Page 1

Краљевски

Година V * Број 263 * 15. јануар 2017. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

МАГАЗИН


МАГАЗИН

15.1.2017.

У овом броју: Све због Међународног монетарног фонда Четврт века Српске и у Краљеву Слава црквеног хора Разлике између календара Краљево те зове Воз за Митровицу само до Рашке Електрификација Србије Атлетичар међу кошевима

2

8 16 20 28 34 38 44 52


Лакше до дипломе Терор сујете у позоришту Атлетичар под кошевима Знамења славе и части На репертоару Биоскопа „Кварт“ Слога - Борац Циљ одбрана титуле Новогодишњи Ибарски крос Времеплов

62 66 52 76 82 86 88 90 94

3


4

МАГАЗИН 15.1.2017.


5


6

МАГАЗИН 15.1.2017.


7


8

Драган Весовић

МАГАЗИН 15.1.2017.


Краљевачки посланици у Народној скупштини: Драган Весовић (1)

СВЕ ЗБОГ МЕЂУНАРОДНОГ МОНЕТАРНОГ ФОНДА Н

Владе Републике Србије, коју представља Министарство финансија, као Зајмопримца и кинеске Еxпорт-Импорт банке, као Зајмодавца

5. 10.2016. Јединствен претрес о првој тачки дневног реда Прве седнице Другог редовног заседања Уважена госпођо министарка, колеге народни посланици, није ово разумети лако. Премијер каже да нам је буџет никад стабилнији у задњих неколико година, да плате и пензије само што нису од 1 идуће године порасле, да смо по расту у БДП на трећем или четвртом месту у Европи. Чуо сам јуче колеге из СНС који кажу да је у периоду од месеца јануара до месеца септембра остварен суфицит 27милиона и ја таман помислим, добро је. Али, онда одједном госпођа министарка каже да треба још 4,8 милијарди динара из локалних самоуправа пребацити ка Републици, јер дозволите цитирам вас –

Фото: М. Радовановић

аговештај ванредних парламентарних избора у овој години поново актуелизује питање састава састава Народне скупштине и учинка краљевачких народних посланика на чији је рад и у ранијем периоду изречено доста замерки. Иако је овај статус стекао међу последњима Драган Весовић се показао као један од активнијих са листе оних који заступају интересе грађана Краљева што је показао већ приликом првог иступања у скупштини 5. октобара прошле године приликом јединственог претреса о првој тачки дневног реда Прве седнице Другог редовног заседања. Весовић се изјаснио против два предлога закона о потврђивању Споразума о зајму између Републике Србије и Међународне банке за обнову и развој, Закона о изменама и допунама Закона о јавно-приватном партнерству и концесијама и Закона о изменама и допунама Закона о комуналним делатностима, а био уздржан кад се гласало о Закону о потврђивању Уговора о зајму за кредит за повлашћеног купца за Пројекат изградње аутопута Е-763 (деоница Сурчин–Обреновац) између

9


10

МАГАЗИН 15.1.2017.


ужасно је то важно урадити због ММФа. Онда рече да смо били држава са посебним потребама, а на срећу сада нам више те потребе нису посебне. Дозволићете да мало унесем и ведрине, јер малопре беше нервозна атмосфера, мене ово недвосмислено подсетило на онај филм – „Јел јеси музичар? Нисам. Ниси? Јесам. Не, не нисам. Само да донесем тетки лекове.“ Да ли је тај лек то што ћемо у закону који постоји да променимо само један члан или је лек у томе што ћемо да удовољимо већим или мањим захтевима ММФ? Проблеми у јавним финансијама локалних самоуправа су различити. Несхватљиво високи расходи који се односе на запослене чији републички просек, и малопре рече госпођа министарка, преко 23%, а у неким општинама и градовима иде и преко 30%, па чак и преко 40%. Зашто је то тако? Вероватно велики број радника. Зашто велики број радника? Јер никада и у задњих 10 година и у више од задњих 10 година, и када су на власти били садашњи и када су били прошли није испуњено оно што је причано, а што се звало стоп партократском запошљавању. У локалним самоуправама многа локална јавна комунална предузећа чији су оснивачи градови и општине послују са губицима. Неколико разлога – огроман број радника, немогућност народа да плати обавезе које му доспевају јер су смањене плате и пензије и велики дугови према добављачима из Републике. Онда то у градским буџетима се регулише на тај начин што се смањују инфраструктурална улагања па долазимо у ситуацију да нпр. Зрењанин или Пожаревац још немају здраву и нормалну пијаћу воду, не знам да ли знате то, госпођо министарка. Онда долазимо да је само 60% домаћинстава у Србији прикључено на канализацију, а просек у Европи је 80%. Онда долазимо на то да удео у пречишћавању отпадних вода у нашој земљи Србији је 10 до 15%, а у Европи много већи и онда одједном опет ме збуњујете са причом о добрим и лошим ђацима, када под крај

2015. године из буџетских резерви 1,1 милијарда динара се упућује појединим локалним самоуправама уз образложење да смањен обим прихода појединих јединица локалне самоуправе то захтева. Тада добије Крагујевац 185 милиона, Лозница 80, Лесковац 150, Врњачка Бања 70. Да ли су то били добри ђаци јер су добили новац или су били лоши ђаци што су дошли у ситуацију да новац немају па сте им ви то упутили – мени није јасно. Јасно ми је само да је тада Краљево, а ја сам народни посланик из града Краљева, нисам народни посланик позиције, него народни посланик опозиције, Краљева је тада добило ништа. Онда сте ви сада превазишли сами себе, тада сте нам дали ништа, а сада ће да нам узмете. Колико ћете нам узети? Колико сам ја рачунао између, 41 и 45 милиона динара. Онда ми кажете малопре да су се градоначелници и председници општина трудили на састанку и бринули за своје градове, а они ових дана дају изјаве како су, забога, задовољни што су само узете толике паре, а не веће. Реците ми молим вас, који домаћин, а градоначелник је, по мојој перцепцији, домаћин куће, домаћин општине, домаћин града, који домаћин може да буде срећан ако му се из куће узима? Да ли је то прави домаћин или је домаћин који гледа да своју столицу првог међу једнакима, на неки начин, сачува? Шта конкретно значи 41 милион за Краљево? То значи да у буџету града Краљева, прворођено дете и вантелесна оплодња имају издвојена средства у висини од 9,5 милиона. Да их можда нећемо изгубити? То значи да осам милиона, које је било намењено за развој сеоског туризма који јесте потенцијал града Краљева, је у ребалансу буџета, односно корекцији која је била пре два дана у Скупштини града Краљева, где обављам функцију и одборника Скупштине испред Покрета „Двери“, скинуто осам милиона. То можда значи да ће од 90 милиона за пољопривреду 45 бити скинуто. Не сумњам да сте ви добронамерни и чуо сам ваше обећање да ћете по-

сетити и град Краљево. Молим вас, госпођо министарка, када будете дошли у град Краљево позовите и мене и остале посланике који нису посланици позиције да све ово поновим пред властима града и да пробамо да нађемо неко решење. Хвала вам на слушању.

6.10. 2016. Прва седница Другог редовног заседања, Закон о изменама Закона о финансирању локалне самоуправе (претрес у појединостима) Уважене колеге, пажљиво сам све слушао и проговорићу коју о амандману. Дакле, зашто је амандман „брише се“? Па, из простог разлога да би се обрисао. Ако се амандман као такав усвоји, неће важити промена закона. Је ли тако? А зашто то тако кажемо? Малопре је уважени председавајући, тада са говорнице, рекао једну ствар за коју се ја апсолутно са њим слажем. Кључна ствар јесте отворити реална радна места. Зашто ја као народни посланик из Краљева имам оволики страх и оволико сам против тога? Јер, господо из напредне странке, за четири године вашег владања у Краљеву нисте отворили словима ни једно једино реално радно место. Јасно је мени ако је ново радно место да је нова плата, да је нови порез на доходак и да се део враћа, али шта ћемо када радних места нема? Није их отворио нико, зато је страх. Шта ћемо ако за те четири године није био ни један једини динар подстицаја из буџета за мало предузетништво које би требало да отвори радно место? Ово су проверљиви подаци. Ја сам вам јуче причао, госпођа министарка, можда то нисте чули. Ево, ја вам кажем, дођите, позовите ме, ја ћу поновити пред влашћу. Шта се сада дешава? Дешава се нешто што мени као човеку који јесам припадник друге политичке опције која апсолутно другачије мисле о хиљадама ствари, али никада нисам злурад, није јасно, а није ми јасно да ако напредна странка изабере у Кра-

11


љеву за градоначелника младог човека, доктора наука, како он може да изабере за свога саветника из СПС-а човека који је по занимању цвећар? Зашто? Зато што постоји нешто што се зове коалициони споразум који је отприлике јачи од закона и јачи од свега. Одатле је мој страх и одатле ја нећу гласати, а заиста пажљиво слушам и захвалан сам господину председавајућем што ми је објаснио проблем Пожаревца. Не мислим ја ништа добро ни о жутом предузећу које се одавно распада, али желим да ствари померамо и желим да схватате да неко може да има из опозиције конструктиван прилаз стварима. Немојте се ограђивати од нечега што је можда конструктиван и добар савет и добра идеја. Хвала.

МАГАЗИН

15.1.2017.

13.10.2016. Јединствени претрес о трећој тачки дневног реда Друге седнице Другог редовног заседања

12

Уважени господине министре, колеге, читава дискусија о овој тачки дневног реда кренула је што је један од припадника владајуће коалиције, а у странци министра за трговину почео да прича овде о нама пријатељском Азербејџану. Заиста, ја ћу се сложити са њим да је Република Азербејџан, правећи овај уговор са државом Србијом, направила фантастичан уговор по њу. Семјуел Бекет у комаду „Чекајући Годоа“ поставља питање – где смо ми у свему томе? Мене просто чуди да нико до сада није рекао да кредит у висини од 300 милиона евра на отплату од 15 година са годишњом каматом од 4% представља обавезу нашег каматног давања у висини од још 100 милиона евра. Сад, колико је то добро за пореске обвезнике и земљу Србију, проценићемо сами. Потпуно ми је јасна позиција СНС, који у склапању овакво погубног уговора по Републику Србију није учествовао, али као власт која покушава да буде одговорна поступа по оној народној – родило се и ваља га љуљати. Али, тих 100 милиона евра, које ћемо ми у

односу на камате исплатити Републици Азербејџан, није једина обавеза коју ће држава Србија морати да да. Ја сам узео уговор који је потписан тада 2012. године и читао тај уговор и у њему сам нашао врло интересантне податке. Рецимо, Влада Азербејџана никада овај новац неће дати Републици Србији у целини, већ је задржала право да поједине рате зајма непосредно уплаћује извођачу радова. Опште позната чињеница је да је извођач радова азербејџанска фирма у проценту од 51% и то је „Азвирт“, а 49% су српски подизвођачи и тадашњи уговор ставља у апсолутно подређени положај коридоре Србије, јер Влада Азербејџана је споразумом резервисала за себе право да задржи сваку исплату дела зајма уколико није задовољна финансијским документима на основу којих врши исплату. Дакле, ако се њима не свиди рачун који им подизвођачи исплаћују, испоручују, испостављају она не мора то да плати. Међутим, како то све изгледа на терену? Чињеница је да је азербејџански извођач радова узео на себе технолошки лакше а финансијски исплатљивије делове радова, тако да доњи строј пута земљане радове раде српски подизвођачи, а горњи строј пута тампон и асфалт ради Азербејџан. Па, онда, Азербејџан довози нафту из Азербејџана, од које прави битумен, а у исто време је други неопходан елеменат за добијање асфалта уситњени камени агрегат обезбедио закупом сепарације Топола, па тај камени агрегат, ако су тачни, ја молим господина министра да ми ово одговори да ли су ови подаци које сам ја набавио тачни или нису. Дакле, камени агрегат испоставља по цени од 35 евра по кубном метру каменог агрегата, а тај камени агрегат се може набавити по цени од 21 евро по кубном метру, исправљам се. Сада, колика је то зарада на толику количину уситњеног каменог агрегата, можемо само да рачунамо. Међутим, једна друга ствар је ту врло интересантна. По том уговору, споразум има клаузулу која каже да ни на једну трансакцију Азербејџан неће плаћати ПДВ или не-

ко друго фискално давање предвиђено законима Републике Србије. То је тачка 10.1.18. Прецизније, зајмодавац, Влада Азербејџана је споразумом изричито уговорила да се средства зајма неће користити за плаћања ПДВ-а за продају добара и услуга и увоз добара и услуга, трошкове царинских и других дажбина пореза и других намета који настану у вези са извршењем или применом пројекта од стране извођача или подизвођача, то вам је тачка 2.1.4. Дакле, извођач радова је обезбедио себи фантастично добар уговор, а држава Србија, како се мени то чини, мораће многе друге намете да плаћа. Онда ми потпуно постаје нејасна прича, а донекле ми је јасна, када господин премијер Александар Вучић каже да ћемо у првом периоду од отварања дела аутопута, који ће бити за неких десетину-петнаест дана, моћи да користимо тај аутопут без плаћања путарине. Само желим да кажем да смо ми кроз ове намете које дођемо финансијски Републици Азербејџан дебело платили ту путарину. Могли би ми да се много дуго возимо да уговор није направљен овако како је направљен. Сада ми само још једна ствар која се спомиње у тачки 10.1.27. Споразума каже да зајмопримац гарантује да ће бити члан са добром репутацијом ММФ-а, Светске банке и Међународне финансијске корпорације, међународних удружења за развој и томе слично. Дакле, слична прича коју смо причали када је била уважена госпођа министар за локалну самоуправу. Све је што радимо ужасно важно да урадимо због ММФ-а. Постављам само питање – зашто? Понављам, као одговорна политичка опција, СНС која је преузела на себе извршење уговора, које она није правила, ништа не говори о лошим стварима овог уговора или је, што желим да верујем да није тачно, можда истог или сличног зајмодавца предвидела за толико нам потребан пут од Ниша преко Приштине ка Драчу и даље ка Тирани, а заборављајући потом део Србије где се причало о Моравском коридору, чиме је и мој град Краљево погођен уколико тог пута не буде било. Хвала.


13


14

МАГАЗИН 15.1.2017.


15


МАГАЗИН

15.1.2017.

Обележен Дан Републике Српске

16

ЧЕТВРТ ВЕКА СРПС - На Дан Републике Српске у Краљеву се традиционално окупљају припадници јединица који су учествовали у борбама за њено стварање. - Свеће за покој душа сабораца који су изгубили животе у борбама за ослобођење земље. – Рат за одбрану српског народа од напада страних фашистичких и муџахединских трупа. – Република Српска део заједничке државе одинама уназад прослава Дана Републике Српске изазива велико интересовање јавности пре свега на просторима Босне и Херцеговине где је тема била предмет расправе пред Уставним судом ове земље. Иако је и на референдуму спроведеном током претходне године постигнута скоро стопостотна сагласност по питању

Г

прославе и даље постоје отпори са образложењем да 9. јануар, када се обележава овај дан, вређа осећања друга два конститутивна народа. И док се на простору Републике Српске 9. јануар слави као државни празник у појединачним случајевима обележава се и ван земље. Такав је случај у Краљеву где се на овај дан у

Ресторану „Завичај“ традиционално окупљају припадници јединица који су учествовали у борбама које су претходиле стварању Републике Српске. Вреднији од осталих на овај дан су били бивши ратни старешина 63. падобранске бригаде и ратни инвалид Марко Станковић, ратни командант 252. оклопне бригаде пуковник Марко


СКЕ И У КРАЉЕВУ Станковић и помоћник команданта оклопног батаљона 252. бригаде Милорад Јелић. Након што су у јутарњим часовима запалили свеће за покој душа сабораца који су изгубили животе у борбама за ослобођење земље тројица ветерана су, као и претходних година, у Ресторану Завичај сачекали десетак других учесника рата за одбрану Републике Српске како би обележили овај значајан датум и још једном евоцирали успомене на дане проведене на ратишту. - Што се тиче борби за Републику Српску ми смо водили одбрамбени рат и борили се само за интересе одбране српског народа од напада страних фашистичких и муџахединских трупа. У Републици Српској никога нисмо угро-

жавали, као што ни сад не угрожавамо кад тражимо само своје. Што се тиче реакције муслиманског руководства из Сарајева поручио бих му да води рачуна о свом народу и да се не меша у интересе Републике Српске. На нашој страни су правда и право и не може нико да спречи да се Дан Републике Српске прославља као државни празник – каже Станковић који је као командант коридора све време ратних дејстава, као и сваки од сабораца који су се окупили у „Завичају“, давао посебан допринос коначном успеху. Обележавање државног празника је прилика за подсећање да ће Република Српска наставити да јача и да се економски развија, а на интензитет развоја сем унутрашњих прилика у

значајној мери у тичу међународни односи. Најзначајнијим се сматра клириншки дуг Руске Федерације чију наплату спречава сарајевска администрација што не умањује значај става да ће и овај проблем бити решен, а Република Српска наставити да живи ма колико постојале снаге које то покушавају да спрече. Изузетно ниске температуре од 25 степени испод нуле спречиле су многе од бивших бораца да присуствују централној свечаности у Бањалуци, али не и да се окупљају на више различитих места широм Србије уверени да ће Република Српска постати део заједничке државе а за то су се, каже Станковић, и борили. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

17


18

МАГАЗИН 15.1.2017.


