VIDIMO SE U BIOSKOPU #3

Публикација Мреже киноприказивача Србије за филмску уметност МРЕЖА КИНОПРИКАЗИВАЧА СРБИЈЕ БЕСПЛАТАН ПРИМЕРАК

ГОДИНА I БРОЈ 3 септембар 2022-децембар 2022.

ГОДИНА 2022.

ЈЕ ПРОТЕКЛА У ЗНАКУ МЕЂУНАРОДНИХ УСПЕХА

СРПСКОГ ФИЛМА

Година која се полако ближи крају једна je од најуспешнијих година у овом веку када је у питању српски филм. Наши филмови и мањинске копродукције били су саставни део највећих светских фестивала: Берлина, Кана и Венеције, те Карлових Вари, Торонта, Локарна, Москве и Сан Себастијана. На 72. Берлинском међународном филмском фестивалу је у фебруару приказан филм „Хероји радничке класе“ Милоша Пушића (програм „Панорама“), као и мањинска српска копродукција „После воде“ Данета Комљена (програм „Форум“); док је на 75. Канском филмском фестивалу учествовала српска мањинска копродукција „Брана“ либанског редитеља Алија Шерија, и то у програму „Петнаест дана аутора“. На 44. Московском филмском фестивалу светске премијере су имала два српска дугометражна филма: „Усековање“, дебитантски филм младог редитеља Синише Цветића приказан је у оквиру главног такмичарског програма и освојио је две награде: признање „Свети Ђорђе“ за најбољег редитеља и награду публике; „Света Петка – Крст у пустињи“ редитеља Хаџи-Александра Ђуровића приказан је у оквиру програма „Око света за осам дана“. Филм „Да ли сте видели ову жену?” редитељског двојца Душана Зорића и Матије Глушчевића имао је светску премијеру на 79. Филмском фестивалу у Венецији, у оквиру званичног такмичарског програма „Недеље критике“; монтажерки овог филма, Олги Кошарић, том приликом је припала специјална награда фестивала у оквиру ове селекције, а која се додељује уметницима до 40 година.

На 56. Међународном филмском фестивалу у Карловим Варима, у новом такмичарском програму „Proxima“, приказани су српски документарни филм „Још једно пролеће“ Младена Ковачевића, о епидемији великих богиња у Југославији 1972, као и српска мањинска копродукција „Стриц“ хрватских редитеља Андрије Мардешића и Давида Капца, у којој главну улогу тумачи прослављени Предраг Мики Манојловић и која је награђена специјалним призањем, док су раније поменути „Хероји радничке класе“ били у Карловим Варима део програма „Хоризонти“. Хибридни дугометражни филм „Кристина“ у режији Николе Спасића, имао је светску премијеру у јулу, и то у оквиру такмичарске селекције 33. Међународног филмског фестива ФИД у Марсеју. Главна улога је поверена Кристини Милосављевић која у филму игра саму себе. Филм је том приликом освојио награду за најбољи први филм.

У јулу, на 69. Пулском филмском фестивалу, филм „Лето кад сам научила да летим” освојио је две награде – награду публике у „Међународном програму“ (са просечном оценом 4,87) и „Златну арену“ за најбољи хрватски допринос у мањинској копродукцији за глумицу Сњежану Синовчић Шишков; исто толико „Златних арена“ освојила је и мањинска српска копродукција, филм „Стриц“ („Златна арена” за најбољи сценарио у „Хрватском програму“ за Мардешића и Капца, као и „Златна арена“ за костимографију за Ану Савић Гецан). На 75. филмском фестивалу у Локарну, у августу су приказани кратки филмови „О новцу и срећи“ Ане Недељковић и Николе Мајдака млађег и „Лопте“ Горане Јовановић, оба у такмичарском програму „Леопради будућности“, док је у пратећи програм „Локарно Кидс” уврштен филм

„Лето када сам научила да летим” у режији Радивоја Андрића (пре тога већ нагађен у Шведској и Италији). У такмичарске селекције 28. Сарајевског филмског фестивала, у августу ове године, уврштени су српски филмови: дугометражни документарни „Још једно пролеће“ Младена Ковачевића и „Музеј револуције“ Срђана Кече (Кечин филм је, истичемо, освојио „Срце Сарајева” за најбољи документарни филм); краткометражни анимирани филм „О новацу и срећи” Ане Недељковића и Николе Мајдака млађег, као и студентски „Чекај ме овде“ Алексе Борковића. У Сарајеву су приказане и мањинске српске копродукције: целовечерњи играни филм „Јахачи“ Доминика Менцеја, документарни филм „Лепота звери“ Ане Естер Немеш и кратки „Банија“ Небојше Слијепчевића. На затварању је уприличена светска премијера српске мањинске копродукције „Празник рада“ босанско-херцеговачког редитеља Пјера Жалице. Филм „Гарбура“ сценаристе и редитеља Јосипа Жувана, у хрватско-српској копродукцији, у којем једну од главних улога тумачи Љубомир Бандовић, премијерно је приказан у програму „Нови редитељи“ престижног шпанског фестивала А категорије у Сан Себастијану.

У програму „TIFF Docs“, у оквиру 47. Међународног филмског фестивала у Торонту, једног од најпрестижнијих фестивала на свету и најрелевантнијег фестивала на тлу Северне Америке, 10. септембра је светску премијеру имао филм „Cinéguerrillas: The Scenes From the Labudović Reels“, ново документарно остварење вишеструко награђиване српске редитељке Миле Турајлић. У Торонту је, у оквиру програма „Открића“, приказана драма „Снег и медвед”, мањинска српска копродукција. Настанак овог дебитантског дугометражног филма турске сценаристкиње и редитељке Селцен Ергун подржао је Филмски центар Србије.

Током дана и месеци иза нас, завршена су снимања дугометражних играних филмова „Сеновити Медитеран“ Ивана Јовића, „Баук“ Горана Радовановића, „78 дана“ Емилије Гашић, „Хероји Халијарда“ Радоша Бајића, „За данас толико“ Марка Ђорђевића; а почело је снимање филмова „Поред нас” Стевана Филиповића и „Мајка Мара“ Мирјане Карановић.

Европска филмска академија објавила је први избор филмова који ће се ове године такмичити у више категорија за награде Европске филмске академије (ЕФА). Међу 30 европских остварења и једина уврштена већинска продукција из нашег региона је „Страхиња Бановић” Стефана Арсенијевића, филм који је настао уз подршку Филмског центра Србије. Овогодишња, 35. свечана церемонија доделе ЕФА награда биће одржана у децембру у Рејкјавику. Треба додати да су филмови „Света Петка – Крст у пустињи“ и „Ала је леп овај свет“ током септембра успешно започели свој биоскопски живот. Ове јесени и зиме у српским биоскопима чека нас читав низ атрактивних режија домаћих аутора: а међу њима –„Траг дивљачи“, „Страхиња Бановић“, „Комедија на три спрата“, „Вера“... Више о овим и другим филмским насловима у прилици сте да читате у овом, трећем броју нашег часописа.

Видимо се у биоскопу! уредници Ђорђе Бајић и Зоран Јанковић

Милена Предић, фото: Ђорђе Бајић

Дугометражни играни филм „Света Петка – Крст у пустињи” редитеља Хаџи-Александра Ђуровића имао је своју светску премијеру 29. августа 2022. године, на 44. издању престижног Московског филмског фестивала (у програму „Око света за осам дана“), након чега је уследила национална премијера филма 6. септембра у МТС Дворани у Београду. Филм се на репертоару српских биоскопа, у дистрибуцији Арт Висте, нашао већ два дана касније – 8. септембра 2022. године. Пратећи живот побожне младе Параскеве, у филму „Света Петка – Крст у пустињи“ упознајемо њен пут од обичне девојке до највољеније и најпоштованије светитељке православља. Редитељ Хаџи-Александар Ђуровић и његова екипа нас воде кроз 40 година искушења, дубоких унутрашњих борби, али и свеприсутне вере. С једне стране, модеран у изразу и ритмици кадрова, филм нам доноси причу стару вековима, која и данас снажно живи у верницима и поштоваоцима Свете Петке. Филм је снимљен уз благослове блаженопочивших Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија, као и Светог Синода СПЦ. Насловну улогу у филму тумачи глумица Милена Предић, са којом смо разговарали о искушењима и изазовима које је донео овај амбициозни пројекат. „Нажалост, нико од екипе филма није био на светској премијери у Москви“, објашњава она, „али смо зато присуствовали премијерама у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Нишу... У плану су премијере у Бањалуци и у четири града у Црној Гори, а након тога и у дијаспори

– Бечу, Цириху... То дође као једна мала турнеја. Занимање за филм је велико, тако да се надам да ће све ове пројекције бити посећене и да ће филм имати дуг и успешан биоскопски живот.“

„Света Петка – Крст у пустињи“ је истинита биографска драма заснована на роману „Петкана“ Љиљане Хабјановић Ђуровић који је први пут објављен 2001. године, и који је до сада доживео бројна издања. Поред Милене Предић, у филму глуме Милица Стефановић, Филип Хајдуковић, Јадранка Селец, Бранислав Томашевић, Даниел Сич, Андреј Шепетковски и Младен Совиљ, као и неколико јорданских глумаца. Сценарио за филм о животу најпоштованије светитељке православља написали су Љиљана Хабјановић Ђуровић и Хаџи-Александар Ђуровић.

