Opšta stilistika - Radoje Simić, Jelena Jovanović-Simić

Радоје СИМИЋ Јелена ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ

ОПШТА СТИЛИСТИКА

НАУЧНО ДРУШТВО ЗА НЕГОВАЊЕ И ПРОУЧАВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА БЕОГРАД, ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ СТУДИЈЕ СРПСКЕ И СЛОВЕНСКЕ СЕРИЈА III БРОЈ 3 УЏБЕНИЦИ И ПРИРУЧНИЦИ Издавачи: НАУЧНО ДРУШТВО ЗА НЕГОВАЊЕ И ПРОУЧАВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА, СТУДЕНТСКИ ТРГ 3, БЕОГРАД , ДЕЧАНСКА 12, БЕОГРАД

Радоје СИМИЋ Јелена ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ

ОПШТА СТИЛИСТИКА III (исправљено и допуњено) издање

НДСЈ Јасен 2015

САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР ................................................................................................. 9 УВОД..................................................................................................................... 11 0.1. ПРЕТХОДНЕ НАПОМЕНЕ...................................................................... 11 0.1.1.

0.1.2.

0.1.3.

0.1.4.

Стил и људски хабитус..................................................................... 11 Реторика............................................................................................... 13 Стилистика......................................................................................... 18 Закључак: реторика и стилистика................................................. 21

0.3.1.

0.3.2.

0.3.3.

Де Сосир о лингвистици и семиологији............................................ 33 Стилистичка суштина знаковности............................................. 35 Стилска структура знака................................................................ 41

0.5.1.

0.5.2.

0.5.3.

0.5.4.

‘Природна естетика’ Ч. Мориса....................................................... 50 ‘Хипостазирана естетика’ Ј. Мукаржовског................................. 53 Дијалектичка естетика: стилско превазилажење структурне подлоге................................ 54 ‘Реторика слике’ Р. Барта.................................................................. 56

0.6.1.

0.6.2.

0.6.3.

0.6.4.

Перелманова ‘правна аргументација’.............................................. 57 Реторичка ‘веродостојност’ према научној ‘истини’.................. 58 ‘Corrupta eloquentia’.............................................................................. 60 Реторичка ‘логологија’........................................................................ 61

0.7.1.

0.7.2.

0.7.3.

0.7.4.

Ефицијентност .................................................................................. 63 Економичност...................................................................................... 65 Језичка моћ............................................................................................ 65 Извори језичке моћи............................................................................ 67

0.2. ПРИСТУП: ПРОБЛЕМ ‘ОПШТЕ СТИЛИСТИКЕ’............................. 22 0.3. СЕМИОТИКА СТИЛА: ДЕ СОСИРОВА И ЈАКОБСОНОВА ИСТРАЖИВАЊА О ЗНАЦИМА............................ 33

0.4. ПРАГМАТИКА СТИЛА: МОРИСОВА ИСТРАЖИВАЊА О ЗНАЦИМА.................................. 46 0.5. ЕСТЕТИКА СТИЛА: ИСТРАЖИВАЊА О ‘ЕСТЕТИЦИ ЗНАКА’.......................................... 50

0.6. ЕТИКА СТИЛА: О ‘НОВОЈ РЕТОРИЦИ’............................................. 57

0.7. ЛИНГВИСТИКА СТИЛА: МОЋ РЕЧИ................................................. 63

Д Е О 1 - О СТИЛУ И СТИЛИСТИЦИ........................................................ 77 1.1. СТИЛСКО ОБЕЛЕЖЈЕ............................................................................... 77 1.1.1.

Претходна разматрања.................................................................... 77 5

1.1.2.

1.1.3.

1.1.4.

Први пример......................................................................................... 79 Даљи примери: ‘стилско обележје’, ‘стилизација’......................... 81 Објашњење (4): о ‘гротесци’............................................................... 83

1.2.1.

1.2.2.

1.2.3.

Практична дисфункција и метафункција..................................... 84 Постулирана метафункција............................................................. 87 Интенционална метафункција....................................................... 88

1.3.1.

1.3.2.

1.3.3.

1.3.4.

1.3.5.

Дисфункција и дисемија..................................................................... 90 Метасемија.......................................................................................... 93 Хиперсемија и хипосемија.................................................................. 94 Метаплазма......................................................................................... 94 Закључак: метасемија и метаплазма у творачком процесу........................................................................... 95

1.2. ДИСФУНКЦИЈА И МЕТАФУНКЦИЈА СА СТИЛСКОГ ГЛЕДИШТА.................................................................... 84

1.3. ДИСЕМИЈА И МЕТАСЕМИЈА СА ГЛЕДИШТА СТИЛИСТИКЕ............................................................................................. 90

1.4. СТИЛСКА ВРЕДНОСТ (1)........................................................................ 97 1.4.1.

1.4.2.

1.4.3.

1.4.4.

Стилска и естетска вредност......................................................... 97 Стил и језик......................................................................................... 99 Локуција и рецепција........................................................................ 101 Аутоматизација и актуализација, реаутоматизација и реактуализација......................................... 104

1.5. СТИЛСКА ВРЕДНОСТ (2)...................................................................... 108 1.5.1.

1.5.2.

Варијација и вредност...................................................................... 108 Закључак о стилској вредности: основни појмови у стилистици..................................................................... 125

Д Е О 2 - ОПШТА СТИЛИСТИКА............................................................. 133 2.1. СТИЛСКА ОРГАНИЗАЦИЈА................................................................. 133 2.1.1.

2.1.2.

2.1.3.

2.1.4.

2.1.5.

2.1.6.

2.1.7.

Уопште о организацији скупа чињеница....................................... 133 Акомодација варијетета и хомогенизација скупа...................... 136 Стилистички смисао хомогенизације........................................... 140 Дехомогенизација (ентропија) и рехомогенизација.................... 144 Структурна хомогенизација – композиција................................ 155 Међуструктурна хомогенизација – агрегат и агрегација ......... 159 Закључак: Општи смисао и знаковни статус организације чињеница...................................................... 162

2.2. СТИЛ И ИМИТАЦИЈА............................................................................ 162 2.2.1.

2.2.2.

2.2.3.

Опште напомене: проблем имитативности.............................. 162 Природа модела.................................................................................. 164 Пројекат и пројектовање................................................................ 166

2.3.1.

2.3.2.

2.3.3.

2.3.4.

2.3.5.

Опште напомене о варијацији и варијантама........................... 166 Копија и копирање............................................................................. 169 Графија и графијски системи.......................................................... 174 Репродукција....................................................................................... 182 Реконструкција.................................................................................. 183

2.3. СТИЛ И ВАРИЈАЦИЈА............................................................................ 166

6

Д Е О 3 - СТРУКТУРНА СТИЛИСТИКА................................................. 187 3.1. СТИЛИЗАЦИЈА......................................................................................... 187 3.1.1.

3.1.2.

3.1.3.

3.1.4.

3.1.5.

3.1.6.

3.1.7.

3.1.8.

Опште напомене............................................................................... 187 Стилска трансфигурација.............................................................. 187 Стилска транслокација.................................................................. 188 Стилска контекстуализација....................................................... 191 Стилска транскодификација......................................................... 194 Стилска акомодација....................................................................... 199 Стилска промоција и суспензија.................................................... 202 Стилска антиципација и мимикрија........................................... 204

3.2.1.

3.2.2.

3.2.3.

3.2.4.

3.2.5.

3.2.6.

Опште напомене: астилистичност и стилистичност........... 205 Стилска неутрализација знаковних структура........................ 207 Језик и култура.................................................................................. 212 Смрт и ускрснуће језика................................................................... 214 Биогена и антропогена знаковност................................................ 216 Закључак (1): о стилској неутрализацији продуката културе........................................................................... 217 Закључак (2): о стилској неутрализацији и стилском ‘оживљавању’ језичког исказа.................................... 218

3.2. СТИЛСКА НЕУТРАЛИЗАЦИЈА И РЕСТИЛИЗАЦИЈА................. 205

3.2.7.

Д Е О 4 - НОРМАТИВНА СТИЛИСТИКА............................................... 221 4.1. ОПШТЕ НАПОМЕНЕ.............................................................................. 221 4.2. СТИЛСКА СЕЛЕКЦИЈА.......................................................................... 225 4.2.1.

4.2.2.

4.2.3.

4.2.4.

Синонимија и сродне појаве............................................................. 226 Хомонимија и сродне појаве............................................................. 229 Антонимија ....................................................................................... 230 Паронимија......................................................................................... 230

4.3.1.

4.3.2.

4.3.3.

Варирање интензитета.................................................................. 231 Варирање квантитета.................................................................... 234 Варирање квалитета....................................................................... 239

4.4.1.

4.4.2.

4.4.3.

4.4.4.

4.4.5.

Фигуре и фигуративност................................................................. 254 Закључак о фигуративности.......................................................... 271 Тропизација и тропи........................................................................ 272 Фигуративност и (ре)тропизација тропа.................................. 277 Унутрашњи и вањски монолог........................................................ 279

4.5.1.

4.5.2.

4.5.3.

О идиому (1): скуп језичких особености дате заједнице............ 280 О идиому (2): ‘национални и историјски колорит’..................... 281 О идиому (3): дескриптивна конструкција у функцији номинације..................................................................... 282 О одиому (4): знаковни ‘изолат’...................................................... 284 Идиоматске врсте............................................................................ 285

4.3. СТИЛСКА ТРАНСПОЗИЦИЈА (1): ПРОСТЕ ОПЕРАЦИЈЕ.......... 231

4.4. СТИЛСКА ТРАНСПОЗИЦИЈА (2): СЛОЖЕНЕ ОПЕРАЦИЈЕ......................................................................... 253

4.5. СТИЛСКА АПЛИКАЦИЈА: О ИДИОМИМА.................................... 280

4.5.4.

4.5.5.

