Preko rijeka by Fondacija Mak Dizdar

Mak Dizdar Modra Rijeka

Modra rijeka Nikto ne zna gdje je ona Malo znamo al je znano Iza gore iza dola Iza sedam iza osam I još dalje i još gore Preko gorkih preko mornih Preko gloga preko drače Preko žege preko stege Preko slutnje preko sumnje Iza devet iza deset Tamo dolje ispod zemlje I onamo iznad neba I još dublje i još jače Iza šutnje iza tmače Gdje pjetlovi ne pjevaju Gdje se ne zna za glas roga I još huđe i još luđe Iza uma iza boga Ima jedna modra rijeka Široka je duboka je Sto godina široka je Tisuć ljeta duboka jest O duljini i ne sanjaj Tma i tmuša neprebolna Ima jedna modra rijeka Ima jedna modra rijeka Valja nama preko rijeke

Sara Škrba, Ena Bešo, Nina Haračić, Ibrahim Razić, Muhamed Sefo (Stolac) Danica Golić (Beograd) Matej Vrebac (Sarajevo) Emanuel Muratović (Rijeka) Milica Brašanac (Užice)

Književni susreti „Preko rijeka“ U periodu od 10.09. do 13.09. 2015. u Stocu su održani književni susreti „Preko rijeka“. Prvenstveni cilj ovog susreta bio je umanjivanje sveprisutnosti granica i podijeljenosti među mladima na nacionalnoj osnovi. Ono čemu mi možemo posvedočiti nakon rada na ovom zadatku je da je taj cilj ispunjen. Gorčin Dizdar, predsjednik Upravnog odbora fondacije „Mak Dizdar“ nam je dao više informacija o tome kako je nastala sama ideja o stvaranju ovakve manifestacije, te kome trebamo biti najviše zahvalni za priređivanje ovakvog, lijepog i zanimljivog iskustva, a nadasve korisnog. Naime, sama ideja o ovim književnim susretima se rodila još prije nekoliko godina, nakon Gorčinove posjete književnom festivalu „Na pola puta“ u Užicu. U razgovoru sa Ružicom Marjanović, direktoricom ove manifestacije, rodila se ideja da se nešto slično organizuje i u Stocu, vidjevši kako na ovakvim susretima književnici iz raznih dijelova regiona, te mnogobrojna užička omladina ima priliku za upoznavanjem i razmjenjivanjem raznih znanja i iskustava. Nakon toga su napisali projekat, te aplicirali na nekoliko konkursa, i konačno dobili podršku UNICEF-a u sklopu inicijative Dijalog za budućnost. U Stocu su se sastali misteriozni učenici škola iz Srbije (Gimnazija “Kreativno pero” – Beograd, Baletska škola “Lujo Davičo” – Beograd, “Užička gimnazija” – Užice), Hrvatske (“Prva riječka hrvatska gimnazija” – Rijeka, “Privatna klasična gimnazija” – Zagreb) te Bosne i Hercegovine (“Opća gimnazija Katoličkog školskog centra” – Sarajevo, “Srednja škola Stolac” – Stolac). Učenici SŠ Stolac, udomaćili su učenike iz drugih gradva i s njima proveli sljedeća četiri dana.

Gosti Na ovogodišnjim susretima imali smo priliku razgovarati sa Tanjom Mravak, Nebojšom Lujanovićem, Selvedinom Avdićem, Alminom Kaplanom, Radmilom Lazić, Draganom Mladenović.

Održani su razgovori za upoznavanje sa autorima, kako o djelima tako i značenju književnosti u našem životu općenito. Uzimajući u obzir pisce koji su sudjelovali na književnim susretima “Preko rijeka” mora se reći da su nadmašili očekivanja svih učenika. Na pitanje kako su to uspjeli postoji bezbroj razloga. Počevši od njihove pristupačnosti nama, znatiželjnim učenicima, do njihovog jedinstvenog šarma. Svatko nas je očarao na svoj način. Prema mišljenju učenika nije bilo zamjerke na odabir pisaca. Pohvalu svakako treba dati i predavačima od koji smo naučili puno toga. Dejan Ilić se potrudio da nas što više uključi u predavanje I pokaže zašto je važno čitati i pravilno shvatati književnost. Nenad Veličković i Gorčin Dizdar su se potrudili da što više shvatimo književno stvaralaštvo Maka Dizdara, i samu njegovu tematiku. Iako su se i pisci i predavači dobro potrudili ni učenici nisu ostali dužni. Postavljana su mnoga pitanja, široke tematike.

Čitalački klubovi Pripreme u školama su počele krajem prethodne školske godine, kada su sve škole aktivno počele da rade na čitanju i pripremanju predstavljanja pisaca koji su bili gosti festivala ove godine. S’ obzirom da je ubrzo došao i školski raspust, socijalni mediji su uzeli maha u komunikaciji i kako to već ide, sve se nekako stišalo sa letovanjima, izlascima i prosto lenčarenjem. Što se tiče učenika koji nisu iz Stoca, njihova očekivanja od grada nisu bila velika što potvrđju reakcije po njihovom dolasku. Svi su se iznenadili koliko je Stolac zapravo prekrasan grad lokacije u istočnom, ne zapadnom, ili… pa, u Hercegovini je, ne u Bosni, to je ono bitno. Svi su mu se divili a neki od posebnih komentara bili su: „Voljela bih ovdje roditi djecu.“, „Jel’ ovdje negdje živi Smaug iz Hobita?“ „Ovoliko česma po ulicama mislim da nema ni New York iako sam grad vidjela samo u filmovima.“ Dobro, možda smo malo hiperbolisali, ali suština je tu :-) – Niko nije ni pomislio da će sve biti tolikoo odlično!

Iz ugla učenika Govoriti ćemo najprije o rasporedu, točnije o dijelovima dana gdje smo „razvijali svoje moždane vijuge“. Bio je loš. Eto, svi se slažemo, zar ne? Šala mala. Dobro, srednje velika šala… a u svakoj šali, pola je istine, ne? Ovdje ćemo skratiti na nekakvu petinu

istine, jer raspored ipak nije toooliko bio loš. Ono što je uglavnom smetalo većini jesu malo prevelika otezanja. Samo malo. Bez ljutnje. Razgovori, intervjui, večeri poezije, predavanja… sve je to bilo dugo i do kasno. Mada većina ima primjedbe tek za večeri poezije, koje su htjeli preimenovati u „Predvečeri poezije“ (Bože sačuvaj!) Sve u svemu, raspored se po želji mnogih trebao završavati oko 19h. Dosta humora, sad ćemo o ozbiljnim večernjim izlascima i dosadnom slobodnom vremenu koje su učenici imali na raspolaganju. Opet šala. Samo bez ikakvog udjela istine. „Provodi su bili nezaboravni!“ Da, možeš si misliti. Maleni oblici amnezija (znate svi već kakvih) bile su gotovo sveprisutne. Ali, srce nam ostaje zaigrano, tako da znamo da smo se lijepo proveli. I, čak i ako zanemarimo noćne izlaske, stvarno jesmo. Svi priznaju da su se bojali prvih dojmova o svojim novim prijateljima, ali ubrzo smo shvatili kako napetosti u zraku uopće nije bilo. Jednom riječju, bilo je… nezamislivo dobro. To su dvije riječi, ali znate što je pisac htio reći.

Zašto je ovaj festival važan? Okupili smo se, ove godine u Stocu, prije svega, radi razmenjivanja naših stavova o pročitanim djelima izabranih autora. Naučili smo što znači biti pismen i znati čitati – čitanje ne predstavlja zurenje u knjigu, čitanje znači razumljivost pročitanog. A u međuvremenu naučili smo i slušati jedni druge, razmenjivati mišljenja i savjete. Bitna činjenica je da smo se svi družili, i da nije bilo nikakvih predrasuda između nas, shvatili smo da mi u suštini i nismo različiti, jer sve nas zanimaju identične stvari. Nitko od nas nije imao iskrivljenu sliku u smislu religijskog pogleda. Nas ne zanima prošlost, mi ne strepimo o budućnosti, mi smo tu da promijenimo sadašnjost, zaboravimo na ograničenost. Svi smo imali istu zanimaciju, književnost. Najveći cilj, svima nama, jeste da okupimo što veći broj omladine, iz što većeg broja gradova, sa što različitijim stavovima i mišljenjima. Nama, učenicima uvijek dobro dođe upoznavanje, druženje , te konsultacije s nekim tko ne razmišlja na isti način kao mi. Najveća želja nam je da se ovi susreti nastave, kako s našim tako i s budućim generacijama, cilj nam je da nas bude više, dakle priključiti sve više zainteresiranih učesnika. Ovo možemo unaprijediti samo ako budemo složni, i sigurni u ono što želimo. Ne želimo da se ovaj projekat prekine, težimo nastavku, ako ne u Stocu ponovno, onda svakako u nekom drugom gradu iz regiona. Da li je ovih 20-ak dana bilo naporno? Jeste. Društvene mreže jesu olakšale i omogućile našu komunikaciju, ali treba to sve uklopiti. A onda, kada se uzme u obzir naš zadatak, mi smo trebali

uklopiti, otprilike, 10 puta više ljudi nakon što se mi sami uklopimo. A onda saznati njihova iskrena mišljenja i osećanja. Bez obzira, mislim da je svako od nas 8 uživao radeći ovaj zadatak i da smo se proveli odlično. Nekako, svaki naš sastanak bi počeo radno, to bismo završili ekspresno, zato što svi žurimo, a onda bi još dva sata pričali. I da nije bilo tako, krajnji rezultat ne bi bio ovako dobar. ‘’Bilo je zanimljivo raditi na prikupljanju podataka jer je uvijek zabavno čuti drugačije utiske o susretu, a opet vrlo slične jer je svima bilo super. Veoma je zanimljivo bilo snimanje videa u kojima su iznesene konkluzije jer smo se međusobno snimali i to se ponavaljalo po sto puta, zbog smijeha koji se čuo iza kamere.’’ – Muhamed Sefo

HVALA! Nakon što smo mišljenja svih vas predstavili, iskoristićemo ovaj prostor za naše (i nećemo dužiti): Svi ste bili neverovatno strpljivi sa anketom. A onda i sa našim dodatnim pitanjima nekima. Hvala. Što se tiče samog festivala, šta da kažemo a da nije rečeno? Još jednom HVALA za neverovatnu i predivnu priliku! (Video koji prati ovaj tekst pogledajte na http://makdizdar.ba/knjizevni-susreti-preko-rijeka-utisci)

Bitna činjenica je da smo se svi družili, i da nije bilo nikakvih predrasuda između nas, shvatili smo da mi u suštini i nismo različiti, jer sve nas zanimaju identične stvari. 12

Almin Kaplan Ospice

Narance U Boga ima dana K’o u moje nene naranača (Oboje ih U kredencu čuvaju Iz kojeg miriše I kad zatvoren je) Kao Bog, moja nena Kad joj dođeš Pa kad pođeš Iz kredenca, da ne vidi niko Jednu naranču uzme I potpazuh ti je tutne Tad suncu, k’o djetetu Bude mrsko Što mora – oko brda Šuma i plavih mora Ponovo obilaziti Svoj krug I bude mu krivo Što ga njegova nena Ne jamije više Iz mraka kredenca božijeg