О томе како је добила улогу, Милена Предић каже: „Први пут сам о овом филму разговарала са ХаџиАлександром Ђуровићем крајем 2017. године. Ми смо се упознали још раније, пошто смо заједно радили на филму „Свети Георигије убива аждаху“ Срђана Драгојевића, и њему се веома допала моја мала али упечатљива рола коју сам ту остварила. Видео је нешто у мом лицу, нешто што више припада прошлости него савременом тренутку. Такође, желео је глумицу која није превише снимала, која има искуства, али која још увек није упамћена по некој ’великој’ улози. У Такси блузу сам, истина, тумачила главну женску улогу, али је то ипак био филм у чијем су фокусу мушки ликови, тако да је заправо Света Петка – Крст у

МИЛЕНА ПРЕДИЋ О ФИЛМУ

”СВЕТА ПЕТКА – КРСТ У ПУСТИЊИ

пустињи моја прва носећа филмска улога, што за мене представља посебну част и задовољство. Након тог првог разговора, прочитала сам роман Петкана, и веома смо се брзо, без потребе за превише речи, пронашли. Ја сам тада поверовала у тај пројекат, и нисам се преварила у процени. Испоставило се да је сарадња са Хаџијем била изванредна, имали смо надахњујући однос и једно другом велика подршка, тако да ћу овај пројекат пре свега памтити по његовој посевећености и жељи да снимимо што бољи филм.“ „Света Петка – Крст у пустињи“ је, важно је истаћи, прва српско-јорданска копродукција, подржана од Министарства културе Републике Србије, Секретаријата за културу АП Војводине, Филмског центра Србије, али и од стране Краљевског филмског центра Јордана. Извршни продуцент је Милован Ђуровић, а копродуцент је Калед Хадад. Продуцентске куће Александрија филм из Београда и Jordan Pioneers из Јордана су овом сарадњом оствариле прву копродукцију те две земље, а филм је сниман на локацијама у јорданским пустињама, Србији и Румунији – у Јашију, где се и данас налазе мошти Свете Петке. „Снимање се одвијало по етапама“, објашњава Милена Предић. „Прво су у Србији, током 2018. године, снимљене сцене у којима се обрађује детињство светитељке, а 2019. смо отишли у Јордан. Изузетно ми је драго што је већи део филма снимљена у тој далекој земљи, пошто до последњег тренутка нисмо знали да ли ће бити заокружена

финансијска конструкција потребна за тај пут. Ти прекрасни бескрајни пустињски предели одговарају причи и помогли су да филм у визуелном смислу гледаоцима понуди нешто заиста посебно. Пустиња, и боје које се у њој смењују током дана и ноћи, тај сусрет песка и камена, па оазе које доносе једно невероватно искустово када их видите и у њих закорачите... Наш филм је то што јесте и захваљујући јорданској пустињи Вади Рум. Делиблатска пешчара је била алтернатива у случају да се изјалови договор са Јорданом, али да смо тамо снимали филм свакако не би био толико визуелно моћан. Такође, истакла бих сјајну, сјајну музику Ане Крстајић и дизајн звука који је надгледао Роналд Вајс, човек са дугогодишњим међународним искуством – звук и слика су заиста савршено уклопљени, што ствара посебну атмосферу и угођај.“

Поред редитеља, сценаристе и монтажера ХаџиАлександра Ђуровића, директори фотографије на филму су били Бојан Ракић и Shafiq Olabi. Музику за филм је компоновала награђивана композиторка Ана Крстајић. Међународну екипу филма чине и сценографи Кирил Спасески и Ayoub Nahhas, костимографи Стефан Савковић и Reham Ejjeh. За дизајн звука су били задужени Саша Миросављевић и Роланд Вајс, аза специјалне ефекте - Небојша Рогић.

О изазовима снимања у страној земљи, Милена Предић је казала: „Аман, главни и највећи град Јордана, светска је метропола, али у пустињи Вади Рум нема никаквих трагова цивилизације, и то је оно

Милена Предић, фото: Александрија филм

што нам је и били потребно за филм. Добили смо прилику да се осамимо, да снимамо на миру и без ометања. Радни дан је трајао дванаест сати, а екипа је била велика – нас осморо из Србије, и двадесетактридесетак јорданских филмских професионалаца.

Јордан у последњих десет година сервисира многе стране продукције, укључјујући и оне највеће, холивудске, ту су снимани филм Марсовац и нови наставци серијала Star Wars, тако да се изнедрила једна млада, талентована генерација филмских радника који су већ радили на највећим светским пројектима и стекли искуство. Пустиња вам пружа све – у њој могу да се снимају разни жанрови, од научнофантастичних спектакала до камерних прича о вери, као што је наш филм. Осећала сам се као да сам на некој другој планети и Вади Рум је за мене, свакако, незаборавно искуство.“

На питање како се припремала за ову захтевну улогу, Милена Предић је рекла: „Препознала сам да је то улога за мене, да моја глумачка душа може да је изнесе. Настанак мог виђења Свете Петке је био колективни чин свих нас који смо били тамо. Има онај диван цитат Антинија Хопкинса, када каже - Веруј! Веруј! Веруј! - њим сам се руководила. Пиступила сам причи отвореног срца, и у заједништву са том пустињом и екипом створила лик светитељке. Рад са Хаџијем је био драгоцен – он фантастично зна са глумцима и има то питомо срце и душу. За њега је рад на филму нека врста племените игре, благ је и са њим

је лако сарађивати. Све је то мени, као глумици, знатно олакшало оно што је требало да урадим. Имала сам сјајно вођство и подршку, и када то имате – све иде много лакше, чак и када је једна овако захтевна улога у питању.“

Шта је оно, поред сјајне фотографије и музике, што препоручује филма „Света Петка – Крст у пустињи“? Милена Предић одговара: „Емоција и катарза. То су све кључне речи. Филм оставља снажан утисак, није за једно гледање и једнократну употребу. Након њега добијете жељу да се замислите о ономе што сте видели. Усудила бих се да кажем да наш филм и оплемењује и да поседује једну посебну атмосферу. Ово није само филм за људе који су у вери, или читаоце Љиљане Хабјановић Ђуровић, већ за све оне који желе да размишљају о свом религиозном бићу које су осетили у себи, или уопште о свом бићу. Та прича јесте хришћанска и религиозна, али је толико универзална да у њој могу сви да се препознају. То је прича о искушењу, слабости, паду и уздизању, то што је мучило Свету Петку у пустињи мучи и све нас у савременом животу.“

ПОРЕД ВАС!

ЈЕ ЛЕП ОВАЈ СВЕТ“

У српске биоскопе је 22. септембра стигао филм „Ала је леп овај свет” у режији Филипа Чоловића, како појашњавају из продукције тог остварења, љубавна комедија која осликава наше друштво кроз призму различитих животних ситуација. Главни јунаци овог филма су анђео Љубиша (глуми га Никола Пејаковић) који покушава да споји неспојиво, неафирмисани редитељ Бата (Андрија Кузмановић), популарна ТВ водитељка Уна (Анђелка Прпић) и полицијски инспектор Тришић (Андреј Шепетковски – који је такође и сценариста овог остварења). У филму, поред ове ударне четворке, глуме и Аница Добра, Бане Видаковић, Тихомир Станић, Бранка Пујић, Андрија Милошевић, Миљана Гавриловић, Јован Јовановић, Стефан Бундало...