7

5.1. УВОД: О ПРИРОДИ ТЕКСТОВНЕ ВАРИЈАЦИЈЕ И АЛТЕРНАЦИЈЕ.......................................................................................... 289 5.2. СЦИЈЕНТИЗАЦИЈА КАО СТИЛСКИ ПОСТУПАК ....................... 291 5.2.1 5.2.2.

Увод: о науци и научном тексту/дискурсу ................................... 291 Преглед грађе ...................................................................................... 293

5.3.1.

5.3.2.

5.3.3.

Уводне напомене ................................................................................ 299 Приступ теми .................................................................................. 302 Поетизација политичког дискурса у романима Д. Ћосића....................................................................... 304 Закључак о поетизацији ................................................................. 310

5.3. ПОЕТИЗАЦИЈА КАО СТИЛСКИ ПОСТУПАК .............................. 299

5.3.4.

8

ПРЕДГОВОР Књига пред читаоцем јесте треће, проширено и исправљено издање књиге првог аутора са истим насловом. Други потписани аутор није прави коаутор целине текста, већ заправо редактор и аутор исправки, допуна неких унутрашњих, као и новоурађена два потоња поглавља и регистра појмова. Иако то можда и није довољно да би се неко представио као коаутор, довољно је да књига добије нешто побољшан и новој сврси студентског приручника за предмете које Ј. Јовановић Симић води на универзитету, а који су настали увођењем тзв. болоњског програма. И довољно је као обавеза да даље са пуном савешћу ради на усавршавању текста неопходног за прихватљиво обављање наставе, а и за примену у практичним истраживањима идеја изнесеним у њему. Неопходном је пре свега чине објашњења основних стилистичких појмова, која су ослоњена на Симићев Увод у филозофију стила, а представљају даљи развој његових теоријских идеја. Те идеје је прихватила Ј. Јовановић Симић, и данас се активно бави како теоријским тако и практичним истраживањима управо на линији којом се креће у овој књизи изложен комплекс научних идеја. Првобитно је планирано веће проширење текста (‘Енигматика’ нпр. и још нека поглавља), али је време које смо имали на располагању било вишеструко ограничено (како потребом да се студентима што пре стави на располагање приручник, већ давно распродат, тако и заузетошћу аутора на разним дугим странама, породичним обавезама итд.). Зато смо на крају одлучили да останемо у оквирима који су оцртани књигом што је читалац има пред собом. Свесни смо да текст у многим тачкама потребује даљу дораду (чак при сваком новом читању откривамо натпросечан број словних и других техничких омашки и сл.), да поседује и недостатке којих нисмо свесни итд. Зато би свака компетентна примедба која би допринела дотеривању његовом – била драгоцена. Аутори

Увод „Gross vulgarity is a Fault to be prevented; but a proper prevention is to be got from habit - not rules“.

(H. Spencer, Philosophy of Style) „Расположење моралног чувства преноси се језику, те душа зрачи из стила“. (В. фон Хумболт, Увод у дело о кави језику)

0.1. ПРЕТХОДНЕ НАПОМЕНЕ 0.1.1. Стил и људски хабитус 1. Спенсерово упозорење да превентива против вулгаризма мора долазити од навике, а не од научених регула1, подсећа нас врло живо на упадљиву разлику између природног шарма код особа истинске духовне и телесне лепоте – и таште надмености која извештаченим маниром покушава да надомести оно чиме није од природе обдарена. Ако не признамо да „из стила зрачи душа“, како нас учи Хумболт2, већ научено поставимо на исти ступањ вредносне скале, направили смо очиту грешку у процени. Суштину стила тим путем нећемо открити.

2. Куда онда кренути: да ли се помирити са тим да је природа, у човеку и изван њега, – једини извор свих, па и стилских вредности? Или с горчином прихватити једину могућност која преостаје, тј. да је творац стила сам човек, али да стилски атрибути видљивог и невидиљивог света заузимају ниже место на вредносној лествици од природом створених особина? Чудна Бифонова сентенца да је стил ‘сам човек’, која већ скоро два и по века одржава младалачку свежину3, побуђује највећу пажњу. „Само она дела - тврди Бифон тим поводом, а за пример зачудо узима само језик, и људску мисао сложену у његове облике, али и још нешто чиме ти облици зраче – која су лепо написана налазе пут до следећих генерација. Квантум знања, јединственост факата, новост самих открића – нису сигурна гаранција бесмртности; радови који не садрже ништа до ситница, који су писани без укуса, без отмености и надахнућа – умиру; јер сазнања, факта и открића лако се заборављају, [или пак] преносе и прихватају, у зависности од вештине руку које их чине. Све се то тиче човека“ (73).

1

2 3

Цитат из претекста узет је са стр. 10 наведене Спенсерове књиге: H. Spencer, Philosophy of Style (An Essay), D. Appleton and Co., New York and London 1924. Исп. стр. 233 нав. дела у претексту, 'Дневник', Н. Сад 1988.

M. de Buffon, Discours [a l'Academie francaise] sur la style, 23. juin 1753. Цит. по: Buffon, Pages choisies, Classiques Larousse, Paris s. a., 65-74. – Прев.: ‘Српски језик’ II/1-2, Београд 1997, 51-63. Овде су цитати према оригиналу, у преводу првог аутора.

11

Општа стилистика

3. Дар, генијалност, надахнуће и сл. јесу ти додатни моменти што језику удахњују прави живот, и што га чине стилски релевантном појавом. Али за нас у овом тренутку – све су то само речи нејасног и тешко објашњивог значења, помоћу којих је немогуће доћи до сазнања о суштини света, па и људске природе, и стила чији се делић у њему огледа. Могуће је једино активирати интуицију у потрази за полазиштима и узрочницима таквих људских стања и карактеристика које од тога попримају производи њихова духа и руку. Али је за ову прилику довољно што смо открили да је реч о човековим ‘стањима’, на једном, и ‘карактеристикама’ његових производа, на другом крају неке скупине чињеница чија целина за сада остаје недоступна нашем разуму. Бифон нас учи да је генијалност нпр. изузетна способност уметникова, а ми желимо додати: такође научника и уопште сваког ствараоца нових вредности, што му омогућује „да на сваки објекат баци јарку светлост; или боље рећи: да га обавије богатим колоритом и енергичним бојама; тако да он, ако се тако смемо изразити, сваку идеју представља живом сликом и погођеним термином, а своје мисли обликује у низу хармоничних и подстицајних представа“ (72-73). Вредности, све па и оне које ћемо назвати стилским и истраживати у овој књизи, човек по овоме ствара сам, и њима осветљава све чега се дотакне.

4. Сасвим је на друкчијим позицијама нпр. Аристотел. Он, као што је одвећ познато, уметност објашњава потребом опонашања. „Људима је наиме од дјетињства прирођено опонашање и тим се разликују од осталих живих створења, што су створење, које је највише склоно опонашању и које испрва учи опонашањем; затим да се сви радују творевинама опонашања“4. Али ипак, и поред свега, „не ће слика стварати миља као опонашање него ради [= због] израдбе“. Никако вањски узор, већ унутрашња хармонија дела ствара уметнички дојам. Елем, значи да у уметничком процесу вишу вредност има стваралачки него посматрачки дар5. Надахнуће није ништа друго до висока активност свих духовних моћи – усмерена како у правцу извора надахнућа тако и у правцу креирања оне форме која у том процесу настаје. При том извор подстиче стваралаштво, али га не рађа, него је оно потенција ствараочеве личности, онај њен део који се активира у творачком процесу и реализује у остварењу.

5. „Добро писати – вели Бифон у свом разматрању, – значи добро мислити, добро осећати и добро се изражавати; потребно је истовремено имати духа, осећања и укуса. Стил подразумева јединство и испуњење свих интелектуалних способности: саме идеје чине репертоар стилских вредности; језичка хармонија има помоћну улогу и зависи од органског сензибилитета. Довољно је имати мало слуха за дисонанцу, и мало вежбе, какву доноси лектира песничких текстова или слушање беседа, да би се механички опонашале поетске каденце и ораторска вештина. Али имитација није никада креативна; такође и овако постигнута хармонија речи нема ни дубине, ни стилског тона; и она је то што налазимо у празноречивом начину писања, без идеја“ (72).

4

5

12

Аристотел, О песничкој уметности, прев. М. Ђурића, Завод за уџбенике, Београд 1990, 50. – прев. М. Кузмића, Аристотел, Наук о пјесничком умијећу, Тисак Кр. земаљске тискаре, Загреб 1912, преизд., Загреб 1977. – Цитати су из оба издања, без нарочитог реда. Ипак, као што је већ у теорији утврђено, опонашање није исто што и пасивна пројекција, већ укључује и активни моменат прераде чињеница по датом моделу, што претпоставља слабије или јаче надахнуће и јаче или слабије ангажовање ствараличких моћи, али и узуалне моменте (заправо норму) како их карактеришемо ниже, у т. 5.

Увод

6. „Добар стил – утврђује Б. на крају – није у ствари ништа друго до неограничен број истина које представља. Сва духовна лепота коју налазимо, све мисли у њу уграђене, исто су толико истинити колико су корисни, а можда исто толико карактеристични за људски дух, колико и оне [мисли] које чине окосницу сижеа“ (73). Стил, како видимо, није само креативни модалитет производног процеса, већ и она духовна снага која тим процесом руководи, која се у њега уграђује, која га каналише и доводи до испуњења у креираној ‘хармонији’. Но у дело је уграђен и неки вањски критериј, Бифон кажe критриј истинитости, а можда ће то пре бити неки друштвени моменат који доноси традиција, схватања људи озрачена њоме и освештана обичајем – једном речју – норма. Предметни свет у том процесу бива ‘стилизован’, постаје на неки начин носилац стила, али он није стил сам нити може бити предмет стилистике ‘по себи’. Стил је онај одсјај људског духа који је уграђен у материју, и по којем се она разликује од исте те материје у ‘природном стању’.

