Ухваћени у вршењу својих права - Владимир Лепосавић

Вла­ди­мир Лепо­са­вић УХВАЋЕНИ У ВРШЕЊУ СВОЈИХ ПРАВА

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори Одјељење за друштвене науке Посебна издања Књига 2

Владимир Лепосавић УХВАЋЕНИ У ВРШЕЊУ СВОЈИХ ПРАВА Уредник Душан Крцуновић

УХВАЋЕНИ У ВРШЕЊУ СВОЈИХ ПРАВА ТЕМАТСКА ЗБИРКА ЕСЕЈА

Владимир Лепосавић

Подгорица 2017

„Већина оних који су узнемирени губитком повјерења у наду која их је дуго водила, мудро ћути. Немир којим ме такво стање испуњава нагони ме да говорим.“ Фридрих Хајек

Садржај Предговор .................................................................................... 9 I ОПШТЕ ........................................................................................ 15 Шта доводи до националних сукоба ................................. 17 Питање већине и мањине ...................................................... 29 О конституционализму – владавина већине по мјери цјелине ......................................................................... 41 Дужности мањина и теорија природне конституционалности .......................................... 51 О једнакости – правила о забрани дискриминације ..... 62 Слобода говора и судбина мисли ................................ 71 Интернационализација и деградација људских права ... 89 II ПОСЕБНО ................................................................................. 103 Питање Срба у Црној Гори ................................................ 105 Кратка историја дуге подјеле ........................................ 105 За(устав)љање народа ..................................................... 112 Правна ситуација ............................................................. 118 Фактично стање ................................................................. 124 Етнострес као епилог ........................................................... 133 Тамо гдје је слобода, тамо је отаџбина ............................. 141 Taмо гдје није слобода (...) ................................................... 149 Цару све, Богу ништа .......................................................... 161 Његошева одбрана .................................................................. 167 Борба за право ......................................................................... 193 Умјесто закључка – Срби после Југославије ..................................................... 201 Библиографија .......................................................................... 223 Ријеч о аутору ....................................................................... 231

ПРЕДГОВОР Ова књига настала је као резултат вишегодишњег студијског бављења темaма као што су забрана дискриминације и међународна заштита националних мањина. Тако формирани доктринарни увиди „провјерени“ су личним искуством и непосредним сазнањима у погледу сваког од анализираних наслова и њима припадајућих питања и дилема. У току, безмало, само једне деценије, моја држава промијенила је име, састав и уређење бар четири пута. Заједно са осталима, доживио сам два грађанска и један међународни рат, бомбардовање и економске санкције, неколико дисолуција и насилних једностраних сецесија, двије револуције, али и једну државну власт која није промијењена већ 70 година. За све тo вријеме, пресудно обликујуће било је искуство смјењивања припадања националној већини односно националној мањини, што је, по мом дубоком увјерењу, битно допринијело свеобухватнијем разумијевању проблематике међугрупних односа, дискриминације и положаја мањина. Стога овај рад представља слободну научну студију која је конципирана као тематска збирка есеја јасно одређеног предмета и циља – а то је настојање да се учини допринос потпунијем сагледавању и, последично, унапријеђењу положаја припадника једног народа. У намјери да се одговори на захтјев једноставне и прегледне систематизације, ова књига има општи и посебни дио, гдје сваки од њих обухвата седам поглавља односно седам сродних питања која су предмет посебне анализе. Последњи, сумирајући есеј истовремено представља закључак претходно изложеног. Наслови и поднаслови у овом раду нису праћени одговарајућом нумерацијом будући да свака од одабраних тема има карактер аутономног друштвеног и научног питања. Стога није нужно стриктно се придржавати датог редоследа, али је, разумије се, пожељно анализирати материју овог рада од општег ка посебном, управо на начин на који је излагано што свакако, није ствар насумичног избора. Један сегмент ове студије, превасходно главнина њеног општег дијела, представља прилагођене изводе из докторске дисертације која је 2016. године одбрањена на Правном фа-