Ауторску екипу филма „Ала је леп овај свет“ чине редитељ Филип Чоловић, сценариста Андреј Шепетковски, директор фотографије Саша Срећковић, сценографкиња Јелена Милиновић Миладиновић, костимографкиња Драгица Лаушевић, монтажер Бојан Филиповић, композитори Никола Пејаковић и Војислав Аралица. Дизајн звука је радио Милош Иванић/ Spotlight, а сниматељи звука су Владимир Ћук и Срђан Бајски. На филму су радиле продуценткиња Анета Ивановић и извршна продуценткиња Александра Филиповић. „Ала је леп овај свет“ настао је у продукцији кућа Blue Butterfly и Телекома Србија. Дистрибуира га Арт Виста. О томе како је дошло до тога да „Ала је леп овај свет“ буде снимљен, Филип Чоловић нам је рекао: „Филм

је настао стицајем разних необичних, непрепричљивих околности, али то му, чини ми се, само подиже цену. Андреј Шепетковски првобитно је написао драму, затим сценарио за серију, да би на крају нас двојица заједничким снагама изнедрили и филмски сценарио. Публика ће, искрено верујем, волети овај филм. Осим због извесне бајковитости и топлине коју поседује (анђела Љубишу игра маестрални Никола Пејаковић), живописних ликова (Бата – Андрија Кузмановић, Уна – Анђелка Прпић), ово је необична, духовита и ведра романтична комедија. Има лирску црту, особен дух, поетичан завршетак у виду позитивне поруке коју шаљемо, и, сигуран сам, да нико из биоскопске сале неће изаћи незадовољан. Због доброг осећања који буди на крају филма, верујем да ће га људи радо гледати и више пута. То је један од оних филмова који можете да погледате без проблема више пута. Волео бих да ово буде филм који ће се у годинама које долазе емитовати на телевизији током празника и који ће људима док га гледају констатно држати смешак на лицу.“

У најави стоји и да филм „Ала је леп овај свет” краси изузетна визуелна препознатљивост, непретенциозна комика, те да ће пред гледаоце стићи топла прича која ће нас загрлити и подсетити на осећај када нас је неко последњи пут волео. Велика београдска премијера филма „Ала је леп овај свет” одржана је 22. септембра у МТС дворани. Филм дистрибуира Арт Виста и можете га погледати у биоскопима широм Србије и региона.

Дебитантски филм младог српског редитеља Синише Цветића освојио је две награде на 44. Московском филмском фестивалу: признање „Свети Ђорђе“ за најбољег редитеља и награду публике. Филм је приказан у оквиру главног такмичарског програма, уз шест других остварење из света. Филм „Усековање“, настао по сценарију Давида Јаковљевића, доноси портрет једне проблематичне породице и њене црне овце и најмлађег члана – Јована.

Све их пратимо у једном дану, у једном стану, за време славе Усековање главе Светог Јована Крститеља. Родитељи крију од Јована и гостију да се разводе, а Јован крије од њих да је у озбиљном проблему и да се нада да ће га ванземаљци избавити из безнадежног и бесмисленог постојања на земљи. Постепено, кроз славску атмосферу и алкохол, као и појаву ненајављеног госта, долази до откривања тих, али и других породичних тајни и сукоба.

О настанку награђеног филма, Синиша Цветић је рекао: „Приликом писања сценарија на уму смо имали и његову изводљивост, па смо одлучили да се радња већински збива у једном простору, што се негде поклапа и са мојим ранијим кратким филмовима Диносаур и Извршење. Током припрема, гледао сам остварења која се тичу (породичних) окупљања у једном простору. Тај концепт ми је интересантан и изазован, па ми је драго што сам дебитовао управо са једним овако постављеним филмом.“

Уз Цветића и Јаковљевића ауторску екипу „Усековања“

чине: Марко Миловановић (директор фотографије), Тихомир Дукић и Марко Тисовец (монтажери),

Лука Броћић (композитор), као и Бојан Јовановић (сценограф), Снежана Карл (костимографкиња), Небојша Стојановић (сниматељ звука), Небојша Зорић и Велибор Хајдуковић (дизајн и микс звука) и Наташа Бошковић (маскерка). Филм је реализован у продукцији Кошутњак филма, продуцирао га је Зоран Јанковић, уметнички директор је Слободан Терзић, док је директорка филма Вишња Никитин. Глумци су, по речима самог Цветића, оно што је најважније што носи овај филм. Улоге тумаче: Павле Менсур, Бојан Жировић, Александра Балмазовић, као и Марко Грабеж, Анита Огњановић, Златан Видовић, Дубравка Ковјанић, Милица Јаневски, Александар Ђурица, Александра Плескоњић Илић, Јована Гавриловић и Момчило Пићурић.

Филм је током протеклог лета приказан на два домаћа фестивала, и на оба је награђен. На јубиларном, 50. Филмском фестивалу у Сопоту добио је награду жирија публике за најбољи филм, док је на 57. Филмским сусретима у Нишу освојио три награде: повељу за изузетну женску улогу (Александра Балмазовић за улогу Миле), награду за најбољу женску епизодну улогу (Анита Огњановић за улогу Ане) и специјално признање жирија (Павле Менсур за улогу Јована). Датум почетка приказивања „Усековања“ у српским биоскопима биће накнадно објављен.

НАГРАДЕ ЗА МЛАДИ СРПСКИ ФИЛМ

фото: Кошутњак филм

Филм „Страхиња Бановић“ је прошле године тријумфовао у Карловим Варима, овог лета је са великим успехом приказан на домаћим фестивалима, а 13. октобра 2022. године, у дицтрибуцији MCF-а, стиже у биоскопску дистрибуцију у Србији. Иако је на Фестивалу европског филма Палић приказан ван конкуренције, Арсенијевићевом филму је и на овом фестивалу додељена једна награда. Сусрет на Палићу са нашим редитељем искористили смо да попричамо о „Страхињи Бановићу“ и награди Асоцијације филмских фестивала Србије (АФИФС), али и о његовој сарадњи са јединственом Миленом Дравић и књизи о Срђану Карановићу на којој тренутно ради, а која ће до краја године бити објављена у издању Филмског центра Србије. Док се шетамо по лепом Палићу и причамо, морам да те питам… Шта за тебе значи овај фестивал?

На Палић долазим већ двадесетак година и увек ми је велико задовољство јер је то један од наших најзначајнијих фестивала, како у регионалним тако и у европским оквирима. Овде увек могу да сретнем бројне колеге, домаће и стране, којима се увек обрадујем. Често се деси да управо на Палићу упознам неке сјајне људе из света филма, који ми постану пријатељи. Палић је идеалан фестивал за започињање пријатељства међу филмаџијама. Овде смо упућени једни на друге јер се крећемо на малом а прелепом простору, заједно гледамо филмове на чаробној Летњој позорници и заједно обедујемо. Највећи светски фестивали, попут Кана, Венеције, Берлина или

Разговарао Ђорђе Бајић

Карлових Вари, веома су значајни када причамо о послу, али на њима стално трчимо са једног састанка на други, са пројекције на пројекцију. Мањи фестивали попут Палића су кључни за успостављање контаката јер на њима људи имају времена да се опусте и упознају.

На трећој фестивалској вечери твом новом филму је додељена награда за најбољи српски филм који додељује Асоцијација филмских фестивала Србије. Да ли си био изненађен?

Јесам. На Палићу смо ван конкуренције пошто је мој продуцент Мирослав Могоровић један од челника фестивала. АФИФС ме је веома пријатно изненадио, а посебно ми је драго што су у жирију били наши врсни познаваоци филма. „Страхиња Бановић“ је за сада приказиван само на фестивалима, није ушао у бисокопску дистрибуцију, па су ми сви ти сигнали јако драгоцени. Изузетно ми је драго што се „Страхиња Бановић“ допада људима у Србији. Већ знам да је добро прошао у иностранству, али овдашњи гледаоци могу да сагледају много више слојева филма, па пуно значи када добијемо овакву врсту препознавања. Када снимам, увек имам у виду будућу публику. Не желим да правим филмове за узак круг својих познаника, већ желим да комуницирам са публиком било где у свету. Занимљиво је „Страхиња Бановић“ није једини твој филм који је ове године приказан на Фестивалу европског филма Палић?

Да! То је било још једно дивно изненађење за мене. На феситвалу је у оквиру програма „Млади

Стефан Арсенијевић, фото: Зоран Јанковић

дух Европе“ приказан мој филм из 2005. који се зове „Изгубљено нађено“. Овај омнибус је један од пројеката којих се веома живо сећам и који је окупио, у то време, младе и перпспективне редитеље, ауторе и ауторке који су у међувремену постали значајна имена европске и светске кинематографије. Филм је премијерено приказан на Берлиналу, као филм отварања у програму „Форум“. На филму су радили Кристијан Мунђију, Корнел Мундруцо, Јасмила Жбанић, Нађа Косева и аниматор из Естоније Маит Лас. Режија је често усамљенички посао, а када радиш на омнибусу у прилици си да сарађујеш са више редитеља. Твој сегмент је твој, али је филм у целини заједнички и треба се уклопити и усагласити. Нисмо се познавали када смо ушли у ову причу, а заједнички рад нас је веома зближио. Пре две године смо имали поновно окупљање, као неку врсту годишњице матуре. Кристијан Мунђију је то иницирао на фестивалу који он организује у Букурешту. Сви редитељи су дошли и приказали смо филм пред публиком. Тај филм нас спаја и подсећа на пријатељство које траје већ готово 20 година.

