Page 1


Јелена Јовановић

Језичке студије


Јелена Јовановић

ЈЕЗИЧКЕ СТУДИЈЕ

Београд, 2013


Садржај Предговор����������������������������������������������������������������������������������������������������������

9

I. О РЕЧИ 1. ’ЛЕКСЕМА’ И ’ТЕРМИН’ – ТЕМЕЉНЕ НАЗИВОСЛОВНЕ ЈЕДИНИЦЕ 1. Прелиминарне напомене���������������������������������������������������������������������� 2. Нека релевантна мишљења ������������������������������������������������������������������ 3. Досадашња проучавања, и поводом њих������������������������������������������ 4. Могућа решења���������������������������������������������������������������������������������������� 5. Уместо закључка�������������������������������������������������������������������������������������� 2. ГЛАГОЛСКИ ВИД И ВРЕМЕ У ОБЛИЧКОЈ СИСТЕМИ И У ДИСТРИБУЦИЈИ ОБЛИКА �������������������������������������������������������������������������������������������������� 1. Увод ������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 2. Презент имперфективни са перфективним значењем������������������ 2.1. Футурски презент���������������������������������������������������������������������������� 2.2. Презент за прошлост���������������������������������������������������������������������� 3. Закључне напомене �������������������������������������������������������������������������������� 3. РЕЧ КАО СИНТАКСИЧКА ЈЕДИНИЦА ���������������������������������������������������� 1. Уводне напомене�������������������������������������������������������������������������������������� 2. Реч и реченица – синтаксичка хијерархија и(ли) синтаксичко ’претакање’������������������������������������������������������������������������������������������������ 3. Реч и(ли) ’глобални исказ’�������������������������������������������������������������������� 4. Закључне напомене ��������������������������������������������������������������������������������

11 11 12 18 22 25 32 32 33 33 35 45 47 47 49 56 61

II. О КОНСТРУКЦИЈИ 1. О ПИТАЊУ ’ПРАВЦА ПОСЕСИЈЕ’ КОД ПОСЕСИВНОГ ГЕНИТИВА��� 65 1. Увод ������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 65 2. Конструкције са претежно просторним односима������������������������ 69 3. Кoнструкциje сa прeтeжнo квaлитaтивним знaчeњeм������������������ 79 4. Закључак���������������������������������������������������������������������������������������������������� 104 2. КOНСТРУКЦИJE СА КОЛИЧИНСКИМ РЕЧИМА ���������������������������������� 106 1. Предговор������������������������������������������������������������������������������������������������� 106 2. Уводне напомене�������������������������������������������������������������������������������������� 109 3. Преглед грађе�������������������������������������������������������������������������������������������� 111 3.1. Бројеви ’двa’, ’oбa’, ’три’ и ’чeтири’ ������������������������������������������������ 111 3.2. Брojeви ’пeт’ и дaљe������������������������������������������������������������������������� 123 4. Облици именских речи уз бројеве ’два’, ’оба’, ’три’ и ’четири’������ 130 5. Уместо закључка�������������������������������������������������������������������������������������� 134


6

Садржај

3. КОНСТРУКЦИЈЕ СА НУМЕРИЧКИМ КВАНТИФИКАТОРОМ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ �������������������������������������������������������������������������������������� 138 1. Претходне напомене������������������������������������������������������������������������������ 138 2. Кoнструкциje сa нумeричким квaнтификaтoрoм��������������������������� 139 3. Закључак���������������������������������������������������������������������������������������������������� 149 4. ФОРМАЛНО УРЕЂЕЊЕ СИНТАГМИ СА ДЕЦИМАЛНИМ БРОЈЕВИМА151 1. Претходне напомене ������������������������������������������������������������������������������ 151 2. Преглед грађе ������������������������������������������������������������������������������������������ 154 2.1. Број ’1’ у положају децималног елемента ���������������������������������� 154 2.2. Бројеви ’2–4’ у положају децималног елемента ������������������������ 160 2.3. Конструкције са бројем ’5’ у положају децималног елемента 170 2.4. Конструкције са бројевима ’6’ и даље �������������������������������������� 174 2.5. Облик конгруентног атрибута уз бројну формацију ������������� 179 2.6. О облику предиката уз бројну конструкцију са децималним бројем ����������������������������������������������������������������������������������������������� 181 2.7. О нагомилавању бројних конструкција ����������������������������������� 183 3. Закључак��������������������������������������������������������������������������������������������������� 187 5. УЗ ПРОБЛЕМ О ЛИНЕАРНОЈ СТРУКТУРИ ФОРМАЦИЈА СА ДОПУНСКИМ ИНФИНИТИВОМ (И ПОСЕБНО О РАСПОРЕДУ ЕНКЛИТИКА) 189

1. Уводне напомене�������������������������������������������������������������������������������������� 189 2. Још о неким проблемима распореда енклитика������������������������������ 197 3. Уместо закључка�������������������������������������������������������������������������������������� 211

6. РАЗНОВРСНОСТ ДЕТЕРМИНАЦИЈЕ – И ФОРМАЛНО УРЕЂЕЊЕ СИНТАКСИЧКИХ СТРУКТУРА���������������������������������������������������������������������������������������������� 214

1. Неколике речи унапред�������������������������������������������������������������������������� 214 2. Aтрибут (сублoкaтивнa aтрибуциja и aтрибутскa aдлoкaциja)�� �� 214 3. Aдвeрбaтив и пojaм jукстaпoзициje���������������������������������������������������� 224 4. О синтаксичкој природи експликатива �������������������������������������������� 228 5. Закључак���������������������������������������������������������������������������������������������������� 236 7. СИНТАКСИЧКИ ПРОЦЕСИ У ЈЕЗИКУ – КОХЕЗИЈА И ДИСПЕРЗИЈА 238 1. Неколикo речи унапред ������������������������������������������������������������������������ 238 2. О ступњевима структурне кохезије���������������������������������������������������� 242 2.1. Aпoзициja ������������������������������������������������������������������������������������������ 242 2.1.1. Именичка апозиција ���������������������������������������������������������������� 242 2.1.2. Зaмeничкa aпoзициja���������������������������������������������������������������� 253 2.1.3. Придeвскa aпoзициja���������������������������������������������������������������� 255 2.2. Aпoзитив�������������������������������������������������������������������������������������������� 256 3. Закључна разматрања���������������������������������������������������������������������������� 264 3.1. Oднoси мeђу oснoвним типoвимa синтaксичкe oргaнизaциje вишeчлaнoг oписa ���������������������������������������������������������������������������� 264 3.2. Зaкључaк o aдлoкaциjи и дислoкaциjи���������������������������������������� 267


