Увод
[језичком] грађом [у тексту], о сврховитости распореда, одмерености уобличавања, то јест о стилу и изразу уопште“33. 5. Прекретницом у односу реторике и стилистике мора се сматрати половина XVIII века. Само нешто касније од Бифонова дела (1752), немачки теоретичар Винкелман34 термином стил означио је „периоде грчке уметности што су следили један за другим“35. Године 1788. срећемо исти термин код Гетеа у чувеној расправи о подражавању, маниру и стилу36 (в.: Р. Симић, Увод у филозофију стила, 253). Према свему, временом настанка стилистике као нове науке оправдано је означити другу половину XVIII века. У првој половини XIX столећа она се учвршћује и постаје предметом универзитетских студија. Тиме јој је отворен пут у највише интелектуалне кругове европске културе, и дало могућност да буде основом нових теоријских продора. Али – како у Симићевом Уводу у филозофију стила стоји – односи стилистике и реторике (те касније лингвистике и поетике) остају неуређени све до друге половине ХХ века. 0.1.4. Закључак: реторика и стилистика 1. Теоријска расправа и практична делатност у вези са нашим дисциплинама показала је да и на једном и на другом пољу постоји већи број проблема, који се разврставају бар у две међусобно мање или више јасно разграничене области. Прва је област етике, а друга прагматике говора. Хоћемо рећи да рад са грађом и уобличење средстава којима ћемо деловати на околину – подразумева најпре одговорност и према грађи и према онима на које делујемо, и према ономе у чије име делујемо. Тек онда долази занатска спремност и вештина поступања са једним и другим: са грађом у изради средства, и са тим средством (језичким или др.) у процесу комуникације. а) Кад је реч о говорној етици, она се на практичном плану тиче убеђивања, забаве и ангажовања људи на пословима од општег значаја, као и језичких и других средстава помоћу којих се то постиже; а на духовном плану тиче се мисаоних категорија и моралних вредности помоћу којих појединац и друштво могу бити покренути да се ангажују на пословима од општег значаја, на опште добро, итд. б) Говорна прагматика полази од језичке моћи, на духовном плану, с којом је повезана снага мисли; а на практичном плану: од тога колики је обим, каква разноврсност и квалитет ангажованих језичких средстава, какав склад говорних и мисаоних структура, и у којој су мери сви ти фактори прилагођени приликама и друштвеном контексту у којем се говорна делатност обавља. Успех комуникације стварни је и највиши циљ, и крајњи смисао овако схваћене прагматике језика. 2. Прва област језичке делатности и теоретисања о томе одувек припада реторици, док је други све више издвајан и конституисан у посебну дисциплину, за коју се током времена устаљује назив стилистика. Данас се, наравно, стилистика не изједначава с прагматиком знаковних структура, али старијим генерацијама се чинило, а у 33 34 35 36
L. Uhland, Poetologische Schriften: ‚Werke‘ 1-4, München 1984. - Цit. po: G. Ueding u. B. Steinbrink, Grundriss, 138. J. J. Winkelmann, Geschichte der Kunst des Altertums, 1764. Х. Маркјевич, Наука о књижевности, Нолит, Београд 1974, 79. J. W. F. Goethe, Einfache Nachahmung der Natur, Manier, Stil. – Превод на српски исп. у књ.: Ј. В. Гете, Списи о књижевности и уметности, Одабрана дела 7, Београд 1982, 249-252.
21