У твом сегменту филма „Изгубљено нађено“

главну улогу је тумачила велика Милена Дравић. Како је протекла та сарадња?

Увек сам дирнут када мислим о њој. Осећали смо једно према другом велику љубав и поштовање, повезало нас је то што слично размишљамо о филму. „Изгубљено нађено“ је била наша друга сарадња, пре тога је Милена већ глумила малу улогу у мом студентском филму. Када сам писао причу за „Изгубљено нађено“ имао сам њу на уму. Она у том филму глуми бившу стјуардесу која продаје карте у трамвају, а филм прати један дан у коме се све сруши. Снимали смо 2004. године по некој огромној врућини на Новом Београду, у трамвају у коме су били попаљени сви рефлектори. Било је милион степени унутра, али се сећам са колико је страсти и љубави Милена радила. Консултовала ме је за сваку реплику, било јој је јако стало до тог филма. Она је 90-их била на црној листи, није се појављивала у режимским медијима. Наша сарадња јој је веома значила, сама ми је то рекла, то је био њен повратак на филм. Сјајно је извела ту улогу. Када су моји продуценти у Немачкој први пут гледали мој сегмент, чим су угледали Милену у првом кадру како замишљено гледа кроз прозор, одмах су рекли да је већа од живота. Милена је била филмска звезда, то се видело на први поглед. Наставили смо сарадњу и на мом дугометражном филму, и заиста сам био почаствован када ме је, пред крај њеног живота, позвала да одржим говор на отварању Драгановог и њеног легата у Кинотеци. То је био и последњи пут када смо се видели. Изузетно ми је драго што сам добио прилику да је упознам и да сарађујемо. Веома ми недостаје, а недостаје и нашем филму. Заиста велика, велика глумица.

Шта планираш сада, после успеха „Страхиње Бановића?“

Протеклих годину дана сам пратио филм на фестивалима, и то ће се и наставити, али паралено сам већ почео да радим на новим идејама и новим пројектима. Привлачи ме неколико идеја за филмове и неколико идеја за серије, које раније нисам радио. Узбудљива ми је та могућност да развијам ликове у некој дужој форми. Прво сам мислио да одаберем једну ствар и усредсредим се на њу, али сам сада склонији томе да се озбиљно бацим на све те идеје од јесени, па да видим шта ће испасти.

У припреми је и твоја књига разговора са Срђаном Карановићем. Како то напредује?

Остатак лета сам провео радећи на књизи о Срђану Ђиђи Карановићу коју ће објавити Филмски центар Србије. То је књига разговора у којој се детаљно бавимо његовим опусом, обрађујемо један по један његов дугометражни филм, од „Друштвене игре“ до „Бесе“, укључујући ту и серију „Грлом у јагоде“. На књизи радимо већ две године и то је за мене једна велика привилегија. Ђиђа је био мој професор, сада смо колеге и пријатељи, и стварно од њега човек има шта да научи. Драго ми је што сам ја тај који је из прве руке могао да чује то његово богато животно и професионално искуство. Сада се бавим приређивањем разговора и замисао је да се књига појави до краја године.

ПАВЛОВИЋА

У биоскопе широм Србије 6. октобра 2022. стигао је дебитантски дугометражни филм сценаристе и редитеља Ненада Павловића, трилер „Траг дивљачи“ настао у оквиру продукцијске куће Режим и уз подршку Филмског центра Србије. Импресивну глумачку екипу предводе Радивоје Раша Буквић, Предраг Мики Манојловић, Нада Шаргин и Милош Тимотијевић. Поред Павловића, на сценарију за филм су радили Димитрије Војнов и Ђорђе Милосављевић. „Траг дивљачи“ је, ваља нагласити, екранизација прозе Павловићевог оца – легенде српског и југословенског филма, редитеља Живојина Павловића.

Буквић у „Трагу дивљачи“ глуми перспективног новинара који у комунистичкој Југославији, 1979. године, истражује свирепо политичко убиство у малом руралном месту, само да би се нашао уплетен у мрачну породичну драму препуну скривених тајни кроз вековну традицију насиља. Нанад Павловић стил свог филма описује као спој ауторског и жанровског, и додаје: „Из романа Траг дивљачи сам, заправо, пре свега позајмио наслов. Звучало ми је као добро име за филм, које истовремено остварује везу са стваралаштвом мог оца и симболизује радњу на више нивоа, док се адаптација заправо ослања на неколико других романа мог оца, као што су Лапот, Лов на тигрове, Вашар на Светог Аранђела…“

Директорка фотографије је Бојана Андрић САС. Филм је монтирао Дејан Урошевић, композитор је Филип Митровић, сценографкиња Јована Граховац Сујић, костимографкиња Момирка Баиловић, маскерка Марија Ковачевић Јовановић, док је за дизајн звука био задужен незаобилазни Александар Протић.

Филм је настао у породукцији Режима и Телекома Србије, у копродукцији са Кинематографском кућом и Film District-om. Продуценти „Трага дивљачи“ су Милош Аврамовић и Татјана Жежељ Гојковић, копродуцент је Коста Ђорђевић, линијски продуцент је Љубомир Божовић, а извршни продуцент је Горан Бјелогрлић.

Поред раније поменутих у филму глуме Драган Бјелогрлић, Милена Павловић, Јово Максић, Петар Зекавица, Мирко Влаховић, Филип Шоваговић, Борис Миливојевић, Новак Билбија, Милан Чучиловић, Ненад Хераковић, Сања Марковић, Павле Чемерикић и Милена Радуловић.

Павловић објашњава: „Одабир глумаца је вероватно сегмент који ми је најлакше пао у процесу припремања филма, управо због дугогодишњег искуства са кастинзима за друге пројекте и познавања глумачких талената и могућности. На пример, никада ми није пало на памет да правим пробна снимања ни за једну од

из филма „Траг дивљачи“, Нада Шаргин и Раша Буквић, фото: Емилија Станишић

улога у Трагу дивљачи. Што се тиче главних улога, имао сам јасне идеје о подели још током писања прве руке сценарија. Рецимо, Мики Манојловић, Нада Шаргин и Раша Буквић су одувек били део пројекта, чак много пре него што су и сами били свесни тога.“

Последња клапа филма је пала средином априла пришле године, а тим поводом је продуцент Милош Аврамовић рекао: „Што се тиче продуцентског дела и самог снимања, било је доста напорно и пуно изазова. Снимали смо у јеку новог таласа короне и морали смо да ’возимо слалом’ избегавајући све могућности да се неко зарази и поштујући све прописане мере. Имали смо, на жалост, ситуацију да смо неке глумце морали да заменимо због тога што су се разболели. Имали смо и несрећу са временом које нас није баш послужило, али фантастична екипа је успела да ротацијом у плану и прилагођавањима ’у ходу’ изгура све до краја без угожавања самог снимања.“

Филм „Траг дивљачи“ је прво приказивање имао 15. септембра 2022. године на 15. Лесковачком интернационалном фестивалу филмске режијеLIFFE, потом и на младеновачком Валтер Фесту, а у српским биоскопима овај напети трилер дистрибуира Тaramount film.

Сцена из филма „Траг дивљачи“, Милош Тимотијевић, фото: Емилија Станишић

из филма „Комедија на три спрата“, Сека Саблић и Бода Нинковић , фото: Емилија Станишић

”КОМЕДИЈА НА ТРИ СПРАТА“

ДЕБИ СА ЗВЕЗДАНОМ ГЛУМАЧКОМ ПОДЕЛОМ

Током октобра 2022. године очекује нас велика београдска премијера филма „Комедија на три спрата“, дебитантског целовечерњег филма младе редитељке, сценаристкиње и продуценткиње Сандре Митровић.

