Page 1


СВЕТЛАНА ЛУГАНСКА Духовни огањ Српске цркве


Библиотека Православно искуство Светлана Луганска ДУХОВНИ ОГАЊ СРПСКЕ ЦРКВЕ С руског језика превела Марина Тодић Издавач ЈАСЕН Дечанска 12, Београд Тел. 0113286339; 064 12 42 626 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Коректура текста ЈАСЕН Припрема за штампу Слободан Зечевић Дизајн корица Мирко Тољић

У књизи су коришћене фотографије из приватних архива Светлане Луганске и њених саговорника. Слика на задњој корици: Манастир Савина, Херцег-Нови


Светлана Луганска

ДУХОВНИ ОГАЊ СРПСКЕ ЦРКВЕ

Београд 2018


САДРЖАЈ

Реч аутора .........................................................................................

7

Длановима ка духовном жару (Проф. др Михаило Шћепановић) ...

9

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ (ГАВРИЛОВИЋ) ..............................

13

АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (РАДОСАВЉЕВИЋ) ....................................

27

ПРОТОЈЕРЕЈ ДЕЈАН ДЕЈАНОВИЋ .................................................

56

МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ (РАДОВИЋ) .............................................................................

79

ЕПИСКОП ДАВИД (ПЕРОВИЋ) ........................................................

106

ИРИНА ВОЈВОДИЋ ..........................................................................

120

ИГУМАНИЈА ФОТИНА (ХАСЛ) ..........................................................

141

ЈЕРОМОНАХ РАФАИЛО (БОЉЕВИЋ) ...............................................

159

ЕПИСКОП СЛАВОНСКО-ПАКРАЧКИ ЈОВАН (ЋУЛИБРК) ...............

177

ИГОР ЗИРОЈЕВИЋ ...........................................................................

190

ПРОТОЈЕРЕЈ МОМЧИЛО КРИВОКАПИЋ ........................................

214


Реч аутора Књига Духовни огањ Српске цркве настала је као део пројекта „Планета православља‖ московске издавачке куће „Никеја‖, који је посвећен историји и традицији помесних цркава. Књиге из ове серије говоре о животу православаца из Грузије, Грчке и Србије, а читалац се кроз приче јунака из књиге упознаје с њима, с њиховом судбином, путем ка вери, својеврсним традицијама и обичајима. У овим разговорима огледа се и судбина народа, земље и Цркве. Руско издање ове књиге (под називом Люди сербской церкви) објављено је 2014. године и посвећено је 900–годишњици рођења Преподобног Симеона Мироточивог (Стефана Немање), 120–годишњици рођења Преподобног Јустина Ћелијског, 100–годишњици рођења блаженопочившег Патријарха Српског Павла, 100–годишњици почетка Првог светског рата, 70–годишњици тзв. „савезничког‖ крвавог бомбардовања Београда, као и других српских градова, на Васкрс 1944. године, и 15–годишњици још крвавијег бомбардовања Југославије од стране НАТО пакта. Кроз разговоре с представницима Српске цркве пре свега сам желела да осветлим непрекидно мучеништво српског народа, о којем се у мојој отаџбини Русији не зна много, да истакнем његово страдање које траје вековима, где једне тлачитеље и мучитеље смењују други. Најпре су то били Турци, затим Аустријанци и Мађари (Аустро-Угарска), Бугари, хрватске усташе, немачки фашисти, комунисти, Албанци… И, најзад, 19 моћних земаља света, чланица НАТО алијансе, које су недавно бомбардовале ову малу земљу. Без обзира на блискост двају народа, српског и руског, и на њихове вишевековне духовне и културне везе, Руси не знају много о Србима. Не знају много о томе како је мали српски народ кроз историју постојано и храбро одолевао свим искушењима, подносећи велике жртве да би одбранио и сачувао своју веру, име и српски језик. Иако су последњих година људи из Русије почели чешће да долазе у Србију, знање о њој се не повећава, већ само 7