Садржај

7

I I I. О РЕЧИНИЦИ И ТЕКСТУ 1. О РЕЧЕНИЦИ СА ЛИНГВИСТИЧКОГ И СТИЛИСТИЧКОГ ГЛЕДИШТА 271 1. Уводне напомене ������������������������������������������������������������������������������������ 271 2. Структурна, комуникативна стилистичка и нормативна синтакса 273 3. Реченица као основна јединица комуникативне синтаксе ���������� 275 4. Закључне напомене �������������������������������������������������������������������������������� 279 2. ТЕОРИЈСКО-ТЕРМИНОЛОШКИ ПРИСТУП ПАРАДИГМАТИЦИ СИНТАКСИЧКИХ И ТЕКСТОВНИХ СТРУКТУРА Лексичке и структурне алтернације микро-текста���������������������������������������������������������� 281 1. Опште напомене о парадигматици варијаната�������������������������������� 281 2. Терминолошки аспект лингвистичког истраживања лексичке и структурне алтернације микро-текста������������������������������������������ 286 3. Закључак���������������������������������������������������������������������������������������������������� 296 3. О ПРИРОДИ ИСКАЗНИХ ФОРМИ КАО ЈЕЗИЧКИХ ЈЕДИНИЦА �� � 299 1. О исказним формама: опште напомене �������������������������������������������� 299 2. Темељне врсте исказа ���������������������������������������������������������������������������� 308 2.1. Експонација����������������������������������������������������������������������������������308 2.2. Експирација и имитација �������������������������������������������������������������� 309 2.3. Експресија и екскламација ������������������������������������������������������������ 311 2.4. Асерција (афирмација, тврдња) и негација (одрицање) �������� 314 2.5. Интерогација: проблем ’глобалног’ питања������������������������������ 315 2.6. Подстицај и уступак������������������������������������������������������������������������ 316 3 Закључак ���������������������������������������������������������������������������������������������������� 317 4. О ИНТОНАЦИЈИ ���������������������������������������������������������������������������������������� 320 1. Увод ������������������������������������������������������������������������������������������������������������ 320 2. Одређење појма ’интонације’���������������������������������������������������������������� 324 3. Алтернативне теорије���������������������������������������������������������������������������� 339 4. Уместо закључка�������������������������������������������������������������������������������������� 352 5. О ПРОШИРЕНИМ РЕЧЕНИЦАМА, И О СИНТАКСИЧКОМ СТАТУСУ ’ПРОШИРЕЊÂ’���������������������������������������������������������������������������������������������� 358 1. Опште напомене�������������������������������������������������������������������������������������� 358 2. Пример: опис рекцијских конструкција�������������������������������������������� 363 2.1. Типови рекцијских конструкција������������������������������������������������ 368 2.2. Глaгoлскa рeкциja������������������������������������������������������������������������������ 369 3. Закључак���������������������������������������������������������������������������������������������������� 370 6. КОНЕКСИЈА И КОНЈУНКЦИЈА – ДВА ТИПА ВЕЗНИХ ФУНКЦИЈА ���� 372 1. Неколике напомене унапред���������������������������������������������������������������� 372 2. О конексији и конексионим структурама���������������������������������������� 375 2.1. Кохезиона функција анафоричких речи ������������������������������������ 375 2.2. Конјункцијска и конективна природа везника ������������������������ 379


8

Садржај

3. Закључна анализа грађе ������������������������������������������������������������������������ 385 4. Закључак���������������������������������������������������������������������������������������������������� 387 7. ДЕКЛИТИЗАЦИЈА ВЕЗНИКА – НЕКИ ТЕОРИЈСКИ И ПРАКТИЧНИ ПРОБЛЕМИ���������������������������������������������������������������������������������������������������� 391 1. Приступ теми ������������������������������������������������������������������������������������������ 391 2. Тонска антиципација напоредних везника�������������������������������������� 393 3. О тоналитетском статусу зависних везника������������������������������������ 405 4. Посебне конструкције���������������������������������������������������������������������������� 409 5. Закључак���������������������������������������������������������������������������������������������������� 411 ПОРЕКЛО ТЕКСТОВА�������������������������������������������������������������������������������������� 414


Предговор Текстови сакупљени у ову књигу резултат су истраживачких настојања аутора у последњих десетак година∗. Већина је настала заправо на темељу већ објављених радова, као што је у завршним напоменама на крају књиге назначено (исп. Порекло текстова). Неки су само у извесним детаљима, и углавном у техничким, исправљена, скраћена или проширена – у складу са данашњим ступњем продора аутора у лингвистички и стилистички свет српског језика. Други су знатно измењени. У једном случају, чак, овдашњи текст је настао спајањем делова двају првобитних радова. Мањина се први пут појављује у овој књизи. Аутор књиге по најужем образовању је синтаксичар и стилистичар. Али се показало да су синтакса и синтаксичка стилистика ипак засноване на теорији и пракси истраживања о речима. Реч је полазна јединица и носилац целокупних појава у језику, како и стоји у проф. Р. Симића и нашој Српској синтакси. Зато су истраживања из првог одељка и посвећена речима. Тако је одељак и насловљен – „О речима“. Други је одељак насловљен „О конструкцији“, а трећи „О реченици и тексту“. То ће рећи да су два потоња одељка посвећена синтакси, а први – науци о речима уопште. Приступ материји у овој књизи углавном је лингвистички, што ће рећи да су у њој заступљени радови лингвистичке оријентације наших истраживања. Стилистичка истраживања биће предмет неке будуће књиге. Овдашњи истраживачки резултати углавном су намењени некој шире схваћеној научној читалачкој категорији стручњака. Али их аутор намерава препоручити својим студентима српског језика, како оних на основним тако и на последипломским и докторским студијама – а мисли да су препоручљиви за студентске потребе лингвистичких струка уопште. 1

 ∗

Јелена Јовановић

Ова књига написана је у оквиру пројекта 178006 Српски језик и његови ресурси, који финансира Министарство за науку и развој Републике Србије.


