Увод
чињу пробијати мимо воље црквених отаца у први план: реторичари се све више интересују за свакодневицу; у реторици настаје разгранавање, сагласно приликама и условима примене, и прилагођавање новим захтевима, који се више не тичу само вере већ и других духовних сфера. Извесни Магистер Бонкомањо18 (1.165–1.240) аутор је два практична приручника, од којих се један зове Најновија реторика, а други носи наслов Венерин круг: збирка образаца по којима је ваљало писати љубавна писма. Други аутор бави се општом структуром писма, и разлаже је у пет одељака: поздрав, придобијање примаочеве наклоности (benevolentiae captatio), излагање садржаја, изношење става, и на крају закључак. Али како је, међутим, растао и развијао се феудализам, чији је друштвени поредак наметао посебне односе међу људима, тако је и друштвена етикеција са временом бивала компликованија. Значајно протоколарно, а и опште друштвено питање, које је нашло места и у приручничкој литератури, било је нпр. како папа, као највиши црквени достојник у католичкој хијерархији, треба да титулира бискупа, како бискуп папу, како обојица владаре итд. Одатле су извођене поуке о међусобном ословљавању људи који заузимају једнак или различит положај у социјалној хијерархији тога времена, и сл. в) Реторика, као што видимо, губи и даље ранији значај, а са њим и мисаону дубину и духовну снагу. Почиње се преплитати са проблемима опште писмености и вештине опхођења, те са науком о језику, тј. граматиком, разливати у ћорсокаку емпиризма, на једној, и непотребно исцрпљивати у потрази за универзалијама у култури и језику, на другој страни. Роџер Бекон (1.214–1.292) – у своме делу Summa grammatica – заступа схватање да сви језици света имају идентичну ‘граматичку супстанцу’19, најављујући велику потрагу за лингвистичким универзалијама, која траје све до у наше време. ва) Аутор по имену Лоренц од Аквилеје, у свом делу Практика или правила о исправном говору (око 1.300) прихватио се необичног задатка – да схематизује и сврста у обрасце целокупну лексичку и фразеолошку грађу латинског језика: писац је имао да обави избор те грађе и склопи је у серије и блокове према ондашњем учењу о структури говора или текста. Каква фрапантна сличност са вером у машинско превођење, компјутерску поезију или музику – чијој узалудности управо имамо прилике да се чудимо!… вб) Супротан смер узима онај круг епистоларне реторике који се укључује у лепу књижевност, и којим је обележен настанак једне од врло цењених, а можда и данас најлепших књижевних врста, боље рећи облика композиције поетског текста са дубоким исповедним тоновима. Тај облик има и једно од најуспелијих и најупечатљивијих песничких дела српске средњовековне књижевности: Слово љубве деспота Стефана Лазаревића (написано почетком XV в.). „Слово је својом поетиком, ма да на темељима епистоларног жанра – као образац за писање писама, изашло из оквира стандардне епистоларне књижевности свога доба. Оно је по својој правој природи лирска песма, по теми и карактеру – ведра химна о духовној љубави и љубави уопште“ – каже аналитичар коме можемо без икакве резерве поверовати20. 18 19
20
Податке и даље преузимамо из дела наведених у напомени 7 (и 17). J. J. Murphy, Rhetorics in the Middle Ages. A History of Rhetorical Theory from Saint Augustine to the Renesance, Berkeley - Los Angelos - London, 1974, 153. Д. Богдановић, Стара српска књижевност, Београд 1991, 175.
17