ГОДИНА I БРОЈ 2 мај-септембар 2022. МРЕЖА КИНОПРИКАЗИВАЧА СРБИЈЕ ПРИМЕРАКБЕСПЛАТАН www.cinemanetwork.rs
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ 2 Прва четири месеца у биоскопској 2022. години била су изузетно занимљива. Није се, истина, до овог тренутка појавио филм који је поновио прошлогодишње успехе блокбастера „Тома“ и „Јужни ветар: Убрзање“, али су у дистрибуцију ушла два српска филма која су постали златни хитови. „Златног дечка“ Огњена Јанковића и „Лето када сам нучила да летим“ Радивоја Раше Андрића погледало је (до сада) по готово 200.000 гледалаца у Србији и Босни, што су свакако цифре вредне хвале. О оба ова филма писали смо у првом броју нашег часописа „Видимо се у биоскопу!“, док смо за други број припремили велики интервју са Рашом Андрићем у коме смо са редитељем причали о снимању „Лета“, успесима које је остварио у иностранству (поменимо и да је овај Андрићев филм крајем марта освојио Награду Европске асоцијације филма за децу која се додељује најбољем европском филму на фестивалу BUFF у Малмеу) и другим филмским темама. Што се тиче присуства српског филма на важним светским фестивалима током прва четири месеца 2022. године, треба издвојити два наслова: „Хероје радничке класе“ и „Без“. Транзициона драма „Хероји радничке класе“, нова режија Милоша Пушића, у којој главну улогу тумачи наша прослављена глумица Јасна Ђуричић, била је део престижног програма „Панорама“ у оквиру Берлинског филмског фестивала. У априлу је, на Међународном фестивалу документарног филма „Visions du Réel“ у швајцарском граду Ниону, документарно остватење „Без“ аутора Луке Папића освојило награду жирија за најбољи филм. Оба ова филма настала су уз подршку Филмског центра Србије, а о њима ћемо подробније писати у неком од следећих бројева нашег и вашег филмског часописа „Видимо се у биоксопу!“, када будемо знали почетак њихове биоскопске дистрибуције у Србији. На 50. ФЕСТ-у приказано је неколико премијерних српских филмова. Јубиларни ФЕСТ је отворио вишеструко награђивани филм „Страхиња Бановић“ редитеља Стефана Арсенијевића. Ово запажено остварење било је део Главног такмичарског програма, али ван конкуренције за награде. Исто важи и за документарно остварење „Чекајући Хандкеа“ аутора Горана Радовановића које је након ФЕСТ-а ушло у ограничену биоскопску дистрибуцију. У „Главном такмичарском програму“ (у конкуренцији) приказани су поменути „Хероји радничке класе“ Милоша Пушића и „Мрак“ Душана Милића (који се однедавно нашао у биоскопској дистрибуцији у Италији). У склопу програмске целине „ФЕСТ Фокус“ приказани су „Хероји“ Горана Николића, српско-амерички филм „Гејм“ Ане Лазаревић и „Kомунистички рај“ у режији Милоша Стојановића. Планирано је да поменути „Хероји“ током лета уђу у редовну биоскопску дистрибуцију, па смо томе у част разговарали за сценаристом и редитељем овог остварења – младим и, кажу, перспективним Гораном Николићем. Током јануара, фебруара, марта, априла и маја почела је и/или се окончала реализација читавог низа изузетно занимљивих српских филмова („Први мај“ Младена Ђорђевића, „Видеотека“ Луке Бурсаћа, „Пукотина у леду“ Маје Милош, „Либерта“ Гвоздена Ђурића и Жанка Томића, „Сеновити Медитеран“ Ивана Јовића, „Баук“ Горана Радовановића, „Вера“ Недељка Kовачића, „Ланчана реакција” Драгана Бјелогрлића...). Зато смо вам за други број часописа „Видимо се у биоскопу“ припремили и неколико ексклузивних извештаја са снимања и најава филмова који нас, дакле, тек очекују у биоскопима – тако да ћете на једном месту бити у прилици да се обавестите о тим предстојећим потенцијалним фестивалским и биоскопским хитовима. И то, наравно, није све. Читајте наш часопис и.... Видимо се у биоскопу, Ђорђе Бајић & Зоран Јанковић ПРВА ТРЕЋИНА 2022: ЗЛАТНИ БИОСКОПСКИ ХИТОВИ И ПРЕМИЈЕРЕ СРПСКИХ ФИЛМОВА НА ЗНАЧАЈНИМФЕСТИВАЛИМАСВЕТСКИМ
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ3 Одавно у биоскопима није приказиван један домаћи филм који са подједнаким уживањем могу да гледају све генерације. „Лето када сам научила да летим“, прича о „испробавању крила“ смештена на чаробни Хвар, освојила је гледаоце на пречац и без резерве. О овом биоскопском хиту, који је до сада погледало преко 180.000 гледалаца, причамо са редитељем Радивојем Рашом Андрићем. Неизоставно питање за почетак... „Лето када сам научила да летим“ је у марту у Шведској проглашено за најбољи европски филм за децу. Какве утиске доносиш из Малмеа? У Малмеу смо имали две пројекције, у публици су била само деца. Обе пројекције су више личиле на рок концерт, него на пројекцију филма. Деца су реаговала врло бурно на све што се дешава у филму. После пројекције је било организовано постављање питања, а ја сам одговарао. Деца су била јако заинтересована, постављала су паметна питања. И једва смо успели да завршимо тај разговор јер питањима никад краја... Мени је јако драго што деца из потпуно друге културе него што је наша тако добро разумеју и реагују на филм. Нисам то очекивао, морам признати. На другој пројекцији је било још шашавије, још је већи „рок концерт“ био, чак је на крају пришло десетак дечака и девојчица да им се хемијском потпишем на подлактице. Ето, ја овакав, без имало слуха сам доживео да се осећам као рок звезда. Морам да признам да су ми ове реакције више значиле него сама награда. Филмови за младе нису тако чести у нашој кинематографији. Откуд Радивоје Андрић у овом жанру? Фимови за младе и не стоје тако лоше, али филмови за децу су нажалост веома, веома, веома ретки. Нисам био довољно паметан и храбар да се сам упустим у снимање дечјег филма, први потез су повукли продуценти Маја Поповић и Милан Стојановић из Сенсе продукције. Они су схватили да је роман Јасминке Петровић идеалан за екранизацију, они су заинтересовали сценаристкињу Љубицу Луковић да преточи роман у сценарио, а потом су мене наговорили да се упустим у воде филма за децу. У почетку сам био прилично уплашен, јер то није мој фах, а и велика је одговорност радити за децу и са децом. Притом нисам режирао никакав филм, а камоли дечји, скоро два десетлећа. Испрва сам одбио понуду, рекао Маји и Милану да ћу им помоћи око сценарија и око свега осталог, али не и да режирам. А онда сам помислио –па чекај бре Радивоје, годинама говориш како нема ни РАША АНДРИЋ О „ ЛЕТУ КАДА САМ НАУЧИЛА ДА ЛЕТИМ” Са Радивојем Рашом Андрићем разговарао Ђорђе Бајић Радивоје Андрић фото: Ђорђе Бајић ”МНОШТВО МАЛИХ КОРАКА ТЕ ЧЕШЋЕ ДОВЕДУ ДО ЦИЉА НЕГО ЈЕДАН ВЕЛИКИ”
4ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ близу довољно филмова (и ТВ програма) за децу, а сад кад ти се указала прилика - ти се повлачиш као миш. Умеш да причаш како се на децу не обраћа довољно пажње, а да радиш нећеш. Па ми је пала на памет једанаеста Марксова теза о Фојербаху – „Филозофи су свет само различито тумачили, али ради се о томе да се он измени.“ У преводу – не причај него ради. ’Ајде да буде и нека корист од оних силних часова марксизма које смо у моје време имали током целог школовања. Књиге Јасминке Петровић су као створене за адаптацију. Како је тачно текао процес снимања филма на основу романа? Поред поменутог страха од рада за децу, имам и знатно старији страх од прерађивања литерарног дела у сценарио. Законитости романа су много слободније од законитости филмске драматургије. Уопште није лако угурати роман у филмске узусе. Неколико пута до сада сам се опекао, потрошио силно време, а да бих на крају схватио да тај неки роман није могуће филмовати, те да стога и не треба то радити. Различите приче су за различите медије. Много тога је боље да остане роман, да се уопште не пребацује у филмски медиј. Или морају да се праве радикалне промене, па се онда на почетку филма напише „по мотивима“. На пример, ако се добро сећам, Џон Хјустон и сценариста Гај Гало су из романа „Под вулканом“ Малкома Лаурија избацили главног јунака и тако снимили филм. Роман је сјајан, а и филм је сјајан, али да би био сјајан био је неопходан такав радикалан потез... У мом случају је било другачије, јер прва рука сценарија је већ била написана када су ме продуценти позвали. Тако да сам избегао бар тај први мукотрпни посао... А после је рад на филму био као што обично јесте рад на било ком филму – пун трзавица, дилема, наизглед нерешивих проблема, сумње у све, неспавања, писања милион верзија, мењања, враћања на старо, итд, итд. Када си први пут прочитао завршен сценарио, који сегмент или конкретна сцена ове филмске приче ти је деловала најинспиративније? Сегмент који сам од почетка волео је кад се Софија пресели у кућу код деде-ујака ког не познаје и од ког помало зазире. Тада почиње зближавање са рођацима – Луком и Аном, упознавање локалне екипе, излет бициклима, одлазак на дивљу плажу и у летње кино. Дивља плажа ми је најомиљенија сцена. Око свега осталог сам имао мноштво дилема, али ту сам од почетка знао тачно шта треба да се уради. Чак сам замолио да ми допусте да сам напишем те две сцене (плажа и летњи биоскоп). То иначе не радим јер не умем добро да пишем и не трпам се превише у тај посао. Умем добро да читам и добро да предлажем промене. А за редитеља је битно да схвати шта је оно што не уме и шта треба препустити сарадницима... Имао сам барку од своје рецимо четрнаесте године и имао сам екипу на мору, у Затону крај Дубровника. Имам и сад барку (не исту) и екипу исту, али допуњену, многобројнију. Неки од морских другара су ми се јавили кад су видели трејлер, рекли су ми: „Проваљен си, крао си за филм наше