику морфолошко-семантичком особином глаголске основе. Сваки индоевропски глагол, онако исто као и сваки глагол ма ког језика на свету, има своје видско значење које претпоставља, према значењу реченице, или трајну радњу, или тренутну.

Упут на ‘напредовање радње’, према томе, инкорпориран је у глаголску основу по диктату предметног значења, и не зависи од употребе у реченици. а) Чисто временска значења Белић назива индикативом (и релативом), и објашњава као посебну особеност, одвојену и од вида и од модалних значења, али која се може комбиновати с њима (Белић 1998: 210): [...] Као значење индикатива, поред значења простог исказа (‘einfache Aussage’), износи се у граматикама нешто реално, нешто позитивно и сл. за разлику од оног што се износи као пресудно за начинске реченице: нечија жеља или воља (оптатив), претпоставка (конјунктив) и сл. Међутим, нити је исказ прост исказ, нити позитивно тврђење, нити нешто стварно или реално. Индикатив није ништа друго него изношење глаголске радње искључиво временски, наравно, према тренутку говора као садашњости. И само зато [...] у чисто временском изношењу нема ничег другог до обележавања да се 452

врши приписивање глаголског значења каквом субјекту [...] Временско обележавање ставља глаголску радњу према субјекту у садашњост, прошлост и будућност, и – ништа више [...].

Време је – по Белићевом општем схватању индикатива – вањска релација глаголског садржаја према времену говорења као ослонцу за одређење те релације (Јован дошао из школе, а мама прави доручак [док ја говорим], па ћемо заједно јести [после мог говора]). б) Сем одређења времена вршења радње према времену говорења, могуће је и друкчије – према неком моменту који се износи реченицом или се подразумева. Тај тип временских односа Белић (1998: 230) назива ‘релативом’: [...] то је случај када се различна времена индикатива управљају према тренуцима у прошлости, према будућности или каквој друкчијој временској ситуацији. Другим речима, када се глаголска времена не одмеравају непосредно према садашњости, оличеној у времену говора говорног лица, већ према каквом другом временском тренутку у изношењу говорног лица.

Посебност презента Белић види у томе што, кад је релативно употребљен,упућује на неки временски моменат ван времена говорења у којем је локализован садржај, док индикативни презент без обележја функције значи радњу паралелну (симултану) са говорним чином. Због тога индикативни презент бира само имперфективне глаголе, дуративне (– Где ти је бака? Ево је седи крај пећи и плете шал за мене) и фреквентативне (– А маца подскакује уз бакину сукњу и поиграва се с плетивом). Али има ту једна појава која изазива недоумице: наиме, уместо фреквентатива у управо наведеној реченици могуће је употребити перфективни глагол: – А маца подскочи уз бакину сукњу и поигра се с плетивом (па се опет смести крај њених ногу). Овде није у питању фреквентатив, већ репетитив, понављање радње означене мултипликовано оствареним перфективним глаголом. Питање је да ли је ово индикатив или релатив. в) Посебну пажњу Белић поклања тзв. ‘квалификативу’ (једном типу „временских облика у нарочитој употреби“), који се по његовом мишљењу јавља у више смисаоних варијација. в1) Основно и примарно значење – по којем је белић и дао назив овој категорији – јесте глаголска спона са неглаголским речима којима се субјекту приписује нека особина или сл. „за оно време које је означено глаголском споном: Он је добар [...]“ (Белић 1998: 239). Значење споне у ствари одговара значењу осталих глагола у датим приликама (исп.: – Он је био добар. – Он ће бити добар), па је издвајање оваквог предиката из категорије индикатива и релатива неоправдано. Али Белић наставља овако: Глагол у предикату не мора значити остварење глаголске радње у даном времену, већ само временску везу глаголске радње као особине субјектове за дано време: Он свира не мора значити ‘Он сада кад се говори свира’, већ ‘Он 453

сада када се говори уме свирати’, ‘кадар је свирати’ или сл. Он је лепо певао, али данас не пева више = Он је у прошлости могао, умео, знао да пева, али данас не пева више.

Тачно је, заиста, да је једно од значења ‘он уме то и то у време када се говори или пре (или после) тога времена или сл.’; али је друго – ‘он чини то и то кад се створе услови’: значи, у широј ситуацији у којој пада говорење (кад је у питању презент), или пре, одн. после тога времена. Оно прво је опис стања или способности субјектове у вези са ‘певањем’, дакле ‘особине’, слично ‘он је добар’. У другом пак у првом плану је сâмо извршење радње у различитим приликама, врста репетитива, при чему се искључује време говорења. в2) Белић (1988: 241) налази – „још један случај употребе личних глаголских облика, која се јавља као временска апстракција коју бисмо могли назвати општом: она значи „напоредно вршење радње са тренутком говора или са оним погодбама које су у самој реченици“, али и много шире: У реченици Amor omnia vincit (‘Љубав све побеђује’) – садашње време vincit значи да радња вреди за тренутак када се та мудра изрека наводи, али она, у исто време, вреди и за сваки други тренутак, налазио се он у садашњости, будућности или прошлости. Овај презент, изузет из садашњег времена, и протегнут својом неограниченошћу на вечност – значи вечност, као да уз глагол стоји прилог ‘увек’. То ми називамо свевременошћу [...].