Прича филма прати комичне авантуре станара једне, наизглед, сасвим обичне стамбене зграде у Београду. Глумачку поставу чине све сама ударна имена домаћег филма и комедије: Јелисавета Сека Саблић, Слободан Бода Нинковић (који је за ову улогу награђен наградом „Цар Константин“

на Филмским сусретима у Нишу), Весна Тривалић, Драган Гаги Јовановић, Наташа Тапушковић, Љубомир Бандовић, као и млађе снаге Миодраг Радоњић, Вања Ненадић и Павле Менсур. Да ли су нам комшије и даље ближе од најближих рођака? Да ли се љубав заиста крије тамо где је најмање очекујемо? Да ли и највећи страх можемо победити великом упорношћу? То су

само питања са којим се суочава галерија отуђених и саможивих, али и луцкастих и добродушних ликова који заједно живе у старој троспратници. Поред Сандре Митровић, која је редитељка, сценаристкиња и продуценткиња филма „Комедија на три спрата“, екипу, између осталих, чине и продуцент и помоћник редитеља Иван Грбин, косценариста Ное Додсон, директор фотографије Душан Ивановић, САС. У филмској екипи су и монтажер Александар Поповић, сценографи Санела Спајић и Аљоша Спајић, костимографкиња Јелена Петровић, дизајнерка филмске маске Марија Ковачевић Јовановић, композитор музике Немања Мосуровић, дизајнер звука Александар Ранчић... Копродуценткиња филма је Верица Ђукић, док је извршни продуцент Никола Пантелић. Иза ове комедије драме стоје продуцентске куће Filmland и Телеком Србија, а дистрибуира га Арт Виста.

Борис Исаковић и Ксенија Маринковић, фото: Non Aligned Films

ЛИ СТЕ ВИДЕЛИ ОВУ ЖЕНУ?“

Дебитантски играни филм „Да ли сте видели ову жену?”, у режији и по сценарију Душана Зорића и Матије Глушчевића, имао је светску премијеру на 79. Венецијанском филмском фестивалу који је ове, 2022. године трајао од 31. августа до 10. септембра. Филм је приказан у такмичарском програму „Недеље критике“, а монтажерка овог остварења, Олга Кошарић, том приликом је за рад на овом филму добила специјалну награду у категорији уметника до 40 година.

„Да ли сте видели ову жену?“ је прича о средовечној жени Драгињи, која кроз три различита живота покушава да искочи из своје коже. Ксенија Маринковић тумачи (троструку) главну улогу, а поред ње у филму глуме: Исидора Симијоновић, Борис Исаковић, Власта Велисављевић, Горан Богдан, Јасна Ђуричић, Радоје Чупић, Олга Одановић, Милица Михајловић, Ивана Вуковић, Милош Тимотијевић, Исидора Минић, Алекс Електра и други.

Филм, настао уз подршку Филмског центра Србије, премијерно је приказан на чувеној Мостри 8. септембра 2022. године. Тим поводом, гости Венецијанског фестивала били су чланови екипе

филма, а међу њима редитељски двојац ЗорићГлушчевић, главна глумица Ксенија Маринковић, продуценткиња Чарна Вучинић и многи други. Како је текао пут до првог филма, од почетне идеје до реализације и колико је младим редитељима уопште тешко/лако да дођу до прве дугометражне режије? Ево шта је на те теме рекао редитељски двојац Зорић-Глушчевић: „Нас двојица смо се удружили још пре пет година - спонтано се десило јер смо схватили да имамо сличне јунакиње за тадашње кратке филмове. Нисмо желели да годинама чекамо након дипломирања да снимимо први дугометражни, заобишли смо стандардну процедуру финансирања филма и кренули ’главом кроз зид’. Данас је свакоме тешко да дође до новца за филм - ми смо наивно веровали да то можемо да изведемо без икаквог буџета, зато се и отегло овако дуго. Али од почетка смо били упорни и имали смо велики број људи уз себе који су нам на том путу помогли.“

Главну улогу у филму тумачи Ксенија Маринковић, доказана звезда хрватског и европског глумишта коју смо недавно гладали у филму Срђана Драгојевића „Небеса“. О настанку остварења „Да

ПРИКАЗАН И НАГРАЂЕН У ВЕНЕЦИЈИ

ли сте видели ову жену?“, глумица је изјавила: „Овај смо филм почели снимати 2017. године, прво као кратки дипломски, а након тога и као нискобуџетни дугометражни. Оно што ме највише привукло том сценарију је нетипична прича о средовјечној жени који раде два млада редатеља. Питала сам их како то да су се одлучили на такав сценарио, а они су рекли да ту има свега, али и да они воле приче о људима које нитко не треба. Ту смо се нашли. И ја цијели живот волим приче о оним људима које нитко не види и који као да не постоје, а кад им дођеш ближе, видиш да цијели свемири тамо живе-непримјећени.“

Српско-хрватску копродукцију „Да ли сте видели ову жену?“ (раније познату под насловом „Метаморфозе“) продуцирала је Чарна Вучинић испред српске филмске куће Non-Aligned Films, а копродуценти су Дамјан Кнежевић, Тијана Дракулић, Стефан Иванчић и Тена Гојић. Придружени продуценти су Драгана Јововић, Огњен Главонић, Невена Петровић и Мирослав Ђурђевић. Филм је реализован у копродукцији са Радио-телевизијом Србије, Факултетом драмских уметности из Београда и филмском кућом Динариди Филм из Хрватске. Филм је, као што смо истакли, подржао Филмски центар Србије, као и Хрватски аудиовизуални центар. Зорић и Глушчевић имају само речи хвале за своје сараднике на овом пројекту: „Постоје две особе без којих овај филм не би био могућ - то су Ксенија Маринковић и Чарна Вучинић. Ксенија је са свим својим глумачким искуством храбро прихватила да се упусти у луду авантуру са двојицом клинаца који стално измишљају нешто ново. Чарна је била ту са нама од првог до последњег тренутка, она је уз нас двојицу живела овај филм и ми је много волимо. Наравно ту је и остатак екипе: монтажерка Олга Кошарић, костимографкиња Кристина Савић, сценографкиње Ива Илић и Милена Грошин и директори фотографије Алекса Радуновић, Марко Кажић и Милица Дринић. Њихов допринос је немерљив, али ми пре свега морамо да им се захвалимо на огромној количини стрпљења које су имали са нама.“ Поред поментутих, на филму су радили дизајнер звука Лука Гамулин, шминкерке Ана Бибић и Слађана Вујковић. Оригиналну музику потписује Стипе Шкокић, познат и као DJ Jock, а као супервизор визуелних ефеката радио је Владан Ђурић (студио Primer).

Душан Зорић и Матија Глушчевић студирали су филмску режију на Факултету драмских уметности у Београду. Њихови кратки филмови приказани су на великом броју међународних фестивала, освојивши неколико награда. Зорићев документарац „Љубав“ (2017) имао је светску премијеру на фестивалу Visions du Réel у Ниону, а затим је приказан на Белдоксу у Београду и на Сарајево Филм Фестивалу, док је његов кратки играни филм „Страно тело“ (2018) светску премијеру имао у програму „Хоризонти“ Венецијанског филмског фестивала. Глушчевићев документарац „Утопија“ (2016) приказан је на Пулском филмском фестивалу и на Мартовском фестивалу у Београду. Његов кратки играни

филм „Loop“ (2017) имао је светску премијеру на Филмском фестивалу у Локарну.

О раду у „четри руке“, Глушчевић и Зорић су рекли: „То се спонтано десило и без велике муке је профункционисало - од почетка смо имали исту идеју какав филм правимо. Добра страна рада у двоје је што увек можеш да своје идеје и одлуке тестираш на другој особи тј. да одмах добијеш фидбек. Мана је што свест о подељеној одговорности може да те уљуљка у зону комфора или да успори долазак до решења. Нама се то најчешће дешавало у току писања сценарија.“ Ксенија Маринковић додатно појашњава процес рада на овом филму: „Док смо припремали другу и трећу причу, точније, кад су ми послали сценариј за другу и трећу причу, почели смо разговор о томе, о чему је заправо тај филм. Дошли смо до неколико одговора, од тога да је то метаморфоза једне жене (или људског биćа) до тога да је то криза идентитета каква нам се догађа свима у свијету који је постао такав да више не можемо наћи своје мјесто у њему.“

Подсећамо... Венецијанска Мостра је најстарији филмски фестивал на свету и, заједно са Каном и Берлином, један је од три најугледнија фестивала А категорије. Последњи пут један српски филм је у поменутом програму „Недеља критике“ учествовао 2014. године, када је приказано и награђено „Ничије дете“ у режији Вука Ршумовића.