доживљаје из детињства“. Тако да сам у том сегменту филма био свој на своме. Мислим да сцена летњег кина није ни постојала у првој руци сценарија. Гледање филмова са зидића или са гране дрвета, кад не видиш баш цело платно јер ти гране заклањају поглед, искусио сам у Сутивану на Брачу. Са другом екипом. Наиме родитељи су нам били разведени, па смо сестра и ја имали два летовања. Ето неке корисити и за децу разведених родитеља. Већина филма је снимана у Хрватској. Како је протекло тражење локација и да ли их је било тешко одабрати? Прво смо мислили да ћемо снимати на Брачу упркос томе што се радња романа одвија на Хвару. Ја сам као дете летовао тамо, па сам већ на уму имао неке локације, а супруга директора фотографије Душана Јоксимовића је пореклом са Брача, тако да он тамо проводи много времена, прешпартао је Брач уздуж и попреко, па је он имао на уму још више локација од мене. Копродуценткиња из Хрватске, Анкица Тилић, била је пресрећна због те наше одлуке јер Брач је знатно јефтинији од Хвара који је тзв. топ дестинација на Јадрану. Били смо на обиласку Брача, са сценографкињом Тајаном Чанић Станковић, нашли скоро све локације, били прилично задовољни, све пет. То је било у пролеће 2019. А онда је те исте године Анкица била на летовању на Хвару, јавила се оданде и рекла: „Мислим да смо погрешили, морате да видите Хвар, ја сам овде први пут и ово све је поезија колико је лепо“. Нисмо били лењи, а продуценти су били паметни јер су схватали којико је то важно за филм, па смо отишли и на Хвар. И заљубили се. Нашли све што нам је потребно, па и много више... Много је лепо кад имаш продуценте којима није најважније да буде јефтино. Него им је важно да буде боље. Ја сам сам иначе штедљив, али не у припремама. Јер припреме су далеко јефтиније од снимања, у њима учествује пет, шест људи, а на снимању далеко више. Мислим да смо много више добили преласком на Хвар, него што смо изгубили потрошивши новце обилазећи и Брач. Како је текао процес потраге за младим глумцима који су отелотворили јунаке Јасминкиног романа? Као што рекох – припреме су пресудне. Имали смо довољно времена да се послу бирања глумачке поделе посветимо колико он заслужује. Најважније је имати добар сценарио, а следећа најважнија ствар је добра подела... Имао сам сјајне сараднике, њих петоро, који су се бавили кастингом. Троје људи у Београду – редитељку Јовану Гавриловић, глумце Милу Манојловић и Николу Тодоровића. Јована је тражила децу по школама глуме и школама уопште и снимала интервјуе на основу којих смо направили први избор од двадесетак девојчица. Тада је Мила преузела кормило и радила са децом, то је био као неки кратак курс глуме. Пратили смо како која девојчица „напредује“ и са онима које су показивале напредак смо настављали рад. Потом смо сузили избор, па је Никола до краја припрема, а затим и током снимања, био и остао „врховни шеф за децуглумце“. Потом смо са две најбоље девојчице почели да бирамо глумице за улогу баба Марије. Нисмо били неодлучни него смо знали да између девојчице која ће играти Софију и глумице која ће играти њену бабу Марију мора да се успостави чврст контакт. Гледалац би морао после првог кадра да помисли – аха, ово
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ5 су баба и унука. Није било времена у филму да се тај однос гради, он је морао бити јасан из првог кадра. Пошто нисмо знали која ће комбинација баба-унука да упали, радили смо све време са обе девојчице јер смо на тај начин повећали вероватноћу да ће једна од њих упалити. После много месеци (у томе нам је делимично помогла корона јер смо због ње одлагали почетак непосредних припрема) коначно смо донели Заодлуку.товреме је Чејен Чернић, редитељка из Хрватске, тражила децу по приморским градовима и по острвима близу Сплита. Гледали смо снимке које нам је слала, сужавали постепено избор на основу снимака и дошли до групе од десетак дечака и девојчица који су долазили у обзир за улоге Луке, Ане и неколико мањих улога из Лукине екипе. Тада смо са наше две београдске девојчице, Никола и ја отишли у Сплит, тамо радили са сплитском децом, упаривали, проверавали, осматрали између које деце ће да се деси „клик“. Потом смо са наше две девојчице радили пробна снимања са сплитским глумицама које су долазиле у обзир за улогу Луце. Када смо направили ужи круг сплитске деце, позвали смо глумца из Сплита Горана Марковића који је са два кандидата за улогу Луке урадио кратак курс глуме - разноразне вежбе, игре, пробе, понављања… Све нам је Горан то снимао, а ми на основу снимака доносили одлуке. Можда вам све ово изгледа претерано, превише времена, превише средстава потрошено на овај сегмент припрема, али верујте да није тако. Јер цео тај минули рад се јако исплатио на снимању. Ниједно дете нисмо изневерили, сва деца која су била заинтересована а нису добила веће улоге су учествовала на филму. И то не само као глумци или статисти са задатком, једна девојчица нам је била драгоцена јер је читала сценарио и давала своје примедбе, нека деца су касније чинила контролне групе које су гледале тек измонтиран филм, итд. Покушали смо да ниједно дете не буде разочарано. Важно је првенствено бити човек, а тек онда филмаџија. А сарадња са са старијим глумцима? Како су се они уклопили у читаву причу? Када смо изабрали Клару и када смо изабрали Олгу, онда је све ишло као по лоју. Претходни посао бирања је био мукотрпан, а пробе са Кларом и Олгом биле су углавном чиста забава. Играли смо се, експериментисали, прекрајали сценарио, мењали реплике, смишљали фине детаље, успутне поступке, неочекиване индикације, блесаве радње… Смишљали смо биографије јунака, покушали биографије да отелотворимо поступцима и радњама које ће се видети у филму. Током кастинга ти је пажња расута на много страна, гледаш свакодневно велики број људи, а када донесеш одлуку и сведеш списак на два имена – онда је сва пажња усмерена само на то двоје људи. У једном моменту нам се у Београду на пробама прикључила и Сњежана Синовчић, глумица из Сплита, па смо пробали са њих три. Додуше само два дана, али и то нам је било довољно јер смо до тог момента многе ствари већ утврдили и разрадили. Хвала интернету, Виберу и Скајпу. Па нам се прикључио и Жарко Лаушевић. Са њим смо имали само једну београдску пробу – он, Олга и Клара – али се из те једне пробе видело да ће све добро функционисати. Хоћу да кажем да смо током припрема успели са направимо пробе сваког са сваким, да испробамо све односе. Део тих проба се одвијао и на Хвару, пред само снимање. Тамо смо урадили све оно што нисмо успели да остваримо у Београду, а то су пробе Лауша са сплитском децом, пробе Лауша са Сњежаном, пробе Лауша са Вандом Сњежана Синовчић, Олга Одановић и Kлара Хрвановић у флму Лето када сам научила да летим, фото: Арт Виста
6ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ Бобан која игра тетку Добренку, па пробе Ванде са децом… Инсистирао сам да морамо да до почетка снимања испробамо сваког са сваким. И на свакој од тих проба смо проналазили неко ново, боље решење, неки нови детаљ који је сцену чинио животнијом и/ или занимљивијом. Ово је сад порука младим редитељима и младим глумцима – не улазите у снимање без проба! Пробе су најдрагоценија ствар која постоји у овом послу. На пробама видите да неке сцене не функционишу, па мењате сцене да би профункционисале. Врло често на снимањима редитељи враћају глумце милион пута, праве милион дублова, а не схватају да није проблем у глумцу, него у сцени. Кад се на пробама утврде ствари – онда нема потребе за милион дублова. На пробама имате времена, на снимању немате – па се деси да снимите слабу сцену. Пробајте не само глумце, пробајте све што се може испробати. Ми смо испробавали између осталог и разне креме за сунчање, која ће најбоље да шљисне а да не упрља костим, од које најмање пеку очи (то смо испробавали на Николи и мени, нисмо на детету), у који део лица рука треба да шљисне крему а да крема не би ушла у очи, итд, итд. Пробали смо роњење, Клара је ишла на кратак курс и у Београду и на Хвару, пробали смо како ће ранац да пукне, пробали смо плес Олге и Сњежане док праве фритуле… Једном речју – пробе су мајка. Колико је било тешко погодити прави тон филма и да ли је било неких бојазни око дела у коме су присутни одјеци рата? То се мерило и одмеравало на кашчицу… Па и ситније од кашчице – што би старе домаћиће рекле: „на вр’ ножа“ или „прстохват“… Знали смо да не смемо да оптеретимо филм тиме, а са друге стране у „одјецима рата“ се крије порука филма. Дакле, порука мора да буде јасна, али не прст у око јасна, не декларативна, она мора да изађе из приче. Прича је најважнија и све мора да буде подређено њој, ако неки сегмент није подређен причи, он почиње да штрчи и обично (ако су редитељ и монтажер паметни) – на крају бива исечен у монтажи. „Одјека рата“ је било знатно више у ранијим верзијама сценарија (вероватно сам ја најкривљи за то), али смо то постепено, кроз пробе са глумцима и кроз рад са осталим ауторима (првенствено директором фотографије Душаном Јоксимовићем, али и сценографкињом Тајаном Чанић Станковић, као и са продуцентима) прочишћавали, љуштили те вишкове, скидали све што би могло да буде „прст у око“, одбацивали све што штрчи… Дакле, било је и бојазни, било је и муке, било је много процењивања, анализирања и одмеравања. Није било лако. Али кад спознаш да је прича коју причаш врховни командант, онда ти није тешко да све што није у функцији приче одбациш. Не