19


У славу Светог архиђакона Стефана

МАГАЗИН

15.1.2017.

СЛАВА ЦРКВЕНОГ ХОРА

20

- На дан кад православна црква и верници славе Светог Стефана Мешовити хор „Свети архиђакон Стефан“ слави свог небеског покровитеља, првомученика и архиђакона. - Светом Архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројице началствовао је епископ жички Јустин. - Хор „Свети архиђакон Стефан“ окупља велики број заљубљеника у певање, адвокате, правнике, студенте, лекаре који се на пробама окупљају два пута седмично, а сваке недеље наступају у црквеним службама


21


ешовити хор „Свети архиђакон Стефан“ при краљевачком Храму Свете Тројице постојао је и пре Другог светског рата, али је због политичких прилика у земљи после ослобођења земље престао са радом све док 2001. године није обновљен са благословом епископа жичког Стефана. Од тада 9. јануар сваке године, кад православна црква и верници славе Светог Стефана и хор слави свог небеског покровитеља, првомученика и архиђакона. У попразничном божићном дану Светом Архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројице началствовао је епископ жички Јустин, а саслуживали му секретар Епархијског Управног одбора архимандрит Дамјан са свим паросима овога храма и старешином цркве у Кованлуку протојерејом Иваном Радовановићем. Молитвено сабрање је појањем украсио слављенички хор, а након прочитаног Апостола и зачала из Светог Јеванђеља вернима се обратио Владика

МАГАЗИН

15.1.2017.

М

22

Јустин и благовестио Тајну Оваплоћења и Спасења, са освртом на параболу о винограду из Јеванђеља. На крају беседе владика је нагласио да је у Цркви Христовој непрекидна радост, јер када Црква спомиње своје великане, она кроз њих види благог и милостивог Бога који спасава. - Данас света црква прославља Светога архиђакона и првомуечника Христовог, а јуче је прослављала пресвету Богородицу јер је природно, после рођења господа Бога и спаситеља нашега, да се прославља мајка његова. Данас црква прославља онога којега је господ поставио, архиђакона Стефана. Он је тај благословени изданак из винограда господњега који је поднео највећу жртву и за господа Бога положио живот свој. Положио је живот за истину и правду из љубави према човеку и према Богу. Не може човек волети Бога ако не воли ближње. Данас у чудесној причи, како већ господ Бог општи са нама хришћанима, говори о винограду у коме

смо ми. И каже у Светом писму, они зли виноградари који не обрађиваше виноград онако како је господ Бог устројио он је замислио да учини још једно дело, да научи те људе, тојест нас, и послао сина свог мислећи да наследник његов долази и учи народ свој. Међутим њега убише, као што господа нашег разапеше мислећи да ће тиме да се заврши историјска прича о роду људском. А господ Бог је дошао на овај свет да спаси палога човека. Зато се и оваплотио и постао човек да бисмо ми постали богови по благодати, и то је надгробна тајна. Све што је господ Бог за нас чинио, чинио је из превелике љубави према човеку. Знао је да је човек слаб, а и ако је слаб дао му је слободну вољу да бира на овом свету да ли ће, у складу са заповестима и речима божјим, да поживи овде и да се поново врати у рај сладости одакле су протерани наши прародитељи. Али, они су ту слободну вољу злоупотребили и промашили живот свој. Господ је наменио да они буду сав пород, да са-


ображавају овај свет у складу са заповестима и речју божјом. Не остави Бог јаднога и сиротог човека, дође њему и посети га. Једном у историји се родио, осим греха примио тело људско и поживео са нама да видимо, да опипамо, окусимо да је заиста главни и истинити господ који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Он је примио наше тело, нашу природу, да би имао највећи удео са нама јер да је господ Бог хтео да спаси овај свет речју како га је и створио не бисмо препознали Бога. Иако је дошао и поживео са нама и узео нашу природу, многи га не познају. Не познају га зато што живот његов, истина његова, сила њгова не може да стане у многе од нас, а не може зато што не само не држе реч Божију него се не покоравају ономе што господ Бог хоће са човеком да би спасао палога човека. Данас црква прославља Светога Стефана, данас је велика радост јер у цркви је непрекидна радост. Црква

слави своје мученике своје светитеље, краљеве, угоднике божије. И чим црква слави такве великане и ми следбеници њихови се радујемо јер видимо да је господ Бог са нама, видимо да је благ и видимо да хоће да се сви људи спајају. Нека господ Бог. син утехе мира и свакога добра, буде са вама, да се усели у срца ваша и да са њим доживите оно што је најважније у овоме свету, да доживите вечно спасење, да вас господ Бог позна и призна као своје и да вас посади тамо у рају сладости у наручје Аврама, да се тамо веселимо у све векове и сву вечност – поручио је епископ Јустин. Литургијском сабрању присуствовао је велики број верника као и представници локалне самоуправе, Рашког управног округа, Полицијске управе, Школске управе, Опште болнице „Студеница“, „Електродистрибуције“, „Топлане“ и други. По завршетку Литургије и причешћа верника приређена је пригодна трпеза љубави на ко-

јој је старешина цркве протојереј-ставрофор Јован Ђорем поздравио присутне, а члановима хора пожелео срећну славу. - Наш хор гаји духовну музику, а носи име светог првомученика архиђакона Стефана који је као први страдао за Христа тако што су га каменовали. Његова величина огледа се у последњим речима које гласе „Господе, опрости им јер не знају шта чине“. Сваке године владика служи у нашој цркви да би након што пререже славски колач нашим хористима честитао славу. После духовне трпезе у цркви одлазимо на трпезу љубави која ове године први пут није организована у нашој сали у којој је смештена црквена архива – истакао је Ђорем и подсетио да хор окупља велики број заљубљеника у певање, адвокате, правнике, студенте, лекаре који се на пробама окупљају два пута седмично, а сваке недеље наступају у црквеним службама. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

23


24

МАГАЗИН 15.1.2017.


25


26

МАГАЗИН 15.1.2017.


27


15.1.2017.

МАГАЗИН

28

- Јулијански, или стари, календар је у употребу увео Јулије Цезар 45. године пре нове ере. – Календар се у целој Европи користио до XVI века, кад су поједине државе почеле да прелазе на Грегоријански. - Хришћанска црква је на првом Васељенском сабору у Никеји 325. године прихватила јулијански календар који је направио грчки астроном Сосиген. - Почетна разлика између два календара од 10 дана, данас износи 13, а након 2100. увећаће се на 14. дана, што значи да ће православни Божић падати од тада 8. јануара. - Када је Јулије Цезар увео јулијански календар за почетак нове године је уместо дотадашњег 1. марта одредио 1. јануар. - У Византијском царству се почетак године рачунао од 1. септембра односно настанка света за који су утврдили да је био 1. септембра 5.509. године пре нове ере


Недоумице око рачунања времена

РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ КАЛЕНДАРА Јулијански календар По јулијанском календару година траје просечно 365,25 дана што се постиже убацивањем једног додатног дана сваке четврте године и на тај начин приближава временском периоду за који Земља обиђе око Сунца, односно орбиталном периоду Земље који износи тачно 365,2564 дана. Јулијанска година је нешто дужа од тропске, а ова разлика се акумулира на један дан сваких 128 година. По Јулијанском календару, свака година чији је број дељив са четири је преступна и садржи 366 дана, док остале садрже 365 дана. Након увођења овог календара је, грешком, свака трећа година била преступна све до 12. године нове ере од када је преступна свака четврта. Кад је грешка уочена, император Август је наредио да се избаце све преступне године између 9. године пре нове ере и 8. године нове ере чиме је заслужио да месец август понесе његово име. У ово време године се нису бројале од рођења Исуса Христа, већ од оснивања Рима 753. године пре нове ере, па је срећна случајност што су за преступне узете баш године дељиве са четири бројано од Христовог рођења. Јулије Цезар је првобитно одредио да сви непарни месеци имају по 31 дан, а парни по 30, осим фебруара који је у простој години имао 29 дана, а у преступној 30. Месеци су се звали: Ja-

nuarius, Februarius, MarRus, Aprilis, Maius, Junius, QuinRlis, SexRlis, September, October, November и December, да би 44. године пре нове ере месец QuinRlis преименован је у Julius у славу Јулија Цезара. Године 8. одлучено је да се један месец назове именом императора Августа, а како је он највише ратних победа однео у месецу SexRlis-у овај је по њему назван август. Пошто тај месец имао 30 дана, а Цезаров месец јул 31 дан, Августу се то није свидело, па је узео један дан из фебруара, који је ионако имао мање дана од осталих месеци, и пребацио га у август. Како су сада три узастопна месеца имала по 31 дан, Август је један из септембра пребацио у октобар, а из новембра у децембар тако да су успостављене данашње дужине трајања месеци. Јулијански календар није био савршен и његова се разлика у односу на тропску годину повећава за један дан сваких 128 година, а кад је то запажено на сабору у Никеји је одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику. Пошто је Јулијански календар и даље остао непромењен, разлика се до XVI века акумулирала на 10 дана, а када су ово уочили астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином што је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.

Миланковићев календар Док је Римокатоличка црква одмах прешла на коришћење грегоријанског календара, протестантске су једно време одбијале да усвоје „папски“ календар, па су постепено, пре свега ради лакше трговине, прелазиле на грегоријански, али не у исто време. Тако су Мигел де Сервантес и Вилијам Шекспир умрли 23. априла 1616, али Сервантес по грегоријанском, а Шекспир по јулијанском календару. Током 20. века су практично све православне земље прешле на употребу грегоријанског календара у световне сврхе. Њихове православне цркве нису желеле да користе „католички“ календар, већ су тражиле усвајање новог који би био прецизнији од грегоријанског, па је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар. Међутим, како су све православне цркве аутокефалне, неке су задржале употребу јулијанског календара, између осталих и Српска православна црква, иако је за нови календар усвојен њен предлог. После конгреса, Српска православна црква је Миланковићев календар начелно прихватила за употребу, али је његову примену одложила, а како одлуку о примени ни касније није донела у употреби је и даље Јулијански календар. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца грегоријански календар је зва-

29


15.1.2017.

МАГАЗИН

30

нично прихваћен Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године. Овим законом одређено је да у целој држави на дан 15. јануара 1919. године по „старом“ престаје да важи стари календар и да се даном 28. јануара 1919. године, уводи рачунање времена по „новом“ календару. Држава је усвојила грегоријански календар у време када није постојао Сабор Српске православне цркве, па је тако она остала на старом календару. За време и после Првог светског рата, осим у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца јулијански календар су у ванцрквеној примени напустиле Бугарска, Грчка, Румунија и Русија, а у Турској грегоријански календар почео да се примењује 1925. године.

Грегоријански календар Грегоријански, или нови, календар је најкоришћенији календар на свету, а као модификацију јулијанског први га је предложио калабријски доктор Алојзије Лили да би га 1582. године путем папске буле прогласио папа Гргур XIII, а његове године се броје од годи-

не рођења Исуса Христа. Грегоријански календар је уведен пошто је просечна година у њему била незнатно дужа у односу на тропску, изазивајући да пролећна равнодневница полако иде уназад у календарској години, као и лунарни календар који се користио за одређивање датума Ускрса. Овај календар је решио ове проблеме избацивањем извесног броја дана, да би се календар вратио у синхронизацију са годишњим добима, односно, тропском годином, и малим скраћивањем просечног броја дана у календарској, избацивањем три јулијанске преступне године сваких 400 година. Папска була је садржала следеће одредбе: Из календара ће се изоставити 10 дана, тако да после четвртка 4. октобра 1582. следи петак 15. октобар. Преступна је свака година дељива са 4, осим година дељивих са 100 код којих су преступне само оне дељиве са 400. Преступна година има један дан више од просте који се ставља на крају месеца фебруара. Ускрс ће се одсад израчунавати по новом правилу, везаном за нови календар, а први дан у години биће 1. јануар.

Разлика између два календара се огледа у томе што грегоријански има 97 преступних година у сваких 400, а јулијански 100. У грегоријански календар уведено је такозвано „секуларно правило“ да су године дељиве са 100 просте, осим ако су дељиве са 400, у ком су случају преступне. То значи да су године 1700, 1800, 1900, 2100, итд. по јулијанском календару преступне, а по грегоријанском календару просте. Почетна разлика између два календара од 10 дана, данас износи 13, а након 2100. увећаће се на 14. дана, што значи да ће православни Божић падати од тада 8. јануара. Својевремено је постојао предлог британског астронома Џона Хершела да се уведе 4.000-годишње правило по којем би свака година дељива са 4.000 била проста уместо преступна, чиме би се просечна дужина трајања године смањила на 365,24225 дана, што је ближе тропској години, али овај предлог никада није прихваћен. Када је папа Гргур увео нови календар одмах су га прихватиле Италија, Пољска, Португал и Шпанија, а убрзо и остале католичке земље. Протестантске земље прешле су на грегоријански


календар много касније, а православне тек у 20. веку, с тим што њихове цркве нису прешле на њега. Године 523. папски намесник Бонифације наредио је монаху Дионисију Малом да одреди начин како ће се спроводити такозвано Александринско правило донето на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, а које каже да ће се године бројати од рођења Исуса Христа. Дионизије је погрешно израчунао да је Исус рођен 25. децембра 753. године од оснивања Рима, и одредио да хришћанска нова ера почиње 1. јануаром 754. године која је названа 1. година нове ере. Како је Дионизије установио датум Христовог рођења није познато, али је познато да је Христ рођен у време владавине цара Ирода Великог који је умро 750. године од оснивања Рима, што значи да је Дионизије погрешио за најмање 3 године. Иако је ово убрзо схваћено, овакво погрешно бројање година задржало се до данас. С обзиром да хришћанска ера почиње од рођења Исуса Христа, на први поглед изгледа нелогично да је он рођен 25. децембра, а не 1. јануара. То је, међутим, нормално, јер је у време

Христовог рођења већ био одређен данашњи распоред месеци и број дана у њима, и било би нелогично померати их. Касније су људи почели да називају године пре рођења Христа годинама пре нове ере, али пошто нула тада још није била позната 1. година нове ере следи одмах након 1. године пре нове ере. Када се у данашње време говори о датумима пре увођења Јулијанског календара нормално је да се он продужи у назад што се назива пролептички јулијански календар. У њему су преступне све године пре нове ере које при дељењу са 4 дају остатак 1. Постоји и пролептички грегоријански календар који се односи на датуме од пре 1582. године. Да не би дошло до забуне пролептички грегоријански календар се ретко користи, а уместо њега се за све датуме до 4. октобра 1582. користи јулијански, а од 15. октобра 1582. грегоријански. Пошто нису све земље прешле на грегоријански календар 1582, то се често неки датуми и после ове године рачунају по јулијанском календару уколико га је дата земља у то време још увек користила. Када се каже да је Октобарска

револуција почела 24. октобра 1917. то се односи на јулијански календар, док би по грегоријанском то био 6. новембар 1917.