(1) И овде је пажње вредна једна чињеница на коју се не обраћа пажња, а то је могућност замене имперфективнога глагола перфективним: Љубав све победи. Континуатив је замењен репетитивом који означава неограничено понављање радње. Овим је под сумњу стављено значење поклапања и дуратива и репетитива са временом говорења: љубав односи победу тамо и када се то деси. Обе варијанте су у извесном смислу синонимне са правим Белићевим квалификативом: – Љубав је победник над свиме – тј. упут на особеност љубави као појаве.

(2) Друго је временско значење глаголског облика. Но тврдња по којој свевременост значи „да радња вреди за тренутак када се та мудра изрека наводи, али... и за сваки други тренутак... у садашњости, будућности или прошлости“ (Белић 1998: 68) сасвим је у реду, али није јасно да ли је он „из садашњег времена протегнут [...] на вечност“.или је из ‘вечности’ неким начином ‘ограничен’ на садашњост. Ако је реченица као лингвистичка јединица настала од ‘глобалног исказа’, а лични глаголски облик од „безвременске процесуалне речи“, он у овом случају заправо ни генетски ни функционално није слободан од ужег контекста који би га везивао за ‘време говорења’, већ је тек секундарно за тај моменат везан: Лични глаголски облици φέρω, bharami, fero [...], носим и сл. [...] претстављају реченице у којима се радња као особина приписује лицу које говори, [...]

454

или каквом лицу или предмету уопште. Ако узмемо je parle, tu arle, il parle – за parle [...], очигледно је да се тиме приписује радња као особина: ја [сам] онај што говори, ја који говори итд. Наравно, овде треба узети и временски моменат: ја [сам онај што сада] говори или сл.; али треба знати да се то време добија из саме ситуације, да се, дакле, засебно не обележава. Јер презент глагола не значи радњу која се објављује као да вреди за садашњост, већ он значи радњу која се врши паралелно са тренутком говора који се сматра као садашњост. Дакле, пишем је садашње време само зато што се објављује самим фактом говора да се врши док се говори.

Изгледа по овоме да лични наствци, упућујући на (говорно) лице чијом језичком активношћу настају, истовремено се на неки начин односе и на време у којем настају као оријентационо полазиште. Тако се време у ствари јавља као резултат утицаја контекста. Белићев индикатив (и релатив) према томе, мора бити схваћен као контекстно условљена употреба облика (Ја сада/тада обављам радњу писања), а контекстно слободна би имала опште временско или свевременско значење (Јован пише песме = ‘Јован је писац песама’ // Јован пише песме кад за то настану услови). в3) Трећа варијанта (Белић 1998: 239) касније је у науци названа ‘хабитуалом’ (лат. habito становати, живети, настањивати, боравити)97. Таква реченица значи итеративност или особину која се јавља увек кад је за то прилика која је увек могућа: Он отпева нешто па оде – ‘Он има обичај да отпева и да оде’, тј. глагол се схвата као когућна напоредност или веза радње са субјектом ма за који тренутак садашњости: Он се мало замисли, застане, па прасне = ‘Он има обичај да се замисли, да застане, па онда прасне’, дакле опште значење могућности остварења радње. Ово је обичан случај употребе у презенту неостварене глаголске радње, али са пуним временским значењем глаголског облика. Овде се функција времена своди на временски елеменат који се јавља као апстракција индикативног облика, али праве индикативности ти облици немају јер не значе глаголско остварење за дано време. Они се своде на значење глаголске споне. Глагол је овде само квалификативног значења.

(1) ‘Има обичај’ не упућује на неоствареност већ на остварење кад се јави потреба или кад се стекну услови. Ови облици стварно „не значе глаголско остварење за дано време“ али значе радњу уопште са свим остварењима, или са свевременским остварењем њеним. Значе дакле остварење као укупност свих њених реализација. То је стварно „апстракција индикативног облика“, али не и апстракција која надилази ‘индикатив’ тј. назив радње у времену уопште. Ово се лепо може посматрати поређењем презента као личнога глаголског облика и нпр. инфинитива, који је општи назив радње без упута на временску димензију: певати, учити и сл.

97

Чолић 1935: 1999. – Можда је боље назвати га и ’консуетудиналом’: лат. consuetudo навика, обичај, начин живота.

455

(2) Белић се нашао у великим тешкоћама при објашњењењу својих примера, и коначном дефинисању категорије ‘квалификатива’. На једној страни овај значи „особину која се јавља увек кад је за то прилика“, а на другој важи „ма за који тренутак садашњости“. Ово се двоје може довести у склад само под условом да садашњост схватимо у крајњој линији као свеобухватност времена како је објашњава Стевановић (в. даље у овом раду). Опште временско значење, мађутим, – како видимо из горњег прегледа – може бити остварено као да важи или за временски неограничено, или ограничено на садашњост, прошлост и будућност као општу ситуацију. У целини посматран, ‘квалификатив’ стварно је или временски потпуно неограничен, или ограничен општим оквиром садашње, прошле или будуће ситуације. У првом случају (Планете се крећу око сунца) мора се сматрати неконтекстуализованим, а у другом (Снег ове зиме падне па се брзо отопи. – У деветнаестом веку две српске династије стално се боре // су се бориле око престола) ограничен је само општим оквирима дате шире ситуације. Први се може сматрати апсолутивом, слободним индикативом, а други је везан за контекст, и одговара му, у смислу Белићевих схватања, назив релатива, јер зависи од услова употребе, који су често обележени посебним ознакама (‘ове зиме’, ‘у деветнаестом веку’).