ваља кад идеја поједе причу. У филму постоји велики број изузетно занимљивих компјутерских ефеката. Да ли је био изазов уклопити их у причу? Јесте. Ја сам мало „олдскул“ редитељ, нисам вичан том сегменту посла. На несрећу, и моја два главна сарадника – Душан Јоксимовић у припремама и на снимању, а Дејан Урошевић у монтажи и постпродукцији – такође су помало „олдскул“ оријентације. Прискочили су нам у помоћ првенствено продуценти, а потом и сарадници из Словачке из студија за компјутерске ефекте. Но, никако нисмо успевали да постигнемо оно што желимо. Борили смо се са ефектима и током писања сценарија и у припремама и током рада на књизи снимања, па током самог снимања и на крају у постпродукцији. И нисмо излазили као победници из те борбе. Потрошили смо месеце на рад на ефектима, али и даље је био – шипак. Почели смо да падамо у безнађе. До момента кад нам се прикључио мајстор свог заната Александар Костић Беца. Он је у „Кенгуру“ осмислио онај свемирски брод на крају филма, после се није много бавио филмом, прешао је у компјутерске игрице. А онда се појавио као анђео и извукао нас. Много му хвала. „Лето када сам научила да летим“ је посвећено нашем врсном монтажеру Марку Глушцу који нас је, на жалост, прерано напустио. То је испуњење једног старог обећања, зар не? Марко је оставио дубок траг у нашој, и не само нашој, кинематографији. Монтирао сва три филма која сам режирао пре „Лета“, и још преко тридесет играних дугометражних филмова, десетак серија, документараца… Марко је био драматург-монтажер, кројио је не само темпо и ритам, него и причу, ликове и односе. Ове године се навршава десет година од његовог одласка, али филм није због тога њему посвећен, десетогодишњица је случајно пала. Тада, пре десет година, на комеморацији сам рекао да ће мој следећи филм, ако га икада снимим, бити посвећен њему. И нисам то заборавио, па како бих заборавио. Драго ми је што је „Лето“ монтирао Дејан Урошевић, Марков вишегодишњи сарадник. Овом посветом смо Урке, продуценти и ја покушали да продужимо Марково трајање у нашој кинематографији. „Лето“ одлично пролази у српским биоскопима. Да ли си очекивао да филм изазове баш оволико занимање публике, тим пре што ниси дуго имао филм у биоскопима и што си променио жанр? Нисам очекивао, али не зато што сам размишљао о томе, па закључио да не треба да очекујем. Него сам давно схватио да те размишљање о будућем успеху или неуспеху јако омета. Твој задатак је да урадиш што боље можеш и умеш, да се посветиш послу скроз, да размишљаш како да што боље испричаш причу. И онда знаш да си урадио све што је у твојим моћима. А сад, да ли ће успети или неће, то је увек питање. Некад погодиш „жицу“ публике, некад не. То је као са пецањем, пробудиш се рано, имаш спремне мамце, одеш на добро и проверено место, забациш, мењаш мамце, мењаш удице, чекаш неколико сати и – ништа. Вратиш се кући празних руку, али знаш да си урадио све што је до тебе. Иначе, ову причу о пецању је требало да исприча Дуле Савић у „Муњама!“. Но, кад смо се срели и разговарали о улози он је рекао да никад у животу није био на пецању и да ли можемо да смислимо нешто друго, на пример о прављењу аутомобила јер га то занима и тиме се бави у слободно време. Па је Срђа Анђелић написао нову сцену. Али и ову са пецањем ћемо кад-тад искористити.
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ7 Који следећи филмски пројекат имаш у плану? И да ли можеш јавно да обећаш да ће размак између „Лета“ и следећег филма бити знатно краћи него између „Кенгура“ и „Лета“? Тренутно се са поменутим Срђом бавим наставком „Муња“. Та идеја постоји већ годинама, али ето, изгледа да је сад близу да сазри. Не волим да причам о будућности јер ова држава је таква (а богами и цео свет постаје такав) да је скоро бесмислено гледати много унапред. Бавиш се следећим даном и следећом недељом и улажеш све снаге у тај кратак период, па ако га прегураш идеш даље. И онда на крају можда и стигнеш до циља. Ја сам заговорник мноштва малих корака јер те они чешће доведу до циља него један велики... Не могу ништа да обећам јер није само до мене. А ја врло држим до дате речи. Ако нешто обећаш, онда то мораш да испуниш по било коју цену. Мислим да такав став човека чини човеком. Нажалост, то се баш изгубило и скоро нестало.
8ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ Горан Николић, фото: Вук Нинковић Светска премијера филма „Хероји“ редитеља Горана Николића одиграла се на 50. ФЕСТ-у (жири програма „Фест Фокус“ посебно је похвалио и истакао Николићево остварење зато што „одише оригиналном и храбром визијом, и може да буде путоказ младим ауторима да се више ослањају на своју идеју него на продукцијске услове“), док је почетак приказивања овог дебија на редовном репертоару, како јавља дистрибутер ФАМЕ Солутионс, планиран за летње месеце ове године. Радња „Хероја“ је смештена у средњовековну Србију, непосредно после Боја на Косову, и доноси причу о херојима који нису опевани у песмама. Филм прати ратника (Младен Совиљ) који покушава да се врати кући и на том путу среће дивљег дечака (Тодор Јовановић). Наратор филма је Жарко Лаушевић. О „Херојима“ причамо са сценаристом и редитељем Гораном Николићем. Како се родила идеја за „Хероје“ и како се та идеја трансформисала од првог концепта до завршеног филма? Идеја за филм је настала из мешавине моје тежње да по жанру историјског филма приступим из неког новог, свежијег угла и, с друге стране, надахнућем филмом „Апокалипто“ који се приказивао на телевизији баш у тренутку кад сам размишљао о теми за мастер филм на ФДУ. У Гибсоновом филму ми је било веома интригантно што је један велики историјски тренутак сагледан кроз причу „малог“ човека и његову тежњу да очува своју породицу. Мени је Србија, тик после Боја на Косову, била занимљива јер сам се сетио да сам, као млађи, када смо учили о том догађају, био највише заинтригиран чињеницом да је 2/3 српских мушкараца изгубило животе у тој бици, што је у исто време застрашујуће, спектакуларно и нешто што ме испуњава огромним поштовањем према нашем човеку. После таквог једног страдања, нема места речима, као што је било у већини филмова који се баве тим периодом, и то сувишног, неприродног рафала реплика, где имамо гомилу битних историјских личности које све причају као да су сви одреда песници. Код мене сви ти дијалози нестају, нема места пословицама, већ само делању и тежњи главног јунака да се што пре врати кући. Дубоко у себи сам осећао да филм путовања, смештен у Србију после Косовског боја, који нема дијалоге, нема спектакла, нема акционих сет-писова, већ је искључиво окренут ка интимном, неће бити нешто око чега ће разни финансијери да се утркују. Тим одликама си сам себи везао руке, зар не? На неки начин. Оно што сам желео да снимим било је превише рискантно,превише радикално, а ја сам још и дебитант, улазим у игру дугог метра, немам леђа у индустрији, отварам се према широј публици, од којих многи ни не гледају кратке филмове, у којима сам се кретао до сад... Онда сам схватио да бих себи само још више отежао тражење средстава ако бих филм „испунио садржајем“ у неком класичном смислу (ту мислим чак и на потенцијално наилажење на неке веће препреке за главне ликове), па нисам хтео да се коцкам и да ми најентузијастичније године прођу по разним конкурсима где ће ме само потапшати по рамену, јер долазим са миксом елемената који није нешто проверено, нешто што већ има неку референтну вредност у нашој кинематографији. С обзиром на све то, плус потенцијални ризик да ти се прича, коју си гурао годинама, више ни не ради, а године су прошле, одлучио сам да дешавања у филму поставим тако да могу филм да снимим малтене без икаквих средстава, рачунајући да ће ме за опрему покрити факултет, а за смештај, храну и превоз за екипу општине широм Србије по којима смо снимали, па ми је било бескрајно занимљиво да, с мишљу да радим филм с везаним рукама, у буџетском смислу, размишљам шта би све у њему могло да се деси, какве новине из сцене у сцену могу да уводим, а да тај филм атмосфере, филм без речи, може да природно тече, да изазивам себе како могу да гурам своја два лика главна константно напред. Ово није филм који повлађује гледаоцима, већ их тера да се боре с њим константно. Србија је неприродно пуста, као да су Са Гораном Николићем разговарао Ђорђе Бајић ГОРАН НИКОЛИЋ О „ ХЕРОЈИМА” ЗАНИМАО МЕ ЈЕ СПЕКТАКЛ У УЗБУРКАНИМ ДУШАМА ГЛАВНИХ ЛИКОВА