7. Материјална и духовна креативна, одн. стваралачка делатност, дакле; преобликовање материјалних предмета као израз те креације; те однос ових двају процеса и њихових резултата – предмет су свих наука о вредностима, предмету дугог и интензивног дијалога међу епохама како смо га представили у најкраћим обрисима. Тај дијалог води се заправо – и о стилу. Изненађује нас сложен сплет проблема у области где смо очекивали расправу о орнаменталним детаљима и њиховом уређењу према унапред датим обрасцима. Књига пред читаоцем посвећена је неким питањима из тог сплета. Њу ваља схватити и као наставак размишљања започетих у Уводу у филозофију стила (Сарајево 1991, Београд 1997) и Лингвистици стила (Никшић 1993), где су неке теме којима се овде бавимо већ наговештене, друге овлаш дотакнуте итд. Но своје пуније осветљење оне су добиле истраживањима у овој књизи6.

0.1.2. Реторика 1. Историчари културе слажу се да је стилистика поникла из старе реторике, али се не слажу у схватању о данашњем стању и односу двеју дисциплина. Једни, имајући на уму вероватно савремену хемију и њен однос према алхемији – од којих је прва наследила другу потиснувши је у позадину људске духовности, – верују да је стилистика преузела од реторике све што је вредно у њеном учењу, одбацивши оне њене поставке и резултате који су за данашње време неприхватљиви, тиме је истисла и реторику из система наука. Други пак мисле да је велики крах који је изазвало издвајање стилистике из њеног крила – реторика преживела и сачувала место у систему људских знања; у наше време она има сопствену сферу проучавања, сопствени предмет, као и сопствену методолошку апаратуру. По свему судећи, истини је ближи други став (в. даље у овој књизи). Историја стилистике, ако усвојимо потоње мишљење о томе, једним је делом историја реторике, али другим се издваја из ње.

6

Наставак расправе о питањима стила исп. у следећим књигама истих аутора: Р. Симић, Стилистика српског језика I (Фоностилистика), НДСЈ и Јасен, Београд 2000, 2. изд. 2010; Р. Симић и Ј. Јовановић, Основи теорије функциобналних стилова, НДСЈ и Јасен, Београд 2002, Ј. Јовановић, Лингвистика и стилистика новинског умећа, НДСЈ и Јасен, Београд 2010; Ј. Јовановић, Лингвистички и стилистички аспекти проучавања реченице, НДСЈ и Јасен, Београд 2013. – Од значаја су за наша истраживања и радови М. Ковачевића, о чему в. текст наше књиге, као и литературу уз њу.

13

Општа стилистика

„Историја реторике, према предању, почиње са Сицилијанцима Кораксом и Тесијем, у петом веку пре Христа. Практично говорно умеће, додуше, неговало се одувек (и код Хомера оно има извесну улогу, тако да су неки ретори желели у њему да виде оснивача говорништва), али двојица Сицилијанаца први су се теоријски бавили уверљивим говором, и нарочито вероватним закључком“7. О реторици као савременој науци биће речи у следећем одељку ове књиге. Сада у кратким обрисима говоримо о њеном развоју током двадесет и пет векова постојања.

1.1. Првих пет векова – до почетка нове ере – најплодније су доба у развоју реторике. То је време када су у Грчкој настајали полиси (градови-државе), а у Риму владајући поредак био република (510–27. г. пре н. е.). Историчари оно доба по правилу називају антиком. а) Сицилијанска епизода са настанком реторике у ствари је врло карактеристична. Године 465. пре н. е. срушен је диктатор Тразибул из династије Деноменида, која је била приграбила не само сву власт, него и сва добра народа. После кратког али тешког робовања, људи су били принуђени да пред судом поново доказују права на приватни посед својих предака, и на свој положај у друштву. Сем овог чисто практичног узрока, настанак реторике објашњава се и тиме што су Сицилијанци у то време били оштроуман и слаткоречив сој људи, али по природи ‘склон парничењу’8. б) Први велики ретор у Атини јесте Горгија (око 480–380. пре н. е.), који управо потиче из школе Коракса и Тесије са Сицилије. Он је задивио Атињане и научио их да цене лепу реч, и да се служе њоме. У то доба и Атина је била већ слободна од тираније, а велики број људи је у демократији добио прилику да управља земљом. Како би се предупредила корупција у народним судовима, судије су биране непосредно пре сесије, бацањем коцке. Беседнички дар и говорничка вештина постали су саставни део судства, а и јавног живота у целини. Горгија је, преселивши се у Атину, напустио „космолошка испитивања, као и философско изграђивање консеквентног погледа на свет и живот; сав се предавши теоријском и практичном беседништву, својим ученицима није обећавао ‘политичку врлину’, него мађијску моћ речи, којом ће као неодољиви беседници без примене спољашње силе постићи свој циљ“9. Тиме је заслужио назив оснивача научне реторике, али и заступника ‘етичког нихилизма’, којим ће реторика бити обележена до наших дана: практични успех она више цени од моралних скрупула. в) Платон (427–347 пре н. е.), један је од највећих античких мислилаца, оснивач чувене Академије у Атини (386. г.); реторику сматра уметношћу, а учинио ју је научном дисциплином у правом смислу речи, уградивши је у свој филозофски систем. Са позиција учења о урођеним идејама које су божји дар пренесен сваком човеку у наслеђе, и о речи као носиоцу суштине тих идеја које је човек овлашћен да употребљава, али не и да злоупотребљава, Платон се згражава над површношћу 7

8 9

14

G. Ueding und B. Steinbrink, Grundriss der Rhetorik. Geschichte. Technik. Methode, 3. Aufl., Metzler, Weimar - Stuttgart 1994, 11. V. i: M. Fuhrmann, Die antike Rhetorik. Eine Einführung, München - Zürich 1984, 16. Следећих неколико страница нашег текста добрим делом су ослоњене на податке из двеју наведених књига. Отуда су преузети и неки цитати из класичних текстова, о чему нећемо сваки пут извештавати.

I. Beck, Theorie des Genos symboleikon, Hamburg 1970, 35. М. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд 1961, 216, Горгију сматра Емпедокловим учеником, „од којега је добио философско образовање“, - а не питомцем „сиракушке адвокатске школе“ двојице Сицилијанаца.

Увод

реторичара који верују да речју могу стварати уверења – чак и не обазирући се на истинитост говора и моралност мисли. г) Аристотел (384–322. пре н. е.), као највећи синтетичар и систематичар знања античког доба, дао је реторици рационално тумачење поставивши је између поезије и науке. Извор и суштину поезије чини по њему опонашање, и то како реалних и вероватних, исто тако и нереалних и невероватних догађаја; наука се темељи на истинитом суду; реторика има са науком ту заједничку особеност да је и она заснована на суду; но реторика је блиска и поетици, јер судови којима се служи нису обавезно истинити нити почивају на знању (episteme) него на уверењу (enthymem). Аристотел реторику дели у три врсте: политичку, судску и епидеиктичку. „У политичком се беседништву или на нешто подстиче или од нечега одвраћа, јер увек и једно и друго чине они што приватна лица саветују на њихово лично добро, као и они што народ саветују на опште добро. У судском беседништву сусрећемо оптужбу и одбрану, јер од две странке у судском спору једна нужно оптужује, а друга се брани. Епидеиктичко беседништво или нешто хвали или куди“10.

1.2. Марко Тулије Цицерон (106–43 пре н. е.) најзначајнији је и најплоднији представник античке реторике у Риму. Поред тога што је на латинском изложио темељне принципе грчке реторике, он је био сјајан беседник који је своје учење проверавао у пракси. Цицерон покушава да дефинише не само говорничку вештину, већ и личност тзв. савршеног говорника. Беседник, по њему, има троструку улогу: доказује, забавља и управља вољом слушалаца. „Доказивати је корисно, забављати пријатно; али ко успе да овлада намерама других, победа је његова“11.

2. Други период у развоју реторике обухвата раздобље I до V в. н. е.; карактеришу га смена римске републике царским режимом, те раст и пропаст Римског царства 476. године н. е. Овамо пада и отцепљење грчких провинција 395. године после Христа (које су Римљани припојили свом царству 148. г. пре н. е, срушивши македонско господство у Грчкој). Нешто доцније (529) укинута је Платонова Академија у Атини. Без претензија на прецизност може се то време назвати касном антиком12. Пошто је функција јавне речи у измењеним друштвеним околностима врло ослабила, вештина њене употребе више није била практичне већ пре свега престижне природе: постала је обележје лепог васпитања, отмености и елитизма, па је негована првенствено у школи, у позоришту и на двору. а) Највеће име међу реторичарима тога времена јесте Римљанин Марко Фабије Квинтилијан13 (35-96. г. н. е.). Квинтилијан се труди да дефинише идеалног говорника, и то најпре као личност, а тек онда као практичара: „Мој је циљ да одгојим идеална говорника, а први и битни услов за то је да он мора бити поштен и честит човјек. Зато ми од њега не тражимо само изузетне говорничке способности него и све одлике добра карактера“ (41). Врло је значајно Квинтилијаново схватање о три услова постојања и три вредности из којих се састоји добар говор: „Говор се заснива на језичким законима, старини и ауторитетима. Језички закон утврђује у 10 11 12 13

Аристотел, Реторика 1/2/3, Независна издања, Београд 1987, 23.

Marcus Tullius Cicero, De oratore, LXXI, 237. Ј. Irmscher u. R. Johne, Lexikon der Antike, Bibl. Institut, Leipzig 1977, s. v. Spätantike.

Marcus Fabius Quintilianus, Institutio oratoria 1-12, Прев.: М. Ф. Квинтилијан, Образовање говорника (изабране стране), Сарајево 1985.