Нова година Када је Јулије Цезар увео јулијански календар, за почетак нове године је уместо дотадашњег 1. марта одредио 1. јануар. Пошто се црква оштро противила прославама Нове године уз обиље алкохола, на Тридентском концилу 567. године је утврђено да је први јануар као почетак нове године узет грешком и да га треба променити, па су током средњег века коришћени различити датуми. У Византијском царству се почетак године рачунао од 1. септембра, али се године нису бројале од рођења Исуса Христа, него од настанка света, за који су утврдили да је био 1. септембра 5.509. пре нове ере. Од 18. века већина држава се вратила почетку године 1. јануара, осим Италије и Енглеске које су се 1. јануару вратиле 1750. године. Међутим, када су у питању преступне године, оне су се увек рачунале узимајући 1. јануар за почетак године.

31


32

МАГАЗИН 15.1.2017.


33


МАГАЗИН

15.1.2017.

Јединствена база података Краљевчана ван Краљева

34

КРАЉЕВО ТЕ ЗОВЕ - Покренута иницијатива за израду базе података што већег броја Краљевчана који живе изван Краљева како би, на основу информација које буду добијали од представника локалне самоуправе, у некој од њих могли да препознају интерес за улагање и тако допринесу остварењу обостраног бенефита. - Идеја се промовише као нестраначка, а од интерактивне апликације на званичном веб сајту града очекује да окупи што више оних који живе ван Краљева како би могли да добијају информације о започетим и пројектима чија реализације тек предстоји. - У базу података први се уписао прослављени кошаркашки интернационалац и дугогодишњи капитен репрезентације Србије Ненад Крстић


35


одинама уназад је добро позната ствар да Краљеву не цветају руже, а ни да бројни покушаји да се ситуација бар мало поправи нису дали било какве резултате. Све већи број незапослених, и растуће незадовољство становништва, повод су за повремену појаву нових и наизглед спасоносних идеја са ефектима који се изједначавају са нулом. Да идеје, макар и без конкретних резултата, не мањкају показује ових дана покренута иницијатива за израду базе података свих који су из било којих разлога напустили Краљево, а могу да помогну како би се ситуација у граду бар мало поправила. Идеја се родила у глави Марка Костића, а након што је добила подршку градоначелника Краљева др Предрага Терзића средином минуле недеље представљена јавности. Идеја се састоји у покушају да се као почетни корак направи база података што већег броја Краљевчана који живе изван Краљева како би, на основу информација које буду добијали од

МАГАЗИН

15.1.2017.

Г

36

представника локалне самоуправе, у некој од њих могли да препознају интерес за улагање и тако допринесу остварењу обостраног бенефита. Иницијатори идеје се уздају у моћ комуникације на различите начине уз позив свим релевантним факторима, како политичким тако и свим другим, да подрже њену реализацију. Први показатељи указују да вербална подршка постоји, а колико ће практичне користи бити остварено тек би требало да покаже време. Позив да се онлајн испуњавањем приступног обрасца на сајту града пријаве и упишу у базу података упућен је свим грађанима, посебно онима који су незадовољни различитим кретањима напустили Краљево и шансу да у пракси примене знања стечена током школовања потражили у иностранству. Од свих који су незадовољни ситуацијом у граду отишли пре или касније очекује се нека врста ктиторског односа који би допринео да бенефит остваре и они који нису имали довољно

храбрости да оду. Идеја се промовише као нестраначка, а од интерактивне апликације на званичном веб сајту града очекује да окупи што више оних који живе ван Краљева како би могли да добијају информације о започетим и пројектима чија реализације тек предстоји. Како представници локалне самоуправе већ дуго и безуспешно трагају за инвеститорима свима који изразе жељу да постану чланови јединствене породице пружа се прилика да буду чланови делегација које у различитим срединама трагају за партнерима спремним да улажу у нове производне капацитете. Прва истраживања наговештавају да интерес за овакав наступ постоји колико и жеља оних који су напустили Краљево да му помогну. - Људи су заинтересовани и мислим да ће остварити конекцију са градом где живе. Моћи ће да утичу на неке друштвене догађаје који се овде буду дешавали, да се прикључе делегацијама општине Краљево у средина-


ма у којима живе и буду испоштовани као људи који су рођени овде. На почетку ће бити сумњи али ће, уколико се региструју, имати интерактиван однос са Краљевом. Ово није ограничено само за Краљевчане него и на све који су живели у Краљеву и Краљево осећају као свој град – каже Костић. Иако се највише очекује од оних који су ван Краљева направили успешну каријеру у било којој области живота база би требало да окупи и све друге који изражавају и минимум жеље да помогну. Уверење да су бројни од њих и раније показивали жељу да се укључе у одређене токове, а да није постојала организована акција да се окупе на једном месту, оправдава наду покретача идеје, а и представника локалне самоуправе, да би први резултати могли бити познати врло брзо. Довољну дозу оптимизма показује др Терзић и подсећа на сличне активности које су у неким другим срединама дале добре резултате.

- Највећи број припадника наше генерације је отишао да живи ван Краљева, отишли су да студирају и данас живе у другим градовима или иностранству, а неки су направили јако добре каријере и желе да помогну свом граду. Сада ћемо им пружити могућност на начин да ћемо направити базу са именима тих људи, настојати да их упознамо са нашим плановима у наредним годинама и да на основу тога покушамо да их укључимо у реализацију различитих пројеката. Надам се да ће интересовање бити велико и да ћемо коначно као неки други начин имати свој јак лоби. Имамо доста успешних људи у различитим областима у земљи и иностранству, па треба тај потенцијал да искористимо и Краљево добије нешто од оних људи који су га одавно напустили а у свом срцу знају да су Краљевчани – каже др Терзић. У базу података први се уписао прослављени кошаркашки интернационалац и дугогодишњи капитен репрезентације Србије Ненад Крстић

прихватајући идеју као патриотски чин - Част ми је да могу на било који начин да промовишем овај град, па и на овај начин што представља новину и за иностранство. Дванаест година сам провео у иностранству, а иако се све време осећала нека посебна повезаност нас Краљевчана, недостајала је савремена конекција. Људи су доста носталгични, желе да инвестирају и да се враћају, али им природа посла то не дозвољава, па мислим да ће са овим повезивањем то бити доста лакше. Мислим да треба доста времена да се повежу, али је ово добар пут и овакав вид комуникације има светлу будућност – каже Крстић уз позив свима да се одазову јединственој акцији чији ће значај бити потврђен кад први од оних који су се пријавили искаже интерес да инвестира у Краљево. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

37


На пропутовању кроз Краљево

МАГАЗИН

15.1.2017.

ВОЗ ЗА МИТРОВИЦУ САМО ДО РАШКЕ

38


39


15.1.2017.

МАГАЗИН

40

есет година уназад једном дневно саобраћа воз на релацији између Краљева и Косовске Митровице, а за дан продужења трасе до Београда одређен је први у 2017. години по Јулијанском календару. Идеја је потекла из Канцеларије за Косово и Метохију а на иницијативу великог броја студената са простора јужне српске покрајине којима је ово најјефтинији начин путовања до различитих места на траси пута. Воз је на овој релацији последњи пут превозио путнике 1999.

Д

године, а после пробног периода који треба да траје до 26. фебруара у „Србија возу“ верују да би линија могла да добије статус редовне. Планирано је да воз полази из Косовске Митровице петком у 10,40, а из Београда недељом у 8,30. За то је припремљена посебно украшена најмодернија гарнитура која саобраћа српским пругама. Декорисана је мотивима српског културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији, које је израдио Андреј Васиљевић, а споља брендиран српском заставом и називима цркава, манастира и

средњовековних градова са овог простора. Иако је из Београда кренуо на време воз је у Краљево стигао петнаестак минута после 14 сати, а наставио према југу пола сата касније али само до Рашке одакле је током ноћи кренуо назад. Разлог је у забрани приштинских власти да се одобри наставак путовања и појачане снаге специјалне полиције спремне да по сваку цену зауставе даље кретање. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић


41


42

МАГАЗИН 15.1.2017.


43


Др Љубомир Лукић и др Мирко Ђапић: Путевима инжењерства у Србији (6)

ЕЛЕKТРИФИКА

еђу првим земљама света, Краљевина Србија је почела електрификацију на бази наизменичних струја, што је било од велике важности за техничко-технолошки и индустријски напредак земље. У исто време када се у САД водио „рат струја“ и расправа око увођења Едисонове једносмерне или Теслине наизменичне струје, у Србији се водила жестока расправа око увођења гасног или електричног осветлења у Београду. У то време се веома утицајни професор хемије Марко Леко (1853-1932), који је докторирао у Цириху 1875. године, а касније био ректор Велике школе и академик, са својим присталицама залагао за гасно осветлење Београда, док је професор Ђорђе Станојевић износио аргументе на страни увођења електричног осветлења. Захваљујући њему, Београд је 1893. године међу првим престоницама света имао потпуно електрично осветљење.

МАГАЗИН

15.1.2017.

М

44

Ђорђе Станојевић (1858-1921) је рођен у Неготину, где је завршио четири разреда основне школе и четвороразредну нижу гимназију. Више разреде гимназије завршио је у Београду, затим је 1877. године уписао Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду, а дипломирао 1881. године, када га је професор Константин Коста Алковић (1834-1909) задржао као асистента на Катедри за физику. Положио је професорски испит из физике, механике и астрономије 1883. године, када је постављен за професора физике у Првој београдској гимназији. Током више деценија рада бавио се и истраживањима из области физике, механике, астрономије, као и новим техничким проналасцима, фотографијом у боји, расхладним уређајима и посебно електрицитетом и његовом применом. У периоду од 1883. до 1887. године био је, као питомац Министарства

војног на студијама и раду у најпознатијим астрономским и метеоролошким опсерваторијама Европе, када је објавио неколико научних радова из астрофизике у издању Париске академије наука. Постао је редовни професор физике и механике на Војној академији 1887. године, а 1893. године је постао редовни професор експерименталне физике на Великој школи у Београду, а касније редовни професор Универзитета у Београду. Био је 1909. године декан Филозофског факултета, а у периоду 1913-1919. године био је на дужности ректора Универзитета у Београду. Више година је радио на изучавању могућности коришћења водотокова и изградње електричних централа у Србији. Заслужан је за изградњу првих хидроцентрала у Србији. Данас се његова биста налази испред зграде Београдске електродистрибуције у Масариковој улици у Београду. Ђорђе Станојевић је био велики


АЦИЈА СРБИЈE

Генераторско постројење хидроелектране на Ђетињи у Ужицу

45


МАГАЗИН

15.1.2017.

Прва хидроелектрана наизменичне струје у Србији на Ђетињи у Ужицу

46

пријатељ и поштовалац дела Николе Тесле, па је организовао и његову једину једнодневну посету Београду 1. јуна 1892. године, а објавио је и књигу „Никола Тесла и његова открића“, у Београду 1894. године. За изградњу електричног градског осветлења, била је неопходна изградња термоцентрале у Београду. Концесију за изградњу прве термоелектране за улично осветљење и градску железницу – трамвај, добила је компанија Периклеса Циклоса, Грка из Милана. Термоелектрана у Београду је званично пуштена у рад 6. октобра 1893. године, исте године када је Вестингхаусова компанија осветлила Светску изложбу у Чикагу Теслиним вишефазним системом електричне енергије и приказала човечанству епохални корак у будућност. Међутим, опрема београдске термоцентрале је набављена од Едисонове компаније и производила је једносмерну струју помоћу динамо машине. Дан пуштања у погон прве термоелектране у Београ-

ду је данас Дан Електропривреде Србије. Матеја Ненадовић, предузетник и унук проте Матеје Ненадовића (17771854) је хтео да гради у Ваљеву термоцентралу по угледу на београдску и замолио је професора Ђорђа Станојевића за помоћ. По његовом предлогу, Ненадовић је изградио хидроцентралу на месту своје воденице на реци Градац, код самог ушћа у Колубару. Ова прва хидроелектрана у Србији је пуштена у рад 9. маја 1900. године, само 19 година после првих хидроцентрала у свету (на Нијагариним водопадима 1881. и на реци Фокс у САД). Ту се производила једносмерна електрична струја за осветлење Ваљева са 150 сијалица и три „боген-лампе“, помоћу динамо машине снаге 12 киловата. У Ужицу је основана Државна ткачка школа 1891. године, коју је годишње завршавало од 15 до 30 полазница обучених у ткању вуне, конопље и лана, радећи углавном у занатским радњама или у својим кућама. Како су произ-

води од тканине временом постали све више тражени на тржишту, тако је ткачка делатност постала у оно доба веома уносан посао. Ситне занатлије и трговци из вароши су ради повећања производње и зараде одлучили да удруже капитал како би изградили велику ткачницу. Акционарско друштво за изградњу текстилне радионице на чијем челу се нашао Милош Атанацковић основано је 14. новембра 1897. године у Ужицу, а Министарство народне привреде сходно Закону о помагању домаће радиности извршило је верификацију и дало државни подстицај у виду бројних повластица. За две године извршен је упис акција у вредности од 100 хиљада динара, чиме је створен капитал за градњу ткачнице. Било је у плану да се уместо парне машине за фабрички погон искористи водена снага реке Ђетиње и да се изгради постројење са воденим колом, које би покретало ткачке машине. Настале су велике тешкоће око реализа-


ције ове идеје, због неприлагођеног тока реке Ђетиње и изградња фабрике је доведена у питање. Међутим, у Ужице је дошао 1898. године професор Ђорђе Станојевић, по налогу министра Андрије Андре Ђорђевића да изврши надзор полагања завршног испита у Ужичкој гимназији. Ту прилику су искористили ужички акционари и са професором Станојевићем обишли клисуру реке Ђетиње, где им је он предложио да граде хидроелектрану по Теслином систему наизменичне струје са турбином и генератором, а да далеководом воде струју до ткачнице где би ткачке машине покретали електромотори. Чак би ноћу када машине не раде могли да осветљавају град и тако остварују додатну зараду. Професор Станојевић се заложио преко своје супруге, која је била дворска дама краљице Наталије, да добију подршку и од краља Александра Обреновића (1876-1903), а њиховог земљака из Мокре Горе инжењера Аћима Стевовића замолио је да уради машински проје-

Аћим Стевовић, први пројектант српских хидроелектрана кат електране. Аћим Стевовић (1866-1957) је рођен у Котроману у Мокрој Гори, од оца Стева Керковића који води порекло са Косова, али се у Мокру Гору доселио из Црне Горе, пошто је једно време живео

и у Сјеници. Када је пошао у основну школу у Ужице и рекао да му је отац Стево, учитељ га је уписао као Стевовић и то презиме је носио цео живот, иако је био породично Керковић. Основну школу и шест разреда гимназије је завршио у Ужицу, а последњи разред у Београду 1887. године. Уписао се на Технички факултет Велике школе, где је као одличан студент постао питомац Министарства грађевина и упућен на студије машинства у Карлсруе, где је дипломирао 1894. године. По дипломирању добио је 1895. године место подинжењера у Одсеку за вучу СДЖ. По одобрењу СДЖ и Министасрства грађевина био је две године на усавршавању у иностранству. Почео је да ради у фабрици Elsaessische Macshinenbau Gesellscha_ у Немачкој јуна 1895. године, а после годину дана је прешао на железницу Grossherzogliche Staatseinbahnen у Карлсруеу. Ту је положио испит за вођу локомотиве и радио у главној железничкој радионици. После неко-

47


48

МАГАЗИН 15.1.2017.