I. О РЕЧИ 1. ’ЛЕКСЕМА’ И ’ТЕРМИН’

– ТЕМЕЉНЕ НАЗИВОСЛОВНЕ ЈЕДИНИЦЕ 1. Прелиминарне напомене 1. (а) У речнику књижевног језика стоји да је ’термин’ (РМС 1967–1976: s. v. ’термин’) – „лат. 1. научно или стручно име за одређени појам, научни, односно стручни назив. 2. тачно утврђено време, рок; датум... 3. лог. основни елеменат суда (субјекат и предикат)“. Ако покушамо растумачити лексикографске интерпретације, закључићемо да ова реч има тројако значење и двојаки статус у нашем језику. (а) Терминолошки се употребљава најпре у логици да означи појмове када су употребљени као структурне саставнице суда (нпр.: Човек је смртан); а затим и уопште у науци и струци да обележи стручно називље различито од опште лексике датог језика. (б) Нетерминолошки се јавља да упути на тачно одређен временски моменат. (б) Према ономе што пише у речницима страних речи, terminus је и у лат. имао терминолошки смисао, и обележавао логички појам. Нпр. у Вујаклијином речнику (1961), под одредницом ’терминус мајор’ (лат. terminus maior већи члан) стоји да је то „лог. појам који је увек предикат закључка“; под. ’терминус медиус’ (лат. terminus medius средњи члан) каже се да је то „лог. средњи појам, заједнички појам премиса у закључку“; ’терминус минор’ (лат. terminus minor мањи члан) јесте „лог. појам који је увек у закључку субјекат“1. Сем тога постоји и одредница ’терминус техникус’ (лат. terminus technicus), која је упућена на ’термин’. А ’термин’ је код истог аутора дефинисан као полисемантичка реч: „1. гранична тачка у времену, одређено време у коме нешто има да се догоди или обави, рок; 2. израз који тачно означава нешто из области науке или уметности, стручан израз (терминус техникус); 3. лог. 1 

Слично и код Б. Клаића (1972).


12

I. О РЕЧИ

главни појам у закључивању; 4. мат. члан једног алгебарског израза, пропорције итд.“ 2. (а) ’Лексема’ (или ’лексем’) није обрађена у оквиру описа општег лексикона књижевног језика (у РМС). Академијин речник (РСАНУ 1981: s. v. ’лексем’/’лексема’) такође не даје много новога у односу на речнике страних речи (в. даље). Тамо стоји: „1. реч као посебна језичка јединица узета у укупности својих облика и значења (Симеон). 2. лексичка јединица у речнику (реч или више речи које означавају један појам). 3. део речи, корен који носи основно значење речи и његових изведеница (Клаић 1972)“. (б) На нивоу пописа стране лексике, у Клаићевом великом речнику страних речи (1972: s. v. ’лексема’), дефинисана је као „лингв. дио ријечи који носи њезино основно значење (нпр. у облику ради -мо први дио је лексем а други морфем...)“2. Према овом непрецизном одређењу код Клаића стоји дефиниција речи ’лексик’, која боље од горње одговара лингвистичком значењу, и према којој се тачније може одредити и значење термина ’лексем(а)’: „грч. (léksikon – рјечник) све ријечи неког језика, дијалекта; сва дјела неког писца“. Лексема би по томе била једна реч као таква, као саставница датог речничког фонда, без обзира на врсту, облик, значење и сл. 3. Излази да је ’лексем’ или ’лексема’ термин за означавање речничке јединице као такве, да је, према томе, својеврстан еквивалент ’речи’: кад ова обележава само елеменат лексичког нивоа, а не и говор или сл. ’Термин’, на својој страни, значи реч пре свега употребљену у науци и струци да тачно обележи неки појам. Ипак, у пракси се ово разграничење не поштује: често се ’термин’ јавља и са другим значењима. Чак се каткада преклапа са ’лексемом’. Наше излагање тиче се управо односа ових двеју речничких јединица у лексичком систему српског језика. Расправом ћемо се по неопходности ствари дотаћи и неких других јединица.

2. Нека релевантна мишљења 1. У нашим и проф. Симића Основама теорије функционалних стилова (2002: 116) – стоји да је термин „основно средство за вер2 

Код Вујаклије (1961) нема одреднице ’лексем(а)’, нити ’лексик(а)’.


1. ’ЛЕКСЕМА’ И ’ТЕРМИН’ – ТЕМЕЉНЕ НАЗИВОСЛОВНЕ ЈЕДИНИЦЕ

13

бализацију научног податка“; а смисао његовог постојања и функционисања јесте „тачно идентификовање чињенице“. 2. По мишљењу О. Ахманове (1966), које наводи и Р. Симеон у свом Рјечнику лингвистичких назива (1969: s. v. ’термин’), термин је „ријеч или скуп ријечи специјалнога (знанственог, техничког или сл.) језика, грађен (прихваћен, посуђен или сл.) у сврху точнога изражавања специјалних појмова и означивања специјалних предмета“. Ту је цитирано и схватање из Совјетске енциклопедије, (МСЕ 1958–1961) које гласи: „Термини треба да имају точно одређено, строго договорено значење, које у принципу не изазива споредних асоцијација; они не само да точно одређују појам, већ га и јасно луче од сусједних и сродних појмова“. Затим долази позната расправа о вишезначности термина и проблемима које намеће таква њихова особеност – свакако као у основи регуларних језичких јединица. Итд. 3. На другој је страни лексем/лексема, која се код Симеона дефинише мало рогобатно као „јединица ријечи која се састоји од једне или више ријечи и која твори један појам“; или пак као „ријеч, проматрана у контексту језика, тј. узета у читавој укупности својих облика и значења“. 4. Ако овоме додамо неспорну истину да и термин може бити посматран „у читавој укупности својих облика и значења“ – онда се отвара први и кључни проблем: како онда разликовати ’термин’ од ’лексеме’? – Вероватно би најлакши начин био: терминима сматрати речи у стручним и научним текстовима и у терминолошким речницима, а остало прихватити као општи лексички фонд. Но у стручним и научним текстовима, поред терминолошких, употребљене су и нетерминолошке речи, па се опет враћамо на почетак, и суочавамо са питањем одбира терминâ, и њиховим разграничењем од нетерминолошких речи, најпре управо у научним и стручним текстовима, а затим и свима осталим. 5. Међутим, у досадашњем излагању проблемима термина и терминологије прилазили смо само из једног угла. 5.1. Други се аспекти тога питања отварају када се сетимо употребе ознаке ’термин’ нпр. у таквим незаобилазним лингвистичким трактатима као што је ни мање ни више него Де Сосирова Лингвистика. „Стављањем у синтагму – пише он, – један термин