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ9 јунаци у лимбу, ратник није strong, silent type, дете није слатко, филм изгледа и звучи као да је историјски спектакл, а једини спектакл је у узбурканим душама главних ликова, садржај није баш увек „на изволте“, много више је између редова, ниједан корак ликова није само физичко кретање, у једном погледу стоји десетине реплика, емотивне нијансе се мењају из сцене у сцену, и на крају добијамо неку врсту филма атмосфере, смештеног у средњевековну Србију, што је врста филма који није за свако расположење и сваког гледаоца, и већ је концептуално нешто што изазива полемике. Како је протекао процес одабира глумаца? Све глумце сам, пошто је у питању филм без дијалога, бирао према томе шта носе својим ликом и конституцијом и колико ми то одговара за лик који треба да тумаче. Младен Совиљ је неко кога сам имао у виду од самог почетка, још док сам писао сценарио. Дух који носи и његов поглед, лице, асоцирало ме је све то на младог Мела Гибсона у филму „Друмски ратник“. Тај тип лика ми је био узор за његов лик, та једна цинична, окоштала антихеројска фигура, која се константно труди да сакрије било какав привид топлине и емоције, јер живи у таквим околностима да не сме себи да допусти да буде рањив. Наравно да Сова није такав као човек, само сам ја имао асоцијацију преко његовог лица на лик који ми покреће причу, а то није нешто што је Сова играо до сад, те сам знао да ће отворити нека нова врата у себи и јако сам се томе радовао. И у таквим је годинама да сам знао да ће бескомпромисно „да загризе“ улогу. На Тодора сам наишао преко филма „Такси блуз“, и ту ми се чинио већ доста старијим за своје године, енергијом коју носи, и помислио сам на то како би било занимљиво да такво дете, изместим из цивилизацијских околности, да видим шта ће то у њему да роди и знао сам да нисам погрешио, од момента кад сам га упознао. Дословно, у првих петнаест минута разговора са мном, где ти чак ни не знаш кад он глуми, кад је оно што јесте, та спонтаност, шармантни безобразлук, неустрашивост, радост игре и живота коју исијава, била је довољна и Сови и мени да схватимо, још пре снимања, да нећемо морати с њим много да причамо на сету. Све је њему јасно у првих пар речи. Ма, и пре тога. Невероватну интуицију има за те године. Њих двојица су ми носећи, док је Мина Николић емотивни погон главног лика, њена појава већ, сама по себи, носила је потребну топлину и рањивост. Дивна Мина. И оно мало момената што се појављује, доноси толико романтичног. Филм је премијерно приказан на 50. ФЕСТ-у. Да ли си задовољан реакцијама гледалаца и да ли те је нека од њих изненадила? Одмах после премијере, имао сам прилике да видим колика је овај филм Роршахова мрља за публику, и како људи, док причају о утисцима, више причају о себи него о филму. Изузетно су ме заинтригирала различита тумачења. То је био широк распон реакција. Од људи, који су у филму видели пет филмова одједном, преко оних који су желели другачији тип „дешавања“ и батргали се, оних који нису очекивали овако нешто и нису били спремни, оних који нису очекивали, али су брзо пригрлили, па до оних који су били дирнути до суза и пронашли се у главном лику и његовом ходочашћу, и људи који су ми писали есеје о филму, јер сам им вратио веру да овде можеш да снимиш нешто са пар аутентичних костију у телу, чак и ако се све уроти против тебе. А то ми је најдраже. То кад видим да је овај филм и његов пут инспирација људима који желе да се баве филмом, порука да не одустају ако нису део неког клана, или ако им филм не припада једној од пар актуелних струја. Пут нам је почео са наградом на ФЕСТ-у, препознато је наше лудило и показали смо како се „од 5 динара прави 5 хиљада“, па се надам да ће филм да настави свој фестивалски живот већ од лета, са све дистрибуцијом, и да ће нам отворити нека много озбиљнија врата, за неки следећи„већи“ пројекат, јер мислим да смо моја екипа и ја то свакако заслужили овим „малим“, луцидним, поштеним првенцем. Који би савет дао младим редитељима који тек треба да сниме свој први филм? Саветујем им да се баве искључиво собом кроз филмове, да питања која себи постављају провлаче кроз жанрове у којима осећају да је то најподесније, да не копирају теме и идеје других само зато што је то донело резултате, а они не осећају лично такав тип приче. Тако кинематографија само може да стагнира, нема ту развоја, нема разноврсности. Да не стају, тематски, стилски и идејно, ако могу, два пута заредом „у исту воду“. Треба да ослушкују тржиште (да би имали увид у то где њихова прича и поетика стоје у односу на остатак кинематографије, да ли нуде нешто суштински свеже или рециклирају постојеће тенденције) али и публику (да активно мисле о томе да ли ће њихова прича бити занимљива само њима и ужем кругу пријатеља или захвата шири аудиторијум, јер филм треба да се пусти међу људе, у неком моменту то престаје да буде само твоја ствар - и ту не причам чак ни о фестивалима, јер неки наши редитељи, свесни да неће имати публику, гледају шта пролази по фестивалима, да би негде наишли на пријем и потврду вредности). Да за мишљење питају увек и људе ван бранше, јер ће они, у највећем броју, видети филм. Већем броју од филмских професионалаца и пријатеља из струке. И да никад „не трпају 5 кила садржаја у кесу од кило“, да парафразирам једног професора - у преводу, да се баве оним што им је познато, оним што осећају као своје и да буду свесни односа расположивог буџета (да ли могу да спроведу у дело своју причу уопште), приче коју хоће да испричају, и времена за које се одлуче да њихова прича траје и диктира пажњу.
10ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ „„ОПКОЉЕНИ“, премијера: 13. април 2022. Србија, јесен 1942. године. Бројне есесовске јединице претресају терен у потрази за четницима. Четници примењују герилску тактику: Растурају се у мање формације и одлазе дубље у планине. Међутим, уз помоћ једног издајника, одред од 200 есесоваца сазнаје где се налази поручник Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде, са још тројицом четника. Креће потера и четници су опкољени. Сценарио и режија: Милослав Самарџић. Улоге: Борко Брајевић, Саша Станковић, Стефан Јоцић, Никола Дрмочић, Предраг Васовић, Александар Јеленић, Предраг Јовановић, Мина Стојковић, Ђорђе Ђоковић, Ненад Петровић, Мирослав Хуђец, Никола Бијанић Дистрибутер: Delius Film „„КЉУЧ“, премијера: 22. фебруар 2022. „Кључ“ доноси интригантну причу о борби за веома вредну византијску реликвију – Константиново благо, заоставштину деспота Стефана Лазаревића. Свету реликвију, која представља симбол врхунске моћи, жели да поседује тајна организација католичке цркве. За тај задатак ангажује мафијашког боса (Бранимир Поповић) и његову „војску“ и активира своје људе који се налазе у свим структурама друштва, укључујући и полицију. Филм је продуцирала Миленија Перишић, а режирао га је Марко Сопић. Улоге: Соња Колачарић, Радивоје Раша Буквић, Бранимир Бане Поповић, Мирко Влаховића, Растко Јанковић, Борис Комненић, Љубомир Љуба Бандовић, Џек Димић, Исидора Грађанин, Јелица Ковачевић… Дистрибутер: Film Star „„НЕ ИГРАЈ НА ЕНГЛЕЗЕ“, премијера: 10. мај 2022. „Не играј на Енглезе“ прати тројицу дугогодишњих пријатеља Булета, Пиксија и Пауна које повезује заједничка страст према клађењу на резултате утакмица енглеске фудбалске лиге. Током само једног полувремена, прелазећи из комедије у драму и назад, неизвесност резултата ће избацити ненадано на површину сав „прљав веш“ њиховог Редитељодноса. Слободан Пешић уједно је написао и сценарио на основу драмског текста Владимира Ђурђевића. Улоге: Иван Томић, Даниел Сич и Марко Живић, Исидора Грађанин, Франо Ласић, Весна Чипчић, Милорад Капор, Марија Вицковић, Павле Веселиновић, Мариана Аранђеловић, Ђорђе Крећа и Ирена Мишовић. Дистрибутер: FAME Solutions
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ11 ,,Пукотина у леду” - Анђела Јовановић и Јована Стојиљковић, фото: Ђорђе Бајић ”ПУКОТИНА У ЛЕДУ” У РЕЖИЈИ МАЈЕ МИЛОШ Снимање новог филма Маје Милош почело је 26. јануара 2022. године и трајало је тридесет и пет дана на локацијама у Београду, Новом Саду, Дивчибарама и Црној Гори. „Пукотина у леду“ је савремена, аутентична и сирова бајка која истражује интегритет и сексуалност жена у нашој суровој стварности. Главну улогу тумачи Јована Стојиљковић, најпроминентнија српска глумица млађе генерације, а филм настаје у продукцији Филмске куће Баш Челик, уз подршку Филмског центра Србије. Редитељка и сценаристкиња Маја Милош је у свом новом филму искористила наративне мотиве чувене бајке „Пепељуга“. „Сама срж ове приче старе више од 2000 година девојчице учи да жена постаје принцеза кад пригрли своју сексуалност“, објашњава она. „Кроз историју су интерпретације Пепељуге постајале све сексистичкије. Принц је тумачен као мушкарац који решава све Пепељугине проблеме, док, заправо, у изворној причи његова љубав даје Пепељуги снагу да прихвати своју сексуалност и сама пронађе унутрашњи Јованаспокој“. Стојиљковић тумачи лик Марије, младе клизачице на леду која са оцем Драганом и маћехом Сузаном живи на ободу Београда. Нашавши се у финансијском шкрипцу, Марија је приморана да уђе у свет у коме су жене сексуално експлоатисане. Међутим, љубав младог бизнисмена Луке Ћука даје јој снагу да прихвати саму себе и своју сексуалност. О својој новој улози, Јована Стојиљковић је рекла: „По први пут да на филму тумачим лик који је присутан у сваком кадру, тако да сам на сету током свих снимајућих дана. У питању је веома комплексан и важан сценарио, а улога Марије је узбудљива и сложена. Оно што ми је од изузетне важности јесте да је овога пута женски лик у фокусу и да је Маја Милош у свом сценарију успела да на најбољи могући начин споји мотиве познате бајке са савременим окружењем и актуелним тренутком.“ „Пукотина у леду“ се бави питањем женског интегритета у материјалистичком окружењу пуном агресије и прекомерне амбиције. „Филм испитује женску сексуалност у једном сексом опседнутом свету, у коме се она често користи као оруђе у игри моћи“, подвлачи Маја Милош. „Уз сва очекивања и просуђивања, веома је компликовано да жена пронађе сопствену сексуалност, а мој нови филм, пре свега, истражује моћ љубави и њену неопходност како бисмо открили и прихватили сами себе.“
12ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ Маја Милош, позната по свом награђиваном дебитантском остварењу „Клип“, написала је сценарио за свој нови филм. Њени кључни сарадници на „Пукотини у леду“ су директор фотографије Владимир Симић, костимографкиња Ивана Мајсторовић Кесић, сценографкиња Марија Јоцић, маскерка Мојца Горгоранц и сниматељ звука Марсел де Хугд. Поред Јоване Стојиљковић (која глуми Марију), кључне улоге тумаче Марко Грабеж (као Лука Ћук), Анђела Јовановић (као Невена, најбоља Маријина пријатељица), Наташа Нинковић (маћеха Сузана) и Љубомир Бандовић (отац Драган). Свој глумачки допринос филму даће хрватски глумци Барбара Нола, Горан Навојец и Дејан ФилмАћимовић.продуцирају Јелена Митровић и Срдан Голубовић (Филмска кућа Баш Челик, Србија), а копродуценти су Јожко Рутар (Spok films, Словенија), Данијел Хочевар (Вертиго, Словенија), Борис Т. Матић и Лана Матић (Пропелер филм, Хрватска), Инес Васиљевић (Nightswim, Италија), Денис Васлин (Volua Films, Холандија) и Иван Бакрач (Quadrifolium films, Црна Гора), Филм су, поред Филмског центра Србије, подржали: CE Media, Словеначки филмски центар, ХАВЦ, Италијанско министарство културе (Mibact), Холандски филмски центар (НФФ), КМБО дистрибутерска кућа из Француске, Црногорски филмски центар и Еуримаж фонд за копродукције. Маја Милош је 2008. године дипломирала филмску и телевизијску режију на Факултету драмских уметности у Београду. Снимила је више кратких играних и документарних филмова као и дугометражни играни филм „Клип“ који су приказивани на домаћим и међународним фестивалима (Ротердам, Сан Себастијан, Торонто, Москва, Карлове Вари...) Освојила је бројне награде, укључујући и награду „Тигар“ за најбољи филм у Ротердаму. ,,Пукотина у леду” - Маја Милош, фото: Ђорђе Бајић ,,Пукотина у леду” - Ана Сакић, Ивана Панзаловић и Ана Франић, фото: Ђорђе Бајић ,,Пукотина у леду” - снимање у Железнику, фото: Ђорђе Бајић
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ13 НЕДЕЉКА”ВЕРА” КОВАЧИЋА Последњег дана марта 2022. године почело је снимање филма „Вера“, целовечерњег играног првенца редитеља и сценаристе Недељка Ковачића. У овом шпијунском трилеру, чија је радња смештена у време уочи и током Другог светског рата, насловну улогу тумачи Јована Стојиљковић, наша најпознатија глумица млађе генерације, док су њени партнери Петар Зекавица и Виктор Савић. Овај пројекат је, подсећамо,у јулу 2020. године добио подршку на конкурсу Филмског центра Србије за суфинансирање производње домаћих дугометражних играних Сценариофилмова. за филм су, по замисли продуценткиње Данке Милошевић, написали Недељко Ковачић и Кристина Ђуковић. „Вера“ је надахнута истинитом причом о Вери Пешић, шпијунки из времена Другог светског рата, познатом и као „српска Мата Хари“. „У лавиринту шпијунских игара на Балкану, од Беча до Цариграда, Вера Пешић опстаје међу југословенским, немачким и британским шпијунима с двоструким и троструким агендама, сама, без идеологије, али одлучна да се бори и преживи“, открива Ковачић. „Паралелно са акционом, шпијунском линијом радње, фокус филма је на Вериној интимној, психолошкој драми у контексту тајне њеног порекла, која формира њене односе с мушкарцима у приватном животу и шпијунској каријери.“ Јована Стоиљковић је снимање „Вере“ почела свега десетак дана након окончања рада на филму „Пукотина у леду“ у режији Маје Милош, у коме такође тумачи главну улогу. Умора нема, јер улога надахњује. „Током припремања улоге ослонила сам се на разговор са Недељком Ковачићем који је живот историјске Вере Пешић проучавао годинама и који одлично познаје све сачуване изворе о њој“, каже глумица. „Причали смо о фактографији и историјским чињеницама, то је било неизбежно, с тим да је у вези са Вером Пешић најфасцинантније то што њој има доста контрадикторних података. Различити људи су је доживљавали на потпуно различите начине. Ко је заправо била Вера Пешић? О њој се веома мало зна, тако да је мој ослонац за грађење улоге пре свега био сценарио и начин на који је она у њему приказана. Тако заједничким снагама стварамо један филмски лик који јесте заснован на историјској личности, али који истовремено доноси и једно савремено читање њене приче, уз бројне сценаристичке слободе и украсе који нашу Веру чине људском и вишедимензионалном.“ Петар Зекавица, рођени Београђанин са завидном међународном каријером, у филму „Вера“ тумачи Јована Стојиљковић и Петар Зекавица, фото: Ђорђе Бајић
14ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ лик немачког официра Карла Крауса. „У Русији, у којој већ дуг низ година живим и радим, често се снимају ратни фимови са тематиком из Другог светског рата, а режисери ме зову да глумим у њима и кажу да сам баш ја ’фаца’ за то. Зашто је то тако – нисам сасвим сигуран, мада сумњичим да је за то криво ’проклетство плаве косе’“, шали се глумац. „Пре пар година сам решио да направим паузу са ратним филмовима јер нисам желео да упаднем у глумачки калуп. Ипак, због Вере сам начинио изузетак – делом зато што ми је ово прва главна улога у једном српском филму, али превасходно због заиста одличног сценарија који у себи веома успешно спаја елементе трилера и мелодраме.“ Филм „Вера“ настаје под окриљем продуцентске куће ГФЦ и продуценткиње Данке Милошевић. Директор фотографије је Душан Ивановић САС, костимографкиња је Невена Миловановић, сценографкиња је Невена Мијушковић, док ће музику за филм компоновати Роберт Пешут Мањифико („Монтевидео“, „Сенке над Балканом“). Стручни консултант је генерал Светко Ковач, Сандра Морина је координаторка продукције, а помоћници режије су Зоран Антић (у припремама) и Ђурђија Радивојевић (у реализацији). Филм монтира професорка Снежана Ивановић, а асистент јој је Марко Џамбић. Поред Јоване Стојиљковић, Зекавице и Савића, у филму глуме Миона Марковић, Милица Томашевић, Анита Манчић, Никола Којо, Владимир Алексић, Тихомир Станић, Џек Димич, Небојша Дугалић, Бојан Жировић, Златија Оцокољић Ивановић, Слободан Бештић, Ленка Петровић... Филм „Вера“ је продукционо изузетно захтеван пројекат. Сценарио обухвата историјски период од 1937. до 1945. што је изискивало адекватно буџетирање департманима сценографије и костима. „Сценаријом је обухваћен велики број урбаних и руралних локација, што подразумева најмање једно пресељење екипе са локације на локацију у сваком снимајућем дану“, Данка Милошевић објашњава продукцијске изазове. „Оно што је битно да истакнем јесте да сам велику помоћ имала од помоћника режије Зорана Андрића, баш као и Недељка и Кристине, јер су адаптирали неке детаље у сценарију према продукционим могућностима и према одабраним Директорлокацијама.“фотографије Душан Ивановић САС се прославио сарадњом са Урошем Стојановићем на филму „Чарлстон за Огњенку“, а сада се поново снима филм чија је радња смештена у прошлост. „У припремама смо изучавали филмове из 40-их, јер наше генерације то време обично и замишљају кроз ту неку филмску призму“, каже Ивановић. „Такође нас је занимало и како савремени филмови третирају тај период, како га представљају и доживљавају. Што се колорита тиче, доминантни су топли тонови, доста експериментишемо са сепијом и бојом. Користимо и технику позадинске пројекције коју је, на пример, користио Хичкок у својим филмовима, тако да су нам све вожње колима урађене на тај начин. Кадрирање доноси класичну нарацију, са снажном инсипрацијом у филм ноару, што се посебно истиче у осветљењу. Вера је и визуелно и садржински нео-ноар, што подразумева снажан контраст, игру са сенкама, а пошто је филм у боји - онда и динамику топло-хладно.“ Планирано је да снимање траје до 5. јула на локацијама у Београду и Тополи, баш као и на Авали и Космају, а премијера филма „Вера“ се очекује у октобру ове године. Јована Стојиљковић и Недељко Ковачић, фото: Ђорђе Бајић На снимању филма “Вера” - генерал Светко Ковач и Недељко Ковачић, фото: Небојша Бабић Недељко Ковачић, фото: Ђорђе Бајић
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ15 Сцена из филма - Иван Босиљчић и Ђорђе Марковић, фото: Милан Коларски ”СЕНОВИТИ МЕДИТЕРАН” ИВАНА ЈОВИЋА Екипа „Сеновитог Медитерана“ завршила је други, завршни део снимања на локацијама у Грчкој, а последња клапа пала је 9. априла 2022. године, на кикладском острву Фолегандрос. „Сеновити Медитеран“ је сниман и на локацијама на Санторинију и, раније, током јула 2021. године, у Новом Саду, на Петроварадинској тврђави, у Белом Блату и Баноштору. Подсећамо да је Филмски центар Србије овај пројекат подржао у мају 2019. године, у конкурсној категорији Суфинансирање производње домаћих дугометражних играних филмова. Редитељ Иван Јовић је у изјави за сајт Филмског центра Србије рекао о завршетку снимања: „На Сеновитом Медитерану радимо већ дуго, и захваљујући ситуацији са ковидом имали смо одлагања која су утицала на ток продукције. У том смислу морали смо бити спремни да чинимо уступке и довољно флексибилни за промене, које ја увек доживљавам као креативни изазов. Са ове тачке сам презадовољан одлуком да део продукције урадимо у Новом Саду, и морам признати да ми је Нови Сад пружио у креативном погледу прилично много –почевши од сарадње са сјајном екипом сценографа који су направили заиста изузетне ентеријере на Петроварадинској тврђави, у које смо сместили ову причу. О локацијама у Грчкој нема се шта рећи – оне су по својим географским и културним одликама саме по себи изузетне и филмски невероватно убедљиве. Осећам потребу да се захвалим екипи која је и једне и друге са мном освајала – јер то је заиста најтачнија реч. Као што је требало освојити лагуме испод Петроварадина и направити од њих посебан филмски свет, тако је требало препловити врло непријатно море да би се снимиле сцене под ударима ветра на острву какво је Фолегандрос, које није баш успут, и са ког напослетку нисмо успели на време ни да се вратимо због временских услова.“ Иза овог филмског пројекта стоји продукцијска кућа Терирем која је израсла из рада на филму „Исцељење“, и која стоји иза великог архивско-документарног пројекта „Завештање“. Режију „Сеновитог Медитерана“ потписује Иван Јовић, сценарио Моња Јовић, директор фотографије је Симон Таншек, док монтажу ради Александар Јаћић. Сценографија и костим поверени су екипи из новосадског Српског народног позоришта (Младен Стојановић, Жељко Пишкорић, Марина Сремац, Сенка Раносављевић). Ентеријери су креирани у лагумима Петроварадинске тврђаве, и представљају посебан, ликовно изазован рад сценографа Младена Стојановића и Жељка Пишкорића, којим су одговорили на специфичне захтеве аутора пројекта. Аутор Иван Јовић замислио је филм зачудне атмосфере, која се гради кроз необичне кикладске пејзаже и на коју се надовезују карактеристична решења у ентеријерима. Прича филма прати Лазара, који се, након низа година које је провео као путујући улични уметник, играјући непомичну скулптуру, обрео и на малом
16ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ медитеранском острву. У њему се јавља чежња за повратком кући, али његов одлазак са острва компликује се немогућношћу споразумевања са острвском администрацијом. Клаустрофобично заробљен у помереној кафкијанској реалности, Лазар обилази од једног до другог службеника на острву, стрпљиво одговара на питања и испуњава њихове захтеве. Мучно сакупљање документације прераста у преиспитивања смисла живота, дубоких тајни скривених од самог себе. Главну улогу у филму, пантомимичара Лазара, тумачи наш популарни гумац Иван Босиљчић. „Било ми је веома изазовно да тумачим улогу Лазара у пројекту који се разликује од мојих досадашњих ангажмана, и тематски и по преовлађујућој атмосфери“, открива Босиљчић. „Осетио сам да имам прилику да у овом раду покажем сад већ наталожено не само глумачко већ и одређено духовно искуство и да употребим и оно што сам понео из позоришта. У том смислу су за глумца овакви пројекти драгоцени. Рад са Иваном Јовићем се показао као изузетно детаљан. Сваки дијалог смо продубљивали, и припреме за снимање биле су веома опсежне за сваког учесника. Захваљујући сарадницима ниједног тренутка нисам осетио оптерећење. Можда би најтачнија реч била радост, радост у раду и осећање истинске слободе и дубинске глумачке креације.“ Поред Босиљчића, у „Сеновитом Медитерану“ глуме: Жарко Радић, Небојша Дугалић, Јудита Франковић Брдар, Бојан Жировић, Анђела Поповић, Ана Ћук, Дејан Стојаковић, а у екипи се истичу новосадски глумци – Југослав Крајнов, Сања Ристић Крајнов, као и Марина СценаристкињаМеденица.Моња Јовић истиче да је увек је узбудљиво и на моменте можда чак и емотивно изазовно гледати како други оживљавају речи које сте једном ставили на папир. „Оне се тада некако од вас одвоје и више их не поседујете“, објашњава она, „то је ваљда нормалан део креативног процеса у стварању филма. Веома сам привилегована да је оно што сам написала – сцене, дијалози, третирано у овом процесу са тако много креативне пажње, са којом прво Иван ради све што ради – али и са којом су сви остали на овом пројекту приступили оживљавању замисли Сеновитог Медитерана. У овој причи је обрађена већина мени опсесивно важних тема – тема смрти, пре свега, а затим тема човекове слободе, драме односа између човека и Бога, човека и ближњих – коју ја пре свега видим као драму слободе. Гледајући снимљени материал могу само да слутим филм, за који знам да је у редитељевој глави већ изграђен, са сваким кадром који има своје место, и радујем се том завршном производу, можда сад већ мало и нестрпљиво.“ Филм „Сеновити Медитеран“ је подржан од стране Филмског центра Србије, Креативне Европе – Медије и SEE Cinema Network-а. Копродукцијски је у пројекат укључена атинска продуцентска кућа Viewmaster films, која је радила и на филму „Божји човек“. „Сеновити Медитеран“ је ушао у фазу постпродукције, након чега га очекује фестивалски живот и биоскопска дистрибуција. Премијера филма се очекује током 2023. године. Јудита Франковић Брдар у паузи снимања Сцена из филма, фото: Милан Коларски Редиељ Иван Јовић и глумац Иван Босиљчић на сету филма на Санторинију Фолегандрос
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ17 ,,Либерта - Рађање града” - Тамара Крцуновић и Емил Курцинак, фото: Маја Медић ”ЛИБЕРТА-РАЂАЊЕ ГРАДА” ГВОЗДЕНА ЂУРИЋА И ЖАНКА ТОМИЋА Година је 1748. седам година рата довело је Хабзбуршку монархију на ивицу финансијске пропасти и административног хаоса. На крајњем југу царства налази се место Шанац (данашњи Нови Сад), чији становници трпе самовољу локалних моћника провизора Сенчија и комаданта пограничне милиције пуковника Секуле Витковића. Ово је прича о томе како становници Шанца превазилазе верске и етничке разлике и оснивају „Либерту“, тајно удружење за борбу за слободу и независну грађанску управу. Њихова борба је у почетку само правна. Све се то мења када на сцену долазе представници највеће хабзбуршке трговачке компаније, Кaiserliche Orien talische Кompagnie, са радикалним планом: да се град претвори у трговачко средиште за трговину са целим Отоманским царством. То подразумева присилно пресељење целокупног становништва Шанца. Будући да су они побожан и скроман свет ситних занатлија и бивших граничара, Шанчани немају никакве изгледе да се томе одупру. Зато чланови „Либерте“ склапају савез са одметницима и кријумчарима из тог краја који треба да им помогну да пробију кроз лавиринте корумпиране државе како би стигли до хабзбуршког монарха - саме царице Марије Терезије. Ово је сиже филма и телевизијске серије „Либерта – Рађање града“. Ударни део екипе „Либерте“ сачињавају редитељи и продуценти Гвозден Ђурић и Жанко Томић (Томић је и аутор сценарија), извршна продуценткиња Николина Зечевић, директорка филма и серије Јелена Раденковић, директор фотографије Александар Караулић, костимографкиња Кристина Костић, сценограф Ненад Параносић и монтажер Златко „ИницијалноЗлатковић. је постојала радозналост да сазнам како нешто што узимамо здраво за готово – као што су градови у којима живимо – уопште настаје, а потом како настаје грађанска свест“, објашњава сценариста, продуцент и редитељ Жанко Томић. „Када смо Гвозден и ја почели да истражујемо по архивама, схватили смо да је тај део наше историје слабо истражен. У ономе што смо нашли препознали смо филмске мотиве и почели смо да их уклапамо у сценарио. Мене је лично заинтригирало време краја феудализма и почетка просветитељства, период када је наука почела да односи превагу над празноверјем. Кант је рекао да је просветитељство представљало ослобађање човечанства од недотупавности коју је само себи наметнуло. Због тога је ова прича посебно данас занимљива, јер ми се чини да се, као свет, поново предајемо недотупавности и неофеудализму.“
18ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ „Настанак града Новог Сада је био почетни импулс“, објашњава Томић, „али смо се бавили и настанком капитализма и банкарства, крајем епохе феудализма и почетком грађанске мисли. Све је то било увод у Француску буржуаску револицију, чији су се идеали, неких пола века раније, на миран начин остварили на територији Шанца. Наши људи слабо познају овај период историје, па смо одлучили да га осветлимо и приближимо овим својим пројектом. Занимљво је, а мало познато, да је лично Марија Терезија кумовала имену града, а први помен имена Нови Сад (Неопланта, Neusatz, Újvidék) датира баш из 1748. године у коју смо и сместили радњу наше приче.“ Редитељ и продуцент Гвозден Ђурић развијао је са Жанком Томићем овај пројекат неколико година, па је срећан што је коначно дошао тренутак да буде реализован. „Као рођени Новосађани и људи који живе у Новом Саду, Жанку и мени је веома битно да испричамо ову причу, поготово зато што у њој постоје и елементи који су веома савремени и реферишу на данашњи тренутак. Искрена и истинска мултикултуралност је у самој сржи нашег филма, а ова реч је и данас кључна, посебно када говоримо о Новом Саду и Војводини. Почеци исте те мултикултуралности налазе се управо у овом времену, па нам је било важно, као што је Жанко већ рекао, да покажемо како су људи са ових простора били више него способни да се за своје идеале изборе на миран и ненасилан начин пре више од двеста педесет година.“ У причи о настанку Новог Сада глуми велики број српских и регионалних глумаца. „Два главна јунака тумаче Златан Видовић и Стефан Вукић“, открива Гвозден Ђурић. „Поред њих двојице, важне улоге имају Тамара Крцуновић и Ана Мандић, као и Давор Јањић, Александар Ђурица, Данијел Сич, Игор Филиповић, Душан Јакишић, Вахид Џанковић, Арпад Месарош, Јована Балашевић... Марта Береш тумачи лик Марије Терзије. Наша одлука је да сви они играју на српском, који служи као заједнички универзални језик, али са пуно различитих акцената што је још једна одлика која одувек карактерише Нови Сад и његове становнике.“ Тамара Крцнуновић у „Либерти“ глуми бароницу Сизендорф, жену опасних намера која након загонетне смрти мужа доспева на чело највеће трговачке компаније у царевини и „баца око“ на мали Шанац. „Било ми је веома занимљиво да глумим жену која не преза ни од чега. Као инспирацију сам користила стварне особе, чак и неке наше савременице и жене које лично познајем, али и ликове из филмова које волим. Током снимања сам носила специјалну зубну протезу. Желела сам да лик који тумачим има говорну ману и да тиме окрњим ту њену савршеност у изгледу, фризури, тоалети. Тај бароничин специфични говор се лепо уклапао у дивну и богату аудио-палету различитих акцената који се могу чути у филму.“ Филм се паралелно снима и монтира што, по Ђурићевим речима, знатно убрзава и олакшава рад. „Присуство монтажера Златка Златковића на сету је драгоцено“, каже редитељ. Планирано је да филм „Либерта - Рађање града“ буде премијерно приказан током лета, у склопу промоције Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе“, а на јесен ће, ако све буде ишло по плану, ући у редовну биоскопску дистрибуцију у Србији, док приказивање ТВ серије креће крајем године. ,,Либерта - Рађање града” - на сету, фото: Маја Медић ,,Либерта - Рађање града” - Арпад Месарош на снимању, фото: Маја Медић ,,Либерта - Рађање града” - Ана Мандић на снимању, фото: Маја Медић ,,Либерта - Рађање града” - Златан Видовић на снимању, фото: Маја Медић