ДАНАС ТОЛИКO“

Током септембра 2022. године снимљен је нови, други по реду дугометражнои играни филм сценаристе и редитеља Марка Ђорђевића. Филм, чији је радни наслов „За данас толико“, настаје уз подршку Филмског центра Србије и Секретаријата за културу града Новог Сада. Подсетимо –Ђорђевићев целовечерњи играни првенац „Мој јутарњи смех“ изазвао је 2019. године сензацију у нашој земљи и региону; осим тога, овенчан је најважнијим признањима на фестивалима у Трсту, Кијеву, Мотовуну…, као и на београдском Фестивалу ауторског филма. У филму главне улоге туначе Филип Ђурић и Ивана Вуковић, који су са Ђорђевићем сарађивали и на „Мом јутарњем смеху“. Филм „За данас толико“ снимљен је на локацијима у Крагујевцу, Новом Саду и Новом Граду (у Републици Српској, БиХ).

Синопсис филма открива следеће... Васа долази кући како би комплетирао састав Шаренаца: ту су брат Моца са својом ћерком Мартом, сестра Вишња и пас Кулиша. Одавно се нису окупили

па су се ужелели једни других и све своје остале обавезе стављају под други степен приоритета. Међутим, изненада умире њихова учитељица глуме, Кика, код које су одрастали, од најстаријег Васе до Марте. Али то је само облачак изнад њихове куће, проћи ће.

У редитељској експликацији за овај филм, Ђорђевић је, између осталог, појаснио и следеће: „Глумци Ивана Вуковић и Филип Ђурић и ја потичемо из драмске радионице ‘Мале сцене’ Дома омладине у Крагујевцу коју је водила Славица Урошевић – Слаја. Код ње је постојао јако изражен морални став шта је добро а шта лоше, шта је фолирање а шта искреност. То је доста утицало на нас а самим тим и на сценарио који сам написао. И остали људи код којих то препознајем, пре свега искреност, били су ми инспирација за породицу Шаренац о којој говори овај филм. Пуно сам времена провео у тражењу ‘пута’ за писање сценарија на начин који би одговарао ономе што желим да изразим.“

Филип Ђурић и Ивана Вуковић у филму „За данас толико“, фото: Јелена Анђелковић

”ЗА

Марко Ђорђевић је и аутор сценарија, Стефан Милосављевић је директор фотографије, сценографкиња Лара Бунчић, а костимографкиња Јелена Анђелковић. Сниматељ звука је Лазар Живанац, док је за дизајн звука задужен Стеван Милошевић. Помоћница редитеља је Тамара Тодоровић. Поред Филипа Ђурића и Иване Вуковић, у филму глуме Никола Ракочевић, Горан Богдан, Миона Пејковић (први пут на филму), Милица Јововић, Димитрије Динић, Ђорђе Ђоковић и Дарија Вулић.

Ђорђевић је истакао да је његов први филм „Мој јутарњи смех“ уједно и његов први сценарио за дугометражни филм и да је пишући га дошао сам до неких сазнања о грешкама и ћорсокацима, али и о тренуцима када је то што је написао функционисало на снимању, па је додао: „Сав напор који улажем одлази у креирање ликова са што више ‘боја’ и у креирање атмосфере појединачних сцена. На тај начин ‘шира слика’

долази на самом крају и мене самог изненади.

Трудим се да не мислим о томе о чему филм говори већ да будем што прецизнији у конструкцији поједниначних сцена и реплика које ликови једни другима упућују. У једном тренутку сам почео да уживам у писању овог филма. Пронашао сам ликове који су ми омогућавали да, испод свих тих њихових разговора, наизглед ни о чему битном, пренесем осећање које сам желео да изразим. Најважније од свега, омогућили су ми да проговорим о ономе што мислим да је лепши и нежнији начин живљења овде где смо, данас.” Као и у случају „Мог јутарњег смеха“, продуцент је Милош Пушић, док су Ивица Видановић и Ђорђе Врањеш копродуценти. „За данас толико“ настаје под окриљем продуцентске куће Altertise и у копродукцији са кућама Cinnerent и Stiglitz Productions. Извршни продуцент је Стефан Јевђенијевић. Премијера филма се очекује током следеће године.

У биоскопе 10. новембра 2022. стићи ће мелодрамски ретро-трилер Недељка Ковачића инспирисан истинитом причом о Вери Пешић, вишеструкој шпијунки из времена Другог светског рата, женом коју су звали „српска Мата Хари“. Насловну улогу тумачи сјајна Јована Стојиљковић, а партнери су јој Петар Зекавица, Виктор Савић, Никола Којо, Тихомир Станић, Вук Костић и Александар Срећковић. Пројекат за филм „Вера“ је у јулу 2020. добио подршку на конкурсу Филмског центра Србије за суфинансирање производње домаћих дугометражних играних филмова. Снимање је, подсетимо, почело 31. марта и трајало је све до 5. јула 2022. године, и то на локцијама у Београду, Тополи, на Авали и Космају. Након 70 дана снимања, пала је последња клапа у здању београдске Електротехничке школе „Никола Тесла“. Том приликом, директор Филмског центра Гордан Матић, истакао је: „Драго ми је што се

код нас поново снима један филм епохе, који третира слабо познату причу из наше националне историје. Наш народ често заборавља људе који су одредили неке историјске токове и важне догађаје. Једна од тих људи је и Вера Пешић о којој би Британци, Французи и Американци, да припада њиховој националној историји, већ одавно снимили филм. Једна таква прича не сме да буде заборављена и хвала богу да се неко сетио да напише добар сценарио и, надамо се, да сними добар филм о једној необичној личности која заслужује да буде упамћена.“

Душан Ивановић, САС нагласио је да сваки директор фотографије воли да ради на пројекту чија је радња смештена у епоху: „Костим, шминка, фризура, свако возило и сва реквизита морају да буду из одређеног периода, пажљиво одабрани и контролисани. Овде је управо био тај случај, и то је велики изазов и подстицај. Имали смо фантастичан сценарио, веома занимљиве

Јована Стојиљковић у филму „Вера“, фото: из филма

СА ЈОВАНОМ СТОЈИЉКОВИЋ У НАСЛОВНОЈ УЛОЗИ

ОД НОВЕМБРА У БИОСКОПИМА

ЗАВОДЉИВИ ТРИЛЕР ”ВЕРА“

објекте, сјајну глуму Јоване Стојиљковић која је, уз моју супругу Златију Ивановић, најфотогеничнија жена која ми је стала испред камере. Имали смо и одличне продукционе услове, радили смо са две најновије Sony Venice камере са supreme prime објективима великог формата… Све то заједно ‘скувано’ у Недељковој и мојој кухињи даће резултат који ће публика волети.”

У редитељској експликацији Недељка Ковачића, између осталог, пише и следеће: „У лавиринту шпијунских игара на Балкану, од Беча до Цариграда, Вера Пешић опстаје међу југословенским, немачким и британским шпијунима с двоструким и троструким агендама, сама, без идеологије, али одлучна да се бори и преживи. Паралелно са акционом, шпијунском линијом радње, фокус филма је на Вериној интимној, психолошкој драми у контексту тајне њеног порекла, која формира њене односе с мушкарцима у приватном животу и шпијунској каријери. Рођена из неразјашњеног односа

њене мајке са четничким војводом, Вера живи са својом унутрашњом драмом неприпадања која јој у ствари помаже да од збуњене девојке из провинције постане врхунски шпијун који заводи мушкарце и манипулише њима, никад не дозвољавајући да постане њихов плен…“ Филм „Вера“ настао је под окриљем продуцентске куће GFC на чијем је челу продуценткиња

Данка Милошевић. Директор фотографије је Душан Ивановић, САС, костимографкиња је Невена Миловановић, сценографкиња је Невена Мијушковић, док је музику за филм компоновао Роберт Пешут Мањифико. Сценарио за филм су, по идеји Данке Милошевић, написали Недељко Ковачић и Кристина Ђуковић. Стручни консултант на филму је генерал Светко Ковач, координаторка продукције је Сандра Морина, а помоћници режије су били Зоран Антић (у припремама) и Ђурђија Радивојевић (у реализацији). Филм је монтирала професорка Снежана Ивановић, а асистент јој је Марко Џамбић. Поред поменутих глумаца, важне улоге у „Вери“ тумаче: Анита Манчић, Џек Димић, Небојша Дугалић, Бојан Жировић, Златија Оцокољић Ивановић...

„О историјској Вери Пешић се“, објашњава глумица Јована Стојиљковић која је дочарала насловну јунакињу, „заправо веома мало зна, тако да је мој ослонац за грађење улоге пре свега био сценарио Недељка Ковачића и Кристине Ђуковић, као и начин на који је она у њему приказана. Тако смо заједничким снагама створили један филмски лик који јесте заснован на историјској личности, али који истовремено доноси и једно савремено читање њене приче, уз бројне сценаристичке слободе и украсе који нашу Веру чине људском и вишедимензионалном.“ Филм „Вера“ у српским биоскопима дистрибуира кућа Арт Виста.