14

I. О РЕЧИ

стиче своју вредност само тиме што је супротстављен оном што претходи или што следи, или и једном и другом у исти мах“. – Или: „Синтагматични однос је in presentia; он почива на два или више термина који су исто присутни у једном стварном низу. Насупрот томе, асоцијативни однос спаја термине in absentia у једном виртуелном мнемоничном низу“3. Ово потоње, разјашњења ради, боље је преформулисати, и рећи да су асоцијативним типом односа (тј. парадигматским) речи обухваћене када их замислимо у систему упамћених јединица ван употребе. Али се враћамо нашим разматрањима о ’термину’. Три пута употребљена је та јединица у цитираном исечку текста са значењем које обухвата све речи и облике који су уклопиви у синтагматске или парадигматске скупине – тиче се дакле скоро читавог лексичког фонда, свих лексема. 5.2. И код Сапира се ’термин’ употребљава у истом значењу као код Де Сосира. Анализом реченице The farmer kills the duckling ’Ратар убија паче’, он утврђује „да је рашчлањавање речи farmer и duckling готово небитно за разумевање њиховог садржаја, и потпуно небитно за осећај структуре реченице. Са становишта реченице деривацијски елементи -er и -ling само су појединости локалне економије њена два термина (farmer и duckling), које она прихвата као јединице изражавања“.4 6. Постоји и трећа дистинкцијска линија, а то је она између стручних, на једној, и тзв. народних терминолошких фондова, на другој страни. Ови потоњи, међутим, не именују се увек ознаком 3 Сосир (1969: 146-147). – Наш, иначе у многом погледу несигуран превод, у овом детаљу боље одговара оригиналу од напр. немачког или руског. У оба потоња избегава се реч ’термин’. У нем.: Saussure (1963), стоји Glied, ’члан’: „In eine Anreihung hineingestellt, erhält ein Glied sein Wert nur, weil es dem vorausgehenden oder dem folgenden oder der beiden gegenübersteht“. У руском (Соссюр 1977: 155) је такође член ’члан’: „Член синтагмы получает значимость, лишь в меру своего противопоставления либо тому, что ему предшествует, либо тому, что ему следует, или же тому и другому вместе“: – У изворнику (Sauussure 1976: 170171) је terme, чему формално свакако одговара ’члан’, али суштински на овоме месту ипак ’термин’ (в. даље): „Placé dans un syntagme, un terme n’acquiert sa valeur que perce qu’il est opposé à ce qui précède ou ce qui suit, ou à tous les deux“. 4 Немачки преводилац поново избегава ’термин’, и на његово место поставља Ausdruck ’израз’: „Vom Gesichtspunkt des Satzes aus gesehen, sind die AbleitungsElemente -er und -ling lediglich Details der Struktur zweier vom Satz jeweils als Einheiten akzeptierter Ausdrücke (farmer, duckling)“. – Sapir (1961: 83).


1. ’ЛЕКСЕМА’ И ’ТЕРМИН’ – ТЕМЕЉНЕ НАЗИВОСЛОВНЕ ЈЕДИНИЦЕ

15

’термин’, него и алтернативном ’лексема’. Каткада би се рекло да је шароликост у употреби овде резултат научне или какве друге разлике међу скуповима речи које се обрађују, каткада неуједначености међу истраживачима у схватању овог питања, али каткада изгледа да је све ствар избора, те да се оба термина употребљавају наизменично, по логици случајности или прилике у којој се писац текста нашао. 6.1. Саво Пујић, на пример, говорећи о пчеларском називословљу, у два своја рада служи се алтернативно двама терминолошким решењима. (а) У раду из 1979. године (52–62) Номинација цвјетног праха у стручној и народној пчеларској терминологији, употребљен је, како већ из наслова видимо, израз ’термин’, (овде ’терминологија’) и сл. Нпр. – како ће се видети и из једнога кратког цитата – Пујић овде не разликује номенклатурне слојеве народнога називља од савременог терминолошког апарата пчеларске струке и сл. Наравно, не улазимо у стручне проблеме пчеларства, већ пажњу усмеравамо на употребу називословних ознака. Аутор пише: „Разумљиво је што стари пчелари немају у свом лексичком фонду термине за денотате недоступне простом опажању... (ситнији анатомски дијелови пчеле, болести, пчелиње расе). Такође је схватљиво што савремени пчелари не располажу десетинама термина за означавање врста ројева према њиховој сродничкој и хронолошкој филијацији, квалитету и употребљивости, за што су знали њихови претходници, јер модерно пчеларење готово да и не зна за природно ројење. Међутим, неке компарације терминолошке слике познавања извјесних сегмената из те професије не иду у прилог нашој савременој апикултури, мада би она у том морала да буде супериорна над нашим народним пчеларењем. Стари пчелар је понекад подсвјесно, уз помоћ термина наслијеђених из дубоке прошлости, јасно диференцирао неке блиске денотате које савремени стручњаци добро познају, али терминолошки не разликују, или разликују уз помоћ неустаљених и гломазних синтагми“ (56). У првој појави ’термин’ се у негативном смислу односи на савремену номенклатурну листу пчеларства у целини. У другом пак ’термини наслијеђени из дубоке прошлости’ свакако су део народне материјалне и духовне културе прошлих времена, а не науке.


