Etnografsko stvaralaštvo LJubiše R. Đenića Rujanskog - Slobodan Gavrilovićr

Слободан Гавриловић

ЕТНОГРАФСКО СТВАРАЛАШТВО ЉУБИШЕ Р. ЂЕНИЋА РУЈАНСКОГ

Београд 2015

I У деветнаестом веку у јужнословенским земљама одиграле су се бројне промене, готово на свим подручјима живота, рада, културе, економије политике… Србија, посебно у току и након Првог устанка, истинске револуције српског народа, доживљава многе далекосежне и темељне промене. У првом реду шири се и јача национална свест, национално-ослободилачки покрет; долази до отварања према свету – што за последицу има продор европског утицаја на нашу културу и презентирање наше културне баштине Европи; започиње развој капитализма; јављају се прве социјалистичке идеје; долази до преструктурације становништва и појаве интелигенције. Све се то, највећим делом, одиграва у крилу и духу романтизма који даје нове подстицаје свим прогресивним снагама у борби за испољавање и потврђивање аутентичних народних интереса, хтења и заноса.

-3-

У таквим околностима рађају се и развијају прве значајне културне и научне институције;1 долази до конституисања појединих наука; све више се започињу и врше теренска етнографска, фолклористичка и етнолошка истраживања која чине основу за дубље и свестраније проучавање народа – социо-демографских, антропо-географских, социо-економских, психолошких и других карактеристика кроз историјски развој и географску распрострањеност. Систематичнији рад на оваквим истраживањима започео је у деветнаестом веку ангажовањем В. С. Караџића, а касније Тихомира Ђорђевића, Јована Цвијића и Сретена Вукосављевића. Како ни данас не постоји општа сагласност у одређењу предмета, метода и односа етнографије, етнологије, антропологије, па и социологије (посебно руралне), јасно је да се у време рада горе поменутих аутора није могло увек и сасвим јасно разграничити којој науци или научној дисциплини припада1

Поменућемо оснивање Матице Српске у Пешти 1826. године, Друштва српске словесности у Београду 1841. године и Српске академије 1886. године.

-4-

ју њихова истраживања2. Због тога је, више нужно, а на срећу даљег развоја нaуке, приступ пионира и оснивача многих научних дисциплина био интердисцiплинаран. То значи да је на пример Вук био и фолклорист, етнограф, етнолог, лингвист, историчар, социолог…

2

Од радова који се тиме баве, поменућемо само неке: a. Градимир Обрадовић, Етнолошка истраживања Тихомира Ђорђевића и њихов значај за социологију, „Социологија“ бр. 3–4/76, стр. 379–394. b. Миљана Радовановић, Вук Караџић, етнограф и фолклорист, САНУ, Београд 1973. године. c. Ђорђе Тасић, Преглед наше социологије, „Социолошки преглед“, 1938. године. d. Зборник, Сеоски дани Сретена Вукосављевића, Заједница образовања, Пријепоље 1974. године. e. Манојло Глушчевић, Етнографија, етнологија и антропологија, „Социологија“ бр. 3–4/63, стр. 21–50 f. др Цветко Костић, Цвијић и друштвене науке, предговор књизи Ј. Цвијића: Из друштвених наука, „Вук Караџић“, Београд 1965. године g. др Цветко Костић, Вук и наше друштво, предговор књизи: В. С. Караџића: О друштву, „Савремена школа“, Београд 1964. године.

-5-

II Пошто нас у овом случају занимају фолклор, етнографија и етнологија, пре осталих дисцплина, то ћемо кратко указати на схватања од којих полазимо. Фолклор као термин употребљава се од средине деветнаестог века, а изучава народно стваралаштво које се преносило најчешће речју и тиме постало део традиције. У оквиру фолклора разликујемо: пословице, песме, изреке, приче и приповетке, легенде, бајке, басне, игре, ликовна дела и друго. Најсложенији облик усменог приповедања је еп3. Од великог значаја за фолклор је машта, сензибилност, стил и језик. Однос између фолклорне грађе и других видова друштвеног живота пожељно је изучавати тамо где се они стварно испољавају. То важи и за комуникативне догађаје у

3

Социолошки лексикон, „Савремена администрација“, Београд, 1982. године, стр. 171.