Драгана Мићаловић у филму „Ко жив, ко мртав“, фото: из филма

У биоскопе широм Србије ће крајем ове, или почетком 2023. године, стићи дебитантска режија глумца Радета Ћосића, акциона кримикомедија „Ко жив, ко мртав“. Ћосић у филму глуми једну од главних улога, продуцирао га је (уз Игора Турчиновића и Жељка Митровића) и за њега написао, заједно са Марком Бацковићем (косценариста) и Димитријем Војновим (скрипт доктор), сценарио. Прича филма прати београдске детективе Тривана и Сељу који се суочавају са оним са чим се суочавају типични полицајци - шефом мафије, чудним осумњиченима, још чуднијим доушницима и убиством девојке која је била уплетена у неке сумњиве послове. Због истине коју јуре – они ће окренути читав свет против себе, али и наглавачке.

Ћосић открива детеље о свом новом филму: „Филм Ко жив, ко мртав би требало да буде први buddy movie у српској кинематографији.

Под великим утицајем холивудских филмова из 80-их и 90-их, на којима сам одрастао, написао сам са Марком Бацковићем сценарио за овај филм. Инспирације су нам били Смротнонсо оружје, Лоши момци, Танго и Кеш, а и Полицајајц са Беверли Хилса, иако Еди Марфи у том филму нема партнера, као и 48 сати чувеног Волтера

Хила са Марфијем и Ником Нолтијем. На крају је дошло до тога да филм и режирам - што није био првобитни план - али ми је драго да се догодило, пошто ми је то била давнашња жеља. Велику захвалност дугујем Димитрију Војнову и сјајном директору фотографије Игору Маровићу. Имао

сам велику подршку, поступали су према мени као према сину јединцу, то знам, пошто и јесам јединац.“

На филму су, поред поментутих, радили композитор Новак Ашковић, сценограф Никола Николић, костимографкиња Кристина Савић. Филм су продуцирали Apollon, Телеком Србија и Cinemašina. Главне улоге тумаче Раде Ћосић и Стефан Јевтовић, а у филму глуме и Љубомир Бандовић, Милан Васић, Драгана Мићаловић, Драган Маринковић Маца, Бане Зеремски, Тијана Печенчић, Милош Ђорђевић и Алзан Пелешић.

„Постати редитељ је“, наставља Ћосић, „круна каријере сваког глумца, не у смислу описа посла, већ и када је у питању комплетна визија. То је заиста прелепо и мислим да сам на неки начин додирнут од стране Фортуне. Одрастао на холивудским филмовима, волим Тонија Скота, Спилберга, али и класике из златног доба Холивуда, као што је Бен Хур, омиљени филм мог оца кога сам гледао

ДЕБИТАНТСКА РЕЖИЈА РАДЕТА ЋОСИЋА

ЖИВ, КО МРТАВ“ ОБЕЋАВА ЛУДУ ЗАБАВУ

У БИОСКОПУ

преко шездесет пута. Док гледам цртани филм Земља пре времена и дан-данас плачем, а први филм који сам погледао на видео-рекордеру марке Национал, кога је набавио мој отац, био је Ферарин Краљ Њујорка са Кристофером Вокеном у главној улози – он ми је био омиљени глумац у том периоду, а његова игра и крупни планови чине тај филм оним што јесте. Мама је волела Бреда Пита и Легенде о јесени, а тата јој је парирао са Жаоком и Робетром Редфордом. Захваљујући Редфордовом филму Шаптач коњима схватио сам да и глумци могу да буду одлични режисери, али никада нисам могао да сањам да ће се и мени једног дана пружити прилика да режирам. У овом тренутку се сећам речи своје професорке глуме, велике Гоце Марић. Након што би погледала моје глумачке вежбе, обично би рекла – ’Раде, други спрат, драматургија, режија’. И ето, њене те речи су се и обистиниле.“

Филм „Ко жив, ко мртав“ ће у српским биоскопима ускоро дистрибуирати Taramount Film.

Фотографије: Александар Летић и Марко Миланов

”МУЊЕ:

ОПЕТ!“

сценаристе Срђана Анђелића и редитеља Радивоја Андрића

Прошле седмице отпочело је снимање филма „Муње: Опет!“ сценаристе Срђана Анђелића и редитеља Радивоја Андрића; наравно, реч је о наставку огромног биоскопског хитa поменутог двојца, који је током дистрибуције 2001. године у биоскопе привукао око 572 хиљаде гледалаца. И остатак кључног дела екипе је поново на окупу, а и овај пројекат је у оквиру своје конкурсне динамике подржао Филмски центар Србије (ФЦС).

Синопсис гласи: Прошло је 20 година а Поп (Сергеј Трифуновић) још увек машта о музичком успеху, иако тезгари свирајући обраде 80-тих. Његов друг Маре (Борис Миливојевић) је практичнији, зарађује за живот тако што ноћу, од клуба до клуба, развози наргиле за тинејџере. Све је исто у животима њих двојице: немају девојке и доживљаје, али зато имају стомаке. Нова музика влада светом, а њен краљ, стациониран у Бечу, је Гојко Сиса (Никола Ђуричко). Гојко влада дијаспором и одређује укус младих. На снимању спота перспективне певачице Гојко инсистира да се убаци семпл из једне прастаре песме. Да, баш песме његових школских другова Марета и Попа. Песма преко ноћи постаје Јутјуб хит. Наши јунаци сазнају да Гојко користи њихов стари снимак и да још увек поседује касету са оригиналном песмом. Исте ноћи срећу друга из одељења који се спрема

на пут за Беч, јер Гојко организује годишњицу матуре (огромна већина одељења ионако живи у иностранству). Наравно, једино њих двојица нису добила позивнице.

И овог пута, Радивоје Андрић режира по сценарију Срђана Анђелића, а ту је поново и директор фотографије Душан Јоксимовић, док глумачки ансамбл предводи ударна петорка из првих „Муња“: Сергеј Трифуновић, Борис Миливојевић, Никола Ђуричко, Маја Манџука, Милица Вујовић. У осталим улогама гледаћемо: Јелисавету Секу Саблић, Ивану Зечевић, Марка Павловића, Стојшу Ољачића... Костимографкиња је Јелена Стефановић, сценографкиња Невена Мијушковић, а за песме у филму задужени су: Визељ, Бабy Моторола, Бекфлеш, Мила Сила, Буч Кесиди...

Продуценти филма су Милко Јосифов и Срђан Анђелић; извршна продуценткиња је Биљана Анђелић, а директорка филма Наташа Вишић. Ово остварење је плод продуцентских кућа Romario и Yodi Movie Craftsman, а копродуцент је ТВ Прва. Филм настаје захваљујући подршци и Филмског центра Србије (ФЦС).

Снимање је кренуло 28. септембра, планирано

је да се заврши 21. новембра, а биоскопска дистрибуција се очекује током 2023. године.

Кренуло снимање филма

ОД КАВИЈАРА“ у биоскопима од 3. новембра 2022.

Филм „Џем од кавијара“ у режији Ивице Видановића у редовну биоскопску дистрибуцију стиже 3. новембра 2022. године. Сценарио за ову комедију написао је Божидар Kнежевић, а филм су продуцирали Apollon, Телеком Србија и Pink Media Group. Поред редитеља Видановића, у екипи су сценограф Бојан Јовановић, костимографкиње Ружица Буквић и Ђурђа Филиповић, директор фотографије Рајко Ђукић и монтажерка Kсенија Петричић.

„Џем од кавијара“ је комедија о мушко-женским односима. Прича почиње случајним сусретом Аце и Сашке, двоје младих који се на први поглед заљубљују. Њиховој љубави на пут може само стати Гвозден – шармантни, заводљиви ласкавац и преварант, човек који добро скрива свој прави идентитет и користи своје заводничке способности не би ли уграбио нешто више за себе... можда неки динар, можда неку афекцију или интиман однос. Ударне улоге у филму тумаче: Игор Ђорђевић, Зорана Бечић, Јелица Kовачевић, Ненад Ј. Поповић, Тамара Шустић и Данило Петровић. У

филму глуме и Никола Угриновић, Марко Гверо, Андрија Kузмановић, Јована Гроздановић, Јасминка Хоџић, Нађа Kостић, Мина Стојковић, Ања Шевић, Бранислав Чубрило и други. Филм дистрибуира: Taramount Film.