***

Kad me budeš primao u svoje carstvo – u rukama kad me budeš ninao Da me spustiš u džehenemski oganj Kao dijete, na krevet, pred vakcinu Ja ću tad zatvoriti oči – I brojati neprospavane noći uoči Bajrama (Kao ovce) I slušati šumor jablana Što drhte od tebe Oče – danonoćnog stražara Koji našoj kući prilaziš uvijek, i uvijek sa svih strana Uspavat će me majčina ruka Dok očevu bajramsku košulju pegla (San će biti lak znaš već – kako Ti zaspe loš đak) A kad me đavli budu gledali Meni će mirisati majčina sarma Iz one besane noći Uoči Bajrama I mojoj postelji od ognja Biti paravan

Bijelo

Nikad nisam bio u Srebrenici I nikad me tamo neće biti Tamo su oblaci teški Tamo su oblaci teški

Tamo jezik zadeblja od Slova kojim se izgovara Srebrenica A mjesec nije srebro Već željezo, zahrđalo Noge ti oteknu I bole – kažu U rane ti se pretvori tijelo I vrazi ih sole A oči bole, bole, bole – od bjeline Od hrđe, od soli i od navala svojine Svaki cvijet je tvoj, i svaka vlat trave – u člancima noge lomi I oblak se onaj tugom tovi K’o krme pred klanje Pred klanjanje ciči zrak I ruke škripe I zubi ti, kažu, ispadaju od sebe sami Da označe put do kuće Da se ne izgubiš u gustišu polomljenih vlati Jer kažu, k’o mrav si, tamo, u Srebrenici K’o pijanac – hodaš i udaraš u nišane Koji nikako da nanišane Božije lice I pitaju ga Zar ima obraza Za ptice iznad Srebrenice

Robert Zuljani Prva riječka hrvatska gimnazija, Rijeka

Almin Kaplan bosanskohercegovački je književnik rođen 1985. godine u Mostaru. Živi u Pješivac-Gredi kod Stoca i jedan je od šestero književnika s kojima smo mi, učenici sudionici projekta LINE i književnog susreta Preko rijeka, imali priliku (i zadovoljstvo) susresti se u rujnu 2015. godine. Almin piše poeziju i kratke priče koje su tijekom godina objavljivane u književnim časopisima poput Most, Idiot i Slovo Gorčina. Njegovu treću knjigu, zbirku poezije "Ospice" iz 2014., na susretima su nam predstavili učenici iz Opće gimnazije Katoličkog školskog centra u Sarajevu. Almin je inače dobitnik dvije književne nagrade ("Mak Dizdar" i "Ritko Rastović") i zastupljen je u dvije antologijske zbirke moderne književnosti. Na susretu u Stocu Almin je plijenio pozornost svojim dobroćudnim izgledom i samozatajnošću, čiji je kontekst postao jasniji kada smo poslušali prezentaciju o njegovom djelu, posebno o zbirci pjesama pod nazivom "Ospice" u kojoj se bavi teškom tematikom – govori o periodu djetinjstva koje se dešavalo dvije godine prije rata u Bosni i Hercegovini te je pokušao diskretno nagovijestiti što ih je čekalo 90-ih godina, ali sve to iz dječje perspektive. "Ospice" su velika i ozbiljna poezija koja je temeljito preokupirana djetinjstvom, odrastanjem i vremenom. Almin je mlad čovjek koji je imao nezavidan i bolan zadatak odrastanja tijekom rata u Bosni i Hercegovini. Svojim delikatnim, jednostavnim, a opet neizmjerno dubokim stilom on dočarava surovost ovakve situacije onako kako to samo može netko tko je kroz nju i prošao. U svojim uspomenama Almin je dijete, a kada ih bilježi, on je odrasla osoba koja funkcionira na drugačiji način. No ona temeljna čuvstva koje je onda osjećao ostaju duboko ukorijenjena u njegovoj osobi. Stihovi su raskomadani, sadržajem izravni, ali u isto vrijeme po mnogočemu implicitni. Čitajući nam, Almin je pred nas stavio misli jednog dječaka koji ni ne zna koliku težinu i značenje one nose, zatvorenog u svoj um, okruženog svačime, a ničime –

beznađem, neimaštinom, tugom; toliko zatupljenog od silnog događanja da sada samo percipira, a jedva osjeća; slaže i premeće misli kao kule od karata, jer sada ništa drugo ni ne može raditi, zarobljen u vihoru žalosnih okolnosti u kojem je on jedna sitna čestica prašine. Upravo u takvoj neizglednoj besmislenosti svoga sadržaja, Alminova poezija nalazi svoj najveći smisao. Iako se mogu činiti mutni, njegovi stihovi pisani su iznimno oštrom, dapače vrsnom rukom, i u širenju njihovog utjecaja na čitatelja ovi su susreti, između ostaloga, pronašli svoje značenje. U sobi. U kojoj spavamo. Majka, brat, otac i ja. Ako osluškuješ noću. Čut ćeš kako nam srca igraju kolo. I krv pretaču iz pretkomora. U komore. I pomislite: To pijani apostoli prolijevaju vino. (Iz zbirke “Ospice” Almina Kaplana)

Iako se mogu činiti mutni, njegovi stihovi pisani su iznimno oštrom, dapače vrsnom rukom, i u širenju njihovog utjecaja na čitatelja ovi su susreti, između ostaloga, pronašli svoje značenje.

Selvedin Avdic Sedam strahova

U malom naselju pored fabrike čelika živjeli su Adem i Badema Pegaz. Adem je bio krupni, mrki metalostrugar koji se rijetko smijao. Još rjeđe je govorio pa se o njemu i ne može mnogo ispričati. Njegova supruga Badema bila je apsolutna ljepotica, sazdana u savršenim proporcijama i s najboljim mogućim rasporedom crta na licu. Nikada niko nije saznao odakle ju je Adem doveo, ali kada je prvi put izašla u dvorište, vijest o njenoj senzacionalnoj ljepoti prostrujala je do tada neviđenom brzinom kroz sve kućice. Po prašnjavom putu ispred doma Pegaza prošao je defile svih porodica iz naselja, skenirali su je od glave do pete i sliku pohranjivali u memoriju, da im uljepša tužne dane. Bila je tačka u kojoj se križaju erotske fantazije stanovnika naselja, ljepša od svake televizijske voditeljice, zavodljivija od Loto djevojaka i blistavija od krasotica sa omota bombonjera. Između probušenih kada, narandžastih bojlera, otrovnog korova, starih automobilskih guma, kupusa u konzervama, plastičnih patuljaka i sličnih komada iz scenografije naselja, hodala je s dirljivom elegancijom i ponosom. Kada zabaci crnu, tešku kosu, a sunce u njoj pronađe sve moguće boje, moglo se od tolike ljepote istovremeno plakati i smijati. Nehotičan, obećavajući ton u njenom smijehu ili potpuno slučajan pregib tijela izazivao je eksplozivne polucije kod mladića, a muževi su škrgutali zubima. Zbog toga su je vrlo brzo zamrzile sve zrele žene i tračerski šištale dok je prolazila, a djevojčice su je u grupama pratile i podražavale kretnje. Badema tu pažnju nije primjećivala ili se, što je vjerovatnije, pravila da je ne vidi. Rijetko je izlazila, komšiluk ju je najčešće mogao vidjeti kako zalijeva cvijeće u dvorištu od crne prašine ili na prozoru čeka muža da se vrati iz fabrike. I uvijek je bila sama... Ipak, Adem je bio ljubomoran, plašio se da može izgubiti svoju ljepoticu pa je stalno njušio tragove uljeza. Dolazio je u različita doba s posla, s treskom otvarao ulazna vrata i u cipelama i kaputu pretraživao sobe. Viđen je i kako špijunira kuću iz žbunja i kako puže ispod prozora. Pričaju da se prvi put u životu nasmijao kada je čuo da je Badema trudna, a čitava tri dana nazdravljao je silueti fabrike kada je saznao da u stomaku leže blizanci. Nazvao ih je Albin i Aldin, obožavao ih, skoro trčao kroz naselje dok se vraćao s posla,

a jednom je prostro pelene na štrik u dvorištu. Bili su lijepa porodica, ukras čitavog naselja. Tragedija je počela sa prvim bijelim pramenovima na dječijim glavama. Do tada, svi Pegazi bili su crnokosi, pa je otac odmah zaključio da djeca nikako ne mogu biti njegova. Komšiluk ga je smirivao, govorio kako je to česta pojava i da će im kosa potamniti čim prohodaju. - Ako djeci tad kosa ne pocrni - rekao je Adem Bademi - onda ćeš ti sva poplavit. U očekivanju prvih koraka, otac je napetost smirivao rakijom. Kako su dječaci rasli, rasla je i nervoza, a s njom i sve veća potreba za pićem. Jedne večeri, braća su se uhvatila za ručice, nesigurno se podigla sa poda i polako prišla ocu koji je gledao televiziju. Dok su se ljuljali na jastučastim nogicama, bijeli uvojci plesali su na glavama. Adem ih je gurnuo nazad na pod, pali su uz vrisak, kao gumene igračke. Te večeri prvi put je istukao Bademu... Od tada, tukao ju je svaki dan, bez izuzetka. Da bi smanjila njegov bijes, Badema je dječake šišala do kože, ali otac je lako uočavao bijelo paperje i onda tukao još žešće. Kada u sumrak naselje utiša i porodice sjednu da večeraju, njeni krici su najavljivali dolazak noći i prestajali oko ponoći, kada Adem izgubi snagu. Niko iz naselja nije ni pokušao pomoći nesretnici. Muškarci su smatrali da bi bio opasan presedan uplesti se u tuđe bračne odnose, a žene su mislile kako ima neke pravde u tome, jer njena ljepota nije bila poštena prema njima. Nije prošlo mnogo i komšiluk se sasvim navikao na Bademine krike, kao što je prihvatio i svakodnevne zemljotresne udarce teške metalurgije iz fabrike. Dječaci su rasli, bijeli kao veš iz reklama. Bili su neprestano sami, Badema se tokom dana oporavljala od batina, a djeca su ih izbjegavala poštujući naređenja svojih majki. Blizanci su kao mali duhovi tumarali između kuća i smišljali igre. Učili su anatomiju dok su živim žabama vadili utrobu, proučavali aerodinamiku čupajući krila vrapcima, ispitivali prag bola dok su palili zavezane mačke i kamenovali pse... Voljeli su gledati kako se život gasi u očima životinja i takmičiti se koji će prvi uočiti dolazak smrti. Životinje su bježale od njih, a oni su se ljudima uklanjali s puta. I komšiluk se pravio da ih ne vidi, sve dok u naselju nisu počeli nestajati predmeti - bicikla, veš, pite s prozora, tvrdo voće sa drveća, papuče ispred vrata, alat zaboravljen u travi... Naselje nije dugo razmišljalo, svi su zaključili da su braća Pegaz krivci i odlučili problem riješiti unutar mjesne zajednice. Na sastanku koji nika-