16

I. О РЕЧИ

(б) Рад пак из 1982. са насловом Поријекло српскохрватске пчеларске лексике, у том наслову садржи термин ’лексика’ (217–226), а ’терминологија’ се у тексту резервише рекло би се искључиво за научни терминолошки фундус. Ту се чак разграничавају три ’лексичка’ слоја, а само је један ’терминолошки’. Пошто су Пујићева овде учињена разматрања и иначе интересантна за нашу тему, узећемо неке детаље из његовог рада и укратко их размотрити. (ба) Приступна ауторова мисао гласи: „Специјална лексика којом се служе пчелари има у дијахроном слиједу три појавна облика: народну, професионалну и терминолошку лексику. Прве двије се манифестују у усменом, а трећа већином у писаном виду. Терминолошка лексика је формирана на основу народне, а професионална је говорна реализација терминолошке“ (217). (бб) Излагање је и стварно раздељено у три одговарајуће секције: најпре се говори о народној, па о терминолошкој, и на крају о ’професионалној лексици’. Оправдање за издвајање ове потоње није дистинкција ’усмени’ versus ’писмени вид’ реализације, како аутор мисли, већ постојање посебних варијанти назива које је изродила народска интерпретација, народна етимологизација њихова. „Неки од њих понегдје – мисли аутор, – особито код неуких пчелара, доживљавају измјене, формалне (лавра умјесто ларва, рама умјесто рам, феримон умјесто хормон...), или семантичке...“ (225). Наше је мишљење да то није стварно ’стручни’ лексички слој, већ дијалекатска варијација научне и стручне ’терминолошке лексике’ као такве. Али о томе нешто даље. 6.2. Нишки аутори за народну терминолошку лексику углавном се служе ознаком ’лексема’. (а) Јордана Марковић је у томе доследна. Нпр. у раду Јужноморавска повртарска лексика она пише (1997: 1–132): „Повртарска лексика је, за разлику од осталих фитонима, у речничко благо долазила у етапама, онако како је долазила одређена повртарска култура, односно како је одређено техничко достигнуће улазило у ово поље рада. Отуда, већина ових лексема представља културне позајмљенице, које су се, дошавши у народ и његов језик, прилагођавале новом језику, фонетски или морфолошки. Ова лексика представља драгоцен лексички материјал за историју језика, али и повртарства. Она је непрекидни извор богаћења језика. Са прона-


1. ’ЛЕКСЕМА’ И ’ТЕРМИН’ – ТЕМЕЉНЕ НАЗИВОСЛОВНЕ ЈЕДИНИЦЕ

17

ласком нових сората, новог начина узгоја и заштите, неговања, чувања, конзервисања, ђубрења поврћа, у наш језик улазе и нове лексеме којима се ти садржаји именују“ (7–8). (б) И Недељко Богдановић се служи речју ’лексема’ за називословне фондове у различитим областима народне културе. Ипак, у томе није искључив. (ба) У зборнику Прилози из фитолингвистике налазе се његова два рада, први са насловом Именовање биља по боји, а други (у коауторству са Б. Првуловићем) Лексика узгоја конопље и лана села Штитарца, и ни у једном се за обрађене називословне скупове не јавља ознака ’термин’ или сл. У кратким уводним напоменама уз први између осталог стоји да би већа ширина простора него што је истраживањем обухваћен „повећала лексички фонд, творбене паралеле, број укрштених облика, хомонимију већег броја фитонима“. Дакле, ’лексички’, а не терминолошки фонд фитонима. Овде се на заоштрен начин заправо поставља питање општег лингвистичког статуса онима и ономастичке грађе као целине, у контексту расправе о односу терминолошког и нетерминолошког састава речника. Али најпре ваља испитати оно поље релација које се тиче односа термина и терминологије према општем лексичком фонду. Зато се ми враћамо основној линији расправе. (бб) На стр. 68 његове књиге са насловом Етно-културолошке теме читамо (Богдановић 2002: 1–122) да „лексика сеоског градитељства – онога вида делатности чији је предмет кућа, или зграда, далеко је шира од онога што се звало лексиком дунђерлука“. За разлику од тога, на стр. 87 о истој ствари стоји: „Сеоско градитељство има релативно богату терминологију, којом се именују: зграде и типови зграда; делови простора обухваћени зградом“, итд. Карактеристично је да Драго Ћупић, рецензент и писац поговора Богдановићеве књиге, у употреби две речи код Богдановића налази известан ред. Он чак разликује народну привредну и другу лексику од стручне терминологије књижевно-језичког типа, и кад је ова допрла у народни именослов. „Централна тема је именовање, – пише Ћупић (у: Богдановић 2002: 122) о Богдановићевој књизи, – тј. лексика, а често и фразеологија којом се успостављају односи између именовања и човекове психе, а области су разне: лексика поздрава и обраћања, име и надимена, народна здравствена комуника-


18

I. О РЕЧИ

ција са особитом лексиком и фраземама, веровања и празноверице, природа и снови, лексеме плођења и млађења, лексика народног градитељства и њен однос према грађевинарској терминологији... “ 6.3. Специфично је схватање Драгомира Вујичића о двема речима које пратимо. У свом раду Из сточарске терминологије дурмиторског краја он даје и овакве интерпретације (1996: 161): „Подручје дурмиторског краја у погледу лексике и лексичког богатства одавно је оцијењено као једно од најбогатијих на српскохрватском језичком подручју... Томе лексичком богатству, свакако, доприноси и сточарско-ратарска терминологија, односно врло разуђена терминолошка лексика у областима материјалне и духовне културе. Само, на примјер, у вези са сточарским термином ’тор’ постоји велики број лексема којима се прецизно именује сваки детаљ и све што је у вези са тим за сточаре важним објектом“ (161). Или: „Наравно, на овом мјесту далеко смо од могућности да шире и исцрпније говоримо о терминологији сточарској у лексици дурмиторског говора, па смо зато и у самом наслову жељели да истакнемо тематско сужавање, које се своди на разматрање назива домаћих животиња који су везани за раст, односно њихову старост“ (162). Он даље на истој страници говори о „сточарској терминолошкој лексици дурмиторског краја“ итд. Дакле, ’лексема’ је надређени термин, хипероним, док је ’термин’ ужи и односи се на део лексике – на ’терминолошку лексику’.