(3) Али ‘неоствареност глаголске радње’ стоји у контрадикцији са значењем свевремености. И уопште, врло је тешко схватљива неоствареност која важи за ово или оно време, а представља се као оствареност. Ту лежи загонетка чије би исправно тумачење довело до свеобухватног решења проблема глаголског времена. Чини се да је истина у следећем: Он отпева па оде нити је неостварена нити неостварљива реченица. Само је питање времена остварења: оно на јасан начин искључује време говорења, а иначе се конфликт између временске неодређености вршења и перфективног значења глаголске речи разрешава нијансом репетитивности (која није исто што и видско значење итеративности – в. горе).

(4) Проблем „неостварене глаголске радње, али са пуним временским значењем глаголског облика“ – сем у случају негације – схватљив је заправо као опште временско значење невезано за конкретну ситуацију (Медвед живи у дубоким шумама). Белић у другој књизи својих лингистичких истраживања (1998: 553–554) и сам на известан начин формулише такву мисао (такође у вези са презентом, као и иначе): Садашње време је онда када је време паралелно са моментом говора који представља садашњост. Зато оно нема никаквих обележја, али ако се такав облик не употреби према моменту говора, онда тај облик значи само констатовање вршења радње. Обично се вели да тај облик има значење прошлости и будућности, па се чак вели да такав облик има сва та вемена, а уз то и презента. Ту се чине две нетачности: 1) тиме се претпоставља да презент има свој облик нарочито обележен; 2) као одређено значење даје се нешто што што се само потенцијално садржи у поменутим облицима. Отуда из456

лази: а) да је т. зв. облик презента само онда презент када се употребљава у описаној семантичко-синтаксичкој ситуацији. зато би изван тога значења тај облик ваљало назвати само личним глаголским обликом, а како он значење има одређује се његоом употребом98. Сем значења презента у наведеном случају, тај би облик добијао своје значење од употребе: он би могао бити употребљен напоредо са претериталном ситуацијом . Као претерит, са футуром – као футур, без икакве временске ситуције он значи само констатовање вршења везе субјекта са предикатом: Земља се окреће око своје осовине и око сунца (то вреди као констатација за сва времена), Камен је тежак, Пас је животиња, Сава се улива у Дунав итд. Одатле излази да би у глаголској системи језика ваљало предвидети и један безвременски облик. Можда би боље било тај безвременски облик само у нарочитој ситуацији сматрати као презент, иначе му дати ову широку намену.

Питање квалификатива ипак и даље остаје нерешено, јер ако презент општег значења није презент, него општи глаголски облик који се само формално слаже са презентом, онда квалификатив морамо искључити из проблематике времена, а не да тражимо његово место у систему значења презента. То ипак није прихватљиво. г) Модална значења, по Белићу (1998: 209) не јављају се у реченици као самостална категорија, већ су зависна од времена, прате временско значење као додатни моменат: Категорије личних глаголских облика показују увек и време, али се помоћу њих може показивати и наш лични став у временском односу субјекта и предиката. На тај начин добијамо реченице: чисто временске и временско-начинске (или начинске, како би се, краткоће ради, рекло). Ја баш овде нарочито истичем [...] да су и начинске реченице увек временске или да временске увек морају бити јер ма какав ми индивидуални став заузимали према субјекту и предикату или ма какав став имао субјекат према предикату, сам глагол мора бити замишљен реализовано, а свака реализована глаголска реч мора имати своје време, тако исто као и свој начин и своје место макар ово последње двоје и не било нарочито означено.

Мисао по којој „свака реализована глаголска реч мора имати своје време, тако исто као и свој начин и своје место“ нужно за собом повлачи закључак да су време, место и начин заправо системска својства глагола и њихових облика, а не контекстом условљени моменти. Они су стога обавезни значењски елементи ‘реализоване глаголске речи’ – „макар ово [...] и не било нарочито означено“ (тј. обележено). д) Дакле, у крајњој линији, општа црта свих глаголских облика у реченици – јесте време, а ‘начин’ се придружује времену ако је то у датој прилици неопходно. Постоје различите врсте модалних значења (Белић 1998: 244): 98

Ову би изјаву ваљало дубље размотрити и упоредити је са чињеницом да глаголи словенских језика садрже две паралелне основе: презентску у и инфинитивну.

457

Императив значи жељу у облику заповести, а потенцијал значи могућност извршења какве радње или жељу да се она изврши [...]. – Индивидуални став везује за себе глаголску радњу непосредно. Њиме се износи у ком се смислу има вршити глаголска радња. Она се врши увек после самог говора говорног лица ма се односила и на садашњост. Када се рече ‘пиши!’, то значи да ће се радња писања вршити не у исто време када се говори, како је у индикативном презенту, већ тек после изречене заповести (одатле долази нијанса код свих начинских облика) [...].

(1) Белићеве формулације дозвољавају и друкчије тумачење од онога које им он даје. Тако мисао да се модусом „износи у ком се смислу има вршити глаголска радња“ може се схватити и као да обухвата и индикатив: у директном смислу као сâмо вршење („Временско обележавање ставља глаголску радњу према субјекту у садашњост, прошлост и будућност, и – ништа више“), или пак као претпостављено, жељено итд.