утисци, који, по правилу, углавном остају површни. Истовремено, тешко је наћи Србина који не познаје руску културу и историју, који неће цитирати Достојевског, Јесењина или Пушкина, или се неће сетити неке приче о вољеној Русији. Желела сам да подстакнем руске читаоце да се озбиљније заинтересују за своју браћу по вери. Било ми је драго да видим како је књига наишла на одјек у срцима многих мојих сународника и како је лепо прихваћена. Људи су ми писали, делили су са мном утиске, захваљивали се, изражавајући жељу да се упознају с мојим саговорницима и да на неки начин ступе у везу с њима. Млада новинарка из Москве Лидија Гољајева се, прочитавши књигу, упутила у Београд, како би се срела с протојерејем Дејаном Дејановићем и Ирином Војводић. С њима је склопила топло пријатељство. Написала је низ дивних текстова о Србији, учествовала на промоцији књиге у Русији и постала још једна карика која спаја наше народе – сведок и весник љубави. Посебно ме је дирнуло како су књигу, која је промовисана у Митрополији црногорско-приморској (у Подгорици) и у Храму Светог Саве у Београду, примили сами Срби. Велики број људи, сазнавши за књигу, питали су да ли ће бити објављена и на српском језику. Желели су да имају књигу казивања својих омиљених духовника. И, ево српског издања, под насловом Духовни огањ Српске цркве, у преводу с руског језика. Како се појављује на 100–годишњицу завршетка Првог светског рата, ово издање посвећујем великој победи српског народа у том рату, која је уједно била и победа над злом што га је столећима гушило, уз наду да ће Руси о Србима убудуће знати бар за онолико више колико је испричано у овој књизи – присније доживљавајући наше заједништво у вери и култури. Светлана Луганска

8


Длановима ка духовном жару Колико су промрзли српски дланови док им се гасила духовна ватра кроз историјске ломове, од турског времена, преко савремених робовања под разним завојевачима и „ослободиоцима―, па све до данашњих дана, чини се да свако духовно зрачење уноси неопходно окрепљење, не само промрзлим длановима, већ и промрзлим душама српског народа. Духовно озрачје, које доноси књига Светлане Алексејевне Луганске, читаоцу даје, ако је добронамеран, и снагу и подстрек да завири у дубину сопствене душе, испита њену (не)пуноћу, и на тај начин оснажен, нарочито у времену колебања, осмели се да пригрли помисао да није лоза без корена. Књига која је пред читаоцем представља прегршт разговора, прецизније казано, венац људовања с најумнијим главама Српске цркве и најздравијим изданцима из темеља њених. Књига је писана о српској православној души, али је и исписана из православне душе. Кад то кажемо, ослоњени смо на структуру сваког разговора, у коме ауторка скоро неприметно води разговор, као да је сопственом речју срасла с унутрашњом причом, монологом (са)беседника. То нам, с друге стране, индиректно показује да је ауторка књиге врстан познавалац српске етно-историје, етногеографских посебности појединих српских регија, односно простора, на којима се данас и крсти и говори српски, без обзира на данашње балканске међудржавне међе. Посебност ове књиге лежи и у чињеници да је сенче поједини животи и судбине српских црквених великодостојника, али књигу обједињује јасно препознатљив духовни огањ који је својствен српском народу, кад се већ, по дефиницији Аве Јустина, нашао на ватреном раскршћу. И то је најважнија карактеристика самог садржаја књиге, која ће јој и омогућити дуг век, не само у коришћењу, него и у сећању читалаца. У књизи су заступљени следећи саговорници: патријарх српски Иринеј (Гавриловић), архимандрит Јован Радосављевић, протојереј Дејан Дејановић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић), епископ Давид (Перовић), попадија Ирина 9


Војводић, игуманија Фотина (Хасл), јеромонах Рафаило (Бољевић), епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), Игор Зиројевић, протојереј Момчило Кривокапић. Дакле, духовнии огањ из наслова ове књиге чини једанаест пламенова, односно једанаест разговора, који читаоцу осликавају историјско наслеђе кроз етичке ломове и духовна устајања, тако да се читаочеви дланови, примакнути било ком од ових пламичака, могу довољно угрејати да му прибаве додатну снагу за самоспознају. А самоспознаја није ништа друго него живот, јер, како рече патријарх Иринеј, вредност и суштину вере показујемо животом. Речи архимандрита Јована Радосављевића који, као ходајућа енциклопедија, не штеди ни себе ни своје историјске претходнике, како би показао одважност усправног хода, из духовне тмине претходних времена израњају светионички. Томе су потврда и његове речи из закључка разговора: Бог Отац све чини из љубави према нама, јер је љубав изнад закона, и нема потребе за законом. Протојереј Дејан Дејановић је црквицу на Топчидерском гробљу претворио у недељни и празнични литургијски окуп верника из сваког дела града. Како то чине подвижници кад сопствени живот уграде у живот скоро непознате гробљанске цркве, читаоцу остаје да види из овог разговора, јер његова мисао да православље није доктрина и није теорија, већ да је православна вера живот и искуство – то најбоље и потврђује. Човек црква, небески човек, су најчешће одреднице које се могу чути од верника о митрополиту Амфилохију. Читалац ће се до детаља уверити у то из разговора који је Луганска водила с Митрополитом. Треба видети како један од најумнијих пастира Српске цркве урања у дане сопственог детињства, с колико топлине и разборитости говори о својим родитељима и својој родбини, и с коликим се уверењем као млад богослов опредељује за свој подвижнички пут, да би нам показао, и не само показао, већ нас и уверио, да Бог није Бог мртвих, већ Бог живих. Из свега тога је следила његова спознаја да вера захтева подвиг, али је сазревала и његова непоколебљива снага да прстом упре у савремено паганство националног типа, које подрива темеље Цркве Божије. Задивљује и разговор са епископом Давидом (Перовићем), али и показује због чега је овај француски ђак могао постати 10