лико месеци почео је да ради у фабрици Societe Alsacienne de ConstrucRon Mecanique у Белфору у Француској. У тој фабрици је и као студент био четири месеца на пракси. Аћим Стевовић се у јесен 1897. године вратио у Србију и запослио као инжењер Дирекције СДЖ у Нишу, где је напредовао у инжењерским звањима. Имао је велико инжењерско искуство стечено у Европи, па је први пут увео клипне парне машине на српску железницу. Посветио је пажњу смањењу потрошње горива и увео превентивно одржавање локомотивских котлова. Инжењер Стевовић је био изузетан пројектант СДЖ у Нишу: - Пројектовао је и вршио надзор над израдом једне машине за чешљање Rossharr-a за седишта на вагонима, - Радио је на поправци лежишта вагонских осовина, - Модернизовао је машине у радионицама за обраду дрвене грађе за вагоне, - Пројектовао је дизалице за вагоне, - Пројектовао је ручни апарат за обраду рукаваца машинских осовина, - По његовом пројекту је урађен у нишкој радионици један ручни апарат за обраду огледала разводника на парним цилиндрима локомотива, - Осмислио је начин поправке на заворњима и њиховим лежиштима у механизму крме на локомотивама. Аћим Стевовић је два пута конкурисао за професора Техничког факултета Велике школе, најпре за предмет Механичка технологија 1901. године после смрти Тоше Селесковића и 1905. године на предмет Енциклопедија машина, Грађевинске машине и Машине алатљике. У то време је био већ формиран Универзитет у Београду. Примљен је у звање ванредног професора на Одсеку за машинске инжењере, а предавао је Грађевинске машине и Машине алатљике од 1906. године, што се сматра почетак универзитетског образовања у области производног машинства у Србији. Стевовићев пројекат хидроелектране на Ђетињи је одмах прихваћен, јер није захтевао велике трошкове. Брана

Ђорђе Станојевић, ректор Универзитета у Београду који је осветлио Београд висине само три метра и канал дужине 800 метара, обезбеђивали су пад воде од 11 метара. У Ужице је стигао краљ Александар Обреновић и уз присуство среских и војних власти, грађана и представника привреде 15. маја 1899. године свечано је положио камен темељац за градњу хидроелектране на Ђетињи. За избор и набавку електротехничке опреме био је задужен професор Ђорђе Станојевић. Генератори и опрема купљени су од фирме Siemens-Schuckert Werke из Беча (слика 14), а произвођач турбина је био Danubius-Maschinen Hartmann из Будимпеште. Извођачи грађевинских радова били су Јосиф Гранжан и Гопа Љубић из Ниша. Хидроелектрана „Под градом“ на Ђетињи је пуштена у рад 2. августа 1900. године, 96 дана после пуштања хидроелектране у Ваљеву. Ужичка хидроелектрана је почела са радом девет година после пуштања у рад првих објекта ове врсте у свету, Амисове хидроцентрале у Колораду мале снаге 1891. године и само пет година после историјске изградње хидроцентрале на Нијагариним водопадима велике снаге 1895. године. Хидроцентрала на Ђетињи има три објекта; лучну брану распона 32 метра изграђену од бетона и камена у це-

ментном малтеру, доводни канал и зграду централе. У згради су инсталиране две Франсисове турбине снаге по 50 КС с хоризонталном осовином, регулатором дотока воде у турбине, две челичне цеви за довод воде из канала у турбине, два генератора за производњу трофазне струје снаге по 32,8 киловата, учестаности 50 херца и напона 2.000 волти, као и табле са инструментима за контролу и регулисање напона. Опрема је допремљена железницом до Крагујевца, а до Ужица рабаџијским колима, које је вукло 6 пари волова. Од електричне централе до града је изграђено 1.200 метара трожичног далековода високог напона, а по Ужицу је распоређено 7 трансформатора који су омогућили улично осветљење са 1.554 сијалице и 8 посебних лампи. Ужице је добило прву фазу осветљења одмах по пуштању првог генератора у рад, да би комплетна електрификација била завршена до краја 1900. године. После велике популарности коју је професор Станојевић стекао код домаће јавности електрификацијом Ужица, градови Чачак, Лесковац, Смедеревска Паланка, Крушевац и Зајечар су затражили током 1901. и 1902. године његову стручну помоћ за градњу малих хидроелектрана. У априлу 1901. године је реконструисана и прва хидроцентрала на Градцу у Ваљеву, где је динамо машина замењена Франсисовом турбином и генератором за производњу наизменичне струје. Машински инжењер Аћим Стевовић се изузетно истакао у време првобитне електрификације Србије. После хидроелектране на Ђетињи, инжењер Стевовић је пројектовао још неколико хидроенергетских објеката у Србији, на Нишави код Ниша, у Врању, Лесковцу, Пироту, Брусу и Великом Градишту, али због догађаја пред Први светски рат до реализације ових пројеката није дошло. Прве хидроелектране у Србији су били најсавременији технички објекти те врсте, који су значајно допринели индустријском напретку и развоју техничке и инжењерске струке у Србији.

49


50

МАГАЗИН 15.1.2017.


51


15.1.2017.

МАГАЗИН

52

Миодраг Радомировиц Пуре


Знаменити Краљевчани: Миодраг Радомировић Пуре (2)

- Одлазак Милована Богојевића из Слоге међу кошаркашким стручњацима се и данас сматра почетком краја краљевачке кошарке. – У тренутку кад су лекари у писаној форми потврдили како му преостаје још шест недеља живота, а породици препоручивали да се привикава на живот у новим условима, Миодраг Радомировић се окренуо раду на првој књизи. - Нема неизлечивих болести, има само неизлечивих пацијената. - Организатор првенства Европе за српске кошаркашке клубове у дијаспори. - Српски кошаркашки стручњаци су у знатној мери утицали на развој овог спорта у Европи, Ранко Жеравица утицао на развој шпанске, Александар Николић италијанске и српске, а Светислав Пешић кошарке у Немачкој. – На српску кошарку су погубно деловале приватне школе. - Српска кошарка све више личи на трамвајску лигу у којој се све врти око Београда. - Посебно погубно на развој спорта делују разноразне агенције и спортски саветници какве имају и четрнаестогодишњаци

Фото: М. Радовановић

АТЛЕТИЧАР МЕЂУ КОШЕВИМА

53


54

МАГАЗИН 15.1.2017.


време кад је краљевачка атлетика почела нагло да посрће почели су да јој окрећу леђи највернији међу које се у то време сврставао Миодраг Радомировић, а то што је сматран издајником мање говори о његовом односу према овом спорту, а више о стању какво је тада владало међу атлетичарима. Незаслужено негативан предзнак који се везивао за његово име сматран је одсуством и минималне дозе демократије међу атлетским радницима који су чинили све ужи и затворенији круг. Након великог успеха краљевачких кошаркаша, захваљујући пре свега изузетном односу према спорту и раду Милована Богојевића, одступило се од концепције ослањања на сопствене снаге а све чешће промене тренера ни са играчима који су долазили из других средина нису донеле значајније резултате. Одлазак Милована Богојевића из „Слоге“ међу кошаркашким стручњацима се и данас сматра почетком краја краљевачке кошарке, а одсуство заједништва на терену условљено различитим мотивима оних који су на долазили у клуб на само једну сезону. У таквим околностима је појава „Машинца“ наговештавала промену односа према овом спорту, али се није далеко одмакло понајпре због сукоба различитих интереса који су се укрштали у клубу. У таквим околностима и Радомировић се осетио сувишним и одлучио за педагошли рад који је резултирао завидним рејтингом у области физичке припреме спортиста. Физичка припрема је и тема прве објављене књиге, а рад на факултету само наставак започетог процеса од пре неколико година. Радно место руководиоца у Самоуправној интересној заједници за одмор и рекреацију радника пружало је могућност путовања по Југославији због закупа између 35 и 40 хиљада лежајева колико је током туристичке сезоне било на располагању Краљевчанима. Већ половином осамдесетих

У

година постало је приметно мање интересовање туристичких радника за сарадњу са колегама из Србије, а најбољи показатељ је податак да им је на располагање стављано мање од трећине некадашњих капацитета. - Раздвајање је био све видљивије, а осећање да нисам радо виђен гост појачавано сазнањем да морам све дуже да чучим пред вратима и чекам да ме неко прими. То ми се није свиђало па решим да спакујем кофере, са породицом одем из земље и, иако никад нисам био тренер, преузмем неки кошаркашки клуб из треће или четврте лиге у Немачкој. Један мој рођак је пронашао оглас којим један клуб тражи тренера професионалца и ја одлазим у нову средину за плату 300 марака мању него што сам имао овде. Не знам језик, мој енглески је каубојски, у екипи имам Американца, а по уговору за три месеца треба да остварим неки резултат. Знао сам само оно што сам научио од Милована Богојевића. Узео сам екипу, кренуо, направио резултат и остао четири године у том клубу. Учио сам много, радио још више, и у међувремену дипломирао на кошарци. У Немачку сам одвео Жељка Влаховића који је играо у Слоги, па Ивана Росића и све је кренуло на најбољи могући начин док ми 1994. го-

дине није дијагностикован рак. У жељи да нешто створим радио сам паралелно са рестораном и бавио се тренерским послом, а двоструки стрес појачаван сазнањем да су на ратишту у Вуковару изгинули многи људи које сам знао још као студент у Сарајеву. Поред стресног рада пре и после подне, тренинга и путовања, једне ноћи сам се пробудио и приметио крвне подливе на длановима и табанима. У болници ми је три дана касније констатован бронхијални карцином плућа због чега сам заглавио на специјализованој клиници за лечење ове болести у Есену – прича Радомировић. Тешко је схватити расположење човека коме су лекари у писаној форми потрдили како му преостаје само још шест недеља живота, а породици препоручивали да се привикава на живот у новим условима. Од тог тренутка почиње трка са временом у настојању да се у 24 сата дневно смести бар још толико, јер је до истека шесте недеље у болници требало завршити прву књигу и видео касету коју ће касније објавити Кошаркашки савез. И док је Радомировић водио жестоку трку са временом о лечењу су бринули краљевачки лекар др Сло-

55


МАГАЗИН

15.1.2017.

УБВ Ст Пелтен

56

бодан Лукић и врхунски хирург Димитрије Базилов уз консултацију са др Рајком Меденицом из Јужне Каролине. Комбинација официјелне и алтернативне медицине током неколико месеци резултирала је потврдом да постоји тумор који је могуће одстранити и да више нема места за претерану бригу. Од тог времена је прошло пуних двадесет година, а Радомировић, који је одавно престао да иде код лекара на контроле, на најбољи начин потврдио став др Памфилова да нема неизлечивих болести, има само неизлечивих пацијената. Искуство стечено током борбе са опаком болешћу повод је за бројна гостовања на телевизији и разговоре са људима који се тек суочавају са њом. - Мислим да је кључна ствар била што сам направио селекцију људи који ме посећују и забранио да ми долазе негативне и плачљиве особе. У таквим ситуацијама не треба мењати начин живота, већ само имати меру у свему. До сада ни један од играча није успео да ме победи у броју склекова иако


имам 65 година, а суштина борбе је да научиш да контролишеш бол, па на ту тему држим предавања и пишем. Док сам лежао у болници шеф из клуба ми је уручио отказ, па сам после Билефелда живео у Ханоферу, Лудвигсбургу, Клагенфурту, Гисену, Хагену, Бабмергу, Сент Пелтену, Грацу, Луксембургу, Швелму и сада у Триру – каже Радомировић који је још 1996. године организовао првенства Европе за српске кошаркашке клубове у дијаспори. Те године је одржано у Билефелду уз учешће клубова из Немачке и Француске да би данас окупило кошаркаше из десетак европских земаља са око три стотине учесника спремних да кроз спортско надметање учвршћују заједништво. Првенство се одржава у мају сваке године, до сада у 12 различитих земаља, а поред кошаркашких професионалаца окупља и пословне људе који преко спорта проширују и учвршћују пословне односе. Спортски резултат никад није у првом плану, а ефекти дружења на најбољи начин су се манифестовали у време елементар-

них непогода у Србији кад су били повод за прикупљање хуманитарне помоћи. Годину дана на месту првог тренера ханоферског друголигаша увод је у обавезу да изврши индивидуалну физичку припрему кошаркаша немачког прволигаша из Низимбурга. Уследиле су четири године рада у Клагенфурту

где је екипу локалног прволигаша током три сезоне појачао Краљевчанин Вучко Мијаиловић. Рад са младим екипама је разлог повратка у Гисен, а позив селектора немачке репрезентације Дирка Бауермана повод за одлазак у Хаген где је током наредних пет година уследио рад са друголигашким екипама и индивидуалан рад са младим

57


58

МАГАЗИН 15.1.2017.


играчима прве лиге. - Успео сам да направим играча који је сада први плеј мејкер немачке репрезентације и тренутно најбољи немачки играч. Одатле сам отишао у Бамберг и тамо провео две године, а како нисмо имали исто мишљење по питању школовања играча разишли смо се а ја отишао у барокни градић Сент Пелтен између Беча и Линца. Ту сам провео четири године и направио резултат какав није направио нико од тренера у Европи. Успео сам и Европи и Аустријанцима да докажем да добру кошарку могу да играју искључиво домаћи играчи без и једног странца. И док су сви други клубови играли са седам или осам странаца ја сам био тренер који је играо аустријску прву лигу без и једног. Успео сам да екипа у четвртој години рада уђе у плеј оф аустријског првенства без и једног странца да би данас из те селекције два Аустријанца играла у првој шпанској лиги – прича Радомировић. Година дана у Грацу сматра се промашеном инвестицијом, јер средина није препознала оно што се врзмало у глави све познатијег интернационалца. Растанак па повратак у Сент Пелтен добра је прилика за годину дана предавања у срединама немачког говорног подручја и рад на усавршаавњу тренера чији је задатак да оно што су научили пренесу даље. То је и део обавезе преузете од Александра Николића да оно што је добио школовањем пренесе другима. Српски стручњаци су у знатној мери утицали на развој европске кошарке, Ранко Жеравица на развој шпанске, Александар Николић италијанске и српске, а Светислав Пешић кошарке у Немачкој. Кад је 1979. године преузео немачку репрезентацију кошарка је у овој земљи била на данашњем нивоу америчког фудбала у Србији. Интензивном развоју су поред врсних стручњака допринели и други фактори, пре свих строги услови у којима се одвијају прволигашка такмичења и буџети клубова који достижу двадесетак милиона евра. Од тренутка кад је Пешић 1994. године освојио титулу првака Европе кошарка је у Немачкој кренула

узлазном путањом, а четворица тренера који су прошли кроз кошаркашку академију Миодрага Радомировића данас воде исто толико прволигаша у овој земљи. Двадесет пет селидби у исто толико година проведених у иностранству воде ка закључку о значају разумевања које потиче из породице, а код Радомировића је оно учвршћивано од периода кад је 1989. године кренуо у неизвесност а супруга Гордана прекинула студије археологије да би током наредних четврт века била најбоља подршка у свакој прилици. Ма колико бројне селидбе негативно утицале на нормалан живот породице, посебно школовање детета, добре стране се огледају у познанству са великим бројем људи што се сматра посебним богатством. Током више од четрдесет година радног стажа стицано искуство и данас се преноси на млађе, како на школовање играча тако и тренера у оквиру кошаркашке академије. Иако је довољно дуго одсутан из српске кошарке повремени доласци су довољни за учвршћење става како су на њу погубно деловале приватне школе. Кошарку играју сви који за то покажу интересовање, а не они који то и могу, што у знатној мери утиче на квалитет играча. Иако се тренери мењају као на траци повољност се огледа у могућности да, користећи савремене технологије, лакше долазе до потребних сазнања. Проблем се огледа у тежњи за што бржом зарадом иако до првих резултата води дуготрајан и напоран рад, а проблематичним се чини и база из које се регрутују будући спортисти. - Деца су нам више са џојстицима него са лоптом, играју игрице и иду у кладионице уместо да проводе време на спортском терену. Некад се физичка припрема изводила док играчи не уђу четвороношке у свлачионицу, а данас ни тога нема јер после тренинга остају поред компјутера. Нема шутирања на кош и пентрања по дрвету, па млади играчи нису у стању да ураде ни онолико склекова колико ја са 65 година. До успеха води осам до десет сати рада дневно и максимална посвећеност

послу. Мора много да се ради, а наши тренери су данас све више у кафићима и кафанама. Две године сам предавао на факултету и стекао огромно искуство, јер сам спознао комплетну образовну структуру, али и ја играм на џојстику јер како ћу да комуницирам са младим играчем ако не говорим његовим језиком. Морам да слушам његову музику, да погледам филм који он гледа, да дођем до њега и направим приступ његовом мозгу да бих могао да управљам са њиме – каже Радомировић. Некада расадник квалитетних кошаркаша Краљево годинама уназад није изнедрило ни једног вансеријског играча. Изостао је озбиљан рад са најмлађима, па се игра заснива на играчима из других средина, а поразно делује и песимистичко предвиђање да их више неће ни бити јер српска кошарка све више личи на трамвајску лигу у којој се све врти око Београда. У време кад је Југославија освајала првенство света на прсте једне руке могли су се избројати играчи из великих градова, а данас су готово сви важнији из Београда. Посебно погубно на развој спорта делују разноразне агенције и спортски саветници какве имају и четрнаестогодишњаци. - Није битно чиме се бавиш, него како се тиме бавиш, а суштина се састоји у томе да деца на време буду научена како се ради. Ми правимо огромну грешку јер смо препустили да нам школа, предшколска установа и улица васпитавају дете. Раније су се деца васпитавала у кући, образовала се у образовним институцијама, а улица је била средина за забаву. Данас су се ова три фактора окренула у контра смеру, а тако не може да се створи врхунски спортиста. Родитељи морају на време да науче децу да их воле, а после ће да заволе и оно чиме се баве. Љубав се гради, траје, има и кризе, али ако не знамо да будемо толерантни и превазиђемо их нећемо ни доћи тамо где смо пошли. Ништа не вреди навигација ако немаш циљ, а ни циљ ако до њега не знаш да дођеш – каже Радомировић. Т. Радовановић

59


60

МАГАЗИН 15.1.2017.