15

Општа стилистика

првом реду аналогија, понекад и етимологија. Старину препоручује њезина достојанственост и узвишеност, могао би[х] рећи готово неко свето страхопоштовање. Ауторитет се обично тражи код говорника и историчара, јер је пјесницима због метричких потреба допуштена слобода“ (83). б) Антички реторички приручници садрже „правила за пет основних беседничких поступака: (1) изналажење доказа и склапање материјала (euresis/heuresis, inventio), (2) Његово распоређивање и рашчлањавање (taxis/taksis, dispositio, collocatio), (3) језичка формулација и стилско уобличавање (λέξις/leхis, φρασις/phrasis, elocutio), (4) учење беседе наизуст (μνήμη/mneme, memoria) и (5) сам говор, праћен одговарајућом мимиком и гестовима (υποκρίσις/hipokrisis, pronuntiatio, aktio)“14.

3. Трећи период у друштвеном развоју Европе носи византијски печат: уоквирен је успоном и падом Византијског царства (476–1.453), напретком, те почецима стагнације православног хришћанства, као његове идеологије. Дакле: обухвата следећих хиљаду година људске историје. У борби против паганства, а за афирмацију хришћанског учења, најпре је Теодосије 425. године „основао Високу хришћанску школу тј. Цариградски университет“ (πανδιδακτικών/pandidaktikon), а 529. под Јустинијаном је уследило „затварање филозофских школа античког типа“, чиме је уклоњена „последња препрека коначној победи хришћанства“15. Ова епоха културног развоја може се такође разделити у две фазе: време до десетог века познато је под термином патристика, а потоње се назива – схоластиком. а) Први велики проповедници хришћанства били су образовани на темељима ‘паганске’ традиције (и добро познавали античку културу), а углавном у зрелим годинама су пришли хришћанском покрету (Јован Златоусти, Присцијан, Донат, Св. Августин). Они су са мањим или већим успехом преузимали учења грчких и римских мудраца16 прилагодивши их новој вери и новим приликама. Основица религијске реторике тога доба садржана је у егзегези, одн. тумачењу Библије: Изграђивана је према утврђеним методама интерпретације текста: историјској, трополошкој, алегоријској и анагогијској. „Јерусалим је могуће приказати на четири разна начина: историјски као град Јевреја, алегоријски као Христову цркву, анагогијски као небески божји храм, и трополошки као душу човекову, коју Бог често под тим именом куди или хвали“17. Преведено на данашњи језик, то значи да је у говору могуће ангажовати: а) разум, тј. аналогију према истинито испричаним прошлим догађајима; б) уобразиљу, или вештину сликовитог представљања; в) веру, користећи склоност људи да мистификују непознато; и г) емоције, позивајући се на традицију, предање и митску прошлост. б) Схоластика је, међутим, будући спутана религијском догмом, с крајњим неповерењем гледала на класично наслеђе, до непрепознатљивости изобличавала његов смисао, потчињавајући га канонским прописима цркве. Пошто је верски живот био удаљен од свакодневног, свакодневне потребе се – и поред забрана – по14 15

16

17

16

М. Флашар и З. Константиновић, Речник књижевних термина, Нолит, Београд 1985. В. Татакис, Историја византијске философије, Друштво филозофа и социолога Црне Горе, Никшић 1996, 29-30. На почетку VI века антички учитељи били су заједничко добро хришћана и пагана“. - В. Татакиса, Историја, 21-22. б G. Ueding u. B. Steinbrink, Grundriss der Rhetorik. Geschichte. Technik. Methode, 3. Aufl.., Metzler, Weimar Stuttgart 1994, 14.

Увод

чињу пробијати мимо воље црквених отаца у први план: реторичари се све више интересују за свакодневицу; у реторици настаје разгранавање, сагласно приликама и условима примене, и прилагођавање новим захтевима, који се више не тичу само вере већ и других духовних сфера. Извесни Магистер Бонкомањо18 (1.165–1.240) аутор је два практична приручника, од којих се један зове Најновија реторика, а други носи наслов Венерин круг: збирка образаца по којима је ваљало писати љубавна писма. Други аутор бави се општом структуром писма, и разлаже је у пет одељака: поздрав, придобијање примаочеве наклоности (benevolentiae captatio), излагање садржаја, изношење става, и на крају закључак. Али како је, међутим, растао и развијао се феудализам, чији је друштвени поредак наметао посебне односе међу људима, тако је и друштвена етикеција са временом бивала компликованија. Значајно протоколарно, а и опште друштвено питање, које је нашло места и у приручничкој литератури, било је нпр. како папа, као највиши црквени достојник у католичкој хијерархији, треба да титулира бискупа, како бискуп папу, како обојица владаре итд. Одатле су извођене поуке о међусобном ословљавању људи који заузимају једнак или различит положај у социјалној хијерархији тога времена, и сл. в) Реторика, као што видимо, губи и даље ранији значај, а са њим и мисаону дубину и духовну снагу. Почиње се преплитати са проблемима опште писмености и вештине опхођења, те са науком о језику, тј. граматиком, разливати у ћорсокаку емпиризма, на једној, и непотребно исцрпљивати у потрази за универзалијама у култури и језику, на другој страни. Роџер Бекон (1.214–1.292) – у своме делу Summa grammatica – заступа схватање да сви језици света имају идентичну ‘граматичку супстанцу’19, најављујући велику потрагу за лингвистичким универзалијама, која траје све до у наше време. ва) Аутор по имену Лоренц од Аквилеје, у свом делу Практика или правила о исправном говору (око 1.300) прихватио се необичног задатка – да схематизује и сврста у обрасце целокупну лексичку и фразеолошку грађу латинског језика: писац је имао да обави избор те грађе и склопи је у серије и блокове према ондашњем учењу о структури говора или текста. Каква фрапантна сличност са вером у машинско превођење, компјутерску поезију или музику – чијој узалудности управо имамо прилике да се чудимо!… вб) Супротан смер узима онај круг епистоларне реторике који се укључује у лепу књижевност, и којим је обележен настанак једне од врло цењених, а можда и данас најлепших књижевних врста, боље рећи облика композиције поетског текста са дубоким исповедним тоновима. Тај облик има и једно од најуспелијих и најупечатљивијих песничких дела српске средњовековне књижевности: Слово љубве деспота Стефана Лазаревића (написано почетком XV в.). „Слово је својом поетиком, ма да на темељима епистоларног жанра – као образац за писање писама, изашло из оквира стандардне епистоларне књижевности свога доба. Оно је по својој правој природи лирска песма, по теми и карактеру – ведра химна о духовној љубави и љубави уопште“ – каже аналитичар коме можемо без икакве резерве поверовати20.

18 19

20

Податке и даље преузимамо из дела наведених у напомени 7 (и 17).

J. J. Murphy, Rhetorics in the Middle Ages. A History of Rhetorical Theory from Saint Augustine to the Renesance, Berkeley - Los Angelos - London, 1974, 153. Д. Богдановић, Стара српска књижевност, Београд 1991, 175.

17

Општа стилистика

4. Почетком шеснаестог века осећа се даљи напредак духовног живота у Европи, који је породио друкчију климу и друкчији став према античкој реторици21. Еразмо Ротердамски (1.467–1.537) славио је Цицерона као ‘најбољег уметника говорништва’, који би био светац ‘да је познавао хришћанску филозофију’. Квинтилијан је био највиши антички узор Мартина Лутера (1.483–1.546). Тиме је у ствари обележен нови, последњи петвековни период у развоју реторике, период великих контроверзи око беседничке теорије и праксе, те око реторике и стилистике, која добија све већи углед. Тај период више и не можемо сматрати епохом превласти реторике, већ временом њеног опадања; – а рађања и успона с т и л и с т и к е.

0.1.3. Стилистика 1. Још су грчки реторичари размишљали о добрим и лошим странама беседе, и о томе како оне утичу на успешност говора. Аристотел мисли да у беседи „није потребно само располагати аргументима које желимо изложити, већ је потребно да их и искажемо како ваља, а управо то много доприноси да беседа остави одређен утисак“ (Реторика, 199). И управо ‘начин држања говора’ (λέξις/leхis, elocutio) за Аристотела је централно питање о вредности његовој. Преводилац на наш језик за овај појам је употребио реч с т и л, сугеришући на тај начин закључак да је Аристотел познавао суштину стила, именујући га друкчије. Овако схваћеном појму стила Аристотел је приписивао три врло важне особине: јасноћу, прикладност и узвишеност. 1) „Главна одлика стила“ јесте јасноћа, јер „нејасна беседа не може постићи свој циљ“ (205). Јасноћи доприносе они термини „што су ушли у општу употребу“; то значи да је јасноћа повезана са свакодневним. 2) „Што се стил више удаљава од свакодневне употребе, то постаје узвишенији… Стога језику ваља дати изглед нечега необичног, јер су људи склони да се диве ономе што је удаљено“. 3) „Нема [ипак] потребе да стил буде ни одвећ прост, ни одвећ узвишен, већ прикладан“. Другим речима, између јасноће (она се постиже једноставним изразом и усклађеношћу са могућностима примаочева поимања) и узвишености (која је резултат тежње ка необичном изразу, пажљиво одабраном из језичког фонда или изграђеном према одређеном плану) – стоји складан израз, који по свој прилици има одлике једнога и другог, али пре свега значи да је текст или дискурс усаглашен у самоме себи: да му је облик уравнотежен и да је у складу са садржајем. Свим овим питањима бавићемо се у посебном одељку, а сада нам је стало да уверимо читаоца до које је дубине Аристотел успевао да продре у све проблеме живота и науке, па и стилистике, чак не слутећи да ћемо ми, далеки потомци, од тога направити читаве нове науке. Добро ваља при томе пазити на појмовни апарат који се временом градио, а на којем се наше науке, међу њима и стилистика, морају заснивати. Аристотел је посебну пажњу посветио метафори. Метафора језик чини необичним, а да он ипак задржи јасноћу: „Једино обичан израз, потом властити22 и метафора користе изразу прозног говора. Томе је знак да се сви њима служе. Сви се, наиме, у разговору служе метафорама, властитим и обичним речима, из чега ће… стил попримити необичан изглед, и без примећивања, бити јасан“ (207).