10

Владимир Лепосавић

култету Универзитета у Београду („Међународноправна заштита мањина са посебним освртом на положај Срба у земљама бивше СФРЈ“). Ријеч је о оним питањима чије изучавање није засновано на употреби примарно догматског и нормативно-дескриптивног метода, а која су од неизоставно важна за правилно тумачење важећих међународних правних норми о забрани дискриминације и заштити националних, језичких и вјерских мањина. Због тога се у првом дијелу рада дјелимично одговара на питањa међунационалних сукоба и унутардржавних односа већине и мањине. Анализиране су, наиме, закономјерности одвијања међугрупних и међуетничких односа, а што подразумијева мултидисциплинарни приступ којег су правне студије као такве углавном лишене. Једна од тих законитости, чије се поријекло и природа испитују, јесте и „аутоматизам“ дискриминаторскoг понашања чланова групе, који постоји чак и онда када контекст дате хетерогене друштвене заједнице нема конкретну политичку позадину нити историју међусобних односа и/ли конфликата. Друго и треће поглавље баве се логичким основима организовања политичке заједнице каква је држава, полазећи од дјела класичне политичке филозофије у којима су на импресиван начин сучељене идеје о (свим) могућим облицима организовања власти и народног представништва. Акценат је стављен на употребу утилитаристичког, али и чисто етичког критеријума, гдје се „антички разлози“ критике већинског правила јављају као зачетак идеје конституционализма која ће заживјети знатно касније. На тај начин се и тумаче ставови о претпостављању идеје правичности принципу једнакости на којем је, уз незанемарљиве али „прихватљиве“ изузетке, почивала демократија античког полиса. Анализа питања дужности припадника националних и вјерских мањина иде у смјеру усвајања једног универзалног значења и схватања, које, дакле, једнако може и треба да важи за припаднике сваке мањине (и већине) данас. Излагање о теорији природне конституционалности представља покушај да се, за одређену групу не тако ријетких ситуација, понуди до сада неизречен концепт одавно прихваћене легитимности и већ постојеће логике и праксе.

Предговор

У окиру општег дијела посебно су анализирана и два конкретна међународна људска права – право на недискриминацију и слобода изражавања. Забрана дискриминације представља право-начело које је анализирано са становишта одређења циља који се њиме жели постићи и услова неопходних за његову примјену. Прилог о слободи говора, која представља право-инструмент, служи ближем одређењу граница примјене овог права и, још и важније, откривању оних облика злоупотребе истог којима до сада није посвећена нарочита пажња, а што је нарочито важно за разумијевање, поред осталог, теме ове књиге. Питање интернационализације и деградације људских права повезује материју општег и посебног дијела, служећи као својеврстан увод у други дио књиге. На том мјесту се објашњава импонујуће заживјела идеја универзалне заштите основних људских права, али и поражавајућа пракса злоупотребљавања и манипулисања истом. Посебни дио ове студије бави се питањем положаја Срба у Црној Гори, а заснован је на мојим измијењеним и допуњеним ауторским текстовима који су објављивани у електронским и штампаним медијима од 2007. до 2017. године. То је период који почиње усвајањем устава за осамостаљену Црну Гору, а завршава њеним пријемом у НАТО чланство. Већина поменутих текстова и коментара нису више доступни за јавност, па су њихове поруке и објашњења поново изнијети и додатно елаборирани у овом раду. Срби у Црној Гори трпе деценијску асимилацију путем дискриминације, па је њихов положај по много чему знаковит и информишући за правну свијест и политичко промишљање представника српског народа, што је, коначно, сваки грађанин Србин понаособ. Црна Гора је последња југословенска република која је напустила државну заједницу са Србијом. Та сецесија је била готово једина која је протекла без рата и међунационалних сукоба, па се потоњи изузетно неповољан положај грађана српске националности не може приписати некој реактивној афективности постјугословенског цивилизацијског интермеца. То истовремено указује на постојање посебне групе економских, политичких и психолошких мо-

11

12

Владимир Лепосавић

тива обесправљивања српског народа, чијем разоткривању и легитимном опонирању и служи ова књига. Поменуто расбрљавање путем обесправљивања је запатило цио пост-југословенски простор, укључујући, на један специфичан али крајње уочљив начин, и саму Србију, што је, ријечима сликовитог парадокса, сублимирао руски амбасадор Конузин када је, у Београду 2011. године, јавно упитао: „Има ли овдје Срба (!?)“. Тако је, осим у Црној Гори, опстанак Срба неизвјестан и у Македонији, гдје Срба, као и у Словенији, има око 2%; положај припадника националне мањине је угрожен самом чињеницом њихове „бројчане инфериорности“ и „политичке недоминантности“, нарочито ако њихов удио у укупном становништву износи два процента, када је сваки потез системске нетрпељивости или толерисане дискриминације потенцијално погубан по опстанак читаве једне заједнице. Даље, главнина политичке кризе у Босни и Херцеговини именована је, подршком оних који истом руководе, српским питањем, па је сва позорност управљена ка циљу преиспитивања статуса Републике Српске уз истовремено небављење правима које Срби не могу да остваре у другом, бошњачкохрватском ентитету. У Хрватској пак – гдје је у пола вијека два пута извршен такав погром над Србима да је историји остављено да по први пут забиљежи случај постојања концентрационог логора за дјецу и аргумента да је више стотина хиљада људи својом вољом напустило земљу у једном дану и даху – положај Срба не би могао бити окарактерисан као повољан, све и кад би домицилном становништву и повратницима било омогућено, као што није, да у потпуности остваре призната им права. Наслов ове књиге је уједно и њена тема. Полазећи од научних закона и цивилизацијских достигнућа, апострофираних у општем дијелу, анализира се случај положаја конкретне нације у једној држави, гдје су апстраховани закључци и сазнања поткријепљени конкретним примјерима и личним увидима. Циљ овог рада није, дакле, биљежење и систематизација случајева дискриминације и кршења појединачних људских права и слобода, већ приказ стања у којем се поло-