da nije bio posjećeniji, nakon rasprave o dinamici odvoza smeća, pod tačkom tekuća pitanja dogovorili su način na koji će dječake dozvati pameti. Bio je sumrak kada su mještani napravili zasjedu. Sačekali su blizance u mračnoj, slijepoj uličici, okružili ih i tukli letvama, palicama, vojničkim opasačima, oklagijama - šta je ko pronašao u kući. Dječiji krici miješali su se sa Bademinim koja je dvadesetak metara dalje trpila Ademove udarce. Premlaćivanje je stalo kada su dječaci izgubili svijest. Bilo je još snage u kaznenoj grupi, naravno, sve su to odrasli, snažni muškarci, metalurški radnici, mogli su ih prebijati do jutra, ali više nije bilo zanimljivo, lekcija je okončana. Razišli su se veselo, ćaskajući, odšetali sa oružjem na ramenima, kao seljaci sa kosidbe. Iza njih, u crnoj prašini, u plitkoj tami sumraka, ostala su da leže dva mala tijela. Dječaci su se nekako dovukli do svoje kuće i niko ih nije vidio skoro godinu dana. Niko i ne zna kako su se oporavili od batina. Ali, svi pamte ono jutro kada su izašli na dnevno svjetlo. Sasvim nepomični, stajali su u dovratku, u kvadratu mraka koji je izbijao iz kuće. Neki kažu da su stajali tako deset minuta, drugi se kunu u pola sata, a ima ih koji uporno ponavljaju da su Pegazi stajali čitav sat. To nije toliko ni važno, važno je da su oni istovremeno, sasvim sigurno dogovoreno, napravili jedan korak, napustili mrak i stali pod sunce. Svjetlost se odbila od njihovih glava. Imali su potpuno crvenu kosu! Ali, boja kose više nije bila važna, u ovom slučaju nije bitno da li je nešto crno ili bijelo. Adem je robijao dugačku kaznu zbog ubistva žene, a Badema je ležala ispod drvenog nišana na brdu iznad fabrike. Dječaci su nekoliko minuta škiljili na suncu, a kada su kročili na ulicu, zatvorili su se svi prozori i vrata u naselju. Dok su lagano hodali, utišalo se i pritajilo sve, ama baš sve što je imalo srce. Samo su tranzistori sa prozora svirali svoje uobičajene narodne pjesme. Tog jutra grad je dobio najopakije kriminalce u svojoj istoriji. Albin je krupan, konstruisan kao betonska brana, sa ogromnim šakama i debelim vratom. Aldin se izduljio u pljosnatog mršavca sa uskim ramenima i tankim rukama. Imaju široka lica na kojima ima prostora za još jedan par očiju. Oči su sitne, Albinove crvene i nemirne - klikeri potopljeni u vino ili krv, a morski psi imaju oči slične Aldinovim - prazne, ledene i preko njih se, kao i kod ajkula, navlači prozirni kapak čim Aldin otvori usta sa sitnim, oštrim zubima. Albin možda nije najjači čovjek u gradu, ali svi znaju da on nikada ne oprašta. Onaj ko se sukobi s njim, bolje da ga odmah dokrajči, jer će se Albin sigurno vratiti da završi započeto. Za Aldina se priča da nikada u svom životu nije volio ništa i nikog. Trpi samo Albi-

na, a i to iz čiste navike. Govori se da uživaju u mučenjima, da se prema ljudima odnose kao nekada prema životinjama. Da su svoj nauk o smrti doveli do perfekcije pa da žrtve mogu danima držati na rubu između dva svijeta i onda ih, u posljednjem trenutku povući nazad. U ovaj svijet. Ili ćušnuti naprijed. Kako kad... Takve priče omogućile su Pegazima da bez imalo muke drže čitav grad pod kontrolom. Svi gradski trgovci i zanatlije donose im procenat od zarade i radije zatvaraju radnje nego da uskrate danak. Policija prešutno odobrava njihovu strahovladu, jer Pegazi upravljaju podzemnim svijetom našeg grada. Održavaju uvijek isti nivo kriminala, ne dozvoljavaju porast koji bi zabrinuo vlasti i prisilio policiju na akciju. Ništa se ne može dogoditi bez njihovog znanja. Svaki kriminalac, pa i najmanji džeparoš, mora od njih tražiti odobrenje za rad i davati im dio plijena. Imaju u rukama policajce i kriminalce, pravdu i nepravdu. Određuju sredinu između svjetla i tame. Stvaraju sumrak. (Odlomak iz romana "Sedam strahova")

Što je to strah? David Jotevski Opća-realna gimnazija KŠC Sarajevo

Selvedin Avdić autor je romana "Sedam strahova" koji je proglašen najboljom knjigom Zeničkog proljeća 2010. godine, te je ušao u izbore za nekoliko nagrada. Već sam naslov knjige privukao me da je pročitam. Strahovi su nešto što nas prati kroz čitav život i bez njih ga ne možemo ni zamisliti. Pisac se dotiče i tema koje nadmašuju stvarnost i upušta se u sfere koje čovjek teško može razumski objasniti. To je onaj duhovni svijet koji se kroz čitavo čovječanstvo pokušava protumačiti. No, da se vratimo na glavnu temu, to jest strah. U knjizi autor kaže sljedeće: U novinama sam čitao intervju s Vladimirom Dodigom Trokutom u kojem on iznosi svoju računicu o nužnom broju strahova. Kaže da su ljudi opterećeni idejom pet osnovnih strahova: strahom od ljubavi, strahom od smrti, strahom od tijela, strahom od ludila i strahom od orgazmičkog iskustva. Smatram da postoji samo jedan univerzalan strah, a to je strah od smrti. Svi ostali strahovi dolaze s iskustvom ili proizlaze iz ovog. Naravno, ovo je samo moje mišljenje, ali čini mi se da kod likova u djelu preovladava upravo ovaj strah. Autorov poredak strahova u romanu glasi: strah od smrti, strah od bolesti, strah od siromaštva, strah od gmizavaca, strah od velike vode, strah od visine, strah da ne budem živ sahranjen. Tih sedam strahova progoni pripovjedača. Avdić piše i kako čovjek ima najmanje sedam strahova. Je li broj sedam upotrijebljen radi simbolike ili na temelju nekog autorovog istraživanja, ne bih znao reći. No, među ovih sedam strahova nije spomenut strah za koji mislim da čini glavnu radnju u romanu, a to je strah od samoće. Glavni lik, koji je ujedno i pripovjedač, djeluje jadno i skrhano zbog sudbine koja ga je zadesila. Žena ga ostavlja i nakon tog događaja gubi volju za životom. Više ne mari ni za šta, odriče se posla, a na um mu padaju čak i suicidalne misli. Njegovu bijedu primjećujemo u dijalogu s Mirnom, poznanicom koja od njega traži pomoć za postizanje vlastitih ciljeva: Napustila me žena i mislim da se nikad više neće vratiti. Ja sam kriv zbog njenog odlaska. Razmišljam samo o tome. Neću dva puta napraviti istu grešku. Zašto nas dvoje ne bismo pokušali? Ne mogu podnijeti samoću. I ti si sama, zar ne? Zašto bi me inače tražila?

Ovakav strah se javlja i kod drugih likova u djelu. To se najbolje primjećuje u Aleksinim pismima. Aleksa je Mirnin otac koji je također stari poznanik glavnog lika. Za vrijeme rata ostaje sam u gradu dok njegova žena odlazi s kćerkom izvan države. Nakon rata za Aleksu se više nije ni čulo. Pretpostavlja se da je ubijen u Muzičkoj školi gdje su tokom rata mučili ljude. Rat je period koji je sam po sebi brutalan i nema tolerancije ni za koju nacionalnost, pa je tako Aleksu zadesila nesretna sudbina. Godinama kasnije njegova kćerka Mirna odlučuje saznati sve što je vezano za njenog oca, te se obraća pripovjedaču. Iz Aleksinog dnevnika, koji mu ona daje, pripovjedač se poistovjećuje s Aleksom. Prati ih isti osjećaj samoće. Nekako sam stekao dojam da ni oni sami nisu protumačili tu samoću kao strah koji ih prati, i to najveći strah koji posjeduju. Toliko ih je zaokupio, da je taj strah postao i njihova realnost. Kada je čovjek usamljen, ne pomišlja ni na što drugo osim na smrt. U glavi mu se isprepliću razne pomisli koje ga jednostavno dovode do ludila. Evo što autor kaže o svom najvećem strahu: Znam kako izgleda najjači i najveći strah. Sreo sam ga onog dana kada sam se uplašio da se dogodilo nešto što se nikad, nikako, nipošto i nizašta ne smije dogoditi. Taj strah je još uvijek toliki da se plašim da ga opišem. Sve što za sada smijem i mogu jeste da kažem kako izgleda svijet. Nema svijeta. Ničeg nema. Lik kod kojeg je također izražen strah od samoće je Ahmed, Aleksin najbolji prijatelj. Ahmed je skoro čitav svoj život proveo sam. Bio je veoma ljubomoran na Aleksu koji je vodio obiteljski život. Kulminacija te ljubomore osjetila se tokom rata. U to vrijeme su ga Aleksine priče o žalovanju za ženom i kćerkom, ispunjavale ogromnim bijesom i mržnjom. Zahtijevao je od grupe kriminalaca da se Aleksa ubije. Zar takav osjećaj može čoveka dovesti do razmišljanja o ubojstvu? Zar nas strah može voditi kroz život? Mislim da ne smijemo dozvoliti da strah bude jači od nas, jer će nas u tom slučaju voditi kroz čitav život. No u romanu su predstavljena i dva lika koja djeluju neustrašivo. Oni su bili sam pojam straha. Svakom bi se građaninu ledila krv kad bi im se spomenuli. Riječ je o braći Pegaz. Albinu i Aldinu. Albin možda nije najjači čovjek u gradu, ali svi znaju da on nikad ne oprašta. Onaj ko se sukobi s njim, bolje da ga odmah dokrajči jer će

se Albin sigurno vratiti da završi započeto. Za Aldina se priča da nikad u životu nije volio ništa i nikog. Trpi samo Albina, a i to iz čiste navike. Govori se da uživaju u mučenjima, da se prema ljudima odnose kao nekad prema životinjama. Da su svoj nauk o smrti doveli do perfekcije pa da žrtve mogu danima držati na rubu između dva svijeta i onda ih, u posljednjem trenutku povući nazad. U ovaj svijet. Ili ćušnuti naprijed. Kako kad... Takve priče omogućile su Pegazima da bez imalo muke drže cijeli grad pod kontrolom. Smatram da čovjek koji nema straha ne postoji. Kad ne bismo imali strahove, srljali bismo po svijetu bez ikakvog razumnog uvida u određene situacije. Mislim da pisac ipak nije htio da kaže da postoje osobe bez straha, predstavljajući ih kao osobe čija je ličnost pokvarena od samog djetinjstva, već ih spominje kako bi nam što bolje dočarao strah. Kada već spominjem braću Pegaz, htio bih se dotaći još jedne teme. Riječ je o moralu ljudi i jesu li spremni pomoći drugom u nevolji. Braća Pegaz odrastaju ne baš tako lijepim djetinjstvom. Bili su svjedoci svakodnevnog nasilja njihovog oca nad majkom. Čitavo susjedstvo je znalo o tome, ali nitko nije ni pomislio da nekako intervenira. Kada su se po susjedstvu proširile priče da su braća odgovorna za krađu stvari, svi su se digli na noge. Osveta susjeda je bila strahovita, pa su tako braća bila izložena teškim udarcima. Čovjek je jedno sebično stvorenje. Sama pomisao na to da je čovjek svjedok neke loše situacije i da u nju gleda mrtav hladan je prije svega i zabinjavajuća. Ne bih znao reći da li je ovo primitivizam koji odlikuje ljude s Balkana ili je ovo opća karakteristika svih ljudi. Slažem se s tim da su vlastiti problemi bitniji od tuđih, ali ako se već nalazimo u situaciji da možemo bar nekako pomoći drugima, uradimo to. Nažalost, ovo je svakodnevna pojava i smatram da se najprije ovaj slučaj treba ispraviti ako težimo ka poboljšanju međuljudskih odnosa. Tema koja pokreće radnju upravo je po meni i njazanimljvija tema u ovom romanu. Riječ je o mističnosti „stvorenja“ koje nazivamo duhovi. U djelu je Aleksa vidio duha u rudniku, koji ga je pozdravio na njemačkom: „Gluck auf“. Kasnije se saznaje da je vidio Perkmana, duha koji je već dobro poznat rudarima. Njegovo javljanje određenoj osobi ujedno je značilo i upozorenje. Aleksa se posvećuje istragama o duhovima ne bi li saznao kako da ponovo sretne Perkmana. Evo kako su te duhove opisali u jednoj knjizi koju je Aleksa proučavao: U Njemačkoj postoje predanja o podzemnom duhu rudnika – bergmannu, koji se javlja u obliku patuljka. Bergmanni ljude pozdraljaju s „Gluck auf“, veseli su, plešu pred svojim kraljem, pomažu siromašnim rudarima da otkopaju što više rude. U Tiringiji smatraju da rudari moraju prvi pozdraviti duha kada ga sretnu, pa će on biti blagonaklon prema njima. U Šleziji veruju da se na njegov pozdrav nipošto ne smije odgovoriti, jer će se tada desiti neka nesreća rudaru koji je prihvatio pozdrav, pa i čitavoj grupi.