-7-

којима се та фолклорна грађа употребљава4. У том смислу код свих фолклористичких истраживања неопходно је превазићи одвојеност и изолованост текста од контекста. Специфичну одредбу фолклора даје Дел Хејмз, кад каже да су „две врсте мерила данас, изгледа, веома интересантнe. Једно јесте могућност да се фолклористика дефинише као проучавање жанрова, а друго, као проучавање комуникативног понашања на естетској, експресивној или стилистичкој разини“. По њему, „свем говорењу се мора приступити као да поседује естетска, експресивна и стилистичка својства“5. С индустријским развојем, брзим демографским променама, успостављањем нових облика комуникација, као што су радио, телевизија и дневна штампа, значајно се умањују позитивна дејства социјалног миљеа на развој фолклора. Но, ипак, фолклор се и даље јавља, с једне стране, у новим облицима сеоско-градског живота, а с друге у још неразвијеним и забитим крајевима. У такво подручје, делом, спада и Златибор, па 4

5

Д. Хејмз, Етнографија комуникације, БИГЗ, Београд, 1980. године. Исто, стр. 243.

-8-

Прилог I Кратка белешка разговора проф. Сретена Марића и Љубише Р. Ђенића Чајетина, 22.9.1989. 11–12 сати Дан пре сам се најавио Љубиши Ђенићу да ћемо проф. Сретен Марић, његова супруга Никол и ја доћи у једну краћу посету. Чим смо се поздравили, а док је трајало послужење, проф. Марић се најлепше захваљује на цртежу који је добио прошле године од Љубише Ђенића. Моли га да одговори на неколико питања. Ђенић пристаје. С. Марић: Када сте почели да цртате и шта Вас је на то навело? Љ. Ђенић: Одговор је у мојој Био-библиографији. Ту сам записао: „У мојој фамилији од очеве и мајчине стране нико није цртао, али је било предака који су волели књигу. Моји дедови по мајци - 55 -

Милан и Маринко Ћирковић волели су књигу. Деда Маринко имао је сопствену библиотеку од преко 200 књига које нажалост нису сачуване, а исто тако и ујак Милија имао је један пун сандук књига, које сам имао у рукама док сам био мали, али нажалост и овај ујаков сандук са књигама нестао је на неки волшебан начин. И ја сада у позним годинама, када размишљам о мојој љубави за лепом сликом или графиком, постављам себи питање: како је дошло да заволим слику и цртеж? Вероватно да је та љубав дошла стицајем околности. Наиме, у првој деценији (свога живота) био сам болешљив. Прво за време окупације (Први светски рат) услед слабе и недовољне исхране имао сам рахитис, а после у току похађања основне школе, као што сам навео, нередовно сам исту похађао, прележавши два запаљења плућа, па сам пуно времена морао провести у соби. И онда у дугим усамљеничким часовима лаћао сам се оловке и хартије и цртао до миле воље замишљене ликове, животиње и пределе. У годинама мога детињства у Чајетини је са службом био солунац Милорад Мико Жеравчић. Он је био ретко добар човек. По струци је био столар, али захваљујући сво- 56 -

јој интелигенцији, дугој служби и залагању, догурао је до среског начелника. Иако без школе, волео је књигу, музику и ликовну уметност, а био је и велики љубитељ природе, а као страстан ловац прокрстарио је најнепроходније делове Златибора. Био је стари нежења и пријатељ мога оца. Те ме је скоро сваког дана изводио у шетњу, водио ме у канцеларију и у стан. У стану је имао грамофон, што је у оно време била реткост, имао је пуно књига и ловачких трофеја, па и један мали телескоп и за време летњих и јесењих лепих вечери гледали смо у звезде и он ми је објашњаво где су „Седам влашића“, „Велика и Мала кола“, где је „Даница“ и др. Први пут сам видео и како се слика. Једном приликом донео ми је из Ужица кутију акварел бојица и блок за цртање, па сам тако прионуо на озбиљнији цртачки рад. Не сећам се како сам дошао до уљаних боја и платна па сам покушао да радим на платну. Жеравчић је премештен у Ужице, и у Чајетини није било никог да ме упути на технику рада на платну па ни платно нисам умео да припремим. Ипак, урадио сам три веома слабе слике које и данас чувам као успомену на давно прохујале дане. После ова три - 57 -

неуспела платна нисам више ни покушавао да радим са бојама а и посебно што такав рад захтева доста и времена а и доста новца за материјал. Тридесетих година у београдским листовима излазили су цртежи оловком, тушем, кредом и угљеном Љубе Ивановића, Фронте Малог и др. сликара – графичара. Мени су се посебно свидели цртежи Малог који су излазили у „Правди“. Толико је он владао цртежом да се на њима, иако су рађени у црно белој техници, могло да осети доба дана, треперење природе или да се осети жуборење поточића или како ветрић пири на тим цртежима. Почео сам да га копирам. Око 1932. у Чајетини је радио као бањски лекар др Магазиновић Љубомир који је становао у кући мога оца. Био је ожењен Францускињом. Био је весељак и помало боем, а волео је књигу, музику и сликарство. Када је видео моје цртеже, охрабрио ме је да наставим. Указао ми је на неке недостатке, саветовао ме да цртање наставим искључиво тушем. Поклонио ми је веома луксузно издање Ренаковог „Запола“ и једну збирку старих ренесансних сликара (на жалост те књиге нисам сачувао). Упутио ме је да цртам старе грађевине и пејзаже и - 58 -