61


МАГАЗИН

15.1.2017.

Стипендије за педесет најбољих студената

62

ЛАКШЕ ДО - Право на по десет хиљада динара месечно током школске године има првих педесет са ранг листе кандидата за стипендију коју сваке године додељује локална самоуправа. - Право на студентску стипендију и кредит код надлежног министарства нема студент који је то остварио у складу са одлуком надлежног органа јединице локалне самоуправе. - Студент за кога се утврди да је злоупотребом остварио право на студентску стипендију и кредит код надлежног министарства трајно ће изгубити право на њих а локална самоуправа брине и о последњих неколико генерације оних који су по заврштетку средње школе кренули на студије потврђује ових дана расписан конкурс за доделу стипендија за школску

Д

2016/17. годину. Основ су и овога пута Одлука о стипендирању студената града Краљева, Одлука градоначелника и његово решења о образовању комисије са задатком да утврди ко испуњава

критеријуме за доделу стипендија у текућој школској години. Као и свих ранијих година право учешћа на конкурсу имају студенти на режиму финансирања из буџета под условом да су држављани Републике


Србије, да имају пријављено пребивалиште на територији града Краљева најмање три године пре расписивања конкурса, да су студенти првог или другог степена почев од друге године основних студија, да су током претходних година остварили просечну оцену већу од 8,50 с тим да ни једна година није обновљена. Педесет првопласираних са листе коју, ценећи све критеријуме, буде утврдила комисија до истека школске године могу да очекују по десет хиљада динара у појединачним месечним износима. Условима конкурса је предвиђено да апликанти уз пријаву доставе уверење факултета о редовном студирању на режиму финансирања из буџета Републике Србије, уписаној текућој годи-

ни студирања и просечној оцени из претходних година студија, уз доказ да ниједна није обновљена. Уз фотокопију или очитану личну карту потребно је доставити уверење о пребивалишту, издато од стране Полицијске управе Краљево, којим се доказује да кандидат има пријављено пребивалиште на територији града Краљева најмање три године пре расписивања конкурса и оригинал, или оверену копију, уверења о држављанству које није старије од шест месеци. Пријаве на конкурс се са потребном документацијом достављају преко писарнице на шалтеру број 1 у приземљу зграде Градске управе, или на адресу Комисије за доделу стипендија при Одељењу за друштвене делатности.

Образац пријаве за конкурс преузима се у Одељењу за друштвене делатности у канцеларији 308А, или на званичном сајту града Краљева. Списак студената који остваре право на студентску стипендију града Краљева биће достављен Министарству просвете, науке и технолошког развоја јер, сагласно Закону о ученичком и студентском стандарду, право на студентску стипендију и кредит код надлежног министарства нема студент који је то остварио у складу са одлуком надлежног органа јединице локалне самоуправе. У исто време студент за кога се утврди да је злоупотребом остварио право на студентску стипендију и кредит код надлежног министарства трајно ће изгубити право на њих. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

ДИПЛОМЕ

63


64

МАГАЗИН 15.1.2017.


65


15.1.2017.

МАГАЗИН

66

Миломир Недељковић


Краљевачка позоришна сцена: Миломир Недељковић (4)

- Молијерова „Школа за жене“ у извођењу Краљевачког позоришта наишла је на добар пријем у Лиону, посебно у делу публике који боље познају стање у овој области, а то је било довољно да буде изведена чак пет пута. - Самовољом и без убедљивог образложења, са редовног репертоара скинута представа „Камен за под главу“ у којој је Миле Недељковић остварио значајну улогу. – Након одласка из позоришта све уочљивији престанак концепта који је доносио резултате. - Уместо уметничког директора глумац са статусом првака. – У пензију као глумац друге категорије. – Пола века на глумачким пословима у позоришту режијом „Проефсионалца“ Душана Ковачевића. - Каријеристи су у позоришту трајали кратко зато што су мислили да су богом дани, јер у позориште не долазе да раде него да позирају. - Локално позориште је својим капацитетима надишло потребе града. - Краљевачко позориште не може да буде замена за Југословенско драмско или Народно позориште

Фото: М. Радовановић

ТЕРОР СУЈЕТЕ У ПОЗОРИШТУ

67


68

МАГАЗИН 15.1.2017.


ако су позоришта у Србији одувек кубурила са парама посебно тешким у Краљеву се оцењује период последње деценије двадесетог века. Све мања, и нередовнија, исплата средстава којима је локална самоуправа финансирала рад установа претила је да стави тачку на рад позоришта чијем је опстанку у значајној мери допринео однос директора највећих краљевачких предузећа који су били спремни на позајмицу до тренутка кад позориште буде у ситуацији да врати дуг. У таквим околностима многи су са великим нестрпљењем очекивали епилог јесењих промена у друштву 2000. године које су у највећем броју средина означене као демократске. Ма колико се као такве помињу и данас тадашњи директор Краљевачог позоришта Миломир Недељковић склон је веровању да, сем персоналних на највишем нивоу, и није било коренитих промена какве су најављиване. А најављиване су суштинске промене друштвеног концепта и тростепено управљање државним системом кроз законодавну, извршну и судску власт. Недељковић се сврстава међу оне који заступају став да до таквих промена није дошло ни до данас о чему сведочи податак да најзначајније одлуке и даље доносе појединци. Иако се систем партократског друштва показао погубним најављене промене огледале су се поприлично хаотичним, отимачким и политички недефинисаним масовним јуришем на радна места дојучерашњих политичких противника обележеним великим бројем парола и етикета. Бројне афере никад нису разјашњене до краја, а покушаји да се систематизују нека правила оставила су трага само у срединама које се пословично сматрају малим. - Онда су почели да се иживљавају над малима и немоћнима. Ја сам то увидео а истовремено био веома незадовољан стањем у позоришту што је резултирало драматичним сукобима и распадом приватних и иделошких прилика у позоришном смислу. То је за мене било веома болно, па нисам хтео да трпим, и пре него што смо пошли у

И

Француску отишао сам код човека који је био политички задужен за позориште, без икаквог утицаја на позориште, и рекао да се склањам кад се вратимо – каже Недељковић. Молијерова „Школа за жене“ у извођењу Краљевачког позоришта наишла је на добар пријем посебно у делу публике који боље познају стање у овој области, а то је било довољно да буде изведена чак пет пута. Гостовање је реализовано уз помоћ београдског Народног позоришта које је за ову прилику из богатог фундуса позајмило све што је било потребно, костиме, ципеле и перике за извођење овог барокног комада. Иако је иза одласка двадесеточлане екипе требало да стане локална самоуправа обезбеђење средстава за пут пало је на леђа менаџмента позоришта, а уверење да би начин прикупљања данас повлачио прекршајну одговорност и даље остаје тајна како је реализовано. До коначног повлачења са места првог човека позоришта требало је да дође након Фестивала драмских аматера Србије у Кули на коме је Недељковић био члан жирија. Сем жеље да се коначно ослободи великог баласта није било безначајно обезбеђење одговарајућег радног места за наставак професионалне каријере. - Тада се догодило нешто што је испод нивоа људског достојанства. Све оно што сам радио за позориште ризикујући да се уплетем у недозвољене радње, а све сам радио са управљачким тимом и знањем целог колектива, искоришћено је против мене, а пред политичарем задуженим за рад позоришта нашао се документ у коме пише да нисам добро радио. Покушало се тим документом крајем 2004. да покаже како ја перем новац. Јесам га опрао, али не и злоупотребио, само да бих, уз сагласност људи у општини, разрешио једно питање. У једном писму управном одбору сам поменуо терор сујете, а оно никад није угледало светлост дана јер је моја аргументација била необорива. За мене је било важно да сам престао да будем директор позоришта у таквим условима. Покушали су да ме уцене и

оставе без радног места, али се појавио директор Народног музеја Драган Драшковић и омогућио да будем део тима, и одрадим своје послове, али и да има позоришни свет јер сам у музеју урадио „Одбрану Сократову и смрт“ са којом сам пропутовао целу Србију и нигде се нисам обрукао. Играње монодраме је страховито тешко, а ја сам у тој представи показао да сам глумац способан за озбиљна дела. Режирао сам и доживео лепе приче везане за редитељски рад тако да сам преболео нестанак позоришта као технологије. У кући у којој могу да радим послове које волим сачувао сам ментални склоп и здравље, јер сам у оном позоришту добио шећер и постао озбиљан дијабетичар – каже Недељковић. Самовољом новог руководства, и без убедљивог образложења, врло брзо је са редовног репертоара скинута представа „Камен за под главу“ у којој је Миле Недељковић остварио значајну улогу, а све уочљивији је постао престанак концепта који је доносио резултате. Изостанак нових идеја и искорака напред на најбољи начин је одражавао стање унутар куће које се оцењује очајним. Само неколико месеци је било довољно да праву слику о поразном стању у овој установи сагледа и тадашњи градоначелник др Милош Бабић који се за помоћ обратио Недељковићу. И док се на челу позоришта у кратком периоду променило неколико различитих особа до реализације идеје о повратку Недељковића није дошло ни после поновљених позива, а разлог је одсуство жеље да организаторске капацитете ставља у службу управљачког система који се показао као лош. Ипак, попустио је пред примамљивом понудом да, уместо уметничког директора, буде само глумац са статусом првака. Након обновљене представе „Камен за под главу“ дошла је улога у другој „Је ли то била шева“, а потом и добровољни пристанак на статус глумца друге категорије са којим је пензионисан. - Отишао сам у пензију и као пензионер играм у представама позоришта, а због пажње и осећаја одговорности према мени добио сам прилику да ре-

69


70

МАГАЗИН 15.1.2017.


71


15.1.2017.

МАГАЗИН

72

жирам текст „Професионалац“ Душана Ковачевића и тиме обележим 50 година рада на глумачким пословима у позоришту. Откад сам постао директор позоришта радио сам двократно и кад бих сваки сат уложен у рад претворио у пензију било би то бар два радна стажа. Кад говоримо о томе да исказујем незадовољство систематизацијом послова које сам радио, и игнорисањем достигнућа који су за дате услове били натпросечни, то је бесмислено. Нисам ни једини ни најугроженији али, као што су мотору потребни бензин и уље да би функционисао механички склоп и имао термодинамичке претпоставке како то кажу стручњаци за машинство, тако је и људима у друштву требао бензин како би ишло напред и кретали се према неким циљевима. Тај бензин су најумнији и најраднији људи. Кад сам тражио да се склоним прва ствар је била сад ћемо ми све то да узмемо за себе. А шта да узму? Мој ауторитет на сцени нису могли, продуцентски ауторитет нису могли, па су морали сами да се докажу. У тренутку кад изађеш на пијац и дођеш са празном, или корпом лоших производа, онај који гледа каже не треба ми. Да би се то разумело потребно је много, а пре свега да поједеш сам себе јер кад радиш са групом то је посебна технологија. Каријеристи су у позоришту трајали кратко зато што су мислили да су богом дани, јер у позориште не долазе да раде него да позирају – каже Недељковић. Распад система вредности присутан је у целом свету што води ка све чешћим полемикама у намери да се одреди место културе у животу савременог човека и актуелном тренутку цивилизације, па не постоји значајнији светски ум који није указао да је ситуација драматично слoжена. И поред несумњивих успеха у области аматерског стваралаштва током последњих пола века Краљево није изнедрило довољан број значајних глумачких имена. Међу малобројнима најзначајнијим се оцењују Марко Николић, Небојша Дугалић, Александар

Срећковић и Јелена Илић. Везу са Краљевачким позориштем одржао је Дугалић кога за ову установу везују две режије, представе „Вишњик“ и „Путујуће позориште Шопаловић“. Иако се у круговима познавалаца позоришних прилика оцењују као добре обе су на чудан начин скинуте са репертара. „Вишњик“ је срушен изнутра док су за скидање са репертоара популарног „Шопаловића“ искоришћени неки проблеми који су се јавили у позоришту. И поред тога преовладава мишљење да је локално позориште својим капацитетима надишло потребе града. И док из редова оних који данас стоје на челу ове куће све чешће стижу потврде како се ово позориште сврстава у ред најбољих у земљи код оних мало опрезнијих преовладава став да је довољно квалитетно да произведе добре представе. Отуда и уверење да Краљевачко позориште не може да буде замена за Југословенско драмско или Народно позориште, а свака претпоставка да неко то очекује значи да ни не зна шта очекује. Оно што може да се очекује је да пред публиком у другим градовима одмери снаге са локалним театрима, а тренутна позиција пред огледалом српског позоришта потврђује да се налази на периферији другог круга који чине позоришта из Кикинде, Зрењанине, Вршца, Шапца, Ужица, Зејчара или Ниша. И тај други круг има вертикалу која потврђује способност размене представа, а да се не обрука пред публиком. - Два имена која су била у стању да се, уз брижљиву организацију, развију толико да се приближимо средини другог круга, некад и да будемо у самом врху, смо Биљана Костантиновић и ја. У сарадњи са таквима овде би се пробудили и артикулисали нови потенцијали и ми бисмо, без икаквог осећања стида, могли да играмо у свим овим позориштима. Равноправно смо сарађивали са Сомбором, који је час у првом и другом кругу, а иако су имали боље глумце, квалитетнију организацију и већа достигнућа, ми се нисмо брукали тамо, а то је довољно за Краљевачко позориште.