Duhovi se mogu različito doživljavati. U ovom slučaju kao nešto materijalno. Pripovjedač govori kako osjeća neku težinu u svom tijelu, kao da u njemu postoji još neka osoba. Kada se Aleksi javio duh, mislim da ga je to njegova podsvijest htjela upozoriti na nešto, a ne duh. Kao da naš um stvara sliku koju mi doživljavamo kao da je stvarna, odnosno duhovnu sferu našeg uma preobražavamo u materijalnu. O tome postoje li duhovi stvarno, ne želim pričati jer to je tema kojom se bave religija i znanost. Ono što iz djela mogu zaključiti jeste da naši strahovi stvaraju te duhove. Oni nas upozoravaju na nešto, a ako ih ne poslušamo, sami će nam odrediti sudbinu. Djelo je ostavilo jak utisak na mene prije svega zato što su obrađene zanimljive teme koje potiču na razmišljanje. I sam ne mogu da vjerujem da je ovakvo djelo uspjelo stati na samo dvadest stranica. Tema je odlično razrađena i jako je opširna u odnosu na broj stranica koje su bile potrebne da se napiše.

Ono što iz djela mogu zaključiti jeste da naši strahovi stvaraju te duhove. Oni nas upozoravaju na nešto, a ako ih ne poslušamo, sami će nam odrediti sudbinu.

Tanja Mravak Obiteljski dnevnik

— Ej! Pa dobra — tu ga je poljubila, pa nastavila — večer sine. Pa je poljubila i mene. Dobra… cmok… večer — Ajde, sidite, sidite — pa je šapnula. — Javi se ćaći. — Dobra večer, ćaća. — Dobra večer, barba Josipe — rekla sam i ja. Njegov otac sjedio je na kauču u drugom dijelu njihove Francuske. Tako su zvali prostoriju koja je bila kuhinja, blagovaonica i dnevni boravak. Stol u blagovaonici i kauč dijelio je šank sa dvije police na kojima su stajale kristalne vaze, čaše i keramičke figurice koje je njegova majka dobivala kao razrednica za Dan žena i kraj školske godine. Kroz kristal sam vidjela stopala koje je Matkov otac ispružio na stolić. — Mhm — rekao je i nagnuo se uzeti čašu vina sa stolića — Dobra… — rekao je dok je prinosio čašu ustima. Tad sam mu vidjela i glavu. — …večer — nastavio je kad je otpio gutljaj. Uzeo je daljinski i malo pojačao ton. Na televizoru je otkucavalo vrijeme do dnevnika uz dramatične tonove. — Ajte dico sidite. Burek je još vruć. Žurno je stavljala komade bureka koji su bili veći od tanjura. Stavila je tanjure ispred nas, donijela litru vina i čaše i s kuhinjskom krpom u krilu sjela na drugi kraj stola. Nalaktila se, nakrivila glavu, stavila je u dlan, i gledala Marka kako reže prvi komad bureka. Otac je s kauča ponovio gestu, otpio gutljaj vina. Čula sam kako stavlja čašu na stol. — Poštovani gledatelji, dobra večer, gledate dnevnik. — Dnevnik je — promrmljao je Matkov otac. — Vidi sine — započela je tiho majka gužvajući krpu — ćaća i ja smo pričali… Matko je zakolutao očima ne dižući pogled s tanjura. Ja sam otpila gutljaj vina. Matkova je majka raširila krpu po stolu, poravnala je dlanovima i precizno spajajući krajeve, savila na pola. — Ćaća misli da bi vama bilo najpametnije da živite ovde neko vrime. Dajete puste novce tuđem čoviku, a ovako bi mogli uplaćivat stambenu štednju. Jel tako dušo? Ovo zadnje bilo je upućeno meni. Al ja sam baš stavila zalogaj u usta. Inače, ona pravi izvanredan burek. Matko je progovorio punih usta. — Asti, evo je opet. Jesan ti reka… — Ššš tiše — upozorila ga je majka pokazujući kažiprstom kroz kristal na polici. — … sto puta da nećemo živit ovde nego da oćemo živit sami. Onda je ona malko zašutjela, nakrivila opet glavu i ravnala savijenu krpu. — Slušaj sine — progovorila je gladeći krpu i ne dižući pogled s nje.— Nemojte odma tako. Reka je ćaća da bi mogli i u staru kuću. Digli bi kreditić i malo je obnovili. Eno, šta joj fali? To van je stara gradnja, solidna. Neće se ta u potresu srušit. Jel tako dušo?

Ja nisam podizala glavu. Odvajala sam sir od tijesta, meko tijesto od pečenog pa pravila male zalogaje od sira i pečenog tijesta. Meko tijesto nožem sam raspoređivala po rubu tanjura. Opet je s druge strane police zazveckala čaša i čuo se glasan gutljaj. Radilo se o unutarnjoj politici. Matko je uzdahnuo. — Majko, neću obnavljat staru kuću. Tamo tetka ima sobu i ne da mi se svaki dan gledat kako ona ulazi u nju nešto važno ostavljat i slagat. — Ma neće ona, sine — nagnula se majka prema mom mužu. — Ona je razumna žena. Još jednom je spojila krajeve krpe i presavila je na četvrtinu. — Al, eto, možemo mi u staru kuću, a vi ovde. — Nećemo, majko, živit ovde. Sad možemo plaćat podstanarstvo, a kad se ona zaposli kupit ćemo stan. Sad je i Matko popio malo vina. Majka je gladila složenu krpu nastojeći izravnati nabore od gužvanja. — Jel ti lipo dušo? — A, je, je. Izvrsno. Uvik napravite dobar burek — sad sam morala nešto reći. Onda se opet vratila krpi. — Vidi sine, ćaća je reka da bi on iščupa lozu i da možete u vinogradu napravit kuću. To van isto ne bi bilo loše, a jel tako, dušo? Ja sam otpila još malo vina. I moj svekar isto. I još je malo pojačao ton. Prebacili smo se u međunarodne vode. Opet je nešto bilo u pojasu Gaze. Matko je spustio nož i vilicu na tanjur i prvi put podigao glavu. — Nećemo živit ovde, ni u staroj kući, nit ću radit kuću u vinogradu oko kojeg susjedi drže prasad i krave. Neću se cili život svađat za putić, nit ganjat po sudovima za ograde. Dosta mi je toga. I vratio se bureku. Rezala sam pripremljene komadiće tijesta i sira na pola. Matkova majka još je jednom savila krpu. U pravoj Francuskoj opet je prometni kolaps. — Pa šta bi vi sine? Evo… ti reci, pa ću ja pričat s ćaćon pa ćemo vidit. — Ja bi da me ne gnjaviš više. I neću se vraćat ovde živit. — Ma ne gnjavin te sine, dodirnula ga je jednom rukom po podlaktici, a drugom je čvrsto pritiskala krpu. Onda se okrenula prema meni — Jel tako da ga ne gnjavin? A mene je moja majka naučila da se ne govori punih usta. Zagrebačka filharmonija je nešto, ali ne znam što jer se tad utišao ton. Matkov otac ulio je malo vina iz bokala, a par kapljica se prolilo po stoliću. Pokupio ih je kažiprstom i polizao. S naše strane police noževi su rezali burek i škripali po tanjuru. Matko me tad prvi put pogledao i slegnuo ramenima. Ramenima sam slegnula i ja. Onda mi je namignuo pa sam mu opet uzvratila gestom. Sport je prekinuo našu mimiku. — Pa sine — uredno složenom krpom brisala je mrvice oko Matkovog tanjura. — Mi smo do lani živili s didom. A znaš kakav je bio. Al evo, ćaća i ja smo isto ostali normalni. Jel tako dušo? Ništa nisam imala ni u ustima ni u ruci pa sam i ja počela kupiti mrvice. Ali moj Matko zna kad je najpotrebniji.

— Ne bi ja više o tome priča. Kupit ćemo stan u gradu kad budemo mogli i gotovo. Neću kopat vinograd, neću sadit kumpire. Nit iman volje, nit iman kad. Majka je skupila mrvice na hrpu i stavila krpu na koljena. — Ćaća će poludit kad čuje. Matkov otac ostavio je čašu na policu i provirio između nje i keramičke mačkice. — Alo! Ej! Sad će vrime!

Emilija Milojević Užička gimnazija

Knjiga priča „Moramo razgovarati“, autorke Tanje Mravak, iznosi suštinski problem današnjeg čoveka, u eri sajber svetova i sve veće emotivne zatupljenosti, a to je nedostatak komunikacije. Nameće se pitanje: Gde smo izgubili tu sposobnost da zaista razgovaramo i razgovorom dopremo do čoveka bliskog nama? Sam naslov knjige sugeriše rešenje ovog problema. Svi moramo razgovarati kako bismo prevazišli jaz koji nastaje između ljudi usled okrenutosti sebi, svojim potrebama i nezainteresovanosti za druge ljude. Ali kako razgovarati ako niko ne iznosi ono što suštinski muči čoveka, već razgovor svodimo na besmislenu razmenu informacija, bez dubljeg unošenja sebe? Razgovori vođeni u ovoj knjizi me podsećaju na one koje često vodimo sa nekim nepoznatimna razgovor o vremenu, koji je prazan, besmislen i služi samo da bi ispunio neprijatnu tišinu koja bi mogla nastati. U knjizi su prikazani fragmenti svakodnevice u kojima su likovi izgubljeni, nesposobni da dopru jedni do drugih. Likovi se uglavnom vole, što priče čini još tragičnijim. Ljudi dele sve, osim sposobnosti stvarne komunikacije. Oslikane su prigušene emocije, problemi gurnuti pod tepih, zlokobno ćutanje koje skriva ono neizrečeno ili prećutano koje tišti čoveka. Svi su pasivni posmatrači, osujećeni životom, ograničeni, nesrećni. Junak prve priče „Audizam“, nesposoban je da čuje, odnosno da se izmesti iz ličnog interesovanja kako bi čuo drugu osobu. Naslovnu priču, „Moramo razgovarati“, odlikuje izbegavanje direktnog kontakta i suočavanja; razgovori su o svakodnevnim obavezama, detetu, školi. Rečenica „Moramo razgovarati“ sadrži dozu pretnje, ali i želju da se problem reši, poštuju pravila i kontroliše. Likovi razgovaraju usputno, dok rade nešto drugo-ručaju, ispisuju nalepnice za sveske, pa se tako taj veoma važan razgovor i ne održi. U priči „Sreća“ jasno je data udaljenost, nedostatak empatije, želja da nekome bude grozno, koja se pravda onom čuvenom: „Kao da je meni dobro, jebote!“ Još jedna upečatljiva priča jeste „Spido“ koja ilustruje nesposobnost da istrajemo u želji da nešto promenimo-muž svojoj ženi predlaže da odu na more, ali gubi interesovanje čim ona zamakne u kupatilo. A čak i kada se odlučimo za promenu, kao u priči

„Pivac“, iz nedovoljne hrabrosti da otvoreno istupimo, vratićemo se na ono staro. Iz straha da se suočimo sa bliskom osobom, ili onim što nam smeta, radićemo i pomalo smešne stvari. U priči „Nedjeljno jutro“, vidimo čoveka koji se trudi da ne napravi ni najmanji šum da ne bi probudio svoju ženu, a svaku radnju, od ustajanja iz kreveta, preko kuvanja kafe i paljenja cigarete, je razradio do sitnica. Kroz sve priče provejava loša komunikacija, ili čak njeno potpuno odsustvo, usamljenost, povlačenje u sebe, skrivanje pravih namera i razloga. Jedini način da prevaziđemo probleme jeste da „popravimo“ naše pokidane komunikacijske kanale, krstimo stvari pravim imenom, i otvoreno razgovaramo o svemu, jer se samo razgovorom može dopreti do suštine čoveka i otkriti pravi uzrok nekog problema ili nesporazuma.