најближи сарадник патријарха Павла у последњим годинама његовог живота. Љубав према животу и потомству иконички илуструје разговор с попадијом Ирином Војводић, прибраном мајком једанаесторо здраве и веселе деце. Речи: Тамо где птице поју Господу, човек не може да Му се не диви, како је за манастире код Скадарског језера рекла мати Фотина (Хасл), игуманија манастира Бешка, скоро да оцртавају суштаство српске духовности. Ако се уз ово дода да је то трећи манастир по реду који је обновљен њеним трудом и подвигом, онда слика тог труда и подвига као склопљени мозаик израња пред читаоцем. Разговор с јеромонахом Рафаилом (Бољевићем) показује на који начин је за младог човека сусрет с литургијом избављење човековог живота – из окова бесмисла. Мисли епископа славонско-пакрачког показују због чега је епископ Јован постојан и стамен на најсветијој и на најтрагичнијој коти српског православног простора. Тамо где је, по усменом предању, Свети Кирило проповедао и где је родно место српског патријарха Павла, епископ славонско-пакрачки Јован данас враћа у живот спаљене храмове и закриљује мошти новомученика, па сада као да над Славонијом одзвања трезвеност његове речи: Биће нам потребно много молитава и много љубави да се ране зацеле. Један од најмлађих саговорника ауторке ове књиге Игор Зиројевић, као аутор јединственог дела Антологија Божанствене Литургије, као прве српске богослужбене књиге о византијском појању, у складу са својим свестраним образовањем, ће своју озбиљност према овом послу стопити у исказ да је појање пре свега молитва. Разговор с протојерејем Момчилом Кривокапићем показује читаоцу на који се начин људска разборитост и неприкосновена стоичност на духовној простирци отелотворује у грандиозну фигуру човека који, како сам изјави, верује у Бога од детињства, што даље снажи његово уверење да је темељ љубави према Богу, према Цркви, темељ спремности да за њу дам живот. Само искрен човек је спреман да призна да је особену мудрост све могу у Христу који ми даје снагу научио од руског библиотекара Геор11


гија Свишчева, који је као емигрант радио на Богословском факултету у Београду. Претходна реченица из нашег предговора овој књизи, чији је аутор Рускиња Светлана Алексејевна Луганска, на симболичан начин илуструје нераскидиву вековну везу два братска православна народа. Читалац се не може отети утиску да је разговорна нит, као тематска задатост, вешто упредана у мисаоно ткање које са страница књиге израња пламсањем. Снага тог плама је драгоцено неопходна да својом топлином загреје и дланове и душу будућем читаоцу, јер је почаствован ретком приликом да добије овакве сабеседнике. У Београду, на Благовести 2018.

12

Проф. др Михаило Шћепановић


ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ (ГАВРИЛОВИЋ) Његова Светост патријарх српски, архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки господин Иринеј рођен је 28. августа 1930. године у селу Видова у близини Чачка. Основно образовање је стекао у родном селу, затим је завршио гимназију у Чачку, наставио је школовање у богословији у Призрену и на Богословском факултету у Београду. По завршетку факултета служио је војску, после чега је именован за професора Призренске богословије. Пре ступања на дужност у октобру 1959. године замонашио га је Његова Светост патријарх српски Герман у манастиру Раковица и дао му је име Иринеј. На Свету Петку, 27. октобра исте године, рукоположен је за јеромонаха. Школовање је наставио на постдипломским студијама на Богословском факултету Атинског универзитета. За руководиоца монашке школе Острошког манастира постављен је 1969. године, а затим (1971) – за ректора Призренске богословије. За Епископа моравичког, викарног епископа Његове Светости патријарха српског изабран је 1974. године и хиротонисан је 14. јула исте године. Од 1975. године је Епископ нишки. На заседању Архијерејског Сабора у Београду 22. јануара 2010. године изабран је на српски патријарашки престо. Дана 23. јануара 2010. године у београдској Саборној цркви Светих Архангела обављена је прва интронизација 45. патријарха српског Иринеја. Друга церемонија званичне интронизације одржана је 3. октобра 2010. године у Пећкој Патријаршији на Косову и Метохији.