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ19 КЊИГЕ О ФИЛМУ
20ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ МОНОГРАФИЈА ”НЕДА ЧАРОБНААРНЕРИЋ:МЕЛАНХОЛИЈА“ Са Анитом Панић разговарао Ђорђе Бајић Током 2021. године, у оквиру издавачке делатности Филмског центра Србије, објављено је осам књига о седмој уметности, а међу њима је међу најзапаженијим била монографија „Неда Арнерић: Чаробна меланхолија“. То је четврта књига из ФЦС-ове едиције „Монографије“ и приредила ју је Анита Панић, ТВ ауторка, документаристкиња и публицисткиња, ауторка монографија о Петру Краљу („Краљ“, Службени гласник, 2013) и Милени Дравић („Кључ снова“, Филмски центар Србије и Књижевни гласник, 2018). Сагледавањем глумачке каријере Неде Арнерић, те њеним местом и значајем, на страницама њој посевећене монографије баве се неки од најрелевантнијих људи регионалне кинематографије... О овој мнографији издању ФЦС-а разговарамо са документаристкињом и публицисткињом Анитом Панић. Јасно ми је зашто су баш стваралаштво и живот Неде Арнерић одабрани да буду фокус твоје нове књиге, али бих волео да то поделиш и са нашим читаоцима од којих неки, можда, нису до танчина упознати са опусом и значајем ова наше истакнуте глумице, чиме је Неда Арнерић све то обогатила наш филм и нашу културу.... Након објављивања монографија „Краљ“ и „Милена Дравић или кључ снова’’ стекла сам велико искуство у раду на овој форми биографских књига, те је било сасвим нормално да моја наредна монографија буде о некоме ко је својим стваралаштвом обележио српску филмску уметност. Како сам Неду Арнерић познавала од раније и била добро упозната са њеним богатим опусом у домаћој, али и светској кинематографији, веома лако сам се одлучила да она буде личност, којој ћу посветити нову монографију. Неда Арнерић у каријери дугој скоро пола века, одиграла је улоге у четрдест позоришних представа и преко стотину филмова. Прву улогу добила је са само тринаест година, у филму „Сан“ Пурише Ђорђевића. Самоуверено је владала кадром, а камера ју је напросто обожавала, да би већ са петнаест година, у тинејџерском хиту „Вишња на Ташмајдану“, постала права домаћа звезда. Филмски свет представио нам је у пуном сјају Неду Арнерић, чудо од детета, Ширли Темпл једне велике социјалистичке земље. Њен глумачки таленат и харизму на великом платну уочили су у раној младости и странци, те је брзо уследила и међународна каријера и прилика да глуми заједно са филмским звездама као што су Морис Роне, Марија Шел, Силва Кошћина, Ђанкарло Ђанини, Ричард Раундтри, Виторио Гасман. Говорила је четири страна језика и отворила су јој се врата светске кинематографије. Није се могла избећи чињеница да су је сматрали и секс-симболом и једном од најлепших глумица са ових наших простора, али она је донела одлуку да јој не треба велики новац и светска слава, већ се определила да остане у својој земљи. Желела је карактерне улоге, како би на прави начин показала свој таленат. И успела је у томе. Сребрна арена и Златна арена у Пули и Награда за животно дело „Павле Вуисић“ биле су доказ њене глумачке посвећености . Идеја о многографији се родила док је Неда Арнерић још увек била са нама. Причале сте о тој замисли, па
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ21 ме занима како је тај разговор протекао. Знамо каква је Неда Арнерић била као глумица, али каква је била као човек? Неду Арнерић сам упознала почетком деведесетих година, када сам долазила у Симину улицу и уживала у изложбама које је, као дипломирани историчар уметности, приређивала у својој Галерији „Атриум“. Током петнаест година вођења галерије приредила је мноштво сјајних изложби врхунских сликара. Касније смо се повремено сретале у биоскопским салама, где је долазила са пријатељима да погледа добар филм... Када је 2018. године у згради Југословенске кинотеке одржана промоција моје монографије о Милени Дравић, дошла је и Неда. Седела је у првом реду, поред Миленине породице и приметила сам колико је била узбуђена док је гледала инсерте из многобројних Милениних филмова, јер је у многима од њих и сама играла. То вече је од издавача добила књигу на поклон и приметила сам на коктелу како ју је нежно пригрлила, јер знам колико је волела и поштовала своју старију колегиницу. Након пет дана позвала ме је и узбуђеним гласом саопштила да је прочитала књигу. Била сам у неверици, јер је та монографија имала 350 страна. Али, познајући Неду, нисам сумњала да је заиста било тако. Памтим да ми је тада рекла, да су ретке глумачке књиге и да је та о Милени сјајна. Онда је назвала и Филмски центар Србије да и њима каже исто. Био је то за мене велики комплимент, јер је долазио од глумице која је обележила југословенску кинематографију... Када сам наредне године била гост у њеном дому и у необавезном разговору, уз кафу, саопштила да је следећа монографија о њој, застала је, погледала ме оним њеним нежним а продорним погледом и упитала „Мислиш ли да ја заслужујем тако лепу монографију, као што је твоја о Милени?“. Била сам шокирана њеним питањем, јер је долазило од глумице која је била филмска икона у време када смо били једна велика земља. И онда сам схватила да је то у ствари део њеног карактера. Била је скромна и сумњала у свој таленат упркос великој слави. И, нажалост, није дочекала да види ову монографију, али се искрено надам, да сам урадила нешто што је достојно њене биографије. Како је монографија добила свој наслов? Ова монографија на 270 страна дочарава живот и дело велике филмске звезде, Неде Арнерић. Њене улоге чине хронологију југословенског филма, јер Неда Арнерић је последња глумачка хероина која је уз Милену Дравић, Драгана Николића, Бату Живојиновића и Љубишу Самарџића, била највећи симбол филмског платна некадашње државе. Да одаберем наслов, увек је велики изазов и дилема, али ми је у томе много помогао редитељ Милош Радивојевић, када је свом сјајном тексту дао назив „Чаробна меланхолија“. То ми се веома допало, јер описује Недин каракер, те сам тако са великом радошћу одлучила да то уједно буде и наслов монографије. Ево његових речи: „Неда Арнерић била је звезда и на европском филмском небу, а велика звезда на југословенском и српском филмском небу. Морамо имати у виду да је она засијала још у раном детињству и да је за глумице и глумце и са највећим даром и посвећеношћу, тешко исијавати више од пола века. Код Неде су љубав и пријатељства били на вишој цени од њене филмске славе, и она је ту цену храбро плаћала. Та чаробна меланхолија коју је кроз филмове носила на свом прелепом лицу и телу, мање је била резултат амбиције и глумачке технике, а више стварних и дубоких емоција. Мали број врхунских глумица и глумаца у властитим каријерама и животима исијава тако дуго, а још мањи број њих се гаси по жељи властитог срца.“ Тако је у монографији о Неди говорио редитељ Милош Радивојевић, са којим је сарађивала у филму „Квар“ и тим је речима веома лепо описао њен карактер. Како је дошло од одлуке да књига буде подељена на осам поглавља и шта она доносе? Када неко већ као тинејџер започне парарлелно да глуми на филму, телевизији и у позоришту (Неда је са четрнаест година остварила своју прву улогу на филму, а са петнаест заиграла у позоришту „Бошко Буха“), онда свакако драматургија овакве монографије мора да обувата сва поља њеног богатог уметничког деловања. Уз то, ту је и њено дугогодишње бављење ликовном уметношћу. У поглављу о филмском стваралаштву Неде Арнерић своје импресије изнели су: Лордан Зафрановић, Раде Шербеџија, Милан Јелић, Горан Марковић, Бранко Цвејић, Мето Јовановски, Коле Ангеловски, Дејан Караклајић, Милош Радивојевић и Миодраг Брик Кривокапић. У позоришном сегменту ове монографије, о Недином таленту, страсти према позоришту, али и о њој као карактерној особи која је волела људе, писали су Светозар Цветковић, Феђа Стојановић, Катарина Вражалић, Ксенија Крнајски, Александар Алач, Душан Ковачевић, Лазар Ристовски, Рахим Бурхан, Ерол Кадић, Радмила Војводић, Ирина Добник, Елизабета Ђоревска... као и две глумице из Хрватске: Сенка Булић и Јасна Малец Утробичић. Поглавље „Телевизија“ бави се телевизијским улогама наше истакнуте глумице, кроз сећања Станка Црнобрње, Владимира Алексића и Хрвоја Баришића. Шта доноси поглавље „Филмске импресије“? Свакако је незаобилазно да књига биографског типа има и поглавље посвећно критичком осврту на њену сјајну филмску каријеру од преко стотину филмова.
22ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ У поглављу „Филмске импесије“ успела сам да окупим, што није било нимало једноставно, значајне филмске критичаре, теоретичаре филма из региона, који су, свако по свом сензибилитету, дали критички осврт на поједине Недине филмове, а то су Даниел Рафаелић и Вељко Крулчић из Хрватске, Џевдет Тузлић из Босне и Херцеговине, Дејан Дабић и Горан Јовановић из Србије и Стојан Синадинов из Северне Македоније. Синадинов управо у свом тексту скреће пажњу јавости да је Неда снимила чак пет веома значајних филмова у Македонији: „Време без рата“ (1969) у режији Бранка Гапе, „Пуцањ“ у режији Бранка Гапе (1972), „Уклети смо, Ирина“ (1973) у режији Колета Ангеловског, „Јужна стаза“ (1982) који је режирао Стево Црвенковски и филм „Исправи се, Делфина“ (1977) редитеља Александра Ђурчинова за који је добила „Сребрну арену“ на Филмском фестивалу у Пули инаграду „Царица Теодора“ на Фестивалу глумачких остварења на Филмским сусретима у Нишу... И наравно, на крају монографије, увек постоји поглавље посвећено филмографији, у овом случају заиста обимном списку Нединих филмских улога, али и оних многобројних телевизијских остварења, као и позоришних улога. Посебно поглавље је посвећено наградама које је ова сјајна глумица добила у каријери. Како је конципирано поглавље „Звездана прашина“? У њему су сабрани текстови и филмске критике о Нединим филмовима, објављивани у прошлости, у бројним часописима, књигама и сајтовима, а чији су аутори Мира Боглић, Александар Мандић, М.Пепић, Зоран Петровић, Зоран Јанковић, Слободан Шијан и Рајко Грлић. Из поглавља „Звездана прашина“ издвојила бих размишљања о Неди два велика Слободанредитеља. Шијан је у свом тексту првобитно објављеном у монографији „Неда Арнерић“ Весне Милић (издавач Удружење филмских глумаца Србије, 2011. године, поводом доделе Награде „Павле Вуисићˮ) написао: „Када размишљам о мојој сарадњи са глумицом Недом Арнерић, прво помислим како је са њом било једноставно и лако радити, право задовољство. То је глумица која поред талента и лепоте и оне специфично филмске фотогеничности, која јој је обезбедила посебно место и дуго трајање у нашој кинематографији, поседује и изузетну глумачку интелигенцију која се састоји у муњевитом разумевању захтева редитеља са којим сарађује. Имао сам увек утисак да она својим романтичним, наивним, али што је парадоксално, и проницљивим погледом, интензивно прати рад редитеља са осталим глумцима и веома брзо успева да разуме смер у којем он води филм. Капирала је све! Зато, када би на њу дошао ред, она би већ била спремна. Редитељски захтеви падали би на плодно тло, веома брзо Неда би постизала управо оно што се од ње тражило, бар је такво било моје Другоискуство.“језапажање редитеља Рајка Грлића, првобитно објављено у београдском часопису „Недељник“, у јануар 2020. године: „Недино лице било је поље весеља. На њему су доминирала два знатижељна ока која су причала о чудном споју безбрижне дјевојачке невиности и понекад болном искуству зреле жене. То што је била у животу, то је оно што смо видели И на платну. А то је највише што глумица или глумац може постићи; да буде оно што је. Она је то била.“ Да ли си успела да разговараш са свим саговорницима чије си импресије о Неди Арнерић желела да имаш у монографији? О Нединој филмској каријери би требало да говоре Љубиша Самарџић, Милена Дравић, Бата Живојиновић, јер су играли у многим филмовима заједно, али, нажалост, ти велики глумци су нас напустили, а у међувремену нас је напустила и сама јунакиња монографије, која би могла да нам исприча занимљиве ствари из своје каријере. Неда није дочекала ову монографију о себи, као што ни Милена Дравић није дочекала промоцију своје монографије, јер је књига каснила из шампе, те је тако успела само да види корице и да прелиста, али не и да детаљно прочита, а знам да је то веома желела. Неке ствари просто живот судбински намести, те је тако мој посао у одабиру саговорника био леп, али веома компликован. Неки редитељи су радили само по један филм са Недом, неки глумци су радили значајне филмове са њом, али пре четири, пет децнија, па је било компликовано присетити се детаља. Упркос бројним проблемима, мислим да сам успела да окупим значајна имена филмске и позоришне уметности који су на сериозан, професионалан, али и емотиван начин говорили о Неди, као професионалцу, али и као личности. Да ли би нам издвојила још неки део из монографије? Издвојила бих размишљање редитеља Лордана Зафрановића, који је режирао два веома значајна филма за каријеру Неде Анерић, „Халоа: Празник курви“ и „Вечерња звона“. Зафрановић је рекао: „Неда је у себи имала двије-три личности које су живјеле паралелно и врло често се сукобљавале, као уосталом што имамо и сви ми. Међутим, један од њених талената била је и бескрајна отвореност која је излазила из духовног предјела њеног талента рођеног за филм. Друга њена личност била је аристократска градска суздржаност произашла из њеног поријекла корчуланске патрицијске фамилије Арнери. Трећа особност носила је неизмјерну тугу која произлази из
ВИДИМОСЕУБИОСКОПУ23 осјећаја пролазности и старења, која је била фатална за завршетак њеног живота“. Оно што се ишчитавајући ову монографију може констатовати је да су колеге неизмерно поштовале и волеле Неду, истичући њену професионалост према послу,скромност, упркос чињеци да је заиста била глумачка звезда. „Умела је да буде заиста прави пријатељ, онако нежна, крхка, али са великом енергијом! Да умем о њој сведочити сликарски, сликом би доминирале њене очи и тек мали осмејак у куту њених усана, загонетан, осмех мали за који ниси сигуран да ли ће се развући у широки или је одраз туге због јасног сагледавања света“ – овако је о Неди писала позоришна редитељка Милица Краљ. Књига је пред читаоцима. Какве су рекације и шта о монографији кажу људи који су лично познавали Неду Арнерић и сарађивали са њом? Монографија „Чаробна меланхолија“ изашла је из штампе недавно, па је тек започела свој живот у књижарама. Добила сам информацију да се добро продаје, а какав је одјек, сазнаћу када се буду јављали читаоци и колеге који су о њој писали, када прочитају књигу и када будем започела турнеју промоција по Србији и региону. Али, ево за крај овог разговора, да наведем део текста Даниела Рафаелића, филмског теоретичара из Загреба, који је са великим задовољством прихватио понуду да буде рецезент монографије и који је у то име врло пажљиво ишчитао књигу: „Сведочанства Нединих колега, пријатеља, штоватеља, конкурената па чак и онодобних завидника, више су него успјешно у овој монографији оцртали портрет Глумице, осјенчали га бројним валерима и дали му ону ониричку игру свјетла и сјене, који можда и најбоље описују њен глумачки распон у театру, на филму и на телевизији. Стасајући у вријеме кад су сви ти медији били друштвено не само важна – него апсолутно незаобилазна свакодневна лектира, свједоци Неде Арнерић као ђаци на сату ликовног одгоја својим рукама откидају комад-по комад линолеума, како би читатељима и онима који нису имали прилику Неду познавати-видјети-гледатипамтити, подастрли најцјеловитији линорез (у боји) једне у сваком аспекту спектакуларне каријере. То гребање по површини, разним емотивним и меморијским ножићима, то ровање до разних дубина сјећања након којег се заправо тек започиње надзирати она сама, врло је ријетко тако квалитетно, мизансценски постављено као у овој књизи. Анита Панић попут најбољег редатеља приводи људе и сјећања како би испунила странице књиге, но не за своје – већ за наше образовање, информацију али и забаву. Колико уопће монографија може бити блиска особи, толико је ова тако пажљиво осмишљена и руковођена књига Аните Панић блиска Неди Арнерић.“ РЕКЛАМУЗАМЕСТОПРАВОВАШУ info@cinemanetwork.rsинформације: ПРАВО МЕСТО ВАШУЗА РЕКЛАМУ информације: info@cinemanetwork.rs
ВИДИМО СЕ У БИОСКОПУ - публикација Мреже киноприказивача Србије за филмску уметност, број 2, година I, децембар 2021-април 2022. За Мрежу киноприказивача Србије Бобан Стефановић Уредници Зоран Јанковић и Ђорђе Бајић Управни одбор Мреже киноприказивача Србије Бобан Стефановић, председник, Невена Ђонлић, Зорица Стојиновић, Дејан Дабић, Влада Ђурић Програмски савет Мреже киноприказивача Србије Невена Ђонлић, Зорица Стојиновић, Ева Зрнић, Дејан Дабић, Влада Ђурић, Драган Јовић, Огњен Ракчевић, Бобан Стефановић, Драгојло Јовић Штампа РОТОГРАФИКА, Суботица Тираж 3.000 МРЕЖА КИНОПРИКАЗИВАЧА СРБИЈЕ Кнез Михаилов трг 1, 32300 Горњи Милановац, Србија Уз подршку Телефонwww.cinemanetwork.rs 060 5800091 Електронска пошта info@cinemanetwork.rs ЛИСТА ГЛЕДАНОСТИ СРПСКИХ ФИЛМОВА У БИОСКОПИМА ТОКОМ 2021. *извор:ФЦС 1.ФИЛМТОМА /број гледалаца: 675.319/ дистрибутер: ART VISTA 2. ЈУЖНИ ВЕТАР - УБРЗАЊЕ /број гледалаца: 397.268 / дистрибутер: TARAMOUNT 3. НЕЧИСТА КРВ - ГРЕХ ПРЕДАКА /број гледалаца: 74.445/ дистрибутер: FAME SOLUTIONS 4. ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ /број гледалаца: 70.198/ дистрибутер: ART VISTA 5. НИЈЕ ЛОШЕ БИТИ ЧОВЕК /број гледалаца: 19.624/ дистрибутер: MCF 6. ВИКЕНД СА ЋАЛЕТОМ (филм из 2020) /број гледалаца: 14.709/ дистрибутер: MCF 7. НЕБЕСА /број гледалаца: 10.386 / дистрибутер: MCF 8. ЛИХВАР /број гледалаца: 6.823 / дистрибутер: ART VISTA 9. ЖИВ ЧОВЕК /број гледалаца: 3.746/ дистрибутер: TARAMOUNT 10. КЕЛТИ /број гледалаца: 2.270/ дистрибутер: MCF 11. ОАЗА /број гледалаца: 2.007/ дистрибутер: FAME SOLUTIONS 12. ПУЦЊИ У МАРСЕЈУ /број гледалаца: 1.710 / дистрибутер: РЕ-КРЕАТИВНО 13. ВАМПИР /број гледалаца: 1.292 / дистрибутер: MCF Филмски центар Србије, у сарадњи са продуцентима, дистрибутерима, али и биоскопима широм Србије, традиционално прве суботе у јуну месецу организује ,,Ноћ српског филма”. Циљ манифестације је популаризација домаћег филма, са акцентом на оне који су подржани на конкурсу Филмског центра Србије, као и жеља да се савремена српска продукција учини инспиративном и приступачном што већем броју заинтересованих гледалаца, посебно младима. Зато је и цена улазнице од само 100 динара. Овом приликом, 04. јуна 2022. у више од 40 биоскопа биће приказана три најгледанија филма из претходне године и то: ,,Нечиста крв - Грех предака”, ,,Тома” и ,,Јужни ветар 2: Убрзање”.