Jedini način da prevaziđemo probleme jeste da 'popravimo' naše pokidane komunikacijske kanale, krstimo stvari pravim imenom, i otvoreno razgovaramo o svemu, jer se samo razgovorom može dopreti do suštine čoveka i otkriti pravi uzrok nekog problema ili nesporazuma.

Dragana Mladenovic Slova Ljubve

Dva vica 1.

ima jedan jako smešan vic o ciganima kao ciga opali ciganku dok ona kopa po kontejneru i muž te presamićene pita što si mi jebo ženu a ovaj kaže mislio sam da si je bacio razumeš kao tepih i ima onaj kada cigančica kaže bratu viri ti slina iz nosa a on joj odgovori ne seri sve sam pojeo a tek onaj mnogo je smešan kada ciga veli otkad je kroz selo prošao vodovod pička nema ni miris ni ukus a znaš onaj koja je jedinica brzine kod cigana kontejner po sekundi a kada ciganka prenese picajzle muji i kaže mu šta bi ti bubamare za deset evra a onaj kratak čemu služi torta na svadbi pa da se muve ne lepe za mladu a ima i jedan taj je bio hit prošle godine kao stoji ciganin na stanici čeka autobus i dođu

neki mladići kao pitaju ga šta radiš tu pizda ti mater ciganska si krao nešto nisi a jesi bar karao pičko nisi e sad ćeš mamicu ti cigansku sad ćeš da jebeš asfalt i tako zig hajl mnogo smešno 2. ima jedan jako smešan vic o srbima kao srbin opali srpkinju dok ona kopa po kontejneru i muž te presamićene pita što si mi jebo ženu a ovaj kaže mislio sam da si je bacio razumeš kao tepih i ima onaj kada mala srpkinja kaže bratu viri ti slina iz nosa a on joj odgovori ne seri sve sam pojeo a tek onaj mnogo je smešan kada srbin veli otkad je kroz selo prošao vodovod pička nema ni miris ni ukus a znaš onaj koja je jedinica brzine kod srba kontejner po sekundi

a kada srpkinja prenese picajzle muji i kaže mu šta bi ti bubamare za deset evra a onaj kratak čemu služi torta na svadbi pa da se muve ne lepe za mladu a ima i jedan taj je bio hit prošle godine kao stoji srbin na stanici čeka autobus i dođu neki mladići kao pitaju ga šta radiš tu pizda ti materina si krao nešto nisi a jesi bar karao pičko nisi e sad ćeš mamicu ti srpsku sad ćeš da jebeš asfalt i tako opet zig hajl ali više nije smešno

Рајна Ремовић

Гимназијa Креативно перо и Балетскa школa Лујо Давичо

Поезија Драгане Младеновић (О поезији Драгане Младеновић на песнички начин Драгане Младеновић) 1. име: драгана презиме: младеновић надимак: неустрашива песникиња српске савремене поезије рођена: ’77. у: франкенбергу завршила: филолошки факултет занимање: песникиња и: новинарка новинарка: у листу панчевац какве песме: шта пишеш: савремене савремене: о болестима друштвеног организма болестима: да каквим: дискриминација мањина, непријатељство међу људима, несрећне деведесете године и тако и тако: да, баш тако, смело, директно начин: молим писања: депоетизовано и фрагментарно о универзалним темама универзалним: да које су то: смрт, солидарност, толеранција, љубав, породица породица: јесте, породица деведесетих како: лепо објасни: односи у породици током оног преласка из социјалистичког у националистичко и капиталистичко и: и како рат и губитак ближњег у њему утиче на људе, контраст између оних који деле људе на странце и наше и оних који мисле да људи не треба никада да се свађају да се свађају: да да: да ратују у којој књизи: у Родбини о чему се ради: о породици која се распада и пати услед рата ког: па оног током деведесетих, након распада социјалистичке државе добро: добро

прочитаћу: здраво с богом: довиђења само потпис: драганамладеновић 2. Има један јако смешан виц о савременој поезији као наши песници причају о циганима и користе просте речи и још питају зашто нису у читанкама А има и онај када они смисле назив своје књиге као Слова љубве па као да нама није мука од оних досадних школских текстова А тек онај много је смешан када узмемо те збирке и читамо их па онда су нам оне супер ништа као наше застареле читанке А има и један тај је био хит међу ђацима прошле године као пита професор ђака која вам се песма из наше савремене поезије допала а ми кажемо Два вица и тако зиг хајл много смешно. 3. ја драгана песникиња новинарка која се не плашим да пишем о ромима

избеглицама гејевима ја сам учила ја сам пуно читала прочитала буку и бес много сам доживела и свугде сам била чак сам и рођена у франкенбергу ја драгана читана од стране средњошколаца добијала похвале објавила више од 8 књига објавила чувена Слова љубве ја изражавам своје мишљење гласно и пишем оригинално и креативно ја драгана стварам нове ликове и улазим у њихову кожу и сви ђаци су рекли да хоће моје стварне песме у читанке ја драгана рећи ћу ја њима кад ми није право а они мисле могу мене да заврну ја драгана питам јавно сада зашто је ли, образована јавности савремена поезија и проза нису у ученичким цењеним читанкама зашто питам ја драгана пишем о проблемима 21. века и остали добри савремени аутори пишу о битним данашњим стварима кажем вам сада архаичне су вам те читанке какве бре руже какве бре стрепње и несрећне љубави и камен земље Србије ако хоћете ви то идите читајте ја драгана нећу само то да читам а неће ни ђаци

хоћемо и данашње писце ја драгана сад сам вам све рекла сасула у лице како ја само умем а ви на крају како хоћете 4. слушај ако чујем ако те само још једном чујем да причаш лоше о савременој поезији само још једном да те чујем да причаш лажи о савременим песмама само још једном да те чујем да почнеш да паметујеш па измишљаш глупости о савременој поезији и збирци Слова љубве само још једном да начујем да говориш да је савремена поезија неповезана и бесмислена само још једном да дође до мене да кажеш песме не треба да буду слободне и да се баве правим проблемима ма само још једном да приметим да имаш негативан став o савременим песницима и песникињама савременим писцима да те само чујем 5. хајде причај нам о поезији драгане младеновић никада нисам стигла да прочитам њене књиге мамила те је смелост мамила те је занимљивост поезије баш кад сам узела да прочитам Магду назвала ме мајка рекла ми је да је то књига о смрти чудна књига настрана књига и да је никако не читам

има пуно ликова каже не можеш да се снађеш а све је у смрти али мама хтела сам да је што пре прекинем не читај то никако те људе и ситуације које замишља у коми то с разлогом држава не даје деци за лектиру побогу стани уплашила ме је та тишина читаћу шта хоћу читаћу драгану младеновић јер је стварна и занимљива и то није књига о смрти то је књига о солидарности о превазилажењу људских различитости и слагању о томе како је само та кома успела да покаже да треба да саосећамо са другима и да имамо љубави за друге људе а на крају ни то није довољно да нас натера да чујемо патње других и мама ја желим да читам такве књиге чудне, али које осликавају данашњи свет а само сам јој рекла важи мама али немој да трошиш телефон због тога молим те 6. она ми је скувала кафу у чуду сам (никада не кува кафу) показује ми да седнем у чуду сам (изгледа озбиљно) мислим да има нешто да ми каже ја се само надам да није нешто о Магди пијемо кафу гледа ме озбиљно чекам она се припрема и коначно изговара савремена поезија не чита се млади не знају за њу

не дају јој шансу необразовани су не разумеју више ни шта је књига ни шта ј е песма читају шунд маркетиншке књиге глупи су не знају не баве се проблемима и онда постану министри глупи министри који не знају ко је драгана младеновић који не знају за Магду то је мени жао

Литература: Драгана Младеновић (2006), Творница, Београд: Фабрика књига Драгана Младеновић (2010), Родбина, Београд: Фабрика књига Драгана Младеновић (2012), Магда, Београд: Фабрика књига Драгана Младеновић (2014) Слова љубве, Београд: Фабрика књига

архаичне су вам те читанке какве бре руже какве бре стрепње и несрећне љубави и камен земље Србије ако хоћете ви то идите читајте ја драгана нећу само то да читам а неће ни ђаци 45

Radmila Lazic Srce medj zubima

Takve pesme pisem Trebalo bi da imam novog ljubavnika, Ovog da se ratosiljam Kao konzerve kojoj je istekao rok upotrebe. Trebalo bi brza kola da vozim Kroz prozor kosa da mi vijori Kao kod kakve Rozamunde Što na konju jezdi. Takve pesme pišem. Trebalo bi do podne da spavam, Da se izležavam na širokom krevetu Kao poleglo žito po „majčici” zemlji. Trebalo bi da ne marim za vreme; Da ne kaskam, da ne žurim. Da ispijam dan za danom, do dna – naiskap! Noć po noć, kao cigaretu za cigaretom. Pa, opuške – pod potpeticu! Reči na žar.Vrućicu u pesme. Takve pesme pišem. Trebalo bi usku haljinu da nosim. Ramena krznom da ogrćem. Na visoke štikle da se penjem. Da se nafrakam i nakinđurim, Kao božićna jelka – Da me ne prepozna ni rođena majka. Trebalo bi da sam vedra, nasmejana, zavodljiva. Da pevam i plešem do tri izjutra. Da sam svesna svojih ženskih draži Kad mi kakav pastuv priđe. Takve pesme pišem. Trebalo bi da me ne dotiču Žaoke, bodlje, bumbara i osa. Maramicom kao kap znoja sa čela Da obrišem svaku boru, brigu.

Trebalo bi da imam dovoljno love Za kiriju, porez i još pride. Lova dobro dođe kad ponestane ostaloga. Kad zature se poljupci, kad iscure reči. S lovom mogu disati na kredit! Trebalo bi telo svoje da sunčam Na kakvoj steni, Daleko od dokova Sunovrata. Trebalo bi iz zemlje Apatije U zemlju Želja da emigriram, Sve da želim ničeg da se ne odričem. Trebalo bi u mirišljavoj peni da se kupam Žilet veni da primičem. Takve pesme pišem.