Јединствени дечији филмски фестивал KИДС ФЕСТ отворен је 17. октобра 2022. године свечаном београдском премијером домаћег породичног остварења „Вучје бобице“, након чијег се приказивања у МТС Дворани пред публиком поклонила бројна ауторско-глумачка екипа филма. Редовна дистрибуција филма „Вучје бобице“ у српским биоскопима почела је 20. октобара, а филм дистрибуира MCF MegaCom Film.

Режију „Вучјих бобица“ потписује Сретен Јовановић, а сценарио је, по идеји Јелене Миљуш, написао Тоде Николетић. Директор фотографије је Рајко Ђукић. Филм је продуцирала Јелена Миљуш, а извршни продуцент је Иван Јегоровић. Улоге тумаче Симон Јегоровић, Нина Синадиновић, Тијана Чуровић, Растко Јанковић, Нада Блам, Весна Станојевић, Раде Марјановић, Душко Радовић, Јелица Kовачевић и Сандра Бугарски. Актуелна филмска прича осликава сталне напоре четворочлане породице да одговори на бројне изазове модерног живота у граду, уједно приказујући и тежњу оних млађих чланова да

решење свега пронађу у смиренијем сеоском окружењу. Анђа, која болује од астме, и њен брат Алекса покушавају да пронађу свој пут до среће. Они се одлучују за бег на село, када све постаје једна авантура, пуна неизвесности и неочекиваних обрта.

ФИЛМ ЗА ДЕЦУ ”ВУЧЈЕ БОБИЦE“ у редовној биоскопској дистрибуцији

”ЏЕМ

Едукативни програм, намењен деци и младима узраста од 8 до 17 година, „Kако се гледа филм - Мала школа бонтона“ реализован је, другу годину заредом, и током 2022. у склопу годишњег пројекта Мреже киноприказивача Србије под називом „Видимо се у биоскопу!“. У форми радионице програм је чинио пратеће програме значајних фестивала, али је представљао и програмски искорак за биоскопе широм Србије, који су својим млађим посетиоцима, поред стандардног биоскопког ужитка, желели да понуде могућност да се упознају са теоријским оквиром за боље разумавање основа седме уметности.

У концептуалном смислу радионица је заснована на три дела: реализацији биоскопске пројекције/ гледању филма, менторској анализи, дискусији, као и разговору о биоскопском бонтону. У сарадњи са Филмским центром Србије, продуцентском кућом SENSE Production и дистрибутерском кућом Арт Виста, филм који је представљао предмет анализе и дискусије било је домаће остварење у режији Радивоја Андрића „Лето када сам научила да летим“. Вођени менторством предавача, филмских критичара, Ђорђа Бајића и Зорана Јанковића, полазници радионица из Лознице, Суботице, Сомбора, Ниша, Трстеника, Ћићевца, Kрушевца, Горњег Милановца, Пожаревца, Лазаревца, Београда и других српских градова, након одгледаног филма, били су у прилици да се упознају са основним методама и техникама анализа који ће им даље помоћи да креирају позитиван став о различитим појавама у домену филмске уметности. Требало би свакако напоменути да је за разлику од прошлогодишњег

циклуса, када је програм, због епидемиолошких мера, делимично одржан у онлајн издању, у току ове године, програм реализован у биоскопским салама уз гостовање ауторског тима. План је да укупно буде оржано 17 радионица у 15 градова широм Србије, и тај план је пред испуњењем – на радионицама одржаним широм Србије присуствовало је преко 1000 учесника основношколског и средњошколског узраста.

Узимајући у обзир поменуте податке, уз чињеницу да је екранизација романа Јасминке Петровић већ раније постигла велики успех и да је у оквиру радионице филм делимично гледан други пут, утисак је да простор за оптимизам постоји. Иако присутство интернета, па и стриминг платформи, остварује значајан утицај на млађе генерације, полазници радионице ипак су успевали да позиционирају и филм и биоскоп као медиј у свом културном окружењу. Без обзира на жанровке афинитете, одлазак у биоскоп са друштвом и пројекција филма на великом платну немају алтернативу. Додатно образовање, које је у оквиру радионице спроведено кроз вежбе у којима су полазници самостално долазили до закључака о ликовима, радњи, емоцијама, простору, музици и осталим аспектима оставио је дугорочни ефекат на развој критичког мишљења, откривање индивидуалних афинитета и развој биоскопске културе и навике у целини.

Још треба додати, и закључити, да је филмско образовање, па и у домену бонтона, дуготрајан процес, те је радионица „Kако се гледа филм - Мала школа бонтона“ само један сегмент континуираног процеса у ком сви чланови Мреже треба удружено да делују. Немања Бошков, продуцент радионице „Kако се гледа филм - Мала школа бонтона“

Управни одбор Мреже киноприказивача Србије је, на предлог Програмског савета, установио Награду Мреже киноприказивача Србије за најбољи играни српски филм. У разматрање за ову награду улазе сви дугометражни играни филмови већински српске продукције који су премијерно приказани у биоскопима у Србији у периоду од 1. јануара 2021. до 31. маја 2022. године, односно филмови који су намењени за биоскопско приказивање и који су имали своју прву званичну пројекцију у наведеном периоду (било на фестивалу, редовном биоскопским репертоару, или онлајн).

Струковни жири за Награду Мреже киноприказивача Србије за најбољи српски филм чине сви чланови Мреже киноприказивача

Србије (колективни, појединачни, и почасни), а сваки члан Мреже киноприказивача Србије има право да гласа само једанпут. Чланови жирија ће у периоду од 3. до 15. новембра 2022. године, извршити онлајн гласање и донети коначну одлуку о најбољем српском филму, по принципу бодовања од 1 до 5. У случају да два или више филмова имају исти број бодова, они ће равноправно понети Награду за најбољи српски играни филм. На прелиминарној листи филмова који конкуришу за Награду мреже киноприказивача Србије за најбољи играни српски филм налазе се остварења: „Једини излаз“, „Лихвар“, „Оаза“, „Жив човек“,

„Вампир“, „Гејм“, „Нечиста крв - Грех предака“, „Тома“, „Пуцњи у Марсеју“, „Александар од Југославије“, „Јужни ветар – Убрзање“, „Небеса“, „Kелти“, „Није лоше бити човек“, „Златни дечко“, „Лето када сам научила да летим“, „Пролећна песма“, „Kључ“, „Било једном у Србији“, „Мрак“, „Опкољени“, „Хероји“, „Хероји радничке класе“, „Страхиња Бановић“ и „Не играј на Енглезе“.

Уколико се неки филм не налази на листи, а имао је своју прву званичну пројекцију у складу са задатим параметрима, Мрежа киноприкзивача Србије позива све заинтересоване (продуценте, редите-ље, дистрибутере...) да пријаве своје филмове најкасније до 30. октобра 2022. године путем електронске поште: najfilm@cinemanetwork.rs

и да заједно са пријавом доставе доказе о приказивању филма у складу са овим ставом у Правилнику. Након истека овог рока и разматрања пријава од стране Програмског савета МKС, Управни одбор МKС утврђује коначну листу филмова. Мрежа киноприказивача Србије објавила је овај Правилник и позив на званичној интернет странице Мреже киноприказивача Србије: www.cinemanetwork.rs Победник ће бити обелодањен на церемонији свечане доделе награде, и то за време редовне годишње конференције Мреже киноприказивача Србије која ће бити одржана од 24. до 27. новембра 2022. године на Мећавнику.

ВИДИМО СЕ У БИОСКОПУ - публикација Мреже киноприказивача Србије за филмску уметност, број 3, година I, септембар 2022-децембар2022. За Мрежу киноприказивача Србије Бобан Стефановић Уредници и аутори текстова Зоран Јанковић и Ђорђе Бајић Управни одбор Мреже киноприказивача Србије Бобан Стефановић, председник, Невена Ђонлић, Зорица Стојиновић, Дејан Дабић, Влада Ђурић Програмски савет Мреже киноприказивача Србије Невена Ђонлић, Зорица Стојиновић, Ева Зрнић, Дејан Дабић, Влада Ђурић, Драган Јовић, Огњен Ракчевић, Бобан Стефановић, Драгојло Јовић Штампа РОТОГРАФИКА, Суботица Тираж 3.000

МРЕЖА КИНОПРИКАЗИВАЧА СРБИЈЕ

Кнез Михаилов трг 1, 32300 Горњи Милановац, Србија Уз подршку www.cinemanetwork.rs

Телефон 060 5800091

Електронска пошта info@cinemanetwork.rs