Статистика не решава питање позоришта, али указује на извесна кретања и публику која углавном задовољна излази из сале. Статистика може да буде параван за много штошта, а садашњи директор је користи у смислу плакатног приказивања постојања Краљевачког позоришта. На то треба гледати само са тог апсекта, а никако као мериторну димензију. Да би се та статистика оправдала треба разумети гостовање Ралета Миленковића као редитеља у Краљевачком позоришту. Да бисмо поставили „Професионалца“ обратили смо се Душану Ковачевићу који је бесплатно дао текст. Какве амбиције могу да га натерају да то уради осим да ће имати добру представу? Верује тиму људи који ће да направе добру представу и то је суштина приче. Законодавна ситуација је таква да убија и ја бих се, да сам директор позоришта, сукобио са властима јер је начин на који данас мора да се води позориште далеко сложенији него у нормалним околностима. Моје време у позоришту се завршава и то не везујем ни за какав лични однос, кадровање и кланове, него као нормалан природан процес. Волео бих да позориште добије закон, па да управљачи позориштем имају и власт, јер без тога, и могућности да управљају а не прве компромисе, нећемо имати добро позориште – каже Недељковић. Због бројних задовољстава које пружа позориште тражи да се за то плати често висока цена, а разлог је најчешће резултат непостојања прецизне систематизације којом би појединцу биле дефинисане обавезе, па се оне ограничавају тренутном снагом и способношћу да буду решени све већи проблеми. Онима који су се определили за овај начин задовољавања потребе за радом мала је утеха што се у сличној позицији налазе и други креатори друштвене надградње. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић


73


74

МАГАЗИН 15.1.2017.


75


15.1.2017.

МАГАЗИН

76

Изложба посвећена војводи Петру Бојовићу

ЗНАМЕЊА СЛАВЕ И ЧАСТИ


Фото: М. Радовановић

- Изложба „Војвода Петар Бојовић – знамења славе и части“ заузима најпочасније место у низу манифестација посвећених стогодишњици Првог светског рата. - Изложба је настала на идејама које је председник Републике Томислав Николић изнео српским академицима уочи јубиларне годишњице српских победа 1914. године. - Петар Бојовић је смењен са дужности начелника Штаба врховне команде, јер се супроставио намери француског генерала да се премореној српској војсци прошири фронт. - Петар Бојовић је био велики родољуб, човек изузетних способности који је предњачио у знању и образовању, официр велике личне храбрости, једини генерал и командант неке од стратегијско оперативних групација у Првом светском рату који је рањен у непосредном борбеном додиру са непријатељем

77


раљевачки Дом Војске је од пре неколико дана домаћин изложбе „Војвода Петар Бојовић – знамења славе и части“ која је отворена у присуству бројних личности из културног и јавног живота, представника Војске Србије као и вишег саветника председника Републике за израду и промоцију пројеката од националног значаја Славице Трифуновић. Изложбу која се у Србији сматра посебно значајном због велике историјске и културолошке вредности заједно су приредили Медија центар „Одбрана“, Генерални секретаријат председника Републике Србије и Народни музеј Чачак, а Краљевчанима је пружена посебна прилика да виде колекцију од 25 домаћих и 16 страних одличја војводе Бојовића. О њој је испуњавајући завет војводиног сина Добросава, 56 година бринуо Коста Ракић који је колекцију недавно предао у аманет српском народу, а на трајно чување председнику Републике Србије. У богатој збирци су домаћа и инострана признања која су Петру Бојовићу доделиле готово све важније европске земље, а поред Карађорђеве звезде са мачевима Првог реда из 1933. године, ордени Францу-

МАГАЗИН

15.1.2017.

К

78

ске легије части свих редова, али и војводине сабље и униформе које се чувају у чачанском Народном музеју. Аутор изложбе је кустос овог музеја Радивоје Бојовић, а директорка ове установе Делфина Рајић је, представљајући поставку посвећену војводи Петру Бојовићу, потврдила да ова изложба заузима најпочасније место у низу манифестација посвећених стогодишњици Првог светског рата, јер је настала на идејама које је председник републике Томислав Николић изнео српским академицима уочи јубиларне годишњице српских победа 1914. године. Посусталој српској идеологији била је потребна још непосреднија подршка, а председник Републике је пружио преузимајући бригу о чувању ратних знамења војводе Петра Бојовића. О њима и успомени на великог војсковођу ослободилачких ратова 1912. до 1918. године до сада су бринули само стара и угледна породица Ракић из Београда и Народни музеј Чачак. Пријатељска оданост Косте Ракића огледа се у изузетној пажњи којом је из богате заоставштине својих предака сачувао предмете које је тихо и

ненаметљиво поверио на даљу бригу Народном музеју у Чачку и Генералном секретаријату председника Републике. Вишедеценијски рад Одељења за историју обезбедио је Народном музеју партнерску позицију у пројекту који је с посебном пажњом водио генерални секретар председника републике Недељко Пејовић. - Народни музеј је још 2008. године урадио пројекат за музеј војводе Петра Бојовића у Чачку, јер је Моравички


округ његов други завичај а град на Морави место где су он и његова породица повремено боравили, а војводин брат владика Јефрем Бојовић био последњи архијереј који је столовао у њему. У жељи да остваримо своју замисао ми ћемо и даље с посебном пажњом трагати за сваком фотографијом и сваким предметом из заоставштине војводе Петра Бојовића, а Народни музеј у Чачку чуваће успомене на драге колеге које су нас подржавале у овом

подухвату, пуковника Слободана Радисављевића, генерал мајора Милорада Прелевића и пуковника Петра Обадића – истакла је Рајић. Главни координатор гостовања изложбе по домовима војске у Србији је Медија центар „Одбрана“ чији је директор, пуковник Стевица Карапанџин, отворајући изложбу подсетио на живот и дело војводе Петра Бојовића. Другу половину 1914. године обележили су бројни потези српских војвода, посебно Радомира Путника који је у неколико наврата на стратегијском нивоу бриљантно надмудрио надобудног аустроугарског фелдмаршала Оскара Поћорека. И сто година касније у процесу васпитања младих генерација у војним академијама широм света проучавају се генијални потези војводе Степе Степановића у бици на Церу и војводе Живојина Мишића на Сувобору. Немерљивим се оцењује и учешће војводе Петра Бојовића у овим, али и каснијим, догађањима посебно у време Качаничког маневра, током преласка преко Албаније и две реорганизације потпуно сломљене српске војске, прво на Крфу а касније на Солунском фронту. Велику жртву је

поднео Петар Бојовић у процепу између често немилосрдних савезничких захтева и умируће српске војске коју је требало васкрснути. Изузетним се током пробоја Солунског фронта показало његово командовање Првом српском армијом и гоњење непријатеља какво није забележено у историји ратовања. Истраживање личности и дела војводе Петра Бојовића 72 године након његове трагичне смрти неминовно води ка питању зашто је у историографији толико запостављен. Мада је и данас мало познато зашто је 15. новембра 1914. године, у Шљапиној кафани у Мионици где се тада налазио штаб Прве армије, смењен са дужности команданта сматра се да је то била рана на нози коју је крио још од Церске битке, а која му је задавала страховит бол због којег је у грозници три недеље био прикован за постељу. Петар Бојовић је касније, 1918. године, смењен са дужности начелника Штаба врховне команде, јер се супроставио намери француског генерала да се премореној српској војсци прошири фронт. Кад му се као поновном команданту Прве армије коначно осмехнула

79


МАГАЗИН

15.1.2017.

ратна срећа тек тада је успео да покаже сву раскош ратоборствених талената. - Данас знамо да је Петар Бојовић био велики родољуб, човек изузетних ратоводствених способности који је предњачио у знању и образовању. Био је официр велике личне храбрости, једини генерал и командант неке од стратегијско оперативних групација у Првом светском рату који је рањен у непосредном борбеном додиру са непријатељем. Искрено побожан, изразито патријархално васпитан, војску је доживљавао као једну велику породицу у којој се млађи безгранично воли, а старији беспоговорно слуша, што искључује ропску покорност. Био је војсковођа високих моралних начела, частан и достојанствен, прегалац који је још у родитељском дому изразио чврсте и непоколебљиве ставове. Зато на питање зашто је толико запостављан, на крају и понижаван, није лако, али ни немогуће, одговорити. Историја учи-

80

њених неправди од пресудне је важности не за самог Петра Бојовића, већ пре свега за све нас јер од нашег односа према њему зависи какви ћемо ми сутра бити у вечности. Нашем покољењу пружа се шанса да поново будемо достојни наследник славних предака из свих важнијих периода историје при чему мислим на четири главна стуба нашег националног идентитета, свету одговорност Немањића, Косовски бој, устанак под Карађорђем и Милошем и Први светски рат. То је могуће само ако коначно почнемо да исправљамо тешке неправде, јер се само тако можемо надати заједничком историјском трајању. То подразумева духовну и моралну обнову на коју нас из вечности из бесмртног ешалона позивају сви знаменити ратници нашег рода. У том сазвежђу једна од најсјајнијих звезда свакако је војвода Петар Бојовић. Он је божји дар српском народу. Био је и остао идеал којем треба да тежи српски официр у свим времени-

ма, посебно зато што је истрајно и до последњег момента свог живота делио злехуду судбину народа чији се ратни допринос заборавља када се потпише мир - каже пуковник Карапанџин. Војвода Петар Бојовић се сматра симболом велике страдалачке генерације при чему се издваја и по томе што је једини с врха српске официрске елите на својој кожи осетио „благодети државе створене српским победама и српском крвљу“. Многи су, потврђује Карапанџин, последњих деценија изашавши из сопственог кода послужили као оружје освете пораженог пред победником покушали да се домогну вечности непровереним и неутабаним, непознатим стазама, при чему су сматрали да у њој не треба да буде места за неумрлог војводу. Да праве вредности ипак изађу на светлост дана потврђује промена односа према лику и делу српског официра што сведочи о важном историјском тренутку


када је бесмртни војвода и српски мученик Петар Бојовић одлучно кренуо у још једну велику непосредну операцију и победу у пробоју заборава и незадрживом наступању кроз вечност. Посетиоце краљевачке изложбе кроз поставку је провела историчар уметности и начелник Галерије Дома Војске у Београду Јелена Кнежевић, а у уметничком делу програма наступили су Градски хор „Црвчанин“, глумац Краљевачког позоришта Миле Недељковић и начелник Дома Војске Радослав Премовић. Униформе из заоставштине војводе Петра Бојовића, мундири, блуза, шиљел, шапка... део су изложбене поставке чачанског Народног музеја који чува једине примерке одеће српских војвода с почетка 20. века и оне које је носио најмлађи од четворице, начелник штаба Врховне команде Српске војске и командант Прве армије у пробоју Солунског фронта војвода Петар Бојовић. Униформе из заоставштине војводе

Бојовића спадају у јединствене и најдрагоценије примерке службеног одела српске војске, јер сем великог војводског мундира, који је изложен у Народном музеју у Чачку, црног војводског дворедног мундира са шапком, војводске црне блузе и војводског шињела, који су на поставци која крстари Србијом, не постоје други сачувани примерци. Црвени мундир, као део најсвечаније одеће за војводе, позајмљен је од Чачана, када је пре неку годину организована изложба у Српској академији наука и уметности, јер је то био једини примерак у Србији, а збирку су недавно обогатиле и еполете, на којима је на кружном пољу као војводски знак извезен бели двоглави орао. Музеј у Чачку је још пре 30 година, међу првима у Србији, препознао тему и са првим експонатима које је добио, почео прикупљање грађе о војводи који је 46 година провео у војничкој служби у артиљерији, коњици и пешадији и прешао пут од водника до начелника

штаба Врховне команде. Аутор изложбе Радивоје Бојовић фотографијама, документима, предметима и речју прати животни и ратнички пут Бојовића од турског роба и чобанчета у златарском селу Мишевићи до ослободиоца свог народа, учешћем у шест ратова на крају 19. и почетком 20. века. Делови његове одеће чувани су са великом љубављу, а како их је и од кога Музеј добио 1984. године још увек представља тајну. Незванично се сазнаје да се после смрти војводе 1945. године у Београду, и гашења његове лозе, заоставштина развлачила па су неки вредни предмети стизали у различите делове земље. Планирано је да изложба буде приказана широм Србије како би се што више људи упознало са заоставштином великог српског војводе који је годинама био на маргинама историје. Овај пројекат је покушај да се исправи неправда према војводи Бојовићу и одужи дуг човеку који је верно служио отаџбини у најтежим тренуцима. Т. Радовановић

81


На репертоару Биоскопа „Кварт“

МАГАЗИН

15.1.2017.

Снежна краљица 3: Ватра и лед

82

Пред љубитељима анимираних филмова је трећи наставак бајковитог хита „Снежна краљица“ у 3Д формату синхронизован на српски језик. Након јуначке победе Снежне краљице и краља, Герда још увек не може да пронађе мир. Њен сан је да пронађе родитеље и коначно скупи целу породицу. Герда са пријатељима полази на путовање у потрагу за родитељима, а на путу ће се сусрести са новим изазовима и открити антички чаробни артефакт. Од тога тренутка ништа више неће ићи према плану… По сценарију Андреја Коренкова и Роберта Ланса филм је режирао Андреј Цицилин, а гласове анимираним јунацима позајмили су Ива Стефановић, Иван Јовчић, Бојан Перић, Јелена Тркуља, Марко Марковић, Томаш Сарић ...

Сага о три невина мушкарца Деценију постојања и рада у Србији „Телик Студиос“ је крунисао последњим остварењем „Сага о три невина мушкарца“ који се пред краљевачком публиком појавио само дан након београдске премијере. Медијска промоција потврђује како је омладина више него заинтригирана овим филмом и једва чека да се појави у биоскопима. Ово је сага о три необична друга, Зорану, Александру и Дамјану који су заљубљени до ушију, а још увек невини. Иако се виђају са девојкама оне још нису спремне на секс, па посебан изазов представља захтев да сваки од њих до краја недеље бар једну доведе у кревет због чега ће покушати све да остваре оно што се чини немогућим. Ово је и раније било тема филмова у којима су проблеме решавали родитељи, стричеви, ужа и шира родбина, а јунаци филма ће у помоћ позвати родбину, професоре, афричке гуруе и естраду. Посетиоце ће до суза насмејати њихове догодовштине и ситуације кроз које пролазе не би ли приволели своје девојке на секс. По сопственом сценарију филм је режирао С. Шридер, а у главним улогама наступају Небојша Глоговац, Момчило Оташевић, Љубомир Булајић, Славко Собин, Зоран Цвијановић, Ева Рас, Небојша Глоговац, Даница Максимовић, Иван Бекјарев, Лука Рацо, Франо Ласић, Марија Стокић, Миљана Гавриловић. Филм се приказује до 18. јануара у пројекцијама које почињу у 20 сати

Закон ноћи Филм је настао према књизи Дениса Лехана „Ноћни живот“, а радња се догађа у доба прохибиције и прати

успон Џоа Коглина од ситног крими-

налца до једног од најпознатијих гангстера Америке. Иако најмлађи син уваженог бостонског полицајца Џое је одавно окренуо леђа строгом и правилном одрастању. Након што је током детињства „дипломирао“ на ситним крађама постао најстрашнији градски мафијаш који ужива у узбуђењима и улози одметника. Али, живот са друге стране закона носи високу цену па се у временима немилосрдних људи, амбиција, кеша, илегалног алкохола, оружја и битке за контролу тржишта, никоме не може безрезервно веровати, ни члановима породице, а ни пријатељима. По сопственом и сценарију Дениса Лехана филм је режирао Бен Афлек, а поред њега главне улоге тумаче Скот Иствуд, Ел Фенинг, Зое Салдана, Сиена Милер, Крис Купер, Брендан Глисон и други. Филм се приказује до 18. јануара, пројекције почињу у 22 сата.


83


84

МАГАЗИН 15.1.2017.


85


86

МАГАЗИН 15.1.2017.


Слога - Борац 56:72

87


15.1.2017.