Mrtav pesnik

Bolje je biti mrtav pesnik nego živ. Živog pesnika najviše voli on sam. Mrtvog pesnika vole svi. Kada postane mrtav pesnik, Mnogi tek onda saznaju Da je uopšte bio pesnik. Do juče muž i brat, „uja“ „Komša“ i kum, Sada je Pesnik. Sahranjen o državnom trošku, I hvaljen na grobu, Mrtav pesnik postaje Veliki pesnik, Ili bar „jedan od najvećih“. Pesnik našeg naroda, Naše slavne nacije, I države u stalnom nastajanju. O mrtvog pesnika Svi se otimaju. Svojataju ga države i nacije, Gradovi i mesne zajednice. Niko se nije odrekao mrtvog pesnika. Svaki grad i selo bi da je zavičaj Mrtvom pesniku. Tako će ući u istoriju, Biti upisan u geografsku kartu, Dobiti donacije, manifestacije... Dok je živ, pesnik Može biti nenagrađen, Kada umre, književna nagrada Nosi njegovo ime. Mrtav pesnik dobija ulicu Sa svojim imenom. Istu onu kojom je išao Sam i neprimećen. Do juče bez stana, Kada umre, osiguran mu je dom I mir – večni. Možda i Aleja velikana -

Ako je bio član, ili bar simpatizer, Ovih na vlasti. Dok je živ, pesnik može biti sam, I nevoljen, Kada umre, nikad voljeniji. Staju u red Bivše žene i ljubavnice; One odbačene, I one nikad zaboravljene. Ne znaš kojoj da izjaviš saučešće. One koje su ga ostavile Postaju najprivrženije – Ucveljene udovice. Kada umre pesnik Prijatelji se množe Kao pečurke posle kiše. Nikad više prijatelja. Slučajni poznanik, Saputnik iz voza, Sapatnik iz kafane, Kolege-pisci. Neprijatelji postaju lanjski snegovi. Oni koje je pesnik izbegavao govore O danonoćnom druženju. Oni koji su ga izbegavali Štampaju nedovršene razgovore s njim. Nekrolozi, izjave, Feljtoni u nastavcima, Tiražne biografije, fotografije... Mrtav pesnik se umnožava. Nikad življi pesnik Nego kada je mrtav. Kada umre pesnik Priča se o njemu kao da je živ, Tek zamakao za ugao. „Bitanga“ , „skriboman“ i „debeovac“, Sada je uklet i neshvaćen, patriota, „nesrećnik“. Kada postane mrtav Pesnik

Sve njegovo postane dragoceno, Sve čega se dotakao, Sve što ga je taklo... Ljubavna pisma, I pisma mladim pesnicima. Tužbe i pritužbe, Plaćeni i neplaćeni računi... sve se čuva. Radni sto bez stolice, Pesnikovo pero s užeglim mastilom, Fotelja u kojoj je dremao, Nokšir, noćna kapa... već zavisno do veka U kom je krepao. Zaostavština se uvećava iz dana u dan. Nikad više imovine nego kad te nema. Ako slučajno nemaš sobu Sagradiće ti spomen-sobu, Samo ti budi mrtav.

Iva Udovičić Opća-realna gimnazija KŠC Sarajevo

Moji snovi sežu dalje Kaže se kako su rastanci i završeci uvijek najteži, no ako mene pitate, započeti pisati nešto još je teže. Kada napišemo tih nekoliko prvih redaka, sebi smo postavili okvire u kojima bismo se trebali zadržati, ali naš um to odbija prihvatiti. Nastavlja nas obasipati nebrojenim drugim mogućnostima i ne da nam se smiriti i nastaviti graditi odabranu ideju. Ali ako to uspijemo postići, riječi se dalje počinju same nizati. No ja danas imam drugačiji problem. Kako vam ispričati svoj doživljaj ove briljantne žene, a da to ne zasjenim svojim stavom o njenoj zbirci pjesama? Radmila Lazić višestruko je nagrađivana pjesnikinja, rođena u Kruševcu 1949., a sada živi u Beogradu. Smatra se jednom od najutjecajnijih pjesnikinja našeg vremena. Objavila je 9 zbirki pjesama i antiratne prepiske sa skupinom autora pod nazivom „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“. Kada smo sredinom devetog mjeseca došli u Stolac, ovu nevjerovatnu gospođu gotovo pa nisam ni primijetila. Uvijek je stajala negdje po strani i nije su puno isticala te sam je iz tog razloga u početku svrstala među profesore/ice. Drugog dana našeg boravka u Stocu svi moji početni utisci o njoj izletjeli su kroz prozor. Niti je bila tiha (ne mislim pod tim ništa ružno), niti povučena, niti ju je bilo strah reći što misli. Govorila je o položaju pjesnikinja u društvu, te odnosu kritičara prema piscima i spisateljicama i njihovim stavovima uopće. Poticala nas je da razmišljamo i iznosimo svoja mišljenja o različitim temama o kojima smo razgovarali. Nažalost, ne mogu isto reći za ovu njezinu zbirku. Srce međ zubima. Moj prvi susret sa zbirkom pjesama Radmile Lazić desio se istog tog dana samo nešto ranije. Svaka od šest škola koje su sudjelovale u književnom susretu „Preko rijeka“ dobila je 3-4 mjeseca ranije knjigu koju je na sastancima književnih klubova trebala pročitati i osmisliti kratku prezentaciju o autoru/ici i knjizi. Radmilinu zbirku dobila je škola iz Beograda. Pročitali su nam jednu od pjesama uz koju su osmislili baletnu koreografiju. Moram priznati da, dok su čitali tu pjesmu, nisam je uopće razumjela. Tada sam za to okrivila to što mi je pažnja bila podijeljena i

nisam se mogla usredotočiti, ali nakon što sam zbirku sama pročitala, uvidjela sam da to nije jedina pjesma koju ne razumijem. Iako sam upoznata s općim temama o kojima pjesnikinja piše u svojoj knjizi, kroz pjesme ih nisam mogla prepoznati, osim u rijetkim slučajevima.

Kao osoba ženskoga spola nisam stvorena da bih nekom služila i udovoljavala. Neću da budem zastavicadobrodošlica na njegovom kućnom pragu. Potrebno je razumjeti da osim što sam žena, osoba sam s vlastitim potrebama i željama i da nikome neću glumiti građanina drugog reda samo zbog svog spola.

Razlog zbog kojeg ne razumijem ovu knjigu može se pronaći i u tome što se nisam mogla povezati s pjesmama na dubljoj osnovi. Sad, prije nego što mi svi počnu „skakati za vrat“, pustite me da objasnim. To je moje osobno mišljenje. Ono ne mora biti ispravno i nitko se s njim ne mora slagati, ali ja to vidim ovako... Da bi mi se neko književno djelo svidjelo, a posebno kad je u pitanju poezija, da bih ga mogla razumjeti, moram biti u stanju s njim se i povezati. Potrebno mi je da, dok čitam, osjetim kako je autor/ica u napisano prenio dio sebe.

No nije sve ni tako crno. Ipak postoji pjesma u ovoj zbirci koja mi se svidjela. „Žensko pismo“ jasno prenosi poruku koju ovaj„muški svijet“ u kojem živim mora čuti i prihvatiti. Neću da budem poslušna i krotka, mazna kao mačka, privržena kao pseto... Kao osoba ženskoga spola nisam stvorena da bih nekom služila i udovoljavala. Neću da budem zastavica-dobrodošlica na njegovom kućnom pragu. Potrebno je razumjeti da osim što sam žena, osoba sam s vlastitim potrebama i željama i da nikome neću glumiti građanina drugog reda samo zbog svog spola. Glavni cilj u životu nije mi svidjeti se onom dečku u drugoj klupi, moji snovi sežu mnogo dalje. Za mene utrka ne završava u bijeloj vjenčanici s naborima i volanima. I kada ostarim, hoću sijedu kosu da je ne skrivam ili farbam. Evo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ova pjesma može otkriti više o mojim stavovima nego o ičemu drugom. Voljela bih se vratiti ovoj zbirci za nekoliko godina. Kada budem imala više iskustva i možda budem u stanju pojmiti ono o čemu je Radmila Lazić pisala. Također bih voljela porazgovarati s nekim tko je ovu zbirku pročitao i vidjeti na koji ju je način ta osoba doživjela. I sva moja mišljenja o ovoj zbirci ne bi smjela oduzeti od poštovanja koje ja prema pjesnikinji osjećam zbog snage da ustane i iznese svoje mišljenje svima koji su ga voljni pročitati.

Nebojsa Lujanovic Oblak boje ko탑e

Listopad Tramvaj me lagano ljuljao od Mažuranca do Save. Uspavljivale su me tišina i prazne stanice u pola sedam ujutro, ali me zato mučnina hvatala čim bih prešao Savski most. Kad su mu javili da mora srediti i ogromni jumbo plakat kod Muzeja suvremene umjetnosti, Zoran je prvo trljao ruke od zadovoljstva što smo dobili još deset dana sigurnog posla jer je taj plakat po veličini majka svih plakata. Kad su isporučili plakat, dobio je slom živaca. Kada sam stao ispred konstrukcije tog jumbo plakata na livadi pored Muzeja, zavrtjelo mi se u glavi pred grdosijom dugom najmanje pedeset, a visokom dvanaest metara. Sastojala se od dvjestotinjak okomitih i dugih limenih letvi koje su bile piramidalno zaobljene, s tri stranice, a na svakoj fregmenti od ukupno tri slike koje su sve te letve prikazivale zajedno okrećući se u isto vrijeme. Trebalo je izmjeriti širinu jedne plohe stranice letve, razmotati po livadi sve tube, zbrojiti njihovu ukupnu dužinu, podjeliti sa širinom jedne plohe i tako dobiti broj traka koje je trebalo izrezati i označiti im redoslijed. Samo za to je trebalo tri dana. U druga faza trebalo se popeti na pokretnu skelu, poskidati sve te deset metara visoke letve, paziti da je okrenuta na pravu stranu, zalijepiti joj pripadajuću traku i uglaviti je natrag u konstrukciju. — Bokte, koji je ovo kurac, kaj se ja moram s ovim bavit?! — Zorana je najvise živciralo to što su ga te oznake i brojevi na trakama trijeznili. Barem jednom dnevno razbacao bi sortirane trake i počeo grabiti kroz travu prema Velesajmu gdje se nalazila njegova omiljena birtija. Stiskao sam zube, gledao Muzej suvremene umjetnosti preko puta i mislio: koji kurac je to brljanje sa slaganjem limenki, žica, instalacija i prolijevanje boje, umjetnost je poredati po brojevima dvjestotinjak ljepljivih traka tako da na kraju ispadne normalna slika. Jednog od tih dana ostavili smo sav alat na travi i otišli u Zoranov najdraži restoran za gablec, unutar Velesajma, naravno. Rekao je da časti. Natopljeni drveni stolovi bez stolnjaka, karirane