(2) Врло је битна изјава да се ‘радња’ модалних облика „врши увек после самог говора говорног лица ма се односила и на садашњост“. Како се може односити на садашњост, а значити радњу после говора о њој? Може. Шта нпр. значи када се сретну пријатељи на улици, па један пита: „Куда ћеш?“, – а други одговори: „Ево, журим на посао!“ – „Пази, врло је клизаво!“ – каже опет први. У изукрштаним временским односима „Куда ћеш?“ пита и о циљу кретања, који пада у неодређену будућност – „Журим на посао“ – односи се на оно што се управо дешава: пријатељ је на путу на посао и његова ‘журба’ обухвата и време пре самог говора о томе, али подразумева и будуће кретање – све у времену у које пада и разговор, дакле у садашњости. – „Пази [...]“ не може важити ретроактивно, нити симултано са изрицањем упозорења, већ се односи само на време после говора, дакле у овом случају на одсек садашњости који следи за говором. Ако бисмо се договорили да то време назовемо термином ‘блиска будућност’ (или будућност у садашњој ситуацији), онда је императив облик за изражавање жеље да се нешто врши или изврши у блиској будућности, тј. у делу (по Ј. Вуковићу ‘одсеку’) садашње ситуације после говора о томе.

(3) Али није овако дефинисано временско значење карактеристично за све модалне облике у свим употребама. Нпр. потенцијал у реченици: „Да је историја била друкчија, и свет би био друкчији“. Не односи се на будућност, већ заправо на прошлост и садашњост као такву. И овде долазимо до новог момента: до питања употребе модалних, а и осталих глаголских облика. Потенцијал смо употребили у реченици временски усклађеној са зависном која важи за прошлост, па и потенцијал своје значење распростире и на прошлост99. Али сам није у стању да обележи време директно, већ у вези са својим модалним смислом. У самосталној употреби: – Бих се млада за тебе удала – значи жељу 99

У неким случајевима са таквом структуром односа каткада се употребљава и потенцијал прошли, нпр.: – Да је и даље правио испаде, били би га ухапсили (= ухапсили би га). Али то је својственије западним него источним идиомима негдашњег укупног српскохрватског језичког простора.

458

чије евентуално остварење пада у будућност. Прошло остварење означава под притиском контекста.

(4) Али кад смо рекли ‘жељу чије се остварење очекује’, онда заправо имамо два садржаја: жељу која пада у време изрицања, и остварење у будућности. Исто тако ‘Да је историја била друкчија’ значи прошлост радње и садашњу претпоставку о њеном извршењу; а ‘свет би био друкчији’ такође има два значења, која сада падају заједно у време говорења.

6. М. Стевановић мање се бавио општим питањима, а више применом Белићевих погледа на материјалу српског језика. О питањима глагоских особености свој став је изразио конкретно у вези са расправом о значењу појединих облика у реченици. И још прецизније – о „знацима предикативности“ (1991: 572): Приписујући субјекту неку радњу, какво збивање, стање, односно расположење или особину – глагол у предикату, по правилу, узима облик са знацима предикативности (лични глаголски облик), који одређујући лице истовремено одређује граматички род и број, начин или време за које се субјекту приписује оно што се дотичним глаголом означава. За одређивање свих ових елемената предикативности служе углавном посебни облици [...].

а) Стевановић за полазиште у одређивању временских значења узима „временски период говорења“, који схвата шире него Белић: Зато ми, али не само ми, и говоримо о размаку говорења, као о периоду према коме се радња одређује по времену. Тај размак, односно временски период говорења у свакој је прилици друкчији. Када га дефинишемо у вези са друга два лингвистички релевантна100 периода, са периодом прошлости и периодом будућности, долазимо до закључка да је он свакако друкчији од њих. Прошлост потиче од искона и тече до тренутка говорења, а будућност иде у бесконачност, док је садашњост само неодређеног трајања. а ова опет својом неограниченошћу може обухватити оба прва, по трајању безгранична периода. Садашњост је, нпр., и суштински и лингвистички, и кад кажемо Земља се окреће око осовине као и: Ено наш сусед управо излази из куће, иако је у првом случају временски размак дуг колико и постојање ове наше планете, али у другом траје, али ипак траје, само неколико тренутака [...].

Једино што се може приговорити овим тачним констатацијама – јесте што није објашњен однос ‘тренутка говорења’ према ‘периоду (размаку) говорења’, јер је очито да они нису исто, нити су исто што и садашњост101. Већ се код 100 101

У тексту ’релативна’, а то је очита омашка, највероватније коректорова. То, у вези са расправом о презенту, на неки начин утврђује и Стевановић (1991: 583), али не изводи отуда даље консеквенце: „Неки деле чак моменат говора од временског периода говорења, за чим, по нашем мишљењу, нема никакве потребе; довољно је само констатовати чињеницу да се први укључује у други, а да је за дефиницију индикативног презента релевантан само временски период говорења који [...] почиње пре времена саопштавања, а наставља се обично и после овога момента, и углавном неограничено, некад дуже, а некад краће траје. Садржај исказан таквим

459

Белића назире мисао о томе. ‘Говорење’, било да је то кратка реплика као у Стевановићевим примерима, или јавни иступ, писмена изјава, чланак у новинама или часопису, цела књига или њен већи или мањи део, увек има свој почетак и крај – дакле одређен је управо као ‘временски тренутак’ или ‘временски размак’, док опаска о неодређености и варијативности трајања вреди за садашњост како је Стевановић схвата. Садашњост као лингвистички појам обухвата тренутак или размак говорења, и заправо је тиме одређена, али се по правилу не поклапа са њим. Време дешавања одређује се као однос према времену говорења и/или према садашњости, па се глаголски облици и по томе међусобно могу разликовати. Једном је то одређивање прецизно, у виду паралелизма, антериорности или постериорности према акту говорења, а други пут опште ситуирање радње у једној од три поменуте временске сфере. б) Релатив је по Стевановићу (1991: 577) подврста индикатива: Када се пак време према коме се овим обликом означени процес одређује ма који други моменат, било у прошлости било у будућности [...], опет имамо временско одређивање радње, па је и то индикатив, дакле релативни индикатив, који краткоће ради називамо релативом [...].