3. Досадашња проучавања, и поводом њих 1. Кратак осврт Милице Михаљевић (1984: 57–59) О терминолошком низу лексем – ријеч – термин – назив – име – знак – израз садржи само сводне напомене, и у дефинисању наведених термина не иде даље од речничког нивоа, али је ипак интересантан као исходишна тачка за разматрање суштине и односа наших двају ’термина’(!). У основици њених интерпретација стоји ’реч’5, па ћемо и ми одатле поћи у приказу тих интерпретација. 5

„Ријеч је – по дефиницији Р. Симеона (1969), коју цитира ауторка (Михаљевић 1984: 57) – онај скуп гласова, који има неко значење. Он је везан редовно једним акцентом, а не можемо га, или не желимо раставити у мање дијелове“.


1. ’ЛЕКСЕМА’ И ’ТЕРМИН’ – ТЕМЕЉНЕ НАЗИВОСЛОВНЕ ЈЕДИНИЦЕ

19

1.1. „Ријеч се у лингвистици – по ауторкину мишљењу – употребљава у неколико различитих значења: 1. фонолошка и ортографска ријеч, 2. граматичка ријеч, 3. апстрактна јединица. За терминолошке потребе ријеч можемо одредити као најмању јединицу у језику која има одређено значење и која може постојати као самостална јединица у реченици“. 1.2. „Лексем је – даље – ријеч проматрана у читавој укупности својих облика и значења. Тако су нпр. брат, брата, брату, браћа итд. различите ријечи, али исти лексем... Ако се... појави потреба да се пераћи строј [ном., Ј. Ј.] разликује од пераћег строја [ген.], може се употријебити уобичајен назив облик ријечи, па можемо рећи да се ту ради о истим ријечима у различитим облицима“ (57). Али ауторка не примећује да је тиме потпуно изједначена ’реч’ са ’лексемом’ у поменутом њиховом значењу. 1.3. Што се тиче ’термина’, ауторка га пореди са ’називом’, и утврђује да се код неких аутора они „употребљавају у донекле диференцираном значењу. Док је назив језични знак за неки појам који не мора нужно припадати којем знанственом подручју, а може се састојати од једне или више ријечи, термин је језични знак за неки појам једнозначно дефиниран у строго одређеном знанственом подручју“ (57–58). М. Михаљевић, међутим, изједначује ове две јединице, и то је праћено мало необичним објашњењем: „Будући да у терминолошком раду нема практичне потребе за овом разликом, јер се умјесто ’назива’ у опћем језику може употријебити ’ријеч’ или ’синтагма’ (’група ријечи’), ’назив’ и ’термин’ можемо сматрати истозначницама, па за исти појам имамо један домаћи и један страни (латински) назив“ (58). Затим она ’називу’ даје дефиницију термина: „’Назив’ је знак за знанствени појам, тј. појам који је члан одређеног сустава појмова и чије је значење одређено унутар тога сустава“ (58). 1.4. ’Име’ је за М. Михаљевић – „назив за конкретан, одређен, појединачан појам, а не за појам врсте. ’Шаров’ је име пса, ’Загреб’ је име града, док је ’ружа’ назив, а не име биљне врсте“ (58). Ауторки је промакла чињеница да ’шаров’ може бити и (категоријални) назив за (сваког) пса одређених комбинација у бојама длаке, а да ’ружа’ може бити и ’Ружа’. Назив је просто апелативни еквивалент имена, уколико се другим не покрива и област употребе пр-


20

I. О РЕЧИ

вог. Дакле, називи су вук, голуб, ружа, орхидеја, те праг, шумице и сл.; а имена су Вук, Голуб, Ружа, Орхидеја, или Праг, Шумице и др. Увиђамо без даље анализе да је разлика функционална, а не материјална или каква друга: иста јединица једном је апелатив, општа именица, а други пут властито име. Друга је ствар што део именословног фонда служи у области властитих имена, а не јавља се у сфери општих назива. Чувена Његошева6 метафора ’На Борисе, Вукашине општа грми анатема’ јасан је показатељ начела функционалног прекодирања речи једне скупине у другу. Рећи некоме да је Јуда, или Милош, не значи дати му такво име, него фигуративним трансфером придати му неке особине из сфере значења тих примарно имена, а секундарно апелатива. Налазимо се на терену сталних тектонских покрета са низом светлосних одсјаја који оцртавају правце подземних струјања. 2. Навешћемо још једну опаску М. Михаљевић која се тиче ’лексеме’. По њој: „Лексем је апстрактна лексичка јединица на разини језика, а не говора“ (57). То је наравно и ’реч’, ’термин’, па ако хоћемо, у извесном смислу и ’име’, ’назив’ итд. Зависи како се посматрају. И управо је у многом погледу битно ’како се посматрају’ ове јединице, чланови речничког фонда датог језика. А и језика уопште. 2.1. У великим су недоумицама и савремени истраживачи, па нпр. Рајна Драгићевић у својој Лексикологији (2007: 35–36) пише да је лексема „апстрактна јединица, јер се не може употребити у свим својим облицима и са свим значењима истовремено. Под лексемом кућа подразумевају се сви њени граматички облици (седам падежа једнине и седам падежа множине) и сва њена значења“. Даље: „овако сложена јединица никада се не реализује у контексту (на нивоу parole)“. Али лексемом се ипак без даљњег може назвати, као што се и назива, и реч у контексту. Нпр. у код нас четвртој свесци Српске синтаксе (Симић–Јовановић 2002) стоји: – У: – Вoли oн Jaблaнa, jeр je Jaблaн нajjaчи бaк у циjeлoj oкoлици – симптoми вeзe узрoчнe рeчeницe сa oбjeктoм ’Jaблaнa’ врлo су oчити: испoљaвajу сe измeђу oстaлoг и у пoнoвљeнoj лeксeми, 6

Његош (1973: 4). – Велико слово у цитираном тексту ствар је приређивачева правописног решења. Без обзира што су у тексту спева обе речи написане великим почетним словима, њихов апелативни карактер је ван сваке дискусије.