crveno— bijele salvete, isti takvi zastori na prozorima, “socijalističke“ bolničke pločice, pedesetogodišnji konobar i teški miris ulja iz otvorene kuhinje. Meni se sastojao od pet jela: grah,odresci s pireom, gulaš, tripice i pržene lignje. Otišao sam kratko na zahod, a Zoran mi je naručio ono sto i sebi — tripice. Nisam nikad jeo te ogavne isjeckane kožice, ali sam bio toliko gladan da sam ih na silu gutao. Kada smo se vratili na skelu, uhvatila me muka i proljev. Kako je najbliži zahod bio udaljen jednu tramvajsku stanicu prema Velesajmu, morao sam nasred livade, s obje strane omeđene cestom s tri trake, skinuti gaće i čučnuti. Ljudi iz automobila su trubili i smijali se. — Koji kurac ja tu moram delat... kaj ti znaš, ja sam nekad, s frendom, filmove delal — opet je počeo izmišljati pa sam ga prekinuo.— Ma koji frend, Zoran, ne zajebaji, nego daj da ovo završimo! — Lustig,kak koji... Branko Lustig, kaj nisi čul za nega?! Delal sam ti sajmove po cjeloj Europi, sastavljal štandove, konstrukcije. Dobri stari Lustig, taj me znal povesti sa sobom u Jadran film da sastavim neki set, ono, sitnice, ofarbat, zalijepit... — Mora da su to bili jebeni filmovi. — Prav da ti kažem, i je! Eto, prije četri— pet godina me je zval za neki američki film, kak se ono zval... Neki helikopter padne, pa neki žgoljavi trče za njim da ga dokrajče... — Ma uredu je, sad si radio i na Black Hawk Downu – bio sam tek na trideset petoj letvi, a on me usporavao. — Tak je !Blek— hok— dan, to je taj! Glavni je bil neki Škot, opak tip, taj me je izjebal dok sam sve spremil... — Misliš, Ridley Scott,kakav škot?! — Ja sam ga zval Škot, kaj me briga kaj mu je u rodnom listu — zajapurio se od priče i saginjanja. — Ta bitka iz filma, kaj ja znam, bila je zaprav, u Somaliji se srušili Ameri, pa je nabavili orginalne satelitske snimke, fotke, karte, kurac— palac, i sve je moral tak točno bit... — Čekaj, nemoj me jebat, stvarno si radio na Black Hawk Downu u Somaliji? — ostavio sam plahte i zagledao se uz njega. — Kaj kurac, Somalija, pa to ti je tam ratna zona, si normalan? To se delalo u Maroku, nekaj u Rabatu, nekaj u Saleu. Koje su Marokanke pičke,da si vidil! Kupiš koju oćeš u Saleu, tam je ionako sve sirotinja, ak se ne bojiš boleština. Sve divlje, u pizdu materinu, smeče, zrušene zgrade, pljačke, požari, to ti sam po sebi zgledal ko ratna zona, nisam tu trebal niš dotjeravat. Rabat je već mjesto za trošit i uživat, kaj je je, dva miljona ljudi, kak se ne bi zabavljal! Birtije ko u priči! A tek pičke... — Jebale te pičke, pričaj kako se snimao film, kako se to... — ostao sam bez riječi, ipak je bio tamo. Sjeli smo na travu ispred jumbo plakata, izvadio je pive iz vrečice i zadovoljno nastavio.

— Ma to ti je sprdačina živa, to se sam tak čini na telki. Zeli su neku sirotinju iz Salea da glume Somalijce, nema veze kaj niko od njih ne govori jezik kak treba, kaj znaju Ameri... Koje je tek bila zajebancija s tim helićima. Ti blek— hok, prvo ih Ameri iz vojske nisu htjeli dat, pa je Škot rekel da će to zeti od Njemaca, sam malo prefarbati, već sam nabavil pedeset kanti crne boje, al onda se Ameri ustrtarili i pristali u zadnji tren... Koji je to Koji je to bil šou kad smo se skupili, bil je stotinjak vojnika, dvadesetak hamvija, osam tih helića, znaš li kaj je to, Maroko nije nikad veću vojku imal doma, mogli smo ih osvojit i imat svoju državu! Svejedno me je mučilo šta je čovjek kao Zoran mogao tamo raditi. — Kak misliš kaj sam delal, pa sve! Imal sam dvije ulice obrazložit gipsom, obojit, speglat da sliči onak, somalijski, po fotkama, i u gips stavljat eksploziv, ko fol, kad pogodi metak da prsne…Ono kad se helić zruši, morali smo sastaviti kran po kom se helić spuštal. Onu zgradu kaj je jadnu rasture, nju smo delali skroz novu, od gipsa i šperploča na nekom zapuštenom igralištu. Al Škot je gradu poklonil novo igralište, kaj je to njemu… Gutao sam riječi čovjeka čije se lice mijenjalo kao light show — prvo majstor tehnike koji je radio s Ridleyejem Scottom, pa lice kroničnog pijanica. Deset dana filmskih priča i skoro sve letve bile su poskidane, oblijepljene i vraćene. Bolje reći, bio sam pri kraju jer je Zoranu trebalo po dva sata da se dovuče od Muzeja do Velesajma gdje je imao kongres s ostalim pijanicama. Ni te tri letve prije kraja nije uspio izdržati, nego je otrčao, navodno, po ulje da podmažemo utore letvi jer se pri okretanju neka od njih znala zablokirati. Otišao je u tri sata, a bilo je šest i još nije dolazio. Oblijevao me znoj, do sutra je sve moralo biti gotovo, probili smo sve rokove. Ruke su mi se tresle dok sam se penjao na skelu i sam vraćao oblijepljenu letvu od deset metara dugog, tankog lima u konstrukciju. Nakon njih stotinu osamdeset nisam osjećao ruke, a i noć se polako spuštala. Tek kada sam stavio sve, namjestio na sklopku da se vrte sve tri slike, odlučio sam pogledati svojih ruku djelo. Morao sam se odmaknuti tridesetak metara od konstrukcije da bih vidio cijelu sliku. Prvo je išla stara slika reklame trgovačkog centra, pa rotiranje, druga slika neke manekenke kako petmetarskim jezikom liže sladoled, rotiranje, i – konačno moja slika. Protljao sam oči, mislio sam da haluciniram. Preda mnom je bila Ministrovova glavurda, osmijeh od sedam metara, a iznad njegove kratke frizure natpis: HRVATSKA – DRUŠTVO ZNANJA. Ali, nešto nije valjalo na slici. Dvije— tri letve, negdje oko broja sto dvadeset, zapele su na prethodnoj reklami za sladoled, tako da je Ministar ostao bez obraza. Popeo sam se na pola skele, udarao i tresao letve, ali nisu se vrtjele. Nije bilo druge, morao sam se popeti na najgornju stelažu skele i provjeriti je li nešto zapelo u gornjem utoru, desetak metara ispod zemlje. Zavlačio sam prste, drmao, gubio živce, već je pao debeli mrak, lupio dlanom po letvi, jednom, dvaput, ništa, treći put iz sve snage odgurnuvši se nogom, i to onom nogom kojom sam se oslanjao na skelu. Letvica se konačno pomaknula, a ja gledao kako se odgurnuta pomična skela polako odmiče od mene. Malo, ali sasvim dovoljno da mi ostane izvan dosega dok visim na konstrukciji hiper— jumbo— bilboarda.

Uspio sam se podignuti rukama i sjesti na gornji rub. Ostalo mi je samo nadati se da kolega Zoran za šankom neće zaboraviti na skelu, plakate, posao i mene. Odozgo se pružao pogled na veliku livadu omeđenu brzim cestama. Nadao sam se da će me netko uočiti iz auta i stati, ali izgleda da su svi mislisli da sam dio jebenog plakata, nova izmišljotina propagande. Bilo je devet, sat vremena sam sjedio na rubu, međunožje mi je utrnulo, a Zorana niotkuda. Kad sam pomislio da ne može biti gore, počela je padati kiša, ona lagana, jesenska, dosadna, psihična, beskonačna… Kome je suđeno da bude jeben, same mu gaće padaju. Za pola sata sam bio mokar do gole kože. Željezo je postalo sklisko, legao sam potrbuške na rub konstrukcije i čvrsto ga zagrlio. Svaki mišić mi je utrnuo od zgrčenosti, iako sam cijelo vrijeme mijenjao položaj, sjedeći nam Ministrovom glavurdom i natpisom HRVATSKA – DRUŠTVO ZNANJA. Na toj konstrukciji položio sam još jednu važnu zakletvu: više nikada, nikada, nikada neću raditi nikakav fizički posao. Tada sam začuo Zorana kako primiče skelu i viče: — Bokte… kaj je bilo?! Mali, si dobro? Spustio sam se niz skelu puževim pokretima, bez trunke snage. Kada sam dotaknuo dno, Zoran me pokušao potapšati po ramenu. Odgurnuo sam ga, ali kako nisam imao osjećaja u rukama, očito sam ga udario prejako. S onom trbušinom zateturao je tri koraka natrag, zapeo o kutiju s alatom i pao u blato. Nadvio sam se nad njega i čuo kako glasno diše. Zamahnuo sam prema njegovom licu, ali sam u zadnjem trenutku skrenuo šaku u kutiju s alatom. Osjetio sam olakšavajuću bol, uspravio se i krenuo kroz blato prema tramvajskoj stanici.

*** Dogodilo se naglo, kako je Benc i pretpostavio. Ležao je u ćeliji i buljio u Plodove zemlje kada su se vrata ćelije otvorila. Na ulazu je stajao preplanuo lik kojem je i kosa posvijetlila od sunca, u sivom odijelu i s crnom aktovkom. Kraj njega je stajao čuvar savijajući kažiprst. — Ajmo, Benc, na obradu! Obuzeo ga je nepogrešiv osjećaj da se u tu ćeliju više neće vratiti. Pogledao je svoj gornji ležaj, setio se još nekih desetak jabuka skrivenih ispod jastuka. Htio je doviknuti Čakiji za te jabuke, ali svi su tvrdo spavali, uljuljkani spikerovim glasom s ekrana. Uveli su ga u sobu koju je baš tako zamišljao. Čuvar ga je posjeo u jednu stolicu, a u drugu je sjeo čovjek u odijelu, pravilnih crta lica, možda i previše pravilnih za jednog policajca, razmišljao je Benc. Sve sobe za mučenje su iste, ovo mu je bila treća. Benc je čekao da ovaj lik konačno izvadi novine.