Патријаршија Српске православне цркве се налази у самом центру Београда, у Старом граду, недалеко од Калемегданске тврђаве и Саборне цркве. Често се може видети како Његова Светост иде у цркву да служи вечерње и како му прилазе људи, моле за благослов, постављају питања, причају о нечему, и архипастир за сваког налази топлу реч.

13


Ваша Светости, молимо Вас да испричате нешто о свом детињству, о породици, о томе кад је почео Ваш пут ка Богу?

Рођен сам у хришћанској породици, традиционално религиозној. У ово време, у време мог детињства, био је обичај да се пости, ишао сам у цркву на велике празнике, причешћивао сам се једном у току поста, у породици се славила наша традиционална Слава.

Оца се не сећам добро, био сам мали кад је настрадао. Мама, врло побожна жена, припадала је богомољачком покрету којим је руководио владика Николај (Велимировић), одлазила је на саборе који су се организовали у манастиру Жича и у другим манастирима. Активан члан богомољачког покрета био је и мој ујак, благочестив верујући човек. То је атмосфера мог детињства, која је имала великог утицаја на мене. Такође, велики значај је имало и то што се моје родно село налази у близини овчарско-кабларских манастира. Редовно смо ишли у храм женског обновљеног манастира Јовање. Био је врло добро организован и налазио се ближе од других, зато смо често одлазили у њега, премда смо ишли и у друге манастире, посебно у дане њихове Славе. 14


То је било моје прво упознавање с монашким животом, о којем сам почео да размишљам од детињства и ова мисао ме је пратила у младости. —

И донели сте одлуку да се упишете у богословију? То вероватно није била једноставна одлука у време комунизма?

— Да, врло рано сам заволео манастир. У манастиру Јовање је био један свети човек, отац Макарије; код њега сам се исповедао у детињству. Био сам очаран овим животом и једном сам, против воље моје мајке, удовице, напустио школу (то је било у трећем разреду гимназије). Отишао сам да живим у манастиру и остао сам тамо. Међутим, касније сам увидео своју грешку. Осим тога, један врло образовани монах којег сам тамо срео препоручио ми је да наставим школовање у гимназији, што сам и учинио након годину дана живота у манастиру. Дакле, одлука да се упишем у богословију за мене није представљала проблем, иако је она у то време била револуционарна. Дакле, завршио сам гимназију, уписао сам богословију, а после Богословски факултет у Београду и могу рећи да нисам имао великих проблема у вези с одлуком, јер је мој родни крај тесно повезан с историјом и традицијом, чувао их је, а моја породица и многи моји рођаци су познати као хришћани. Нисам наишао на неке посебне препреке ни од стране тадашњих власти. —

Ни касније није било проблема?

— Хвала Богу, ни касније није било проблема, нисам чинио ништа што би могло да испровоцира власти, повиновао сам се закону, али сам се држао хришћанског пута и хришћанског живота. —

Служили сте војску? Како је протицала служба?

— У војску сам позван после завршетка факултета и, без обзира на то што смо у богословији и на факултету имали предавања из предвојничке обуке нисмо имали никакве предности или олакшице у смислу трајања рока. Служили смо две године, док су студенти који су завршили друге факултете или школске установе служили такозвани школски рок. На нас се то није односило. Иако сам се после Богословског уписао на Правни факултет и као 15


студент Правног факултета служио сам годину и по дана. У војсци су се према мени у принципу односили с поштовањем. Наравно, ту је владала атеистичка идеологија и први налог који сам добио била је забрана за одлазак у храм. То је било јасно. Међутим, поштовали су ме и војници, и официри. Често су молили да поразговарам с њима, али не како би ме искушавали и провоцирали, просто су желели да сазнају нешто што нису знали. Било је очигледно да сз потицали из хришћанских породица, тако да с те стране у војсци нисам имао проблема.