1. ’ЛЕКСЕМА’ И ’ТЕРМИН’ – ТЕМЕЉНЕ НАЗИВОСЛОВНЕ ЈЕДИНИЦЕ

21

кoja у зaвиснoj рeчeници имa функциjу субjeктa (погл. 4.4.2.5.1, т. 2.3–1-г, св. III.-IV., стр. 1535). – Jeдaн спeциjaлни случaj рeтрoгрaдиjeнциje прeдстaвљajу и тзв. кaтaфoрски рeчeнични члaнoви, oд кojих je тeoрeтичaримa дoсaд биo пoзнaт jeдинo кaтaфoрски oбjeкaт: – Видeли смo Мaркa кaкo вoзи бицикл. – Лeксички и тeмaтски идeнтитeт упрaвнoг oбjeктa и зaвиснoг субjeктa учинили су дa сe лeксeмa пojaвљуje сaмo jeднoм, у виду упрaвнoг oбjeктa (погл. 4.4.2.6, т. 5.2-б, св. III.-IV., стр. 1609).

(а) Поновљена лексема у првом случају јесте властито име бика Јаблан, по постању и граматичким особинама истоветна са апелативом јаблан. (б) И у другом случају ради се о понављању, додуше претпостављеном и из неког разлога осујећеном, лексеме Марко, у овом случају личног имена. 2.2. Намерно смо употребили термин ’лексема’ да се види сва обичност његове употребе за реч у контексту. (а) А код Р. Драгићевић је за ово резервисан термин ’реч’, јер „за конкретну реализацију лексеме... најуобичајенији термин гласи реч“ (36). Но без обзира на терминолошка разграничења, и сама ауторка, како нам се чини, за случајеве за које је резервисала ’лексему’, употребљава заправо ’реч’, нпр. њено следеће објашњење: „Терминима лексема и алолекса начинили смо дистинкцију између речи са свим значењима и облицима, и речи употребљене у једном значењу и једном облику“ (38) – указује да се за њу лексем(а) и алолекс практично подводе под (виши) појам речи. Истог је статуса – апстрактног, ван конкретне употребе – и лексема ’реч’ у следећим њеним исказима: „Речи се могу поделити по различитим критеријумима“; „Примена морфолошког критеријума резултира поделом речи на граматичке врсте, а функционална подела је синтаксичка и разликује речи према функцији коју обављају у реченици. Семантичка подела омогућава поделу речи по три критеријума – по способности номинације (именовања), по способности означавања и по способности речи да врши функцију реченичног члана. Према Д. Гортан Премк... све речи имају способност да нешто именују... Међутим, немају све речи способност да нешто означавају“; „Међутим, речи лако прелазе из једне категорије у другу“; „Речи се, наравно, разликују и по способ-


22

I. О РЕЧИ

ности да врше функцију реченичног члана“ (све на стр. 39) и сл. – Само у следећем исечку текста на терену који управо разматрамо ’реч’ обележава конкретну јединицу у контексту: „Тако, на пример, истакнуте речи у следећим реченицама ипак имају значење: Он је постао неко и нешто... “ (иста стр.). Итд. (б) Разматрања лексиколога врло су значајна, и вредна сваке пажње, али указују на извесна разилажења између теоријских схватања о лингвистичким јединицама и језичке праксе. Ова пак показује да су и ’реч’ и ’лексема’ јединице ’језика’, као и све остале, и да се у својој употреби по правилу контекстуализују, тј. јављају у конкретном виду. Дистинкција међу њима иде другим смером од онога којим је повлаче лексиколози.

4. Могућа решења 1. (а) Поменули смо апелативе, властита, и посебно лична имена. Сада бисмо, на првом кораку наших покушаја да повучемо неке границе, поставили питање: Да ли је властито име иста језичка јединица, иста реч, лексема или сл., са апелативом кад је с њим у односу хомонима – или не? Да ли су тј. перуника и Перуника, зец и Зец, те кула и Кула, брдо и Брдо итд. – само хомонимне речи, одн. лексеме, или су иста реч, иста лексема и сл.? На употребном нивоу, то је ван сумње, апелатив је јединица различита од властитог имена. Но оне су различите управо и по томе што припадају двама названим лексичким скуповима: једна скупу властитих имена, друга општих назива. Употребне вредности, видимо, у чврстој су вези са односима у систему, са апстрактним карактеристикама речи као језичких јединица. То двоје не може се разлучити. (б) Слично ствар стоји и са терминима према нетерминолошким речима. Постојањем народно-терминолошких фондова, поред научних и стручних, ово је питање нарочито заоштрено, јер практично свака називна јединица датог језика у неком правцу посматрана може се сматрати термином, а у другом – нетерминолошком речју. ’Вретено’, ’преслица’, ’разбој’, ’чунак’, ’вратило’ итд. јесу предмети који су се налазили у свакој сеоској кући до пре коју деценију, те се њихови називи морају сматрати елементима свакод-


ПОРЕКЛО ТЕКСТОВА 1. ’ЛЕКСЕМА’ И ’ТЕРМИН’ – ТЕМЕЉНЕ НАЗИВОСЛОВНЕ ЈЕДИНИЦЕ Јовановић (2008): Јелена Јовановић, ’Лексема’ и ’термин’, Седми лингвистички скуп ’Бошковићеви дани’ (Лексикографија и лексикологија), књига 31, Подгорица: Црногорска академија наука и умјетности, 171–190.

2. ГЛАГОЛСКИ ВИД И ВРЕМЕ У ОБЛИЧКОЈ СИСТЕМИ И У ДИСТРИБУЦИЈИ ОБЛИКА

Јовановић (2006): Јелена Јовановић, Глаголски вид и време у обличкој системи и у дистрибуцији облика, НССУВД, 36/1, Београд: МСЦ, 151–162.

3. РЕЧ КАО СИНТАКСИЧКА ЈЕДИНИЦА

Јовановић (2006): Јелена Јовановић, Реч као синтаксичка јединица, НССУВД, 35/1, Београд: МСЦ, 115–128.

4. О ПИТАЊУ ’ПРАВЦА ПОСЕСИЈЕ’ КОД ПОСЕСИВНОГ ГЕНИТИВА Јовановић (2007): Јелена Јовановић, О питању правца посесије код посесивног генитива (Теоријско-терминолошки аспекти синтаксичке семантике), Радови Филозофског факултета, број 9, књига 1, Пале: Филозофски факултет Пале, 67–103.