21 22

18

Још увек се ослањамо на радове из напомене 7. Нејасни израз ‘властити’ упућује заправо на сопствени језик, на избегавање туђица.

Увод

Стоичари су се такође бавили метафором, развивши теорију о тропима као посебној одлици песништва у односу на политички говор. Цицерон говори о три врсте беседништва с обзиром на начин излагања. а) Једноставни говор има примену у доказивању. б) Умерени говор добро је употребити при обожавању. в) Снажном беседом могуће је савладати вољу слушаоца. Свакој врсти беседе одговара посебан стил: а) лаки стил (stilus tenuis sive humilis); б) средњи стил (stilus medius sive mediocrus); в) високи или тешки стил (stilus grandis sive gravis). „Беседник мора говорити одмерено о извесном предмету одређеној публици“ – мисли Цицерон23. Изгледа, дакле, да је Цицерон први велики реторичар који је употребио термин стил. У овом смислу та ће реч бити у употреби све до деветнаестог века, а у уџбеницима беседништва и касније. Квинтилијан саопштава да оно што Грци називају φρασιν/phrasin, код Латина се зове elocutio. Овде опет интервенише преводилац текста на наш језик употребивши за елокуцију реч стил. „При томе – наставља Кв. – имамо пред очима или поједине ријечи или групе ријечи. У првом случају морамо пазити на то да су ријечи латинске, јасне и лијепе и да одражавају наше мисли. У другом случају морају бити језички правилне, добро поредане и украшене прикладним фигурама“24. Ту је заправо приказан стилски поступак избора и комбиновања речи, отприлике у оном смислу како се у антици схватала елокуција. Квинтилијан се, међутим, први послужио речју стил у другом од два главна значења у којима се данас јавља – да означи квалитет говорне и писмене речи: sit vel tardus dum diligens stilus. Реч стил, по Лаусбергу (541), касније је приписивана појму који Грци зову ηθοποέια/етопеја, лат. allocutio (sermocinatio). То је у ствари: „приписивање некој личности, ради њеног карактерисања, исконструисаног говора о било којој теми“. Речи тако употребљене ваља да имају autem stilum supositis aptum personis (Присцијан). Опет код Присцијана реч стил означава и гр. εκφρασις/ekfrasis, лат. descriptio (=sermocinatio?) – „детаљан опис неке личности или предмета“, Лаусб., 544: oportet enim elocutionem paene per aures oculis presentiam facere ipsus rei et exaequare dignitati rerum stilum elocutionis.

2. Цицеронови стилови касније су трајно везани за тзв. облике елокуције (genera elocutionis), и тако се овај назив употребљава код писца званог Јохан од Гарландије25. Он учење о три стила поставља на социјалну основу, а стилове доводи у зависност од три друштвена слоја и тројаког статуса људи у социјалној хијерархији: item sunt tres styli26, secundum tres status hominum: pastorali vitae convenit stylus humilis, agricolis mediocris, gravis bravibus personis quae praesunt pastoribus et agricolis. Овог аутора, иначе, историчари стилистике апострофирају као главног кривца за крајњу ‘схематизацију учења о врстама говора (genera dicendi) или стилова’: „Код њега постаје очигледна тежња да стилске врсте утемељи на поретку друштвених сфера из којих пристиже језичка грађа… Стил код њега изгледа као језички облик везан искључиво за описане личности, при чему лингвистички аспект 23

24 25 26

Cicero, De oratore, XXI, 69. Познаваоци антике реторике извештавају да је ову тријаду изградио још Антистен (444–366. пре н. е.). М. Ф. Квинтилијан, Образовање говорника, 225.

Johannes de Garlandia, Poetria de arte prosaica, metrica et rithmica (oкo 1.280): Lausberg, Handbuch, 695. Иако је без значаја за начин писања код Срба, интересантно је споменути да двојство stilus/stylus познаваоци приписују грешци у касној латинштини и латиничким земљама новијег доба, која је настала самовољном заменом i → y.

19

Општа стилистика

скоро потпуно ишчезава, тако да стил као да се тиче друштвеног статуса говорника – који онда одређује врсту језичке материје што је у говору употребљена“27. Нововековно теоретисање о говорном и писменом изразу, које се одликује постепеним удаљавањем од наслеђених ставова, – започиње са свешћу о ширини и сложености овог предмета. Таква свест истовремено напредује у читавој европској култури, како на западу тако и на истоку континента, те условљава трансформацију реторике, и њену преформулацију. У Русији је још крајем седамнаестог века она схваћена као „општа наука о ‘слогу’, о његовим облицима, о тропима и фигурама…, те о прозним врстама и о ‘изражавању’ мисли, утицају њиховом на расположење и о деловању уз помоћ говора на страсти“28.

3. Овакав развој водио је, наравно, кризи у самој реторици, неминовном формирању различитих научних дисциплина у њеном крилу, и разлазу међу тим дисциплинама. Почетке разлаза, свакако после Бифонова трактата, теоретичари виде у значајној дихотомији коју је формулисао немачки филолог Јохан Г. Линднер29(1.729–1.776.). Беседништво по њему има два различита, међусобно супротстављена ‘одељка’: вањски или ‘израз’, и унутарњи; или – ‘откривање и обрада’ грађе. „Линднерова дихотомија значила је у ствари припрему за каснију дистинкцију између реторике и стилистике“, којој Ј. К. Готшед30 придружује и ону између ове две дисциплине на једној страни, и поетике на другој. „То значи да је наука о говорним украсима, о тропима и фигурама, о песничком избору речи, о периодима, њиховим орнаментима, еуфонији и метрици, постепено прелазила из крила реторике у област поетике док се на крају из ње није изнедрила поетска стилистика“31. Она је била формулисана, рекосмо, још у беседи Бифоновој на најкомпетентнијем месту: пред чувеном Француском академијом. О томе смо говорили у приступу књизи.

4. М. В. Ломоносов (1.711–1.765.) појам стила поставља у круг ‘украшеног’ говора32: „Украшавање је изражавање утврђених идеја помоћу примерених и одабраних речи. Остварује се у чистоти стила, течности израза, у величини и снази његовој“. Овде је већ приметна једна појава коју историчари културе приписују тек следећој епоси – тј. тенденција „одвајања теорије, филозофске рефлексије – од праксе; та се тенденција учвршћује и на терену реторике и води раздвајању стилистике од општих реторичких проблема“. Најконсеквентнијим заступником ове линије, па стога и творцем стилистике, као посебне универзитетске дисциплине, с правом се сматра Лудвиг Уланд, немачки песник и књижевни теоретичар (1.787– 1.862.), који је год. 1.830–1.832. на универзитету у Тибингену држао курс са насловом ‘Stylisticum’. Уланд овако објашњава смисао и садржај новог предмета: „Моја улога ће бити у томе да искажем своје мисли пре свега о техничком поступку са

G. Ueding u. B. Steinbrink, Grundriss der Rhetorik, 68. В. В. Виноградов, О языке художественной прозы, Москва 1980, 100.

29 Ј. G. Lindner, Kurzer Anbegriff der Aesthetik, Redekunst und Dicht-Kunst, Königsberg u. Leipzig 1771. – Цит по изд.: Frankfurt/M. 1971, Th. 2, 5.

30 J. Ch. Gotsched, Ausführliche Redekunst, nach Anleitung der alten Griechen und Roemer…, Leipzig 1724. – Цит. по изд.: Kronberg, Th. 1974, 233.

31 G. Ueding u. B. Steinbrink, Grundriss, 109.

32 М. В. Ломоносов, Краткое руководство к красноречию. - Цит. по: Л. К. Граудина и Г. И. Миськевич, Теория и практика русского красноречия, Наука, Москва 1989, 54.

27 28

20

Увод

[језичком] грађом [у тексту], о сврховитости распореда, одмерености уобличавања, то јест о стилу и изразу уопште“33.

5. Прекретницом у односу реторике и стилистике мора се сматрати половина XVIII века. Само нешто касније од Бифонова дела (1752), немачки теоретичар Винкелман34 термином стил означио је „периоде грчке уметности што су следили један за другим“35. Године 1788. срећемо исти термин код Гетеа у чувеној расправи о подражавању, маниру и стилу36 (в.: Р. Симић, Увод у филозофију стила, 253). Према свему, временом настанка стилистике као нове науке оправдано је означити другу половину XVIII века. У првој половини XIX столећа она се учвршћује и постаје предметом универзитетских студија. Тиме јој је отворен пут у највише интелектуалне кругове европске културе, и дало могућност да буде основом нових теоријских продора. Али – како у Симићевом Уводу у филозофију стила стоји – односи стилистике и реторике (те касније лингвистике и поетике) остају неуређени све до друге половине ХХ века.

0.1.4. Закључак: реторика и стилистика 1. Теоријска расправа и практична делатност у вези са нашим дисциплинама показала је да и на једном и на другом пољу постоји већи број проблема, који се разврставају бар у две међусобно мање или више јасно разграничене области. Прва је област етике, а друга прагматике говора. Хоћемо рећи да рад са грађом и уобличење средстава којима ћемо деловати на околину – подразумева најпре одговорност и према грађи и према онима на које делујемо, и према ономе у чије име делујемо. Тек онда долази занатска спремност и вештина поступања са једним и другим: са грађом у изради средства, и са тим средством (језичким или др.) у процесу комуникације. а) Кад је реч о говорној етици, она се на практичном плану тиче убеђивања, забаве и ангажовања људи на пословима од општег значаја, као и језичких и других средстава помоћу којих се то постиже; а на духовном плану тиче се мисаоних категорија и моралних вредности помоћу којих појединац и друштво могу бити покренути да се ангажују на пословима од општег значаја, на опште добро, итд. б) Говорна прагматика полази од језичке моћи, на духовном плану, с којом је повезана снага мисли; а на практичном плану: од тога колики је обим, каква разноврсност и квалитет ангажованих језичких средстава, какав склад говорних и мисаоних структура, и у којој су мери сви ти фактори прилагођени приликама и друштвеном контексту у којем се говорна делатност обавља. Успех комуникације стварни је и највиши циљ, и крајњи смисао овако схваћене прагматике језика.

