Kraljevstvo snova
&
Knjigoteka
“Evo ovo su slike koje sam slikala.” Pokazala sam mu ekran i krenula da listam kroz slike. ”Želiš li da vidiš i ostale koje sam slikala?” “Da.” On prošaputa. Nastavila sam da mu pokazujem slike mora, neba, brodova, planina. Nisam mogla da ne osetim njegov čist miris dok je intenzivno posmatrao slike, proučavajući svaku, dok je vukao donju usnu između palca i kažiprsta, namrštenih obrva. Dođavola, baš je mirisao dobro! Slikala sam preko dvesta slika ovog jutra, tako da je potrajalo par minuta dok nije sve pregledao. Kada sam završila, pogledao me je u oči i videla sam u njima sram i kao da mi se učinilo da vidim i tugu. Moje srce je poskočilo kada se osmehnuo, pravi osmeh bez ikakve zadrške, osmeh koji uklanja tugu dok polako okreće glavu. Ovaj osmeh bi mogao istopiti glečere, zaustaviti ratove, rešiti nacionalnu krizu. “Žao mi je.” “I treba da ti bude.” Ugasila sam kameru i krenula da se udaljavam. “Hej, stvarno mi je žao!” “Mora da si stvarno pun sebe kada misliš da svako sa kamerom hoće tebe da slika!” Nastavila sam da hodam, ali naravno on me je stigao i krenuo da hoda kraj mene. Zašto je još uvek ovde… Pročistio je grlo i pitao, “Mogu li da znam tvoje ime?” “Ne.”Odgovorih. “Um, zašto?” Zvučao je zbunjeno. Dođavola i ja sam bila zbunjena. “Ne govorim svoje ime svakom ko je pokušao da me opljačka.” “Opljačka??” Naglo se zaustavio i povukao i mene da stanem kraj njega, držeći rukom moj lakat. Pogledala sam dole u njegovu ruku,a zatim u njega. “Pusti me.”Odmah me je poslušao. “Ja nisam pljačkaš!” “Pokušao si da mi ukradeš kameru,kako bi to nazvao?”Krenuh ponovo da hodam i shvatih da sam pošla u suprotnom smeru od kuće.Sranje! “Gledaj, nisam pljačkaš! Možeš li se zaustaviti na minut?” Zaustavi se ponovo, protrlja rukama lice i pogleda me. Stadoh ispred njega, ruke samnaslonila na kukove, sa kamerom koja bezopasno visi oko mog vrata i pogledah ga. “Ja ne znam ko si ti.” Rekoh mojim najboljim “ja ne trpim sranja” glasom. 6