Page 1

Краљевачки

ДНЕВИНК


2

Недеља, 13. јануар


Aдминистратора Епархије жичке у Храму Свете Тројице

ПРАШТАЊЕ ЈЕ ВЕЋЕ ОД СВАКОГ ГРЕХА Након упокојења владике Хризостома Синод Српске православне цркве именовао је епископа Епархије шумадијске Јована администратора Епархије жичке. Са великим нестрпљењем су свештеници, монаси и верници у Краљеву ишчекивали прво појављивање владике Јована. Последњег дана старе године по јулијанском календару, на Мали Божић, владика Јован је служио свету архијерејску литургију у храму Свете Тројице у Краљеву.

3


4


5


6


7


8


9


10


11


12


13


14


15


16


17


18


19


20


21


22


23


24


beseda vladike jovana ада нас црква божија подсећа својим песмама, химнама и богослужењима увек подсећа на радост Божића, на прослављање доласка Бога на земљу, доласка сина божијега зачетог од Духа Светога и Пресвете Богородице. Он се, браћо и сестре, родио на земљи да би нама смртнима и пролазнима даровао живот вечни, бесмртни и непролазни. Зато хришћани када прослављају име божије, када прослављају његову љубав, прослављају оно што је Бог највише учинио за човека, а то је што је показао љубав да се он као Бог оваплоти, да прими тело, да се роди, да дође на овај свет, да буде једнак са нама, и један од нас како кажу свети оци. Да буде у свему што смо ми осим у греху и да нама пролазнима објави и дарује живот вечни, да нам дарује непролазна блага која једино Бог може дати човеку да би човека уздигао на небу. аиста, браћо и сестре, доласком сина божијег у свет, његовим рађањем, отворила су се небеса, рај се отворио и човек је поново враћен у рај. И да није било његовог оваплоћења, да није било његовог рођења, рај би за нас био затворен. Једино би био пакао отворен. ли, он је дошао и пошао за човеком, за круном свога стварања, а све из љубави своје иако је човек њему окренуо леђа. Зато нас Бог, увек кад молитвама разговарамо са њим, пита „Хеј човече, где ћеш ти од мене? Да се на небо попењеш, ја сам тамо. Да сиђем у пакао и ти си тамо. Где ћеш ти човече од мене? Шта тражиш другога поред мене? Осим човека као иконе божије тражиш ли лекара? Па ја сам највећи лекар. Тражиш пријатеља?“ А ко је нама највећи пријатељ, браћо и сестре? Тражимо ли оца? Зар имамо већег оца од њега, браћо и сестре. Заиста немамо и све је то Бог показао својим рођењем, браћо и сестре. ато прослављајући Бога ми прослављамо његову љубав, јер његова љубав и долазак на свет, браћо и сестре, је сједињење неба са земљом, сједињење људи са Богом. Његово рођење јесте управо појава небескога мира на земљи и у исто време позив свим људима на мир и узајамно праштање.

k

z

a

z

анас је оданије Божића, или како наш народ каже Мали Божић. Ми старији то знамо, а хвала Богу и овај млађи свет све више урања у цркву Христову. То је оно што је радост за цео народ, цело човечанство. Ми смо знали да се не сме Божић дочекати, а да неко буде са неким у свађи. Мирили су се на Божић највећи непријатељи. Зато је, и кад смо ратове ратовали, наш народ знао пред велике празнике ратна дејства да спусти и да се мири чак са непријатељима. Само велика душа човекова може кроз Бога да види и непријатеља, и да кроз њега љуби непријатеља. то је та виша вредност љубави за коју Христос каже, љубите и непријатеља свог. Ми људи обично волимо оне који нас воле. То је добро, али није добро ако нам они који нас љубе дозвољавају да радимо и оно што не треба. То нам нису пријатељи. Пријатељ је онај који ти каже хришћански, не надмено, не гордо него хришћански, брате, пријатељу, сестро, није ти то добро. Ако сте пријатељи онда ћеш га послушати, јер како може пријатељ пријатеља да увреди. Може само ако прекине пријатељство, а пријатељство се прекида кад нестане Бога међу пријатељима. То је разлог зашто је Божић, и не само Божић, него све што је у цркви позвано и призвано, браћо и сестре, на праштање. Зато је Божић дан у који је људима засијала управо светлост боговиђења. Кад нема бога у себи човек је у мраку, он је у тами. А светлост и тама имају ли шта заједничког? Немају. Зашто тама мрзи светлост? Зато што открива оно што је у тами. И да није светлости ми не би ни знали шта се у тами догађа. Е, то је та светлост коју је Христос донео са собом, то је та светлост која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет браћо и сестре. И зато кажемо човек без Бога је у тами. чим Бога призове, чим Богу приђе, чим се Богу покори, чим покаже смирење љубави и веру од тог човека се тама разилази. Он почиње да сагледава управо тим духовним очима драги моји. И зато је врло важно, браћо и сестре, да пред собом, да пред очима духовним, имамо ту бесконачну љубав божију, да се сећамо зашто је господ дошао. Дошао је ради нас, не ради себе. Све је претрпео, и гоњење и