Временски ослонац релатива, према томе, измештен је из времена говорења, а средство за то измештање (временску ‘транспозицију’) јесу адвербијал (Идем ја јуче улицом и сретнем Мишу) или контекст по себи: – Идем у пекару по хлеб – ако је довољно јасан. в) Квалификатив је по Стевановићу (1991: 292) вишеслојна и вишезначна категорија која на посебан начин обједињује индикативна, релативна и модална значења. в1) Основни тип квалификатива имамо кад се предикатом субјекту приписује стална радња као особина: – Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина. Свима овим и оваквим глаголским облицима презента исказује се дуго трајање глаголом означеног процеса датом субјекту, и то изузетно дуго трајање од настанка до нестанка, сталност присуства онога што се презентом каже. Зато бисмо тај презент могли назвати свевременим, чиме он наравно не престаје бити и правим индикативним презентом, јер радње, односно особине које се њиме казују важе за свако време, па дакако и за време у коме се констатује њихово стално вршење.

в2) Други тип квалификатива јесте репетитив са сталним значењем: средствима може се језички представити у виду ситуације коју говорно лице види или као нешто реално (што јесте или није остварено, односно што јесте или није у процесу остваривања, нпр. Јован (ни)је слушао предавање, Јован (не)ће слушати предавање.

460

Квалификативну, али не више индикативну него релативну употребу презента имамо тамо где се ови облици употребљавају да се њима означи стално, али не непрекидно вршење, него стално понављање њима означених радњи: Ал’ код мене кад ми поје душа, сузе ми се смрзну од радости (Његош).

в3) У гномској се употреби укрштају и преклапају значења индикатива, релатива и модуса (Стевановић 1991: 597–598). А ако полазимо од тога, више је него очигледно да Јаки зуби и тврд орах сломе значи: ‘Јаки зуби и тврд орах могу сломити’, а По јутру се дан познаје – ‘По јутру се дан може познати’, што ће рећи да се њима изриче могућност онога што основом личних глагола казује, а то је, дакле, најнесумњивији модус [...]. Из овога што смо утврдили о везивању квалификативног и гномског презента за све три основне синтаксичке категорије глаголског времена изводи се несумњив закључак да први од њих може бити и индикативно и релативно употребљен, а други се још и модално употребљава [...]. А то је разграничење, како смо овде показали, могућно извршити. И, уз тачно утврђивање принципа на основу којих ово треба чинити, свакад се може утврдити кад имамо индикативну, кад релативну, а кад модалну функцију презента квалификативних значења.

Реченица По јутру се дан познаје – није модална већ је само временски недређена: увек, кад год је прилика или сл. г) Модус по Стевановићу (1991: 590) „има врло широку примену у језику, јер је лични став говорног лица, односно субјекта, којим дефинишемо модус, стално присутан у језику“. Ми истина овим термином не обухватамо и индикатив, тј. облике глаголских времена када се њима одређује апсолутно или релативно време вршења радње, како су то некада граматичари чинили, па и сада чине. Модуси (глаголски начини) су само случајеви означавања личног односа према ономе што се казује дотичним глаголима, када се, наиме, њима не износи реална стварност већ само намера, жеља, заповест, могућност, потреба за оним што се означава глаголом, готовост да се то врши или изврши, претпоставка или сигурност у вршење или извршење радње, па услов под којим се што врши или изврши итд.

(1) Необична је – и лежи ван Стевановићевог општег схватања односа између времена и модуса – формулација по којој „лични став говорног лица, односно субјекта, којим дефинишемо модус, стално присутан у језику“. Стално присуство значи заправо да је ‘став’ општи значењски елеменат личних глаголских облика. Видећемо у даљем излагању како то треба схватити.

(2) „Став говорног лица односно субјекта“ такође погађа једну врло значајну чињеницу: да се модусом изражава или однос говорног лица, или пак субјекта (управне) реченице: Пери бих набрао јабука. – Пера би набрао јабука.

– Интересантно је да у првом случају говорно лице објављује своју жељу да 461

небере јабука, док у другом описује Перину жељу. Кад погледамо изблиза, ту у другом случају постоје две ствари: једно је опис ситуације, а друго је израз жеље. Још ближи увид открива истинитост Белићеве мисли да „да су и начинске реченице увек временске“. У првом случају говорно лице не изражава жељу као такву, већ у вези са брањем јабука; модална значења, чини се, нису могућа без описа у вези с којим се изражавају. Но тај проблем ипак захтева даљу расправу. д) Природу модуса Стевановић (1991: 575–576) објашњава на примерима: – Палеолог позива Мурата / да закопа Грке са Србима. – Што би свете кости прађедовске / огрануло да у гроб играју. – Да радимо да их помиримо (Његош); – Мени је драго да дође (Кумичић), – Јагмит ће се за њега ако икад угледа пазар (Божић), итд.

– [...] где се облицима презента (и потенцијала) никако и не означава време радње, нити су те радње још реализоване, већ их онај што говори износи: као намеру (у првом примеру), као последицу једне само могуће радње, као заповест, као жељу, као услов, где се тј. [...] износи субјективни однос, тј. лични став према још нереализованим радњама [...]. [...] А модуси, иако и они имају своје време, било да се изражавају самим облицима глаголских начина, било облицима глаголских времена, – ипак нису временска категорија [...].

Стевановић – друкчије од Белића – време и модус сматра категоријама некомпатабилним и некомбинабилним. То је могуће прихватити ако категорију предикативности издвојимо и посматрамо као нешто што по природи није блиско осталим елементима – лицу, времену, роду и виду. И заиста, ако глаголски вид чини унутрашњу лексичку особеност глагола, а лице, време и род изражавају различите релације у које ступа садржај глагола употребљеног у предикату – према говорнику (лице), према говорној активности (време), према субјекту и осталим ‘актантима’ реченице (род) – онда је модус заиста нешто посебно, и тиче се ‘става’, ‘оцене’, ‘начина’ или сл. успостављања односа лексичког значења и називне службе речи које чине реченицу, тј. описа садржаја о којем је реч.

7. Ставу што смо га управо изложили близак је у по нечему онај који заступа П. Пипер, али са извесним друкчијим решењима и посебностима у начину интерпретације проблема. Он је аутор двају обимних поглавља у Синтакси савременога српског језика (Пипер и др. 2005: 636 и д.) о темпоралности и модалности, које управо разликује једно од другога, засебно обрађује и разграничава према осталим глаголским категоријама. а) Време „у семантичкој структури реченице [...] има посебно место због своје обавезности“:

462

Садржај темпоралности, као семантичке категорије у чијем је центру граматичка категорија времена, чини локализација ситуације која се именује неком реченицом у односу на ситуацију у којој се та реченица саопштава с обзиром на три основне могућности и њихове комбинације: с обзиром на то да ли прва ситуација делимично или потпуно претходи другој (нпр. Писао сам /а сада ово говорим/), да ли је с њом напоредна (нпр. Пишем /док ово говорим/), или јој следи (нпр. Писаћу /а сада ово говорим/).

а2) Пипер у својим иначе врло умним разлагањима заобилази факат да поред ‘временско-локационих’ постоје и ‘временско-релациона’ значења. ‘Локализација ситуације’ јесте једно временско значење, али није општа црта глаголских облика. Нпр. Писао сам ти – значи само да писање претходи времену говорења (описује садржај као претходећи времену говорења, али га не локализује): има у ствари оријентацијски смисао. Тек укључењем у реченицу неке одредбе са прецизнијим упутом на ситуацију (Писао сам ти кад си ме позвао, или – Писао сам ти јуче) остварује се и локализацијска функција. Према томе, када се истиче да „једна ситуација претходи другој“ или долази за њом, имамо оријентацијски смисао, а не локализацијски. Презент пак Пишем – износећи садржај који пада у оквир ситуације у којој се остварује говор о њему – употребљен је у локализацијској функцији. а3) Даље, и само узгред: реченица није јединица за „именовање ситуације“ већ за опис неког догађаја, стања или сл. (у датој ситуацији и/или у датом односу према неком временском моменту), и евентуалних актера и околности од важности за разумевање описа. а4) И још: локализацијска и оријентацијска временска перспектива приказа глаголске радње (сада се може рећи и ‘именовања’, ако нам је до тога термина стало) није својствена само личним глаголским облицима у реченици, већ и глаголским прилозима (нпр. Написавши писмо однео сам га у пошту, антериорност у односу на предикат; – Пишући писмо пропустио сам да те и о томе обавестим, локализованост у ситуацији остварења предиката). б) Даље аутор, анализирајући грађу, умешно издваја велики број категорија временских значења, али не систематизује их разговетно, тако да је каткада тешко разумети објашњења. б1) Тако нпр. Пипер разликује ‘актуелни презент’ – „означава ситуацију која се схвата као приближно или потпуно симултана с временом говорне ситуације“: – Ја сада пишем; – и ‘неактуелни’ – „означава однос у ситуацији која може бити симултана с временом говорне ситуације, али та симултаност није обавезна“: – Радо једе чоколаду. Ове мало неудобне дефиниције тачно погађају суштину проблема: ако ‘актуелни’ презент назовемо Белићевим индикативом, а ‘неактуални’ ‘квалификативом’ (исп Пиперов ‘проширени’, ‘пословички’ и ‘потенцијални’ презент: – Душа је бесмртна. – На муци се познају јунаци. – Говори три страна језика) – онда се Пиперов став заправо слаже са мање јасно 463