МАГАЗИН

88

Бициклисти „Металца“ на почетку нове сезоне такмичења

ЦИЉ ОДБРАНА ТИТУЛЕ - Бициклисти „Металца“ на припремама у Црној Гори. - Појачање у борби за одбрану титуле шампиона Србије хрватски бициклиста Антонио Бараћ. – Прва провера државно првенство у цикло кросу следеће недеље у Великом Градишту. – На домаћим такмичењима Душан Рајовић и Јелена Ерић. – Бициклисти „Металца“ једина српска екипа на овогодишњем Еуро туру


ициклисти краљевачког „Металца“ као шампиони државе у претходној години вредно се припремају за нову такмичарску сезону. Иако су неповољни временски услови у централном делу земље били повод за одлазак на припреме у Црну Гору снег је и тамо допринео да се припреме одвијају отежано. О томе сведочи спортски директор „Металца“ Радиша Чубрић који потврђује да се подмлађена сениорска екипа убрзано припрема за одбрану титуле. У новој сезони такмичења на Еуро туру, у којој краљевачки бициклисти учествују као једина екипа из Србије, појачање се огледа у ангажовању хрватског бициклисте Антониа Бараћа од кога се очекује да допринесе што бољем пласману на тркама у околним земљама, од Италије, Хрватске, Словеније, Босне, Мађарске, Словачке, Чешке, Пољске, Румуније, у којима „Металац“ уче-

Б

ствује у мери у којој то буде омогућавао скроман буџет. Вредно тренирају и најмлађе категорије полетараца и млађих кадета о којима бригу води бивши бициклиста „Металца“ Милош Миладиновић. - Радимо у веома тешким и скромним условима, а боримо се да добијемо кров над главом у новој спортској дворани у Рибници. Пред нама је напорна сезона, а већ следеће недеље државно првенство у цикло кросу у Великом Градишту. Наш тренутно најбољи возач Душан Рајовић је на школовању у јакој словеначкој екипи „Адрија“, за „Металац“ вози само на домаћим такмичењима а остале велике трке за ту екипу. Имали смо турбулентну сезону 2016. године која се показала као најуспешнија, али и трагични догађај где смо изгубили једног од бољих возача. Са подмлађеном екипом ћемо

покушати да одбранимо шампионску титулу у Србији, а имамо и већу амбицију да сваке године избацимо по неког великог возача који би једног дана возио Тур д Франс или Ђиро д Италија. Не треба заборавити ни Јелену Ерић која је у светском врху, за нас вози на домаћим тркама а на међународним за словеначку екипу „БТЦ“ – каже Чубрић. За разлику од других спортова бициклизам се налази у знатно неповољнијем положају због чињенице да је врло тешко привући значајнији број оних који би довољно рано отпочели са тренинзима. И поред тога у клубу не одустају од жеље да вредно раде и стварају шампионе какви су деценијама уназад из Краљева одлазили на најзначајнија светска такмичења у овом спорту. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

89


Краљево отворило сезону крос такмичења

МАГАЗИН

15.1.2017.

НОВОГОДИШЊИ ИБАРСКИ КРОС

90

- Стотинак атлетичара из Ужица, Чачка, Параћина, Смедерева, Крушевца, Београда и Краљева трчало један до пет кругова на стази дугој 800 метара. – Седми по реду новогодишњи Ибарски крос добра провера пред нову сезону атлетских такмичења и првенство Србије. – Организатор Атлетски клуб „Краљево“ уз подршку локалне самоуправе


91


раљево је првог дана нове године по Јулијанском календару било домаћин још једног значајног атлетског такмичења. Тачно у подне на Атлетском стадиону је дат знак за старт прве трке седмог по реду новогодишњег Ибарског кроса који је, у складу са правилима Атлетског савеза Србије уз подршку локалне самоуправе, организовао Атлетски клуб „Краљево“. Право учешћа на такмичењу имали су сви заинтересовани у некој од категорија које обухватају млађе и старије пионире, пионирке, јуниоре и јуниорке, потом сениоре, сениорке и ветеране разврстане у групе са разликом од пет година старости. Старт и циљ свих трка био је на теренима Атлетског стадиона одакле је

МАГАЗИН

15.1.2017.

К

92

осам стотина метара дуга стаза водила преко спортских терена поред Ибра и ибарске плаже до повратка на полазну позицију, а дужина се разликовала за поједине узрастне категорије. Тако су најмлађи у обе категорије пионира и пионирки трчали један круг, а млађи јуниори и јуниорке два. Јуниори и јуниорке су спремност на почетку сезоне крос такмичења доказивали на стази дугој 2.400, док је пред најискуснијим такмичарима било пет кругова и укупно 4.000 метара. Идеја о организацији Ибарског кроса родила се другог дана 2011. године након што је изостао старт Новогодишње трке у Мрсаћу. Када је већ следеће године дугогодишња традиција трке настављена у Атлетском

клубу „Краљево“ су сматрали да није добро да одустану од организације, али ни да се термини поклапају, па су за нови изабрали први дан Нове године по Јулијанском календару. Прве две године такмичење је одржавано у дане викенда након 14. јануара, а потом традиционално на први дан Нове године по Јулијанском календару. Такмичење је прве године одржано по снегу, а друге је велики мраз отежавао и обележавање стазе кочићима. И док је трећа прошла у прихватљивим условима следеће године је по која кап кише претила да створи проблеме, али не такве какве је претходне стварао ветар. Ни прохладно време и снег ове го-


дине нису спречили бројне атлетичаре да још једном дођу у Краљево. Најуспешнијим учесницима овогодишњег Ибарског кроса припале су пригодне награде, медаље и дипломе за по три првопласирана у свакој категорији, и пехари за победнике. Податак да се на старту кроса прве године појавило тек четрдесетак такмичара, да је из године у годину све већи, даје довољно повода за наду да би сваке наредне такмичење могло да буде још масовније. Највећи број учесника кроса је из Краљева, а најпознатији краљевачки атлетски радник Милан Матијевић потврђује жељу да током наредних година, посебно у најмлађим категоријама, такмичење буде што масовније. Велика препрека увек су фи-

нансијска средства. - Данас се по седми пут одржава новогодишњи Ибарски крос као јединствена спортска манифестација у Србији. Крос је пропагандног карактера, а после трка у Мрсаћу и Латковићу код Лазаревца изазвао је велико интересовање атлетичара. На старту су се појавили такмичари из Ужица, Чачка, Параћина, Смедерева, Крушевца, Београда и Краљева, а изостало је очекивано учешће такмичара из Ћуприје. Краљевачки економиста Милош Симовић, који је од скора у клубу, преузима обавезу да организује ово такмичење и наредних година. Иако главни ограничавајући фактор и даље представљају финансијска средства

организатори не одустају од намере да свако следеће такмичење учине још масовнијим и квалитетнијим. Да српска атлетика пролази кроз тежак период на најбољи начин потврђује крагујевачко искуство и гашење Атлетског клуба „Партизан“ чији су представници допутовали у Краљево да пруже подршку организаторима Ибарског кроса и најаве ђурђевдански меморијал трагично страдалом Бранку Николићу који је претходне године окупио између две и три хиљаде учесника, ученика крагујевачких школа, припадника војске и полиције. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

93


ВРЕМЕПЛОВ ДОГОДИЛО СЕ ИЗМЕЂУ 15. И 21. ЈАНУАРА

МАГАЗИН

15.1.2017.

15. јануар

94

69. — Отон је постао римски император, али је остао на власти само три месеца. 1535. — Енглески краљ Хенри VIII преузео врховно поглаварство над Црквом Енглеске према повељи коју је претходно усвојио енглески парламент. 1559. — Елизабет Тјудор, кћерка Хенрија VIII и Ане Болен, крунисана у Весминстерској катедрали у Лондону као Елизабета I, један од најзначајнијих владара у историји Енглеске. На престо ступила после смрти краљице Мери I. 1582. — Пољска и Русија, уз посредовање папе Гргура XIII, потписале мировни уговор којим је Русија изгубила излаз на Балтичко море. 1804. — јањичарске старешине, дахије, које су 1801. узурпирале власт у Београдском пашалуку, почеле „сечу кнезова“ у покушају да спрече побуну српског народа против јањичарског зулума. На превару је ухваћено и погубљено око 70 најугледнијих српских кнезова, виђених људи и свештених лица, међу којима Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Хаџи Рувим и Хаџи Ђера. Тај догађај убрзао избијање Првог српског устанка. 1895. — у Санкт Петербургу премијерно изведен балет “Лабудово језеро” Петра Иљича Чајковског у својој коначној верзији, у којој се изводи и данас. 1910. — Француски Конго постао део Француске Екваторијалне Африке. 1912. — Током италијанско-турског рата први пут из авиона бачени пропагандни леци. 1919. — У Берлину после неуспелог устанка убијене вође немачког радничког покрета Роза Луксембург и

Карл Либкнехт. 1920. — Усвајањем 18. амандмана америчког Устава у САД уведена прохибиција (Волстедов закон). 1943. — Америчке трупе у Другом светском рату потиснуле Јапанце са пацифичког острва Гвадалканал и тиме зауставиле њихово напредовање према Аустралији. 1943. — у Арлингтону, Вирџинија (крај Вашингтона) отворен за рад Пентагон, највећа административна зграда на свету у којој је смештено Министарство одбране САД. 1945. — Основана италијанска новинска агенција АНСА. 1970. — Муамер ел Гадафи прогласио се за премијера Либије. 1970. — Бијафра се предала након 32-месечне борбе за независност од Нигерије. 1971. — Председници Египта и Президијума Врховног совјета СССР Анвар ел Садат и Николај Подгорни свечано отворили Асуанску брану на реци Нил. Радови трајали 11 година. 1973. — Премијер Израела Голда Меир у Ватикану разговарала с папом Павлом VI, који је том приликом рекао да подржава међународни статус Јерусалима. То је био први сусрет једног председника Владе јеврејске државе с поглаварем римокатоличке цркве. 1973. — Амерички председник Ричард Никсон је суспендовао све офанзивне акције против Северног Вијетнама наводећи као разлог напредак у мировним преговорима. 1985. — Бразилски конгрес је изабрао Танкреда Невеша за председника Бразила, чиме је окончана 21-годишња владавина војне хунте. 1992. — Европска заједница признала бивше југословенске републике Словенију и Хрватску као независне државе.

1993. — САД наредиле поморску блокаду Хаитија, уз образложење да „талас избеглица из те земље може довести до масовног губитка живота у мору“. 1998. — инаугурација Мила Ђукановића за председника Црне Горе изазвала бурне протесте присталица бившег председника Момира Булатовића, вође промилошевићеве струје у Црној Гори. Тај догађај означио озбиљан расцеп у југословенској владајућој номенклатури. Председник Југослави-


је Слободан Милошевић никада није признао победу Ђукановића, што је савезну државу довело у стање провизоријума, које се одржало и по одласку Милошевића са власти, у октобру 2000. 1999. — у селу Рачак на Косову нађена тела 45 Албанца, за чије су убиство оптужене српске снаге безбедности. Иако експертиза финских патолога које је ангажовала Европска унија није доказала да се ради о масакру цивила, тај догађај пресудно утицао на доношење одлуке о НАТО-бомбардовању Југославије од марта до јуна 1999. 2000. — у предворју хотела „Интерконтинентал“ у Београду убијен Жељко Ражнатовић Аркан, вођа парамилитарних јединица у ратовима на простору Југославије, лидер Странке српског јединства. Ражнатовић био

оптужен пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу. 2001. — Сенат Камбоџе донео закон о формирању трибунала, састављеног од камбоџанских и међународних судија, који ће судити лидерима Црвених Кмера за злочине почињене током њихове владавине од 1975. до 1979, када је умрло од глади, болести или било убијено око 1,7 милиона Камбоџанаца. 2001. — Покренута је енглеска верзија Википедије.

16. јануар 1547. — Иван IV Грозни је у Москви за првог руског цара крунисан. 1778. — Француска је признала независност САД током Америчког рата за независност од британске колонијалне управе. 1780. — Британска флота под командом адмирала Џорџа Роднија је поразила шпанску флоту у бици код рта Свети Винсент. 1864. — Аустрија и Пруска упутиле ултиматум Данској захтевајући да повуче устав по ком су покрајине Шлезвиг и Холштајн постале део Данске. У Другом шлезвичком рату који је уследио Данци поражени, а спорна војводства пала под заједничку управу Пруске и Аустрије. 1908. — У Београду отворен хотел „Москва“, подигнут на месту кафане „Велика Србија“. 1920. — У САД ступила на снагу прохибиција, законска забрана производње и продаје алкохола. 1945. — Победом савезничких снага под командом генерала Бернарда Монтгомерија и Омара Бредлија окончана немачка офанзива у Арденима, у Белгији. Убијено или заробљено 220.000 немачких и 77.000 савезничких војника. 1969. — У центру Прага чешки студент Јан Палах извршио самоубиство спаљивањем у знак протеста због окупације Чехословачке коју су, по налогу Совјетског Савеза, извршиле чланице Варшавског пакта у августу 1968. 1969. — Совјетски космонаути у свемирским бродовима „Сојуз 4“ Вла-

димир Шаталов и „Сојуз 5“ Борис Вољанов, Алексеј Јелисејев и Јевгениј Крунов први пут у историји спојили две летелице с људском посадом у орбити око Земље. 1979. — Шах Ирана Реза Шах Пахлави је напустио земљу под притиском следбеника ајатолаха Хомеинија који су потом преузели власт. 1987. — Генерални секретар Комунистичке партије Кине Ху Јаобанг поднео оставку, прихвативши кривицу за политичке грешке које су изазвале студентске немире. Функцију генералног секретара Партије преузео Џао Цијанг. 1991. — САД и западни савезници почели, у Заливском рату, операцију „Пустињска олуја“ масовним ваздушним ударима по војним и индустријским циљевима у Ираку и Кувајту, 19 часова после истека ултиматума Уједињених нација Багдаду. 1993. — У опкољеном Сарајеву, које је већ месецима без струје и воде, погинуло осам, а повређено 19 особа од експлозије гранате која је пала на место где су људи чекали у реду за воду. 1996. — Заменик премијера Русије Анатолиј Чубајс, творац програма приватизације, поднео оставку. 1998. — У експлозији метана у руднику „Соко“ у Читлуку код Сокобање погинуло 29 рудара. 2000. — За председника Чилеа изабран Рикардо Лагос, први председниксоцијалиста после свргнутог Салвадора Аљендеа, ког су 1973. убили пучисти предвођени генералом Аугустом Пиночеом. 2001. — У покушају државног удара у Демократској Републици Конго убијен председник Лоран Кабила, а дужност председника преузео његов син Жозеф. Кабила на власт дошао у мају 1997. после побуне коју су подржале Уганда и Руанда, против тадашњег диктатора Мобутуа Сесе Секоа. 2002. — Савет безбедности Уједињених нација једногласно усвојио санкције против терористичке мреже „Ал Каида“ и остатака талибана у Авганистану и ван те земље.

95


МАГАЗИН

15.1.2017.