d

i

a

25


25


распеће и пљување, све, све, све ради нашега спасења. А зашто је то урадио? Само из љубави. едан свети отац каже да је љубав божија просто натерала Бога да дође у свет да поново свет подигне и да га врати тамо где је његова намена. Зато Јеванђеље каже ми немамо постојаног града овде. Наш је град горе на небу. И зато је хришћански, и зато Хришћанин увек треба о томе да размишља, или како свети оци кажу, ходити земљом а мислити на небу. И кад човек ходи земљом, а стално мисли на Бога и оно што је горе где је Бог, онда се он и уздиже, браћо и сестре, од овог привременог земаљског. Онда он постаје радостан, јер има Бога у себи, а кад је хришћанин радостан он се, по речима Апостола Павла, са радоснима радује, а са тужнима тугује. То је хришћанство браћо и сестре, да осетимо бол, рану и тугу другог другог човека и да тај бол, и ту рану и ту тугу осетимо као своју. Онда ти показујеш да си хришћанин. Није хришћанство у неком филозофирању, надмудривању, него је хришћанство у љубави, не у знању него у љубави. Апостол Павле каже знање надима, а љубав изграђује. Своје хришћанство и своју припадност потврдимо делима, а не речима самим. оспод тражи од нас да и речима и делима, и јавно и тајно, исповедамо име Божије. Зашто? Зато што је име његово једино под којим се ми спасавамо. Зато нека је увек благословен Бог који нас сабира, браћо и сестре, око имена свога као што нас је и данас сабрао на овој светој литургији, да осетимо оно што нам литургија даје. шта на даје литургија? Даје нам Бога, браћо и сестре. Своди нам Бога на земљи и све оно што је на небу, а људе који то осете и доживе на литургији уздиже на небо. Шта нам још даје литургија? Даје нам радост. Зато је преподобни Јустин Ћелијски говорио „Не могу да замислим тужног човека тамо где се служи литургија“. ато ми на крају литургије кажемо да смо примили Духа Светога, да смо видели светлост неприступачну, и да управо са тим Духом Светим, кога примамо и са којим се седињујемо са Богом преко свете тајне причешћа, и те светлости која обасјава и нас овакве какви јесмо, да том светлошћу зрачимо и посведочимо и кад изађемо на врата ове цркве, и кад се сретнемо са другима, да нас препознају да смо били на литургији, тојест да смо били на небу браћо и сестре. ваки је храм парче неба на земљи. Зато то треба увек да нас подсећа да када уђемо на литургију улазимо на небо браћо и сестре.

j

g

a z

s

Неко ће рећи, па ја нисам ни видео Бога, а био сам у цркви. Немој да се чудиш што га ниси видео, него се чуди ако га ниси осетио. А не можемо га осетити, и нисмо га осетили, ако нисмо ставили Бога у срце. Бог не борави у богатом у смислу материјалног богатства. Бог борави у чистом срцу. Зато и кажемо, благо онима који су чистог срца, а не који су богатога срца, да ће они Бога видети. та тражи Бог од нас? Не тражи много верујте. Он тражи од нас само жељу и вољу да будемо божји и бољи људи. А кад имамо жељу, кад имамо вољу и кад мало унесемо свога труда и подвига ту је сила божја браћо и сестре. Ту је тај светиљ који нам помаже, који нас чисти, јер ко је достојан да буде на таквом парчету неба да буде на литургији? Нико. Мислите да је владика достојан да служи литургију? Није. Зато ми и читамо молитву и кажемо да нико није достојан да приђе, ни да се приближи, а камоли да служи литургију. Али, ми се уздамо у милост божију, у љубав божију, у благодат божију браћо и сестре, у Духа Светога који чисти, прочишћава и освећује и ако смо са том надом, и ако тако приступамо, онда ћемо осетити Бога. Бог не тражи од нас да му принесемо као што су му цареви, у његовом рођењу, принели злато, Либан и Смирну како се каже у Јеванђељу. Тражи да покушамо да му принесемо чисто срце. На крају крајева, ако и немамо чисто срце, да му кажемо искрено у смирењу, у молитви, Боже, ево ти мога срца, ево ти моје душе, ево ти мојих мисли, не могу да управљам са њима. Али, ми живимо у свету у коме је више оних негативних, него позитивних особина. Живимо у времену која су велика и са искушењима. И зато некако просто и гушимо душу своју, не дамо јој да се уздигне горе, али је некако стално притискујемо, чак и сами себи много више правимо мука, невоља и искушења него што их уопште има. Зато морамо дати одушка души да она која је боголика тражи Бога. Зато цар Давид каже „жељна је душа моја Бога живога“, браћо и сестре. , тај живи Бог дошао је на Божић и помирио небо и земљу, и помирио људе са собом, браћо и сестре. Зато славећи Божић славимо ту неисказану љубав божију коју Бог према нама и стално излива и тражи од нас само да му на божанску одговоримо човечанском љубављу. На крају крајева и кад добијемо дар од човека ми, бар из културе, кажемо хвала ти брате, хвала ти пријатељу што си ми дао тај дар. Шта да кажемо за ту љубав божију? Зашто њему не кажемо, хвала ти Боже и благодарим ти за ту велику љубав? Све су то просте ствари, а ми знамо чак