13

Предговор

жај обесправљености накнадно покушава легитимизовати поступањем којим се намјера остваривања легалних права жели представити као постојање кривице и виност per se. Да ли овоме постоји боља потврда од недавног иступа њемачке књижевнице Херте Милер, која је у Београду изјавила да су Срби, у минулим ратовима и мукама, сами себи нанијели зло те да су једини кривци за све патње кроз које су прошли (Sic!). Управо због наведеног, питања која су анализирана у првом дијелу књиге служе као потпора и доказ аутентичности ставова и закључака изнијетих у посебном дијелу овог рада. Највећа вриједност овог рада, могуће, ипак није посебно бављење конкретним статусом и правима Срба, већ општи ставови изнијети у првом и брањени у другом дијелу рада, којима се још једном подвлаче универзалне вриједности и законитости питања као што су нација, припадност, већина и мањина, једнакост, слобода и злоупотреба. Иако добро познате и гласно прихваћене, истине садржане у наведеним темама истовремено су исто толико игнорисане и пренебрегаване. Због тога, аргументи и искази општег дијела овог рада, и он у цјелини, служе одбрани слободне једнакости и сваког угроженог права било којег појединца и групе. Ову књигу, дакле, упућујем свима без обзира на опредјељење, припадност или поријекло, очекујући да ће представницима српског народа користити тако што ће им помоћи да избјегну ненадокнадиву штету (само)заваравања која је већ на вратима. Посвећујем је, међутим, Спасиној љубави и пожртвовању који су накривљени брод моје породице провели до сваке луке наде и сигурности… Велики допринос су дали и моји најближи пријатељи и колеге, претходна дјела бројних аутора и изнуђено љубазни библиотекари у земљи и иностранству. Захвалност дугујем и свом издавачу и, посебно, Јелици и Катарини на њиховој несебичној помоћи. Овдје нема „особе без које ова књига не би настала“, већ је то на овом мјесту, као и увијек и свуда, само и једино Бог. Београд, новембар 2017.

Аутор

OПШТИ ДИО

ШТА ДОВОДИ ДО НАЦИОНАЛНИХ И ДРУГИХ СУКОБA ГРУПА

Када се говори о нетрпељивостима и сукобима између и унутар друштвених група, одмах треба рећи да је од мале, ако и икакве, користи служити се једним одређеним методом или методима тек једне научне дисциплине. Бавећи се међугрупним односима са становишта социјалне психологије, Хенри Тајфел истиче да проучавање ове области друштвеног живота захтијева одговарајући свеобухватан приступ прије него конкретну теорију.1 Теодор Гур наводи да се историјски разлози за подређен положај националних група налазе у освајању, изградњи државе, миграцијама и економском развоју;2 овдје наведени „историјски узроци“ свједоче о томе како се и у којим условима, једна етничка и/ли национална заједница диференцирала, али не и зашто је њен положај као такав, по правилу, угрожен. Моменат „изградње државе“ (state building), а имајући на уму да је ријеч о модерној, нацији-држави, представља манифестујући разлог угрожености мањина и „других“ група. У том смислу, национална држава је онај социјално-политички оквир у којем психолошки, па тек потом материјални и други разлози, доспијевају у међусобни однос таквог квалитета и снаге, да је положај (мањинских) етничких и националних група (п)остао трајно неповољан. Ово лијепо објашњава Деветак када каже да су „демографски процеси, који утичу на преструктурирање неког друштва, као и други политички разлози варијабила, док су проблеми међуетничких односа константа“.3 1 H.

Tajfel, Social Psychology of Intergroup Relations, у: „Annual Review of Psychology“, Vol. 33, California 1982.

2 T. R. Gurr, Minorities at Risk: A Global View of Ethnopolitical Conlicts, United States Institute of Peace Press, Washington, D.C. 1993, 34.

3 С. Деветак, Мањине, људска права, демократија, Сарајево 1989, 34 и 38.