2. Прва област језичке делатности и теоретисања о томе одувек припада реторици, док је други све више издвајан и конституисан у посебну дисциплину, за коју се током времена устаљује назив стилистика. Данас се, наравно, стилистика не изједначава с прагматиком знаковних структура, али старијим генерацијама се чинило, а у 33 34 35 36

L. Uhland, Poetologische Schriften: ‚Werke‘ 1-4, München 1984. - Цit. po: G. Ueding u. B. Steinbrink, Grundriss, 138.

J. J. Winkelmann, Geschichte der Kunst des Altertums, 1764. Х. Маркјевич, Наука о књижевности, Нолит, Београд 1974, 79.

J. W. F. Goethe, Einfache Nachahmung der Natur, Manier, Stil. – Превод на српски исп. у књ.: Ј. В. Гете, Списи о књижевности и уметности, Одабрана дела 7, Београд 1982, 249-252.

21

ЛИТЕРАТУРА И. Андрић, На Дрини ћуприја, ‘Просвета’, Београд 1955. И. Андрић, Аска и вук, Сабрана дела IX, Просвета, Београд, Младост, Загреб, 1963. И. Андрић, Проклета авлија, Сабрана дела, Београд 1963. И. Андрић, Травничка хроника, Сабрана дела, Младост, Загреб 1963. Г. Арган, Студије о модерној уметности, Нолит, Београд 1982. Аристотел, О песничкој уметности, прев. М. Ђурића, Завод за уџбенике, Београд 1990.

– прев. М. Кузмића, Аристотел, Наук о пјесничком умијећу, Тисак Кр. земаљске тискаре, Загреб 1912, преизд., Загреб 1977. Аристотел, Реторика 1/2/3, Независна издања, Београд 1987.

R. Bartes, Rhetorique de l’Image, ‘Communications’ 4/1964, 38-85. Р. Барт, Књижевност, митологија, семиологија, ‘Нолит’, Београд 1971.

I. Beck, Theorie des Genos symboleikon, Hamburg 1970. А. Белић, О језичкој природи и језичком развитку, књ. I, Београд 1958. А. Белић, О језичкој приорди и јез. развитку, књ. II, Београд 1959.

R. Benedict, Patterns of Culture, Houghton Mifflin, Boston 1934. М. Блек, ‘Метафора’: Л. Којен, Метафора, фигуре и значење, ‘Нолит’, Београд 1986. Библија или Свето писмо старога и новога завјета, Стари завјет превео Ђ. Даничић; Нови завјет Вук. Стеф. Караџић, Британско инострано библијско друштво, Београд 1985. Д. Богдановић, Стара српска књижевност: ‘Историја српске књижевности 1’, НК, Београд 1991. В. Д. Бондалетов и др., Стилистика русского языка, Ленинград 1982.

Д. Бошковић, Обнова практичне филозофије у Перелмановој новој реторици, у књ: Х. Перелман, Право, морал и филозофија, ‘Нолит’ Београд 1983, IX. Р. Бошковић, Одабрани чланци и расправе, ЦАНУ, Титоград 1978.

E. de Bruyne, Etudes d’esthetique medievale I, Bruges 1942.

K. Burke, Permanence and Change, 2. ed., Los Altos/Calif. 1954.

K. Burke, Attitudes towards History, 2. ed., Los Altos/Calif. 1959.

K. Burke, Philosophy of Literary Form, A. A. Knopf, New York 1957.

K. Burke, Die Rhetorik in Hitlers ‚Mein Kampf ‘ und andere Essais zur Strategie der Ueberredung, Frankfurt/M. 1967.

K. Burke, A Grammar of Motives, Univ. of California Press, Berkeley and Los Angeles 1969.

K. Burke, A Rhetoric of Motives, Univ. of California Press, Berkeley and Los Angeles 1969.

K. Burke, The Rhetoric of Religion. Studies in Logology, Univ. of California Press, Berkeley and Los Angeles 1970.

M. de Buffon, Discours [a l’Academie francaise] sur la style, 23. juin 1753. Цит. по: Buffon, Pages choisies, Classiques Larousse, Paris s. a., 65-74: ‘Српски језик’ II/1-2, Београд 1997.

L. Weisgerber, Grundzüge der inhaltsbezogenen Grammatik, 3. Aufl., Düsseldorf 1962. П. Валери, Песничко искуство, ‘Просвета’, Београд 1980. В. Виноградова, История русских лингвистических учений, ‘Висшая школа’, Москва 1978. В. В. Виноградов, О языке художественной прозы, Москва 1980, 100. В. В. Виноградов, Стилистика, теорија поетског језика, поетика, ‘Свјетлост’, Сарајево 1971. Г. Витез, Сто вукова, Школска лектира, ‘Свјетлост’, Сарајево 1964.

333

Б. Ли Ворф, Језик, мисао и стварност, ХХ век, Београд 1979. Н. Вуковић, Путови стилистичке идеје, Јасен, Никшић 2000. Л. Wооllеy, Почеци цивилизације II, ‘Напријед’, Загреб 1966.

W. Wundt, Völkerpsichologie, B. II, Die Sprache.

I. R. Galperin, Stylistics, ‘Higher School’, Moscow 1977.

Antoine Gerald, Stylistique des formes et stylistique des themes Ј. В. Гете, Списи о књижевности и уметности, Одабрана дела 7, Београд 1982. Сл. Глишић и др. (прир.), Српска библиографија (књиге) 1868-1944, Народна библиотека Србије, Београд 1989. Д. Гортан-Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, ‘Библиотека ЈФ’, Београд 1997.

J. Ch. Gotsched, Ausführliche Redekunst, nach Anleitung der alten Griechen und Roemer…, Leipzig 1724. Граудина и Г. И. Миськевич, Теория и практика русского красноречия, Наука, Москва 1989. И. Грицкат, Стилске фигуре у светлу језичких анализа, НЈ н. с. XVI, св. 4, Београд 1967.

Groupe m (J. Dubois, F. Edeline, J.- M. Klinkenberg, P. Minguet, F. Pire, H. Trinon), Retorique générale, Centre d’etudes poetiques, Univ. de Liege, Seuil, Paris 1982. (prem. ed. 1970).

P. Guiraud, La Stulistique, Presse Univ. de France, Paris 1961. – У преводу: Стилистика, ‘Веселин Маслеша’, Сарајево 1964. Ђ. Даничић, Рат за српски језик и правопис, Пештански университет, Будим 1847. Ђ. Даничић, Историја облика српскога или хрватскога језика до свршеткаXVIII вијека, у Биограду 1874. Ђ. Даничић, Оглед, ‘Рјечника’, Загреб 1976, Додатак. Ј. Деретић, Композиција ‘Горског вијенца’, Београд 1969. А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, 2. изд., Београд 1962. М. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд 1961. У. Еко, Култура, информација, комуникација, Београд 1973.

334

Ј. Ј. Змај, Ризница песама за децу, ‘Мл. књига’, Љубљана 1977. Ј. Ј. Змај, Одабрана дела III, МС, Н. Сад без г. П. Ивић, Расправе, студије, чланци Х/1 (1. О фонологији), Издавачка књижарница З. Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 1998. П. Ивић, Из историје српскохрватског језика, Изабрани огледи II, Просвета, Ниш 2000.

R. Ingarden, Das literarische Kunstwerk, 2. Afl., Max Niemaeyer, Tübingen 1960. Ј. Irmscher u. R. Johne, Lexikon der Antike, Bibl.

Institut, Leipzig 1977. Историја српског народа I, ур. С. Ћирковић, СКЗ, Београд 1981.

R. Jakobson, On Linguistic Aspects of Translation, E. Brower, ed., ‘On Translation’, Cambridge Mass. 1955. Р. Јакобсон, Лингвистика и поетика, ‘Нолит’, Београд 1966.

R. Jakobson, Principes de phonolgie historique у додатку француског превода Принципа фонологије Н. С. Трубецког (Париз, 1949). Р. Јакобсон, ‘Два аспекта језика…’: Л. Којен, Метафора… Р. Јакобсон и М. Хале, Темељи језика, ‘Глобус’, Загреб 1988. Ст. Јаковљевић, Велика забуна I, Сабрана дела 7, ‘Слобода’, Београд 1981. О. Јесперсен, Човјечантство, народ и појединац са лингвистичког становишта, ’Свјетлост’, Сарајево 1970. Ј. Јовановић, Лингвистика и стилистика новинског умећа, НДСЈ и Јасен, Београд 2010. Ј. Јовановић, Лингвистички и стилистички аспекти проучавања реченице, НДСЈ и Јасен, Београд 2013. Јелена Јованоић Симић и Радоје Симић, Вербатологија (лингвистичк основе науке о вербализацији света), НДСЈ и Јасен 2015. Сл. Јовановић, Из историје и књижевности I, Сабрана дела Слободана Јовановића 11, БИГЗ, СКЗ, ЈП, Београд 1991. Д. М. Калезић, О светости, Св. Василије Острошки, чудотворац, Споменица поводом тристагодишњице његова представљења, Београд 1971, 212-247. Вук. Ст. Караџић, Српски рјечник, истолкован Њемачким и Латинским ријечма, у Бечу 1818.

Вук Ст. Караџић, ‘Правителствуюющiй совyтъ Сербскiй’ из времена Кара-Ђорђијева или отимање ондашњијех великаша око власти, у Бечу 1860. Вук Ст. Караџић, Граматички и полемички списи II/1, Београд 1897. Вук Ст. Караџић, Српски рјечник, 3. изд., Београд 1898. Вук Ст. Караџић, Српски рјечник 1818, Сабрана дела XII, Београд 1964. Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме I-IV, ‘Просвета’, Београд 1976. Вук Ст. Караџић, Предговор Новом завјету, ‘Граматички и полемички списи’ III/2, Београд 1896.

