Zauvek sa mnom „Odlično.” Smešim se i gledam okolo, zadovoljna sa današnjim napretkom. „Izgleda da su stvari prilično dobro pod kontrolom danas.” „Jesu.” On uzima moju torbu i podiže glavu. „Da li treba da ideš?” „Da.” To i radim. „Ali imadu mobilni kraj mene a ako ti trebam za nešto, mogu se vratiti za oko sat.” „Bidemo dobro,” Uverava me. „Vidimo se sutra?” „Dolazideš svaki dan?” Pitam iznenađeno. „Da. Ovo je venčanje moga brata. Nede više biti grešaka. Između mene i Marka, imamo ga pod kontrolom.” „Zvuči dobro.” Klimnem, ne obradajudi pažnju na njega, samo imam potrebu da odem. „Hvala na svemu, a ne oklevaj da pozoveš ako ti treba nešto.” on klima glavom dok se ja okredem i hodam žustro oko vile, skoro natrčavam na Celeste dok ona stiže. „O! Zdravo, Alecia.” „Zdravo, Celeste.” „Ti odlaziš?” Podiže obrvu. „Da li je sve u redu?” „Da,” lažem. „Imam neki posao koji moram da vidim. Možeš li molim te da preneseš poruku Dominicu? Nedu se vratiti do sutra.” Kukavice, moj um mi se ruga. „Naravno. Javidu mu. Lep dan.” Ona maše i nestaje unutra, i ja se na brzinu povlačim, odmah žaledi što odlazim, ali nemodna da se okrenem.
***
Četiri sata kasnije, šetam kroz svoju dnevnu sobu. Govorim sebi za i protiv prolazedi kroz fizičku vezu sa Dominicom, šest puta. Šest. Puta. Muka mi je od sebe. Pokupim svoj telefon, pre nego što primetim, pritisnem na uho i zvono.
88