5. КОНСТРУКЦИЈЕ СА КОЛИЧИНСКИМ РЕЧИМА

а) Јовановић (2007): Јелена Јовановић, Неке лингвистичке и стилске специфичности код посесивне генитивске конструкције (Једно поглавље из синтаксичке стилистике), Зборник за српски језик, књижевност и умјетност, Бања Лука, година VI/VII, број 3/4, 2006/2007., 205–232. б) Симић–Јовановић (2002): Радоје Симић, Јелена Јовановић, Паукалне и сродне конструкције, Српски језик, VII/1–2, 83–157.

6. КОНСТРУКЦИЈЕ СА НУМЕРИЧКИМ КВАНТИФИКАТОРОМ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ Јовановић (2010): Јелена Јовановић, Конструкције са нумеричким квантификатором, Зборник радова: Језички систем и употреба језика, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 71–80.


ПОРЕКЛО ТЕКСТОВА

415

7. ФОРМАЛНО УРЕЂЕЊЕ СИНТАГМИ СА ДЕЦИМАЛНИМ БРОЈЕВИМА

Јовановић (2011): Јелена Јовановић, Формално уређење синтагми са децималним бројевима, НССУВД, 40/3, Београд: МСЦ, 123–152.

8. УЗ ПРОБЛЕМ О ЛИНЕАРНОЈ СТРУКТУРИ ФОРМАЦИЈА СА ДОПУНСКИМ ИНФИНИТИВОМ (И ПОСЕБНО О РАСПОРЕДУ ЕНКЛИТИКА) Јовановић (2008): Јелена Јовановић, Уз проблем о линеарној структури формација са допунским инфинитивом (и посебно о распореду енклитика), НССУВД, 36/3, Београд: МСЦ, 83–100.

9. РАЗНОВРСНОСТ ДЕТЕРМИНАЦИЈЕ – И ФОРМАЛНО УРЕЂЕЊЕ СИНТАКСИЧКИХ СТРУКТУРА Јовановић (2012) – досад необјављено

10. СИНТАКСИЧКИ ПРОЦЕСИ У ЈЕЗИКУ – КОХЕЗИЈА И ДИСПЕРЗИЈА а) Јовановић (2012) – досад необјављено б) делимично ослоњен – терминолошко-теоријски – на рад који ниже наводимо: Јовановић (2010), али битно промењен. Јовановић (2010): Јелена Јовановић, Синтаксички процеси у језику – интеграција и дезинтеграција, Srpska lingvistika / Serbische Linguistik. Eine Bestandsaufnahme, Hrsg. Ch. Voss und B. Golubović, Muenchen – Berlin: Otto Sagner, 67–78.

11. О РЕЧЕНИЦИ СА ЛИНГВИСТИЧКОГ И СТИЛИСТИЧКОГ ГЛЕДИШТА

Јовановић (2010): Јелена Јовановић, О реченици посматраној са лингвистичког и стилског гледишта, Стил – међународни часопис, бр. 9, Београд, 391–398.

12. ТЕОРИЈСКО-ТЕРМИНОЛОШКИ ПРИСТУП ПАРАДИГАМАТИЦИ СИНТАКСИЧКИХ И ТЕКСТОВНИХ СТРУКТУРА Јовановић (2007): Јелена Јовановић, Теоријско-терминолошки приступ парадигматици синтаксичких и текстовних структура (Лексичке и структурне алтернације микро-текста), НССУВД, 35/3, Београд: МСЦ, 129–146.


416

ПОРЕКЛО ТЕКСТОВА

13. О ПРИРОДИ ИСКАЗНИХ ФОРМИ КАО ЈЕЗИЧКИХ ЈЕДИНИЦА Јовановић (2003): Јелена Јовановић, О природи исказних форми као језичких јединица, Српски језик, VIII/1–2, 513–531.

14. О ИНТОНАЦИЈИ

Јовановић (2005): Јелена Јовановић, Прилог појмовно-терминолошком одређењу ’интонације’, НССУВД, 34/3, Београд: МСЦ, 137–169.

15. О ПРОШИРЕНИМ РЕЧЕНИЦАМА, И О СИНТАКСИЧКОМ СТАТУСУ ’ПРОШИРЕЊÂ’

Јовановић (2009): Јелена Јовановић, О проширеним реченицама, и о синтаксичком статусу ’проширења’, Књижевност и језик, LVI, 1–2, 35–45.

16. КОНЕКСИЈА И КОНЈУНКЦИЈА – ДВА ТИПА ВЕЗНИХ ФУНКЦИЈА Јовановић (2005): Јелена Јовановић, Конексија и конјункција – два типа везничких функција, Српски језик, X/1–2, 301–319.

17. ДЕКЛИТИЗАЦИЈА ВЕЗНИКА – НЕКИ ТЕОРИЈСКИ И ПРАКТИЧНИ ПРОБЛЕМИ Јовановић (2005а): Јелена Јовановић, Деклитизација везника – неки теоријски и практични проблеми (теоријско-терминолошки приступ), Наш језик, XXXVI/1–4, Београд: Институт за српски језик, 16–34.


Јелена Јовановић ЈЕЗИЧКЕ СТУДИЈЕ Издавач Јасен, Дечанска 12/II, Београд Тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Корице Мирко Тољић Припрема за штампу Иван Јовановић Штампа Донат граф, Београд Тираж 500

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41’367 ЈОВАНОВИЋ, Јелена Језичке студије / Јелена Јовановић. – Београд : Јасен, 2013 (Београд : Донат граф). – 416 стр. ; 21 cm Тираж 500. – Порекло текстова: стр. 414-416. – Напомене и библиографске референце уз текст. – Библиографија уз свако поглавље. ISBN 978-86-6293-020-0 a) Српски језик – Синтакса COBISS.SR-ID 201839372


Jezicke studije - Jelena Jovanović  

Tekstovi sakupljeni u ovu knjigu rezultat su istraživačkih nasto­janja autora u poslednjih desetak godina… Pristup materiji u ovoj knjizi ug...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you