формулисаним Белићевим, и односи се на два начина у означавању времена: онај који је одређен односом према ‘времену говора’, и онај за који тај однос није сигнификантан. И даље: ако у обзир узмемо и дистинкцију која није обухваћена Пиперовим дихотомијама, а тиче се Белићевог релатива, онда се она може дефинисати дихотомијом ‘локализованост’ vs. ‘нелокализованост’, с тим што је актуелни, индикативни презент нпр. у начелу локализован односом према времену говорења, а релативни је локализован глаголским пратиоцима или јасно препознатљивим контекстом. Проблем у овом теоријском приступу представља актуелни презент појачан одредницом као у Пиперовом примеру: – Ја сада пишем. Излаз који би се могао назрети јесте став да постоји актуелни и неактуелни индикатив, релатив и квалификатив. б2) Појмови ‘потенцијални’ и ‘фиктивни презент’ (Пипер и др. 2005: 750) нису сасвим на месту. Прво, потенцијалност је модална категорија (РМС 1967–1976: потенцијалан „који је могућ, који постоји у потенцији, који је скривен, који се претпоставља“) и није погодан за случајеве као Он лепо свира на клавиру. Ако значи спосбност, он представља Белићев квалификатив у ужем смислу (и индикатив: ‘сада уме свирати’), или пак свевремени (и релативни) презент (‘свира кад се за то стекну услови или се да прилика’). Друго, ‘фиктивност’ (РМС 1967–1976: s.v. фиктиван: „измишљен, привидан, тобожњи“. – В. и лаж: „свесно изречена неистина, намерно извртање чињеница; неистина уопште, обмана“) представља у целини велики проблем и за филозофију и за лингвистику, као заправо и за теорију и праксу уметности, па и за науку. Мислимо да то питање заслужује посебно истраживање. За сада можемо само претпоставити да је и овде битна ствар – двослојност значења: једно је садржај исказа који у њега уносе употребљене речи: нечије лепо свирање на клавиру (као његово својство). Друго је – ‘остварљивост’, или боље: остварење садржаја кад за то настану прилике. в) „Семантичко-прагматичка категорија модалности саставни је део сваке реченице. Модалност је квалификација коју говорно лице даје о своме исказу и/или о ситуацији која је њиме означена“. Модалност је схваћена као општа црта глагола употребљених у предикату, не само оних који по Белићу и Стевановићу имају ‘модално’ значење како га они схватају. Белићеви и Стевановићеви ‘немодални’ облици, заједно са осталим типовима сигнификације, код Пипера чине ‘модалност реалности/иреалности’: Модалност реалности/иреалности, као модалност у ужем смислу (тзв. објективна или асертивна модалност), односи се само на представљање пропозитивног садржаја реченице као реалног или на одсуство такве квалификације. Другим речима, модалност реалности/иреалности остварује се у квалификацији исказа са становишта одређености или неодређености његовог садржаја у односу на реалност ситуације означене исказом. Садржај исказан таквим модалним средствима може се језички представити у виду ситуације коју говорно лице види или као нешто реално (што јесте или није у 464

процесу остваривања, нпр. Јован (ни)је слушао предавање, Јован (не) слуша предавање, Јован (не)ће слушати предавање), или као нешто чија реалност није извесна јер потенцијално припада доменима могућег, нужног, условног, хипотетичног и слично, нпр: – Јован може да слуша предавање. – Јован би слушао предавање. – Јоване, слушај предавање. – Ако би Јован слушао предавање, боље би разумео проблем.

Пипер заслужује признање што је у расправу о модусу поново увео све релевантне типове, али дефиниције које даје нису увек прихватљиве. ‘Извесност’ и ‘реалност’ нису појмови истог домена: Извесност је (РМС 1967–1976: s.v.)

– „уверење у истинитост чега; сигурност, поузданост“ – дакле концептуална категорија која се тиче степена спознаје стварности, док је реалност својство предмета спознаје („стварност, чињенично стање; конкретан, практичан живот“)102.

3. Закључак 1. Проблеми које смо поставили разрешиви су са једнога ширег гледишта које се на свој начин заступа и категорије дефинишу у филозофским расправама и општијим теоријским приступима језику103. а) Можемо се тим гледиштима примаћи нпр. преко Пиперове дихотомије извесност vs. реалност. Она одговара двема врстама модалних значења: деонтичкој и епистемолошкој. а1) Извесност је рекосмо сазнајна категорија, а деонтичка модалност је у ствари израз ‘деонтолошког’ смисла израза (Клаус и Бур 1972: s.v. Deontik): „о питањима дужности, о (нарочито моралним) нормама, императивношћу, препоруком, понудом” итд. а2) Реалност је предмет сазнавања, и такође је у вези са модалношћу преко епистемолошких појмова истинтости и неистинитости, тј. вероватноће исказа: у којој је мери он „одраз објективне реалности у људској свести“ (Клаус и Бур 1972: s.v. Epistemologie, Erkenntnis). б) Различити су дакле израз унутрашњег стања, на једној страни, и вањских чињеница, на другој. Реченица описује и једно и друго, али је питање гледишта са којег се опис дешава. Једно је дакле експонација, а друго денотација. У ранијим истраживањима нашим (Симић и Јовановић Симић 2017: I, 42) утврдили смо да се обе функције сусрећу на вишем нивоу теоријске ап102

Слично је здраворазумском и филозофско схватање: „Извесност – вероватноћа датог суда [...]“. – „Реалност – материјални свет [...]“ (Клаус и Бур 1972: s.v. Gewissheit; Realität).

103 Шира обавештења о логичким категоријама релевантним за раправу о модалност исп нпр. код Б. Шешића 1962: 475 и д.