Владимир Лепосавић

18

Национализам, као политички програм и идеологија, јесте нововјековна појава, али оно што се налази у основи сваког претјераног национализма, као хипертрофираног осјећања важности или пресудности припадања једној друштвеној групи, није нова појава, већ своје коријене има у првим организованим људским друштвима. Ронен наглашава да идентитет као такав, и њему припадајуће сврставање, не производи конфликте сам по себи. Он тврди да језик, религија, историјска сjећања и друго представљају, заправо, појединачне одлике (features), гдје различитост ових карактеристика не узрокује етничке конфликте, већ се то догађа приликом тзв. активације идентитета – а која зависи од међусобног утицаја фактора као што су: природа човјека, држање лидера и представника групе, политички и економски услови, границе државе, предмет тежњи чланова групе и препреке њиховом остваривању. Због тога, по Ронену, сукобе производи активиран идентитет (activated identity), док у одсуству таквих сукоба не постоји идентитет већ само конкретна својства појединаца.4 Прецизније казано, идентитет свакако постоји али, ако изостају сукоби, то значи да се људи тим идентитетом примарно не служе или, коначно, да се њиме не служе на негативан начин (Sic!). У савременој доктрини се уобичајено наводи да је етноцентризам нова ријеч за стару појаву. Склоност ка унутар-групном фаворизовању и дискриминацији представља једно од урођених обиљежја човјековог живота (у групи), па психолози и антрополози често налазе да данашњи облици „национализма и расизма представљају хипертрофију етноцентризма који је хиљадама година испољаван, само на нижем нивоу“.5 Појам етноцентризма, који су први у употребу увели Гумпловиц и Самнер, означава став по којем се сопствена група доживљава као супериорна, а њени вриједносни и 4 D.

Ronen, Scientific mapmaking through exploration of the mechanism of conflict, у: „Положај мањина у Савезној Републици Југославији“, САНУ, Београд 1996.

5 R. Hamond, R. Axelrod, Тhe Evolution of Ethnocentrism, у: „Journal of Conflict Resolution“, Vol. 50 No. 6, 2006, 2.

Шта доводи до националних и других сукоба група

други стандарди као универзални – што, у крајњем, значи да се друге групе и културе посматрају кроз призму карактеристика и вриједности сопствене групе и, стога, уобичајено држе за инфериорне. Пандан етноцентризму и његова последица на пољу међусобних односа и додира једне заједнице са групама споља јесте ксенофобија. Иначе, етноцентризам припада оној категорији ставова који се, као несаобразни стварности, називају стереотипима, односно, у њиховом израженијем облику – предрасудама; ријеч је о „сувише поједностављеној менталној представи о, поред осталог, групи људи, а на бази које се даље заузима положај (не)наклоности према истој“.6 Феномен какав је етноцентризам и истородно осјећање, а које даље представља извориште за највећи број међуетничких конфликата, почива на разлозима превасходно психолошког и сазнајног карактера. Ерих Фром (Erich From) наводи да је управо необјективност заједничка свим психозама и психопатолошким стањима. Притом, он необјективност дефинише као „неспособност да се људи и ствари виде онако како заиста изгледају, да се, дакле, одвоји објективна слика од оне коју формирају нечије жеље и страхови“. Поменути недостатак објективности је, према Фрому, најуочљивији (notorious) баш на међународном плану, код односа који постоје између различитих нација; у том случају, објективност је, његовим ријечима, изузетак, а никако правило. Присутност поменутих психолошких структура и колективних осјећања дугује и одговарајућим, „природним“ законитостима по којима се одвија људски живот. Ријеч је, прије свега, о томе да друштво функционише кроз и захваљујући организованости у одговарајуће друштвене групе, чија је међусобна изолованост (историјски гледано, па и у данашње вријеме) правило. Иако узроци конкретних међуетничких сукоба могу бити доминантно материјалног односно економског карактера, не може у потпуности бити прихваћен став оних аутора који главни повод за ову врсту сукоба нала6 H.

Tajfel, op. cit., 3.

19

Владимир Лепосавић

20

зе у „сукобу тзв. реалистичних, материјалних интереса“ (Gumplowitczet al.). Напротив, управо психолошки разлози (у чији састав, мада не нужно, улазе и они историјског карактера) јесу кључни узрочник већине међуетничких сукоба – гдје пренаглашавање, иначе неспорног, значаја који група има за појединца води у бројна ирационална и психопатолошка понашања, укључујући и погрешно разумијевање самих материјалних и економских интереса. У прилог томе и Ле Бонова теза да су одговарајуће психолошке карактеристике појединца и групе трајно присутне, и да, попут оних биолошких, готово вјековима нису претрпјеле ни најмање промјене.7 Основну етноцентричног и ксенофобичног држања, те тиме и међуетничких сукоба, налазимо у оном биолошком код човјека, а што се неријетко назива „урођеним дивљаштвом“.8 У питању је природни инстинкт за преживљавањем који је праћен осјећањем страха за исто.9 Једна од темељних поставки класичне психологије јесте управо хипотеза о међусобној условљености фрустрације и агресије. Треба нагласати да у модерној цивилизацији, која познаје бројне, слојевите и међусобно различите културе и заједнице, страх од homo novus-а и, повратно, дискриминација и/ли агресија према истом, не мора нужно да почива на увиду у конкретну, физичку угроженост од припадника друге и другачије групе. Потреба за снажењем осјећања при7 G.

