Deseto poglavlje “Probudi se dušo.” Will odmakne kosu s mog lica i poljubi me u obraz. “Hmm.” “Moram ići, dušo, moraš se probuditi.” Ići? Otvorim oči i upijem okolinu. Bože, on je lep način buđenja. “Jutro,” promrmljam i rastegnem se. “Dobro jutro.” Uspravim se, pustim da mi čaršav padne u krilo i bacim kosu preko ramena. Willove oči su na mojim grudima i nasmešim se. “Sviđa ti se što vidiš?” “Nemaš ideje koliko.” “Ostani ovde i pokaži mi.” Legnem nazad i otvorim svoje ruke za njega. Penje se preko kreveta i poljubi me lebdeći iznad mene. “Ne mogu ostati. Moram ići na trening. Možeš sa mnom ako hoćeš.” Poljubi mi nos i ja se nasmešim. “Dušo, ja ne trčim. Ako me ikada vidiš da trčim, bolje ti je da i ti kreneš jer to znači da me nešto progoni.” Smeši se dole prema meni, poljubi me ponovo i tada sedne. “Zabavna si. Ok lenštino, ostani ovde i budi prekrasna u mom krevetu. Ja moram ići mučiti se neko vreme.” “Radim večeras.” Podsetim ga i on se namršti. “Koju smenu?” “Dežurstvo. Moram biti tamo u dva popodne i gotova sam u dva ujutro.” “Koliko puta tu smenu imaš ove nedelje?” “Samo večeras i tada sam tri dana za redom slobodna.” Zavučem se u udobne bele čaršave i zagrlim Willov jastuk dok mu pričam. “Jastuk miriše kao ti.” “Dođi večeras ovde posle posla.” “Ne znam...” “Molim te.” Njegova ruka klizi do mog kolena, gore niz bedro i sa strane do boka. “Ne želim biti bez tebe večeras.” “Ok. Nema utakmice ovog vikenda? Nedelja je zar ne?” “Ponedeljak uveče je ove nedelje. Nadao sam se da ćeš biti slobodna i da možeš doći. Posedujem jednu ložu i uglavnom porodica dolazi da se zabavi i gledaju utakmicu.”
73