R. Carnap, Logische Syntax der Sprache, J. Springer, Wien 1934. - Српски превод: Рудолф Карнап, Философија и логичка синтакса, Никшић: Јасен. Е. Касисрер, Филозофија симболичких облика 1. М. Катнић-Бакаршић, Стилистика, Научна и универзитетска књига, Сарајево 2001. Л. А. Киселева, Вопросы теории речевого воздействия, ЛГУ, Ленинград 1978.

G. Klaus, Sprache der Politik, Berlin 1972.

G. Klaus u. M. Buhr, Marxistisch-leninistisches Wörterbuch der Philosophie, Bd. 2, Rowolt, Reinbeck/Hamburg 1972. М. Н. Кожина, Стилистика русского языка, Просвещение, 3-е изд., Москва 1993. М. Ковачевић, О конструкцијама деиктичке цитатности – или: о недословном управном говору у савременом српском језику, Српски језик у употреби, Трећи међународни научни скуп ‘Српски језик, књижевност и уметност’, 161-173, Крагујевац: Филум. – Прешт. у: Ковачевић 2011б, 217-232. М. Ковачевић, Синтаксичко-стилистичке особине слободног неуправног говора у романима Меше Селимовића и Скендера Куленовића, Меша Селимовић и Скендер Куленовић у српско језику и књижевности, зборник радова, Бања Лука: филозофски факултет; Пале: Филозофски факултет 2011. М. Ковачевић, Граматичка питања српског језика, Београд: Јасен 2011. М. Ковачевић, О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора, Српски језик XVII, 13-38, Београд: НДСЈ 2012.

М. Ковачевић, Стилистика и граматика стилских фигура, Крагујевац: Кантакузин 2000.

Marcus Fabius Quintilianus, Institutio oratoria 1-12. – Прев.: М. Ф. Квинтилијан, Образовање говорника (изабране стране), Сарајево 1985.

Marcel Cressot et Laurence James, Le style et ses tchniques. Precis d’analyse stylistique (mise a jour par Laurence James), Presse univ. de France, Paris 1983. Стј. Крешић, Покушај интерпретације, предговор књ.: В. Фокнер, Крик и бијес, Загреб - Београд 1988. Т. Кун, Структура научних револуција, ‘Нолит’, Београд 1974. М. С. Кургинян, Природа стилевой выразительности, у: Н. К. Геи и др., ‘Теория литературных стилей’, Наука, Москва 1982, 91-136.

Ch. Lalleaux, Introduction a l’Esthetique, Paris s. a. М. С. Лалевић, Синоними и сродне појаве српскохрватског језика, 2. изд., Нолит, Београд 2004.

H. Lausberg, Handbuch der literarischen Rhetorik.

Eine Grundlegung der Literaturwissenschaft, Max Hueber, München 1960, 528. Ј. Леви, Умјетност превођења, Свјетлост, Сарајево 1982. Зд. Лешић, Језик и књижевно дјело, Свјетлост, Сарајево 1982. Ј. G. Lindner, Kurzer Anbegriff der Aesthetik, Redekunst und Dicht-Kunst, Königsberg u.

Leipzig 1771. М. В. Ломоносов, Краткое руководство к красноречию. - Цит. по: Л. К. Ј. Лотман, Структура уметничког текста, Нолит, Београд 1976. Ј. Лотман, Предавања из структуралне поетике, ‘Свјетлост’, Сарајево 1970.

Georg Lukács, Kunst und objektive Wahrheit, Reclam, Leipzig 1977. Б. Малмберг, Модерна лингвистика, Београд s. а. Х. Маркјевич, Наука о књижевности, Нолит, Београд 1974. М. Марковић, Филозофски основи науке, САНУ, Београд 1981. С. Маркус, математичка поетика, Нолит, Београд 1974.

335

А.

Martinet, Economie des changements phonetiques, Берн 1964. А. Мартине, Језик и функција, Завод за издавање уџбеника, Сарајево 1973. М. Матицки (ур.), Историјски роман (зборник радова), Београд и Сарајево 1992-1996.

G. H. Mead, Theory of Valuation, in: ‘International Enciclopedia of Unified Science’, Chicago 1939.

A. Meillet, Apercu d’une histoire de la Langue Greckue, Paris 1913. Б. Милетић, Основи фонетике српског језика, Београд 1952. Б. Милијић, Семиотичка естетика. Проблеми – могућности – ограничења, Институт за књижевност и уметност, Београд 1993. Б. Милосављевић и М. Вилијамс-Мил., Српско -енглески речник идиома, 2. изд., Београд 1992. П. Милосављевић (прир.), Теоријска мисао о књижевности, Светови, Н. Сад 1991. Ј. Лотман, Структура уметничког текста, ‘Нолит’, Београд 1976. И. Мажуранић, Дјела, ‘Зора’, Загреб 1958. М. Марковић, Филозофски основи науке, Посебна издања САНУ, Београд 1981. М. Марковић, Дијалектичка теорија значења, ‘Нолит’, Београд 1961.

Luc Menoist, Jean Cassou et. al., Историја сликарства - од пећинског до апстрактног, Нолит, Београд 1973.

J. Mistrik, Stylistika slovenského jazyka, Slovenské pedagogické nakladatelstvo, Bratislava 1977.

H. Mitterand, La Stilistique, у: ‘Le Francais dan le monde’, 42, juil.-aut. 1966. Ч. Морис, Основе теорије о знацима, Бигз, Београд 1975.

Ch. Morris, Writtings on the General Theory of Signs, Mouton, The Hague and Paris 1971. Ј. Мукаржовски, Структура песничког језика, Завод за уџбенике, Београд 1986. Ј. Мукаржовски, Структура, функција, знак, вредност, ‘Нолит’, Београд 1987.

J. J. Murphy, Rhetorics in the Middle Ages. A History of Rhetorical Theory from Saint Augustine to the Renesance, Berkeley - Los Angelos London, 1974, 153. Вл. Недић, Антологија народних лирских песама, СКЗ, Београд 1977.

336

М. Недић (ур.), Писац и историја (зборник радова о добрици ћосићу), Народна библиотека ‘Јефимија’ Трстеник, СКЗ Београд 2005. Ст. Новаковић, Српска библиографија за новију књижевност 1741-1867, Београд 1869. Ст. Новаковић, Српска краљевска академија и неговање језика српског, Глас СКА X, Београд 1888. П. П. Његош, Горски вијенац, ‘Рад’, Београд 1965; СКЗ, Београд 1973. М. Павловић, Антологија српског песништва (XVIII-XX век), СКЗ, Београд 1978. Ј. Панчић, Флора Кнежевине Србије, Београд 1974. Б. Пастернак, Доктор Живаго, књ. 1, ‘Просвета’, Београд 1989.

Ch. S. Peirce, Elements of Logic, ‘Collected Papers’ II, Harward University Press, Cambridge/ Mass 1960.

Ch. Perelman et L. Olbrechts-Tyteca, La Nouvelle Rhetorique (Traité de l’argumentation).

Ch. Perelman et L. Olbrechts-Titeca, Rhetorique et Philosophie - pour une Theorie de l’Argumentation en Philosophie, Presses Universitaires de France, Paris 1952.

Ch. Perelman et L. Olbrechts-Titeca, Traité de l’Argumentation - La Nouvelle Rhetorique, Ed. de l’Univ., Bruxelles 1958.

Ch. Perelman, L’Empir Rhetorique - Rhetorique et l’Argumentation, J. Vrin, Paris 1977.

F. Petermann u. St. Rittgasser, Kleines Wörterbuch der kroatisch- serbischen idiomatischen Redewendungen mit deutschen Entsprechungen, Mannheim - München 1980. Н. Петковић, Два српска романа, ‘Народна књига’, Београд 1988, 31. А. М. Пешковски, Русский синтаксис в научном освешщении, Москва 1956. В. Попа, Песме, Српска књижевност у сто књига, МС и СКЗ, Нови Сад - Београд 1971. В. Попа, Од злата јабука. Руковет народних умотворина, Београд 1979. Б. Поповић, О васпитању укуса, у књ: ‘Огледи из књижевности и уметности’, Београд 1914. Б. Поповић, Антологија новије српске лирике, 13. изд., СКЗ, Београд 1971. Љ. Поповић, Ред речи у реченици, Друштво за српски језик и књиж., Београд 1997.

Љ. Поповић, Експресивна сегментација реченице и њена комуникативна структура, ЗбФЛ XXI/2, Нови Сад 1978, 124-151. М. Радуловић, ‘Увод у читање Ћосићевих романа’, у књ.: В. Вукашиновић и А. М. Ракић, Јефимија. - Цит по: Б. Поповић, Антологија новије српске лирике.

I. A. Richards, Principles of Literary Criticism, London 1924. А. А. Ричардс, Филозофија реторике, Братство -јединство, Нови Сад 1988. Р. Симић, Стилистика српског језика I, НДСЈ и Јасен, 2. изд., Београд 2010. Св. Радојчић, Узори и дела старих српских уметника, Београд 1975. Сл. Раичевић, Сликарство Црне Горе, Пос. изд. ЦАНУ, Подгорица 1996. Речник српскохрватскога књижевног језика 1-6, Матица српска, Нови Сад 1967-1976. Речник српскога језика, МС, Нови Сад 2007.

S. L. Rubinstein, Grundlagen der allgemeinen Psychologie, ‚Volk und Wissen‘, 8. Aufl., Berlin 1973.

F. Russoli, Постимпресионизам, ‘Младинска књига’, Љубљана 1979. Свет(л)и гробови Сарајева, ‘Ослобођење’, 22. фебр. 1996, 6.