465

стракције, као разне врсте ‘модификације’ израза. Модификација је, према тамо формулисаним нашим схватањима – „снабдевање јединица обележјима њихове функције“, дакле једна од фаза комуникативног акта у којој се утврђује однос израза према садржају исказних форми. Ми говоримо: [...] о следећим функцијама: десигнативној (упућивање на ‘унутарјезички’ садржај речи у систему) и денотативној (усмереној на ‘ванјезички објекат’), предикативној (скупној десигнативно-денотативној, којој смо додали ‘реферативну’) и експонативној (тиче се односа говорног лица према денотату речи, зове се ‘конотативном’, али се при томе обично не прави разлика између експонације и конотације104 [...]). Свака од тих функција (као и још неке које овом приликом нисмо поменули), у начелу је обележена или се обележава сопственим облицима, лексичким или другим каквим ‘маркерима’.

Додаћемо да експонација није јединствен појам, јер се на једној страни односи на схватање говорниково о предмету изјашњавања, а на другој – на стање говорниковог сазнања мотивисано тим предметом.

2. Са платформе коју чине горе изречене констатације – макар оне и не биле консеквентно изведене – покушаћемо да формулишемо свој став и затим да проценимо теоријску суштину времена и модуса. При томе је битан био ослонац на досадашња истраживања. а) Тачна је Белићева мисао о разграничивости времена и модуса, као и о могућности њиховог комбиновања. Постоје облици за означавање времена без примесе модалности (– Мама спрема ручак. – Јован је позвао другове на рођендан. – Лепо ћемо се провести), а постоје модални облици (– Отвори, Јоване, стижу гости. – Нина би волела воћни колач). Постоји и могућност модалне транспозиције: употреба временских облика за модална значења (– Ти, Јоване, идеш први, а ми ћемо за тобом. – Кад год бисмо се срели, пита за тебе). На крају, постоје и лексичке јединице које у реченицу уносе нијансу модалности (хајде, немој; да, ако, ли; моћи, хтети, смети...). Но сви типови модалности обавезно се комбинују са временом, тако да постоје временска и временско-модална значења. б) Категорија времена, по Белићу, огледа се у односу глаголске радње према времену говорења. Иначе, ван тога односа који се формира у реченици – време није саставни део глаголског значења. Али с тим је у раскораку Белићева дефиниција неких врста ‘квалификатива’ за свревременост. Исправно је и схватање М. Стевановића, по којем су модална значења обавезно комбинована са временским; али није погођен став да модални облици не означавају време. Неприхватљив је и Белићев и Стевановићев став по којем индикативност није модална категорија. Исправан је став П. Пипера, по којем је модалност, као и 104

466

Симеон 1969: „Osim konotacija, koje se odnose na mjesto i socijalno podrijetlo, dvije važne vrste konotacija tvore neprilični oblici govora i intensivnost“.

време, својствена свакој реченици, одн. личном глаголском облику у њеном предикату. Наравно, прихватљив је под условом да прихватимо идеју о категорији индикатива као модално неутралном члану система. в) Уз проблем квалификатива, тј. Пиперове актуелности/неактуелности, вредна је пажње и дихотомија индикатива и релатива. Две потоње службе глаголских облика имају одређено временско значење које добијају у односу на време говорења, први, или на неки моменат изражен у реченици (или на контекст), други; а неактуелни облици или никако немају ослонца, или је он дат само као нека шира ситуација. г) Постоји и друга могућност објашњења квалификатива и модуса, а то је идеја о двослојности њихова значења: једно је опште значење као јединство лексичких значења употребљених речи; а друго – начин успостављања везе тога значења са описаним садржајем: код индикатива опис је директан, код модуса у различитом смислу условљен – као претпоставка, жеља или сл. д) И на крају: експресивност, по тачној оцени у Симеонову речнику (Симеон 1969 s. v. модалност) није модална категорија („Треба разликовати модалност од емоционалног исказивања“), већ спада у домен конотативних значења (израз расположења говорниковог или сл. према садржају реченице).

ЛИТЕРАТУРА Белић 1998: А. Белић, Општа лингвистика, Изабрана дела, I, Београд: Завод зауџбенике. Клаус и Бур 1972: G. Klaus und M. Buhr, Marxistisch-leninistisches Wörterbuch der Philosophie, Riеbeck bei Hamburg: Rowohlt. Пипер и др. 2005: П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика. Проста реченица, Београд: Београдска књига. Симеон 1969: R. Simeon, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, Zagreb: Matica hrvatska. Симић и Јовановић Симић 2017: Р. Симић и Ј. Јовановић Симић, Српска синтакса I–VII, Београд: НДСЈ и Јасен. Стевановић 1991: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик II, Београд: Научна књига. Чолић 1935, 1999: Ј. Чолић, Речник латинско српско-хрватски, 2. изд.: Београд: Дерета. Шешић 1962: Б. Шешић, Логика, 2. изд., Београд: Научна књига.

467

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41’367 811.163.41’37 СИМИЋ, Радоје Прилози синтакси личних глаголских облика у српском језику / Радоје Симић, Јелена Јовановић Симић, Ивана Јовановић. - Београд : Јасен, 2020 (Београд : Невен). - 483 стр. : илустр. ; 24 cm.

- ( Библиотека Језикословље) Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст. – Библиографија уз свако поглавље.

ISBN 978-86-6293-088-0 1. Јовановић Симић, Јелена [аутор] 2. Јовановић, Ивана [аутор] а) Српски језик -- Синтакса б) Српски језик -- Семантика COBISS.SR-ID 281325580