— Наставили сте школовање после војске? — После војске сам се преселио у Београд. У то време је било неких несугласица у Цркви. Наставио сам школовање на Правном факултету и чак сам почео да радим, али, пошто је умро један професор Призренске богословије, посаветовали су ме да се 16


кандидујем и ја сам учествовао на конкурсу. Примили су ме за приправника, али су поставили услов: морао сам бити рукоположен. За мене је то представљало извесно изненађење. Размишљао сам и одлучио сам да нећу бити свештеник ако се оженим, али, пошто сам увек размишљао о монаштву, на крају сам примио постриг и отишао сам у Призрен као монах. —

Ваша Светости, испричајте нам нешто о свом искуству предавања у Призренској богословији? Шта Вам је оно дало?

— Знате, дивно је призвање бити учитељ, и у овом призвању сам се пронашао. Тежио сам ка томе да будем објективан у комуникацији с ученицима и они су то ценили и поштовали. Успевао сам да пронађем контакт с младим људима, такав контакт који им је помагао да изграде свој став према Цркви, према свом будућем служењу. То је било врло лепо време, тај период у мом животу кад сам предавао у Призренској богословији. Затим, био сам послат на школовање у Атину, где сам провео годину дана. Поново сам се вратио у Призренску богословију и, на моје велико изненађење, био сам именован за управника монашке школе; две године сам вршио ову дужност. — Каква је то школа? Где се налази? — То је монашка школа која је основана у то време, углавном су је похађали младићи после завршетка гимназије или неке друге школе, манастирски ученици. Радила је неколико година, седам или осам, после је затворена. Ученици су били одрасли, школа није имала неке програме и планове, сами смо их састављали, курс је обухватао одређени број богословских и општих предмета. Рад је био од користи тим младићима. — А они нису били монаси? — Углавном су били мирјани; било је и неколико монаха, али су преовладавали мирјани. Школа се налазила у манастиру Острог у Црној Гори, и у њему је владала врло повољна атмосфера за васпитавање омладине. Многи ученици су касније постајали монаси, неки су настављали школовање. Неки од тих ученика, управо из прве две генерације, постали су епископи: Епископ 17


шумадијски Јован, Епископ канадски Георгије, Епископ британско-скандинавски Доситеј, Епископ врањски Пахомије, и други – сви су они из прве генерације ове монашке школе. —

Ваша Светости, како сте примили вест о Вашој епископској хиротонији?

— После две године боравка на Острогу именован сам за ректора Призренске богословије, поново сам се вратио у Призрен, а после још две године изабран сам за епископа, викарног епископа Његове Светости. Наравно, овај догађај је за мене био врло неочекиван. У то време сам се активно бавио организацијом живота Богословије, обнављањем њених здања; то сам радио с љубављу, радовао сам се свом послу. Одједном – био сам изабран за епископа, али сам то примио са захвалношћу. Годину дана сам служио као викарни епископ Његове Светости, а после тога сам постао Епископ нишки. — У каквом стању сте затекли епархију? — Тамо се налазио владика Јован (Илић). Он је дуго, скоро 40 година руководио епархијом, то је био врло вредан и племенит човек. За Епископа нишког постављен је 1933. године. Tада је учинио све што је било могуће, али је дошло ратно време, постало је врло тешко, а он је већ био стар и три године га је мењао Епископ жички Василије (Костић), који је у епархију вратио ред који је раније успоставио владика Јован. Тако сам се обрео у прилично добро уређеној епархији с великим бројем свештеника, међу којима је било много мојих ученика, призренских богослова, који су постали моји верни сарадници у раду на добробит Цркве и епархије. —

Молим Вас, испричајте нам нешто о Вашем пријатељству с патријархом Павлом. Да ли можда има неких момената који су Вам посебно остали у сећању?

— С патријархом Павлом сам се упознао док је још био мирјанин, оне године кад сам боравио у манастиру Преображење. Манастир је у духовном погледу био врло добро организован. У њему су живела два позната духовника – отац Васијан и отац Евстатије Светогорац. Отац Васијан је припадао богомољачком 18


Духовни огањ Српске цркве - Светлана Луганска  

Књига Духовни огањ Српске цркве настала је као део пројекта „Планета православља" московске издавачке куће „Никеја", који је посвећен истори...

Духовни огањ Српске цркве - Светлана Луганска  

Књига Духовни огањ Српске цркве настала је као део пројекта „Планета православља" московске издавачке куће „Никеја", који је посвећен истори...

Advertisement