17. јануар

96

38. п. н. е. — Октавијан Август се развео од своје супруге Скрибоније и оженио се Ливијом Друзилом, што је окончало крхки мир између Другог тријумвирата и Секста Помпеја. 1377. — Папа Гргур XI обновио је папско седиште у Риму и тиме окончао Авињонско ропство римских папа. 1562. — ступио је на снагу едикт из Сен Жермена (Јануарски едикт) којим су признати хугеноти (протестанти) у Француској. Истог дана, вође римокатолика, војвода од Гиза и кардинал од Лорене, формирали су унију (касније Света лига) која ће блокирати примену едикта и изазвати верске ратове који су, уз повремене прекиде 36 година разарали Француску. Ратови су прекинути Нантским едиктом који је 1598. издао Анри IV. 1773. — Британски морепловац Џејмс Кук је бродом „Резолушн“ први прешао Антарктички круг. 1781. — Континентална војска под командном бригадног генерала Данијела Моргана је бици код Каупенса поразила британске снаге под командом потпуковника Банастрија Тарлтона. 1834. — Почеле су да излазе Новине србске, прве новине у Кнежевини Србији. 1852. — Уједињено Краљевство је признало назависност бурске колоније Трансвал. 1912. — САД су преузеле у свој посед острво Вејк у Тихом океану. 1912. — Капетан Роберт Фалкон Скот је стигао до Јужног пола, један месец након Роалда Амундсена. 1913. — Ремон Поенкаре је изабран за председника Француске. 1919. — САД су платиле Данској 25 милиона долара за Девичанска острва. 1919. — Пољски композитор Игнаци Јан Падеревски, пијаниста светског гласа, постао је први премијер републике Пољске, успостављене после завршетка Првог светског рата. 1929. — Први пут приказан цртани филм Морнар Попај. 1945. — совјетске трупе и Пољске патриотске снаге су у Другом светском рату ослободиле Варшаву, више од пет

година након пада главног града Пољске у руке немачких нациста. 1946. — у Лондону одржана прва седница Савета безбедности Уједињених нација. 1947. — Проглашен први Устав Народне Републике Србије. 1959. — Сенегал и Француски Судан донели су одлуку о формирању федералне државе под називом Република Мали. Одлука је ступила на снагу у априлу. 1961. — убијен је конгоански државник Патрис Лумумба, бивши премијер Конга, творац независности земље, симбол борбе против колонијализма и херој „црне Африке“. Противуставно је смењен с положаја премијера 5. септембра 1960, а 1. децембра ухватили су га војници генерала Мобутуа и пребацили у Катангу, где је под неразјашњеним околностима убијен. 1966. — У судару изнад Шпаније америчког бомбардера „B-52“ и шпанског авиона за снабдевање горивом погинуло је осам људи, а бомбардер је био принуђен да у Средоземно море баци хидрогенску бомбу, која није експлодирала. 1991. — САД и западни савезници извели су у Заливском рату други и трећи талас масовног бомбардовања циљева у Ираку и Кувајту; три ирачке ракете „скад“ експлодирале су у Тел Авиву. 1995. — У земљотресу који је погодио шире подручје јапанског града Кобе погинуло је више од 6.400 људи, а материјална штета је процењена на 85,5 милијарди долара. 1997. — у Даблину је суд прогласио први развод брака у историји Ирске, на основу закона одобреног на референдуму, чему се жестоко противила римокатоличка црква. 2000. — у Центру безбедности у Цетињу регистрована је Црногорска православна црква. Ту цркву до сада није признала ниједна друга црква, а на њеном челу су свештеници који су искључени из осталих цркава. 2002. — У ерупцији вулкана Њирагонго у Демократској Републици Конго разорени су град Гома и околна села,

живот је изгубило више од 100 људи, а десетне хиљада остало је без својих домова. 2002. — Скупштина Југославије ратификовала Дејтонски споразум, потписан 1995, којим је окончан рат у Босни. 2003. — Бугарска влада укинула је санкције против СР Југославије уведене 1998. али су остала замрзнута средства која припадају бившем председника СРЈ Слободану Милошевићу, његовој породици и осморици


бивших високих функционера.

18. јануар 350. — Римски војсковођа Магненције збацио легитимног цара Констанса I. 470. — Малолетни Лав II ступио на источноримски (византијски) престо. 532. — Малобројне царске трупе предвођене Велизаром савладале устанак Ника у Константинопољу. Победа над устаницима трајно учврстила

режим византијског цара Јустинијана I. 1520. — краљ Данске и Норвешке Кристијан II победио је Швеђане и освојио Шведску. 1535. — шпански конквистадор Франсиско Пизаро основао је Лиму, сада главни град Перуа. 1654. — Вођа запорошких козака хетман Богдан Хмељницки признао је врховну власт руског цара, чиме се Украјина ујединила с Русијом, што је изазвало руско-пољски рат (1654-67). 1778. — енглески морепловац Џејмс Кук открио је Хаваје, које је назвао Сендвичка острва по имену лорда Сендвича. 1788. — 736 кажњеника прогнаних из Енглеске искрцало се у Ботани Беј, чиме је формирана прва кажњеничка колонија у Аустралији. 1871. — У Дворани огледала палате у Версају пруски краљ Вилхелм I проглашен је за првог цара новоствореног Немачког царства. 1896. — прва јавна демонстрација икс зрака. 1919. — Француски премијер Жорж Клемансо отворио је Версајску мировну конференцију након окончања Првог светског рата. 1944. — Након седмодневних борби совјетске трупе су у Другом светском рату окончале блокаду Лењинграда, у којем је током немачке опсаде од септембра 1941. од исцрпљености и глади умрло око 620.000 људи. 1974. — после седмодневних преговора Египат и Израел потписали су споразум о дезангажовању војних снага дуж Суецког канала. 1977. — у авионској несрећи близу Сарајева погинули су председник владе СФР Југославије Џемал Биједић, његова супруга Разија и још шест путника. 1977. — у најтежој железничкој несрећи у Аустралији, око 80 људи је погинуло када је воз у Сиднеју ударио у бетонски мост. 1989. — четврти дан заредом хиљаде Чехословака сливало се ка централном прашком тргу Вацлавске намести певајући „слобода“, „истина“ и „људска права“ у мирном протесту против комунистичких власти.

1991. — Парламент Јордана је осудио ваздушне нападе на Ирак у операцији „Пустињска олуја“ и позвао арапске и исламске земље на акцију против САД и њених савезника; Ирак је лансирао осам ракета „скад“ на Израел, у покушају да јеврејску државу увуче у Заливски рат. 1996. — владајућа социјалистичка партија (ПАСОК) изабрала је Костаса Симитиса за премијера Грчке, након што је тешко оболели оснивач ПАСОКа Андреас Папандреу поднео оставку. 1997. — Франц Враницки поднео је оставку на положај аустријског канцелара на којем је био скоро 11 година. 1999. — одлука владе СР Југославије да представника ОЕБС на Косову Вилијама Вокера прогласи „персоном нон грата“ и да ускрати дозволу главном тужиоцу Међународног суда за ратне злочине Луиз Арбур да уђе у земљу, додатно је заоштрила југословенске односе с међународном заједницом. 2001. — САД су укинуле санкције СР Југославији уведене почетком 1999. због политике режима Слободана Милошевића према Албанцима на Косову. Америчким фирмама тада је било забрањено да послују са Југославијом. Поред скидања те забране, укидање америчких санкција отворило је врата за улазак страних кредита у СР Југославију. 2002. — Влада Сијера Леонеа објавила је крај грађанског рата током којег је убијено око 50.000 људи, махом цивила. Рат против владе водио је Уједињени револуционарни фронт (РУФ) познат по својој бруталности. 2003. — на Шестом ванредном конгресу Социјалистичке партије Србије (СПС) за председника партије поново је изабран хашки оптуженик Слободан Милошевић.

19. јануар 379. — Римска војска окупљена у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица) прогласила за цара источног дела царства Теодосија I. 1419. — У Стогодишњем рату Француске и Енглеске град Руан предао се

97


15.1.2017.

МАГАЗИН

98

енглеском краљу Хенрију V, који је тиме окончао освајање Нормандије. 1795. — У Холандији је проглашена Батавијска република, чиме је званично окончано постојање Низоземске републике. 1839. — Британска источноиндијска компанија је заузела Аден. 1853. — У Риму први пут изведена Вердијева опера „Трубадур“. 1878. — Српска војска у српско-турском рату освојила Врање. 1899. — Велика Британија и Египат успоставили заједничку контролу над Суданом. 1916. — Краљ Никола I након аустроугарске инвазије напустио Црну Гору. 1916. — На грчко острво Крф у Јонском мору почеле да стижу прве јединице српске војске после повлачења преко Албаније у Првом светском рату. До априла на Крф пребачено око 140.000 војника. 1918. — Бољшевици у Петрограду распустили Уставотворну скупштину Русије. 1919. — Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у Србији и Црној Гори заменила Јулијански календар Грегоријанским, који је у другим деловима новостворене државе већ био у употреби. Српска православна црква задржала Јулијански календар. 1938. — Ваздухопловство генерала Франсиска Франка бомбардовало, у Шпанском грађанском рату, Барселону и Валенсију. Погинуло најмање 700 људи. 1945. — Совјетска Црвена армија у продору ка Берлину у Другом светском рату заузела пољски град Краков. 1966. — Индира Ганди изабрана за шефа Владе Индије, осам дана после изненадне смрти премијера Лала Бахадура Шастрија. Сиики-екстремисти, припадници њеног личног обезбеђења, убили је 31. новембра 1984. испред резиденције у Њу Делхију. 1978. — у Фолксвагеновој фабрици у Емдену произведена последња “буба”; производња настављена у Јужној Америци све до 2003. године. 1983. — У Боливији ухапшен Клаус Барби, нацистички шеф Лиона у Фран-

цуској под немачком окупацијом у Другом светском рату. 1989. — СССР саопштио да ће једнострано повући из Европе део нуклеарних ракета кратког домета. 1993. — Прве америчке јединице напустиле Сомалију после неуспеле интервенције САД у тој афричкој земљи. 1995. — Руске трупе заузеле председничку палату у Грозном, главном граду Чеченије. 2001. — САД укинуле економске санкције против Југославије, чиме су се стекли услови за обнављање економских веза две земље, што је била једна од последњих наредби тадашњег председника САД Била Клинтона. 2006. — У паду словачког војног авиона Антонов Ан-24 у Мађарској на лету са Косова и Метохије погинуло су 42 особе. 2007. — Потписивањем уговора о купопродаји, Телеком Србија и званично постао већински власник Телекома Српска, са 65% акција државног капитала откупљених од Републике Српске за 646 милиона евра. 2011. — Европски парламент усвојио Споразум о стабилизацији и придруживању са Србијом и Резолуцијом о Србији подржао даље евроинтеграције Републике Србије.

20. јануар 1265. — Први пут сазван енглески парламент. Доњи дом чинила два представника нижег племства из сваке грофовије и два грађанина из свих већих градова, а Горњи дом барони и више свештенство. 1841. — Завршен Први опијумски рат Велике Британије и Кине. Миром у Нанкингу поражена Кина приморана да Британцима плати ратну одштету и препусти им Хонгконг. 1876. — На Цетињу одржана прва конференција Црвеног крста Црне Горе. 1887. — САД и Хаваји склопили уговор по ком су Американци добили право да Перл Харбор користе као поморску базу. 1945. — Френклин Делано Рузвелт

четврти пут инаугурисан за председника САД. Једини председник у историји САД који је четири пута биран на ту функцију. 1961. — Џон Кенеди у 43. години инаугурисан за председника САД као најмлађи шеф државе у њеној историји. 1967. — У Бамбулабаду откривен фосил дотада непознате врсте горила, претпоставља се из неолита, који је решио недоумице око Дарвинове теорије и тим открићем људска генетика је доживела препород. 1973. — У Конакрију убијен Амилкар Кабрал, један од вођа борбе против португалског колонијализма у западној Африци, оснивач и генерални секретар Афричке партије за независност Гвинеје Бисао и Зеленортских острва. 1981. — Роналд Реган у 70. години преузео дужност шефа државе, поставши најстарији председник у историји САД. 1981. — После 444 дана у заробљеништву из амбасаде САД у Техерану ослобођена 52 америчка таоца.


злочине на Косову током 1999. 2006. — Осама бин Ладен најавио нове терористичке нападе у изјави снимљеној на аудио-касети. 2008. — Први круг председничких избора у Србији, изашло око 61% грађана, што је највећа излазност забележена, откад их посматра Цесид. Кандидат СРС-а, Томислав Николић је освојио преко 39%, а кандидат ДС-а и актуелни председник, Борис Тадић, око 35%, остали испод 10%. 2009. — Барак Обама инаугурисан за 44. председника Сједињених Америчких Држава

21. јануар

1987. — У Либану киднапован Тери Вајт, специјални изасланик Кентерберијског надбискупа. У заточеништву провео скоро пет година. 1990. — У Београду одржан последњи конгрес Савеза комуниста Југославије, 14. Ванредни конгрес СКЈ. Због неслагања у решавању кључних проблема југословенске заједнице, словеначка и хрватска делегација напустиле скуп, што је био крај Савеза комуниста Југославије, а многи сматрају да је тиме почео распад СФРЈ. 1996. — Јасер Арафат, вођа Палестинске ослободилачке организације, изабран за председника Палестинске Управе са 88,1 % гласова на изборима у Гази и на Западној обали, одржаним према споразуму Израела и Палестинаца. 2001. — Филипински председник Џозеф Естрада повукао се са власти под притиском демонстраната и војске, а 16. априла се предао Специјалном суду за борбу против корупције. 2003. — Бивши председник Србије Милан Милутиновић предао се Трибуналу у Хагу, пред којим је оптужен за

763. — Абасидски халифат је угушио Алидску побуну када је један од вођа побуне смртно рањен у бици код Басре. 1276. — Папа Иноћентије V је наследио Гргура X као 185. римски папа. 1525. — Започео је анабаптистички покрет када су његови оснивачи Конрад Гребел, Феликс Манц и Јерг Блаурок поново крстили један другог и своје следбенике у Цириху јер су сматрали да је хришћанска пракса крштења деце неважећа јер деца не могу да бирају своју веру. 1720. — Шведска и Пруска су потписале Стокхолмски мир. 1793. — Гиљотинирањем је погубљен Луј XVI, након што га је два дана раније Национални конвент прогласио кривим за издају. 1919. — У Даблину конгрес партије Шин Фејн усвојио резолуцију о независности Ирске. Велика Британија није признала тај акт и дала Ирској статус доминиона 1921. Самосталност Ирске признала 1949, али без Северне Ирске. 1925. — Албанија је прогласила себе републиком. 1936. — Едвард VIII постао краљ Уједињеног Краљевства после смрти оца Џорџа V абдицирао у децембру исте године да би могао да се ожени Американком Волис Симпсон. 1942. — Мађарски војници у Другом светском рату у Новом Саду спровели рацију и у наредна два дана убили и бацили у Дунав 1.300 новосад-

ских Јевреја, Срба и Рома. 1954. — САД поринуле прву подморницу на атомски погон „УСС Наутилус“. 1968. — Почела је битка за Ке Сан у Вијетнамском рату. 1968. — Амерички бомбардер Боинг B-52 који је носио 4 хидрогенске бомбе се срушио на Гренланду. 1976. — У СССР први пут дозвољена продаја западних листова, међу којима „Њујорк тајмс“ и „Фајненшенел тајмс“. 1986. — У експлозији аутомобилабомбе у источном Бејруту у близини седишта хришћанске партије Фаланга председника Либана Амина Џемаила, погинуле 22 особе, 102 повређене. 1989. — Трупе побуњеничко настројених домородаца свирепо убили тадашњег градоначелника Бамбулабада Дармила Акрофила у намери рушења владе, при чему је настрадало око 3500 недужних цивила. 1993. — Хрватске снаге напале територију Републике Српске Крајине у зонама под заштитом Уједињених нација у намери да заузму Масленички мост, аеродром „Земуник“ код Задра и брану Перућа. 1997. — Канцелар Немачке Хелмут Кол и премијер Чешке Вацлав Клаус потписали декларацију о помирењу у којој је Немачка изразила жаљење због нацистичке окупације Чехословачке, од 1938. до 1945, а Чешка због протеривања Немаца из Судетске области после Другог светског рата. 1998. — У Босни и Херцеговини представљена конвертибилна марка, нова заједничка монета за оба ентитета, Федерацију БиХ и Републику Српску. 2000. — Први официри Косовског заштитног корпуса положили заклетву у Приштини. КЗК формиран трансформацијом ОВК који је од 1996. вршио оружане нападе на полицијске станице Министарства унутрашњих послова Србије на Косову и Метохији, а током 1998. и 1999. ушао у отворен сукоб са српским снагама безбедности. Срби са Косова и Метохије одбили да уђу у КЗК.

99


Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs

Profile for Kraljevski MagazIN

MagazIN 263  

Kraljevski MagazIN

MagazIN 263  

Kraljevski MagazIN

Profile for ibarske
Advertisement