Le Bon, The Crowd – A Study of the Popular Mind, Ontario 2001. Симеуновић, Етничке мањине и нова национална држава, у: „Положај мањина у Савезној Републици Југославији“, САНУ, Београд 1996.

9 До производње првог нуклеарног оружја у свијету, у оквиру „пројекта Менхетен“, дошло је током II свјетског рата, управо на бази страха и убјеђења да би такво наоружање могла развити нацистичка Њемачка. Иако се показало да непријатељ није развио такво оружје, нуклеарна бомба је произведена и врло брзо употребљена у истом рату, што је отворило ново поглавље у историји међународних односа и људске егзистенције уопште. Поводом развијања ове врсте оружја, амерички сенатор Фулбрајт примјећује да је људски род једини међу свим живим бићима који је изумио средство за сопствено уништење, што га чини „безумним исто онолико колико и генијалним“. J. W. Fulbright, The Arrogance of Power, New York 1966.

8 Д.

„Толико гласова, толико језика једва разумљивих један другом; мноштво оштроумности, врло ријетко продор танане осјећајности или удаљени сијев муње дубокомислености која застрашује или усрећује, а најређе печат класичне једноставности, који просто сам себе доказује.“ Густав Радбрух

БИБЛИОГРАФИЈА Аврамов Смиља, Крећа Миленко, Међународно јавно право, Службени гласник, Београд 2006. Аврамовић Сима, Rhetorike Techne – Вештина беседништва и јавни наступ, Београд 2008. Аристотел, Политика, Глобус, Загреб 1988.

Advisory opinion regarding Minority Schools in Albania, PCIJ Reports, Series A/B No 64, 1935, у: „UN Publication, Summaries of Judgments“, United Nations, Sales No. E.12.V.18, New York 2012.

Akermark Athanasia, Justifications of Minority Protection in International Law, Kluweral Law International, London 1997. Бован Саша, Парадигматски корени социологије права – основи биолошке теорије права, Досије, Београд 2004. Бугарски Ранко, Говор, говорени и говорни језик, у: „Фонолошки и фонетски аспекти говореног језика“, Загреб 1988. Бургентал Томас, Међународна људска права, Београд 1997.

Bagley Harrington Tennent, General Principles and Problems in the International Protection of Minorities, University of Geneva, 1950.

Backer C. Larry, God(s) оver Constitutions: International and Religious Transnational Constitutionalism in the 21st Century, у: „Mississippi College Law Review“, Vol. 27:11, 2008.

Borgen Christopher, The Language of Law and Practice of Politics: Great Powers and the Rhetoric of Self-Determination in the Cases of Kosovo and South Ossetia, у: „Chicago Journal of International Law“, Vol. 10 No. 1, 2009. Вотсон Алан, Правни транспланти – приступ упоредном праву, Народна књига, Београд 2000. Вуковић Гавро, Мемоари (2), Обод, Цетиње 1985.

Wirth Luis, Why the Jewish Community Survives, у: „When People Meet“, Hinds, Hyden & Eldredge, New York 1949.

Wittgenstein Ludwig, Tractatus logico-philosophicus, Свјетлост, Сарајево 1960. Гиденс Ентони, Социологија, ЦИД, Подгорица 2001.

Galantai Jozsef, Trianon and the Protection of Minorities, Columbia University Press, New York 1993.

224

Библиографија

Gardbaum Stephen, Human Rights as International Constitutional Rights, „European Journal of International Law“, Vol. 19 No. 4, 2008.

General Comment 18, Non-discrimination, HRC, Thirty-seventh session, 1989, у: U.N. Doc. HRI/GEN/1/Rev.1 at 26, 1994.

Girasoli Nicola, National Minorities – Who Are They?, Budapest 1995.

Graham Benjamin, Horne Ben, Unrecognized States: A Theory of Self-Determination and Foreign Influence, Presented at the annual meeting of the American Political Science Association (APSA), Seattle 2011.

Grotius Hugo, On the Law of War and Peace, Kitchener, Ontario 2001.

