Kraljevstvo snova Namrštila se, tako da sam se okrenuo i nastavio da hodam. Umesto da prihvati poraz, krenula je za mnom i stala ispred mene. „Ne odlazi. Ti radiš za nas. Ako ti kažem da ostaneš i visiš sa mnom, to deš tačno i da uradiš.“ Nasmejao sam se i zavrteo glavom. „Ne shvataš, zar ne?“ Nagnuo sam se i zgrabio je za rame. „Ja. Nedu. Da. Visim. Sa. Tobom.“ Dodirnuo sam je po grudima. „Ti me ne pladaš. To radi tvoj otac, i to ne zbog razloga koje ti misliš. Tako da možeš zahtevati koliko god hodeš, ali to se nikad nede dogoditi.“ „Zašto ne? Šta se promenilo? Prestani da budes takav idiot! Znaš da trebam nekoga da razgovaram upravo sada.“ „Znam, ali ja nisam onaj na koga se treba oslanjati. Nikada, nikada, ne bi trebala da se oslanjaš na mene. Ja nisam takav tip osobe.“ Uhvatio sam je za oba ramena i prodrmao je. „Onda, kakva si ti vrsta osobe?“ Sklopila je ruke. „Moja porodica i ja... mi nismo tvoji čuvari. Ja nisam dobar čovek.“ Podigla je jednu obrvu i spustila drugu dok mi se približavala. Previše blizu. Stavila je ruke na moje kukove i zbog načina na koji se napudila kada je pogledala u mene poželeo sam da joj uhvatim lice i poljubim je. Ali ne mogu. Radije bih povredio nju nego što bih povredio sebe. Život je okrutan. Ja sam još okrutniji. Mogu svojoj porodici da zahvalim za to. „Ali jesi. Nekada smo se družili sve vreme... ne sedam te se drugačijim osim dobrog i zabavnog.“ „Prestani da živiš u prošlosti!“ Ispljunuo sam. „Ne mogu to više. Jebeno me ne poznaješ, uopšte.“ Suze su se nakupile u njenim očima. „Nemoj tako da govoriš...“ „Misliš da sam ovde da te zaštitim? Da budem tvoj prijatelj? Pogrešno. Čak ni ne znaš šta moja porodica radi za život. Ni ne znaš zašto smo uopšte ovde.“ „Onda zašto si ovde?“ Nagnuo sam joj se još bliže. „Da li videla čoveka koji je bacio jaje?“
~ 115 ~