B. Sandig, Stilistik (Sprachpragmatische Grundlegung der Stilbeschreibung, W. de Gruyter, Berlin und New York 1978.

B. Sandig, Stilistik der deutschen Sprache, W. de Gruyter, Berlin und New York 1986.

E. Sapir, Language – an Introduction in the Study of Speech, New York 1949. – Превод: Е. Сапир, Језик, ‘Дневник’, Н. Сад 1992.

H. Seidler, Allgemeine Stilistik, Vandenhoeck und Ruprecht, Göttingen 1953. И. Секулић, Говор и језик, културна смотра народа, Матица српска, Нови Сад 1966.

B. A. Serebrennikov et al., Allgemeine Sprachwissenschaft, Band 1, Akademie Verlag, Berlin 1975. Џ. Серл, Говорни чинови, ‘Нолит’, Београд 1991. Р. Симеон, Енциклопедијски рјечник лингвистичких назива, Загреб 1969. Р. Симић, Левачки говор, СДЗб XIX, Београд 1972. Р. Симић, Функција, значење и форма језичког знака (оглед о лингвистичком учењу Алек-

сандра Белића), ‘Зборник радова о Александру Белићу’, САНУ, Београд 1976. Р. Симић, Граматичка кумулација са лингвистичкога и стилистичкога гледишта, КжиЈ XXVI/2-3, Београд 1979. Р. Симић, Функција јавне речи, ‘Култура’ 76-77, Београд 1987, 156-178. Р. Симић, Синонимија и стилске функције глаголских облика, КњЈ 18/3, Сарајево 1989. Р. Симић, О падежној синонимији, КњиЈ XXVIII/1, Београд 1981. Р. Симић, Природа језичког знака са гледишта теорије релативитета, НССВД 13/1, Београд 1984. Р. Симић, Увод у филозофију стила, ‘Свјетлост’, Сарајево 1991. – Универзитет у Београду, 2007. Р. Симић, Српскохрватски правопис (нормативистичка испитивања о ортографији и ортоепији), НК, Београд 1991. Р. Симић, О нашем књижевном језику, Унирекс, Никшић 1991. Р. Симић, Лингвистика стила, ‘Унирекс’, Никшић 1993. Р. Симић, Политички дискурс – инфлација речи у ‘самоуправном друштву’ СФРЈ, Београд 1996. Р. Симић, О ‘хиперкоректности’ и ‘хиперграматичности’, СЈ 1-2/1996. Р. Симић, Правопис српакога језика – нормативистичка и кодиколошка испитивања, Унирекс и МХ ‘Актуел’, Београд и Никшић 1994. Р. Симић, Стилска вредност и поетска функција Сремчевих екскурса, Књижевно дело тевана ремца – ново читање 1, ФФН, Ниш 1997. Р. Симић, Стилистика српског језика I (Фоностилистика), НДСЈ и Јасен, Београд 2000, 2. изд. 2010. Р. Симић и Ј. Јовановић, Основе теорије функционалних стилова, НДСЈ И Јасен, Београд 2002. Р. Симић и Ј. Јовановић, Српска синтакса I-IV, НДС и Јасен, Београд 2002. Р. Симић, Стилистика српског језика, 2. изд., НДСЈ и Јасен, Београд 2010. Р. Симић, О нашем књжевном језику, Унирекс, Никшић 1991.

337

Р. Симић, Политички дискурс, Београд 1993. Р. Симић, О нашем књижевном језику, Универзитетска ријеч, Никшић 1991 Р. Симић, Даничићев стил, Српски језик, Часопис Научног друштва за неговање и проучавање српског језика, год. 2, бр. 1-2, Београд 1997, 3-12. Р. Симић и Ј. Јовановић, Основи теорије функциооналлних стилова, НДСЈ и Јасен, Београд 2002. Р. Симић и Ј. Јовановић, Српска синтакса I-IV, НДСЈ и Јасен, Београд 2002. Р. Симић и Б. Остојић, Основи фонологије српскога књижевног језика, Универзитет у Београду 1996. Ј. Скерлић, Српска књижевност у XVIII веку, ‘Просвета’, Београд 1966. Политика, 12. фебр. 1997. П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, ЈАЗУ, Загреб 1971-1973. Ю. М. Скребнев, Очерк теории стилистики, Горький 1975. Ф. де Сосир, Општа лингвистика, ‘Нолит’, Београд 1969, 25. – Исп и: исти, Курс опште лингвистике, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад 1996, 39.

F. de Saussure, Cours de linguistique generale, ed. critique prep. par T. de Mauro, Paris 1976. – Прев.: Ф. де Сосир, Курс опште лингвистике, критичко издање приредио Тулио де Мауро, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци и Нови Сад 1996.

H. Spencer, Philosophy of Style (An Essay), D. Appleton and Co., New York and London 1924.

X. Стјуард, Теорија културне промене, ‘ХХ век’, Београд 1981. Љ. Тадић, Реторика – увод у вештину беседништва, Филип Вишњић, Београд 1995. В. Татакис, Историја византијске философије, Друштво филозофа и социолога Црне Горе, Никшић 1996. Б. В. Томашевский, Стилистика, 2-е изд., Ленингр. университет, Ленинград 1983. Прво изд. 1959. са насл. Стилистика и стихосложение. А. Ћосић-Вукић, ‘’Пишчеви записи’ и дневничке белешке Добрице Ћосића’, у књ.: Писац и историја, 187.

338

Д. Ћосић, Деобе, ‘Просвета, Београд 1974. Д. Ћосић, Време смрти 1-3, ‘Просвета’, Београд 1978. Д. Ћосић, Пишчеви записи 1993-1999, Службени гласник, Београд 2008. Д. Ћосић, У туђем веку, 3. изд., Службени гласник, Београд 2011. Дела Добрице Ћосића, Филип Вишњић, Београд 2001-2004: - I коло: Далеко је сунце, Корени, Деобе, Бајка, Нада и акција, Пишчеви записи I (1951–1968); II коло: Време смрти I, II, II, IV, Стварно и могуће, Пишчеви записи II (1969–1980); III коло: Време зла (Грешник, Отпадник, Верник), Српско питање I, Пишчеви записи III (1981–1991); IV коло: Време власти I, Српско питање II и Пишчеви записи IV“. – У рукама су ми још и неке књиге изашле после овога времена, а од њих је значајно поменути Време власти II (2007), Пишчеви записи (1993–1999) (V) (2008), Моћ и стрепње (2. изд., Службени гласник 2010, прво забрањено изд. 1971), У туђем веку (2000 – 2003) (3. изд., Службени гласник 2011, Косово (1966 – 2013) (Службени гласник 2013), итд. Д. Ћосић, Српско питање у ХХ веку (лична историја једног доба), Службени гласник, Београд 2007, 102. Д. Ћосић, Време змија, Службени гласник, Београд 2008. Д. Ћосић, Корени, ‘Просвета’, Београд 1976.

G. Ueding und B. Steinbrink, Grundriss der Rhetorik. Geschichte. Technik. Methode, 3.

Aufl., Metzler, Weimar - Stuttgart 1994.

L. Uhland, Poetologische Schriften: ‚Werke‘ 1-4, München 1984. А. Ф. Федоров, Очерки общей и сопоставительной стилистики, ВШ, Москва 1971.

J. R. Firth, Papers in Linguistics 1934–1951, Oxford University Press, London – New York – Toronto 1957. М. Флашар и З. Константиновић, Речник књижевних термина, Нолит, Београд 1985.

W. Fleischer, Phraseologie der deutschen Gegenwartssprache, Bibl. Institut, Leipzig 1982.

C. D. Ford, Habitat, Economy and Society, Methuen, London 1949. Н. Фрај, Велики код(екс), ‘Просвета’, Београд 1985.

M. Fuhrmann, Die antike Rhetorik. Eine Einführung, München - Zürich 1984. Ј. Хасанбеговић, Перелманова правна логика као нова реторика, Београд 1988. Г. В. Ф. Хегел, Естетика 1, Бигз, Београд, 1975.

L. Hjelmslev, Prolegomena to a Theory of Language, London. – Превод: Л. Хјелмслев, Пролегомена теорији језика, ГЗХ, Загреб 1980. В. фон Хумболт, Увод у дело о кави језику и други огледи, ‘Дневник’, Н. Сад 1988. Ј. Цвијић, О националном раду; у књ.: Календар српског просвјетног и културног друштва ‘Политика’, 12. фебруар 1997.

М. Црњански, Роман о Лондону 1, ‘Нолит’, Београд 1974. М. Црњански, Сеобе и друга књига Сеоба 1, Нолит, Београд 1978. М. Чаркић, Фоностилистика стиха, ‘Научна књига’, Београд 1995. А. Шантић, Песме, ‘Слово љубве’, Београд 1981. Б. Шешић, Логика, 2. изд., Научна књига, Београд 1962. В. Шкловски, Ускрснуће ријечи, ‘Стварност’, Загреб 1969. В. Шкловски, Грађа и стил у Толстојевом роману ‘Рат и мир’, Нолит, Београд 1984.

339

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Радоје Симић Јелена Јовановић Симић

ОПШТА СТИЛИСТИКА За издавача Војо Станишић jasenbook@gmail.com www.ikjasen.com Тел. 011 32 86 339 Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 81’38(075.8) СИМИЋ, Радоје Општа стилистика / Радоје Симић, Јелена Јовановић Симић. - 3. (допуњено и исправљено) изд. - Београд : Научно друштво за неговање и проучавање српског језика : Јасен, 2015 (Београд : Беопрес). - 334 стр. ; 23 цм. - (Студије српске и словенске / Научно друштво за неговање и проучавање српског језика. Сер. 3, Уџбеници ; бр. 3) Тираж 500. - Напомене и библиографске референце уз текст. Библиографија: стр. 327-333. - Регистри.

ISBN 978-86-6293-044-6 (Јасен) 1. Јовановић Симић, Јелена [аутор] a) Стилистика COBISS.SR-ID 218130956