Gurr T. Robert, Minorities at Risk: A Global View of Ethnopolitical Conlicts, United States Institute of Peace Press, Washington, D.C. 1993. Димитријевић Војин, Пауновић Милан, Људска права, Београдски центар за људска права, Београд 1997. Докић Марко, Хобсова уговорна теорија, ЦИД, Подгорица 2007. Достојевски М. Фјодор, Записи из подземља, Ленто, Београд 2014.

Dickson Brice, The Horizontal Application of Human Rights Law, у: „A Human Rights: an Agenda for the 21st Century“, Cavendish Publishing Limited, UK 1999.

Dunnoff Jeffrey, Trachtman Joel, A Functional Approach to Global Constitutionalism, у: „Ruling the World? Constitutionalism, International Law and Global Governance“, Cambridge University Press, 2009. Деветак Силвио, Мањине, људска права, демократија, Ослобођење, Сарајево 1989.

Duchacek Ivo, Аntagonistic Cooperation: Territorial and Ethnic Communities, у: „Publius“, Vol. 7, No 4, Oxford University Press 1977. Еперсон Ралф, Нови светски поредак, Невен, Београд 2001.

Eide Asbjørn, Possible ways and means of facilitating the peaceful and constructive solution of problems involving minorities, UN Doc. E/CN.4/Sub2/1993/34.

Библиографија

Зуровац Мирко, Интелектуалци и друштвена стварност, у: „Интелектуалци и друштвена стварност“, Београд 2005.

Zacher Mark, The Territorial Integrity Norm: International Boundaries and the Use of Force, у: „International Organizations“, Vol. 55, Issue 2, Cambridge Journals Online, 2001. Ивошевић Зоран, Радно право, Службени гласник, Београд 2009. Игњатијеф Мајкл, Људска права као политика и идолопоклонство, Службени гласник, Београд, 2006. Иљин Иван, Пут ка очигледности, Логос, Београд 2012 Јањић-Комар Марина, Правноантрополошки оглед о основним правима човека, Београд 2004. Јевтић Драгош, Поповић Драгољуб, Народна правна историја, Београд 2003. Јевтовић Зоран, Интелектуалци као медијски вратари 21. века, у: „Интелектуалци и друштвена стварност“, Београдски форум за свет равноправних, Београд 2005. Јелинек Георг, Право мањина, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд 1902. Јеринг Рудолф, Борба за право, Правни факултет УБ, Београд 1998. Јеротић Владета, Вера и нација, Ars Libri, Београд 2004. Јовановић Владислав, Рат који се могао избећи, Нолит, Београд 2008. Јовановић Слободан, Културни образац – Један прилог за проучавање српског националног карактера, Стубови културе, Београд 2005. Јордовић Иван, Историјски корени учења о праву јачег, у: „Анали“, 2/2009, Правни факултет УБ, Београд 2009. Кијук Предраг Драгић, Атлантократија као језуитски идеализам, Глас Цркве, Шабац 2006. Крећа Миленко, Међународно јавно право, Службени гласник, Београд 2010. Крећа Миленко, Пар напомена о основним правним елементима концепције растакања југословенске федерације, у: „Социолошки преглед“, Vol. XXVIII, Београд 1994. Кривокапић Борис, Лексикон међународног права, Институт за упоредно право, Београд 1998.

225

226

Библиографија

Кривокапић Борис, Мањине у међународном праву, Прометеј, Београд 2006.

Capotorti Francesco, Study on the Rights of Persons belonging to Ethnic, Religious and Linguistic Minorities, United Nations, New York 1991. Копривица Часлав, Стрепња пред будућношћу: Филоцофскоисторијска разматрања о савременом човеку, у: „Смисао“, Матица српска, Никшић 2012.

Cassese Antonio, International Law, Oxford University Press, New York 2005. Келзен Ханс, О суштини и вредности демократије, Службени гласник, Београд 2005.

Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide, The Secretariat and Ad Hoc Committee Drafts, С. Claude, National Minorities – An International Problem, Harvard University Press, Cambridge 1955.

Council Directive of 29 June 2000 implementing the principle of equal treatment between persons irrespective of racial or ethnic origin, 2000/43/EC, Official Journal L 180, 19/07/2000 P. 0022 – 0026.

Crawford James, State Practice and International Law in Relation to Unilateral Secession, у: „Report to Government of Canada concerning unilateral secession by Quebec“, University of Cambridge, 1997. Лепосавић Владимир, Осврт на неке карактеристике данашњег положаја Србије у светлу дихотомије Исток/Запад, у: „Зборник радова Факултета за дипломатију и безбедност“, бр.