{

e

26


28


и да их искомпликујемо, браћо и сестре. Па сад и мислимо, ја не могу да будем бољи, нећу да се трудим. Не могу ја да испуним закон божји, не могу заповести божје да испуним, оне су недостижне за мене, недокучиве. Није истина браћо и сестре. Нису оне тешке. Ништа што је Бог дао човеку није тешко. Али, шта је тешко. Тешко је да се ја ослободим самога себе, да се ослободим ружних мисли, речи, дела, навика, сласти, страсти. То је тешко, а кад се тога ослободимо, онда нас Дух Свети води и руководи и доводи тамо где треба. Зато кажем љубав божју ми прослављамо, јер је Бог заволео нас пре него што је постао свет. И зато се каже „он пре заволе нас, него што ми заволесмо њега“. Зато браћо и сестре волимо једни друге, праштајмо једни другима. е можемо бити а да се не замеримо једни другима, али праштање је веће од свакога греха. И зато право покајање даје и право радовање, зато у српском народу постоји реченица која каже покајање је радовање. Како је лепо родитељима кад се дете покаје што се огрешило о свог оца. Пуни смо радости, браћо и сестре, што нам се дете покајало. А шта да кажемо за ту љубав божију којом нас он стално грли и тражи да се покајемо, не ради њега него ради нас? Дао нам је Бог, браћо и сестре, и наредио просто да тако кажем, иако нема наређења. Бог свакоме даје слободу да се определи да волимо једни другога љубављу која не тражи своје, која се не горди браћо и сестре, која све трпи и свему се нада. ама је данас потребна радост божија, нама је потребна снага како бисмо могли у времену у коме живимо да се радујемо и да се надамо да ће нас Бог спасти. И спасиће нас ако желимо, и ако будемо у цркви његовој ми ћемо бити спашени. Али, ако нисмо у цркви његовој да смо не знам какви моралисти, да не знам каква добра дела чинимо нећемо се спасти, јер нема спасења без цркве, нема спасења без заједнице. Зато Апостол Павле, кад говори хришћанима да воде рачуна како живе у цркви, каже „ко поквари цркву, поквариће њега Бог“. и смо ту у цркви и хоћемо таквог Христа, рођеног, страдалног, васкрслог, преображеног, вазнесеног Христа који је не само Бог, него и Бог и човек. Он ће нас да разуме зато што је и Бог и човек. Само да ми разумемо његову љубав и да му на љубав одговоримо у свом животу.

n

n

m

29


30


31


32


33


34


35


36


37


38


39


40


41


42


43


44


45


46


47


48


49


50


51


52


zahvalnost lekarima e

пископ шумадијски и администратор Епархије жичке Јован доделио је захвалнице лекарима Здравственог центра „Студеница“ који су показали несебичну љубав, и учинили све што је било у њиховој моћи, да олакшају последње дане живота владике Хризостома. Међу награђенима су специјалиста онкологије др Душица Александровић, специјалиста опште медицине и начелница Службе кућног лечења примаријус др Рада Новаковић и специјалиста анестизиологије и реаниматологије примаријус др Радомир Висковић, начелник Интензивне неге Здравственог центра. есебичну љубав и бригу показали су и свештеници, монаси и благоверни народ у чије име је владика Јован захвалио свима који су испољили самоодрицајућу љубав према Епархији жичкој и Српској православној цркви. аш бивши владика се, браћо и сестре, молио, служио свету литургију и приносио жртву за све вас. Он се и данас моли за све нас. Зато вас молим да га не заборавите у својим молитвама, а он је сада у већој предности него сви ми. Бог је тако хтео. Не долазимо на овај свет, нити одлазимо са њега, својом вољом. Он је у већој предности прво што више не може да греши, а сваки човек греши, и владика греши. Може пред престолом још усрдније да моли и доприноси. Нека Бог руководи црквом, где, ко, шта, то ће Бог да одреди, а ми смо ушли у цркву слободне воље, Кад смо већ ушли не може да ради свако шта хоће – поручио је верницима и награђенима владика Јован.

n v

53


54


55


56


57


58


59


60


61


62


63


Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ tomart@open.telekom.rs

DnevINk 20  

Kraljevacki DnevINk

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you