Ana Puljiz Opća-realna gimnazija KŠC Sarajevo

Društvo znanja Prije pet godina (2010.) u Zagrebu se na policama knjižara našlo prvo izdanje knjige "Godina svinje" Nebojše Lujanovića. U to vrijeme ja sam bila šesti razred osnovne škole i ni na pamet mi ne bi palo da na tu knjigu dam 20-ak konvertibilnih maraka (ili 80 kuna) koliko je tada koštala, najviše zato što je njen pisac s naših prostora, a ja sam, nakon silnih lektira, bila duboko ubijeđena da je većina knjiga s ovih prostora - dosadna. Pet godina kasnije, u Stocu, na ovim prostorima, grupa učenika iz Zagreba me u nekoliko minuta uvjerila da je roman vrijedan čitanja. Tko je upoznat s kineskim horoskopom, ako takvih ima, zna da je u njemu svinja povezana sa svime što je negativno. Baš zato nema boljeg naziva za ovu knjigu. U njoj se govori o životu tri mladića. I njima apsolutno ništa ne ide od ruke. Oni se čupaju iz problema kako znaju i umiju. Ali kao u priči u vitezu koji se bori sa zmajem i, kad mu odsiječe jednu glavu, iz nje izrastu još tri, tako i oni, kad misle da su riješili jedan problem, javi se još nekoliko novih. Njihov glavni problem je novac, tj. činjenica da ga nemaju. Kao i većini nas. I može pričati tko šta hoće, da to nije najbitnije na svijetu, da je najbitnije zdravlje i slično, ali tko živi bez novca? Jer on je potreban za hranu, režije, lijekove... I tek kad nismo gladni, kad nam nije hladno, mi možemo težiti nečemu višem. Upoznajmo likove… Luis, pripovjedač, završio je dva fakulteta. Jedan diplomirao, za drugu diplomu nije imao novaca. On pokušava na legalan način doći do posla. Radi sve što se od njega traži, sve što misli da je potrebno da krene korak naprijed. Nisam izlazio iz sobe, nisam imao zbog čega, nisam htio sresti Staru. Znao sam unaprijed njezina pitanja na koja i dalje nisam imao odgovor: nema ničega novog, nema natječaja za posao. Znam, sve je ostalo na meni. Njezina plaća jedva je dovoljna da pokrije kredit za kuću, buraz je tek upisao informatiku, od njega se ne može očekivati. Na to smo spali, da nas izvlači moja diploma iz komparativne književnosti i sociologije, diploma na koju se mogu popišati, ali tek kad mi

je dostave poštom, jer nisam imao četiristo kuna za tuljak, togu i ceremoniju stajanja uz himnu. Ostalo mi je čekati natječaje institucija i nadati se da će barem svaki sedmi natječaj biti nenamješten. Naravno, poslova je bilo. Radio ih je više. Bio je garderober u noćnom klubu. Čistač ulica. Radio je građevinske poslove. Lijepio plakate. Mislim da mu je taj posljednji bio i najdraži. Pogotovo zato što je nakon višednevnog posla na hiper-jumbo-bilboardu pročitao riječi HRVATSKA – DRUŠTVO ZNANJA.

Mislim da je cilj u tome da se javi prkos u čitatelju da kaže da on može dokazati da su promjene moguće. Valjda će se naći netko dovoljno hrabar.

S druge strane, Benc nije imao tako bogat CV. Osim ako se ispijanje alkohola ne računa u poželjnu vještinu. A što je drugo i mogao kad za bolje nije znao? Bez oca, uz shizofreničnu majku čije se raspoloženje mijenjalo iz sata u sati i koja mu je poklonila nadimak “CRNA SMRT”. Priča o Bencu me je dosta ganula. Poznajem osobe koje su bile u sličnim prilikama. Zbog ovog lika sam i htjela pročitati djelo. Njemu je život upropašten zbog alkohola, zato što je rođen u takvoj obitelji. Ne znam je li pravilnije reći da je on odustao od života ili je život odustao od njega. On se i ne trudi da nešto postigne.

Benca je stara izbacila iz stana. U pedeset petoj godini našla je ljubavnika i otišla živjeti s njim u garsonijeru na Malešnici. Na brzinu nam je ispričao priču kako je stara prodala ujaku svoj većinski dio stana i ostavila ga na ulici – ne baš potpuno, trenutačno je bio u podrumu – ali će uskoro ostati i bez toga kad ujak proda cijeli stan. Sve je to Benc preletio kao da prepričava radnju dosadnog filma… Benc nikada nije pokazivao osjećaje, njegovo je raspoloženje variralo od ravnodušnosti do pijanog smijuljenja i potpune otupjelosti. Tu je i Ptica. Diplomirani pravnik koji nema posla i koji je promašio poziv. A bez posla ostaje bez stana. I pored svega toga, stiže

da pati za djevojkom i, kako bi je prebolio, pokušava da se zabavi s drugom. On je lik koji povezuje radnju. Jedina prava vrijednost ovog lika je u tome kako se on odnosi prema Bencu kojeg ponekad osuđuje zbog njegovog načina života. Ipak, prihvaća da mu pomogne kad ovaj ostane na ulici, ali ga izbaci iz stana kad uvidi da je Benc nepromjenjiv. Benc i Luis sasvim dobro pokazuju dvije različite perspektive. Njih dvojica su glavni. U djelu su vrlo dobro opisani i može se o njima steći jasna slika. I zbog toga što su takvi, oni su privlačni. Mogla sam se u nekim situacijama poistovjetiti s njima, barem u pogledu briga koje ih muče. No, neki dijelovi romana bili su mi dosadni baš zato što je sve što se dešava meni jako poznato, sve sam već vidjela i čula. Netko drugi bi se možda šokirao. Vjerojatno ne netko s naših prostora, jer većina mojih vršnjaka želi ići u inozemstvo baš da im život ne bi ispao ovakav. Cijelu priču su začinili i drugi likovi, ali ono što potiče čitatelja da dođe do kraja jeste to što ga zanima što će se dogoditi dalje. Sve vrijeme sam se nadala da će doći do nekog preokreta, da će se barem nešto dobro desiti likovima, ali to se nije zbilo. Postoje nagovještaji, no nade se gase prije nego što su zaiskrile. To je jedan vrlo pesimističan pogled na naše društvo. I to mi se nije svidjelo jer, ako svi tako budemo razmišljali, završit ćemo kao Benc, negdje na nekoj klupi, bez želje za životom. Ali budimo realni, tako se čini, kao da se ništa ne mijenja, kao da vjerojatno i neće. I to je tako sviđalo se meni ili ne. Ipak se nadam da to nije cilj djela, ako je već poruka. Mislim da je cilj u tome da se javi prkos u čitatelju da kaže da on može dokazati da su promjene moguće. Valjda će se naći netko dovoljno hrabar.

Književni susreti “Preko rijeka”: umanjivanje sveprisutnosti granica Razgovor sa Gorčinom Dizdarom. Razgovor vodio: Đorđe Krajišnik. Preuzeto iz “Oslobođenja”, 15. 9. 2015.

U Stocu se održavaju prvi književni susreti "Preko rijeka", kako je došlo do pokretanja ovih susreta, te šta Vam je u tome najvažnije? Prije nekoliko godina, na poziv Nenada Veličkovića posjetio sam književni festival “Na pola puta”, koji već desetak godina veoma uspješno okuplja regionalne pisce i omladinu u Užicu u Srbiji. U razgovoru sa direktoricom festivala Ružicom Marjanović rodila se ideja da pokušamo nešto slično uraditi u Stocu. Napisali smo projekat, aplicirali na nekoliko konkursa, i konačno dobili podršku UNICEF-a u sklopu inicijative “Dijalog za budućnost”. Tako je, najkraće rečeno, došlo do pokretanja ovih susreta. Ako moram istaknuti jedan najvažniji aspekt ovog projekta, bilo bi to spajanje stolačke omladine, koja je inače, barem institucionalno, strogo podijeljena po nacionalnoj osnovi. Pored toga, u Stolac smo uspjeli dovesti i učenike iz pet regionalnih gradova: Rijeke, Zagreba, Sarajeva, Užica i Beograda. Svi ovi omladinci međusobno su se upoznali i družili, naučili su mnogo toga o Stocu i Hercegovini, razgovarali sa nizom regionalnih pisaca (Tanja Mravak, Nebojša Lujanović, Selvedin Avdić, Almin Kaplan, Radmila Lazić, Dragana Mladenović), te odslušali niz sjajnih predavanja o književnosti, poeziji Maka Dizdara i odnosu knijiževnosti, nacije i ideologije. Nadam se da smo na taj način doprinijeli formiranju šezdesetak zrelih i obrazovanih ličnosti neopterećenih okovima radikalnih ideologija. Doima se kao veoma važno u okviru ovih susreta povezivanje mladih ljudi, tačnije prevazilaženje svih granica. Kakav ste odziv imali kada je u pitanju učešće mladih? Moram priznati da smo imali nekoliko problema sa odzivom mladih, prije svega u Zagrebu i Beogradu. Problem nije bio toliko u njima samima, koliko u njihovim roditeljima koji imaju iskrivljenu sliku Stoca koju im prezentiraju mediji. Zaista je frustrijajuće da je, recimo, ovaj projekat privukao tek minimalan medijski interes, dok se neka lokalna tuča ili vjersko-nacionalne provokacija redovno prenosi u najznačajnijim TV emisijama, novinama i portalima.

Ipak, mislim da su ovi prvi susreti “probili led”, jer su svi profesori i učenici Stolac napustili sa izuzetno pozitivnim utiscima. Stoga je jako važno da ovi susreti ne ostanu samo jednokratan projekat, već postanu redovni, što će, međutim, zahtijevati jako mnogo truda oko prikupljanja neophodnih sredstava. Posebno je važna činjenica da su uključeni mladi ljudi iz Stoca, koliko po Vašem mišljenju književnost zaista može doprinijeti prevazilaženju vještačkih granica? Ja moram reći da se te granice o kojima govorite više ne mogu smatrati “vještačkim”, već da su one odavno “naturalizirane”. Mislim da je najbolje prihvatiti da one postoje, a naš zadatak u ovom trenutku se može sastojati samo u umanjivanju njihove sveprisutnosti. Iskreno, nisam siguran koliko književnost sama po sebi može doprinijeti ovom cilju. Međutim, ono što sigurno može su ovakvi susreti i međusobna upoznavanja, bez obzira na njihov formalni povod. Razlog je vrlo jednostavan: kada sami vidite i upoznate to “drugo”, i uvidite da ono i nije toliko različito od vas, sigurno ćete biti manje podložni ideološkim mistifikacijama. Također, čini mi se da je ovo prvi književni festival koncipiran na ovaj način, koji ima fokus na mlade. Šta se može postići na ovaj način, te doima li vam se da je književnost na jedan način udaljena od mladih ljudi? Kako Ružica (direktorica festivala “Na pola puta”) često voli reći, u našem regionu se previše piše, a premalo čita. Stoga je i jedan od osnovnih ciljeva ovog projekta podučavanje mladih u vještinama kritičkog čitanja. U doba mobitela, društvenih mreža i drugih tehnologija dolazi do sve većeg rascjepkavanja informacija na male, lako svarljive “zalogaje”, te mladi sve više gube sposobnost čitanja i razumijevanja kompleksnijih tekstova. Tome još moramo dodati tradicije ideološkog čitanja te tretiranja književnosti kao historijskog dokumenta koje su duboko ukorinjene u našim (regionalnim) kulturama. Naša nada je da se ovim i ovakvim projektima možemo suprotstaviti tim tendencijama te dati naš doprinos u stvaranju društva koje će biti manje podložno ideološkim manipulacijama nego što je to bio slučaj u prethodnim generacijama.

Književni susreti “Preko rijeka” dio su projekta “Dijalog za budućnost” kojeg implementiraju UNDP, UNICEF i UNESCO u partnerstvu sa Predsjedništvom Bosne i Hercegovine. Projekat “Dijalog za budućnost” se finansira sredstvima Ureda Ujedinjenih nacija za podršku izgradnji mira / Fonda za izgradnju mira (PBF).

Organizacija projekta:

Projekt menadžer: Gorčin Dizdar gorcin@makdizdar.ba

Projekt koordinator: Suada Dizdar Vizuelni identitet, dizajn, fotografija: Bor Dizdar Nacionalni koordinatori: Amer Tikveša (BiH) Ružica Marjanović (Srbija) Ana Jergović / Sanja Vučković (Hrvatska) Voditelji književnih klubova: Sanja Jurić (Opća gimnazija Katoličkog školskog centra Sarajevo) Jasminka Pitić / Anđelka Raguž (Srednja škola Stolac) Sandra Vidović (Prva riječka hrvatska gimnazija) Gordana Bolf (Privatna klasična gimnazija Zagreb) Jelena Stefanović (Gimnazija Kreativno pero / Baletska škola Lujo Davičo Beograd) Gordana Danilović (Užička gimnazija) Sarajevo / Stolac 2015. makdizdar.ba