3, Београд 2014. Лепосавић Владимир, Сецесија – пред вратима међународног права, Матица српска, Никшић 2013. Ломпар Мило, Дух самопорицања, Catena Mundi, Београд 2017. Лукић Радомир, Методологија права, БИГЗ, Београд 1995. Лукић Радомир, Теорија државе и права II – Теорија права, БИГЗ, Београд 1995. Лукић Радомир, Кошутић Будимир, Увод у право, Правни факултет УБ, Београд 2003, Lauterpacht Hersch, International Law and Human Rights, New York 1973.

Lauterpacht Hersch, The Grotian Tradition in International Law, у: „British Year Book of International Law“, 1946.

Библиографија

Le Bon Gustave, The Crowd – A Study of the Popular Mind, Kitchener, Ontario 2001.

Leys Wayne, Philosophical and Ethical Aspects of Group Relations, у: „Understanding Мinority Groups“, University of Rochester, New York 1956. Марковић Михаило, Одговорност интелектуалаца у времену кризе, у: „Интелектуалци и друштвена стварност“, Београд 2005. Марковић Ратко, Уставно право и политичке институције, Јустинијан, Београд 2004. Маркуш Јован, Народна странка у Књажевини и Краљевини Црној Гори 1906 – 1918, Цетиње 2006 Маслов Абрахам, Мотивација и личност, Нолит, Београд 1982. Маковеи Моника, Слобода изражавања – водич за примјену члана 10 Европске конвенције, Савјет Европе 2008.

Medda-Windischer Roberta, Old and new minorities: Reconciling diversity and cohesion, European Academy, Baden-Baden 2009.

Moucheboeuf Alcidia, Minority rights jurisprudence, Council of Europe, Strasbourg 2006. Напредни клуб, Извештај о политичким правима српског народа у региону, Београд 2015. Напредни клуб, Извештај о политичким правима српског народа у региону, Београд 2013. Напредни клуб, Извештај о политичким правима српског народа у региону, Београд 2012. Напредни клуб, Извештај о политичким правима српског народа у региону, Београд 2011. Напредни клуб, Извештај о политичким правима српског народа у региону, Београд 2009. Немањић Милош, Културе националних мањина и социокултурни модел заједничког живота у једној држави, у: „Положај мањина у Савезној Републици Југославији“, САНУ, Београд 1996. Орвел Џорџ, 1984, БИГЗ, Београд 1984.

Oakeshott Michael, The Idea of a University, у: Fuller Timothy, The idea of the university in Newman, Oakeshott, and Strauss, Academic Questions 2003.

Olivercona Karl, Law as Fact, Stevens&Sons, London 1971. Павловић Илија, Већина и мањина, Politea, Београд 1999.

227

228

Библиографија

Петровић II Петар Његош, Изабрана писма, Сабрана дела, Просвета, Београд 1967. Платон, Држава, БИГЗ, Београд 2002. Подунавац Mилан, Консезус у мултиетничким друштвима, у: „Положај мањина у Савезној Републици Југославији“, САНУ, Београд 1996. Полен Ремон, Истине и слобода – оглед о слободи изражавања, Београд 2001. Поповић Ђуро, Рогановић Јован, Земљопис Књажевине Црне Горе – за ученике III разреда основне школе, Државна штампарија, Цетиње 1895.

Peters Christopher, Persuasion: A Model of Majoritarianism as Adjudication, „Northwestern University Law Review“, Vol. 96, 1-2001. Радбрух Густав, Филозофија права, Правни факултет УБ, Београд 2006. Радушки Нада, Срби као нова национална мањина у постјугословенским државама, у: „Социологија“ vol. 53, бр. 34, Београд 2011. Раз Џозеф, Етика у јавном домену, ЦИД, Подгорица 2005.

Ronen Dov, Scientific mapmaking through exploration of the mechanism of conflict, у: „Положај мањина у Савезној Републици Југославији“, САНУ, Београд 1996. Симеуновић Драган, Етничке мањине и нова национална држава, у: „Положај мањина у Савезној Републици Југославији“, САНУ, Београд 1996. Симић Жељко, Преображаји тоталитарне свести – пролегомена за социологију сазнања, КПЗ, Београд 2006. Симић Жељко, Судбина српске духовности, Прометеј, Београд 2015. Становичић Војислав, Већина и мањина у демократији, у: „О демократији“, Службени гласник, Београд 2005. Становчић Војислав, Владавина права и суживот етничких група, у: „Положај мањина у Савезној Републици Југославији“, САНУ, Београд 1996. Стојановић Драгољуб, Антић Оливер, Увод у грађанско право, Правни факултет УБ, Београд 2004. Стојановић Зоран, Коментар Кривичног законика, Службени гласник, Београд 2009.

Библиографија

Стојковић Момир, Историјски развој заштите мањина и савремена међународна актуелност мањинског питања у балканским односима, у: „Положај мањина у Савезној Републици Југославији“, САНУ, Београд 1996.

Simon Thomas, Ethnic Identity and Minority Protection, Plymouth, London 2012.

Tajfel Henri, Social Psychology of Intergroup Relations, у: „Annual Review of Psychology“, Vol. 33, California 1982. Токвил Д. Алексис, О демократији у Америци, Сремски Карловци 1990. Томић Зоран, Струка и политика, Досије, Београд 2003. Тркуља Јовица, Обнова демократије у посткомунизму, у: „Зборник радова – О демократији“, Службени гласник, Београд 2005.

Tocqueille Alexis, Democracy in America, New York 1969.

Thomas Franck, The Emerging Right to Democratic Governance, у: „The American Journal of International Law“, Vol. 86, No. 1, American Society of International Law, Cambridge University Press, 1992.

Thornberry Patrick, Is There a Phoenix in the Ashes?, у: „Texas International Law Journal“, Vol. 15. No. 3, Texas 1980.

Fulbright James William, The Arrogance of Power, Random House, New York 1966.

Fuller L. Lon, The Morality of Law, London 1964. Хантингтон Самјуел, Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица 2000. Хес Џералд, Фридленд Стивен, Технике подучавања права, ЦИД, Подгорица 2005. Херодот, Историја – 1. и 2. део, Матица српска, Нови Сад 1988. Хефе Отфрид, Аристотелова Политика, Утопија, Београд 2009.

Hamilton Alexander, Madison James, The Federalist Papers, The Pennsylvania State University, Hazleton 2001.

Henkin Louis, The Age of Rights, Columbia University Press, New York, 1990.

Henkin Lous, How Nations Behave, Columbia University Press, New York 1968.

Hamond Ross, Axelrod Robert, Тhe Evolution of Ethnocentrism, у: „Journal of Conflict Resolution“, Vol. 50 No. 6, 2006.

229

Hill Diane, Ethnostress: The Distruption of the Aboriginal Spirit, Ontario, Canada 1992. Црњански Милош, О национализму и српском становишту, Catena Mundi, Београд 2012.

Choudhry Sujit, After the Rights Revolution: Bill of Rights in the Post-Conflict State, у: „Annual Review of Social Science“, Vol. 6, Faculty of Law, University of Toronto 2010.

РИЈЕЧ О АУТОРУ

Др Владимир Лепосавић рођен је 24. августа 1984. године у Бару гдје је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је 2008. године на Правном факултету Универзитета у Београду са просјечном оцјеном 10. Троструки је добитник награде Универзитета у Београду (Задужбина „Миливоје Јовановић и Лука Ћеловић“) за стручне радове из области правних и економских наука; последњу награду је добио 2013. године за рад под називом: „Плагирање и научни рад као ауторско дјело – студија о проблемима доказивања“. Стипендиста је Фондације Роберт Шуман и добитник престижне Фулбрајтове награде за остварене изванредне академске и професионалне резултате. Учествовао је у раду и активностима домаћих судова, међународних организација (UNHCR) и удружења грађана, а стручну праксу обавио у Европском парламенту, у Бриселу и Стразбуру. Специјализирао је у области међународних људских права 2015. године, на Правном факултету у Вашингтону (American University Washington College of Law), а докторирао на теми међународне заштите мањина 2016. године, на Правном факултету Универзитета у Београду. Аутор је двије монографије и више научних студија и чланака из области међудржавног права и међународних људских права. Члан је и оснивач неколико струковних и грађанских удружења. Учествовао је у раду бројних домаћих и међународних семинара и конференција. Доцент др Владимир Лепосавић бави се правним савјетовањем и заступањем, а од 2009. године ради као предавач на универзитетима у Београду и у Подгорици.

Владимир Лепосавић Ухваћени у вршењу својих права Тематска збирка есеја издавач Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори Одјељење за друштвене науке Јасен уредник Душан Крцуновић за издавача Јелица Стојановић Војо Станишић лектор Катарина Брајовић дизајн Весна Сушић штампа Арт-Графика, Никшић тираж 500 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 341 327 323.1(=163.41)(497.16)”20” ЛЕПОСАВИЋ, Владимир, 1984Ухваћени у вршењу својих права : тематска збирка есеја / Владимир Лепосавић. - Београд : Јасен ; Никшић : Издавачки центар Матице српске Друштва чланова у Црној Гори, 2017 (Никшић : Арт-графика). - 231 стр. ; 21 cm. - (Посебна издања / Матица српска - Друштво чланова у Црној Гори. Одељење за историју ; књ. 2) Тираж 500. - Ријеч о аутору: стр. 231. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 223-230.

ISBN 978-86-6293-071-2 (Јасен) a) Међународни односи b) Српско питање - Црна Гора COBISS.SR-ID 252283916