да мотиве узимам непосредно из природе – са лица места. За време окупације (Други светски рат), склањајући се по селима, скицирао сам доста цртежа који су ми годинама остајали у блоковима. Титово Ужице је после ослобођења почело да се изграђује, а што је условило рушење зграда међу којима је било веома интересантних, као што су: кафана „Два багрема“, родна кућа Милутина Ускоковића, Соколски дом и др. Око 80 ових цртежа у време од 1971. до 1979. г. објављено је у локалном листу „Златибор“ под насловом „Из албума старог Ужица“. Приличан број књига објављен је у „Веснику“, у књигама које сам ја илустровао, тако да ми је до сада објављено преко 200 цртежа. Иначе, први мој цртеж објавила је „Политика“ у броју од 14. децембра 1939. године. Знам да моји цртежи немају посебну уметничку вредност и нисам са њима ни мислио да се појављујем у јавности, али у послератној најезди наиваца помислих ако моји цртежи немају уметничку вредност, имаће документациону вредност. Моји стари пријатељи Младен Ст. Ђуричић, књижевник, и Милојко П. Ђоковић, публициста, дали су ми идеју да моје цртеже, према могућностима, - 59 -

објављујем и да кроз њих за будуће генерације сачувам успомену на старо Ужице. Посебно ми је драго што сам урадио 27 цртежа за Млађину књигу на тему старог Ужица „Ој Ужице, мали Цариграде“! Илустровао сам и један број „Расковника“. Био сам војник обнове. Радио сам и на више локалних акција. Ето, тако и поред рада на култури и књизи радио сам и на цртежу колико сам знао и могао. Знам да мој рад, иако је био разноврстан, неће бити унет ни у какву антологију, а моји радови и не припадају чистој и правој књижевности или писаној уметничкој речи. Ипак могу рећи да сам задовољан што сам урадио, а као што сам напоменуо, нисам радио ни ради славе ни материјалне користи. (Изводи из: Био-библиографије“, стр.

4–6, прим. С. Гавриловића) С. Марић: Шта је за Вас тада значило цртање? Да ли сте цртали само као документ или сте размишљали и о уметности? Љ. Ђенић: Ни тада, ни данас, не сматрам да је то уметност.

- 60 -

Прилог III ПРЕГЛЕД ОБЈАВЉЕНИХ РАДОВА ПРЕМА ОБЛАСТИМА 1. Новинарство: репортаже и дописи 2. Библиотекарство 3. Библиографије 4. Каталози, изложбе, извештаји 5. Друштвене науке 6. Привреда 7. Настава и образовање 8. Етнографија 9. Природне науке (природне реткости) 10. Архитектура 11. Ликовна уметност (цртежи) 12. Туризам – планинарство – спорт 13. Југословенска књижевност – приче 14. Остале области књижевности – легенде 15. Историја књижевности – прикази 16. Биографије 17. Историја 18. Културна историја 19. Необјављени радови разних области Укупно објављени радови Укупно објављени и необјављени радови Укупно xx+xxx (посебне публикације и остало)

x 00 05 06 07 32 33 37 39 5 72 75 796 886–32

xx 4 3 6 6 3 4

xxx 235 10 7 2 3 1 47 9 4 161 43 139

886–9

-

30

86–091 92 93 93–85

2 5

27 15 5 31 45 765 820

x - класификацијски број xx - посебне публикације xxx - прилози у листовима и часописима

- 69 -

33 33

843

Овај преглед је сачињен на основу Био -библиографије, а пошто је она написана 1977. године, то је садашње стање другачије, јер од 1977. до сада (1984.) Љ. Р. Ђенић и даље неуморно ради иако опхрван болешћу и поодмаклим годинама. У Чајетини, јануара 1984. године.

- 70 -

Слободан Гавриловић ЕТНОГРАФСКО СТВАРАЛАШТВО ЉУБИШЕ Р. ЂЕНИЋА РУЈАНСКОГ Издавач НК Јасен, Дечанска 12 Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Дизајн корице Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић