Page 1


Slomljena krila

Kada Tate Collins sreće avio pilota Milesa Archera, zna da to nije ljubav na prvi pogled. Da su se smatrali prijateljima nikada ne bi otišli tako daleko. Jedino što Tate I Miles imaju zajedničko je neosporna obostrana privlačnost. Kada njihova požuda ispliva na površinu, shvataju da su savršen spoj. On ne želi ljubav, ona nema vremena za ljubav, tako da im to ostavlja prostora samo za sex. Njihov dogovor išao je iznenađujuće lagano , dokle god se Tate mogla držati samo dva pravila koja je Miles imao za nju. Nikada ne pitaj o proščosti. Ne očekuj budućnost. Mislili su da mogu tako, ali su odmah shvatili da se neće moći nositi sa tim. Srce je ubrzalo. Obećanje prekršeno. Pravila se srušila Ljubav postaje ružna. Veliko hvala svim curama koje su se potrudile, neumorno radile i odvajale svoje dragoceno vreme kako bi ova knjiga ugledala svetlost dana na našim meridijanima. Naše vrenice su : Lady D, Minie, Đavolak, Elza, Nilla I Kojot, slikice Sexy i obrada Prstić. Voli vas vaš KLUB BRBLJIVICA Zvončica, Šefica, Sexy i Prstić


Slomljena krila Poglavlje 1 TATE - Netko te ubo u vrat, mlada damo. Oči mi se šire, polako se okrećem prema starijem gospodinu koji je stajao sa strane. On pritisne dugme za lift i pogleda me. Smije se i pokazuje na moj vrat. - Vaš biljeg. - kaže on. Moja ruka instinktivno ide ka vratu, dodirujem oznaku veličine kovanice ispod uha. - Moj je djed znao reći ,da je biljeg priča o tome kako je osoba izgubila svoj prošli život. Mislim da si ubodena u vrat. Kladim se ipak da je to brza smrt. Nasmijala sam se, ali ne znam treba li me ovo zaplašiti ili zabaviti. Unatoč njegovom pomalo morbidnom počinjanju razgovora, on ne može biti opasan. Njegovo zakrivljeno držanje i nesiguran stav odavali su da on nema ni dan manje od osamdeset godina. Napravio je nekoliko sporih koraka prema jednoj od dve baršunasto crvene stolice koje su postavljene uz zid pored lifta. Prongunđa dok tone u stolicu i onda pogleda opet u mene. - Ideš na osamnaesti sprat? Sužavam oči dok shvatam njegovo pitanje. On je nekako znao na koji sprat idem , iako je ovo prvi put da sam ikada kročila u ovaj kompleks apartmana, a to je definitivno i prvi put da sam ikada ugledala ovog čovjeka. - Da, gospodine.- kažem oprezno. - Radite li ovdje? - Da zapravo. On kimne glavom prema dizalu, a ja pogledam na mnoštvo osvijetljenih brojeva. Jedanaest spratova prije nego što stigne lift. Molim se da stigne brzo. - Ja pritisćem gumb za dizalo. - kaže on. - Ne mislim da postoji službeni naziv za moju poziciju,ali volim da sebe zamišljam kao kapetana leta, sa obzirom da ja šaljem ljude dvadeset spratova u zrak. Osmijehujem se na njegove riječi, jer i moj brat i otac su piloti . - Koliko ste dugo kapetan ovog lifta? - pitam dok čekam. Kunem se da je ovo najsporije prokleto dizalo koje sam ikada vidjela - Kada sam postao prestar za poslove održavanja u ovoj zgradi. Radio sam ovdje trideset i dvije godine prije nego što sam postao kapetan. Šaljem ljude na letove sada već više od petnaest godina, mislim. Vlasnik je dao ovaj jadni posao da me okupira dok ne umrem. - Nasmiješi se. - Ono što ne shvaćam , da je Bog mi dao puno velikih stvari koje trebam ostvariti u svom životu, a daleko sam od toga da ću uskoro umrijeti. Osmjehujem se kada se vrata dizala napokon otvore. Saginjem se da dohvatim ručku mog kofera i okrećem se još jednom prije nego što ulazim u lift. - Kako se zoveš?


Slomljena krila - Samuel, ali zovu me Cap. - kaže on. - Svi drugi me tako zovu . - Imaš li ti mladež, Cap? On se ceri. - Da,zapravo imam. Čini se da sam u prošlom životu, bio upucan ravno u dupe. Mora da sam iskrvario. Osmjehnem se i stavim ruku na čelo, dajući mu pravi kapetanski pozdrav. Zakoračim u lift i okrenem se ka otvorenim vratima, još jednom diveći se ekstravaganciji u predvorju. Ovo mjesto mi više izgleda kao dio povijesnog hotela nego apartmanski kompleks, sa svojim ekspanzivnim stupovima i mramornim podovima. Kad je Corbin rekao da bih mogla ostati s njim dok se ne nađem posao, nisam imala pojma da je živio u svijetu odraslih. Mislila sam da će biti slično kao kada sam ga posljednji put posjetila, odmah nakon što je završio srednju školu i krenuo raditi na dobijanju svoje pilotske dozvole. To je bilo prije četiri godine, i dok je živeo u dvospratnoj nedovršenoj zgradi. To je ono što sam i sada očekivala. Svakako nisam očekivala neboder u centru San Franciska.Nađem ploču i pritisnem gumb za osamnaesti sprat , a zatim pogledam u ogledalo na zidu od dizala. Provela sam juče cijeli dan i većini jutra pakujući sve što posjedujem, u mom stanu u San Diegu. Srećom, ja nemam puno toga . No, nakon što sam danas sama vozila petsto milja, moja iscrpljenost je bila prilično vidljiva u mom odrazu. Kosa vezana u labavu punđu na vrhu glave, osigurana s olovkom, jer nisam mogla pronaći gumicu , dok sam vozila. Oči koje su obično smeđe boje lješnjaka, kao i kosa, ali sada, one izgledaju deset nijansi tamnije, zahvaljujući vrećicama ispod njih.Posegla sam za torbicom da pronađem sjaj za usne, nadajući se da će mi spasiti usne od umornog izgeda. Čim su se vrata dizala počela zatvarati, ponovno se otvoriše.Momak je žurio prema dizalima, pripremajući se da samo ušeta kao da poznaje starog čovjeka. - Hvala, Cap. - on reče. Ne mogu vidjeti Capa iz dizala, ali sam ga čula da stenje nešto zauzvrat. Ne zvuči kao da ima želju da priča sa ovim momkom kao što je sa mnom. Ovaj muškarac izgleda kao da je u kasnim dvadesetima najviše. Smješi mi se i znam na šta tačno misli, s obzirom da svoju lijevu ruku sa burmom stavlja u džep. - Sprat deset. - kaže on gledajući i dalje u mene. Oči mu se spuste na onaj mali izrez moje košulje, a onda pogleda u kovčeg pored mene. Ja pritisnem gumb za deseti sprat. Trebala sam obući džemper. - Useljavaš se?- pita on, napadno buljeći opet u moju košulju. Ja klimnem, iako sumnjam da primijeti, obzirom da mu pogled nije ni blizu mog lica. - Koji sprat ? O, ne, ne. Stižem pokriti sve tipke na ploči pored mene rukama skrivajuči osvijetljeni gumb osamnaestog sprata, a onda sam pritiskam svaki gumb između katova deset i osamnaest . On pogleda na ploču, zbunjen. - Nije vaša stvar .- kažem.


Slomljena krila On se smije.Misli da se šalim.Izvija svoju tamnu, gustu obrvu. To je lijepa obrva.I to na lijepom licu, koji ide u prilog lijepe glave, koja je pričvršćena na lijepo tijelo.Oženjeno tijelo.Šupak.On se ceri zavodljivo nakon što je primjetio da sam ga odmjerila – ne na način na koji on misli da jesam. U mom umu, bila je slika tog tijela pritisnuta uz tijelo djevojaka koje nisu njegova žena.Žao mi je njegove žene.Ponovo gleda moj dekolte kad stignemo na sprat deset. - Ja vam mogu pomoći u tome. - kaže on,pokazujući glavom prema koferu.Glas mu je lijep. Pitam se koliko djevojaka je palo na taj oženjeni glas.Krenu prema meni , dolazeći do ploče, hrabro pritišćući gumb koji zatvara vrata.Držim pogled na njegovom i pritišćem gumb za otvaranje vrata. - Mogu sama. On kima glavom da razumije, ali još uvijek ima opaki sjaj u očima koji potvrđuje moju odbojnost prema njemu. Izlazi iz dizala i okreće prema meni prije nego što se krene udaljavati. - Vidimo se poslije, Tate.- kaže on, baš kada se vrata zatvore. Namrštim, ne sviđa mi se činjenica da od kada sam ušla u ovu zgradu već dvije osobe koje sam srela su znale tko sam ja.Dalje sam u liftu sama, a zaustavlja na svakom spratu dok ne dosegne osamnaesti. Izlazim i uzimam telefon da napišem poruku Corbinu. Ne mogu se sijetiti koji je rekao da je njegov apartman. Ili je 1816 ili 1814?Možda je to 1826.Zaustavljam se na 1814, jer vidim onesvještenog momka uz vrata 1816.Molim se da nije 1816.Stiže poruka. Jeste 1816.Naravno da jeste.Polako prošetam do vrata, nadajući se neću probuditi čovjeka. Noge je ispružio ,a leđima je oslonjen na Corbinova vrata. Brada mu je oslonjena na prsa dok hrče. - Ispričavam se. - kažem, tiho. Ne miče se.Nogom guram njegovo rame. - Moram da uđem u ovaj stan. On šuti, a zatim polako otvori oči i gleda ravno u moje noge. Oči su mu u visini mojih koljena, podiže obrve mršteći se. Podigne ruku i bocne mi koljeno prstom, kao da nikada nije vidjeo koljeno.Spušta ruku, zatvara oči i pada natrag na vrata i nastavlja spavati.Super.Corbin se neće vratiti do sutra, pa biram njegov broj i zovem da ga pitam, da li bi trebala biti zabrinuta zbog pijanog muškarca ispred vrata. - Tate. - pita on, javljajući se - Aha. - odgovorila sam. - Stigla sam sigurno, ali ne mogu ući, jer se pijan čovjek onesvijestio ispred tvojih vrata. Prijedlozi? - Osamnaest šesnaest?- Pita on. - Jesi li sigurna da si kod pravog stana? - Pozitivno - Jesi li sigurna da je pijan? - Pozitivno - Čudno. - kaže on. - Šta on ima na sebi? - Zašto želiš znati što on nosi? - Ako nosi pilotsku uniformu, vjerojatno živi u zgradi. Zgrada ima ugovor s


Slomljena krila

našom avio kompanijom. Ovaj tip ne nosi nikakvu vrstu uniforme, ali ne mogu da ne primjetim da mu farmerke i crna košulja pristaju zaista dobro. - Nema uniformu. - kažem. - Možeš li proći pored njega, a da ga ne probudiš? - Morala bih ga pomejriti. Ali će pasti unutra ako otvorim vrata. Šuti nekoliko sekundi dok razmišlja. - Idi dolje i pitaj za Capa. - kaže on. - Rekao sam mu da dolaziš večeras. On može sačekati sa tobom dok ne uđeš. Uzdahnem, vozila sam šest sati i da idem ponovo dolje, trenutno mi ne izgleda kao najbolja ideja.Takođe Cap mi ne izgleda kao najbolje riješenje za ovu situaciju. - Samo ostani na telefonu sa mnom dok ne uđem u tvoj stan. Više mi se sviđa moj plan. Držim telefon između ramena i uha, i kopam po torbi tražeći ključ koji mi je Corrbin poslao, otključavam i lagano otvaram vrata, ali moj pijani momak lagano upada u stan svakim milimetrom otvaranja. Gunđa ali ne otvara oči. - Šteta što je pijan. - kažem Corbinu. - Ne izgleda loše. - Tate, samo uvuci svoje dupe u stan, zaključaj vrata da mogu da prekinem. Prevrnem očima.Još uvijek je zapovjednički raspoložen stariji brat.Znala sam da useljenje kod njega neće biti dobro za naš odnos, uzimajući u obzir kako se očinski odnosio prema meni kada smo bili mlađi.Kako god, nisam imala vrmena da pronađem posao i stan, prije nego što moji časovi počnu i prosto nisam imala izbora.Nadam se da će stvari biti drugačije sada, Corbinu je dvadeset i pet, a meni dvadeset I tri, možda ćemo se bolje slagati nego kada smo bili dijeca, ranije je imao problem sa svim momcima sa kojim sam izlazila, jer nisu bili na mom nivou.Pokušavam pomjeriti momka tako da ga oslonim na zid pored vrata, ali ne uspjevam. - Corbin pretežak je, moraću prekinuti tako da mogu koristiti obe ruke. - Ne, prekidaj. Samo stavi telefon u džep. Pogledam u ono što imam na sebi. - Nemam džep, ideš u grudnjak. Corbin se smije, a ja stavljam telefon u grudnjak, i hvatam pijanog momka. - U redu, prijatelju. - kažem, boreći se da ga odvučem od centra vrata. - Žao mi je što ću ti prekinuti drijemku, ali moram ući u ovaj stan. Nekako sam ga uspjela podbočiti o dovratak i spriječi pad stan, a onda sam gurnula vrata i okrenula se po svoje stvari.Nešto toplo omotalo se oko moga gležnja.Sledila sam se.Pogledam dolje. - Pusti me!- vičem, udaram ga po ruci koja je oko mog gležnja tako čvrsto da sam prilično sigurna da će ostati modrica.Pijani čovjek gleda u mene, a otimajući se od njegovog stiska padam natrag u stan, pokušavajući pobjeći daleko od njega. - Moram ući tamo. - on promrmlja, baš kad je moja stražnjica dodirnula pod.


Slomljena krila Pokušava gurati vrata drugom rukom, a hvata me panika. Povlačim nogu unutra ali i njegovu ruku. Koristim slobodnu nogu i zatvaram vrata,udarajući ga po zapešću. - Sranje!. - on viče. Pokušavajući povući ruku natrag u hodnik,dok moja noga i dalje pritišće vrata. Oslobađam dovoljno pritiska da izvuče ruku, a onda ih zatvaram I zaključavam što brže mogu.Čim se moje srce počelo smirivati, neko počne vikati na mene.Duboki muški glas. Zvuči kao da viče: - Tate! Tate! Corbin.Odmah sam pogledala dolje u grudi i izvadila telefon iz grudnjaka, zatim ga prislonila na uho. - Tate! Odgovori mi! Trepnem, a zatim odmaknem telefon od uha. - Dobro sam. - kažem, bez daha. - Ja sam unutra.Zaključala sam vrata. - Isuse Kriste!- Kaže on, laknulo. - Prepala si me na smrt. Što se dogodilo? - On je pokušavao ući. Dobro ide, Tate.Polako se okrećem prema vratima nakon što shvatim što sam učinila. - Hm. Corbin? - zastajem, - Možda sam ostavila nekoliko stvari vani a trebam ih. Ja bi ih pokupila,ali pijan čovjek misli da treba ući u tvoj stan iz nekog razloga, tako da nema šanse da ponovno otvorim ta vrata. Bilo kakva sugestija? On šuti nekoliko sekundi. - Što si ostavila u hodniku? Ne želim da odgovorim,ali odgovaram. - Moj kovčeg. - Kriste , Tate. - on promrmlja. - I....moj novčanik. - Zašto je, dovraga, tvoj novčanik vani? - Možda sam i ostavila i ključ od tvog stana na hodniku. On uopše ne odgovara na to. On samo gunđa. - Nazvat ću Milesa i vidjeti da li je još doma. Daj mi dvije minute. - Čekaj. Tko je Miles? - On živi preko puta. Kako god , nemoj ponovno otvoriti vrata dok te ne nazovem. Corbin spusti slušalicu, a ja se naslanjam uz vrata.Živim u San Franciscu svega trideset minuta, a već mu pravim toliko nevolja.Biti ću sretna ako mi dozvoli da ostanem ovdje dok ne nađem posao. Nadam se da neće potrajati dugo, s obzirom da sam podnijela zahtjev za tri pozicije RN u najbližu bolnicu. To bi moglo značiti raditi noću, vikendom ili oboje, ali ja ću uzeti ono što mogu dobiti jer nema mi druge nego štednja, dok sam još u školi.Moje telefon zazvoni. Prevlačim palac preko ekrana i odgovaram. - Hej. - Tate? - Aha. - odgovaram, pitajući se zašto uvijek provjerava da li sam to ja. On me nazvao, pa tko drugi bi mogao odgovoriti,a da zvuči baš poput mene? - Pronašao sam Milesa.


Slomljena krila - Dobro. Hoće mi pomoći oko mojih stvari? - Ne baš. - kaže Corbin. - Trebaš mi učiniti veliku uslugu. Glava mi ponovo padne na vrata. Imam osjećaj da će mi sljedećih nekoliko mjeseci biti puni nepogodnim uslugama, jer on zna da mi čini ogromnu uslugu dopuštajući da ostanem ovdje. Posuđe? Moj posao.Corbinovo rublje? Moj posao. Corbinova kupovina namirnica? Moj posao. - Što ti treba?- Pitam ga. - Miles treba tvoju pomoć. - Komšija?- Pauziram,sjednem i zatvorim oči. - Corbin, nemoj mi reci da momak kojeg si nazvao da me zaštiti od pijanog momak jeste pijani momak. Corbin uzdiše. - Moraš mu otključati vrata i pustiti ga. Neka spava na kauču. Biti ću tamo ujutro. Kad se sabere, znati će gdje je, i otići će ravno kući. Tresem glavom. - U kakvoj zgradi živiš ? Trebam li se pripremiti na napad nepoznatih pijanih ljudi svaki put kad dođem kući? Duga stanka. - On te je napao? - Napao je možda prejaka riječ . Zgrabio me za gležanj, ipak. Corbin uzdahne. - Samo to učini za mene, Tate. Nazovite me kad uneseš svoje stvari. - Dobro.- Uzdahnem, prepoznavši zabrinutost u njegovom glasu. Prekinem Corbinu i otvaram vrata. Pijani čovjek pada na ramena unutra, a njegov mobitel ispada iz ruke na pod pored njegove glave. Okrećem ga na leđa i pogledam dolje prema njemu. On otvara oči i pokušava da gleda u mene, ali mu kapci padaju opet dole. - Nisi Corbin. - promrmlja. - Ne. Nisam. Ali ja sam tvoja nova komšinica, a izgleda po ovome večeras, da mi duguješ najmanje pedeset šalica šećera. Podižem ga, i pokušavam ga uspraviti, ali ne uspjevam. Zapravo, mislim da ne može.Kako osoba može biti ovako pijana?Zgrabim ga za ruke i povlačim ga pedalj po pedalj u stan, zaustavljam se kad je dovoljno unutra da mogu zatvoriti vrata. Dohvatim svoje stvari, a zatim zatvaram i zaključavam ulazna vrata.Dohvatam jastuke i stavljam mu ispod glave.I to je sva pomoć koju će dobiti od mene.Udobno spava na sredini poda u dnevnoj sobi, i ostavljam ga tamo dok gledampo stanu. U dnevnom boravku mogu stati tri dnevne iz Corbinovog posljednjeg stana. Blagovaonica je otvorena prema dnevnoj sobi, ali kuhinja je odvojena od dnevnog boravka sa pola zida. Tu je nekoliko modernih slika u cijeloj sobi, i debele, pliš sofe .Zadnji put kad sam ostala s njim, imao je futon, stolicu i gole modele na zidovima.Mislim da je moj brat konačno odrastao. - Vrlo impresivno, Corbin. - kažem glasno dok hodam iz sobe u sobu. Gledam ono što je upravo postao moj privremeni dom. Ja zaista mrzim što je tako lijepo. To će mi učiniti teži pronalazak svoga mjesta nakon što budem imala dovoljno novca za to.Idem u kuhinju i otvoram hladnjak. Postoji niz začina u vratima, kutija sa


Slomljena krila ostatakom pizze na srednjoj polici, a potpuno prazan galon mlijeka još uvijek sjedi na vrhu police.Naravno da nema namirnice. Ne mogu očekivati da će se u potpunosti promijeniti.Uzimam vodu u boci i izlazim iz kuhinje, pa tražim sobu u kojoj ću živjeti sljedećih nekoliko mjeseci. Ima dvije spavaće sobe, pa uzimam onu koja nije Corbinova i ostavljam kofer na krevet. Imam oko tri kofera i najmanje šest kutija dolje u autu, da ne spominjem svu moju odjeću na ofingerima, ali o tome neću brinuti večeras. Corbin je rekao da će se vratiti ujutro, pa ću ostaviti da on to uradi.Perem zube i spremna sam za krevet. Normalno, trebala bih biti nervozna zbog činjenice da postoji stranac u stanu , ali imam osjećaj da me to ne treba brinuti. Corbin me nikada ne bi pitatao za pomoć nekome ako bi osjetio da bi to mogla biti prijetnja na bilo koji način. A zbunjuje me, jer ako je to uobičajeno ponašanje za Milesa, čudi me Corbin jer me zamolio da ga unesem unutra. Corbin nikada nije imao povjerenja u momke sa mnom, a ja sam kriva, i krivim Blakea za to. On je bio moj prvi ozbiljniji dečko kad mi je bilo petnaest, a on je bio Corbinov najbolji prijatelj. Blake je imao sedamnaest godina, a bila sam zaljubljena u njega mjesecima. Naravno, moje prijateljice i ja smo se zaljubljivale u većinu Corbinovih prijatelja, jednostavno zato što su bili stariji od nas. Blake je dolazio vikendom prenoćiti kod Corbina, a meni se uvijek činilo da pronalazi način da provedemo vrijeme zajedno kad Corbin nije obraćao pažnju. Jedna stvar vodi do druge, a nakon nekoliko vikenda šuljanja okolo, Blake mi je rekao da želi da se naš odnos ozvaniči.Problem je što Blake nije predviđao kako će Corbin reagovati nakon što je Blake slomio moje srce.. Kad je Corbin doznao, njihovo prijateljstvo nije bilo više isto , a svi Corbinovi prijatelja su upozoreni da mi ne prilaze. Uz takvoga brata bilo je nemoguće imati momka u srednjoj školi, sve dok se nije odselio.Čak i tada, dečki su čuli horor priče i klonili se Corbinove mlađe sestre. Koliko god sam ga mrzila onda, i više nego dobrodošao mi je sada. Živjela sam s mojim najnovijim dečkom više od godinu dana prije nego što smo shvatili smo htjeli dvije odvojene stvari od života. Želio je dom. A ja karijeru.Dakle, sada sam ovdje. Slijedeći svoj san, ulažući sve u svoj magistrat i radeći sve što mogu kako bi izbjegla veze.Možda živjeti sa Corbinom neće biti tako loše poslije svega.Provirujem u dnevnu sobu, i ne samo da je Miles ustao s poda, on je i u kuhinji, s glavom prislonjenom na ruke prekrižene na vrhu kuhinjskog pulta. Sjedio na rubu barske stolici,I izgledao je kao da će svake sekunde pasti sa nje. - Miles? Ne pomiče se kad ga zovnem, pa krećem prema njemu i nježno stavljam ruku na rame , pokušavajući ga probuditi. Kada mu moji prsti stisnu rame, uzdahne i uspravi se, kao da sam ga upravo probudila iz sredine sna. Ili noćne more.Odmah sklizne sa stolice, na vrlo nestabilnim nogama.Počinje se njihati, pa prebacujem njegovu ruku preko ramena i pokušavam ga odvesti iz kuhinje. - Idemo na kauč, prijatelju.


Slomljena krila On padne zajedno sa mnom, što čini još težim držati ga. - Moje ime nije Buddy. - progunđa, - Zovem se Miles. Dolazimo do kauča i počinjem ga skidati sa sebe. - Dobro, Miles. Tako se zoveš.Hajde sada na spavanje. - Rachel, ne. - on moli me, zgrabio me je za ruku, pokušavajući me povući na kauč sa njim. - Moje ime nije Rachel. - kažem, i oslobađam se njegova željeznog stiska. - Ja sa Tate.- Ne znam zašto sam mu rekla ime , jer nije vjerojatno da će se sjećati ovog razgovora sutra. Kupim jastuke sa poda.Pauziram prije nego što mu ih vratim, jer on sada leži na svojoj strani , a lice mu je pritisnuto uz kauč .Stišće kauč tako čvrsto da mu zglobovi poblede. Prvo, pomislim da je bolestan, ali onda shvatim kako sam u krivu.On nije bolestan.On plače.Jako.Tako jako da nije stvarao ni zvuka.Ja čak ni ne znam tipa, ali je očito do ono što doživljava teško podnosi. Pogledam niz hodnik i natrag k njemu, pitajući se da li da ga ostavim na miru kako bi mu dala privatnost. Zadnje što želim učiniti je uplitati se u nečiji život. Uspješno sam izbjegavala većinu oblika drame kod mojih prijatelja , i sigurna sam da ne želim početi sada.Moj prvi instinkt je da odem, ali iz nekog razloga, pronalazim čudno suosjećanje prema njemu.Njegova bol se zapravo pojavljuje istinski, a ne samo kao rezultat nekog prekomjernog alkohola.Spuštam se na koljena pred njim i dodirujem mu rame. - Miles? On udahne, polako podižući lice da me pogleda. Oči su mu tek prorezi i krvavo crvene su . Nisam sigurna je li to rezultat plača ili alkohola. - Žao mi je, Rachel. - kaže on, podiže ruku prema meni. Hvata me za leđa i vuče me naprijed prema njemu, pokopavajući svoje lice između mog vrata i ramena. - Žao mi je. Nemam pojma tko je Rachel ili što joj je učinio , ali ako je on povrijeđen ovako, zadrhtim pri pomisli što ona osjeća. U iskušenju sam da pronađem njegov telefon i tražim njezino ime i nazvem je tako da ona može doći ovo ispraviti. Umjesto toga, nježno sam ga gurnula natrag na kauč. . - Spavaj, Miles. - kažem nježno. Oči su mu tako pune boli kad padne na jastuk. - Ti me toliko mrziš. - kaže i zgrabi moju ruku. Oči mu se zatvaraju , ispuštajući teški uzdah. Zurim u njega , dopuštajući mu da mi drži ruku , sve dok se ne smiri i ne ponestane mu suza.Povlačim ruku iz njegove, ali ostajem uz njega nekoliko minuta.Iako spava, jos uvijek izgleda kao da je u svijetu boli. Njegove obrve su izbrazdane, a disanje mu usporeno, ne uspijevajući se potpuno smiriti.Po prvi put, primjećujem, nazubljeni ožiljak, oko deset centimetara dug, kako se pruža cijelom desnom stranom čeljusti.. Zaustavlja se samo pet centimetara od usana. Imam čudan poriv da ga dotaknem i prevučem prst čitavom dužinom , ali umjesto toga, ruka mi doseže do njegove kose. Kratka sa strane, malo duža na vrhu, i prosto savršen spoj smeđe i plave. Prolazim rukom kroz kosu, tješeći ga, iako možda ne zaslužuje.Ovaj


Slomljena krila tip možda zaslužuju svaki minut kajanja koje osjeća za sve što je učinio Rachel, ali barem on to osjeća. Moram mu to priznati.Ko god da je Rachel, barem je voli dovoljno da požali.


Slomljena krila Poglavlje 2 MILES Šest godina ranije Otvaram vrata ureda uprave i hodam prema glavnom stolu. Prije nego što sam se okrenuo i krenuo natrag u razred, ona me zaustavi s pitanjem. - Vi ste kod gospodina Claytona viša engleska klasa, zar ne, Miles? - Aha. - Odgovaram gospođi Borden. - Trebate me nešto u vezi sa njim? Telefon na stolu zazvoni, a ona kimne, podiže slušalicu i pokriva je rukom. - Čekaj još minutu ili dvije. - kaže ona, kimajući glavom u smjeru ravnateljevog ureda. - Imamo novog studenta koji je upravo upisan, i ona također ima kod gospodina Clayton i trebam te da joj pokažeš razred. Slažem se i sjedam u jednu od stolica pored vrata. Gledam po uredu uprave i shvatam da je to prvi put u četiri godine u srednjoj školi da sam ikada sjeo u jedan od tih sjedala. Što znači da sam uspješno završio sve četiri godine bez toga da sam poslan u ured.Moja majka bi bila ponosna da zna , iako me nekako to razočarava.Pritvor je nešto što svaki muškarac u srednjoj školi treba obaviti barem jednom. Imam ostatak posljednje godine da to postignem.Uzimam telefon iz džepa, potajno se nadajući da me gospođa Borden vidi s njim i odlučiti me častiti pritvom. Kad pogledam u nju, ona je još uvijek na telefonu, gledajući me.Jednostavno se smije i odlazi se baviti svojim tajničkim dužnostima.Pišem poruku Ianu. To ne uzbuđuju ljude ovdje. Ništa novo nikada da se dogodi. Ja: Nova djevojka upisana danas. Ian: Je li zgodna? Ja: Nisam je još vidjeo. Dovodim je u razred. Ian: Fotografiši ako je zgodna. Ja: Hoću. Koliko puta si bio u pritvoru ove godine? Ian: Dvaput. Zašto? Što si učinio? Ja: Dvaput . Nista Ja sam jadan. Vrata glavnog ureda se otvaraju , pa zatvaram telefon. Ostavljam ga u džep i pogledam gore. Ne želim gledati dolje više nikad. - Miles će vam pokazati put do razreda gospodina Claytona, Rachel.- Gospođa Borden gura Rachel u mom smjeru, a ona počne hodati prema meni.Odmah sam postao svjestan mojih nogu i njihove nesposobnosti da stoje. Moja usta zaboravljaju kako govoriti.Moje srce zaboravlja čekati i upoznati djevojku prije nego što počne tražiti svoj


Slomljena krila put iz mojih grudi ka njoj.Rachel.Rachel.Rachel, Rachel, Rachel.Ona je poput poezije.Kao proze i ljubavna pisma i pjesme. Rachel, Rachel, Rachel.Sve više ponavljam ime u glavi, jer sam siguran to je ime moje sljedeće djevojke.Krećem prema njoj.Razgovaram s njom.Kažem joj moje ime je Miles.Kažem joj da me slijedi, da ću joj pokazati put ka razredu gospodina Claytona.Zurim u nju, jer ona nije pričala, ali je klimanje glave najljepše što mi je djevojka ikada rekla.Pitam je odakle je, a ona mi kaže Arizona. - Phoenix- Objašnjava.Pitam je što ju je doveo u Kaliforniju, pa joj kažem da moj otac puno posluje u Phoenixu jer posjeduje neke zgrade .Smije se. Kažem joj da nikad nisam bio tamo, ali bih volio ići jedan dan.Ponovno se smije.Mislim da kaže da je to lijep grad, ali teško je shvatiti riječi kad je sve što čujem u glavi je njezino ime. Rachel.Njezin je osmijeh čini da nastavim govoriti, pa nastavljam s pitanjima. Dok prolazimo razred gospodina Claytona.Nastavljamo šetnju.Ona malo priča, a ja stalno postavljam pitanja.Klima glavom na neka.A na neka daje odgovore.Ili to zvuči tako, na kraju hodnika smo, kada kaže da se nada da će zavoljeti ovu školu I da ona nije bila spremna da se presele iz Phoenixa. Ne izgleda srećno zbog toga što je ovdje.A i ne sluti koliko sam ja sretan zbog toga. - Gdje je učionica gospodina Claytona ?- Pita me. Zurim u usta koja su upravo postavila to pitanje. Usne joj nisu simetrične. Gornja usana je malo tanja od donje.A njezine oči. Nema šanse da sam vidjeo ljepše oči,mirniji svijet od svih ostalih očiju.Zurim u nju još nekoliko sekundi, onda pokazujem iza sebe i kazem joj što smo prošli ucionicu gospodina Claytona.Obrazi su joj za nijansu crveniji.Ponovno se osmijehne. Klimanem glavom prema učionici.Idemo u tom smjeru.Rachel. Ti ćeš se zaljubiti u mene, Rachel.Otvorim joj vrata,a gospodin Clayton zna da je Rachel nova ovdje. Takođe želim dodati, za dobrobit svih ostalih dečki u razredu, da Rachel nije njihova.Ona je moja.Ali ja ne kažem ništa. Ne moram, jer je jedina koja treba biti svjestna da želim Rachel . Gleda u mene i opet se smiješi , zauzimajući prazno mjesto.Njezine oči mi govore da se već zna da je moja. To je samo pitanje vremena.Pišem Ianu poruku zgodna. Želim mu reći ona gori,ali on će se smijati na to.Umjesto toga, ja je diskretno slikam.Šaljem sliku u poruku za Iana koja kaže: - Ona će roditi sve moje bebe. G. Clayton počinje čas.Miles Archer postaje opsjednut. ••• Susreo sam se sa Rachel u ponedjeljak.Danas je petak.Ništa joj nisam rekao od dana kad smo se sreli. Ne znam zašto. Imamo tri časa zajedno. Svaki put kad je vidim,smiješi mi se kao da želi da razgovaram s njom.Naviknut sam biti siguran u sebe.Zatim se Rachel dogodila.Danas, je moja posljednja prilika s njom. Djevojke poput Rachel nisu na raspolagnju dugo.Ako je čak i na raspolaganju.Stojim pokraj njezina ormara, čekam je. Izlazi iz učionice i smiješi mi se. Kažem - Ćao- kad ona dođe do svog ormara. Primjećujem


Slomljena krila istu suptilnu promjenu u njezinoj boji kože.Pitam kako joj je prvi tjedan protekao. Kaže da je u redu. Pitam je ima li nove prijatelje, a ona sliježe ramenima i kaže: - Nekoliko. Osjećam njezin miris.Ja joj kažem da divno miriše.Ona kaže: - Hvala ti. Pitam je šta radi večeras.Ima planove. To sve dolazi natrag deseterostruko, izlijevanja poput poplave, a ja sam brana. Srce mi lupa, dlanovi mi se znoje, njeno ime, novo otkrivena nesigurnost, za koju nisam znao da postoji. - Sutra sam slobodna. Smješim se, - I sutra mi odgovara.Koji je tvoj broj, nazvaću te? Ona mi govori broj.Ona je uzbuđena.Ona je uzbuđena.Mnogo.


Slomljena krila Poglavlje 3 TATE Normalno, ako bih se probudila, otvorila oči i vidjela ljutitog čovjeka da me gleda sa vrata spavaće sobe, mogla bih vrisnuti. Možda baciti stvari. Možda pobjeći u kupaonicu i zaključati se.Ipak, nisam uradila ništa od tih stvari.Zurim , jer sam zbunjena,kako je to isti čovjek koji se onesvijestio pijan u hodniku? Kako je to isti čovjek koji je noćas plakao u snu?Ovaj momak djeluje zastrašujuće. Ovaj momak je bijesan. Ovaj tip me gleda kao da mu se trebam ispričati ili mu dati objašnjenje. To je isti tip, ipak, jer nosi isti par traperica i istu crnu majicu u kojoj je sinoć zaspao. Jedina razlika je u njegovom izgledu između sinoć i jutros je da je sada u stanju ustati bez pomoći. - Što se dogodilo s mojom rukom , Tate? Zna moje ime. Da li on to zna, jer mu je Corbin rekao da ću doći ili zato što se zapravo sjeća priče od sinoć? Nadam se da mu je Corbin rekao. Odjednom se osjećam neugodno jer bi se mogao prisjetiti moje utjehe dok je sinoć plakao. Ne sjeća se šta je bilo sa rukom. Da li to znači da se ne sjeća ničega od sinoć? Naslonjen na vrata moje spavaće sobe i prekrižio je ruke na grudima. Zauzeo je obrambeni stav,kao da sam ja odgovorna za njegovu lošu noć. Prevrćem se,jer još uvijek nisam sasvim završila sa spavanjem, čak iako on misli da mu dugujem nekakvo objašnjenje. Povlačim pokrivač preko glave. - Zaključaj vrata na putu van. - kažem. - Gdje je moj mobitel? Podsjećam se da osoba kojoj glas pripada stoji na vratima, grubo zahtjevajući stvari čak i bez priznavanja činjenica da sam mu sinoć pomogla. Voljela bih znati gdje je moje hvala ti . Ili moje Hej, ja sam Miles. Drago mi je upoznati te.Ništa od doga neću dobiti od ovog tipa. Previše je zabrinut za svoju ruku. I njegov mobitel, očito. - Učini mi uslugu i povuci se korak natrag. Začudo, uradi to. Držim oči zatvorenima i odlazim, te zalupim vratima u spavaćoj sobi njemu u lice, gledam u zatvorena vrata i vraćam se nazad u krevet.Pobijedila sam.Jesam li spomenula da nisam jutarnja osoba?Vrata se ponovno otvaraju. - Što je s tobom, dovraga?- viče. Uzdišem, a zatim sjedam na krevet i pogledam ga. Opet je stajao na vratima, još uvijek gledajući u mene kao da sam mu dugujem nešto. - Ti!- Vičem natrag. Gleda istinski šokiran zbog moje oštre reakcije, a to čini da se ja osjećam loše. Ali on je trebao da bude kreten!Mislim.On je počeo.Mislim. - Jesmo. . . - On mahne prstom na nas dvoje. - Jesmo li spavali sinoć? Jesi li


Slomljena krila zato ljuta? Smijem se na njegovo pitanje.On je idiot.I to je super. Komšija mi je muškarc koji ima toliko djevojaka da zaboravlja sa kim se sve petljao.Otvaram usta da odgovorim, ali čujem zvuk zatvaranja vrata stana i Corbina. - Tate? Odmah skačem i trčim prema vratima, ali Miles i dalje blokira vrata, zureći u mene,očekujući odgovor na svoje pitanje. Pogledam ga ravno u oči da mu dam odgovor, ali me njegove oči uhvate nespremnu za kratak trenutak. To su najjasnije plave oči koje sam ikada vidjela. Nema više teških kapaka, krvavih očiju od prošle noći. Oči su mu tako svijetlo plave da su gotovo bezbojane. I dalje buljim u njih, napola očekujući da ću vidjeti valove ako gledam dosta dugo. Rekla bih da su kao čista voda Kariba, ali nikad nisam zapravo bila na Karibima, pa ne bih znala.On trepnu, i to me odmah udalji od Kariba i natrag u San Francisco. Natrag u ovu spavaću soba. Natrag na posljednje pitanje koje je postavi prije nego sto je Corbin prošao kroz ulazna vrata. - Nisam sigurna da se ono može nazvati spavanjem. - prošapućem.Zurim u njega, čekajući da se pomakne sa prolaza.Očito, ne želi ni zamisliti nas dvoje što se, na temelju nepopustljiv pogleda može zaključiti. To je sve.Čini mi se kao da me gleda s gađenjem, zbog čega mi se još manje sviđa. Ne odustajem, i nitko od nas ne prekida kontakt očima, zatim mi se izmiče I pušta me da prođem. Corbin je već u hodniku kada ja izađem iz sobe. Baci pogled naprijed i ugleda mene i Milesa. - Hej, sestro. - kaže, pa me povuče u zagrljaj. Nisam ga vidjela gotovo šest mjeseci. Ponekad je lako zaboraviti koliko nam nedostaju ljudi dok ih ponovno ne vidimo. To nije slučaj s Corbinom. Meni uvijek nedostaje. Koliko god njegov zaštitnički stav iritirao sa vremena na vrijeme, to je dokaz koliko smo bliski.Corbin me oslobađa i povlači pramen moje kose. - Duža je. - kaže on. - Sviđa mi se. To je možda najduži period koji smo proveli odvojeni. Hvatam pramen kose koji mu pada preko čela. - I tvoja takođe i ne sviđa mi se. - nasmijem se i on shvata da se šalim. Naša kosa je iste bogate nijanse smeđe, ali naše crte lica nisu ni slične, posebno naše oči.Mama voli reći da kad bi smo stavili naše oči zajedno, one će izgledati baš kao i drvo. Njegove su bili zelenekasto lišće, a moje su smeđe.Uvijek sam mu zavidjela jer je dobio lišće stabla, jer je zelena bila moja omiljena boja.Corbin pozdravlja Milesa klimanjem glavom . - Hej čovječe. Teška noć? - Postavlja pitanje uz smijeh, kao da tačno zna kakvu je noć Miles imao. Miles prolazi pored nas oboje. - Ne znam. - rekao je u odgovoru. - Ne sjećam se.- Ulazi u kuhinju i otvara ormar, uzimajući čašu kao da je dovoljno često ovdje da to sam učini.


Slomljena krila Ne sviđa mi se to. Ne volim Milesa.Miles otvara još jedan ormar i vadi bocu aspirina, ispunjava svoju čašu s vodom,i prinosi dva aspirina ustima. - Jesi li donjela sve svoje stvari?- Corbin me pita. - Ne. - kažem, pogledavši Miles kad sam odgovorila. - Bila sam zaokupljena tvojim susjedom veći dio noći. Miles nervozno pročisti grlo dok je prao čašu , stavljajući je natrag u ormar. Njegov nemir zbog rupa u sjećanju mi je smiješan. Sviđa mi se što nema pojma šta se dogodilo prošle noći. Corbin gleda u mene kao da ne zna što ja pokušavam reći. Miles izleće iz kuhinje i pogleda prema meni, a onda u Corbina. - Do sad bih se vratio u svoj stan, ali ne mogu naći ključeve. Imaš moj rezerni set? Corbin kima glavom i odlazi do ladice u kuhinji. Otvori, zgrabi ključ, i baca ga Milesu, koji ga uhvati u zraku. - Možeš li se vratiti za sat i pomoći mi istovariti njene stvari, trebam prvo pod tuš . Miles kimne, i pogleda u mene dok Corbin odlazi u svoju sobu. - Možemo pričati kada se razbudiš. - Corbin mi kaže. Možda je prošlo sedam godina otkako smo živjeli zajedno, ali je očito da se sjeća da nisam mnogo pričljiva ujutro. Šteta što Miles to ne zna o meni. Nakon što Corbin nestane u sobu, okrećem se i ponovno se suočavam sa Milesom.Već gleda u mene sa iščekivanjem, kao da još uvijek čeka odgovor, a ja samo želim da ode, pa sam mu odmah odgovorila. - Ti si bio onesviješten na hodniku sinoć kad sam ovdje došla. Nisam znala tko si, tako da kada si pokušao ući u stan, možda sam zalupila vratima preko tvoje ruke. Nije slomljena. Provjerila sam, modrica će možda ostati. Dovoljno je da staviš malo leda i zamotaš na nekoliko sati.I ne, nismo spavali. Ja sam ti pomogla da uđeš u stan, a zatim sam otišala u krevet.Telefon ti je sinoć ispao kod ulaznih vrata , zato što si bio previše pijan da bi mogao sam hodati. Okrećem se ka svojoj sobi, bježeći daleko od njegovog pogleda. Okrenem se ka njemu kada stignem do vrata. - Kada se vratiš za sat vremena, a ja se normalno probudim, možemo pokušati ponovno. - Pokušati što ponovo?- Upita. - Upoznati se. Zatvorim vrata sobe, stavljajući barijeru između mene i tog glasa.Tog pogleda. ••• - Koliko kutija imaš?- Corbin pita. Već me čekajući pred vratima. Grabim ključeve sa šanka. - Šest, plus tri kofera i odjeću na vješalicama. Corbin odlazi do vrata neposredno preko puta i kuca, a zatim se okreće i ide do lifta. - Jesi javila mami da si stigla?


Slomljena krila - Da, sinoć sam poslala poruku . Čujem otvoranje vrata njegovog stana vrata baš kad dizalo stigne, Corbin zadržava dizalo, sve dok Miles nije došao..Čim sam ga ugledala, gubim rat. Rat koji nisam ni znala da vodim. To se ne događa često, ali kad mi se neko sviđa, bolje je kad želim da mi se sviđa.Miles nije osoba koja želim da mi se sviđa. Ne želim da me privuče tip koji pije do zaborava, plače zbog drugih djevojaka. - Idemo samo dva puta dolje. - Corbin kaže Miles i pritišće gumb za prizemlje. Miles zuri u mene, još uvijek izgledajući ljut. Zurim i ja u njega, jer bez obzira koliko dobro izgleda ne mogu podnjeti taj stav, a još uvijek čekam i hvala za ono sinoć. - Bok. - Miles napokon kaže. Krene naprijed i potpuno ignorira dizalo koje se zatvara i pruža mi ruku. - Miles Archer. Živim preko puta tebe. Zbunjena sam. - Mislim da smo to utvrdili. - kažem, gledajući njegovu ispruženu ruku. - Ispočetka?- kaže , podigavši obrvu. - Na pravi način? Ah. Da. To sam mu i rekla.Uzmem ruku i protresem. - Tate Collins. Ja sam Corbinova sestra. Corbin stoji pored nas i ne izgleda da mu je stalo. Ignorira nas,zaokupljen telefonom. Cap sjedi u svojoj stolici, uvijek tako oprezan. Pogleda u nas troje i ustaje iz stolice.Corbin i Miles ga pozdravljaju klimanjem glave i nastavljaju hodati. - Kako je prošla tvoja prva noć, Tate?- Pita on s osmijehom. Činjenica da već zna moje ime me ne čudi, jer je sinoć znao na koji ću sprat .Gledam dečkima u leđa kako oni odlaze bez mene. - Veoma zanimljivo, zapravo mislim da je moj brat možda napravio loš izbor gdje da radi. Gledam u Capa, a on je zuri previše u Milesa sada.. - Ah, da tom momku vjerojatno ne može pomoći niko. - kaže on. Nisam sigurana da li misli na Corbina ili Milesa kada kaže - tom momku,- ali ne pitam. - Tate, idemo!- Corbin viče s drugog kraja predvorja. Potrebna su tri spuštanja kako bi donjeli sve moje stvari, a ne dva. Miles mi se više ne obraća.


Slomljena krila Poglavlje 4 MILES Šest godina ranije Tata: - Gdje si? Ja: - Kod Iana. Tata: - Moramo razgovarati. Ja: - Može li to pričekati do sutra? Doći ću kasno. Tata: - Ne. Trebam te sada kući. Čekam te, još od završetka nastave. Ja: - Dobro. Krećem. To je bio razgovor koji me je doveo do ovog trenutka. Sjedim ispred tate na kauču.Tata, mi govori nešto što ne želim čuti. - Ja bih ti rekao prije, Miles. Samo sam se.. - - Osjećao krivim?- prekidam ga. - Kao da radiš nešto krivo? - Ona je mrtva manje od godinu dana. Čim mi to kažem , želim povraćati. - Gledaj, znam da je ovo teško za tebe da prihvatiš, ali trebam tvoju pomoć. Nemaš pojma kako je teško nastaviti nakon njene smrti . - Teško?- Ustajem i podižem glas.- Očito nije jako teško za tebe, tata. Hodam ka suprotnom kraju dnevne sobe.Hodam natrag.Kuća je mala da stane sva moja frustracija i razočarenje.Gledam ga opet, shvatajući da se već viđa sa nekim. Ne mogu podnjeti da je gleda kao moju majku, na taj način, tko god ona bila. - Ne znam da li će ovo uspjeti , ali želim da joj daš priliku. Lisa me čini sretnim.Ponekad treba nastaviti dalje da bi bio jedini način da se zaista nastavi dalje. Ne tražim od tebe da je voliš. Upoznaj je, ponašaj se samo lijepo. Gleda me kao da me moli , osjećam se krivim zato što tako tvrdoglav. Ja klimnem. - Hoću, tata. Znaš da hoću. - Grli me, osjećam se dobro i loše. Pita me da otvorim vrata dok on u kuhinji završava večeru.Otvaram vrata. - Miles? Gledam joj lice, i to je sasvim suprotno maminoga. To je dobro.Puno je niža od moje majke. Nije lijepa kao moja majka. Nema ništa na njojda se može usporediti s mojom majkom, tako da ni ne pokušavm. Prihvatam je kao ono što jest: naša večerašnjia gošća.Klimanem glavom i otvaram vrata puštajuči je unutra. - Vi ste Lisa.Drago mi je upoznati vas. - Pokazujem iza. - Moj otac je u kuhinji. Lisa nagne naprijed i grli me, neugodno mi je i potrebno je nekoliko sekundi da i ja nju zagrlim.Moje pogled susreću oči djevojke koja stoji iza nje.


Slomljena krila Ti ćeš se zaljubiti u mene Rachel. - Miles?- Kaže ona u slomljenim šaptom.Rachel zvuči pomalo kao njezina majka, ali tužnije. Lisa pogleda u nas. - Vi se poznajete? Rachel ne klima. Ni ja.Naše razočaranje se topi na pod i spaja se u lokvu suza pod nogama. - On, hm…. on. .. - Rachel muca, pa joj pomažem završiti. - Idem u školu sa Rachel. - Žao mi je što sam rekao to , zbog toga što sam stvarno želio reći je, Rachel je djevojka u koju sam zaljubljen.Rachel ne može biti sljedeća djevojka u koju ću se zaljubit , jer Rachel je djevojka koja će više nego vjerojatno postati moja nova sestra.Po drugi put večeras, osjećam se bolesno. Lisa se smješka. - To je sjajno. - kaže. Moj otac uđe u sobu. Zagrli Lisu,onda pozdrvi Rachel i kaže joj da mu je drago vidjeti je ponovo.Moj otac već zna Rachel.Rachel je već zna mog oca.Moj otac je Lisin novi dečko.Moj otac je odlazio u Phoenix često.Moj otac je često posjećivao Phoenix prije nego što je majka umrla.Moj otac je gad. - Rachel i Miles već poznaju.- Lisa kaže mom ocu. On se smije, a olakšanje mu preplavljuje lice. - Dobro. Dobro. - kaže ,kao da je to dobro. Ne.Loše je. Loše je. - Večeras će biti manje neugodno. - kaže uz smijeh. Gledam u Rachel.A Rachel gleda mene. Ne mogu se zaljubiti u tebe, Rachel.Oči su joj tužne.Moje misli su tužnije.I ne možeš se zaljubiti u mene.


Slomljena krila Poglavlje 5 TATE

- Jesi li slobodna za Dan zahvalnosti?- pitala me majka. - Da, ali ne i za Božić. Za sada samo radim vikendom . - Dobro. Reci Corbinu da nismo mrtvi, ako on ikada dobije potrebu da nas nazove. Smijem se. - Reći ću mu. Volim te. Stavljam mobitel u džep uniforme. To je samo posao sa pola radnog vremena,ali mi zaista odgovara. Večeras je moja zadnja probna noć prije nego što od sutra počnem sa rotacijama. Za sada volim ovaj posao, a bila sam iskreno zaprepaštena kad sam nakon mog prvog razgovora dobila posao. Još su mi i uskladili posao sa nastavom u školi.Bezbolna promjena grada za sada.Sviđa mi se San Francisco. Znam da sam tu samo dve sedmice, ali već mogu zamisliti sebe ovdje nakon što magistriram na proljeće, a ne idem nazad u San Diego. Corbin i ja se slažemo, iako ga nema više nego što je tu. Konačno se osjećam kao da sam pronašla svoje mjesto, otvaram vrata svog stana. Moj osmijeh blijedi čim vidim tri momka od kojih samo dva prepoznajem. Miles stoji u kuhinji, a oženjeni šupak iz dizala sjedi na kauču.Zašto je, dovraga, Miles ovdje?Zašto, je dovraga, bilo ko od njih ovdje?Gledam u Milesa, skidam cipele i ostavljam torbicu na pult. Corbin se neće vratiti za još dva dana, a ja sam očekivala mir, tako da mogu uraditi zadatke za školu. - Četvrtak je. - Miles kaže, kad vidi mrki pogled na mom licu, kao da dan u sedmici treba biti neka vrsta objašnjenja. Gleda me sa svoje pozicije u kuhinji. Vidi da nisam sretna. - Tako je. - odgovaram. - A sutra je petak.Zašto ste svi vi u mom stanu? Plavokosi, mršav čovjek odmah ustaje i hoda prema meni. Pruža mi ruku. - Tate?- Upita. - Ja sam Ian. Odrastao sam s Milesom. Ali sam i prijatelj tvoga brata. - Pokaza na muškarca iz dizala, koji je još uvijek sjedio na kauču. - Ovo je Dillon. Dillon mi klimne ali ne progovara. Ni ne mora. Njegov osmijeh mi govori dovoljno o tome što on misli upravo sada.Miles uđe u dnevnu sobu i pokaza na televiziju. - To je nešto što radimo četvrtkom, ako je bilo tko od nas kući. Noć za igre. Ne zanima me je li to njihova stvar. Imam zadaću. - Corbin nije ni kući večeras. Ne možete to učiniti u tvom stanu? Moram učiti. Miles daje Dillonu pivo i onda pogleda u mene. - Nemam kablovsku. Naravno da nema. - A Dillonova žena nam ne dozvoljava kod njega. Naravno da ne.Prevrnem očima i odem u svoju spavaću sobu ,namjerno zalupivši vratima .Presvlačim se iz uniforme i uskačem u traperice. Zgrabim košulju u kojoj sam spavala prošle noći i držim je iznad glave kad netko pokuca na vrata. Zalupim ih gotovo


Slomljena krila jednako dramatično kao ranije, i udarim ga kao i ranije.On je tako visok.Nisam shvatila koliko je visok , ali sada kada on stoji na mom dovratku ispunjavajući ga,on izgleda stvarno visoko.Kada bi me kojim slučajem primakao sebi, moje uho bilo bi pritisnuto na njegove grudi,a njegov obraz bi bio na vrhu moje glave. Ako bi me poljubio, ja bih podigla lice u susret njegovom, ali to bi bilo lijepo, jer bi vjerojatno omotao ruke oko donjeg dijela mojih leđa , tako da se naša usta sklope kao dva komada slagalice. Samo ne bi se uklopili , jer nisu zasigurno dva komada iz iste slagalice.Nešto čudno se događa u mojim grudima. Podrhtavanje, podrhtavanje ne znam šta znači. Mrzim to, jer ne znam što to znači. To znači da moje tijelo zapravo počinje reagovati na Milesa.Samo se nadam da moj mozak ne misli isto. - Ako ti je potreban mir, možeš ići u moj stan.- kaže on. Njegova ponuda stvara čvor u mom trbuhu. Ne bi trebala biti uzbuđena zbog mogućnosti da budem u njegovom stanu, ali jesam. - Vjerojatno ćemo biti ovdje još dva sata.- dodaje on.Postoji žaljenje u njegovu glasu . Baš sam kučka. Ovo nije ni moj stan. Ovo je njihova stvar, duga navika očigledno , a tko sam ja da mogu samo doći i prekinuti to. - Ja sam samo umorana.- kažem mu. - U redu je. Žao mi je ako sam bila gruba prema tvojim prijateljima. - Prijatelj. - kaže on, kao pojašnjenje. - Dillon nije moj prijatelj. Ne pitam šta to znači. Zatim pogleda u dnevnu sobu, pa ponovo u mene. Nasloni se na okvir vrata, znak da moj pristanak da odem u njegov stan i oslobodim ovaj za njihovu igru, nije bio kraj našeg razgovora.Pogleda na moju uniformu razbacanu po krevetu. - Dobila si posao? - Da. - kažem, pitajući se zašto je odjednom zaineresovan razgovor. - Medicinska sestra u hitnoj. Bora mu se pojavljuje na čelu, a ja ne mogu reći je li to posljedica zbunjenosti ili fascinacije. - Nisi li još uvijek u školi za medicinske sestre? Kako da već radiš kao medicinska sestra? - Završavam master, tako da mogu raditi kao sestra.Već imam svoju diplomu. To mi omogućuje da rukovodim anestezijom. On zuri u mene na nekoliko sekundi prije nego što se skloni sa dovratka. - Dobro za tebe . - kaže on.Ipak nema osmijeha. Zašto se on nikad ne smije?Odlazi natrag u dnevnu sobu. Izazim za njim i gledam ga. Miles zauzme svoje mjesto na kauču i posvećuje se tv. Dillon mi posvećuje svoju punu pažnju, ali sam skrenula pogled i otišla u kuhinju kako bi pronašla nešto za jesti. Nema puno, s obzirom da nisam kuhala cijeli tjedan, tako da sam zgrabila sve stvari koje trebam


Slomljena krila za sendvić. Kad sam se okrenula, Dillon je i dalje buljio.Nasmije se, a zatim dolazi u kuhinju i seže u hladnjak, dolazeći nedaleko od mog lica. - Dakle,ti si Corbinova mala sestra? Slažem se sa Milesom oko ovoga. Ne sviđa mi se baš Dillon, ni malo.Dillonove oči nisu nimalo slične Milesovim očima. Kad Miles gleda u mene, oči mu skrivaju sve.Dillonove oči ne skrivaju ništa, a sada, jasno vidim da zamišlja svlačenje. - Da. - kažem jednostavno. Hodam do ostave da potražim kruh. Pronalazim ga i počinjem sastavljati svoj sendvič. Pravim dodatni za Capa. Saznala sam da ponekad radi do četrnaest sati dnevno, ali samo zato što živi u zgradi i nema ništa bolje raditi. Dillon se ležerno nasloni na pult. - Ti medicinska sestra ili nešto?- Otvori pivo i prinese ga ustima, ali se zaustavlja prije nego što popije. Na prvom mjestu želi da mu odgovorim. - Da. - kažem s odsječnim glasom. Nasmije i uzima gutljaj piva. I dalje pravim svoje sendviče,a on i dalje bulji u mene.Neću mu ponuditi prokleti sendvič ako je to razlog zašto je još uvijek ovdje. - Ja sam pilot. - kaže on. Kaže to samodopadno.- Radim u istoj firmi kao I Corbin. Zuri u mene, čekajući da budem impresionirana činjenicom da je pilot. Ono što ne shvaća jeste da su svi muškarci u mom životu piloti. Moj djed je bio pilot. Moj otac je bio pilot do prije nekoliko mjeseci. Moj brat je pilot. - Dillon, ako pokušavate da me impresionirate, radite to na pogrešan način. Puno više bih voljela momka sa malo više skromnosti i puno manje oženjenog. - Moje oči se spuštaju dolje na vjenčani prsten na njegovoj lijevoj ruci. - Igra je počela. - Miles kaže, ušavši u kuhinju, obraćajući se Dillonu. Dillon uzdahne, kao da je Miles prekinuo zabavu. - Lijepo je vidjeti te opet, Tate. - kaže on, - Mogla si nam se pridružiti u dnevnoj sobi. - Očigledno, igra je počela.- Dillon se uspravi i ode natrag u dnevnu sobu. Miles ignorira Dillona, spuštajući ruku u stražnji džep, i vadi ključ, pa mi ga pruža. - Idi učiti u mome stanu.- To nije molba.To je naređenje. - Mogu i ovdje.- Ostavljam ključ na šank i stavljam poklopac natrag na majonezu,odbijajući se iseliti iz vlastitog stana zbog tri muškarca.- TV nije previše glasan. - Meni smeta da učiš ovdje. Ne dok svi ne odu. Idi. I uzmi svoje sendviče. Gledam dolje na moje sendviče. Ne znam zašto se osjećam kao da ih je upravo uvrijedio. - Nisu oba za mene. - kažem defenzivno. - Nosim jedan Capu. - Napravila si sendvič za Capa? Klimnem. - Hrana ga čini sretnim. - kažem i slegnem ramenima. On zgrabi ključ sa šanka iza mene i stavlja ga u moj prednji džep.Nisam ni sigurna da su mu prsti dotaknuli moje traperice, ali sam oštro udahnula i pogledala dolje na džep dok mu se ruka povlačila, jer jebiga, nisam očekivala ovo.Zamrznuta sam, dok se on ležerno vraća natrag u dnevnu sobu, nepromijenjen. Osjećam kao da mi džep gori. Ne mogu ni noge pomaknuti, treba mi neko vrijeme da shvatim šta se desilo. Nakon što isporučim


Slomljena krila Capu sendvič, kao što je naredio odlazim u njegov stan. Idem vlastitom voljom, ne zato što me on želi tamo, a ni zato što ja stvarno imam puno učiti, ali zato što biti u njegovom stanu, bez njega je sadistički uzbudljivo za mene. Osjećam se kao da sam upravo dobila besplatan ulaz u sve njegove tajne. ••• Trebala sam znati da mi stan neće dati nikakav uvid u to tko je on. Ni njegove oči to nisu mogle.Naravno, stvarno je puno mirnije ovdje, i da, učila sam dva sata, a to je samo zato što me ništa nije ometalo. Ništa. Nema slika na sterilnim bijelim zidovima. Nema ukrasa. Nikakve boje. Čak i čvrsti hrastov stol koji dijeli kuhinju od dnevnog boravka je bez ukrasa. Tako je različito od doma u kom sam odrasla, gdje je kuhinjski stol bio centar dešavanja, zajedno sa ukrasnim stoljnjakom,velikim lusterom, i ukrasi koji su se slagali sa godišnjim dobom koje je bilo.Miles nema ni zdjelu s voćem. Jedina impresivna stvar u ovom stanu je polica u dnevnom boravku. Na njoj je složeno na desetine knjiga, što je veći uspijeh za mene nego bilo što drugo što bi moglo da krasi njegove gole zidove. Pregledam po polici njegov izbor, u nadi da ću dobiti uvid u njega na temelju njegovog izbora literatureRed za redom zrakoplovnih tematskih knjiga je sve što sam pronašla.Malo sam razočaran nakon slobodnog pregledanja njegovog stana,a najbolje što mogu zaključiti je da on može biti radoholičar s malo ili bez ukusa u dekoraciju. Odustajem od dnevne sobe i hodam ka kuhinji. Otvorim frižider, teško da ima išta u njemu. Postoji nekoliko praznih kutija. Začini. Sok od naranče. To me podsjeća na Corbinov frižider – prazan i tužan.Otvorim ormarić, zgrabim šolju, zatim sipam sok. Popijem i isperem čašu u sudoperu.Postoji još nagomilanog prljavog posuđa na lijevoj strani sudopera, pa sam takođe i to počela prati . Čak i njegovim tanjirima i čašama nedostaje osobnost –obični i bijeli i tužni.Imam neobjašnjivu potrebu da uzmem kreditnu karticu i odem pravo u prodavnicu i kupim mu neke zavjese, nove tanjire živih boja, nekoliko slika, a možda čak i biljku ili dvije. Ovo mjesto treba malo života. Pitam se kakva je njegova priča. Ne mislim da ima djevojku. Pa još ga nisam vidjela sa nekom do sada, a u stanu je očigledan manjak ženskog prisustva, što čini moju pretpostavku veoma vjerojatnom. Ne mogu da zmislim da je djevojka mogla ući u ovaj stan, bez da ga ukrasi barem malo prije nego što je otišla, tako da pretpostavljam da cura jednostavno nikada nije bila u ovom stanu.Počinjem da razmišljam i o Corbinu, takođe. Sve naše godine odrastanja zajedno, on nikada nije bio otvoren o svojim vezama, a prilično sam sigurna da je to zato što on nikada nije bio u vezi. Svaki put kada sam se u prošlosti upoznala s njegovom djevojkom , ona nikad nije trajala duže od sedmice.S obzirom na svoju brojnost žena za jednu noć i nedostatak posvećenosti, zbunjuje me što je bio tako zaštitnički nastrojen prema meni tokom odrastanja. Mislim da je sam sebe


Slomljena krila poznavao vrlo dobro.I nije htjeo da izlazim sa momcima poput njega.Pitam se je li Miles momak poput Corbina. - Da li ti to pereš moje posuđe? Njegov glas me hvata potpuno nespremnu,i okrećem se prema njemu, gotovo ispustivši čašu u rukama. Isklizne, ali ja je nekako uspjevam uhvatiti prije nego što padne na pod. - Završila sam sa učenjem. - kažem, pogledam suđe koje je sada u cjedilu. - Bilo je prljavo. On se smije.Mislim.Čim su mu se usne početi izvijati, vrati ih natrag u ravnu liniju. Lažna uzbuna. - Svi su otišli. - Miles kaže, davajući mi do znanja da napustim njegove prostorije. Primjećuje sok od naranče koji je još uvijek na pultu, pa ga pokupi i stavi ga natrag u frižider. - Žao mi je. - promrmljam. - Bila sam žedna. Okreće se prema meni i naslanja se ramenom u hladnjak, prekriživši ruke na prsima. - Briga me što si pila moj sok, Tate. Oh, zaista. To je bila neobično seksi rečenica.Kao i njegov izraz dok govori.Još uvijek nema osmijeha, iako. Isuse Hriste, čovjeka. Zar ne shvaća da izrazi lica trebaju pratiti govor?Ne želim da vidi moje razočaranje, pa se okrećem natrag prema sudoperu. Koristim prskalicu za pranje preostalog posuđa. - Koliko dugo živiš ovdje?- Pitam, pokušavajući ublažiti neugodnu tišinu, pa se okrećem i pogledam ga. - Četiri godine. Ne znam zašto se smijem, ali činim to. On podiže obrvu, zbunjen time što je njegov odgovor izazvao moj smijeh. - Tvoj stan. . . - Gledam prema dnevnoj sobi, a zatim natrag u njega. - Nekako je prazan. Mislila sam da si se upravo preselio i nisi imao priliku da urediš. Nisam mislila da to bude kao uvreda, ali točno je tako zvučalo. Samo pokušavam voditi razgovor, ali mislim da samo činim ovo još čudnijim. - Radim puno. - kaže on. - Nikada nemam društvo, tako da mislim da mi to jednostavno nije bio prioritet. Želim ga pitati zašto nikada nije tu sa društvom, ali neka pitanja izgledaju izvan granica na njega. - Govoreći o društvu, što je s Dillon? Miles sliježe ramenima, naslanjajući se u potpunosti na frižider. - Dillon je kreten koji nema poštovanja prema svojoj ženi. - kaže on ravnodušno.U potpunosti se okrene i izađe iz kuhinje, zaputivši se prema svojoj sobi. Ne zatvara vrata potpuno, tako da ga mogu čuti. - Mislio sam te upozoriti prije nego što padneš na njegovu glumu. - Ne padam na glumu. - kažem. - Posebno ako se neko ponaša kao Dillon.


Slomljena krila - Dobro. - kaže on. Dobro? Ha. Miles ne želi da mi se Dillon sviđa. Volim što Miles ne želiš da mi se Dillon sviđa. - Corbinu se to ne bi svidjelo, ako bi počela nešto sa njim. Mrzi Dillona. Oh. On ne želi da mi se Dillon sviđa zbog Corbina. Zašto me to razočarava?Vraćajući se iz spavaće sobe, više nije u trapericama i majici. Sada je u poznatom paru hlača , bijeloj košulji… otkopčanoj.Obukao pilotsku uniformu. - Ti si pilot?- Pitam, pomalo zbunjeno. Moj glas mi zvuči neobično impresioniran. On kima glavom. - To je koliko ja znam i Corbin. - kaže. - Bili smo zajedno u pilotskoj školi. Košulju ne zakopčava.Buljim mu u trbuh.Prestani buljiti u trbuh.O moj Bože, on ima V. Ono lijepo udubljenje, za koje ljudi rade na svojim trbušnim mišićima,koje im nestaje ispod traperica, udubljenja koja ukazuju na tajnu.Isuse Hriste, Tate, ti mu buljiš u proklete prepone! Zakopčava košulju , a ja ulažem nadljudsku snagu i vraćam oči ponovo na njegovo lice.Misli. Trebala bih imati neke , ali ja ih ne mogu naći. Možda je to zato što sam upravo saznala da je pilot.Ali zašto bi to mene impresioniralo?Ne impresionira me što je Dillon pilot.Miles je sada potpuno odjeven. - Je li to sigurno?- Pitam, - Pio si s dečkima, a sada ćeš da kontrolišeš komercijalnim avionom? Miles zakopčava jaknu, zatim pokupi već spakiranu torbu s poda. - Ja sam večeras pio samo vodu . - kaže on, neposredno prije izlaska iz kuhinje. – Inače ne pijem mogo. A definitivno ne pijem kada radim. - Mislim da si zaboravio kako smo se upoznali. - kažem. - Moje useljenje? Netko pijan ispred vrata ? On otvori ulazna vrata da me pusti van. - Nemam pojma o čemu pričaš, Tate. - kaže on. - Upoznali smo se u dizala. Sjećaš se? Ne mogu reći da li se on šalio, jer nema osmijeha ni sjaja u njegovim očima. Zatvori vrata iza nas. Predajem mu natrag ključ, a on zaključa vrata. - Tate?Ta noć kada si me pronašla u hodniku? To je izuzetak. Vrlo rjetak izuzetak. Ima nešto neizgovoreno u očima i možda čak u glasu.Stoji na ulaznim vratima, spreman krenuti prema dizalima. Čeka da vidi šta imam reći na to. Trebala sam mu reći zbogom. Možda poželjeti da ima siguran let.Trebala sam reći laku noć. - Je li iznimka, zbog onoga što se dogodilo s Rachel? Da.Stvarno sam izabrala dobro šta ću reći .Zašto sam upravo to rekla? Njegov stav se mijenja. Njegov izraz se sledi, kao da su ga moje riječi pogodile poput munje. On je vjerojatno zbunjen, jer se očito ne sjeća ničga iz te noći.Brzo, Tate. Ispravi se. - Mislio si da sam netko tko se zove Rachel. - objašnjavajući najbolje što sam mogla. - Mislila sam možda da se nešto dogodilo između vas dvoje i to je razlog zato što…. znaš.


Slomljena krila Miles duboko udahne, ali ne pokušava sakriti. Pogodila sam ga u živac. Očito ne voli pričati o Rachel. - Laku noć, Tate. - kaže on, okrećući se. Ne mogu reći šta sam napravila. Jesam li ga posramila? Naljutila? Rastužila?Što god da sam učinila, mrzim sebe sada.


Slomljena krila Poglavlje 6 MILES Šest godina ranije Jedemo večeru, ali je čudno.Lisa i tata nas pokušavaju uključiti u razgovor, ali nijedno od nas nije raspoloženo za razgovor. Mi zurimo u naše tanjire.Gurkamo hranu s našim vilicama. Ne želimo jesti. Tata pita Lisu, da li želi ići sjesti sa njim.Lisa kaže da i pita Rachel da mi pomogne očistiti stol.Rachel kaže uredu.Nosimo tanjure u kuhinju.Tišina. Rachel se naslanja na pult dok ja uključujem mašinu za pranje posuđa. Gleda mene ,a ja se trudim ignorirati je. Ona ne shvaća da je posvuda. Ona je u svemu. Moje misli nisu, moje misli više.U mojim mislima je Rachel. Ne mogu se zaljubiti u tebe, Rachel.Gledam sudoper. Želim pogledati Rachel. Udišem vazduh. Želim udisati Rachel.Zatvorim oči. Samo želim vidjeti Rachel.Perem ruke. Želim dotaknuti Rachel.Osušim ruke prije nego što se okrećem prema njoj. - Oni su najgori roditelji na svijetu. - ona šapuće.Njezin glas puca.Moje srce puca. - Užasni. - kažem joj. Ona se smije.Nisam trebao pasti na tvoj osmijeh, Rachel.Ona uzdahne. - Koliko dugo se viđaju?- pitam je. Nadam se da će biti iskrena.Ona sliježe ramenima. - Oko godinu dana. Osjećam da je srce moje majke slomljeno.Mrzim ga. - Godinu dana?- Pitam. - Jesi li sigurna? Ona kima glavom.Ona ne zna za moju majku. Ne mogu joj reći. - Rachel? - Da? Napravim korak prema njoj.Njeno tijelo reagira. Ubrzano diše. Obrazi su joj crveniji nego inače.I to mi je dovoljno .Spuštam ruku na njezin struk. Moje oči traže,njene.One mi ne govori ne, pa se ne zaustavljam.Kada moje usne dotaknu njene, to je tako mnogo. To je dobro i loše i pravo i krivo i osveta.Ona udahne, kradući vazduh od mene. Izdišem u nju,dajući joj više. Naši jezici se dodiruju i moji prsti klize kroz njenu kosu.Moj novi omiljeni okus je Rachel.Moja nova omiljena stvar je Rachel.Želim Rachel za moj rođendan. Želim Rachel za Božić.Ja želim Rachel za maturu. Rachel, Rachel, Rachel. Ja ću se svijedno zaljubiti u tebe, Rachel.Otvaraju se stražnja vrata i oslobađam je.Ona se oslobađa mene, ali samo fizički. Još uvijek je mogu svuda osjetiti .Gledam dalje od nje, ali još uvijek vidim samo Rachel. Lisa ulazi u kuhinju. Ona izgleda sretno. Ima pravo biti


Slomljena krila sretna. Ona nije ta koja je umrla.Lisa kaže Rachel je vrijeme da ide.Kažem im zbogom, ali moje riječi su samo za Rachel.Ona to zna. Kažem mom ocu da je Lisa lijepa. Ne kažem mu da ga mrzim još više. Možda nikad i neću.Idem u svoju sobu. Uzmem telefon, šaljem poruku Rachel. Ja: Što ćemo za sutra navečer? Rachel: Lagati njima? Ja: U sedam? Rachel: Da. Ja: Rachel? Rachel: Da? Ja: Laku noć. Rachel: Laku noć, Miles. Isključujem svoj telefon.Ja sam pao na tebe, Rachel


Slomljena krila Poglavlje 7 TATE

Prošlo je dve sedmice od kada sam vidjela Milesa, ali samo dvije sekunde od zadnjeg puta kada sam razmišljala o njemu. Čini se da radi jednako puno kao i Corbin , i ljepo je imati stan za sebe povremeno, također je lijepo kad Corbin ne radi i tu je zapravo netko sa kim mogu razgovarati.Bilo bi ljepo kada bi i Corbin i Miles bili zajedno slobodni, ali to se nije dogodilo od kada živim ovdje. Do sada. - Njegov tata radi, a on je slobodan do ponedjeljka. - kaže Corbin. Nisam imala pojma da je pozvao Milesa da ide kući s nama za Dan zahvalnosti sve do sada. On pokuca na njegova vrata. - On nema ništa drugo raditi. Prilično sam sigurana da sam klimnula glavom nakon što sam čula te riječi, pa sam se okrenula i uputila prema dizalu. Bojala sam se da će kad Miles otvori svoja vrata, primjetiti moje uzbuđenje zbog činjenice da on dolazi kod nas. U dizalu sam , naslonjena na stražnjem zidu, kada su oni ušli. Miles klima glavom, ali to je sve što je uradio. Posljednji put kada sam razgovarala s njim, zabrljala sam stvari potpuno između nas, tako da ne govorim ni riječ.Također pokušavam ne buljiti u njega, ali to je vrlo teško jer ga nije bilo veoma drugo. On je ležerno odjeven, kaput, traperice i majica.Prestanem da analiziram njegovu odjeću i susrećem njegov pogled. Ne znam da li da se nasmiješim ili da odvratim pogled ,pa sam samo nastavila gledati ga, čekajući da on prvi skrene pogled. To ne čini. I dalje me gleda u tišini ostatak vožnje dizalom, a ja tvrdoglavo činim isto. Kad smo napokon u prizemlju, osjetim olakšanje, izađem prva i napokon udahnem , s obzirom da nisam udahnula najmanje šezdeset sekundi. - Gdje se vas troje uputilo?- Cap pita kad smo svi izašli iz dizala. - Kući u San Diego. - kaže Corbin. - Imaš li ti kakve planove za Dan zahvalnosti? - To će biti zauzet dan za letove. - kaže Cap. - Mislim da ću biti ovdje i raditi.- On namigne u mom smjeru. - Ja ću voziti do tamo, ako želite. - Miles kaže Corbinu, kada smo došli do automobila. - Znam da se nisi još naspavao . Možeš voziti sutra. Corbin se složi i Miles otvori vrata sa vozačeve strane.Sjedam na stražnje sjedalo pokušavajući shvatiti gdje sjesti. Ne znam trebam li sjesti odmah iza Milesa, u sredini ili iza Corbina.Bilo gdje da sjedim, ja ću ga osjećati. Posvuda je.Tako je to kad osoba razvije privlačnost prema nekome. On je nigdje, onda odjednom on je svugdje, željeli ga vi ili


Slomljena krila ne.Uzimam neke papire iz moje torbe i počinjem čitati. Miles pali radijo, a Corbin spušta svoje sjedalo i podiže se. - Nemojte me probuditi dok ne stignemo. - kaže on, navlačeći kapu preko očiju. On gleda ravno naprijed, a ja dolje na moju knjgu.Nakon trideset minuta, kretanje automobila i moj pokušaj da čitam mi izazivaju glavobolju. Ostavljam knjigu pored i premještam se stavljajući noge između Milesa i Corbina. On me pogleda u retrovizoru,a ja kao da osjećam dodir,dok prelazi pogledom preko mene. Zadrži svoj pogled malo više od dvije sekunde, zatim ponovo gleda prema cesti. Mrzim ovo.Nemam pojma šta mu se događa u glavi. On se nikada ne smije. On se nikada ne smije.Ja još uvijek buljim u njega u retrovizoru, pokušavajući ga shvatiti,a on ponovo pogleda u mene. Gledam dolje u telefon, posramljena jer sam uhvaćena da buljim u njega. Ali to ogledalo je poput magneta, a moje oči se stalno vraćaju natrag do njega.Pogledam u ogledalo opet, ali i on to čini.Gledam natrag dolje.Sranje.Ne gledam ga tri minute, onda samo malo virnem. Sranje.On gleda.Osmijehnem se, zabavljena igrom koju igramo.I on se smije, takođe. On. Se. Smije.Takođe. Gleda opet na cestu, ali mu osmijeh ostaje tu nekoliko sekundi. Znam, jer ja ne mogu prestati gledati u njega.Spušta ruku kako bi se odmorio,ali mu smetaju moje noge. - Izvini. - kažem, povlačeći noge. Hvata me za nogu, zaustavljajući me. - Uredu je. - kaže. Njegova ruka je još uvijek oko moje noge. Zurim u njega.Sranje, upravo je pomjerio palac . Namjerno, miluje moju nogu. Stišćem bedra i zaustavljam dah , neka sam prokleta ako mu ruka nije milovala moju nogu prije nego što ju je povukao. Mislim da ti se sviđam, Miles. ••• Čim smo stigli kod mojih roditelja, moj otac Corbinu i Milesu daje da okače Božićna svjetla. Ja unosim naše stvari u kuću i dajem Corbinu i Milesu svoju sobu, jer je to jedina soba sa dva kreveta. Smještam se u Corbinovu staru spavaću sobu, zatim odlazim u kuhinju kako bih pomogla mami da završi pripremu večere. Dan zahvalnosti je uvijek bio važna stvar u našoj kući.Moja majka je odlučila da će Dan zahvalnosti biti rezervisan za porodicu, tu smo uvijek bili samo ja, Corbin, mama, i tata, kad je kod kuće. Zadnje godine, bile smo samo mama i ja, jer su tata i Corbin radili.Ove godine, tu smo svi. I Miles. To je čudno, on ovdje, sada. Mama se činila sretnom kad smo stigli, tako da mislim da joj previše ne smeta . Moj tata voli društvo, a i više je nego sretan jer mu pomažu sa Božićnim svjetlima.. - Miles je zaista zgodan. - kaže ona I izvije obrvu. Dopustite mi, da objasnim nešto o mojoj majci. Ona je super mama. Stvarno super mama. Ali sa njom nikad nije bilo ugodno razgovarati o dečkima. Počelo je kad sam imala


Slomljena krila dvanaest godina, I dobila prvi put.Bila je toliko uzbuđena da je nazvala tri prijateljice da im kažem prije nego što mi je objasnila šta se dovraga, događa meni. Saznala sam dosta rano da tajne nisu tajne kad dođu do njenih ušiju. - Nije loš.- kažem. Ja apsolutno lažem, jer je on vraški zgodan.O moj Bože. - Ima li curu? Sliježem ramenima. - Stvarno to ne znam, mama.Kako se tati sviđa u penziji?- Pitam, pokušavajući promijeniti temu. Moja majka se smije. To je prepoznavjući osmijeh, a ja ga apsolutno mrzim.


Slomljena krila Poglavlje 8 MILES Šest godina ranije

-

Noćas idem kod Ianovih- , rekao sam mu. Moj otac ne reaguje. On izlazi sa Lisom. Njegove misli su o Lisi. Lisa je sve njegovo. Njegovo sve je nekad bila Kerol. Nekada su sve njegovo bili Kerol i Miles. Sad je sve njegovo Lisa. To je uredu, jer su nekad moje sve, bili on i Kerol. Više ne . Otipkao sam joj da vidim možemo li se naći negdje. Reče da je Lisa upravo krenula ka mojoj kući . Ona je rekla da mogu doći do njene kuće I pokupiti je . Kad sam došao tamo, nisam znao da li da izađem iz auta. Ne znam da li I ona isto mene hoće . Izlazim. Dolazim do njenih vrata I kucam. Nisam siguran šta da kažem, kad ona otvori vrata. Dio mene joj želi reći da mi je žao , da je nisam smio poljubiti. Dio mene je želi pitati million stvari, dok ne saznam sve o njoj. Najveći dio mene želi je poljubiti opet, pogotovo sad kad su vrata otvorena I ona stoji preda mnom. - Hoćeš da uđeš na kratko?- , pita me. - Ona se neće vratiti , za najmanje nekoliko sati.Klimnuo sam. Pitao sam se da li voli moje klimanje, kao ja njeno. Zatvorila je vrata za mnom, a ja sam razgledao okolo. Njen stan je mali. Mi nikad nismo živjeli na ovako malom mjestu. Mislim da mi se sviđa. Manja kuća, više je porodica primorana da vole jedni druge. Nemaju ekstra prostora da to ne urade. Poželio sam da smo tata i ja mogli dobiti manje mjesto. Mjesto gdje ćemo biti primorani na saradnju. Mjesto gdje ćemo prestati da se pretvaramo da mama nije ostavila previše prostora u našoj kući nakon svoje smrti. Rachel ode do kuhinje. Pita me da li želim nešto piti. Pratim je i pitam šta ima. Rekla mi je da ima skoro sve osim mlijeka, čaja, sode, kafe i alkohola. - Nadam se da voliš vodu- , kaže ona. Smije se sama sebi. I ja se smijem sa njom. - Voda je odlična. To bi bio moj prvi izbor.- Nasula je oboma po čašu vode. Naslonili smo se suprotno, na radni sto. Zurili smo jedno u drugo. Nisam je trebao poljubiti sinoć. - Nisam te trebao poljubiti sinoć, Rachel. - Nisam ti trebala dozvoliti- , reče ona. Zurimo jedno u drugo još više. Pitam se, da li bi me pustila da je opet poljubim. Pitam se da li bi trebalo da odem. - Biće lako da se ovo zaustavi- , kažem ja . Lažem.


Slomljena krila - Ne, neće- , kaže ona. Ona govori istinu. - Ti misliš da će se oni vjenčati? Ona klima glavom. Iz nekog razloga, ja ne volim toliko ovo klimanje. Ne volim pitanje na koje je odgovoreno. - Miles? Ona gleda dole ka svojim nogama. Izrekla je moje ime kao iz pištolja, ispalila metak upozorenja I ja treba da trčim. A ja sprintam. - Šta ? - Mi smo iznajmile apartman samo na mjesec. Prisluškivala sam juče njen razgovor s njim na telefonu. Podigla je pogled prem meni. - Uselićemo se kod tebe za dvije nedjelje. Zapeo sam za preponu. Useliće se kod mene. Ona će živjeti u mojoj kući. Njena majka će da ispuni sve prazne prostore moje majke. Ja zatvorim oči. I dalje vidim Rachel. Otvorim oči. Gledam u Rachel. Okrećem se i hvatam rukama radni sto. Pustio sam da mi glava klone. Ne znam šta da radim. Ne želim da mi se ona sviđa. Ne želim da se zaljubim u tebe, Rachel. Nisam glup. Znam kako požuda radi . Požuda želi što požuda ne može imati. Požuda želi da imam Rachel. Razum želi da Rachel ode. Stajem na stranu razuma I okrećem se u lice Rachel. - Ovo neće ići , nikako.- kažem. - Ova stvar sa nama . To se neće dobro završiti. - Znam- , šapuće. - Kako da to zaustavimo?- , ja je pitam . Gledala me je, nadajući se da ću sam odgovoriti na svoje vlastito pitanje. Ne mogu. Tišina. Tišina. Tišina. GLASNA , ZAGLUŠUJUĆA TIŠINA. Želim da pokrijem rukama uši. Želim da pokrijem svoje srce oklopom. Ja te čak i ne poznajem, Rachel. - Trebalo bi da odem- , kažem. Ona se složi. Gledamo se . Možda ću se umoriti od zurenja u nju, ako budem dovoljno zurio. Želim ponovo da osjetim njen ukus.


Slomljena krila Možda ću se umoriti od probanja nje, ako je budem dovoljno kušao. Ne čeka da dođem do nje. Našli smo se na pola puta. Zgrabio sam joj lice, a ona moja ramena I onda se naše krivice sudare , kad se naše usne spoje. Lažemo sebe o istini. Govorimo sebi da imamo ovo… kad mi to nemamo uopšte. Moja koža se osjeća bolje sa njenim dodirima. Moja kosa se osjeća bolje sa njenim rukama u njoj. Moja usta se osjećaju bolje, sa njenim jezikom unutar njih. Volio bih da možemo disati ovako. Živjeti ovko. Život bi bio ljepši sa njom ovako . Leđa su joj sad na frižideru, a moje ruke pored njene glave. Zaustavio sam se I gledam u nju. - Hoću da te pitam million pitanja- , rekao sam. Ona se osmjehuje. - Mislim da je bolje da si počeo. - Gdje ćeš na koledž? - Mičigen- , kaže ona. - A ti ? - Ostajem ovde da dobijem bačelor, a onda moj najbolji prijatelj Ian i ja demo u školu letenja. Želim da budem pilot. Šta ti želiš da budeš? - Srećna- , kaže ona uz osmjeh . To je najbolji odgovor. - Kad ti je rođendan?- pitam je . - Trećeg januara- , kaže. - Imaću osamnaest. Kad je tvoj? - Sutra- , kažem. - Imaću osamnaest. Ne može da vjeruje, da mi je sutra rođendan. Pokazao sam joj ličnu kartu. Čestita mi rođendan ranije. Poljubila me je opet. - Šta će se desiti, ako se oni vjenčaju?- Pitam je. - Oni nam neće nikad dozvoliti da budemo zajedno, čak I ako se ne vjenčaju. U pravu je. Bilo bi teško objasinti svojim prijateljima. Teško objasniti ostatku familije. - Pa , šta je svrha nastavka ovog, ako se neće završiti dobro?- pitam je. - Zato što mi ne znamo kako zaustaviti. Ona je u pravu. - Za sedam mjeseci ideš u Mičigen, a ja ću biti ovdje u San Francisku. Možda je to naš odgovor. Klima glavom. - Sedam mjeseci? Klimam. Diram joj usne prstom, jer su vrsta usana koje treba uvažavati I kad nisu poljubljene.- Bićemo zajedno sedam mjeseci. Nećemo nikome reći, a onda…- Stao sam, jer ne znam kako reći riječi – Prekidamo. - Onda prekidamo,- ona šapuće. - Onda prekidamo- , slažem se .


Slomljena krila Ona klima glavom, a ja zapravo mogu čuti da naše odbrojavanje počinje. Ljubim je i čini se da je bolje sad kad imamo plan. - Imamo ovo, Rachel. Ona se sporazumno osmjehuje. - Imamo ovo, Miles. Dajem njenim usnama zahvalnost koju zaslužuju. Voljeću te sedam mjeseci, Rachel.


Slomljena krila Poglavlje 9 TATE

- Sestro.. – viče Corbin. Ušao je u kuhinju, a Miles ga slijedi. Ušavši, okrenuo se ka njemu. Milesova ruka je bila prekrivena krvlju. Kapala je, a on je gledao u mene pretpostavljajući da znam šta treba da radim. Ovo nije hitna pomoć, ovo je mamina kuhinja ! - Može malo pomoći ovde? – kaže Miles, držeći čvrsto ručni zglob, a njegova krv kaplje svuda po podu. - Mama! - viknem. - Gdje ti je komplet za prvu pomoć? - Otvaram ormariće i ladice, pokušavajući da ga nađem. - Dole, u kupatilu. Ispod lavaboa. – čujem kako viče. Pokazujem prema kupatilu i on me slijedi. Otvorim ormarić i izvadim komplet. Zatvorivši poklopac na wc šolji, naredila sam mu da sjedne, a onda sam sjela na ivicu kade, povukavši njegovu ruku ka sebi. - Šta si to uradio? – Počela sam da je čistim i pregledam rez. Bio je dubok, preko sredine cijelog dlana. - Zgrabio sam merdevine. Padale su.- Zavrtila sam glavom . - Trebao si ih pustiti samo da padnu! - Nisam mogao, Corbin je bio na njima! Podigla sam glavu, a on me gleda onim svojim , intenzivno plavim očima. Vratila sam pogled na njegov dlan. – Treba će ti šivanje. - Sigurna si ? - Da, - kažem – mogu ja da te vozim u hitnu. - Ne možeš ti zakrpiti ovdje ?- Vrtim glavom. - Nemam odgovarajući pribor za to. Trebaju mi konci. To je prilično duboko. Pružio je slobodnu ruku do kutije za prvu pomoć, vadi kalem konca I daje ga meni. - Daj sve od sebe ! - Nije to kao da šijem vražje dugme, Miles! - Neću provesti cio dan u hitnoj zbog posjekotine. Samo uradi što možeš. Ja ću biti dobro. Ni ja ne želim da provede cio dan u hitnoj, jer to znači da ne bi bio ovdje. - Ako ti se ruka inficira, a ti umreš, ja poričem bilo kakvu ulogu u tome! - Ako mi se ruka inficira I ja umrem, biću mrtav da te krivim! - U pravu si. - kažem. Ponovo mu očistim ranu, a onda uzmem stvari koje će mi


Slomljena krila trebati i složim na ormarić. Ne mogu da dobijem dobar ugao, kako smo postavljeni, pa sam ustala I podigla nogu na ivicu kade. Stavila sam njegovu ruku na moju nogu. Ja sam stavila njegovu ruku na moju nogu ! Oh, nebesa ! Ovo neće valjati, sa njegovom rukom prebačenom preko moje noge, ovako. Ako želim da mi ruke ostanu mirne i ne tresu se, moraćemo da zamjenimo mjesta. - Ne može ovako. – kažem okrećući se prema njemu. Uzmem ga za ruku i oslonim na ormarić, a zatim stanem ispred njega. Bilo je bolje na onaj način, ali ja ne mogu da ga pustim da mi dodiruje nogu dok ovo radim. - To će boliti. - upozoravam. On se sješka, kao da poznaje bol i za njega to nije bol. Probila sam mu kožu iglom, a on nije ni trepnuo.Nije glasa pustio. Gleda me dok tiho radim. S vremena na vrijeme podigne pogled sa moje ruke i posmatra mi lice. Ne govorimo, kao i uvijek. Trudim se da ga ignorišem. Pokušavam da se fokusiram na njegovu ruku i njegovu ranu i kako ja očajnički trebam to zašiti, ali su nam lica tako blizu i mogu da osjetim njegov dah na mom obrazu, svaki put kad izdahne. A on počinje da izdiše mnogo. - Imaćeš ožiljak. - kažem tihim šapatom. Pitam se gdje mi je nestao glas. Bodem iglom po četvrti put. Znam da boli, ali on ne dozvoljava da se vidi. Svaki put kad ga probodem, moram da se zaustavim, da se ne trznem umjesto njega. Treba da se skoncentrišem na njegovu povredu, ali jedino što mogu da osjetim, je činjenica da se naša koljena dodiruju. Njegova ruka koju ne bodem, odmara mu se na vrhu koljena. Jedan od vrhova njegovih prstiju dodiruje moje koljeno. Nemam pojma kako se toliko toga dešava baš sad, ali sve što mogu je da se fokusiram na vrh tog prsta. Osjećam vrelinu kroz moj džins, kao užareno gvožđe. On je ovde sa ozbiljnom ranom, peškir upija krv ispod ruke, moja igla probija njegovu kožu, a sve na šta mogu da se skoncentrišem je taj mali kontakt između mog koljena i njegovog prsta. Pitam se kako bih osjećala taj dodir da nema sloja materijala između nas. Oči su nam se susrele na trenutak, a onda sam ja brzo odvratila pogled ka njegovoj ruci. On sad uopšte ne gleda ka svojoj ruci.On zuri u mene i ja dajem sve od sebe da ignorišem način na koji diše. Ne mogu da kažem da li ubrzano diše zato što stojim blizu njega ili zato što ga bodem. Dva vrha njegovih prstiju mi dodiruju koljeno. Tri. Udahnula sam opet I pokušavam se fokusirati na završavanje šavova. Ne mogu. Ovo je namjerno. Ovaj dodir nije slučajan. On me dodiruje jer želi da me dira. Prsti su mu prešli preko koljena, a ruka klizi stražnjom stranom moje noge. Sa uzdahom je naslonio čelo na moje rame i stisnuo mi nogu. - Tate. - šapuće. Bolno mi je izgovorio ime, pa sam prestala sa šivenjem, čekajući da


Slomljena krila kaže kako ga boli. Očekujem da mi kaže da mu dam malo vremena. Zato me dira, zar ne ?! Zato što ga povređujem. Nije ponovo progovorio, tako da sam završila poslednji ubod i čvor na niti. - Gotovo. - kažem sklanjajući stavri sa ormarića. Nije me pustio ,pa se nisam odmakla. Ruka mu polako počinje da klizi uz stražnju stranu moje noge, sve do butine, preko kuka i sve do struka. Diši, Tate . Prsti su mu se stisli oko mog struka, a on me privukao bliže , i dalje sa glavom naslonjenom na meni. Ruke su mi pronašle njegova ramena, jer moram da se uhvatim za nešto kako bi se usporavao. Svaki mišić u mom tijelu je nekako zaboravio da radi svoj posao. I dalje stojim, a on i dalje sjedi, ali sam mu postavljena između nogu , tako da me je sad privukao bliže. Polako počinje da podiže lice iz mog ramena, a ja moram da zatvorim oči , jer me čini toliko nervoznom, da ne mogu da gledam u njega. Osjećam njegov pogled na koži, ali su mi oči i dalje zatvorene. Stisnem ih malo čvršće. Ne znam zašto. Sad baš ništa ne znam. Samo sam svjesna njega. I baš sada mislim da Miles želi da me poljubi . I baš sada prilično sam prokleto sigurna da želim da poljubim Milesa. Njegova ruka polako putuje uz moja leđa, sve dok ne dodirne stražnji dio mog vrata. Osjećam da je njegova ruka, na svakom dijelu mene koji je dotakao, ostavila tragove. Prsti su mu u podnožju mog vrata, a usta ne više od pola inča od moje vilice. Tako je blizu, da ne mogu razlikovati da li njegove usne ili njegov dah je to što mi draži kožu. Osjećam kao da ću da umrem, a ne postoji prokleta stvar u tom kompletu prve pomoći, koja bi mogla da me spasi. Pojačava stisak na mom vratu… I onda me ubija .Ili me ljubi ? Ne mogu reći koje , jer sam sigurna da bi se osjećala isto. Njegove usne na mojima osjećam kao sve. Kao život, umiranje I ponovno rađanje, sve u isto vrijeme. Dobri Bože. On me ljubi. Njegov jezik je već u mojim ustima, nježno milujući moj, a ja se i ne sjećam kako se to dogodilo. Mada mi se dopada. Sviđa mi se ovo. Zastao je, ali mu usne ostaju na mojima. Pomjera me nekoliko koraka, sve dok zid iza mene ne zamijeni ruku koja je bila pozadi, na vratu. Sad dira moj struk. Oh, moj Bože, usta su mu tako zahtjevna. Raširio je prste opet , uranjajući u moj kuk. Grom i pakao, upravo je zastenjao. Ruka mu se pomjera sa mog struka i klizi niz nogu. Ubij me sad. Samo me ubij sad. Podiže moju nogu i obavija oko sebe, a onda me pritisnu tako lijepo da uzdišem na njegovim usnama. Poljubac naglo prestaje. Zašto se zaustavio. Nemoj prestati, Miles ! Spustio mi je nogu, a dlanom udari o zid pored moje glave, kao da mu treba podrška da I dalje stoji. Ne, ne, ne. Nastavi. Stavi usne nazad na moje. Pokušala sam da mu potražim


Slomljena krila oči, ali ih je zatvorio. On se kaje. Nemoj da ih otvaraš, Miles. Ne želim da u njima vidim kako si zažalio. Pritisnu čelo na zid iza moje glave, i dalje naslonjen na mene, dok smo oboje stojeći, tiho pokušavali vratiti vazduh u pluća. Nakon nekoliko dubokih udisaja, odgurnuo se od zida , okrenuo i odšetao do ormarića. Srećom nisam vidjela njegove oči prije nego što ih je otvorio, a sad mi je okrenut leđima, tako da ne mogu vidjeti žaljenje, koje očigledno osjeća. Podiže par medicinskih makaza i razreza rolnu gaze. Ja sam se zalijepila za zid. Mislim da ću ostati na njemu zauvijek. Sad sam tapeta. To je to. To je sve što sam ja. - Nisam trebao to uraditi. – glas mu je bio odlučan. Čvrst. Kao metal. Kao mač. - Nije mi smetalo. - kažem ja. Moj glas nije čvrst. Više je kao tečnost. Isparava. Uhvatio je povrijeđenu ruku, okrenuvši se da me pogleda u oči. Oči su mu hladne , kao što je bio i njegov glas. One su takođe tvrde, kao metal. Kao mačevi koji sijeku užad o kojima visi ono malo nade koju sam imala za njega i mene i taj poljubac. - Ne dozvoli mi to ponovo. A ja želim da to uradi opet, više nego što želim večeru za Dan zahvalnosti, ali mu ne kažem. Ne mogu da govorim, jer se njegovo kajanje uhvatilo u mom grlu. On otvara vrata kupatila i odlazi. Ja sam idalje zalijepljena za zid. Koji.Je .To .Bio .Vrag ? ••• Nisam dugo ostala zalijepljena za kupatilski zid. Sad sam zalijepljena za stolicu, prikladno sjedeći za stolom pored Milesa, s kojim ne pričam , pošto je za nas i naš poljubac rekao - to- . Ne dozvoli da - to- uradim ponovo. Nisam ga mogla zustaviti, sve i da sam htjela. Toliko želim - to- , da ne mogu čak ni da jedem, a on vjerovatno, ne shvata koliko ja volim večeru za Dan zahvalnosti. Što znači da želim - to- mnogo , a - to- se ne odnosi na tanjir hrane ispred mene.- To- je Miles. Mi. Ja koja ljubim Milesa. Miles koji ljubi mene. Odjednom sam veoma žedna. Zgrabila sam čašu sa vodom i polovinu vode progutala u tri velika gutljaja. - Imaš li djevojku Miles ? – upita moja majka. To mama ! Samo nastavi da postavljaš takva pitanja, jer sam previše uplašena da to sama uradim. Miles se nakašlja. - Ne , gospođo! - odgovori. Corbin se tiho nasmija sebi u bradu, što je probudilo oblak razočarenja u mojim grudima. Očigledno da i Miles ima isti pogled na veze kao i Corbin, a Corbin smatra da je interesantno što mama misli da je on sposoban da se nečemu posveti. Odjednom sam poljubac , koji smo nedavno podjelili, vidjela mnogo manje upečatljivo. - Pa, zar nisi barem skoro ulovljen ?- kaže ona. - Pilot, sam , zgodan, pažljiv.


Slomljena krila Ne odgovara. Samo se slabašno osmjehuje i ubacuje zalogaje krompira u usta. Ne želi da govori o sebi. Baš šteta. - Miles nije već duže vremena imao djevojku, mama,- kaže Corbin, potvrđujući moju sumnju.- Mada, to ne znači da je sam. Mama je zbunjeno nagela glavu. Kao i ja. Kao i Miles. - Kako to misliš? - upita ona, a onda joj se oči odjednom raširiše.- Oh, izvini ! To se dešava kad sam radoznala .- Zadnji dio svoje rečenice je izgovorila kao da je došla do zaključka do kog ja još nisam. Sad se izvinjava Milesu. Neprijatno joj je i još uvijek je zbunjena. - Jesam li nešto propustio? - javlja se tata. Mama je uperila svoju viljušku u Milesa: - On je gej, dušo. Hmm… - Nije ! - kaže moj tata odlučno, smijući se njenoj pretpostavci. Zavrtila sam glavom. - Ne vrti glavom, Tate ! - Miles nije gej. - rekla sam u odbrani, gledajući u mamu. Zašto rekoh to tako glasno ?! Sad je Corbin izgledao zbunjeno. Gleda u Milesa. Kašika sa krompirom je zastala u vazduhu ispred Milesa, a njegova obrva podignuta. Zurio je u Corbina. - Oh, sranje, – kaže Corbin. - Nisam znao da je to tajna. Brate, žao mi je . Miles spušta kašiku zgnječenog krompira u tanjir, još uvijek gledajući Corbina zbunjemim izrazom. - Ja nisam gej. Corbin klimnu, stisnuvši dlanove i usne. - Žao mi je- , kao da nije htjeo da otkrije tako veliku tajnu. Miles odmahuje glavom - Corbin. Ja nisam gej. Nikad nisam bio i prilično sam siguran da nikad neću biti. Koji ti je vrag, čovječe? Corbin i Miles bulje jedan u drugog, a ostali zure u Milesa. - A..a..ali - , Corbin zamuckuje . - Rekao si…jednom si mi rekao… Miles ispusti kašiku i rukom pokriva usne, gušeći glasno smijanje. Oh, moj Bože, Miles. Smij se. Smij se , smij se, smij se. Molim te da je ovo najsmješnije što se ikad desilo, jer je tvoj smijeh takođe mnogo bolji od večere za Dan zahvalnosti. - Šta sam rekao, da si pomislio da sam gej ? Corbin se naslonio nazad na stolicu. - Ne sjećam se tačno. Rekao si nešto kao ne možeš da budeš sa djevojkom više do tri godine. Samo sam mislio da je to tvoj način da mi kažeš da si gej. Sad se svi smiju. Čak i ja. - To je bilo prije više od tri godine ! Svo ovo vrijeme si mislio da sam gej? Corbin je idalje zbunjen. – Ali … Suze. Milesu su suze pošle na oči od glasnog smijanja. Predivno je .


Slomljena krila Osjećam se loše, zbog Corbina. Nekako ga sram. Ja volim da Miles misli da je smiješno, ali bih voljela da ga nije postidio. - Tri godine? - kaže moj tata, još obuzet istom mišlju kao i ja. - To je bilo prije tri godine, - kaže Corbin i konačno se smije zajedno sa Milesom. - To bi do sad vjerovatno bilo šest.- Sto se polako utišava, što zbunjuje Milesa. Stalno razmišljam o onom poljupcu u kupatilu, ranije i kako znam za činjenicu da nije bilo šest godina od kako je bio sa djevojkom . Frajer koji ima tako posesivne usne, sigurna sam ima naviku mnogo da ih koristi. Ne želim da razmišljam o tome. Ne želim da moja porodica razmišlja o tome. - Ti opet krvariš- , kažem gledajući krvlju natopljen zavoj, još uvijek omotan oko njegove ruke. Okrećem se prema mami - Imaš li neki deblji zavoj? - Ne. - reče – Ta me stvar plaši. Gledam u Milesa. – Nakon što jedemo, ja ću da provjerim,- kažem. On klima glavom ali nikako ne gleda u mene. Mama me pita nešto o poslu i Miles više nije u centru pažnje. Mislim da mu je laknulo zbog toga.

••• Ugasila sam svjetlo i uvukla se u krevet, nesigurna šta da radim posle današnjeg dana. Posle večere nismo nikako razgovarali, iako sam provela dobrih deset minuta previjajući mu ranu u dnevnoj sobi. Cijelo to vrijeme nismo pričali. Noge nam se nisu dodirivale. Njegov prst nije dirao moje koljeno. Nije me čak ni pogledao. Samo je gledao svoju ruku, fokusiran na to kao da bi ispala, ako odvrati pogled. Ne znam šta da mislim o Milesu ili poljupcu. Očigledno je da ga privlačim, ili me ne bi poljubio. Nažalost, meni je i to dovoljno. Čak mi nije stalo da mu se svidim. Samo želim da ga privlačim, a sviđanje može doći I kasnije. Zatvaram oči i pokušavam da zaspim po peti put, ali bezuspješno. Skupčala sam se licem prema vratima, baš na vrijeme da vidim kako prolazi sjenka nečijih nogu. Gledam u vrata očekujući da se otvore, ali sjenke nestanu , a koraci nastave niz hodnik. Skoro sam sigurna da je to Miles, ali samo zato što je on jedina osoba u mojim mislima sad. Udahnem kontrolisano nekoliko puta, u cilju da se smirim dovoljno kako ne bih odlučila da krenem za njim. Bila sam na trećem udisaju, kad sam skočila iz kreveta. Razmišljala sam da operem zube ponovo, ali je prošlo samo dvadeset minuta od kako sam ih poslednji put prala. Popravim kosu u ogledalu, zatim otvorim vrata moje sobe i hodam što tiše do kuhinje. Kad sam zašla za ugao, ugledala sam njega. Cijelog njega. Naslonjen na šank, okrenut meni skoro kao da me je očekivao. Bože, mrzim to ! Petvaram se da je slučajnost da smo završili ovde u isto vrijeme, iako je ponoć. - Ne možeš da spavaš ? - prolazim pored njega do frižidera, uzimajući sok od narandže.


Slomljena krila Sipam čašu sebi i naslanjam na radni sto, nasuprot njemu. Gleda me ali ne odgovara na moje pitanje. - Jel’ ti hodaš u snu? Osmjehuje se, upijajući me očima, kao sunđerom, od glave do pete. - Ti zaista voliš sok od narandže,- kaže zabavljeno. Ja pogledam u čašu, pa onda u njega i slegnem ramenima. Koraknuo je prema meni da uzme čašu. Pružih je, a on prinese usnama uzimajući spor gutljaj, pa je vrati. Sve pokrete je izveo bez prekida kontakta očiju sa mnom. - Pa…ja sad definitivno volim sok od pomorandže. - I ja ga isto volim. - reče , ikao ja nisam odgovorila njemu. Spustila sam čašu pored sebe, čvrsto stisnula ivice pulta I podigla se da sjednem. Pretvaram se da nije obuzeo cijelo moje biće, ali je i dalje svuda. Ispunjava kuhinju. Cijelu kuću. Previše je tiho. Odlučuila sam da napravim prvi korak. - Da li je zaista prošlo šest godina, od kad si imao djevojku ? On klima glavom bez oklijevanja, a ja sam I šokirana I izuzetno zadovoljna odgovorom. Nisam sigurna zašto mi se dopada. Pretpostavljam da je tako mnogo bolje, nego što sam ja zamišljala njegov život. - Wow. Jeste li barem…- ne znam kako da završim rečenicu. - Imali seks ? - ubaci. Drago mi je da je jedino svjetlo ono iznad šporeta, jer sam skroz pocrvenila , baš sad. - Ne žele svi iste stvari u životu, - kaže. Glas mu je mekan kao perjani jorgan. Želim da se valjam po njemu, ovijajući se tim glasom. - Svako želi ljubav, - kažem ja . - Ili makar seks. To je u ljudskoj prirodi. Ne mogu da vjerujem da vodimo ovaj razgovor Prekrstio je ruke na grudima i nogu preko noge. Primjetila sam da je ovo oblik njegovog ličnog oklopa. On opet podiže svoj nevidljivi štit, čuvajući se od previše otkrivanja. - Većina ljudi ne može imati jedno bez drugog ,- kaže. - Smatram da je lakše odustati od oboje. On me studira, procjenjući moju reakciju na njegove riječi. Dajem sve od sebe da ne dam nikakvu. - Dakle, koje od to dvoje ne želiš, Miles? - glas mi je sramotno slab. - Ljubav ili seks ? Oči su mu ostale iste, ali su se usne izvile u jedva neki osmjeh. - Mislim da već znaš odgovor na to pitanje, Tate . Wow Prestala sam kontrolisati disanje, ne brinući da li zna kako su te riječi uticale na mene. Način na koji je izgovorio moje ime, učinio je da se osjećam usplahirenom kao što je i njegov poljubac učinio. Prekrstim noge u koljenima, nadajući se da neće primjetiti da je to moj lični oklop. Oči su mu skliznule na moje noge, a ja posmatram kako nježno diše . Šet godina. Nevjerovatno.


Slomljena krila I ja gledam dole u moje noge. Želim da mu postavim jedno pitanje, ali ne mogu da ga gledam, dok ga pitam to. - Koliko je prošlo od kad si poljubio djevojku ? - Osam sati. - odgovara kao iz topa. Dižem pogled do njegovih očiju, a on se ceri, jer zna šta sam ga pitala. - Isto.- tiho izgovara. - Šest godina. Ne znam šta mi se dešava, ali se nešto mijenja. Nešto se topi.Nešto teško ili hladno ili skriveno u mom ličnom oklopu, pretvorilo se u tečnost, sad kad sam shvatila šta je taj poljubac zaista značio. Osjećam se da nisam ništa drugo, nego tečnost, a tečnost nije dobra za posao hodanja I stajanja, zato ne mrdam. - Jel’ ti mene zezaš ?- pitam u nevjerici. Mislim da je sad on taj, koji je pocrvenio. Zbunjena sam. Ne mogu da shvatim da sam ga pogrešno procjenila ili kako je to što on govori uopšte moguće. On je vraški zgodan. Ima sjajan posao. Devinitivno zna kako da ljubi, pa zašto to nije radio ?! - Šta je onda tvoj izgovor ?- – pitam ga .- Imaš seksualno prenosivu bolest? To govori medicinska sestra iz mene. Nemam medicinski filter. Smije se. - Prilično prokleto čist. - odgovara, mada i dalje ne objašnjava sebe. - Ako je prošlo šest godina od kako si poljubio djevojku, zašto si onda poljubio mene? Bila sam ubijeđena da ti se čak i ne sviđam. Tebe je stvarno teško pročitati. Nije me pitao zašto sam ubijeđena da nu se ne sviđam. Mislim da je očito drugačiji kad je pored mene, a to radi namjerno. - Nije da mi se ne sviđaš, Tate. – on uzdahne teško I prođe rukama kroz kosu, uhvativši se za stražnji dio vrata. - Ja samo ne želim da mi se sviđaš. Ne želim niko da mi se sviđa. Ne želim da se zabavljam ni s kim. Ne želim da volim ikog. Ja samo… - Ponovo je prekrstio ruke na grudima I pogledao u pod. - Ti samo … šta ? - nagovaram ga da završi tu rečenicu. On polako podiže pogled do mojih očiju i oduzima mi dah, gledajući me sad – kao da sam ja večera za Dan zahvalnosti. - Privlačiš me , Tate. - odgovori tihim glasom. - Želim te, ali te želim bez ičeg ostalog. Ostala sam bez teksta. Mozak = Kaša Srce = Buter Još uvijek mogu disati, pa sam i učinila to. Čekam da počnem ponovo da mislim. A onda mnooogo mislim. Upravo mi je priznao da želi seks sa mnom, ali ne želi da to vodi ičemu ! Ne znam zašto mi to laska. Trebalo bi da ga želim da ga odalamim, ali činjenica da je on izabrao da me poljubi poslije šest godina ne ljubljenja nikog, čini da ovo novo priznanje izgleda kao da sam upravo dobila Pulicerovu nagradu.


Slomljena krila Ponovo zurimo jedno u drugo, a on izgleda pomalo nervozan. Sigurna sam da se pita da li me je iznervirao. Ne želim da to pomisli, jer,iskreno, želim iz sve snage da vičem :Pobjedila sam! Nemam pojma šta da kažem. Vodili smo najčudnije i najtraljavije razgovore, od kako smo se upoznali, a ovaj je definitivno, šlag na torti. - Naši razgovori su tako čudni , - kažem Nasmijao se sa olakšanjem - Da. Riječ - Da- je mnogo ljepša sa njegovih usana , izgovorena njegovim glasom. Vjerovatno bi mogao bilo koju riječ učiniti lijepom. Pokušavam da zamislim koju riječ mrzim. Nekako mzim riječ - Vo- . To je jedna ružna riječ. Kratka i odsječna. Pitam se da li bi njegov glas mogao da učini da mi se ta riječ sviđa. - Reci riječ - vo -! Podigao je obrve u čuđenju, kao da se pita je li me dobro čuo. Sigurno misli da sam čudna . Baš me briga . - Samo reci, -kažem mu. - Vo. - kaže sa blagim oklijevanjem. Smiješim se . Volim riječ - vo- . To je moja nova omiljen riječ. - Ti si tako čudna, – kaže zabavljajući se. Razmakla sam noge, a on je to primjetio. - Dakle, Miles,- – kažem. - Da vidim, jesam li dobro razumjela: Nisi imao seks šest godina. Nisi imao ni djevojku šest godina, a nisi poljubio žensku već osam sati. Ti, očigledno, ne voliš veze. Ili ljubav. Ali ti si momak, a momci imaju potrebe. Gleda me zabavljeno - Nastavi,- kaže onim nenamjerno seksi, zlobnim osmjehom. - Ne želiš da ti se sviđam, ali ti se sviđam. Želiš seks sa mnom, a da se ne zabavljamo. Takođe ne želiš da ja volim tebe. I dalje ga zabavljam. Još uvijek se smiješi. - Nisam znao da sam bio toliko providan. I nisi Miles, vjeruj mi . - Ako to želimo uraditi, mislim da trebamo ići polako,- rekla sam izazovno. - Ne želim te prisiliti ni na šta što nisi spreman. Ti si praktično djevica. Uozbiljio se, napravivši tri namjerno spora koraka ka meni. Prestala sam se osmjehivati , jer me je ozbiljno zastrašio. Prišavši, položi ruke sa obje moje strane I nagnu se do vrata: - Prošlo je šest godina, Tate. Vjeruj mi kad ti kažem… Spreman sam. Ovo su takođe postale moje omiljene riječi. - VJERUJ - MI - KAD – TI- KAŽEM – SPREMAN SAMOmiljene. Sve do jedne. Povukao se i više nego vjerovatno će reći da ne dišem u ovom trenutku . Vratio se do svog mjesta, suprotno od mene. Omahnuo je glavom, kao da ne može da vjeruje šta se upravo dogodilo. - Ne mogu da vjerujem da sam te pitao za seks. Kakav to momak radi ? Progutala sam - Prilično mnogo njih !


Slomljena krila Glasno se nasmijao, ali mogu reći da se osjeća krivim. Možda se boji da ne mogu da podnesem ovo. Možda je u pravu, ali neću mu dozvoliti da primjeti. Ako misli da ne mogu da se nosim sa ovim, on će povući sve što je rekao. Ako povuče sve što je rekao, to znači da neću doživjeti još jedan poljubac kao onaj ranije. Slažem se sa bilo čim, ako to znači da će me ljubiti ponovo. Pogotovo ako to znači da ću doživjeti više od jednog njegovog poljupca. Jednostavno, razmišljajući o tome, osušilo mi se grlo. Podigla sam čašu i uzela spor gutljaj mog soka, dok sam ovo rješavala u mojoj glavi. On me želi za seks. Nekako mi nedostaje seks. Prošlo je dosta vremena. Znam definitivno, da me privlači i ne mogu da se sjetim nikog u svom životu s kim bi radije imala usputni, neobavezni seks, nego sa mojim pilotom, susjedom iz vešernice. Spustila sam čašu đusa dole, a zatim pritisla dlanove na pult i malo se nagela naprijed. - Slušaj me Miles. Ti si sam. Ja sam sama. Ti radiš previše, a ja sam fokusirana na moju karijeru, na gotovo nezdrav način. Čak i da želimo vezu, nikad ne bi uspjela. Naši životi se nikad ne bi uklopili . Takođe nismo neki prijatelji , pa ne moramo da brinemo , ako bi naše prijateljstvo propalo. Želiš da imaš seks sa mnom ? Ja ću ti se potpuno prepustiti. Skroz. Posmatra moje usne, kao da sve moje riječi postaju njegove omiljene. - Skroz? - pita. Klimam glavom - Da, skroz . Gleda me u oči izazivno zureći. - U redu, - kaže on, skoro izazovno. - Dobro. Još uvijek smo nekoliko koraka razdvojeni . Upravo sam ovom frajeru rekla da želim seks sa njim, bez ikakvih očekivanja, a on i dalje stoji tamo, a ja ovamo i postaje jasno da sam ga pogrešno skontala. On je nervozniji od mene. Mislim da naša nervoza potiče iz dva različita razloga. On je nervozan, jer ne želi da se ovo pretvori u nešto. Ja sam nervozna , jer nisam sigurna da je sa njim moguće imati samo seks. Na osnovu toga što ga privlačim, imam prilično dobar osjećaj da će seks biti naš najmanji problem. Ipak, sjedim ovde, pretvrajući se da će biti dobro samo seksati se. Ako počnemo ovako, možda ćemo na kraju završiti kao nešto više. - Pa, ne možemo se seksati baš sad,- kaže on. Prokletstvo ! - Zašto ne ? - Jedini kondom koji imam u novčaniku, se vjerovatno raspao do sad. Nasmijala sam se. Volim njegov degradirajući humor. - Mada, želim da te poljubim,- reče sa osmjehom punim nade. A ja sam zapravo, iznenađena sto me već ne ljubi ! - Naravno. On se polako vraća do mjesta gdje sam sjedila I stane mi između nogu. Gledam ga u oči, jer me on posmatra kao da čeka da se predomislim. Ne mijenjam mišljenje. Ja


Slomljena krila vjerovatno ovo želim više od njega. Podigao je ruke, provukavši ih kroz moju kosu, palčevima klizeći preko mojih obraza. Drhtavo udahne, gledajući na dole u moje usne. - Oduzimaš mi dah! Spuštajući usne na moje, svoju je rečenicu zapečatio poljupcem. Svaki preostali dio, koji je trebao da se topi u njegovom prisustvu, sad je tečnost, kao i ostatak mene. Pokušavam da se sjetim kada sam ovako dobro osjećala muške usne na svojim. Jezik mu klizi po mojim usnama , a onda prodire unutra, kušajući me, ispunjavajući me, zahtjevajući …Oh…moj. Ja. Volim. Njegova. Usta. Nagela sam glavu da mogu okusiti još njega, a on naginje njegovu da proba još mene. Njegov jezik ima odličnu memoriju, jer tačno zna kako se to radi. Naslonio je povrijeđenu ruku na moju butinu, dok me drugom rukom steže za potiljak, mrveći naše usne. Ruke mi više ne miruju na njegovoj košulji. Istražuju njegova ramena, vrat, leđa, kosu. Nježno sam zastenjala, a njega je taj zvuk natjerao da se utisne u mene, privlačeći me nekoliko centimetara bliže ivici pulta. - Pa, ti definitivno nisi gej,- kaže neko iza nas. O, moj Bože! Tata. Tata ! Sranje. Miles. Povlači se. Ja. Skačem sa pulta. Tata. Prolazi pored nas. Otvorio je frižider i dohvatio flašu vode, kao da šeta svake noći pored kćerke koja se vaćari- sa kunćim gostom. Okreće se prema nama i uzima poveći gutljaj. Kad je završio, zatavra bocu i vraća je nazad. Zatvara vrata i hoda prema nama, prolazeći između, ostavljajući dovoljno prostora. - Idi u krevet, Tate, – kaže dok je izlazio iz kuhinje. Ja sam pokrila usta rukom, Miles njegovo lice. Oboje smo potpuno poniženi. On više nego ja, sigurna sam. - Trebalo bi da idemo na spavanje,- kaže. Slažem se sa njim. Izlazimo iz kuhinje, bez dodirivanja. Prvo smo sigli do vrata moje spavaće sobe, i ja zastajem okrećući se da se suočim sa njim. Zastao je takođe. Pogleda lijevo, onda kratko desno, da bi bio siguran kako smo sami u hodniku. Napravio je korak naprijed, da bi ukrao još jedan poljubac. Leđima sam dodirnula vrata, a on je nekako uspio da odmakne svoje usne. - Sigurna si da je ovo u redu ?- pita , tražeći u mojim očima sumnju. Ne znam da li je ovo u redu. Osjećam se odlično, njegov ukus je dobar, a ja ne mogu da zamislim da išta želim više, nego da budem sa njim. Međutim, razlozi njegove šestogodišnje apstinencije, su ono što me brine. - Previše brineš, – kažem usiljenim osmjehom. - Da li bi pomoglo, ako bismo imali pravila? Tiho me proučava, prije nego je koraknuo unazad.


Slomljena krila - Moglo bi. - odvrati. - Sad mogu da mislim samo o dva pravila. - A to su ? Njegove oči su bile fokusirane na moje nekoliko sekundi. - Ne pitaj me o prošlosti ,- čvrsto je odgovorio. - I nikad ne očekuj budućnost! Apsolutno mi jedno od tih pravila mi se nije dopalo. Oba su učinila da poželim da se predomislim o tom aranžmanu, okrenem i pobjegnem, ali umjesto toga ja klimam glavom. Klimam glavom, jer ću uzeti ono što mogu dobiti. Ja nisam Tate kad sam u njegovoj blizini. Ja sam tečnost, a tečnost ne zna kako da bude čvrsta i da stoji. Tečnost teče. To je sve što želim sa Milesom. Teći. - Pa, ja imam samo jedno pravilo, - odvartih tiho. On čeka, a ja ne mogu da se sjetim pravila. Nemam nikakva pravila. Zašto ja nemam pravila? On još uvijek čeka - Još ne znam šta je to, ali kad smislim, moraćeš da ga slijediš. Miles se nasmija. Naginje se naprijed i ljubi me u čelo, a zatim odlazi ka svojoj sobi. Otvara vrata, ali baca pogled ka meni jedan kratkak tren prije nego što nestane iza njih. Ne mogu da tvrdim, ali sam prilično sigurna, da je izraz koji sam upravo vidjela na njegovom licu bio strah. Ja bih samo htjela da znam, od čega je bio uplašen, jer Bog zna da znam tačno čega se bojim. Bojim se kako će se ovo završiti .


Slomljena krila Poglavlje 10 MILES Šest godina ranije Ian zna. Morao sam da mu kažem. Nakon prve sedmice škole, znao je sve o Rachel. Ona je znala da on zna. Zna da neće reći ništa. Dao sam joj moju sobu kad se uselila, a ja sam uzeo rezervnu spavaću. Moja soba je jedina rezervna spavaća soba sa svojim kupatilom, a želim da Rachel ima bolju sobu. - Hoćeš li ovu kutiju ovde?- – Ian pita Rachel.Ona ga pita šta je u njoj, a on kaže da su sve njeni brushalteri I donji veš. - Mislio sam da bi možda trebao otići naprijed i ostaviti je u Milesovoj sobi. Zakolutala je očima. - Ćuti! – kaže, a on se smije. On voli da je u takvoj tajnoj stvari. Zato nikad nikome neće reći ništa. Zna šta je zakon tajne. Ian odlazi nakon što su sve kutije istovarene. Moj otac prolazi hodnikom I zastaje. Njegovo zadržavanje znači da i ja pauziram, takođe. - Hvala ti Miles.Misli da se slažem. Sa činjenicom da je on dozvolio drugoj ženi da istisne poslednje podsjećanje na moju majku. Nije mi svejedno. Samo se pretvaram da je uredu, jer ništa od toga nije više bitno. Bitna je Rachel.Ne on. - Nema problema, – kažem. Krenuo je, a onda ponovo zastao. Zahvalio se što sam dobar prema Rachel. Kaže da su on I mama željeli da mi poklone brata ili sestru kad sam bio mali. Rekao je da sam dobar brat. Riječi su grozne kad dolaze iz njegovih usta. Vratio sam se u Rachelinu sobu I zatvorio vrata. Sami smo nas dvoje. Smješimo se. Prilazim joj i grlim je rukama, a onda joj ljubim vrat. Prošlo je tri nedelje od prve noći kad sam je poljubio. Računaću vrijeme od kad sam je poljubio. Ne možemo se ovako ponašati u školi, ni u javnosti, a ni pred roditeljima. Mogu samo da je dodirnem kad smo sami, a to nismo imali priliku u zadnje tri sedmice. Sad ? Sad je ljubim.


Slomljena krila -

Treba nam nekoliko smjernica da ne upadnemo u probleme, - kaže ona. Odvaja se od mene, sjeda za moj sto, a ja sjedam na moj krevet. Dobro… Ona sjedi za svojim stolom, a ja na njenom krevetu. - Prvo,- kaže , - nema ljubljenja kad su oni kući. Suviše je rizično. Ne želim da pristanem na to pravilo, ali klimam glavom. -Drugo, nema seksa. Neću više da klimam glavom. - Nikad ?- - pitam je. Ona klima. Oh, ja stvarno mrzim to klimanje. - Zašto ? Teško uzdahnu. -Seks će učiniti da nam bude teže kad nam vrijeme istekne. Ti znaš to. U pravu je. Takođe I potpuno griješi, ali imam osjećaj da će to shvatiti kasnije. - Mogu li znati koje je treće pravilo, prije nego se složim sa drugim? Ceri se. – Nema pravila broj tri. Sad se ja cerim. - Znači seks je jedina ograničena stvar? A govorimo o penetraciji, zar ne? Ne o oralnom? Pokrila je lice rukama. – Oh, moj Bože, moraš li biti tako direktan ? Slatka je kad se stidi. -Samo da razjasnimo. Imam pun život stvari koje želim da uradim a samo šest mjeseci da ih postignem? -Ostavimo sad specifičnosti dok ne dođe do njih.- odvrati ona. - Pošteno,- kažem, diveći se rumenilu na njenim obrazima. - Rachel? Jesi li nevina? Obrazi joj postaju još crveniji. Odmahije glavom I kaže da nije. Pita da li mi smeta. - Nimalo- , kažem iskreno. Pita me da li sam ja nevin, a glas joj zvuči umorno. -Ne, – kažem – Ali sad kad sam te upoznao, nekako bih želio da jesam. Drago joj je da sam to rekao. Ustajem pripremajući se da počnem sa preuređenjem moje nove spavaće sobe. Prije nego što sam izašao, zaključao sam vrata sa unutrašnje strane i sa osmjehom se okrenuo njoj. Polako sam se vratio do nje. Uhvatio sam je za ruke I podigao gore. Provukao sam ruku donjim dijelom njenih leđa I primakao je sebi. Poljubio sam je .


Slomljena krila Poglavlje 11 TATE - Moram da piškim! Corbin stenje - Opet? - Nisam bila već dva sata,- kažem braneći se. Ja zaista ne moram da koristim toalet, ali moram izaći iz auta. Nakon razgovora koji sam vodila sinoć sa Milesom, auto je drugačiji sa njim unutra. Potpuno je ispunio auto i svakog minuta koji prođe, a on ne priča, je se pitam šta mu prolazi glavom. Pitam se da li se pokajao i da li će pretvarati kako se ništa nije desilo. Voljela bih da se tata nije pravio kao da se nije ništa desilo. Prije nego što smo krenuli jutros, ja sam sama s njim sjedila za kuhinjskim stolom, kad je ušetao Miles. - Jesi li dobro spavao, Miles?- upitao ga je kad je sjeo za sto. Mislila sam da će se postiditi, ali umjesto toga, odvratio je mom ocu odmahivanjem glave. - Pa, ne baš, dobro. Tvoj sin govori u snu. Tata je podigao čašu i uperio u pravcu Milesa - Dobro je znati da si sinoć bio u sobi sa Corbinom. Srećom, Corbin je tek sjedao i čuo taj tatin komentar. Ostatak doručka Miles je bio skroz tih i primjetila sam da je govorio kad smo Corbin i ja već bili u autu. Prišao je mom ocu, rukovao se s njim, govoreći nešto što je samo tata mogao da čuje. Pokušala sam da pročitam izraz na tatinom licu, ali je bio nedokučiv. Tata krije svoje misli skoro isto dobro kao Miles. Zaista bih željela da znam šta mu je Miles rekao prije nego što smo otišli. Također, želim da znam odgovore na još desetak pitanja o Milesu. Kad smo bili mlađi, Corbin I ja smo se uvijek slagali, da ako bi mogli imati neku super moć, onda bi to bila sposobnost letenja. Sad kad sam upoznala Milesa, promjenila sam mišljenje. Ako bih imala super moć, onda bi to bila moć infiltracije. Infiltrirala bih se u njegov um i mogla bih da vidim sve do jedne njegove misli. Ubacila bih se u njegovo srce i širila sebe kao virus. Nazvala bih sebe Infiltrator. Da, to bi bilo pravo ime. - Idi u wc,- kaže uzrujano Corbin dok je zaustavljo pored parka. Poželjela sam da sam ponovo u srednjoj školi, pa bih ga nazvala šupak. Mada, odrasli svoju braću ne zovu tako. Izašla sam iz kola sa osjećajem da mugu lakše da dišem, dok Miles nije otvorio svoja vrata I izašao iz kola u svijet. Sad Miles izgleda još veći, a moja pluća manja. Hodamo zajedno do benzinske pumpe, ali ne pričamo.Zanimljivo je kako to funkcioniše. Ponekad ćutanje govori više od svih riječi na svijetu. Ponekad moje ćutanje kaže , ja ne znam kako da razgovaram s tobom. Ne znam šta misliš. Pričaj sa mnom. Reci mi sve što si ikad rekao. Sve riječi. Počevši od svoje prve.


Slomljena krila Čudim se koliko tišina govori. Kad smo ušli, on je prvi vidio znak za toalet, pa je klimnuo glavom prema, koračajući ispred. On vodi. Pustila sam ga jer je čvrst, a ja sam tečna, a upravo sad sam njegov trag. Kad smo ušli u toalet, on odlazi u muški bez zastajkivanja. Nije se okrenuo i pogledao me. Nije čekao da ja uđem prvo u ženski. Gurnula sam otvorena vrata, ali nisam trebala koristiti wc. Samo sam htjela da se nadišem, a on me nije pustio. On me okupirao. Ne mislim da je to htio. On naprosto napadao moje misli, pluća , stomak i moj svijet. To je njegova super moć. Invazija. Okupator i Infiltrator. Imaju uglavnom isto značenje, tako da pretpostavljam, činimo jedan sjeban tim. Operem ruke i provedem vremena , da izgleda da je Corbin stvarno trebao stati ovde. Otvorim vrata na toaletu, a on me ponovo napada. On je na putu, stojeći ispred ulaza kud ja pokušavam da prođem. Ne pokreće se , čak i kad napada. Iako, zaista ne želim, ostavila sam ga da stoji. - Hoćeš nešto da popiješ? - pita. Odmahujem glavom. - Imam vodu u kolima. - Gladna?- Kažem mu da nisam. Izgleda malo razočaran što ne želim ništa. Možda on još ne želi da se vrati u auto. - Mada bih mogla neke bombone,- kažem. Jedan od njegovih rijetkih I dragocjenih osmjeha se polako pojavljuje. - Kupiću ti onda, neke slatkiše.- Okreće se I odlazi do prolaza sa slatkišima. Stala sam do njega I razgledam svoje mogućnosti. Zurimo u slatkiše predugo. Ja i ne želim nikakve, ali oboje zurimo u njih pretvarajući se da nas zanimaju. - To je čudno,- šapućem. - Šta je čudno ?,- pita me - Birati slatkiše ili pretvarati se da oboje ne želimo biti sad zajedno na zadnjem sjedištu? Vau. Osjećam se zaista kao da sam mu ubacila svoje misli nekako. Samo što su to bile riječi koje je on voljno izgovorio. Riječi koje su učinile da se osjećam zaista dobro. - Oboje,- rekla sam čvrsto okrećući lice prema njemu. – Da li pušiš? On mi uzvraća pogled opet. Pogled koji govori da sam čudna. Baš me briga. - Ne,- ležerno odgovara. - Sjećaš li se onih cigaret bombona koje su se prodavale kad smo bili mali? - O, da- kaže. - Malo morbidno, ako misliš o tim. Klimam. - Corbin I ja smo ih jeli stalno. Nema jebene šanse da ću dozvoliti mojoj djeci da kupuju te stvari. - Sumnjam da ih više proizvode.- Kaže Miles. Ponovo gledamo u slatkiše. - Da li ti ? – pita - Da li ja šta? - Pušiš. Vrtim glavom. - Jok.


Slomljena krila - Dobro,- kaže on. Malo smo se duže zadržali na slatkišima. Okrenuo se ka meni, a ja sam podigla pogled.- Da li uopšte želiš ikakve bombone, Tate? - Jok. Smije se .- Onda, pretpostavljam da se trebamo vratiti u auto. Slažem se s njim, ali se niko od nas ne pomjera. On doseže do moje ruke I dodiruje je tako nježno , kao da je on napravljen od lave, a ne ja. Hvata dva od mojih prstiju, ali ne i cijelu ruku I lagano ih stisne. - Čekaj,- kažem hvatajući ga za ruku. On pogleda u mene preko ramena i onda potpuno okrenu lice ka meni.- Šta si rekao mom ocu jutros? Prije nego što smo krenuli ? Njegovi su prsti stisnuti oko mojih, a izraz lica ne odstupa od dirljivog izgleda da je savršen. - Ja sam mu se izvinio.- Okrenuo se vratim opet, a ja ga ovaj put pratim. Nije pustio moju ruku sve dok nismo stigli blizu izlaza. Kad je konačno ispustio moju ruku, ja sam opet isparila. Slijedila sam ga do kola, nadajući se da zaista nisam sposobna infiltrirati se. Samu sebe podsjećam da je napravljen od čelika. On je neprobojan. Ne znam da li ja to mogu, Miles. Ne znam da li mogu slijediti pravilo broj dva, jer ja iznenada želim da se smjestim u tvoju budućnost, više nego da se smjestim s tobom na zadnje sjedište. - Dug red.- Kaže Miles Corbinu, kad smo konačno sjeli u kola. Corbin je pokrenuo motor I mijenja radio stanicu. Ne zanima ga koliki je bio red. Nije posumnjao, jer bi nešto rekao. Osim toga, još nema razloga da sumnja. Vozili smo se dobrih petnaest minuta, dok nisam shvatila da uopšte ne mislim na Milesa. Poslednjih petnaest minuta vožnje , moje misli su bile samo uspomene. - Sjećaš li se kad smo bili djeca I kad smo željeli da nam je super moć da letimo? - Da, sjećam se ,- kaže Corbin. - Ti imaš svoju super moć sad. Možeš da letiš.- Corbin mi se smješka u retrovizoru. - Da,- kaže on. - Pretpostavljam da me to čini super herojem.- Nagnula sam se nazad ka sjedištu I buljila kroz prozor, pomalo zavidna obojici. Ljubomorna na stvari koje su vidjeli. Mjesta koja su posjetili. - Kako izgleda posmatrati izlazak sunca, gore iz vazduha? Corbin sliježe ramenima. - Ja stvarno ne gledam, kaže on. - Kad sam gore, previše sam zauzet. Ovo me rastužuje. Nemoj to olako shvatati, Corbine. - Ja gledam,- kaže Miles. Gleda kroz prozor, a glas mu je tako tih, da se skoro I ne čuje. - Svaki put kad sam gore, ja ga posmatram.- Mada , nije rekao kako izgleda. Njegov glas je udaljen, kao da želi da zadrži taj osjećaj samo za sebe. Pustila sam ga. - Kad letite, vi se potčinjavate zakonima univerzuma, - kažem. - To je impresivno. Prkositi gravitaciji ? Zar vam nije bila namjera, gledati izlazak I zalazak sunca sa mjesta Majke Prirode ? Vi ste zaista super heroji, ako mislite o tome.- Corbin baca poled na mene u retrovizoru i smije se . Nemoj to olako shvatati , Corbine.


Slomljena krila Mada se Miles ne smije. Idalje zuri kroz prozor. - Ti spasavaš živote, – kaže Miles meni. - To je mnogo impresivnije. Moje srce upija te riječi svakim udarom. Pravilo broj dva, ne izgleda dobro odavde.


Slomljena krila Poglavlje 12 MILES

Šest godina ranije Pravilo broj jedan da nema zezancije dok su na roditelji u kući je izmjenjeno . Sad se podrezumjeva, ali samo iza zaključanih vrata. Pravilo broj dva čvrsto stoji, nažalost. Još uvijek nema seksa. I pravilo broj tri je nedavno dodato. Nema šunjanja okolo noću. Lisa još uvijek provjerava Rachel, u sred noći ponekad, samo zato što je majka tinejdžerke I ima prava da radi to. Ali mrzim to što ona radi. Mi smo to radimo već mjesec dana u istoj kući. Ne govorimo da nam je preostalo malo više od pet mjeseci. Ne pričamo ni o tome šta će se desiti kad moj otac oženi njenu majku. Ne pričamo o činjenici, da kad se to desi, mi ćemo biti povezani na mnogo duže od pet mjeseci. Praznici. Posjete vikendom. Okupljanja. Oboje ćemo prisustvovati svakoj funkciji, ali ćemo biti u svojstvu porodice. Ne pričamo o tome, jer nas čini da se osjećamo kao da radimo nešto pogrešno. Također, ne pričamo o tome, jer je teško. Kad pomislim o danu kad se ona seli u Mičigen, a ja ostajem u San Francisko , ne vidim ništa više. Ne vidim ništa gdje ona neće biti moje sve. -Mi ćemo se vratiti u nedjelju,- kaže on. -Imaćeš kuću za sebe. Rachel ostaje kod drugarice. Trebao bi pozvati Iana da navrati.- Već jesam, - lažem. I Rachel je isto slagala. Ona će biti ovdje cijeli vikend. Ne želimo im dati ni jedan razlog da posumnjaju u nas. Dovoljno je teško ignorisati je pred njima. Teško je pretvarati se da nemam ništa s njom, kad želim da se nasmijem na sve što kaže. Želim da joj bacim pet , za sve što uradi. Želim da se pohvalim ocu njenom inteligencijom, njenim dobrim ocjenama, njenom dobrotom i kako je duhovita I brza na jeziku.


Slomljena krila Želim da mu kažem da imam nevjerovatnu djevojku, koju želim da upozna, jer bi mu se apsolutno svidjela. On je zaista I voli. Samo ne na način, na koji bi ja volio da je voli. Želim da je voli za mene. Kažemo našim roditeljima zbogom. Lisa objašnjava Rachel ponašanje, ali nije previše zabrinuta. Koliko Lisa zna, Rachel je dobro. Rachel se lijepo ponaša I ne krši pravila. Osim pravila broj tri. Rachel je definitivno prekršila pravilo broj tri ovog vikenda. Igramo se u kući. Pretvaramo se da je naša. Da je naša kuhinja I ona kuva za mene. Ja se pretvaram da je moja I slijedim je okolo, dok kuva, držeći je. Dodirujući je. Ljubeći njen vrat. Odvlačim je od zadatka koji pokušava da završi, da je osjetim na sebi. Sviđa joj se , samo se pravi. Kad smo završili sa jelom, sjeda sa mnom na kauč. Pustili smo film, ali nam se uopšte ne gleda. Ne možemo prestati sa ljubljenjem. Toliko se ljubimo da nas usne bole. Ruke nas bole. Boli nas stomak, jer nam tijela žele prekršiti pravilo broj dva, tako loše. Biće to dug vikend. Odlučio sam da mi je potrebno tuširanje ili ću se moliti za izmjenu pravila broj dva. Tuširam se u svom kupatilu. Sviđa mi se ovaj tuš. Sviđa mi se više nego kad je bio samo moj. Volim da vidim njene stvari ovdje. Volim da vidim njen brijač i da zamišljam kako ga koristi. Volim da vidim njen šampon I da je zamišljam nagetu unazad ispoda mlaza vode I kako joj ona klizi niz njenu kosu. Volim da je moj tuš I njen također. - Miles, -viče. Kucala je , ali je već bila unutra. Voda mi grije kožu, ali od njenog glasa mi je još toplije. Otvaram zavjesu. Možda sam je sklonio malo više, jer želim da se prekrši pravilo broj dva. Udahnula je meko, a oči su joj pale tamo gdje I želim. - Rachel,- kažem, smješeći se njenom zbunjenom izrazu lica. Gleda me u oči. Želi da se tušira sa mnom , ali je previše stidljiva da pita. - Ulazi,- kažem. Glas mi je promukao, kao posle vrištanja. Bio je dobar prije pet sekundi. Navlačim zavjesu da sakrijem šta mi radi, ali i da joj dam privatnost dok se svlači. Nisam je vidio bez odjeće. Osjećao sam šta je ispod. Odjednom sam se unervozio, a ona gasi svjetlo. - Da li je to uredu,- pita stidljivo. Kažem da jeste, ali bih da ima više samopouzdanja. Moram je napraviti takvom. Otvara zavjesu i ja ugledah jednu njenu nogu, kako se pojavljuje. Progutao sam teško, kad je usledio i ostatak njenog tijela. Srećom, dovoljno je noćnog osvjetljenja, pa baca slab sjaj nad njom. Vidim je dovoljno. Vidim je savršeno.


Slomljena krila Njene oči se ponovo sudare sa mojima. Prišla je bliže meni, a ja se pitam da li je ikad dijelila tuš sa nekim, ranije. Ali joj ne kažem. Ovaj put sam ja koraknuo ka njoj, jer izgleda uplašeno. Ne želim da se ona boji. Ja sam uplašen. Dotakao sam je za ramena i doveo pod vodu.Nisam je pritisnuo tijelom, iako mi treba . Moram da održavam distancu između nas. Jedine stvari koje su spojene, su naše usne. Ljubim je tako nježno, jedva dodirujući usne, da me prilično boli. Boli više nego i jedan poljubac koji smo ranije razmjenili. Ljubimo se sudarajući se usnama i zubima. Mahniti poljupci su toliko užurbani, da su aljkavi. Završavaju se tako da joj ja grizem usne ili ona moje. Ni jedan od tih poljubaca nije bolio kao ovaj, a ja ne mogu reći zašto boli toliko. Povukao sam se. Tražim da mi da malo vremena, a ona klimne glavom i naslanja obraz na moje grudi. Naslonio sam se na zid i povukao je za sobom, dok su mi oči bile čvrsto zatvorene. Riječi još jednom pokušavaju da probiju barijeru koju sam ja izgradio. Svaki put kad sam s njom one žele da izađu, ali ja radim i radim na tome da učvrstim zid koji ih okružuje. Ona ne treba da ih čuje. Ja ne treba da ih izgovorim. Ali one udaraju po zidovima. Uvijek udaraju tako snažno, sve dok se naši poljupci ne završe ovako. Treba mi minut i ona me razumije. Te riječi hoće da izaću van, sad više nego ikad prije. Treba im zraka. Zahtjevaju da se čuju. Toliko mnogo bombarduju da ih moram skloniti, prije nego zidovi padnu. Mnogo su puta moje usne mogle dodirivati njene, a da se riječi ne prelivaju preko zidova, razbijaju kroz pukotine, putuju mi kroz grudi, dok držim njeno lice, gledajući u njene oči, što im omogućava da razbiju sve barijere koje stoje između nas i neizbježnog infarkta. - Ne vidim ništa,- – kažem joj. Znam da ne zna o čemu govorim. Ne želim da eleboriram, ali će riječi ipak izaći. One su preuzele. - Kad se preseliš u Mičigen, ja ću ostati u San Francisku? Ne vidim ništa posle toga. Mogao sam da zamislim bilo kakvu budućnost koju sam želio, ali sad ne vidim ništa. Ljubim joj suzu koja je krenula niz obraz. -Ne mogu to da uradim,- kažem - Jedina stvar koju želim da vidim si ti, a ako to ne mogu imati….ništa mi drugo nije bitno.- Ti to činiš boljim. Sve.Čvrsto joj ljubim usne, a nije bolno sve ovo vrijeme, sad kad su riječi besplatne. - Volim te , - kažem joj i osjećam se ispunjenim, potpunim. Ljubim je ponovo ne dajući joj priliku da odgovori. Ne želim da čujem te riječi za mene , dok ne bude spremna i ne želim da čujem da mi govori da je pogrešno to što osjećam. Njene ruke su mi na leđima, vuče me , privlači bliže . Njene noge su ovijene oko mojih, kao da se pokušava upiti u mene. Ona to već jeste. Opet je frenetično. Zubi se sudaraju, usne grizu, na brzinu, žurno, uz uzdahe dodirujući se.


Slomljena krila Zajecala je i osjećam da pokušava da se odmakne sa mojih usana, ali je moja ruka u njenoj kosi , a ja joj očajnički ljubim usne, nadajući se da nikad neće trebati pauzu da udahne. Natjerala me da je pustim. Čelo mi padne na njeno, dahćem sa naporom da se suzdržim od izlivanja emocija. - Miles,- kaže bez daha. - Miles, volim te . Tako se bojim. Ne želim da se završi.Voliš me, Rachel . Povukao sam se i pogledao je u oči. Ona plače. Ne želim da se plaši. Kažem joj da će sve biti u redu. Kažem da ćemo čekati dok ne diplomira, a onda ćemo im reći. Kažem joj da će se oni složiti s tim. Jednom kad odemo iz kuće, sve će biti drugačije. Sve će biti dobro I oni će morati da razumiju. Kažem joj da imamo ovo. Ona grozničavo klima glavom. - Imamo ovo,- potvrđuje , slažući se sa mnom. Pritisnem čelo na njeno. – Imamo ovo Rachel. - kažem - Ne mogu odustati od tebe sad. Nema šanse. Uzima moje lice među dlanove I ljubi me. Zaljubila si se u mene, Rachel ! Njen poljubac otklanja tegobu iz mojih grudi, koja je prilično teška i ja se osjećam kao da lebdim. Osjećam da i ona lebdi sa mnom. Okrenuo sam je dok nije leđima dotakla zid. Podižem joj ruke iznad glave I provlačim prste kroz njene. Gledamo jedno drugo u oči …I potpuno kršimo pravilo broj dva.


Slomljena krila Poglavlje 13 TATE

- Hvala što si me nagovorio da idem,- - kaže Miles Corbinu. - Osim još jedne povrede ruke i saznanja da si mislio da sam gej, imao sam dobar provod. Corbin se smije I okrenu da otključa vrata. - Nije baš moja krivica što sam mislio da si gej, nikad ne govoriš o djevojkama, a očigledno si seks izbacio iz svog rasporeda za proteklih šest godina. Vrata su se otvorila I Corbin ode pravo prema svojoj sobi. Ja stojim na dovratku okrenuta prema Milesu. Gleda me pravo u oči, izazovno. - To je sad na rasporedu,- reče sa osmjehom. Ja sam sad na dnevnom redu. Ne želim da budem dnevni red. Želim da budem plan. Mapa. Želim da budem na karti njegove budućnosti. Ali to krši pravilo broj dva. Miles je otvorio svoj stan I pokazao glavom u pravcu njegove spavaće sobe. - Kad on ode da spava,- prošaptao je. Odlično, Miles. Možeš prestati sa moljenjem, biću na tvom dnevnom redu. Klimnuh prije nego sam zatvorila vrata. Istuširala sam se, depilirala, oprala zube I stavila tek toliko šminke, da bi izgledalo kao da je nisam nanijela uopšte. I kosu sam sredila kao da uopšte nije dotjerivana. Obukla sam istu odjeću koju sam imala ranije, tako da izgleda kao se uopšte nisam presvukla. A u stvarnosti sam promjenila brus i gaćice, jer se nisu uklapali ranije, ali sad su pravi. Onda sam se iskezila, jer će ih Miles večeras vidjeti. I možda ih dirati. Ako je to dio njegovog rasporeda, možda će on biti taj koji će ih ukloniti. Stigla mi je poruka, a zvuk telefona me trgao, jer to nije na dnevnom redu u jedanaest uveče. Takst je sa nepoznatog broja i sve što kaže je : Je li još u svojoj sobi ? Ja : Odakle ti moj broj ? Miles : Ukrao sam ga iz Corbinovog telefona dok smo se vozili. Čudan glas u mojoj glavi pjevuši : - Na-na-na-na boo-boo. Ukrao je moj broj!- Baš sam derište. Ja: Ne, gleda tv. Miles: Dobro. Moram da obavim jedan poslić. Vraćam se za dvadeset minuta. Ostaviću otključan stan u slučaju da ode u krevet prije toga.


Slomljena krila Kakav poslić u jedanaest sati uveče ? Ja: Vidimo se. Zurim u zadnji tekst koji sam mu otipkala I dođe mi da zaplačem. Zvučala sam previše opušteno. Dajem mu na znanje da ja to stalno radim. Vjerovatno misli da svi moji dani izgledaju otprilike ovako : Neki dečko : Tate, hoćeš da imamo seks ? Ja: Naravno. Dozvoli da završim sa ova dva momka I eto me odmah. Uzgred, ja nemam nikakva pravila, pa sve dolazi u obzir. Neki dečko: Fenomenalno . Prošlo je petnaest minuta I televizor se konačno isključuje. Čim su se vrata Corbinove sobe zatvorila, moja su se otvorila. Ja sam preko dnevne sobe šmugnula do vrata, a onda naletjela na Milesa koji je stajao u hodniku. - Dobar tajming,- kaže. Drži torbu u ruci I premjesti je drugu, da mi nije vidljiva. - Posle tebe , Tate!- reče gurajući vrata. Ne, Miles. Ja pratim. Tako je i sa nama. Ti si čvrst, ja sam tečna. Razdvoji vode, ja sam tvoja brazda. - Jesi li žedna ?- Hoda prema kuhinji, ali nisam sigurna mogu li ga pratiti ovaj put. Ne znam kako da to uradim, a plašim se da će primjetiti da nikad ranije nisam imala pravilo broj jedan, a ni dva. Ako su prošlost I budućnost nedostupni, onda jedino preostaje sadašnjost, a ja pojma nemam šta da radim u sadašnjosti. U sadašnjosti sam ušetala u kuhinju. - Šta imaš,- pitam ga. Torba je na pultu I on vidi da je posmstram, pa je gura u stranu, van mog vidokruga. - Reci mi šta želiš, a ja ću vidjeti imam li , - kaže. - Sok od narandže. Ceri se, a onda hvata torbu. Vadi pakovanje soka od narandže uz jednostavnu činjenicu , koja je dokaz njegove darežljivosti , da je čak razmišljao o tome. To je takođe i potvrda koja me ne smekšava mnogo.Trebala bih mu reći da je moje jedino pravilo upravo postalo :- Prestani činiti stvari koje me nagone da kršim tvoja pravila. Uzela sam sok od njega uz osmjeh. - Šta je još u torbi? On sliježe ramenima. - Stvari. Posmatra me, dok otvaram sok. Posmatra me kako pijem sok. Gleda dok vraćam poklopac nazad na sok. On me gleda dok ostavljam sok na kuhinjski sto, ali me ne prati


Slomljena krila dovoljno pažljivo da primjeti kako mogu brzo munuti torbu. Zgrabila sam je neposredno prije nego što su se njegove ruke omotale oko mog struka. Smije se . - Vrati to nazad, Tate! Otvorila sam I pogledala unutra. Kondomi ! Smijem se i bacam je nazad na pult. Kad sam se okrenula, ruke su mu I dalje bile na meni. - Stvarno želim reći nešto neprikladno i neprijatno, ali ne mogu ništa da mislim. U svakom slučaju, pretvaraću se da jesam i smijati se. On se ne smije, a ruke su mu još uvijek oko mene. - Tako si čudna,- kaže. - Baš me briga. On se osmjehuje. - Cijela ova stvar je čudna. Govori mi kako je ovo sve čudno, ali ja se osjećam prokleto dobro. Nisam sigurna da li čudno on osjeća kao dobro ili loše. - Da li je –čudno- dobro ili loše? - Oboje,- kaže. - Ni jedno. - Ti si čudan ,- kažem mu. On se ceri. - Baš me briga. Pomjera ruke po mojim leđima, do ramena i polako preko ruku dok njegove šake ne dodirnu moje. To me je podsjetilo, pa mu povučem šaku između nas. - Kako ti je šaka? - Dobro,- kaže on. - Vjerovatno bih trebala sutra da provjerim,- kažem. - Sutra neću biti ovde. Odlazim za par sati. Dvije stvari su mi prošle kroz glavu, prva- Veoma sam razočarana što noćas odlazi . Druga – Zašto sam ja ovdje ako on odlazi noćas? - Zar ne bi trebao da odspavaš? Odmahuje glavom. - Ne mogu da spavam sad. - Nisi čak ni pokušao, - kažem. - Ne možeš upravljati avionom, ako nisi spavao, Miles! - Prvi let je kratak. Osim toga, ja sam kopilot, spavaću u avionu. San nije na njegovom dnevnom redu. Tate jeste . Tate je nadvladala spavanje na njegovom dnevnom redu. Pitam se šta će još Tate nadvladati ? - Pa..- šapućem dok mu puštam ruku. Pauziram , jer nemam ništa što bi pratilo - Pa. Ništa. Čak ni tra-la-la. Tišina. Postaje nezgodno. - Pa,- odvrati on. Njegovi prsti se kreću preko mojih i razmiču ih. Moji takođe. - Da li želiš da znaš koliko dugo ja nisam, s obzirom da ja znam tako intiman detalj o tebi?- pitam ga.


Slomljena krila To je jedino fer, s obzirom da moja cijela porodica zna koliko dugo on nije. - Ne,- kaže jednostavno. - Ali želim da te poljubim. Hmm. Nisam sigurna kako to da shvatim, ali mi nije do analiziranja njega, ne kad je praćeno sa takvom izjavom. - Onda me poljubi,- kažem. Prsti mu ostaviše moje i uhvati me za obraze, držeći me I dalje. - Nadam se da ponovo imaš ukus narandže. Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest,sedam. Brojim riječi u posljednjoj rečenici, a onda tražim mjesto u glavi da pohranim tih sedam riječi zauvijek. Želim da ih sakrijem u umu u vidu fioke i etiketiram kao - Stvari koje treba izvući i pročitati kad mu glupo pravilo broj dva postane tužna i usamljena sadašnjost. Miles mi je na usnama. Ponovo me napada usnama. Zatvorila sam fioku u umu, izašla iz glave i vratila se njemu. Napadni me, napadni me, napadni me. Mora da imam ukus narandže, jer on definitivno djeluje kao da uživa u ukusu. Moram uživati probajući ga, takođe, jer ga vučem, ljubim i trudim se infiltrirati ga samo sa Tate. Zastao je da uhvati vazduha kaže:- Zaboravio sam kako je ovo dobar osjećaj. On me poredi. Ne volim da me poredi bilo s kim, s kim se osjećao ovako dobro. - Želiš li da znaš nešto?- kaže. Da. Želim da znam sve, ali iz nekog razloga , biram ovaj trenutak da se revanširam za onu jednu riječ koju mi je uputio. - Ne.- Povukla sam ga nazad na moje usne. Ne ljubi me odmah, jer ne zna šta da misli o tome što se upravo desilo. Mada, njegove usne hvataju prilično brzo moje. Mislim da je mrzio moj odsječan odgovor, koliko sam ja mrzila njegov, a sad koristi svoje ruke da dobije vlastiti revanš. Ne mogu da kažem gdje me dira, jer čim me dodirne u jednoj tački , ruke seli na drugu. Dodiruje me svukud, nigdje, ne sasvim, odjednom. Moj omiljeni dio ljubljenja Milesa je zvuk. Zvuk njegovih usana kad prekriju moje. Zvuk naših uzdisaja koje progutamo jedno drugom. Volim način na koji on uzdiše kad se naša tijela udruže. Momci obično imaju tendenciju, da zadrže svoje zvukove, više nego što to cure rade. Ne i Miles. Miles me želi i želi da ja to znam, a ja volim to. Bože, ja to volim ! - Tate,- mrmlja mi na usnama. - Idemo u moju sobu. Ja klimam, pa se on povukao sa mojih usana i posegnu preko pulta da dohvati pakovanje kondoma. Krenuo je sa mnom do svoje spavaće sobe, ali se brzo vrati do kuhinje i zgrabi sok od narandže. Ramenima mi je pokazao put ka njegovoj sobi i namignuo. Način na koji je jedan mali mig učinio da se osjećam, ostavio me prestravljenu kako ću se tek osjećati kad jednom bude u meni. Ne znam da li ću moći preživjeti to. Kad smo se našli u njegovoj spavaćoj sobi, moja zabrinutost počinje da raste. Uglavnom, zato sto je to njegovo mjesto i cijela ova situacija je prilično po njegovim uslovima, a ja se osjećam u malo nepovoljnijem položaju.


Slomljena krila - Šta nije u redu?- pita me. Izuva cipele. Otišao je do kupatila i ugasio svjetlo, a onda zatvorio vrata. - Upravo sam nekako nervozna,- šapućem. Stojim u sred njegove spavaće sobe, znajući tačno šta će se desiti. Obično se o ovim stvarima ne raspravlja i ne dogovara unaprijed. One su spontane i zagrijavajuće, a ni jedna strana ne zna šta se dešava dok se ne desi. Ali i Miles i ja znamo šta će se dogoditi. Otišao je do kreveta I sjeo na njegovu ivicu. - Dođi ovamo, - kaže . Ja se smješim, a onda sam prešla nekoliko koraka do mjesta na kome je sjedio. Sklopio je ruke sa stražnje strane mojih butina, a onda pritisnuo usne na majicu koja mi je pokrivala stomak. Ruke su mi pale na njegova ramena, a pogled dole na njega. Gleda u mene a njegova smirenost je zarazna. - Možemo ići polako,- kaže on. - To ne mora da bude večeras. Nije to jedno od pravila. Smijem se , ali odmahujem glavom . - Ne, to je u redu. Ti odlaziš za nekoliko sati I nećeš se vratiti za, koliko, pet dana? - Devet, ovaj put,- kaže. Mrzim taj broj. - Ne želim da ćekaš devet dana, nakon što ti se probudila nada,- kažem ja. Ruke mu skliznu sa mojih bedara i dođu na prednju stranu farmerica. Otvori dugme bez napora . - Biti u stanju da zamišljam kako ovo radim s tobom, nije ni na koji način mučenje za mene.- govori dok mu prsti dodiruju moj rajsferšlus . Počinje da ga spušta, a moje srce u grudima lupa tako jako, da izgleda kao da gradi nešto. Možda moje srce gradi stepenište za sebe, sve do neba, jer zna da će eksplodirati i umrijeti u trenu kad farmerice skliznu dole. - To će sigurno biti mučenje za mene,- šapućem. Rajsferšlus je neotvoren, a njegova ruka klizi u moje traperice. Kruži rukom oko kuka i tada počinje da ih svlači. Zatvaram oči i pokušavam da se ne njišem, ali njegova druga ruka diže moju majicu dovoljno da usnama pritisne stomak. To je neodoljivo. Sad objema rukama klizi u moj džins, oko moje stražnje strane. Polako gura moje traperice dole, sve dok ne skliznu do koljena. Jezikom mi liže stomak, a ruke su mi se izgubile u njegovoj kosi. Kad su mi farmerice konačno oko članaka, ja izađem iz njih i cipela u isto vrijeme. Rukama klizi gore po butinama i do struka, a onda me povukao na sebe tako da sam ga zajahala. Polako je namjestio noge sa obje strane sebe, a onda sklopio ruke na moju zadnjicu i vukao me ravno po njemu. Dahtala sam. Ne znam zašto liči kao da sam ja ovdje neiskusna. Svakako nisam očekivala da ovoliko preuzima inicijativu, ali ne žalim se . Ni malo. Podižem ruke kad pokušava da mi skine majicu. Baca je iza mene na pod, usne ponovo spoji sa mojima, a rukam pokušava da otkopča brus. To nije pošteno. Ja da ostanem u jednom odjevnom predmetu, a on još nije ništa skinuo. - Tako si lijepa,- šapuće dok vuče moj brus da sklizne. Prsti su mu se uvukli ispod


Slomljena krila naramenica i počinje da ih svlači niz ruke. Zadržavam dah, čekajući da ih skine. Želim da osjetim njegove usne na sebi, tako očajno da ne mogu ispravno razmišljati. Kad se brus spustio, otkrivajući me potpuno, on uzdahnu. - Vau,- reče drhtavo dišući. Baca grudnjak na pod I gleda u mene. Osmjehuje se i kratko pritisnu usne na moje, ljubeći me nježno. Kad je zastao, rukama mi je obuhvatio lice i pogledao u oči. - Ti se zabavljaš? Grizem svoju donju usnu, da se suzdržim od smijeha, koliko želim da se upravo sad nasmijem. On se nagnu naprijed i uzme usnu u usta, odvlačeći je dalje od zuba. Ljubi je nekoliko sekundi, a onda oslobađa. - Ne grizi je ponovo,- kaže. - Volim da gledam tvoj osmijeh. Naravno, ja sam se opet nasmijala.Ruke su mi na njegovim ramenima, pa sam ih lagano povukla niz njegova leđa i počela da mu skidam majicu. Oslobodio mi je lice i podigao ruke da je mogu svući. Zavalim se nazad i uzmem ga kao što je i on mene upravo sad. Prelazim rukama preko njegovih grudi, dodirujući svaku konturu svakog mišića. - Ti si također lijep. Pritisne dlanovima u moja leđa, zahtjevajući da sjedim uspravno. Čim ja to uradim, on spušta usne na moje gudi i tiho klizi jezikom preko bradavice. Ja stenjem, a on je potpuno pokriva usnama. Jedna od njegovih ruku pomjera se do mog kuka I zavlači ispod ruba gaćica. - Želim te na leđima,- šapuće . Drži jednu ruku na mojim leđima, dok neprimjetno mijenja položaj, vukući me sa krila na njegov krevet. Sad je iznad mene, svlači mi gaćice, dok njegov jezik uranja u moja usta. Moje ruke su odmah pale na dugme njegovih farmerica, otkopčam ih, ali se on otrgne brzo. - Ne bih to još činio,- upozorava. - Inače će se završiti brže nego što je počelo. Nekako me ne zanima koliko će dugo trajati. Samo hoću da skinem svu odjeću sa njega. On počinje da svlači moje gaćice sa mene. Savija mi jednu nogu I svlači sa nje, onda to isto uradi I sa drugom. Definitivno me više ne gleda u oči. Dopustio je da mi noge padnu na krevet dok je on stajao uspravno i uzmakao dva koraka . - Vau,- prošaptao je, zureći u mene. Samo je stajao I zurio dok sam ja ležala gola na njegovom krevetu, a on još u udobnosti svojih farmerki. - Ovo izgleda malo nefer,- kažem. Odmahuje glavom I povlači pesnicu preko usana, grizući zglobove. Okreće mi leđa i udiše sporo I duboko. Ponovo se okreće prema meni, klizeći pogledom preko cijelog mog tijela, dok nam se oči ne sretnu. - To je previše, Tate. Osjećam da razočarenje curi sa njegovim riječima. Još uvijek odmahuje glavom, ali hoda do noćnog ormarića. Podiže pakovanje kondoma, otvara, a zaim izvlači jedan i stavlja među zube, cijepajući ga da otvori. - Žao mi je,- kaže on, mahnito izlazeći iz farmerki. - Želio sam da ovo bude dobro za tebe. Želio sam da bude za pamćenje, barem.


Slomljena krila Sad je bio bez pantalona. Gledam me u oči, ali ja zaključujem da je teško održati kontakt očima s njim, jer su mu sad I bokserice skinute. - Ali, ako ne budem u tebi za dvije sekunde, ovo će biti veoma neprijatno za mene. Brzo je došao do mene I nekako navukao kondom u isto vrijeme razdvajajući mi koljena drugom rukom. - Nadoknadiću ti to za par minuta, obećavam- reče zastajući između mojih nogu , čekajući odobrenje. - Miles,- kažem, - Ne zanima me ništa od toga, samo te želim u sebi. - Hvala Bogu,- on uzdahnu. Desnom rukom mi hvata nogu iza koljena, a onda njegove usne se spuste na moje. Zabija se u mene tako neočekivano snažno i brzo, da praktično vrištim u njegova usta. Ne zaustavlja se, da me pita da li me boli. Ne usporava.Gura jače i dublje, dok ninakoji način ne bismo bili eventualno bliži. To boli , ali na najslađi mogući način. Jecala sam u njegovim usnama, stenjao mi je na vratu, a njegove usne su svuda, ispred njegovih ruku. To je sirovo, grubo. To je pohotno, teško i vrelo , ali nije tiho uopšte. Brzo je i mogu reći, prema napetosti njegovih leđa pod mojim rukama, da je bio u pravu. Neće mu trebati dugo. - Tate,- dahtao je. - Bože, Tate. Mišići njegovih nogu su se zategli i on poče da se trese. - Jebi ga.- Zastenja. Usne je pritisnuo jako na moje i držao me čvrsto, uprkos potresima koji su se kretali kroz noge i leđa. Povukao je usne sa mojih uz veliki uzdah olakšanja, padajući čelom pored moje glave. - Isuse,- kaže on i dalje napet. Još uvijek se tresući. Još jednom se zabije duboko u mene. Trenutak kasnije izvlači se iz mene, usne su mu na mom vratu, spuštaju se dok ne dođu do grudi. Ljubi ih , ali kratko prije nego se vratio na moje usne ponovo. - Želim da te probam,- kaže. - Dozvoljavaš li ? Potvrdno klimam glavom. Klimam energično. Odvukao se sa kreveta, oslobodio kondoma i vratio mjestu pored mene. Gledala sam ga cijelo vrijeme, jer koliko nije htio da sazna koliko dugo je prošlo od kad nisam bila sa momkom, a prošlo je skoro godinu dana. To nije ni blizu šest godina, koliko je on čekao, ali je bilo dugo dovoljno da ne želim ovo propustiti držeći oči zatvorene. Posebno sad kad počnem da zurim slobodno u to V i da se ne postidim činjenicom da ne mogu da skinem pogled sa njega. On sad posmatra moje tijelo sa istom fasciniranošću kojom njegova ruka klizi preko mog stomaka, a onda se spušta dole dok stigne do mojih butina. Razdvojio mi je noge I posmatra šta mi je uradio, sa tolikom fascinacijom, da moram držati oči otvorene, da mogu vidjeti kako me gleda. Vidjevši šta sam ja uradila njemu, bilo je dovoljno da se napalim čak i da me ne dodiruje.


Slomljena krila Dva njegova prsta su skliznula u mene i odjednom mi je bilo mnogo teže nastaviti gledati ga. Njegov palac je ostao izvan mene, istražujući svaku tačku koju može da dodirne. Stenjem I puštam ruke da padnu na krevet iznad glave, dok su mi oči sklopljene. Molim se da ne stane. Ne želim da prestane. Njegova usta su na mojima i ljubi me nježno, u oštrom kontrastu sa pritiskom svoje ruke. Usta polako počinju da istražuju svoj put niz bradu, udubljenje na vratu, prateći dole niz moje grudi, pokrivajući mi bradavicu, niže stomak, niže , niže, oh dođavola, niže. On se smješta između mojih nogu, ostavljajući prste u meni, dok njegov jezik upoznaje moju kožu, razdvajajući me, izazivajući moja leđa da se izviju u luk , a razum da se otpusti. Ja samo treba da se pustim. Nije me briga , ako sam jecala tako glasno da sam vjerovatno probudila cio sprat. Nije me briga I što petama probadam krevet, pokušavajući da se odvojim od njega, jer je ovo previše. Nije me briga što me njegovi prsti napuštaju , da bi mi zgrabio kukove I pritisnuo usnama, odbijajući da mi dozvoli da izmigoljim dalje od njega, hvala Bogu. Ne zanima me , što ga više nego sigurno, povređujem vukući za kosu, gurajući ga u mene, čineći bilo šta da dosegnem vrhunac, a skoro sam sigurna da nikad nisam bila tamo ranije. Noge počinju da mi drhte, a njegovi prsti ponovo nađu svoj put u meni, a ja sam prilično sigurna da pokušavam da se ugušim njegovim jastukom, jer ne želim da ga izbace iz stana, zbog glasnog vrištanja , kao što upravo sad moram. Odjednom, osjećam se kao da sam u vazduhu, letim. Osjećam da bih mogla pogledati dole, a tamo ispod mene zora sviće. Čini mi se da sam ogromna. Ja sam… O, Bože. Ja sam… Isuse Hriste. Ja sam… ovo… njemu. Ja padam. Ja lebdim. Jao Jao, jao, jao Ne želim se nikad više vratiti na zemlju. Kad sam se već potpuno istopila po krevetu, on je gladno vratio usta na moje tijelo. Brzinom je sklonio jastuk sa mog lica I bacio ga u stranu, a onda kratko cmoknuo usne. - Još jednom.- kaže on. Ustao je sa kreveta i vratio se u nekoliko sekundi, a onda je ponovo bio u meni, ali ja nisam čak ni probala da otvorim oči ovaj put. Ruke su mi raširene iznad glave, a njegovi prsti prepleteni s njima, a on gura, nabija, živi u meni . Lice mu je pritisnuto uz moje, čelo naslonjeno na moj jastuk i niko od nas nema snage ispustiti nikakav zvuk ovog puta. Iskrenuo je glavu dok usnama nije našao moje uvo, a onda usporava polagano, gurajući do kraja, zatim ga izvlači cijelog van. Malo zastane, pa ga ponovo gurne u mene i ponovo izvlači do ulaza. On to čini još nekoliko puta, a ja sve što mogu, je ležim ovde i osjećam ga. - Tate,- šapuće mi na uvo.Izvlači se iz mene i opet zastaje.- Ovo mogu da kažem sa stopostotnom sigurnošću.- Zabije se opet u mene.- Najbolja- Vadi , a onda ponavlja pokret.- Stvar- Opet- Koju- Opet - Sam- Opet- Ikad- Opet - Osjetio-


Slomljena krila I dalje se drži, teško dišući mi na uvo, stiščući mi ruke do bola, ali ne pravi ni jedan zvuk dok i drugi put svršava. Ne pomjeramo se. Ne pomjeramo se već duže vremena. Ja ne mogu da sklonim iscrpljeni osmjeh sa lica. Prilično sam sigurna da je sad stalno tu. Miles se povlači I gleda odozgo u mene. Smije se kad mi vidi lice i gledajući u njega,pažnju mi je privukla činjenica da me ni jednom nije pogledao u oči, dok je bio u meni. Pitam se da li je to bilo namjerno ili samo slučajnost. - Komentari?- pita izazovno . – Prijedlozi ? Smijem se . - Žao mi je. Ja samo…ne mogu…riječi…- Vrtim glavom, puštajući ga da zaključi da mi još treba još malo vremena prije nego progovorim. - Zanijemila.- kaže – Još bolje. Poljubi me u obraz, a zatim ustane i ode do svog kupatila. Zatvorim oči I pitam se kako će se, dođavola, cijela stvar između nas dvoje završiti dobro. Ne može. A ja već sad mogu reći, da to ne želim nikad više ponoviti sa drugim. Samo Miles. Vraća se u sobu i saginje da podigne svoje bokserice. Usput pokupi moje farmerice i veš, pa ih položi pored mene. Pretpostavljam da je to njegov nagovještaj da želi da se obučem. Sjedim I gledam kako podiže moj brus i gaćice i daje ih meni. Svaki put kad nam se oči sretnu, on se osmjehuje, ali je meni teško da uzvratim osmjeh. Kad sam obučena, on me zaustavlja i ljubi, obavijajući ruke oko mene. - Promjenio sam mišljenje.- Kaže – - Posle ovoga, prilično sam siguran da će narednih devet dana biti pravo mučenje. Grizem osmjeh, a on to ne primjećuje, jer me još uvijek grli. - Aha…- slažem se. Ljubi me u čelo. – Možeš li zaključati vrata na izlasku ? Progutala sam svoje razočarenje i nekako smogla snage da mu se osmjehnem, kad me je pustio. - Naravno.- Prolazeći kroz vrata njegove spavaće sobe, čujem da je pao na krevet. Odlazim ne znajući šta osjeća. Nije mi obećao ništa više od onog što se dogosilo između nas. Učinili smo ono na šta sam svojom voljom pristala, a to je seks. Samo nisam očekivala ogoman osjećaj zbunjenosti, stida. Ne zbog toga što me odbacio odmah nakon seksa, nego zbog osjećanja koje je to odbacivanje izazvalo u meni. Mislila sam da želim kao i on, da to bude strogo seks između nas, ali na osnovu otkucaja mog srca u zadnje dvije minute, nisam tako sigurna da sam sposobna za bilo šta jednostavno, u vezi s njim. Mali glasić u mojoj glavi me upozorava da se izvučem iz ove sutuacije sa njim, prije nego se sve zakomplikuje. Nažalost, mnogo jači glas tjera me , samo naprijed, govoreći mi da za sve što sam uradila u životu do sad, zaslužujem malo zabave. Samo razmišljam koliko mnogo sam uživala večeras i kako je dovoljno da prihvatim čak I njegovu opuštenost kasnije. Možda, sa malo više prakse, mogu naučiti kako da to sprovedem.


Slomljena krila Došla sam do svojih vrata, ali sam stala, jer čujem da neko govori. Prislonim uvo na vrata i slušam. Corbin razgovara, vjerovatno s nekim preko mobilnog. Ne mogu da uđem sada. Vjerovatno misli da sam u krevetu. Okrenem se prema Milesovim vratima, ali neću da mu kucam. Ne samo da bi bilo čudno, nego bi mu uskratila san koji mu je potreban. Idem do lifta I odlučujem da sjedim sledećih pola sata u predvorju , nadajući se da će se Corbin vratiti u svoju sobu uskoro. Smiješno je što osjećam potrebu da krijem od Corbina, ali poslednja stvar koju želim je da bude uznemiren zbog Milesa. I to je upravo ono što će se desiti. Stignem do predvorja I izađem iz lifta, ne baš sigurna šta uopšte radim. Pretpostavljam da bih mogla čekati I u mom autu. - Izgubila si se ? Pogledam u Capa a on sjedi na svom uobičajenom mjestu, uprkos činjenici da je skoro ponoć. Pogladio je praznu stolicu pored njega. - Sjedi. Prolazim pored njega I sjedam na praznu stolicu. - Nisam donijela nikavu hranu ovaj put.- Kažem. - Žao mi je. Odmahuje glavom – Ne sviđa mi se tvoja hrana Tate, nisi tako dobra u kuvanju.Smijem se i osjećam se dobro zbog toga. Desile su se tako intenzivne stvari za poslednja dva dana. - Kako je prošao Dan zahvalnosti?- pita. - Je li se dečko dobro proveo ? Gledam ga I naginjem glavu zbunjeno - Dečko?- On klima. - Gospodin Arčer. Zar nije proveo praznik sa tobom I tvojim bratom ? Klimam razumijevajući sad njegovo pitanje. - Da.- Kažem Željela sam dodati da sam prilično sigurna da je Gospodin Arčer upravo imao najbolji Dan zahvalnosti u poslednjih šest godina, ali ne kažem ništa. - Mislim da je Gospodin Arčer imao odličan provod. - A što se smješkaš? Odmah sam izbrisala kez , nisam znala da mi je utisnut na licu. Podigla sam nos. - Kakav osmjeh ? Cap se zasmija. – Oh, dođavola. Ti i dečko. Jesi li se zaljubila , Tate? - Ne,- vrtim glavom. - Nije tako.- odmah kažem. - Kako je, onda? Brzo sam sklonila pogled, čim sam osjetila da mi se rumenilo penje uz vrat. Cap se nasmija kad je ugledao moje obraze, koji su postali crveni, kao stolice na kojima smo sjedili. - Možda sam star, ali to ne znači da ne mogu pročitati govor tijela.- Kaže on - Znači li to da ste se ti i dečko… koji se termin sad koristi? Sparili, opasno kresnuli? Ja se nagnem naprijed i zagnjurim lice u ruke. Ne mogu da vjerujem da vodim ovaj razgovor sa osamdesetogodišnjim starcem. Brzo odmahnem glavom. - Neću odgovoriti na to.


Slomljena krila - Vidim,- kaže Cap sa klimanjem. Oboje smo se utišali na tren, da obradimo šta sam manje-više ja njemu rekla. - Pa, dobro,- kaže on . - Možda će se taj dečko stavrno smijati s vremena na vrijeme. Ja se potpuno slažem, klimajući. Mogla bih definitivno koristiti više od njegovog osmjeha. - Možemo li sad promjeniti temu? On polako okreće svoju glavu prema meni i skupi svoje čupave sive obrve : - Jesam li ti ikad pričao kako sam pronašao leš na trećem spratu? Odmahujem glavom, odahnuvši što je pronjenio temu, ali zbunjena jer je pominjanje mrtvog tijela nekako mi pomoglo da pronađem olakšanje. Ja sam baš morbidna kao i Cap.


Slomljena krila Poglavlje 14 MILES

Šest godina ranije

- Da li misliš da je činjenica što ne bi trebali ovo da radimo to što volimo da ovo radimo? - Rachel pita.. Misli na to što me ljubi . Ljubili smo se mnogo. Svaku priliku koju dobijemo čak i priliku koju ne dobijemo .. - Kada kažeš ne bi trebali , misliš na to jer su naši roditelji zajedno ? - Ona kaže da . Njen glas je bez daha , jer je trenutno ljubim duž vrata. Sviđa mi se što joj oduzimam dah . - Sećaš li se prvi put kada sam te video , Rachel ? - Ona prostenja što je značilo da. - Da li se sećaš kada sam te ispratio do gospodin Claytonove učionice?- Ona mi daje još jednom bez reči da. - Želeo sam da te poljubim tog dana .- Vraćam se nazad do njenih usta i gledam je u oči . - Da li si želela da me poljubiš ? - kaže da , i ja mogu da vidim u njenim očima da razmišlja o tom danu .Do dana kada je postala moje sve . - Mi taj dan nismo znali o našim roditeljima , - objašnjavam . - Ipak, još uvek smo želeli da radimo ovo . Tako da ne , ja ne mislim da je to zbog toga zašto nam se ovo sada sviđa.- smeši se . - Vidiš ? - , Šapućem , dodirujem mojim usnama nežno preko njenih da joj pokažem koliko je dobar osećaj . Odvaja se od jastuka i naslanja se na lakat. - Šta ako mi jednostavno volimo da se ljubimo generalno ? - , pita . - Šta ako to nema nikakve veze sa mnom ili sa tobom posebno ? - Ona to uvek radi . Kažem joj da treba da bude advokat , jer toliko voli da se igra đavoljeg advokata . Ali ja volim kad ona to uradi , tako da uvek idem zajedno sa tim . - U pravu si , - kažem joj . - Volim da se ljubim . Ja ne znam nikoga ko to ne voli. Ali postoji razlika između ovoga i jednostavno dopadanje da se poljubi .- Gleda me radoznalo . - Koja je razlika?- Spuštam svoja usta do njenih još jednom . - Ti - , šapućem . Volim tebe da ljubim . To je odgovor na njeno pitanje , jer ona ućuti i vraća njena usta nazad na moja. Sviđa mi se to što Rachel dovodi u pitanje sve . Čini mi se da gledam na stvari na drugačiji način . Uvek sam uživao da ljubim devojke koje sam ljubilo u prošlosti, ali samo zato što sam ih privlačio. To nije imalo bilo kakve veze sa njima posebno .Kada sam poljubio sve ostale devojke , osećao sam zadovoljstvo . Zato ljudi uživaju u ljubljenju , jer to prija.


Slomljena krila Ali kada voliš da poljubiš nekoga zbog toga ko je ona , razlika se ne nalazi u zadovoljstvu. Razlika se nalazi u bolu koji osećate kada je ne ljubite . Ne boli kad ne ljubim bilo koju od ostalih devojaka koje sam ljubio . Boli samo kad ne ljubim Rachel . Možda to objašnjava zašto je zaljubljivanje tako prokleto bolno . Volim da te ljubim , Rachel .


Slomljena krila Poglavlje 15 TATE Miles: Da li si zauzeta? Ja : Uvek zauzeta . Šta ima? Miles: Treba mi tvoja pomoć. Neće dugo trajati . Ja : Biću tamo za pet minuta . Trebalo je da dam sebi deset minuta pre nego pet , jer se nisam tuširala danas . Posle deset sati smene sinoć , sigurna sam da mi je potreban . Da sam znala da je kod kuće, tuširanje bi bio moj prioritet , ali mislila sam da se neće vratiti do sutra . Namestila sam svoju kosu u labavu punđu i presvukla se iz donjeg dela pidžame u farmerke . Nije baš podne još , ali mi je bilo neprijatno da priznam da sam još uvek bila u krevetu . Viče da uđem nakon što sam zakucala na vrata, pa sam ih otvorila da uđem. On stoji na stolici pored jednog prozora u dnevnoj sobi . Pogleda dole u mene , onda klimne glavom ka stolici . - Uhvati tu stolicu i gurni je tamo , - kaže, pokazujući na mesto par metara od njega. - Pokušavam da izmerim ovo , ali ja nikada nisam kupio zavese. Ne znam da li ja treba da izmerim izvan okvira ili samo na prozor. Neka sam prokleta . On kupuje zavese . Gurnem stolicu na drugu stranu prozora i popnem se na nju . On mi predaje jedan kraj merne trake i počinje da vuče . - Sve zavisi od toga kakve zavese želiš , tako da ću dobiti mere za oboje, predlažem . Obučen je opušteno, ponovo u farmerke i tamno plavoj majici . Nekako tamno plava pravi da njegove oči izgledaju manje plavo . Čini ih da izgledaju jasno . Prozirne , gotovo , ali znam da je to nemoguće . Njegove oči su sve samo ne prozirne sa tim zidom koji drži iza njih . Upisuje merenja u svoj telefon , a onda uzimamo drugo merenje .Kada je upisao I drugo merenje u telefon , sišli smo dole i gurnuli stolice nazad ispod stola . - Šta je sa tepihom ? - pita , gledajući u pod ispod stola .- Misliš da treba da nabavim I tepih ? - Zavisi od toga šta želiš . Klima glavom polako , i dalje gleda u goli pod . - Ne znam šta više volim, - tiho kaže. Baca metar na kauč i gleda u mene .


Slomljena krila - Želiš da pođeš? - Uzdržim se da odmah ne klimnem glavom . - Gde ? Pomera kosu sa čela i poseže za njegovu jaknu koja je prebačena preko leđa kauča . - Gde god ljudi kupuju zavese . Trebala sam reći ne . Biranje zavese je nešto što parovi rade . Biranje zavese je nešto što prijatelji rade . Branje zavese nije nešto što Miles I Tate treba da rade ako žele da ostanu pri svojim pravilima , ali ja apsolutno , pozitivno , sigurno ne želim da radim ništa drugo . Slegnula sam ramenima da moj odgovor izgleda mnogo opuštenije nego što jeste. - Naravno . Pusti me da zaključam vrata. ••• - Koja ti je omiljena boja ? - Pitam ga kad smo ušli u lift . Pokušavam da ostanem fokusirana na zadatak pri ruci , ali ja ne mogu da poreknem želju koju imam za njega da dopre van i dodirne me . Poljubac , zagrljaj . . .bilo šta. Stojimo na suprotnim stranama lifta. Nismo se dotakli , od kad smo prvi put imali seks . Nismo čak ni govorili a ni dopisivali od tada. - Crna ? - kaže , nesiguran u svoj odgovor . - Volim crnu .- Vrtim glavom . - Ne možeš dekorisati sa crnim zavesama . Potrebna ti je boja. Možda nešto blizu crne , ali ne i crna. - Teget? - pita . Primetila sam da njegove oči nisu više fokusirane na moje . One se polako pomeraju od vrata skroz dole na noge . Svuda se njegove oči fokusiraju , mogu da osetim . - Teget bi moglo da upali, - kažem tiho. Prilično sam sigurna da se ovaj razgovor odvija samo iz razloga da bi se razgovaralo . Vidim usput gleda u mene da nijedno od nas sada ne razmišlja o bojama ili zavesama ili tepihu . - Da li treba da radiš večeras , Tate ? Klimam glavom. Sviđa mi se što on razmišlja o večeras i ja volim kako završava većinu njegovih pitanja sa mojim imenom . Volim kako izgovara moje ime . Trebalo bi da zahtevam da izgovara moje ime svaki put kad govori sa mnom . - Ne moram da idem do deset . Lift se zaustavlja na prizemlje, a oboje smo pošli na vrata u isto vreme . Njegova ruka završava na mojim malim leđima , a struja koja prolazi kroz mene je nepobitna . Imala sam simpatije o momcima pre , dovraga , čak sam se bila zaljubljivala u momke pre , ali ničiji dodir nije bio u stanju da me napravi da odgovorim kao na njegov. Čim sam izašla iz lifta , njegova ruka napušta moja leđa .Više sam svesna odsustva njegovog dodira sada nego pre nego što me je dodirnuo . Svaki mali deo koji dobije , ja žudim za mnogo više . Cap nije u svom uobičajenom mestu . To nije iznenađujuće , mada , s’obzirom da je samo podne .On nije mnogo jutarnja osoba . Možda se zato slažemo tako dobro.


Slomljena krila - Da li ti se hoda ? - Miles pita. Kažem mu da , uprkos činjenici da je napolju hladno .Više volim hodanje , a mi smo u blizini nekoliko prodavnica koje će odgovarati za ono što je tražio. Predlažem radnju koju sam videla pre nekoliko nedelja koja je samo dva bloka od mesta gde smo. - Posle tebe , - kaže, držeći otvorena vrata za mene. Izađem napolje i povlačim kaput malo čvršće oko mene . Sumnjam da je Miles tip koji se drži za ruke u javnosti , tako da ne brinem o tome da mi ruke budu njemu na raspolaganju . Zagrlim sebe da mi bude toplo, i počinjemo da hodamo rame uz rame. Tihi smo skoro do kraja puta , ali ja sam ok sa tim . Nisam neko ko oseća potrebu za stalnim razgovor , a ja učim da bi i on mogao da bude u tom fazonu . - Ovde je , - kažem , ukazujući ka desnoj strani kada smo prešli pešački prelaz. Pogledam dole na jednog starijeg čoveka koji sedi na trotoaru , umotan u jednom oronulom , tankom kaputu . Njegove oči su zatvorene , a rukavice na drhtavim rukama su mu orobljene sa rupama . Uvek sam bila naklonjena ljudima koji nemaju ništa i nemaju gde da odu . Corbin mrzi što ja nikada ne mogu da prođem pored beskućnika a da im ne dam novac ili hranu . On kaže da većina njih su bez krova nad glavom jer imaju ovisnosti i kada im dajem novac , on im hrani te bolesti zavisnosti . Iskreno , nije me briga ako je to tako. Ako je neko beskućnik , jer ima potrebu za nečim što je jače od njegove potrebe za kućom , to me ne odvraća ni najmanje . Možda je to zato što sam medicinska sestra , ali ja ne verujem da je zavisnost izbor . Zavisnost je bolest , i boli me da vidim ljude koji su primorani da žive na ovaj način jer nisu u mogućnosti da pomognu sami sebi . Dala bih mu para da sam ponela tašnu . Shvatam da više ne hodam kad osetim da Miles vraća pogled nazad u mom pravcu . Gleda me kako posmatram starca , pa ubrza svoj tempo i nastavljam dalje sa njim. Ne kažem ništa u odbranu na svoje problematični izraz na licu . To je besmisleno . Prošla sam kroz to dovoljno sa Corbin da zna da nemam želju da pokuša da promeni sva mišljenja sa kojima se ne slažem . - To je to , - kažem , dolazim do predaha ispred prodavnice . Miles prestaje da hoda i proverava prikaz unutar izloga . - Da li ti se sviđa ? - , pita , pokazujući na prozor. Prilazim korak bliže i pogledam sa njim .To je prikaz spavaće sobe , ali postoje elementi u njoj koje on traži . Tepih na podu je siv sa nekoliko geometrijskih oblika u raznim nijansama plave i crne . To zaista izgleda kao nešto što bi se uklopio njegov ukus. Zavese nisu teget. One su tamno sive , sa jednom jednobojnom belom linijom razvučenom vertikalno na dole po levoj strani panela . - Sviđa mi se , - odgovaram . Korakne ispred mene i otvara vrata da uđem prva . Prodavačica ide ka nama pre nego što se vrata zatvare iza nas . Pita da li može da nam pomogne u onome što tražimo. Miles pokazuje na prozor . - Želim te zavese . Četiri od njih . I tepih .


Slomljena krila Prodavačica se nasmeši i predlaže nam da je pratimo . - Koja širina i visina vam treba ? Miles izvlači njegov telefon i čita joj merenja . Ona mu pomaže da izabere šipke za zavese , a onda nam govori da će se vratiti za nekoliko minuta . Odlazi iza i ostavlja nas same na recepciji .Gledam okolo, iznenada mi se razvija potreba da izaberem dekoracije za moj stan. Planiram da ostanem sa Corbin još nekoliko meseci , ali ne bi škodilo da ima predstavu o tome šta želim za moj stan kada se konačno iselim . Nadam se da će mi biti lako da kupujem kada za to vreme dođe kao što je bilo danas sa Milesom. - Nikada nisam videla da neko kupuje ovako brzo , - kažem mu . - Razočarana ? Brzo sam odmahnem glavom . Ako postoji jedina stvar koju dobro ne obavljam kao devojka , to je kupovina . Zapravo olakšalo mi je to što mu je trebao samo minut . - Misliš da bi trebalo da razgledam duže vreme ? - , pita . Naslanja se na šalter , gledajući me . Sviđa mi se način na koji me gleda - kao da sam najzanimljivija stvar u radnji. - Ako ti se sviđa ono što si već izabrao , ne bih više tražila . Kada znaš , onda znaš. Sretnem njegov pogled , i čim to uradim, moja usta su suva. Koncentriše se na mene , a ozbiljan izraz na licu čini da se osećam neprijatno i nervozano i zanimljivo, odjednom . Odvaja se od pulta i ide korak ka meni . To su samo prsti , Tate. Ne dozvoli da utiču na tebe ovako . Nastavlja da hoda dok ne dođe do drvenog trostrukog paravana, ukrašen sa azijskim pisanjem spolja .To je vrsta paravana koji ljudi stavljaju u uglovima sobe. Nikada ih nisam razumela. Moja majka ima jedan , sumnjam da je ikada jednom stala iza njega da promeni odeću . - Šta to radiš ? - pitam . On se okreće i gleda me , još uvek me drži za ruku . Ceri se i ide iza paravana , mene vuče sa sobom pa smo oboje zaštićeni od ostatka prodavnice . Ne mogu da se suzdržim pa se smejem , jer izgleda kao da smo u srednjoj školi , krijući se od nastavnika. Njegov prst pritiska moje usne . - Psst - , šapuće , nasmeje se dole na mene dok gleda u moja usta .Odmah prestanem da se smejem , ali ne zato što ovo više ne ne smatram zabavnim. Prestajem da se smejem jer čim je prstom pritisnuo moje usne , zaboravila sam kako da se smejem . Zaboravila sam sve. Sada , jedino na šta mogu da se fokusiram je na njegov prst jer tiho klizi niz usta i brade. .Njegove oči prate vrh svoga prsta kako se kreće , prateći lagano grlo , sve do grudi, dole , dole, dole u stomaku .Taj prst osećam kao da me dira sa osećajima od hiljadu ruku. Moja pluća i njihova nesposobnost da održe korak su znaci toga. Njegove oči su i dalje fokusirane na prst jer dolazi do pauze na vrhu mojih farmerki , odmah iznad dugmeta. Njegov prst nije čak ni u kontaktu sa mojom kožom, ali vi ne biste znali to na osnovi brzog reagovanje mog pulsa .Njegova cela ruka dolazi do izražaja sada kada lagano prati stomak preko vrha moje košulje dok rukom hvata moj struk. Obema rukama stiska moje kukove i povlači me napred , braneći me od njega.


Slomljena krila Njegove oči se zatvaraju na kratko , a kada ih ponovo otvori , on ne gleda dole. On gleda pravo u mene . - Želeo sam da te poljubim od kako si ušla kroz ulazna vrata danas - , kaže. Njegovo priznanje me nasmeje . - Imaš neverovatno strpljenje . Njegova desna ruka napušta moj kuk , a on je dovodi do strane moje glave , dodiruje moju kosu tako nežno gotovo nemoguće . Počinje da odmahuje glavom u sporo neslaganje . - Da sam imao neverovatno strpljenje , ne bi bila sada sa mnom . Oslanjam se na toj rečenici i odmah pokušavam da shvatim značenje iza toga , ali čim njegove usne dodirnu moje , nisam više zainteresovana za reči koje su napustile moja usta . Zainteresovana sam samo za njegova usta i kako se osećam kada vrši invaziju na moje . Njegov poljubac je spor i miran u potpunoj suprotnosti od mog pulsa . Njegova desna ruka se pomera na zadnji deo moje glave , a leva ruka mu klizi okolo do mog donjeg dela leđa. Istražuje usta strpljivo, kao da planira da me drži iza ove pregrade ostatak dana .Pozivam svaki deo volje koju mogu naći kako bih sprečila sebe da obavim ruke i noge oko njega. Pokušavam da pronađem strpljenje koje on nekako pokazuje , ali to je teško kada mu prsti i ruke i usne mogu izvući ove vrste fizičkih reakcija od mene . Vrata na zadnjoj sobi se otvaraju , a zvuk koraka od prodavačinih štikli mogu da se čuju na podu. Zaustavlja se da me ljubi, i moje srce vapi . Srećom , krik može da se oseti , ali ne I da se čuje . Umesto da se vratimo nazad do pulta , on stavlja obe ruke na moje lice i drži me još dok me gleda u tišini nekoliko sekundi . A njegovi prsti dodiruju lagano preko moje vilice , I on oslobađa meki dah . Njegove obrve se spoje , a oči zatvore . Naslanja čelo na moje, i dalje drži moje lice, i ja mogu da osetim njegovu unutrašnju borbu. - Tate . On izgovara moje ime tako tiho Osećam žaljenje u rečima koje nije ni izgovorio . Volim . . . - Otvara oči i gleda u mene . - Volim te ljubim , Tate . Ne znam zašto je rečenica čini da je teško kaže , ali njegov glas je utihnuo na kraju kao da je pokušavao da se zaustavi da završi njegove reči .Čim je rečenica napustila njegova usta , oslobađa me i brzo korača oko pregrade kao da pokušava da pobegne od svog priznanja . Volim te ljubim , Tate . Uprkos žaljenju koje mislim da on oseća prema njima govoreći , prilično sam sigurna da ću tiho ponavljati te reči do kraja dana .Provela sam dobrih deset minuta bez razmišljanja trenutno , vraćajući njegov kompliment u glavi iznova i iznova dok čekam ga da završi transakciju . On je predaje svoju kreditnu karticu kada sam došla do kase . - Dostavićemo vam ovo za sat vremena , - kaže prodavačica . Ona mu vraća njegovu kreditnu karticu i počinje da uzima kese sa šaltera da ih stavi iza nje . On uzima jednu od kesa od nje kada ona krene da ih podigne . - Ja ću uzeti ovu , - kaže on. Okreće i gleda me . - Spremna ?


Slomljena krila Izlazimo našim putem van , a nekako se oseća kao da je temperatura pala dvadeset stepeni od kako smo poslednji put bili ovde . To samo može biti zato što je on stvorio da stvari izgledaju mnogo toplije unutra .Stigli smo do ugla , i ja počinjem da se vraćam u pravcu stana kompleksa , ali sam primetila da je prestao da hoda. Okrenem se, a on izvlači nešto iz kese koju drži . Cepa etiketu I razvija ćebe . Ne , nije. Dodaje ćebe starcu koji je još uvek onde zamotan na trotoaru. Čovek gleda u njega i uzima ćebe . Ni jedan od njih ne kaže ni reč.Miles ode do obližnje kante i baca praznu kesu u nju, onda se vraća prema meni dok gleda u zemlju . On čak i ne uspostavlja kontakt očima sa mnom kad smo oboje počeli da hodamo u pravcu stambenog kompleksa. Hoću da mu kažem hvala , ali ne činim . Ako mu kažem hvala , učiniće se da pretpostavljam da je to uradio zbog mene.Znam da nije to zbog mene .On je to učinio za čoveka kome je bilo hladno . ••• Miles me je pitao da odem kući čim smo se vratili . Rekao je da ne želi da vidim njegov stan dok sve nije uređeno, što je dobro , jer sam imala dosta domaćih zadataka da nadoknadim u svakom slučaju. Nisam imala vremena iz mog rasporeda da zakačim zavese , pa sam cenila što nije očekivao moju pomoć . Izgledao je malo uzbuđeno zbog zakačivanja novih zavesa. Uzbuđen kako samo Miles može da izgleda , u svakom slučaju . Prošlo je sada nekoliko sati . Moram da budem na poslu za manje od tri sata , a čim sam počela da se pitam da li će me zvati da se vratim nazad , dobila sam poruku od njega . Miles: Da li si jela ? Ja: Da . Iznenada sam razočarana što sam već pojela večeru. Ali sam bila umorna da ga čekam, a on nije rekao ništa o planovima za večeru . Ja: Corbin je napravio odreske sinoć pre nego što je otišao. Hoćeš da ti donesem tanjir ? Miles: Voleo bih to. Umirem od gladi. Dođi odmah. Napunim mu tanjir i zamotam ga u foliju pre nego krenem preko hodnika . Otvara vrata pre nego što sam zakucala i uzima tanjir iz ruku . - Čekaj ovde , - kaže. Ulazi u stan i vraća se sekundu kasnije bez tanjira . - Spremna ? Nemam pojma kako znam da je uzbuđen , jer se ne smeje . Mada mogu da mu čujem u glasu. Postoji suptilna promena , i to čini da se nasmejem, znajući da nešto jednostavno kao zakačivanje neke zavese čini da se oseća dobro . Ne znam zašto, ali


Slomljena krila izgleda kao da nema mnogo stvari u životu koje čini da se oseća dobro, tako da mi se sviđa da ovo radi . Otvorio je vrata skroz do kraja , i ja ulazim sa nekoliko koraka u stan. Zavese su gore , i iako je mala promena, osećaj je ogroman . Znajući da je ovde živeo četiri godine i da je tek sada postavio zavese daje da ceo stan ima drugačiji osećaj . - Napravio si dobar izbor , - kažem, diveći se kako dobro zavese odgovaraju sa ovim malo što znam o njegovoj ličnosti .Gledam dole na tepih , a on može da vidi konfuziju koja mi prelazi na licu .- Znam da je trebalo da ide ispod stola , - kaže , gledajući na to . - Hoće. Vremenom.-Postavljen je na čudnom mestu . Nije u centru prostorije ili čak ispred kauča . Zbunjena sam zbog toga zašto je postavljen na mestu gde je on stavio ako zna gde bi to izgledalo najbolje . - Ostavio sam ga tamo jer sam se nadao da bi ga mogli prvo krstiti . Pogledam nazad u njega i vidim neodoljivi izraz nade na licu . To me nasmeje. - Sviđa mi se ta ideja , - kažem , gledajući dole na tepih . Dugo ćutanje prolazi između nas . Nisam sigurna da li želi da krstimo tepih upravo sada , ili želi prvo da jede . Ja sam dobro ni sa jednim. Dokle god se njegov plan uklapa u mom tri sata vremenskom roku . Oboje još uvek zurimo u tepih kada on ponovo govori . - Ja ću kasnije jesti , - kaže, odgovarajući na pitanje koje tiho prolazi kroz moju glavu .Skine svoju majicu , a ja izuvam svoje cipele , a ostatak naše odeće na kraju završava zajedno , pored tepiha .


Slomljena krila Poglavlje 16 MILES Šest godina ranije Sve je sad bolje od kada sam sa Rachel. Spavanje je bolje ,znajući da Rachel spava prekoputa u hodniku.Buđenje svakog jutra je mnogo bolje znajući da se Rachel budi u hodniku preko puta.Odlazak u školu je bolji sada kada smo zajedno. 'Hajde da izostanemo danas',rekao sam Rachel dok smo se uvlačili na školski parking. Siguran sam da je bežanje iz škole čak mnogo bolje sa Rachel. - Šta ako nas uhvate ? Nije zvučala zaista zabrinuto ako bi se desilo da na uhvate. - Nadam se da ćemo biti uhvaćeni- rekao sam joj.- To bi značilo da bi bili kažnjeni.Zajedno. U istoj kući. Moje reči su je nasmejale.Naslonila se preko sedišta i zagrlila me je oko vrata. Volim kada to uradi. - Biti kažnjena sa tobom zvuči veoma zabavno.Uradimo to.- Naslanja se ka meni i daje mi običan,brzi poljubac u usne.Obični poljpci su mnogo lepši kada su od Rachel. - Ti sve činiš boljim- govorim joj. - Moj život.Mnogo je bolji od kada si ti u njemu. Moje reči čine da se Rachel ponovo nasmeje.Rachel za ovo ne zna,ali svaka reč koju izgovorim je zbog tog jednog razloga.Da bi se ona nasmešila. Izvukao sam se sa parkirališta i rekao Rachel da idemo na plažu.Rekla je da želi njen kupaći kostim,zato smo prvo otišli kući i uzeli ih.Takođe smo spakovali ručak i ćebe. Išli smo na plažu. Rachel je želela da se sunča dok čita knjigu. Ja sam želeo da je posmatram dok se sunča i čita. Ležala je na stomaku,naslonjena na laktove.Nalonio sam glavu na ruke i gledao je. Očima sam pratio glatku krivinu njenih ramena...podnožje njene kičme...način na koji su njena kolena savijena i njene noge koje su u vazduhu sa stopalima prekrštenim preko članaka. Rachel je srećna. Ja je činim srećnom. Činim njen život boljim. Njen život je bolji sa mnom. - Rachel- šapnuo sam. Postavila je obeleživač unutar knjige i zatvorila ju je,ali me nije pogledala.


Slomljena krila - Želim da znaš nešto. Klimnula je glavom,ali je zatvorila oči kao da je želela da se koncentriše na moj glas i ništa više. - Kada mi je mama umrla,prestao sam da verujem u Boga. Položila je glavu na ruke i nastavila da žmuri. - Nisam nikada pomislio da bi Bog mogao nekome da dopusti da prođe kroz toliki fizički bol.Nisam mislio da bi Bog dozvolio da neko toliko pati kao što je ona patila.Nisam mislio da je Bog sposoban da dozvoli da neko prođe kroz nešto tako ružno. Suza je kapnula iz njenog zatvorenog oka. - Ali onda sam upoznao tebe,i svakoga dana od tada se pitam kako je moguće da postoji neko toliko divan da nema Boga.Pitam se kako je moguće da me neko učini neverovatno srećnim da Bog ne postoji.I onda sam shvatio...upravo sada...da nam Bog daje ružnoću da ne bi lepotu shvatali zdravo za gotovo. Moje je reči nisu učinile srećnom. Zbog njih se namrštila. Moje su je reči rasplakale. - Miles- prošaputala je. Rekla je moje ime tako tiho kao da ne želi da ga čujem. Pogledala me je i mogu da vidim da ovo nije lep trenutak za nju.Ne kao što je meni bio. - Miles...kasni mi.


Slomljena krila Poglavlje 17 TATE Corbin: Želiš li da ugrabiš večeru?Kada završavaš sa poslom? Tate:Za deset minuta.Gde? Corbin: Blizu smo.Sačekaćemo te ispred. Mi? Ne mogu da ignorišem uzbuđenje koje je proteklo kroz mene zbog te poruke.Sigurno je da to mi znači on i Miles.Ne mogu da se setim ikoga drugog ko bi mogao da dođe sa njim, i znam da je Miles došao kući sinoć. Završila sam papirologiju,zatim napravila malu stanku u toaletu da proverim kosu (mrzim činjenicu što uopšte marim za to) pre nego što sam krenula dole da se nađem sa njima. Trojica njih su stajala na ulazu kada sam izašla napolje.Ian i Miles su bili sa Corbinom.Ian se nasmešio kada me je ugledao,s' obzirom da je on jedini koji mi je bio okrenut licem.Corbin se okrenuo kada sam stigla do njih. - Spremna?Idemo kod Jack'sa . Popriličan su tim.Svi zgodni na svoj način ali još i više kada nose svoje pilotske jakne i idu ovako u grupi.Ne mogu da poreknem da se osećam loše obučenom između njih.- Uradimo to- rekoh.- Umirem od gladi. Pogledala sam u Milesa ,kratko je klimnuo glavom ali bez osmeha.Njegove su ruke bile mirno položene u džepovima jakne i pogledao je u daljinu kada smo svi zajedno krenuli.Sve vreme je bio jedan korak ispred mene,tako da sam ja išla u korak sa Corbinom. - Šta je povod?- pitala sam kada smo stigli ispred restorana.- Da li slavimo činjenicu da ste sva trojica slobodni iste večeri ? Nemi razgovor me je okružio.Ian je pogledao u Milesa.Corbin je pogledao Iana.Miles nije gledao ni u koga.Gledao je napred fokusiran na trotoar isped nas. - Sećaš se kada smo bili deca i Mama i Tata su nas vodili u La Caprese?- upitao me je Corbin. Sećam se te večeri.Nikada nisam videla svoje roditelje srećnije.Mogla sam imati oko pet ili šest godina,ali to je jedna od uspomena iz tih mlađih dana.To je bio dan kada je moj otac postao kapetan svoje aviokompanije. Zaustavila sam se i odmah pogledala u Corbina.- Postao si kapetan?Ti ne mozeš to biti.Suviše si mlad.- Znam iz iskustva koliko je teško postati kapetan i koliki broj sati treba pilot imati da bi se uopšte uzeo u razmatranje.Većina pilota u svojim dvadesetim su kopiloti.


Slomljena krila Corbin je zatresao glavom.- Nisam postao kapetan.Previše sam kompanija promenio.- Skrenuo je pogledao ka Milesu.- Ali ovaj gospodin-upišite-me-za-više-sati ovde je danas dobio slatko malo unapređenje.Srušio je rekord kompanije. Pogledala sam u Milesa i on je klimao glavom ka Corbinu.Mogu reći da je posramljen što ga je Corbin prozvao,ali njegova skromnost je još jedna stvar koja mi se sviđa kog njega.Imam osećaj da kada bi njegov drug Dilon postao kapetan,on bi bio na vrhu nekog bara i objavljivao tu vest na megafonu da ceo svet čuje. - Nije to tako velika stvar- rekao je Miles.- To je regionalna aviokompanija.Nema mnogo ljudi da unapredi. Ian je zatresao glavom.- Ja nisam dobio unapređenje.Corbin nije dobio unapređenje.Dilon nije dobio unapređenje.Ti si u ovome godinu manje od nas,da ne spominjem činjenicu da ti je samo dvadesetčetiri godine.- Zavrteo se u krug i pošao je unazad.- Bar jednom zaboravi na skromnost i natrljaj nam u lice bar malo.Mi bismo tebi to sigurno uradili da su uloge obrnute. Ne znam koliko dugo su bili prijatelji,ali sviđa mi se Ian.Mogu reći da su on i Miles bliski,zato što je Ian iskreno ponosan i nije ljubomoran na njega.Volim što su ovo Corbinovi prijatelji.Srećna sam zbog Corbina što ima njihovu podršku.Uvek ga zamišljam kako živi ovde,radi previše,provodi svo vreme sam i daleko od kuće.Iako ne znam zašto,zaista.Naš otac je bio pilot,provodio je dovoljnu količinu vremena kući i ne bih trebala da imam pogrešno shvatanje Corbinovog posla kao pilota. Pretpostavljam da nije Corbin jedini koji nepotrebno brine o svojoj sestri. Ušli smo u restoran ,i Corbin nam je pridržao vrata.Ian je ušao prvi,a Miles je koraknuo unazad,puštajući me ispred sebe. - Idem do toaleta- rekao je Ian.- Naćiću vas društvo. Corbin je prišao hostesi i oboje ,Miles i ja, smo ostali pozadi.Bacila sam pogled u Milesovom pravcu.- Čestitam,Kapetane. Rekla sam to zadržavajući dah,iako ne znam zašto.Nije da bi Corbin postao sumljičav ako bi čuo da mu čestitam.Predpostavljam da se osećam da ako to kažem tako da samo Miles to može čuti,značilo bi nešto više. Miles je uspravio pogled ka meni i nasmešio se ,onda je bacio pogled ka Corbinu.Kada je video da nam je i dalje okrenut leđima,nagnuo se napred i smestio je brz poljubac na moju glavu. Trebala bih da se sramim svoje slabosti.Čoveku ne bi trebalo biti dozvoljeno da me natera da se osećam na način na koji se osećam zbog ukradenog poljupca.To je kao da iznenada plutam ili tonem ili letim.Bilo šta što ne zahteva podršku mojih nogu,jer su trenutno beskorisne. - Hvala ti- šapnuo mi je i dalje primećujem taj veličanstveni trag skromnosti u njemu.Gurkao je moje rame njegovim gledajući u svoja stopala.- TI izgledaš prelepo,Tate. Želim da zalepim ove četiri reči na bilbord i da zahtevam sama od sebe da svaki dan prolazim pored njih dok idem na posao.Nikada više ne bih uzela ni jedan slobodan dan.


Slomljena krila Koliko god da želim da verujem da je njegov kompliment bio iskren ,pogledala sam dole niz moju uniform koju nosim već dvanaest sati. - Nosim Minnie Mouse uniformu. Ponovo se nagnuo ka meni dok nam se ramena nisu dodirnula.- Nekako sam se uvek ložio na Minnie Mouse- rekao je tiho. Corbin se okrenuo ka nama i ja sam odmah obrisala osmeh sa lica.- Separe ili sto? Miles i ja slegnusmo ramenima.- Sve jedno- rekao je. Ian se vraio iz toaleta taman kada je hostesa krenula da nas vodi do našeg mesta.Corbin i Ian su išli napred,a Miles je išao veoma blizu mene.Stvarno blizu.- Ložim se i na medicinske sestre,takođe- šapnuo mi je. Podigla sam rame do ivice uva na kome mi je šapnuo jer mi je sada ceo vrat bio prekriven drhtavicom.Pustio mi je struk i odmakao se od mene kada smo stigli do separea.Corbin i Ian su jurnuli u sredinu separea,Miles je seo do Iana,tako da sam ja sela do Corbina,tačno preko puta Milesa. Miles i ja smo oboje naručili sodu,a Ian i Corbin pivo.Njegov izbor pića je bila još jedna stvar za razmišljanje.Pre nekoliko nedelja,priznao je da obično ne pije,ali s' obzirom da je prve noći kada sam ga upoznala bio mnogo izvan treznog,pomislila bih da će večeras popiti bar jedno piće.Svakako je imao razlog za slavlje.Kada su pića donešena za sto Ian je podigao čašu.- Hvala što si nam pokazao- ,rekao je. - Ponovo- ,dodao je Cobin. - Za rad sa duplo više sati što se tiče vas dvojice- rekao je Miles sa lažnim odbranbenim stavom. - Corbin i Ja zapravo imamo seksualni život zahvaljujući prekomernom radu- Ian je odgovorio. Corbin je zatresao glavom.- Bez diskutovanja mog seksualnog žitova pred mojom sestrom. - Zašto ne?- izjavih.- Nije da ne primećujem sve one nasumične noći kada ne radiš a ne prespavaš kući. Corbin je zastenjao.- Ozbiljan sam.Promena teme. Glatko sam uslišila njegov zahtev .- Od kada se vas trojica poznajete?- Nikome određeno nisam postavila to pitanje,ali sam jedino želela da se Miles uključi u odgovor. - Miles i ja znamo tvog brata par godina unazad kada smo se upoznali u školi letenja.A Milesa poznajem od svoje devete ili desete godine- odgovorio je Ian. - Obojica smo imali jedanaest- ispravio ga je Miles.- Upoznali smo se tokom petog razreda. Nisam znala da li ovaj razgovor krši pravilo o ne pričanju o prošlosti,ali Miles nije izgledao kao da mu je neprijatno da priča o tome. Konobarica nam je donela besplatnu korpu hleba,ali nijedno od nas još uvek nije otvorilo meni,tako da nam je rekla da će se vratiti po naše porudžbine. - Još uvek ne mogu da verujem da nisi gay- ,Corbin je rekao Milesu u potpunosti menjajući temu razgovora dok je on otvarao svoj meni.


Slomljena krila Miles je virnuo ka njemu preko menija.- Mislio sam da ne pričamo o seksualnom životu. - Ne- reče Corbin.- Rekao sam da nema priče o mom seksualnom životu. Osim toga,ti ga i nemaš da bi o njemu diskutovali.- Corbin je spustio meni na sto i pogledao dikektno u Milesa.- Ozbiljno,zaista.Zašto se nikada ne zabavljaš sa nekim? Miles je slegnuo ramenima,više zainteresovan za piće među rukama nego li da pogleda u mog brata.- Zabavljanje nije vredno krajnjeg rezultata za mene. Nešto se slomilo u mom srcu i počela sam da brinem da je neko od njih zapravo čuo lomnjavu koja je razbila tišinu.Corbin se zavalio unazad. - Dođavola.Mora da je bila prava kučka. Moje oči su se na trenutak zalepile za Milesa,očekujući njegovu reakciju sa mogućim otkrivanjem njegove prošlosti.Lagano je klimnuo glavom,tiho odbacujući Corbnovu predpostavku.Ian je nežno pročistio grlo njegov izraz lica se promenio ,nestao je osmeh koji normalno krasi njegovo lice.Bilo je očgledno iz njegove reakcije da je upoznat sa problemima iz Milesove prošlosti. Ian se uspravio na sedištu,podižući čašu i nameštajući osmeh na lice.- Miles nema vremena za devojke.Suviše je zauzet obaranjem rekorda kompanije postajući najmlađi kapetan koga je ova kompanija ikada videla. Prihvatili smo Ianovu zdravicu i podigli smo čaše.Kucnuli smo se i odpili po gutljaj. Pogled zahvalnosti koji je Miles uputio Ianu nije mi promakao,iako je Corbin izgledao kao da toga nije svestan.Sada sam još znatiželjnija što se tiče Milesa.I postaje mi jasno da što više vremena provodim sa njim,sve više želim da znam sve što se o njemu može znati. - Trebali bi smo da proslavljamo- reče Corbin. Miles je spustio svoj menii.- Mislio sam da upravo to i radimo . - Mislio sam posle ovoga.Večeras idemo u provod.Trebali bi da ti pronađemo devojku koja će da ti ukloni tu vradžbinu . - Corbin je rekao. Zamalo sam ispljunula svoje piće,ali srećom,sam uspela da zadržim smeh.Miles je primetio moju reakciju i lagano me je tapnuo po nozi ispod stola.Ali je ostavio svoje stopalo tačno pored mog. - Biću u redu- rekao je Miles.- Osim toga ,kapetanu je potreban odmor. Sva slova na meniju su počela da mi se zamagljuju dok ih je moj mozak menjao sa rečima kao što su na kraju i vradžbine i odmor. Ian je pogledao u Milesa sa odobravanjem.- Ja ću ići.Neka se kapetan vrati u svoj stan neka odspava uticaj svoje coca-cole. Miles me je fiksirao pogledom i lagano se namestio u svom sedištu tako da su nam se kolena dodirivala. Obmotao je svoje stopalo oko mog članka.- Spavanje zapravo zvuči veoma primamljivo- rekao je.Razmenio je pogled sa mnom preko svog menija.- Hajde da požurimo i naručimo nešto da bih mogao da se vratim u stan i odmorim.Čini mi se kao da nisam spavao već devet dana i jedino o tome mogu samo da misim.


Slomljena krila Obrazi su mi se zapalili,kao još i par delova na telu. - Zapravo čini mi se da imam iznenadnu potrebu za spavanjem- rekao je Miles.Podigao je pogled do mog.- Upravo ovde na ovom stolu. Sada se temperatura ostalih delova mog tela izjednačila sa obrazima. - Bože,baš si smor- ,reče Corbin smejući se.- Trebali smo da dovedemo Dilona umesto tebe. - Ne,nismo trebali- kazao je Ian naglašeno prevrćući očima. - Kakva je priča sa Dilonom?- upitala sam.- Zašto ga svi toliko mrzite? Corbn sleže ramenima.- Nije da ga mrzimo.Jednostavno ne možemo da ga podnesemo i nijedan od nas to nije shvatao dok ga nismo nedavno pozvali na sportsko veče.On je seronja.- Corbin mi je uputio taj dobro poznati pogled.- I ne želim da ti ikada budeš sama sa njim.To što je oženjen ga ne sprečava da bude seronja . To je ta posesivna,bratska ljubav koja mi je nedostajala svh ovih godina. - Da li je on opasan? - Ne- odgovori Corbin.- Ja jednostavno znam kako se ophodi prema braku i ne želim da ti budeš u to upletena.Ali sam takođe i njemu rekao da si ti van njegovog dometa. Nasmejala sam se njegovoj apsurdnosti.- Imam dvadeset-tri,Corbine.Možeš prestati da se ponašaš kao da si mi otac.- Lice mu se na trenutak zateglo i čak je nalikovao našem ocu. - Dođavala hoću- ,Corbin je zarežao.- Ti si moja mlađa sestra.Imam postavljene standarde za tebe,a Dilon nije čak ni blizu njima. Nije se promenio ni malo.Kao što je bio malo naporan u srednjoj školi,i dalje je takav,ali ipak obožavam to što želi sve najbolje za mene.Samo se plašim da njegova verzija najboljeg za mene ne postoji. - Corbine,nijedan momak neće ispunjavati uslove koje si ti postavio za mene. Klimnuo je glavom,dajući mi znak da sam u pravu.- Prokleto si u pravu. Ako je upozorio Dilana da me se kloni,pitam se da li je to isto učinio i sa Milesom i Ianom. Ali zapravo,mislio je da je Miles gay,tako da sigurno nije ni video mogućnost za to. Pitam se da li Miles mogao ispuniti Corbinove standarde. Želela sam da pogledam u Milesa upravo sada,ali sam se bojala da ne postane očigledno.Umesto toga,naterala sam se da se nasmejem i potvrdim glavom.- Zašto se ja nisam prva rodila? - Kao da bi to napravilo razliku- Corbin je odgovorio. Ian se nasmejao konobarici i uzeo račun. - Ja častim večeras. - ostavio je dovoljno novca da pokrije račun I napojnicu I svi smo ustali i krenuli. - Pa ko gde ide? - upitao je Miles. - Bar - odmah je odgovorio Corbin. - Ja sam upravo završila dvanaestočasovnu smenu. - rekla sam.- Slomljena sam.


Slomljena krila - Da li će ti smetati ako krenemo zajedno?- Miles je upitao kada smo svi izašli napolje. - Ne osećam se sposobnim za izlazak.Samo želim da spavam. Sviđalo mi se kako je maskirao naglasak pored Corbina kada je rekao spavati.To je zapravo bilo kao da je hteo biti siguran da sam ja svesna da on stvarno ne želi da spava. - Da,moja kola su parkirana iza bolnice. - rekla sam ,pokazujući u tom pravcu. - U redu, onda. - rekao je Corbin,tapšući rukama.- Ti dosadna guzice idi spavati.Ian i ja idemo u provod. - reče Corbin i on i Ian ne gubeći vreme krenuše u suprotnom smeru.Corbin se okrenuo,idući unazad u korak sa Ianom.- Popićemo jednu turu u tvoju čast,Kapetane! Miles i ja smo stajali nepokretno,pod svetlošću ulične lampe,gledajući ih kako odlaze.Pogledala sam dole u trotoar,pomerajući vrh moje cipele do ivice svetlosti gledajući kako nestaje u tami.Pogledala sam u uličnu lampu,pitajući se zašto svetli dole na nas intezitetom reflektora. - Izgleda kao da smo na pozornici. - rekla sam i dalje gledajući u lampu.Nagnuo je glavu unazad posmatrajući čudno osvetljenje. - Engleski pacijent.- rekao je .Upitno sam ga pogledala.Mahnuo je ka lampi iznad naših glava. - Ako smo na pozornici,to bi onda bila produkcija Engleskog pacijenta.Zavrnuo je ruke pozadi i napravo razdaljinu između nas.- Već smo obučeni za ulogu.Medicinska sestra i pilot. Razmišljala samo tome što je rekao,verovatno malo duže.Znam da je rekao da je pilot,ali ako je ovo stvarno pozornica Engleskog pacijenta ,mislim da bi on pre bio vojnik nego pilot.Vojnik je lik koji je bio u ljubavnoj vezi sa medicinskom sestrom,ne pilot. Ali pilot je bio onaj sa tajnovitom prošlošću… - Zbog tog filma sam postala medicinska sestra.- rekla sam gledajući ga pravo u lice. Stavio je ruke u džepove ,skrećući pogled s’ lampe na mene.- Stvarno? Smeh mi je pobegao. - Ne. Miles se nasmejao. Taj zvuk. Oboje smo se okrenuli i krenuli ka bolnici.Uhvatila sam sebe kako u zatišju razgovora osmišljam veoma lošu pesmu u mojoj glavi. Miles se smeje Nikome drugom Miles se smeje Jedino meni - Zašto mumlaš?- pitao me je. Zato što recitujem sramnu pesmu iz trćeg razreda o tebi. Spojila sam usne ,terajući se da odagnam osmeh.Kada sam bila sigurna da je smeh zaista prestao,odgovorila sam mu. - Samo sam razmišljala kako sam umorna.Unapred se radujem stvarno dobrom.. -iskosa sam ga pogledala-...spavanju večeras.


Slomljena krila On je bio taj koji se smejao sada.- Znam na šta misliš.Ne sećam se da sam ikada bio ovako umoran.Možda zaspem čim uđemo u tvoj auto. To bi bilo lepo. Nasmejala sam se ali povukla iz tog metaforičnog razgovora.Bio je to dug dan,i ja jesam zapravo bila veoma umorna.Išli smo u tišini i ja ne mogu da ne primetim da su njegove ruke bile smeštene u džepovima jakne,kao da me štiti od njih.Ili možda on štiti njih od mene. Bili smo udaljeni svega jedan blok od parkirališta kada su njegovi koraci usporili,a zatim i zastali skroz.Podigao je pogled ka nebu i ja sam se fokusirala na ožiljak koji se prostirao duž njegove brade.Želela sam da ga pitam o tome.Želela sam da ga pitam o svemu.Želela sam da mu postavim milion pitanja,počevši sa tim kad mu je rođendan i kakav mu je bio prvi poljubac.Posle toga,želela bih da ga pitam o njegovim roditeljima i njegovom celom detinjstvu i njegovoj prvoj ljubavi. Želela sam da ga pitam o Rachel.Želim da znam šta se desilo sa njima i zašto, šta god da se desilo prouzrokovalo je to da on beži od bilo kakvog oblika zbližavanja već šest godina. Najviše od svega,želim da znam šta je to vezano za mene što je dovelo do prekida. - Miles - rekla sam,svako pitanje je želelo da izroni sa mog jezika. - Osetio sam kišnu kap.- rekao je. Pre nego što je ova rečenica izašla iz njegovih usta, i ja sam je osetila,takođe.Sada smo oboje gledali u nebo i ja sam progutala sva pitanja odjednom.Kapi su počele da padaju brže,a mi smo ostali da stojimo sa licima podignutih ka nebu.Sporadične kapi su se pretvorile u pljusak ,koje su pretvorile u pravu kišu,ali ni jedno od nas se nije pomerilo.Nijedno od nas se nije dalo u ludi trk ka kolima.Kiša se slivala sa moje kože,niz moj vrat,u moju kosu,natapajući moju košulju.Moje lice i dalje podignuto ka nebu,ali su mi oči zatvorene. Nema ničega na svetu što se može porediti sa iznenadnim pljuskom. Čim je ta misao prošla kroz moju glavu,vlažne ruke su obuhvatile moje obraze,skliznule do mog vrata,kradući snagu iz mojih kolena i vazduh iz mojih pluća.Njegova visina me je štitila od kiše većinom,ali sam ja i dalje držala zatvorene oči i bila okrenuta ka nebu.Njegove usne su se nežno spustile na moje i ja sam uhvatila sebe kako osećaj i miris tog poljupca poredim sa kišom. Njegov poljubac je mnogo,mnogo bolji. Njegove su usne mokre od kiše,i pomalo hladne,ali on je protivtežio tome sa vrelim jezikom naspram mog.Kiša koja pada,tama koja nas je okruživala i ovakav poljubac stvara osećaj da smo mi zaista na pozornici i da naša priča dostiže vrhunac.Imala sam osećaj da moje srce i stomak i moja duša žele da izađu iz mene i pređu u njega.Ako bi se svih mojih dvadeset-tri godine prikazale na grafikonu ovaj trenutak bi bio označen najvišom krivuljom. Verovatno bih trebala biti malo tužna i razočarana ovim saznanjem.Imala sam par ozbiljnih veza u prošlosti,ali ne mogu da prizovem ni jedan jedini poljubac sa ovim


Slomljena krila momcima a da sam se osećala ovako.Činjenica da ja čak i nisam u vezi sa Milesom i da se zbog njega osećam ovako trebalo bi da mi nešto govori,ali sam se suviše unela u ovaj poljubac da bih sada proučavala tu misao. Kiša se sada prtvorila u pljusak,ali ni na jedno od nas to nije uticalo.Njegove ruke su se sada spustile nisko na mojim leđima i ja sam stisnula njevogu majicu u pesnicu,privlačeći ga bliže.Njegove usne su tako odgovarale mojim kao da smo dva dela iste slagalice. Jedina stvar koja bi me sada mogla odvojiti od njega je udar groma. Ili činjenica da tako jako pada kiša da jedva dišem.Moja garderoba se zalepila na nekim mestima za koje nisam ni znala da je to moguće.Moja kosa je toliko zasićena vodom da ne bi mogla primiti ni jednu kap više. Odgurivala sam se od njega dok mi nije pustio usne i onda sam položila glavu ispod njegove i pogledala dole da uhvatim dah da se ne ugušim.Obmotao je ruke oko mene i poveo me je ka parkiralištu ,držeći njegovu jaknu preko moje glave.Uskladio je tempo i pratila sam ga u stopu dok odjednom nismo potrčali. Najzad smo stigli do kola,prišao je vratima vožača sa mnom i dalje me štiteći od kiše. Kad sam bila unutar auta,požurio je do mesta suvozača.Kada su oboje vrata auta bila zatvorena,tišina u automobilu je samo pojačavala intezitet našeg disanja.Podigla sam ruke iznad glave i pokupila kosu ,zatim iscedila vodu iz nje.Protekla je niz moj vrat i leđa ,sve do sedišta.To je bio prvi put da sam otkrila da imam kožna sedišta u Kaliforniji. Zabacila sam glavu pozadi i uzdahnula teško,a zatim bacila pogled ka njemu.Mislim da nikada nisam bila ovako mokra u životu. Posmatrala sam kako mu se lagani osmeh širi licem.Njegove misli su išle u drugom pravcu. - Perverznjaku- šapnula sam zaigrano. Podigao je obrve i zlobno se nasmešio.- Tvoja greška- Nagnuo se napred uhvativši me za zglob,vukući me ka sebi.- Dođi ovamo. Brzo sam pogledala naše okruženje ,ali kiša je tako jako padala da nisam mogla ništa da vidim napolju.Što je značilo da niko nije ni mogao videti unutra. Namestila sam se iznad njega i opkoračila ga dok je on povlačio sedište pozadi koliko je mogao.Ipak,nije me poljubio.Njegove ruke su klizile niz moje ruke i zaustavile su se na kukovima. - Nikada nisam imao seks u autu- priznao je to sa nadom u glasu. - Ja nikada pre nisam imala seks sa kapetanom- odgovorih. Obmotao je ruke oko vrha moje uniforme ,usmeravajući ih ka mom stomaku dok nije došao do brushaltera.Obuhvatio mi je obe dojke,zatim se nagnuo napred i poljubio me je.Njegov poljubac nije dugo potrajao ,prekinuo ga je da bi mi rekao.- Nikada pre nisam imao seks kao kapetan. Nasmešila sam se.- Nikada pre nisam imala seks u uniformi. Kružio je rukama kreko mojih leđa i zavukao ih je u moj pojas.Povukao mi je kukove ka sebi dok se istovremeno podizao tako glatko da sam odmah pojačala stisak


Slomljena krila oko njegovih ramena i uzdah mi je pobegao sa usana.Usne su mu se premestile na moje uvo i njegove su ruke stvarale senzualni osećaj između nas dok je povlačio moje kukove ka sebi. - Koliko god da izgledaš seksi u uniformi više bih voleo da imam seks sa tobom bez ičega na tebi. Stidim se koliko njegove reči mogu da me nateraju da kukam.Takođe se stidim koliko me njegov glas može napaliti,do tačke da želim da moja odeća spadne brže nego što on želi.- Molim te reci mi da si došao spreman.- rekla sam glasom punim žudnje. Odmahnuo je glavom.- Samo zato što sam znao da ću te videti večeras ne znači da sam došao sa očekivanjem. - Odmah sam osetila razočarenje. Podigao se sa sedišta i zavukao je ruku u zadnji džep.- Ali,kako god,jesam došao pun nade. - Izvadio je kondom iz novčanika sa zlobnim osmehom i odmah smo se bacili u akciju.Položila sam ruke na dugme njegovih farmerica brže nego što su nam se usne spojile.Krenuo je rukama ka vrhu moga topa i počeo je da mi otkopčava brushalter,ali odmahnula sam glavom. - Samo ga ostavi- rekla sam bez daha.Što manje odeće skinemo,to ćemo brže biti u mogućnosti da se obučemo ako nas budu uhvatili. Nastavio je da ga otkopčava iako sam protestvovala.- Ne želim da budem u tebi ako ne mogu da te celu osetim Vau.U redu,onda. Kada mi je otkopčao brushalter,skinuo mi je košulju preko glave i zavukao prste ispod brateli mog brusa.Povukao mi ih je niz ruke,dok mi brus nije spao.Bacio ga je na zadnje sedište i skinuo svoju košulju preko glave.Nakon što se njegova košulja pridružila mom brushalteru na zadnjem sedištu,obmotao je ruke oko mene i povukao me je ka njemu dok se naše gole grudi nisu dodirnule. Oboje smo jako udahnuli.Toplina njegovog tela stvorila je osećaj od kog nisam želela da se odvojim.Počeo je da me ljubi po vratu,njegov vreli dah naspram moje kože. - Nemaš pojma šta mi radiš- šapnuo je naspram mog grla. Nasmejala sam se jer je ista takva misao prošla mojom glavom.- Oh,čini mi seda znam- odgovorila sam. Njegov levi dlan je na mojoj dojci i on je uzdahnuo dok je desnu ruku zavlačio u moje gaćice. - Skidaj- rekao je jednostavno,rastežući lastik. Nije morao dva puta da kaže.Odkotrljala sam se nazad na moje sedište i počela sam da skidam ostatak svoje odeće dok sam ga gledala kako otkopčava pantalone. Njegove oči su bile svuda po meni dok je zubima cepao kondom.Otpuzala sam ka njemu dok su njegove pantalone još bile jedina stvar između nas.Osećala sam se smešno svesna da se nalazim u mom autu na parkiralištu gde radim i da nemam ništa na sebi.Nikada pre nisam uradila ovako nešto.Nikada pre nisam poželela da tako nešto uradim. Sviđa mi se to koliko smo očajni jedno za drugim,ali takođe nikada nisam osetila ovakvu hemiju prema nekome. Spustila sam ruke na njegova ramena i počela da lutam po njemu dok je nameštao kondom.


Slomljena krila - Budi tiha- rekao je izazivajući.- Ne bih želeo da budem razlog zbog kojeg će te otpustiti. Pogledala sam ka prozoru i dalje nemogavši da vidim išta.- Pada suviše jako da bi nas neko čuo- rekla sam.- Osim toga,ti si bio taj koji je bio bučan prošli put. Prešao je preko toga sa brzim osmehom i počeo da me ljubi ponovo.Rukama mi je zgrabio kukove,povlačeći me ka njemu,nameštajući me ka sebi.Obično bi ovaj položaj izazvao dahtanje,ali sam želela da budem tvrdoglava sada kada je spomenuo da sam glasna. - Nema šanse da sam ja onaj glasniji- rekao je dok je usnama dodirivao moje.- Ako ništa drugo,vezaćemo se. Protresla sam glavom.- Ne verujem u završnicu sa vezivanjem.To je opravdanje ljudima koji se plaše da bi mogli izgubiti. Njegove ruke su srele moje kukove i namestio se ispod mene na način na koji sam samo trebala da poželim i on bi bio u meni.Ali ipak,odbila sam da se spustim na njega prosto zato što volim takmičenje i osećam da će jedno upravo početi. Podigao je kukove,očigledno spreman da stvari krenu među nama.Moje noge su se napele i povukla sam se nazad . Nasmejao se mom odbijanju.- Šta nije u redu,Tate?Sada se plašiš?Strah na stranu jednom kada budem u tebi videćemo ko je od nas dvoje glasniji? U njegovim očima je bio izazivački sjaj.Nisam verbalno prihvatila njegov izazov da vidimo ko će ostati tih.Umesto toga,fokusirala sam ga pogleom dok sam se polako spuštala na njega.Oboje smo spontano uzdahnuli;ali to je bio jedini zvuk koji se čuo između nas. Sada kada je ceo bio u meni,rukama me je uhvatio za leđa i povukao me je ka sebi.Jedini zvuk koji smo stvarali je težak uzdah i još teže uzdisanje.Kiša je padala po prozorima i krovu pojačavajući tišinu koju smo iskušavali u kolima. Njegove ruke su bile oko mog struka ,stiskajući me tako jako da mi je bilo teško da se pomeram.Moje ruke su bile oko njegovog vrata ,a oči zatvorene.Jedva da smo se pomerali zbog jakog stiska,ali mi se sviđalo.Sviđalo mi se kako je spor i strpljiv naš ritam ostao dok smo oboje ostali fokusirani kako da suzdržimo dahtanje koje nam se nakupljalo u grlu. Za nekoliko minuta,on je ostao u istom maniru,pomerajući se dovoljno,ali ni približno dovoljno.Mislim da smo oboje bili i suviše uplašeni da napravimo neki iznenadni pokret ili će intezitet prouzrokovati da jedno od nas izgubi. Jednom rukom je klizio po mom donjem delu leđa ,a drugom me je uhvatio za glavu.Napunio je šaku mojom kosom i nežno je povukao unazad dok moj vrat nije bio izložen njegovim usnama.Bila sam očajna kada su njegove usne dodirnule moj vrat,jer ostati tiha je mnogo veći izazov nego što sam mislila da će biti.Posebno zbog toga što je on u prednosti zbog položaja u kome se nalazio.Njegove ruke su slobodne da putuju po mom telu gde god požele,što je on upravo i radio.


Slomljena krila Putujući,milujući,prateći dole moj stomak da bi mogao da dodirne ono jedno mesto koje bi moglo da me navede da predam pobedu. Osećala sam se kao da nekako vara. Čim su njegovi prsti dotakli to jedno mesto koje bi me normalno nateralo da zavrištim njegovo ime ,stegla sam stisak oko negovog ramena i premestila kolena tako da imam više kontrole nad mojim pokretima.Želela sam da ga izložim istoj torturi kao što je i on mene upravo sada.Čim sam se namestila i bila u mogućnosti da se nagnem više ka njemu,sporo-i-strpljivo je nestalo.Njegove usne su srele moje u ludačkom poljupcu –sa više potrebe i sile nego bilo koji poljubac do sada.To je kao da pokušavamo kroz taj poljubac da verbalno pokažemo koliko je ovo dobar osećaj. Iznenada sam bila pogođena osećajem koji je prostrujao kroz čitavo moje telo i morala sam da odlepim sebe od njega i ostanem mirna pre nego što izgubim.Pored moje potrebe da usporim stvari,on je radio suprotno i dodao više pritiska na mene svojim rukama.Zakopala sam lice u njegov vrat i lagano grickala njegovo rame u pokušaju da sebe sprečim da dahćem njegovo ime. U trenutku kada su moji zubi sreli njegovu kožu ,čula sam nagoveštaj u njegovom dahu i osetila kako je stegao noge. Zamalo je izgubio. Zamalo. Ako se bude pomerio u meni makar još malo dodirujući me ovako ,on će pobediti.Ne želim da on pobedi. Onda ipak,želim da on pobedi i razmišljam da on želi da pobedi sa načinom na koji on diše naspram moje kože nežno me spuštajući na sebe. Miles,Miles,Miles. On može osetiti da ovo nije da bi završio vezan,zato on dodaje još pritiska na mene svojim prstima u isto vreme dok njegov jezik završava u mom uvu. Oh,vau. Gotova sam da izgubim. Svakog trenutka. Oh,moj Bože. On podiže svoje kukove dok me vuče ka sebi,terajući jedno nevoljno- Miles- iz mojih usta,zajedno sa uzdahom i dahtanjem.Pustila sam se i čim je shvatio da je upravo pobedio ,udahnuo je duboko i povukao ka njemu sa više sile. - Konačno- rekao je bez daha u moj vrat.- Mislio sam da ne mogu da izdržim više ni sekundu. Sada kada je takmičenje gotovo,oboje smo se izgubili potpuno dok nismo postali toliko glasni da smo morali da se poljubimo opet ne bi li stišali zvuke.Naša tela su se krenala ujednačeno,ubrzavajući,padajući žestoko zajedno.Nastavili smo našu ludu trku još nekoliko sekundi,eskalirajući u intezitetu dok nisam bila sigurna da ne mogu podneti još jedan sekund njega.


Slomljena krila - Tate- rekao mi je u usta,usporavajući ritam mojih kukova sa svojim rukama.Želim da zajedno svršimo. Oh,sveto sranje. Ako želi da potrajem još koji trenutak ,ne bi trebao da govori takve stvari.Klimnula sam glavom,nesposobna da odgovorim. - Da li si blizu?- upitao je. Klimnula sam ponovo i pokušala da odgovorim ovog puta,ali ništa nije izašlo sem uzdaha. - Da li je to da? Njegove usne su prestale da me ljube,i zahtevao je svoj odgovor sada.Uhvatila sam ga za glavu i pritisnula svoj obraz o njegov. - Da- nekako sam izustila.- Da,Miles.Da- .Osetila sam kako postajem napeta istog trenutka kada je on uvukao duboh udah. Mislila sam da smo se držali veoma usko pre,ali to se ne može porediti sa ovim trenutkom .Osećaj je bio kao da smo se topili zajedno i kao da osećamo isti zanos,praveći iste zvuke,doživljavajući isti intezitet i deleći upravo isti osećaj. Naš ritam je počeo da usporava,zajedno sa podrhtavanjem tela.Čvrsti stisak je počeo da slabi.Zakopao je lice u moju kosu i uzdisao jako. - Gubitniče- šaputao je. Nasmejala sam se i pomerila da ga zaigrano ugrizem za vrat.- Varao si- rekla sam.Doveo si nelegalno pojačanje kada si počeo da koristiš ruke. Smejao se vrteći glavom.- Ruke su poštena igra.Ali ako misliš da sam varao možeda bi trebali da imamo revanš. Podigla sam obrve.- Najbolje dva od tri? Podigao me je na članke i povukao na mesto suvozača dok se prebacio do volana.Predao mi je odeću,navukao košulju iznad glave i zakopčao farmerice.Sredio se, i dok sam ja završavala oblačenje upalio je auto.Pogledao je u retrovizore i stavio pojas.Veži se- rekao je namignuvši mi. Jedva smo stigli do lifta,pre nego do kreveta.Zamalo me je uzeo tu na hodniku.Tužan deo je da ne bih imala ništa protiv. Ponovo je pobedio.Počela sam da shvatam da takmičenje za ko može ostati tiši i nije tako dobra ideja kada je moj protivnik prirodno najtiša osoba koju sam u životu srela. Dobiću ga u trećoj rundi.Ali ne večeras,jer će Corbin uskoro biti kući. Miles je zurio u mene.Ležao je na stomaku,naslanjajući glavu na ruke koje obmotao oko jastuka.Oblačila sam se,želeći da odem pre Corbina da ne bih morala da ga lažem gde sam bila.Miles me je pratio pogledom kroz sobu dok sam se oblačila. - Mislim da ti je brushalter još uvek u hodniku- rekao je smejući se.- možda bi volela da ga uzmeš pre nego što ga Corbin nađe. Nabrala sam nos na tu pomisao.- Dobra ideja- .Kleknula sam na krevet i poljubila ga u obraz,ali je obmotao ruke oko mog struka i povukao me je napred dok se okrenuo na leđa.


Slomljena krila - Mogu li nešto da te pitam? Klimnuo je,ali je to bilo na silu.Bio je nervozan zbog mojih pitanja. - Zašto me nikada ne gledaš u oči tokom seksa? Moje pitanje ga je zateklo.Posmatrao je me tiho nekoliko trenutaka dok sam se ja udaljila i sela na krevet pored njega,čekajući odgovor. Podigao se i naslonio na naslon ,gledajući u ruke.- Ljudi su ranjivi tokom seksarekao je sležući ramenima.- Lako je pomešati osećanja i emocije za nešto što nisu,posebno kada je kontakt očima uključen- .Podigao je pogled ka meni.- Da li ti to smeta? Odmahivala sam glavom za ne,ali je moje srce plakalo Da!- Navićiću se na to,predpostavljam.Samo sam bila radoznala. - Volela sam da budem sa njim,ali sam sve više mrzela sebe sa svakom novom laži koja je prešla preko mojih usana.Nasmešio se i povukao me je za završni poljubac ovog puta.- Laku noć,Tate. Povukla sam se i otišla ,osećajući njegove oči sve vreme na sebi.Interesantno je kako odbija da me gleda tokom seksa,dok svo ostalo vreme ne može da skine pogled sa mene. ••• Nije mi se vraćalo u stan još uvek ,tako da nakon što sam povratila svoj brushalter,otišla sam do lifta i krenula u lobi da vidim da li je Cap još uvek u blizini.Jedva da sam imala šansu pre da mu mahnem ranije pre nego što me je Miles uveo u lift i silovao me. Sasvim sigurno,Cap je još uvek bio u svojoj stolici ,uprkos ćinjenici da je prošlo deset sati. - Spavaš li ti ikada?- upitah ga dok sam sedala pored njega.- Ljudi su interesantniji noću- rekao je.- Volim da spavam do kasno.Izbegavajući budale koje su u velikoj žurbi ujutru. Uzdahnula sam mnogo glasnije nego što sam nameravala kada sam zavalila glavu na stolicu.Cap je to ptimetio i okrenuo se da me pogleda.- Oh,no- rekao je- Problemi sa momkom?Izgledali ste kao da se dobro slažete pre par sati.Mislim da sam video nagoveštaj osmeha na njegovom licu kada je prošao sa tobom. - U redu smo- rekla sam.Pauzirala sam nekoliko sekundi,skupljajući misli.- Da li si ikada bio zaljubljen,Cap? Lenji osmeh se raširio njegovim licem.- Oh,da- rekao je.- Zvala se Wanda. - Koliko dugo ste bili u braku? Pogledao me je i namrštio se.- Nikada se nisam ženio- rekao je.- Ipak,mislim da je Wanda bila četrdeset godina u braku pre nego što je preminula. Podigla sam glavu,pokušavajući da shvatim šta mi je rekao.- Moraš mi reći više od toga.


Slomljena krila Uspravio se na stolici,osmeh mu je i dalje bio na licu.- Živela je u jednoj od zgrada koju sam održavao.Bila je udata da skota od čoveka koji je bio kući jedino dve nedelje mesečno.Zaljubio sam se u nju kada mi je bilo trideset godina.Ona je bila u srednjim dvadesetim.Ljudi se tada nisu razvodili jednom kada bi se venčali.Posebno ne žene kao što je bila ona koje su došle iz porodica kao što je bila njena.Tako da sam ja proveo dvadeset-pet godina voleći je najviše što sam mogao tokom dve nedelje mesečno. Buljila sam u njega,nesigurna kako da odgovorim na to.To nije tipična ljubavna priča koju ti ljudi obično ispričaju.Nisam čak ni sigirna da li se ovo može smatrati ljubavnom pričom. - Znam šta misliš- rekao je.- Zvuči depresivno.Više kao tragedija. Klimnula sam ,potvrđujući njegovu predpostavku. - Ljubav nije uvek lepa,Tate.Ponekad provedeš svoje čitavo vreme nadajući se da će se nešto promeniti.Nešto bolje.Zatim,i pre nego što znaš,skreneš na pogrešan ugao,i izgubio si svoje srce negde usput . Prestala sam da ga gledam i suočila se.Ne želim da on vidi zaborav koji izgleda ne mogu da sklonim sa lica. Da li je to ono što ja radim?Čekam da stvari sa Milesom postanu drugačije.Nekako bolje?Razmatrala sam njegove reči dugo vremena.Predugo,zapravo.Čula sam hrkanje.Pogledala sam u Copvom pravcu i brada mu je pala na grudi.Usta su mu bila široko otvorena i zvučao je kao da spava.


Slomljena krila Poglavlje 18 MILES Prije šest godina Trljao sam njen vrat ohrabrujući je.- Još samo dva minuta- ,rekao sam joj.Klimnula je ,ali je glavu i dalje držala prisnutu dlanovima.Nije želela da pogleda.Nisam hteo da joj kažem da nam zapravo nisu ni trebala ta dva minuta.Nisam joj rekao da je rezultat već gotov,jasan kao dan.Još uvek joj nisam rekao da je trudna,zato što je imala još tih dva minuta nade. Nastavio sam da joj trljam vrat.Kada je štoperica zazvonila,ona se nije pomerila.Nije se ni pomerila da pogleda rezultat.Spustio sam glavu sve dok moje usne nisu bile blizu njenog uva. - Žao mi je,Rachel,- prošaputao sam .- Tako mi je žao.- Briznula je u plač.Srce mi se slomilo na taj zvuk.Ovo je moja greška.Ovo je sve moja greška.Jedina stvar koju mogu sada da uradim je da shvatim kako da isparavim ovo. Okrenuo sam je ka sebi i zagrlio je.Reći ću im da se ne osećaš dobro i da danas ne možeš u školu.Želim da ostaneš ovde dok se ja ne vratim- . Nije čak ni klimnula glavom.Nastavila je da plače i ja sam je podigao i odneo u krevet.Vratio sam se u kupatilo i spakovao test i sakrio ga ispod sudopere skroz pozadi.Požurio sam u sobu i presvukao se. Otišao sam. Nije me bilo većinu dana. Ispravljao sam stvari. Kada sam konačno parkirao ispred našeg prilaza,iamo sam skoro još sat do povratka mog oca i Lise.Zgrabio sam sve stvari sa zadnjeg sedišta i jurnuo unutra da je obiđem.U toj gužvi telefon mi je jutros ostao kući,tako da nisam imao mogućnost da je pozovem uopšte,i lagao bih kada bih rekao da me to nije ubijalo. Ušao sam unutra. - Rachel?Čuo sam pokret.Nešto se slomilo pored vratai i ja odskoči opozadi.Kada sam shvatio šta se dogodilo,koraknuo sam napred i pokucao na vrata.- Rachel!- viknuo sam ,mahnito.- Otvori vrata!Čuo sam je kako plače.- Odlazi!Vratio sam se dva koraka unazad,zaleteo se i pritisnuo ramenom vrata što sam jače mogao.Vrata su se otvorila i uleteo sam unutra.Rachel se sklupčala kod uzglavlja kreveta i plakala je .Prišao sam joj. Odgurnula me je od sebe. Vratio sam se do nje.


Slomljena krila Ošamarila me je i jurnula sa kreveta.Stajala je,gurajući me nazad sa dlanovima na mojim grudima.- Mrzim te!- vrištala je kroz suze.Zgrabio sam je za ruke i pokušao da je smirim.To ju je još više naljutilo.- Samo odlazi!- vikala je.- Ako ne želiš da imaš išta sa mnom ,samo idi!Njene su me reči ošamutile. - Rachel,stani,- izjasnio sam se.- Ovde sam ne idem nigde.Zaplakala je još jače.Vrištala je na mene.Rekla je da sam je napustio.Smestio sam je u krevet jutros i ostavio sam je jer nisam mogao da se nosim sa tim.Bio sam razočaran njom. Volim te,Rachel.Više nego što volim sebe. - Dušo,ne,- rekao sam joj vukući je ka meni.- Nisam te napustio.Rekao sam ti da ću se vratiti.Mrzeo sam činjenicu da nije razumela zašto sam je ostavio danas. Mrzim što joj nisam objasnio. Odveo sam je ponovo do kreveta i namestio suprotno od uzglavlja.- Rachel,rekao sam dodirujući tragove od suza na njenim obrazima,- Nisi me razočarala- ,rekao sam joj.- Ni najmanje.Razočaran sam sobom.Zbog čega želim da uradim sve što je moguće da ovo preokrenem za tebe.Za nas. To sam radio celog dana.Pokušavao sam da pronađem način da ovo učinim boljim za nas.Ustao sam i zgrabio fasciklu,zatim ih raširio po krevetu.Sve sam joj pokazao.Pokazao sam joj brošure za porodično stanovanje koje sam pokupio na kampusu.Pokazao sam joj formulare koje trebamo da ispunimo za besplatnu brigu o deci u studenskom gadu.Pokazao sam joj brošure za finansijsku pomoć i večernju školu i online kurseve i listu akademskih savetnika i kako ću sve to uskladiti sa rasporedom letenja.Sve mogućnosti su bile ispred nje i želeo sam da ona uvidi da iako nismo ovo planirali…mi to možemo. - Znam da će biti duplo teže sa bebom,Rachel.Znam to.Ali nije nemoguće.Zurila je u sve to što sam postavio ispred nje.Tiho sam je posmatrao kada su ramena počela da joj se tresu i kada je usne prekrila rukom.Srela se sa mojim pogledom dok su se krupne suze slivale iz njenih očiju.Dopuzala je napred i bacila mi se oko vrata. Rekla mi je da me voli. Jako me voliš,Rachel. Ljubila me je neprestano. - Sredićemo ovo ,Miles- šapnul a mi je u uvo. Klimnuo sam i zagrlio je.- Sredićemo ovo,Rachel.


Slomljena krila Poglavlje 19 TATE Četvrtak je. Sportsko veče. Normalno,zvuk njihove sportske večeri četvtkom mi je ušao pod kožu.Večeras je to muzika za moje uši znajući da je Miles kod kuće.Nemam predstavu šta bih trebala da očekujem od njega ili ovog dogovora koji je u toku.Nisam se čula ni dopisivala sa njim zadnjih pet dana od kako je otišao. Znala sam da bez obzira koliko mislila na njega,ovo ne bih trebala da radim.Za nešto što je trebalo biti neobavezna stvar ,osećaj je sve samo ne neobavezan.Za mene je izuzetno zapetljan.Napeto,čak.On je sve o čemu mislim od one noći na kiši i prilično je patetično to što mi ruka drhti dok otvaram vrata i ulazim u stan,znajući da on može biti unutra. Otvorila sam vrata stana i Corbin je prvo što sam ugledala.Klimnuo mi je ,ali mi nije čak ni zdravo rekao.Ian mi je mahnuo sa svog mesta sa kauča i nastavio da gleda TV.Dilanove oči su putovale mojim telom,i uradila sam sve što sam mogla da sprečim sebe da ne prevrnem očima.Miles nije radio ništa,jer on nije bio ovde. Uzdahnula sam od razočarenja.Spustila sam tašnu na stolicu u dnevnoj sobi i rekla sebi da je dobro što on nije tu jer imam previše domaćeg da završim. - Ima pice u frizideru- ,Corbin je rekao. - Lepo.- Otišla sam do kuhinje i otvorila plakar da uzmem tanjir.Čula sam korake koji mi se približavaju i moje srce je počelo da udara .Ruka je dotakla moja krsta,i ja sam se odmah nasmejala i okrenula da pogledam Milesa. Samo što to nije bio Miles.Dilon je. - Hej,Tate- ,rekao je,gurajući me do plakara.Ruka koja je dodirivala moja krsta na početku i dalje je bila tu,ali sada kada sam se okrenula ka njemu,njegova ruka je skliznula na moj struk.zadržao je pogled na mojim očima dok je stao pored mene i otvorio plakar.Samo tražim čašu za pivo- ,rekao je opravdavajući činjenicu da je tu gde jeste.Dodirujući me. Njegovo lice je samo par centimetara udaljeno od mog. Mrzim što me je video da se osmehujem kada sam se okrenula.Upravo sam mu dala pogrešnu ideju. - Pa,čašu nećeš naći u mom džepu- ,rekla sam,gurajući njegovu ruku kod mene.Pogledala sam preko Dilona taman kada je Miles ušao u kuhinju.Njegove oči su probušile rupu na delu mene na kome me je Dilon upravo dodirivao. Miles je video Dilonovu ruku na meni. Miles je gledao u Dilona kao da je upravo počinio zločin.


Slomljena krila - Od kada ti piješ pivo iz čaše?- Miles je rekao. Dilon se okrenuo i pogledao u Milesa,zatim opet pogledao u mene osmehujući se veoma jasno,flertujući.- Od kada Tate stoji blizu plakara. Sranje.On čak to i ne krije.On misli da sam ja sa njim u tome. Miles je prišao frižideru i otvorio ga je.- Pa Dilone .Kako je tvoja žena? Miles se nije ni pomerio da nešto uzme.Samo je stajao tamo,buljeći u frižider,sa prstima koji su držali, ručku jače nego što je do sada bila ikada držana,sigurna sam. Dilon me je i dalje gledao,buljeći u mene.- Na poslu je- ,rekao je .- Još nekoliko sati najmanje. Miles je lupio vratima od frižidera i u dva koraka stigao do Dilona.Dilon se ispravio i odaljio se od njega.- Corbin ti je izričito rekao da se kloniš njegove sestre.Pokaži neko jebeno poštovanje!Dilonova vilica se zgrčila i on nije odstupio ,niti skrenuo pogled od Milesa.Zapravo,koraknuo je napred,smanjujući prostor između njih.- Meni ovo zvuči kao da ovde nije reč baš o Corbinu- Dilon je rekao kipteći. Srce mi je potonulo u grudima.Osećala sam krivicu što sam dala lažnu nadu Dilonu i još više što se sada svađaju zbog mene.Ali dođavola,sviđalo mi se to što ga Miles toliko mrzi.Samo bih volela da znam da li je to zato što on ne voli što Dilon flertuje iako je u braku ili on ne voli što Dilon flertuje sa mnom. I sada je Corbin stajao na vratima. Sranje. - Šta to nije zapravo zbog mene?- Corbin je pitao,gledajući njih dvojicu u njihovoj nerešenoj igri. Miles se povukao nazad da bi mogao da se suoči i sa Dilonom i Corbinom u isto vreme.Njegove oči su i dalje počivale na Dilonu.- Pokušava da jebe tvoju sestru. Isuse hriste,Miles.Zar nikad nisi čuo za uvijanje? Corbin nije čak ni ustuknuo.- Idi kući svojoj ženi,Dilone- rekao je mirno. Koliko god da je bilo neprijatno,nisam učinila ništa da odbranim Dilona,jer sam imala utisak da su Miles i Corbin želeli neki izgovor da prestanu da se druže sa njim.Takođe nikada ne bih branila čoveka koji nema poštovanja prema svom braku.Dilon je buljio u Corbina nekoliko mukotrpnih trenutaka ,onda me je pogledao okrećući leđa obojici. Ovaj čovek ozbiljno želi da umre. - Živim u 10-12- ,namignuo mi je šapućući.- Svrati ponekad.Ona radi vikendom.Okrenuo se i prošao pored Corbina i Milesa.- A vas dvojica možete da se jebete. - Corbin se okrenuo i stisnuo je pesnice. Krenuo je za Dilonom,ali ga je Miles zgrabio za ruku i povukao nazad u kuhinju.Nije puštao Corbinovu ruku dok se ulazna vrata nisu treskom zatvorila. Corbin se okrenuo ka meni i izgledao je toliko ljuto da sam se čudila kako mu para ne izlazi na uši.Lice mu je bilo crveno,stezao je pesnice. Zaboravila sam koliko je ludački


Slomljena krila nastrojen prema meni.Osećala sam se kao da mi je petnaest ponovo ,samo što sada imam dva zaštitnički nastrojena brata. - Izbriši broj tog stana iz glave,Tate,- reče Corbin. Zatresla sam glavom,nekako razočarana da on uopšte misli da ja želim da zapamtim broj njegovog stana.- Imam standarde,Corbine. Klimnuo je,pokušavajući i dalje da se smiri.Udahnuo je duboko,promrdao vilicom i vratio se u dnevnu sobu. Miles se naslonio na pult,zureći u svoja stopala. Posmatrala sam ga tiho dok nije podigao pogled i pogledao me.Pogledao je ka dnevnoj sobi i odbacio se od pulta i krenuo ka meni.Što mi se više približavao ,to sam se ja više gurala uz pult pokušavajući da pobegnem od intezizeta njegovog pogleda,iako nisam mogla nigde da odem. Stigao je do mene. Mirisao je dobro.Kao jabuke. Zabranjeno voće. - Pitaj me da li možeš da učiš kod mene,- prošaputao je. Klimnula sam,pitajući se zašto dođavola ima tako slučajan zahtev imajući u vidu šta se upravo desilo.Svakako sam to uradila.- Mogu li da učim kod tebe? Pobegao mu je široki kez dok je naslanjao čelo sa strane sve dok njegove usne nisu bile direktno na mom uvu.- Mislio sam da me to pitaš pred tvojim bratom- ,rekao je smejući se tiho.- Tako da imam izgovor da te odvedem odavde. Pa,to je bilo neprijatno. Sada je on tačno znao koliko ja nisam Tate kada sam u njegovoj blizini.Ja sam samo tečnost.Povinovati se.Radeći šta on kaže,radeći šta mi je rečeno,radeći šta on želi. - Oh- ,rekla sam tiho dok se pomerao od mene.- To ima mnogo više smisla. Još uvek se osmehivao,i ja nisam bila svesna koliko mi je nedostajalo da vidim taj osmeh.Trebao bi da se smeje sve vreme.Zauvek.Meni. Izašao je iz kuhinje i uputio se ka dnevnoj sobi,ja sam otišla u svoju sobu i istuširala se u rekordnom vremenu. Nisam znala da sam tako dobra glumica. Imala sam praksu, do duše. Petominutnu praksu. Stajala sam u sobi,pokušavajući da smislim najbolju moguću,usputnu rečenicu kada budem ušla u sobu da tražim Milesu ključ.Odlučila sam da sačekam do posebno glasnog trenutka u utakmici i onda sam izletela iz sobe i vikala na sve njih. - Momci ili ćete smanjiti TV ili otići u susedni stan da gledate utakmicu,zato što pokušavam da učim!- Miles je pogledao u mene i pokušavao da sakrije osmeh. Ian me je pogledao sumljičavo,a Corbin je prevrnuo očima.- Ti idi prekoputa- Corbin je rekao.- Mi gledamo utakmicu- .Pogledao je u Milesa.- Ona može da upotrebi tvoj stan,zar ne? Miles je odmah ustao i rekao.- Naravno.Uvešću je. Pokupila sam moje stvari ,sledeći ga iz mog stana,i evo nas. Miles mi je otvorio vrata,iako nisu bila zaključana.Corbin to ipak nije znao.Ušao je unutra,ja sam kliznula za njim.Zatvorio je vrata ,okrenuli smo se i suočili jedno sa drugim.


Slomljena krila - Ja stvarno imam domaći- rekla sam.Ne znam šta očekuje da se desi ovog trenutka,ali osećala sam da mora znati da samo zato što se pojavio posle nekoliko dana ,ne znači da je on moj priritet broj jedan. Iako to zapravo uveliko jeste. - Ja stvarno imam utakmicu da gledam- rekao je,pokazujući preko svog ramena na moj stan ali hodajući prema meni istovremeno.Uzeo mi je knjige iz ruke i otišao sa njima do stola,gde ih je ostavio.Počeo je da hoda ka meni i nije se zaustavio sve dok nije svoje usne pritisnuo o moje i dok nismo imali gde više da hodamo jer su mi leđa bila naslonjena na vratima stana. Rukama me je uhvatio oko struka,a ja sam njega za ramena.Jezikom je klizio između i unutar mojih usana i ja sam to voljno prihvatila.Uzdahnuo je i pritisnuo se uz mene dok su moje ruke klizile po njegovom vratu i kosi.Brzo se izvukao i odaljio nekoliko koraka.Pogledao me je kao da je moja krivica to što mora da ide.Dlanovima je izfrustrirano prošao kroz lice i ispustio dubok uzdah.- Nisi stigla ranije da jedeš- ,rekao je.Doneću ti malo pice- .Prošao je pored mene i ja sam se sklonila sa strane ne reagujući.Otvorio je vrata i nestao. Tako je čudan. Prišla sam stolu i izvukla sve što mi je potrebno za učenje.Izvlačila sam stolicu da sednem kada su se vrata stana ponovo otvorila.Okrenula sam se,dok je on koračao ka kuhinji noseći tanjir u rukama.Stavio je picu u mikrotalasnu,stisnuo je nekoliko dugmadi i pokrenuo je,a onda se uputio pravo ka meni.Opet radi tu uznemirujuću stvar koja me tera da se povlačim od njega,ali njegov sto je iza mene i ja ne mogu nigde. Stigao je do mene i brzo pritisnuo usne uz moje.- Moram da se vratim tamo- rekao je.- U redu si? Klimnula sam. - Da li ti treba nešto? Odmahnula sam glavom. - U frizideru ima đusa i flaširane vode. - Hvala. Na kratko me je poljubio pre nego što me je pustio i otišao. Pala sam na stolicu. On je tako dobar. Mogla bih da se naviknem na ovo. Stavila sam svesku ispred sebe i počela da učim.Prošlo je pola sata i ja sam dobila poruku od njega. Miles:Kako ide učenje? Čitala sam poruku na telefonu,smešeći se kao idiot.Otišao je na devet dana bez viđenja ili slanja poruke i sada mi piše udaljen samo dvadeset metara. Tate:Dobro.Kako ide utakmica? Miles:Poluvreme.Gubimo. Tate:Bedak.


Slomljena krila Miles:Znala si da nemam kablovsku. Tate:??? Miles:Ranije,kada si vikala na nas.Rekla si nam da idemo kod mene da gledamo utakmicu,ali si već znala da ja nemam kablovsku.Mislim da je Ian sada sumljičav. Tate:Oh,ne.Nisam razmišljala o tome. Miles:U redu je.Samo me je pogledao,kao da zna da se nešto dešava.Iskreno,nije me briga ako on zna.On sve drugo zna o meni. Tate:Iznenađena sam da mu već nisi rekao.Zar svi momci ne poljube i pričaju? Miles:Ne ja,Tate. Tate:Pretpostavljam da si ti izuzetak.Sada me ostavi na miru,moram da učim. Miles:Ne dolazi nazad dok ja ne dođem da ti kažem da je utakmica gotova. Spustila sam telefon na sto,nesposobna da izbrišem kez sa lica. Sat kasnije,vrata njegovog stana se otvaraju.Pogledala sam,ušao je,zatvorio je vrata i ležerno se nasloniona njih.- Igra je gotova . Spustila sam olovku.- Savršen tajming.Upravo sam završila svoj domaći. Pogledao je moje knjige,raširene po stolu.- Corbin te verovatno očekuje. Ne znam da li je to njegov način da mi kaže da odem ili samo vodi razgovor.Svakako sam ustala i počela da skupljam knjige,pokušavajući da sakrijem razočarenje na licu. Prišao mi je i uzeo knjige iz ruke,stavljajući ih opet nazad.Gurnuo ih je,pomerajući ih malo nazad,onda me je zgrabio za struk i gurnuo na sto. - To ne znači da ja želim da odeš.- rekao je mirno,gledajući me tvrdo u oči. Nisam se nasmejala ovog puta,zato što me je opet učinio nervoznom.Svaki put kada me pogleda sa ovolikim intezitetom,ja postajem nervozna. Položio me je na samu ivicu stola i stao između mojih nogu.Ruke su mu i dalje na mom struku,ali su mu usne sada na mojoj vilici.- Razmišljao sam- rekao je nežno,dahom milujući moj vrat,prekrivajući me drhtavicom.- O večeras i kako si bila na predavanjima celi dan.- Kliznuo je rukama između mojih nogu,podižući me sa stola.- I kako radiš celog vikenda,svakog vikenda.- Moje noge su sada obmotane oko njega.Nosio me je u svoju spavaću sobu. Sada me je položio na krevet. Sada je on na meni,terajući mi kosu nazad,gledajući me u oči.- I shvatio sam da nikada nemaš slobodan dan.- Njegove usne su sada ponovo na mojoj vilici,ljubeći me nežno između svake rečenice.- Nisi imala slobodan dan još od dana zahvalnoti,zar ne? Protresla sam glavom,ne razumejući zašto toliko priča ,a u isto vreme mi se to sviđa.Njegova ruka je kliznula ispod moje majice,i njegov dlan je na mom stomaku,krećući se nagore dok nije dodirnuo moje grudi.- Mora da si jako umorna ,Tate. Odmahnula sa glavom.- Ne baš. Lagala sam. Preumorna sam.


Slomljena krila Njegove usne su napustile moj vrat i pogledao me je u oči.- Lažeš- ,rekao je,pomerajući svoj palac preko tankog sloja brushaltera koji je pokrivao moju brdavicu.Mogu reći da si umorna.- Spustio je svoje usne dok ih nije pritisnuo o moje tako nežno da sam jedva i osetila.- Samo želim da te ljubim par minuta,u redu?Onda ćeš otići i odmoriti se. Ne želim da pomisliš da nešto očekujem pošto smo oboje kući.Njegove usne su dodirnule moje ponovo,ali njegove usne se ne mogu porediti sa tim šta mi njegove reči rade.Nikada nisam znala da obzirnost može toliko da napali. Ali oh,moj Bože.To je tako seksi. Njegove ruke su kliznule ispod mog brushaltera,a njegova usta me napadaju.Svaki put kada njegov jezik miluje moj,zavrti mi se u glavi. Pitam se da li će to nekada da zastari. Znam da je rekao da samo želi da me ljubi nekoliko minuta,ali njegova definicija poljupca i moja definicija poljupca su pisane različitim jezikom.Njegova usta su svuda. Kao i njegove ruke. Podigao mi je majicu iznad brushaltera ,povlaćeči jednu njegovu stranu dok mi dojka nije postala izložena.Izazivao me je jezikom,gledajući u mene dok to radi.Usta su mu vrela,a jezik još vreliji,prouzrokovajući da blago cviljenje pobegne iz mene. Preusmerio je ruku niže ka mom stomaku i podigao se malo od mene,držeći svoju težinu laktovima.Njegova ruka je putovala mojim farmericama dok nije ušao ispod mojih hulahopki.Gurnuo je prst između materijala između mojih nogu,i ja sam zabacila glavu i zatvorila oči. Dragi Bože,volim njegovu verziju ljubljenja. Počeo je da trlja svojom rukom po meni,pritiskajući polako preko mojih farmerica sve dok moje celo telo nije tiho molilo za njim.Usne mu više nisu na mojim grudima.Sada su na vratu i ljubio me je,grickao,sisao,sve na jednom mestu,kao da je pokušao da me obeleži. Pokušala sam da budem tiha,ali je to bilo nemoguće kada je on stvarao ovo trenje između nas. Ali to je u redu,jer ni on nije bio tih,takođe.Svali put kada sam zajecala,on je zakukao i uzdisao ili šaputao moje ima.Zato sam ja bila tako glasna,jer volim njegove zvuke. Volim ih. Ruka mu se brzo pomerila do dugmeta mojih farmerica,i otkopčao ih je,ali nije zamenio mesto ili se pomerio od mog vrata.Povukao mi je rajfešlus nadole i kliznuo rukom na vrh mojih gaćica.Nastavio je iste pokrete ,samo što su sada milion puta bili žešći i mogu odmah reći da da će on to raditi još dugo vremena. Moja leđa su se povila ii trebala mi je sva snaga da se ne izvučem iz njegovih ruku.To je kao da tačno zna koja mesta da dodirne da me natera da reagujem. - Isuse,Tate.Tako si mokra. - Dva njegova prsta su sklonila moje gaćice sa strane.Želim da te osetim. I to je to. Ja sam gotova.


Slomljena krila Njegovi prsti su kliznuli u mene,ali mu je palac ostao spolja,dobijajući stenjanje I oh,moj Bože I nemoj stati od mene kao da sam pokvarena ploča.Ljubio me je,gutajući sve moje zvuke dok je moje telo počelo da se trese pod njegovom rukom. Osećaj je trajao tako dugo i bio tako intenzivan da me je bilo stah da ga pustim pošto je završio.Nisam želela da skloni ruke sa mene.Želela sam da ovako zaspem. Bila sam tako mirna,ali je naše disanje bilo tako ubrzano da smo bili u nemogućnosti da se pomerimo.Njegove usne su bile još uvek na mojim i naše oči su bile zatvorene,ali me nije ljubio.Nakon nekoliko minuta ,konačno je izvukao ruku iz mojih pantalona,zatim ih zakopčao .Kada sam otvorila oči,polako je uvukao prste u usta sa opasnim kezom na licu. Sranje. Tako mi je bilo drago što tog trena nisam stajala ,jer gledajući ga kako to radi pala bih na pod. - Vau- uzdahnula sam.- Veoma si dobar u ovome. Osmehnuo se još šire.- Pa,hvala- rekao je.Nagnuo se napred i poljubio me je u čelo.- Sačekaj- ,rekla sam mu.Gurnula sam ga na leđa i popela se na njega.- To nije fer prema tebi . - Ne takmičim se- rekao mi je ,okrenuvši me na leđa.- Corbin se sigurno pita zašto si još uvek ovde- Ustao je i zgrabio me za zglobove da bi me podigao sa sobom.Povukao me je tako blizu sebe da sam mogla videti da još uvek nije bio spreman da me pusti. - Ako Corbin išta kaže,ja ću mu reći da nisam htela da odem dok nisam završila domaći. Miles je odmahnuo glavom.- Moraš da odeš,Tate- rekao je.- Malo pre mi se zahvalio što sam te branio od Dilona.Šta misliš kako bi se osećao kada bi saznao da sam to uradio samo zato što sam bio sebičan i želeo te celu samo za sebe? Odmahnula sam glavom.- Nije me briga kako će se on osećati.- To nije njegova stvar. Miles mi je obuhvatio lice rukama.- Mene je briga.On je moj prijatelj.Ne bih želeo da sazna kakav sam licemer.- poljubio me je u čelo i povukao ka vratima pre nego što sam stigla da reagujem.Pokupio mi je knjige i predao mi ih je kada sam stigla do ulaznih vrata,ali pre nego što sam izašla,zgrabio me je za lakat i zaustavio me je.Zurio je u mene,ali u njegovom izrazu je ovoga puta bilo nešto drugačije. Nešto drugo u njegovim očima što nije bilo ni želja ili potreba ili razočarenje ili uznemirenje.To je nešto neizgovoreno.Nešto što je želeo da mi kaže,ali se bojao. Rukama mi je stegao obraze i poljubio me je tako žestoko da sam udarila u okvir vrata. Poljubio me je tako posednički i očajnički da mi se to nije toliko svidelo bilo bi mi tužno.Udahnuo je duboko i udaljio se,izdišući polako,gledajući me žestoko u oči.Spustio je ruke i zakoračio unazad,čekajući da ja odem u hodnik da bi zatvorio vrata. Nisam imala pojma šta je to bilo,ali mi je trebalo više toga.


Slomljena krila Nekako sm pokrenula svoje noge,i ušla u Corbinov stan.Corbin nije bio u dnevnoj sobi,pa sam spustila svoje knjige na sto. Čula sam da se Corbin tušira. Corbin je pod tušem. Odmah sam izašla i vratila se kroz hodnik i pokucala.Njegova vrata su se tako brzo otvorila kao da je Miles i dalje stajao na istom mestu.Bacio je pogled preko mog ramena na vrata Corbinovog stana. - Corbin se tušira- rekla sam. Miles je ponovo pogledao ka meni i pre nego što sam mislila da ima vremena da obradi moje reči,uvukao me je u njegov stan.Lupio je vratima i gurnuo me je na njih, i još jednom ,njegove usne su bile svuda. Nisam gubila vreme,otkopčavajući njegove farmerice i povlačeći ih na niže nekoliko centimetara.Njegove ruke su preuzele i povukle moje pantalone zajedno sa gaćicama,gurajući me u žurbi ka kuhinjskom stolu.Okrenuo me je,nameštajući me tako da sam bila oslonjena na stomak preko stola. Stao je između mojih nogu,gurajući ih da se rašire dok je sebe oslobađao iz farmerica.Obema rukama me je obuhvatio oko struka i stegao me jako. Smireno je stao iza mene i pažljivo ga uvukao u mene.- Oh,Bože- ,uzdahnuo je. Prtisnula sam dlanove na ravnu ivicu stola.Nije bilo ničega za šta bih se uhvatila,a očajnički mi je trebalo da nešto zgrabim. Nagnuo se napred,pritiskajući svoje grudi na moja leđa.Njegov dah je bio težak i vreo i razbijajući preko moje kože.- Moram da uzmem kondom.- U redu- dahtala sam. Još uvek se nije izvukao,mada,moje telo je prirodno htelo da ga uvuče celog u sebe.Gurnula sam se uz njega,uvlačeći ga još dublje u sebe,izazivajući ga da još jače stegne prstima moje kukove. - Nemoj,Tate. Njegov glas je upozoravao. Ili izazivao. Uradila sam to ponovo,on je uzdahnuo,potpuno se izvlačeći iz mene.Njegovi su prsti i dalje bili zakopani u mojim kukovima i on je i dalje bio pritisnut uz mene-samo što više nije bio u meni. - Na piluli sam- šapnula sam. Nije se ni pomerio. Zatvorila sam oči,želeći da on uradi nešto.Bilo šta.Umirala sam ovde. - Tate - šapnuo je.I dalje ne reagujući.Stajali smo i dalje veoma mirno,on u istoj pozi,položen iza mene. - Prokletstvo.- Pustio je moj struk i pronašao moje šake i dalje naslonjene na sto.Isprepletao je prste sa mojima i stegao ih je,zatim je zakopao svoje lice u moj vrat.Spremi se.


Slomljena krila Zavukao se u mene tako iznenada da sam vrisnula.Rukom mi je prekrio usta.- Ššš,upozorio me je.Stajao je mirno,dajući mi vremena da se prilagodim njemu unutar mene. Izvukao se napolje sa uzdahom i ponovo zakucao u mene,izazvaši me da ponovo viknem.Njegova ruka je ovoga puta prikrila vrisak. Ponavljao je ove pokrete. Jače. Brže. Dahtao je sa svakim udarom,i ja sam pravila buku iako nisam znala da mogu.Nikada do sada nisam osetila ovako nešto. Nisam znala da može biti tako žestoko.Tako sirovo.Tako animalistički. Spustila sam glavu pritisnula obraz o sto. Stisnula sam oči jako. Pustila sam ga da me jebe. ••• Bilo je tiho. Bilo je tako tiho da nisam znala da li je to zbog toga što smo do malo pre bili tako glasni ili mu je bilo potrebno još malo da se oporavi. I dalje je bio u meni,ali je završio.Samo što se nije pomerao. Rukom mi je i dalje pokrivao usta,a druga mu je i dalje stiskala moje prste.Lice mu je i dalje bilo zakopano u mom vratu. Ali je bio neverovatno miran da sam plašila da se pomerim.Nisam ga čak ni čula kako diše. Prva stvar koju je pomerio je njegova ruka sa mojih usana.Opustio je prste preko mojih i ispravio ih je,polako ih izvlačeći iz mojih. Oslonio se šakama na sto i podigao je lice iz mog vrata.Izvukao ga je iz mene bešumno. I dalje je bilo pretiho,tako da nisam mrdala. Čula sam ga kako vraća pantalone na mesto i zakopčava ih. Čula sam njegove korake dok je odlazio. On je odlazio. Vrata njegove sobe su se uz tresak zatvorila i ja sam ustuknula.Moj obraz i dlanovi i stomak su i dalje bili preko stola ,ali sada su i suze. Padale su. Padale,padale,padale i ja nisam mogla da ih zaustavim. Zbunjena sam. I postiđena.Nisam imala pojma šta dođavola nije bilo u redu sa njim,ali sam imala previše ponosa i premalo hrabrosti da to saznam. Ovo je zvučalo kao kraj.Nisam sigurna da sam spremna da ovo bude gotovo.Nisam sigurna da sam spremna da ikad bude gotovo,i mrzela sam sebe što su moja osećanja došla do tog zaključka.


Slomljena krila Takođe sam ljuta što sam ovde,stojim u njegovom stanu,tražim svoje pantalone,pokušavam da zaustavim ove smešne suze,i dalje osećam njegove ostatke kako mi klize niz noge,i nemam jebenog pojma zašto je sve morao da uništi. Da uništi mene. Završila sam oblačenje i otišla.


Slomljena krila Poglavlje 20 MILES Prije šest godina -

Imati ćeš ispupčen pupak. - rekao sam joj. Pomilovao sam i poljubio njen goli trbuh. - Sladak je. Prislonio sam uho na njenu kožu i zatvorio oči nastavljajući.- Kladim se da je usamljen unutra. Jesi li usamljen unutra,mali? Rachel se nasmijala. -Uporno ga oslovljavaš kao dječaka. Što ako je curica? Rekao sam joj da što god da je,voljet ću ga jednako. Već ga volim. Ili nju. Roditelji nam nisu u gradu. Opet se igramo obitelji, samo što se ovoga puta zapravo ne igramo. Na neki način je ozbiljnije. - Što će se dogoditi ako ju ovaj puta zbilja zaprosi? - pitala je. Rekao sam joj da se ne brine i da ju neće zaprositi. Pitao bi me prije toga, barem ga toliko poznajem. - Moramo im reći. - dodao sam. Klimnula je. Znala je da im moramo reći. Prošlo je tri mjeseca. Diplomirati ćemo za dva, a trbuh joj se već vidi. Imati će ispupčen pupak. Sladak je. - Trebali bi im reći sutra. - rekao sam, a ona se složila. Odmaknuo sam se od njenog trbuha i legao pored nje. Povukao sam ju na sebe i dotaknuo joj lice. - Volim te Rachel. - Više nije onako upašena. Rekla je da i ona mene voli. - Odlično to Radiš. - Nije razumjela o čemu pričam, pa sam se nasmijao i dotaknuo joj trbuh. - Odlično radiš to što stvaraš bebu. Prilično sam siguran da ćeš stvoriti najbolju bebu koju je ijedna žena ikada stvorila. Nasmijala se mojoj blesavosti. Toliko me voliš Rachel. Pogledao sam u nju- u djevojku kojoj sam dao svoje srce -i upitao se kako mi se toliko posrećilo. Pitam se zašto me voli jednako kao i ja nju. Pitam se što će reći otac kad sazna za nas dvoje. Pitam se hoće li me Lisa mrziti. Pitam se da li će htjeti odvesti Rachel natrag u Phoenix. Pitam se kako ćemo ih uvjeriti da mi to možemo. - Kako ćemo ga nazvati?- pitao sam. Uzbudila se na moje pitanje. Voli pričati o imenima. Rekla je ako bude curica zvati će se Claire, po njenoj baki. Rekao sam da bih volio da sam poznavao njenu baku. Želim poznavati ženu po kojoj će moja kćer dobiti ime. Rekla je da bi se svidio baki. A ja da mi se sviđa ime Claire. - Što ako bude dječak? - pitao sam. - Ti izaberi ime za dječaka. Rekao sam da je to velik pritisak i da će morati živjeti sa tim imenom do kraja života. - Onda bolje izaberi dobro ime. Bolje da izaberem dobro ime. - Neko ime koje ti nešto znači- kaže. Koje mi nešto znači. Rekao sam da imam savršeno ime za njega. Želela je znati koje, ali joj nisam hteo reći. Reći ću joj tek kada ono postane njegovo ime. Nakon što se rodi.


Slomljena krila Rekla mi je da sam lud i da odbija roditi naĹĄe dijete dok ne sazna ime. Nasmijao sam se. Rekao joj da nema izbora. Ponovila je da sam lud. VoliĹĄ to kod mene Rachel.


Slomljena krila Poglavlje 21 TATE

Radila sam cijeli vikend pa se nisam ni vidjela ni čula sa Milesom od četvrtka navečer. Govorim si da je tako najbolje, ali k vragu, nemam osjećaj da je tako s obzirom koliko me izjeda. Ponedjeljak navečer je, prvi od tri dana kada Corbin nije,a Miles je kod kuće. Znam da zna da Corbin nije tu,ali sudeći po onome što se dogodilo u četvrtak sumnjam da ga je briga.. Nadala sam se da ću dobiti objašnjenje ako sam nešto krivo napravila ili da će mi barem reći što ga je toliko uzrujalo,ali jedino što sam dobila od njega je lupanje vratima spavaće sobe nakon što je otišao. Vidim zašto nije imao vezu već šest godina. Očito nema pojma kako se treba ponašati prema djevojci, što me čudi, jer mi djeluje kao pristojan tip. Ali njegovo ponašanje tokom i nakon seksa se kosi sa njegovim karakterom. Djelovalo je kao da komadići osobe kakva je bio krvare preko,a zatim u osobu kakva sada pokušava biti. Da se bilo koji drugi muškarac ponašao tako kako se on ponašao to bi bio prvi i zadnji puta. Ne trpim stvari koje znam da moji prijatelji trpe. Usprkos tome, hvatam sebe da opravdavam njegove postupke,kao da bi to išta moglo opravdati. Bojim se da ipak nisam toliko jaka koliko sam mislila da jesam. Taj strah je potvrđen preskakanjem moga srca čim sam kročila iz dizala. Na vratima mog apartmana je zaljepljena poruka,pa sam požurila do nje i skinula ju. Na vanjštini presavijenog komada papira nije pisalo ništa. Otvorila sam ju : Trebao bih negdje otići. Navratit ću u 7 ako hoćeš ići sa mnom. Pročitala sam poruku nekoliko puta. Očito da je od njega i očito da je za mene, ali poruka djeluje tako opušteno da sam na sekundu posumnjala da se u četvrtak išta dogodilo. Ipak je bio ovdje. Zna kako je ona noć završila. Zna da sam ili uzrujana ili ljuta,ali ništa u ovoj poruci ne otkriva da to shvaća. Otključala sam vrata i ušla unutra prije nego što se naljutim do te granice da zalupam na njegova vrata i vrištim na njega. Spustila sam stvari kad sam ušla unutra i još jednom pročitala poruku proučavajući sve, od njegovog rukopisa do izbora riječi. Zgužvala sam ju i bacila prema kuhinji,potpuno bijesna. Bijesna sam jer već znam da ću ići s njim. Ne znam kako da ne odem. ••• Nježno je pokucao na vrata točno u 7. Njegova točnost me ljuti, iako nema razloga za to. Nemam ništa protiv dolaženja na vrijeme. Imam osjećaj da će me naljutiti sve što Miles večeras napravi. Došla sam do ulaznih vrata i otvorila ih. Stajao je na hodniku udaljen par metara, bliže vratima svoje sobe nego moje. Kada sam otvorila vrata gledao je dolje u svoje noge, ali


Slomljena krila podigao je pogled. Ruke je ugurao u džepove jakne (opet) i nije skroz podigao glavu. Shvatila sam to kao znak poniznosti, iako to vjerovatno nije. - Ideš?- Njegov glas me opsjeda i oslabljuje, zbog njega se topim. Kimnula sam i izašla na hodnik. Zaljučala sam vrata i okrenula se prema njemu. Glavom je pokazao prema dizalu prešutno mi govoreći da će me pratiti. Pokušala sam pročitati osjećaje u njegovim očima,ali do sada sam trebala naučiti. Krenula sam prema dizalu i pritisnula tipku za dolje. Stao je pored mene,ali nismo progovarali. Činilo se kao da dizalu trebaju godine da stigne. Kada su se vrata napokon otvorila oboje smo sa olakšanjem izdahnuli,ali čim smo ušli, a vrata se zatvorila niti jedno od nas opet nije disalo. Osjetila sam da gleda u mene,ali nisam uzvratila pogled. Nisam mogla. Osjećala sam se glupo. Osjećala sam se kao da ću opet zaplakati. Sada kada smo u dizalu i nemam pojma gdje idemo,osjećam se kao idiot što sam mu dozvolila da dođemo do ovdje. - Žao mi je.- glas mu je slab,ali je istovremeno začuđujuće iskren. Nisam pogledala u njega, nisam ni odgovorila. Napravio je tri koraka,posegnuo pored mene i gledajući me pritisnuo tipku za zaustavljanje, ali nisam ga gledala. Lice mi je u ravnini njegovih prsa, ali vilica mi je napeta i neću pogledati u njega. Neću. - Tate,oprosti-ponovio je. Još uvijek me ne dodiruje,ali zauzima moj prostor. Stoji mi jako blizu,toliko blizu da osjećam njegov dah,njega i koliko mu je zapravo žao,ali više se ne sjećam ni što bih mu trebala oprostiti. Nikada mi nije obećao ništa drugo osim sexa,a upravo mi je i dao. Sex. Ništa manje i definitvno ništa više. - Oprosti- ponovo je rekao. - Nisi to zaslužila.- Ovog puta me dodirnuo. Uhvatio me za bradu i podigao mi glavu da ga pogledam. Zbog osjećaja njegovih prstiju na mojoj bradi čeljust mi se još više napela. Borim se da održim svoj oklop jer me pritišću suze koje prijete da će se izliti. Vratio se isti onaj osjećaj koji sam mu vidjela u očima kada me poljubio u četvrtak navečer. Kao da želi nešto reći,ali jedine riječi koje je izrekao su isprike. Namrštio se kao da osjeća nekakvu fizičku bol i pritisnuo svoje čelo od moje. - Oprosti. Pritisnuo je dlanove na zid dizala i pribižio mi se da su nam se prsa dodirivala. Ruke su mi vise opuštene sa strane, oči zatvorene i koliko god mi se sad plakalo,odbijam plakati pred njim. Još uvijek nisam sigurna za što se točno ispričava,ali nije ni bitno jer zvuči kao da se ispričava za sve. Zato što je počinjao nešto sa mnom iako smo znali da to neće dobro završiti. Zato što nije sposoban otvoriti se i razgovarati o svojoj prošlosti. Zato što nije sposoban razgovarati o budućnosti. Zato što me uništio kada je otišao i zalupio svoja vrata. Jednom rukom je postrance obuhvatio moju glavu i privukao me sebi. Drugu ruku je spustio na moja leđa, stisnuo me i pritisnuo svoj obraz od moju glavu. - Ne znam što je ovo Tate, - priznao je, - ali kunem se da te nisam htio povrijediti. Samo nemam pojma što radim.- Isprika u njegovom glasu je bila dovoljna da ga poželim zagrliti.


Slomljena krila Zgrabila sam ga za rukave i zagnjurila lice u njegova prsa. Stajali smo tako nekoliko minuta,oboje potpuno izgubljeni,potpuno novi u ovome i potpuno zbunjeni. Nakon nekog vremena me pustio i pritsnuo dugme za najdonji kat. Još uvijek nisam rekla ni jednu riječ jer nisam sigurna što reći u ovakvoj situaciji. Kada su se vrata dizala otvorila uhvatio me za ruku i držao dok nismo stigli do njegovog auta. Otvorio mi je vrata,pričekao da uđem,zatvorio vrata i otišao na vozačevu stranu. Nikada nisam bila u njegovom autu.. Iznenađena sam njegovom jednostavnošću. Znam da Corbin zarađuje pristojnu svotu novaca i da voli potrošiti na lijepe stvari. Ovaj auto je nenametljiv,baš kao i Miles. Vozili smo se bez riječi nekoliko kilometara. Umorna od tišine i znatiželje prvo što sam mu rekla je - Gdje idemo?- Kao da je moj glas otjerao svu tu neugodu on je uzdahnuo s olakšajem i rekao. - Na aerodrom,ali ne zbog posla. Ponekad samo sjedim ondje i gledam kako avioni uzlijeću.- Posegnuo je prema meni i uhvatio me za ruku. Bilo je istovremeno utješno i zastrašujuće. Toplina njegovih ruku me natjerala da poželim da me drži ne samo za ruku nego cijelo moje tijelo i uplašila me snaga te želje. U tišini smo došli do aerodroma. Prošao je pokraj znakova o zabrani prolaza kao da točno zna gdje ide. Nekoliko aviona je bilo poredano jedan do drugog čekajući uzlijetanje. Pokazao je na lijevo i pogledala sam baš u trenutku kada je jedan avion ubrzavao. Auto je ispunio zvuk motora kada je prozujao kraj nas. Oboje smo gledali kako uzlijeće dok nije nestao na noćnom nebu. - Dolaziš li često ovamo?- pitala sam dok sam gledala kroz prozor. Nasmijao se,pa sam se okrenula prema njemu. - To zvuči kao rečenica kojom se inače zavodi- rekao je,nasmijan. Zbog njegovog osmijeha sam se i sama nasmijala. Pogledao je u moje usne,a moj osmjeh je izbrisao njegov. - Da,dolazim. -rekao je dok je kroz prozor gledao kako se idući avion priprema za uzlet. U tom sam trenutku shvatila da se među nama nešto promjenilo. Nešto ogromno,ali nisam sigurna da li je to dobro ili loše. Doveo me ovamo jer želi razgovarati. - Miles - rekla sam želeći da me pogleda,ali nije. - Ovo više nije zabavno- tiho je rekao. -To što radimo.- Nije mi se svidjela ta rečenica. Poželjela sam da ju povuče jer me zaboljela. Ali u pravu je - Znam,- rekla sam. - Ako ne prestanemo odmah,postat će još gore.- Nisam se složila s njim ovoga puta. Znam da je u pravu,ali nisam željela prekinuti. Zbog pomisli da nisam s njim osjetila sam nekakvu šupljinu. - Što sam napravila da sam te tako uzrujala?- Presjekao me pogledom i jedino što sam u njemu prepoznala je led.


Slomljena krila - Ja sam kriv,Tate. Ni na trenutak nemoj pomisliti da je problem u nečemu što ti jesi ili nisi napravila.- Našla sam trunku utjehe u njegovom odgovoru,ali još uvijek nemam pojma što je pošlo krivo. Gledali smo se,čekajući jedno drugo da ispuni tišinu. Nemam pojma kroz što je prošao u prošlosti,ali mora da je bilo jako teško kada on ni nakon 6 godina ne može krenuti dalje. - Ponašaš se kao da ima nešto loše u tome što se sviđamo jedno drugome. - Možda i ima.- rekao je. Želim da prestane pričati, jer sve što kaže nanosi mi bol i još me više zbunjuje. - Znači doveo si me ovamo da bi prekinuo sa mnom? Kimnuo je. - Htio sam da se malo zabavimo,ali...mislim da imamo različita očekivanja. Ne želim te povrjediti,ali ako nastavimo...hoću.- Opet se zagledao kroz prozor. Htjela sam nešto udariti,ali umjesto toga sam frustrirano prešla rukama preko lica i glasno se naslonila na sjedalo. Nikada nisam upoznala nekoga tko toliko malo priča. Definitivno je usavršio umjetnost izbjegavanja odgovora. - Moraš mi dati nešto više od ovoga Miles. Možda neko jednostavno objašnjenje? Što ti se kvragu dogodilo? Stisnuo je čeljust jednako čvrsto kao što je stiskao volan. - Tražio sam te dvije stvari. Ne pitaj me za moju prošlost i ne očekuj budućnost. Ti radiš oboje. Kimnula sam. - Da Miles. U pravu si. Radim upravo to, zato što mi se sviđaš, a znam da se i ja tebi sviđam i kada smo skupa fenomenalno nam je,to je ono što normalni ljudi rade. Kada pronađu nekoga tko im paše otvore im se,puste ih unutra. Žele biti s tom osobom. Ne pojebu je na kuhinjskom stolu i otiđu ostavljajući tu osobu da se osjeća kao govno. Ništa. Nije rekao ništa. Apsolutni izostanak reakcije. Okrenuo se prema naprijed i upalio auto. - U pravu si.-rekao je, ubacio u rikverc i krenuo izlaziti sa parkirališta. - Dobro je što nismo bili prijatelji prije ovoga. To bi samo otežalo stvar. Okrenula sam se od njega posramljena što me njegove riječi toliko ljute. Stid me je što me ovoliko boli,ali sve u vezi Milesa boli. Boli zato što znam koliko su nam dobri neki trenuci i znam koliko bi lako prošli loši trenuci kada bi se samo prestao boriti s ovim. - Tate,- rekao je sa prizvukom žaljenja u glasu. Želim mu isčupati taj glas iz grla. Ruka mu je dodirnula moje rame i auto se prestao kretati. - Tate,nisam to tako mislio. Odgurnula sam mu ruku. - Nemoj,- rekla sam. - Ili priznaj da me želiš za više od seksa ili me vozi kući. Šutio je. Možda razmišlja o mom ultimatumu. Priznaj Miles. Priznaj. Molim te. Auto se ponovo pokrenuo.


Slomljena krila ••• - Što si očekivala da će se dogoditi?- pitao je Cap pružajući mi još jednu maramicu. Kada smo se Miles i ja vratili u apartmanski kompleks nisam mogla izdržati da smo i u dizalu skupa,pa sam sjela pored Capa i ostavila Milesa samog. Suprotno od čvrste vanjštine koju sam glumila pred Milesom, potpuno sam se slomila pred Capom prepričavajući sve do detalja slušalo se to njemu ili ne. Ispuhala sam nos i bacila maramicu dodajući je hrpi na podu. - Bila sam zaluđena- rekla sam. - Uvjerila sam se da ću moći podnjeti čak i ako ne bude htio ništa više od sexa. Mislila sam da će se promijeniti ako mu dam vremena. Cap je posegnuo za kantom i stavio je između nas kako bi imala gdje bacati maramice. - Ako taj dečko nije vidio koliko mu je bilo dobro s tobom, onda nije vrijedan tvog vremena.- Složila sam se s njim. Imam pametnijih stvari koje bi ispunjavale moje vrijeme, ali iz nekog razloga osjećam da Miles zna koliko mu je bilo dobro sa mnom. Imam osjećaj kao da želi da ovo između nas uspije, ali da ga u tome sprječava nešto veće od njega,od mene, od nas. Voljela bih da znam što je to. - Jesam li ti ispričao svoj najbolji vic do sad?- pita Cap. Glavom sam pokazala da nije i uzela još jednu maramicu iz njegove ruke, sretna što mijenjam temu. - Kuc,kuc- rekao je. Nisam očekivala da je njegov vic na kuc-kuc foru,no pitala sam - Tko je?- Krava koja prekida- rekao je. - Krava koja pr... - Muuuuu!- glasno je viknuo prekidajući me. Gledala sam u njega, a zatim se nasmijala. Smijala sam se kako nisam već dugo.


Slomljena krila Poglavlje 22 MILES Prije šest godina Tata želi razgovarati sa nama. Rekao je da povovem Rachel i da dođemo sjesti u boravak za stol. Kažem mu da ću je pozvati i da i mi imamo nešto o čemu moramo razgovarati s njima. Na sekundu mu je u očima bljesnula znatiželja. Opet razmišlja o Lisi i više nije znatiželjan. Lisa je njegovo sve,njegov život. Otišao sam do Racheline sobe i rekao svome životu da njih dvoje žele razgovarati s nama. Svi smo sjeli za stol za ručavanje. Znam šta će reći. Reći će nam da ju je zaprosio. Ne želim da mi je to bitno,ali je. Pitam se zašto mi prvo nije rekao. Malo me to rastužuje. Ionako to neće biti bitno kad im mi kažemo što imamo za reći. - Zaprosio sam Lisu- rekao je. Lisa mu se nasmijala,a i on njoj. Rachel i ja smo ostali ozbiljni. - Vjenčali smo se- rekla je Lisa pokazujući prsten. Vjenčali. Smo. Se. Rachel je tiho izdahnula. Već su se vjenčali. Izgledaju sretno. Gledali su u nas, čekajući reakciju. Lisa je zabrinuta, ne sviđa joj se što je Rachel tako uzrujana. - Dušo, to je bio spontani trenutak, pa bili smo u Vegasu. Nijedno od nas dvoje nije htjelo veliko vjenčanje. Molim te nemoj se ljutiti.- Rachel se rasplakala pokrivajući lice rukama. Zagrlio sam ju želeći je utješiti. Htio sam ju poljubiti ali ni tata ni Lisa to ne bi razumjeli. Moram im reći. Tata je zbunjen Rachelinom reakcijom. - Nisam mislio da ćete imati nešto protiv toga, oboje odlazite studirati za koji mjesec.-rekao je. Misli da smo ljuti na njih. -Tata- rekao sam grleći Rachel. -Lisa?- Pogledao sam ih oboje. Uništiti ću im dan. Uništiti. -Rachel je trudna.- Tišina. Tišina. Tišina. Zaglušujuća tišina. Lisa je šokirana. Tata tješi Lisu. Zagrlio ju je trljajući joj leđa. - Ti čak nemaš ni dečka,- Lisa je rekla Rachel. Rachel me pogledala. Tata je ustao. Ljut je. -Tko je odgovoran za to?- proderao se.


Slomljena krila Pogledao je u mene. -Reci mi tko je on,Miles. Kakav to kreten napumpa curu pa nema muda biti uz nju kada to govori vlastitoj majci? Kakav kreten bi dozvolio djevojčinom bratu da bude taj koji će to reći?- -Nisam joj brat-rekao sam tati. Nisam. Ignorirao je moj komentar koračajući po kuhinji. Mrzi osobu koja je ovo napravila Rachel. -Tata-rekao sam ustajući. Prestao je koračati. Okrenuo se i pogledao me. -Tata...- iznenada više nisam onoliko samouvjeren koliko sam bio kada smo tek sjeli za stol. Mogu ja to. - Tata,ja sam. Ja sam taj s kojim je Rachel ostala trudna.- Nije mogao registrirati moje riječi. Lisa je naizmjence gledala u Rachel pa u mene. Ni ona nije mogla probaviti moju izjavu. -To nije moguće- tata je rekao,pokušavajući odbaciti sve činjenice koje su pokazivale na to da je to moguće. Pričekao sam da mu to sjedne. Izraz lica mu se promijenio od zbunjenosti do ljutnje. Gleda me kao da nisam njegov sin. Gleda me kao lika koji je napumpao njegovu pokćerku. Mrzi me. Mrzi me. Stvarno me mrzi. -Izlazi van.- rekao je. Pogledao sam u Rachel. Uhvatila mi je ruku tiho me moleći da ne odem. -Marš van,- ponovio je. Mrzi me. Rekao sam Rachel da bih trebao otići. -Samo na kratko.- Moli me da ne odem. Tata je obišao stol i gurnuo me prema vratima. Pustio sam Rachelinu ruku. -Bit ću kod Iana-kažem. -Volim te.- Te riječi su očito bile previše za tatu jer je njegova ruka poletjela prema mom licu. Povukao je ruku i izgledao jednako šokiran time da me udario koliko i ja. Zakoračio sam van,a tata je zalupio vrata. Tata me mrzi. Otišao sa do svog auta i sjeo za vozačevo mjesto,ali nisam pokrenuo motor. Pogledao sam u ogledalo. Usna mi krvari. Ja mrzim vlastitog oca. Izašao sam iz auta i zalupio vrata. Vratio sam se u kuću,a tata je požurio prema meni. Podigao sam dlanove. Ne želim ga udariti,ali hoću. Ako me opet dodirne, udarit ću ga. Rachel više nije za stolom..U svojoj sobi je. -Žao mi je-rekao sam im obojma. -Nismo htjeli da se to dogodi,ali dogodilo se i sad se moramo nositi s tim.- Lisa plače,tata ju grli. Pogledao sam u Lisu. -Volim ju-rekao sam. -Volim tvoju kćer. Brinut ću se za njih.- Možemo mi to. Lisa me ne može ni pogledati. Oboje me mrze. -Ovo je počelo i prije nego što sam te upoznao Lisa. Upoznao sam Rachel i prije nego što sam saznao da si ti sa mojim tatom i pokušali smo prekinuti.- To je u jednu ruku laž. Tata je istupio. -Svo ovo vrijeme? To se događa svo ovo vrijeme od kad ona živi tu?Zatresao sam glavom. -To se događalo i prije nego što se doselila ovdje.- Sada me još više mrzi. Želi me opet udariti,ali Lisa ga vuče natrag. Govori mu da će smisliti nešto. Govori mu da se to može "riješiti". Govori mu da će sve biti ok. -Sada je prekasno za pobačaj- kažem Lisi. -Predugo je trudna.- Nisam čekao da me tata opet udari nego sam potrčao niz hodnik do Rachel. Zaključao sam vrata iza sebe. Bacila se na mene plačući mi u majicu. -Pa..obavili smo najteži dio.-rekao sam.


Slomljena krila Šmrcavo se nasmijala. Rekla je da nismo jos završili sa najtežim dijelom. Najteži dio je porod. Nasmijao sam se. Jako te volim Rachel. -Jako te volim Miles-prošaptala je.


Slomljena krila Poglavlje 23 TATE

Toliko mi nedostaješ Miles. Takve misli su razlog zašto tugu utapam u čokoladi. Prošlo je tri tjedna od kad me dovezao kući sa aerodroma. Prošlo je tri tjedna od kad sam ga zadnji put vidjela. Božić je došao i prošao, ali jedva da sam to i primjetila jer sam radila cijelo vrijeme. Prošla su dva četvrtka večernjih igara na kojima se Miles nije pojavio. Nova godina je došla i prošla. Novi semestar je počeo. A Tate još uvijek nedostaje Miles. Odnjela sam svoje čokoladice i čokoladno mlijeko u kuhinju sakriti ih od osobe koja kuca na vrata. Već znam da nije Miles, jer takvo kucanje pripada Chadu i Tarryn. Budući da sam jako zauzeta, njih dvoje su jedini prijatelji koje sam stekla od kad sam ovdje, a prijatelji su mi jedino zato što smo i istoj grupi za učenje. A to je razlog zašto mi upravo kucaju na vrata. Otvorila sam ih. Na hodniku je stajao Chad,bez Tarryn. - Gdje je Tarryn? - Zvali su je da preuzme smjenu na poslu- rekao je. - Neće doći večeras. Šire sam otvorila vrata kako bih ga pustila unutra. U trenutku kada je prešao preko praga,Miles otvara vrata svog apartmana preko puta. Smrznuo se kada su nam se pogledi sreli. Zarobio me pogledom na nekoliko sekundi,a onda mu je pogled preko mog ramena kliznuo i zaustavio se na Chadu. Pogledala sam Chada koji me promatrao podignute obrve. Skužio je da se nešto događa, pa je suzdržano rekao - Bit ću u tvojoj sobi,Tate. To je bilo lijepo od Chada..što mi je dao malo privatnosti sa likom preko puta hodnika. Mali probem je izjava da će me čekati u spavaćoj sobi. To nije bilo poštovanje koje je Miles očekivao da će vidjeti jer se sada vraća u apartman. Spustio je pogled prije nego što je zatvorio vrata. Izraz njegova lica mi je poslao strelice krivnje ravno u stomak. Morala sam se podsjetiti da je ono bio njegov izbor. Nemam se zašto osjećati krivom, čak ni zato što je krivo protumačio situaciju koju je zatekao otvorivši svoja vrata. Zatvorila sam ulazna vrata i pridružila se se Chadu u sobi. Tihi motivacijski govor koji sam sama sebi pokušavala održati nije olakšao moju krivnju. Sjela sam na krevet, a on za radni stol. - To je bilo čudno. - rekao je promatrajući me. - Malo me strah izaći iz tvog stana. Zatresla sam glavom. - Ne brini za Milesa. On ima problema, ali više nije moja briga. Chad je kimnuo i nije me više ispitivao. Otvorio je vodič,stavio ga na krilo i ispružio noge na krevet. - Tarryn je već napisala zabilješke za drugo poglavlje, ako ćeš ti uzeti treće,ja ću četvrto.


Slomljena krila - Dogovoreno,- rekla sam. Naslonila sam se na jastuke i sljedećih sat vremena pripremala bilješke za treće poglavlje,ali nemam pojma kako sam se uspjela koncentrirati jer je jedina stvar o kojoj sam mogla razmišljati bio izraz koji je preletio preko Milesovog lica prje nego što je zatvorio vrata. Povrijedila sam ga. Pa..,pretpostavljam sa smo sada jedan jedan. Nakon što smo Chad i ja razmijenili bilješke i odgovorili na pitanja na kraju svakog poglavlja, isprintala sam kopije. Shvaćam da je varanje to što dijelimo poglavlja i odgovore, ali koga je briga. Nikad nisam tvrdila da sam savršena. Nakon što smo završili ispratila sam ga. Vidim da je malo nervozan još od kako je vidio izraz Milesovog lica,pa sam sačekala da uđe u dizalo prije nego što sam zatvorila vrata. Da budem iskrena i ja sam bila malo zabrinuta. Otišla sam u kuhinju i počela si pripremati ostatke. Nije bilo smisla kuhati budući da će Corbin doći tek kasno navečer. Prije nego što sam završila sa stavljanjem hrane na svoj tanjur ulazna vrata su se otvorila zajedno sa kucanjem. Miles je jedina osoba koja istovremeno kuca i otvara vrata. Smiri se. Smiri se. Smiri se. Smiri se. Prokletstvo Tate,smiri se. - Tko je on?- pitao je Miles stojeći iza mene. Nisam se ni okrenula. Nastavila sam stvaljati hranu na tanjur kao da njegova prisutnost nakon nekoliko tjedana šutnje u meni ne izazivaju oluju osjećaja. Najjači je ljutnja. - On je u mom razredu-rekla sam. -Učili smo. Osjetila sam da ga napetost popušta,a nisam se čak ni okrenula. - Tri sata? Okrenuvši se pogledala sam ga. Željela sam se izderati na njega i uputiti mu neke psovke,no sve mi je to zapelo u grlu nakon što sam ga ugledala. Stajao je na pragu kuhinje držeći se za štok iznad glave. Vidim da nije bio na poslu par dana jer mu je čeljust obrasla kratkom bradom. Bio je bos,a majica mu se podigla otkrivajući onaj V torza. Prvo sam zurila u njega, a onda sam se počela derati. - Ako se želim ševiti sa likom u svojoj spavaćoj sobi tri sata,to je moja stvar. Nemaš pravo imati mišljenje o tome što se događa u mom životu. Ti si kreten i imaš ozbiljnih problema, a više ne želim biti dio toga. Lažem. Želim biti dio njegovog problema. Želim uroniti u njegove probleme i postati njegov problem, ali trebala bih biti ta neovisna, tvrdoglava cura koja ne žudi za dečkom samo zato što joj se on sviđa. Oči su mu sužene,a disanje teško i brzo. Spustio je ruke i brzo mi prilazi, zgrabio me za lice prisiljavajući me da ga pogledam. Oči su mu mahnite, a saznanje da se uplašio jer sam nastavila sa životom je predobar osjećaj. Pričekao je nekoliko sekundi prije nego što je progovorio, pogledom mi lutajući po licu. Palčevima mi je lagano prelazio preko jagodica, a osjećaj njegovih ruku je tako zaštitnički i dobar i apsolutno mrzim to što želim da su posvuda. Ne sviđa mi se u koga me pretvara. - Spavaš li s njim?- pita,napokon smirujući oči na mojima, tražeći istinu u njima. To se tebe ne tiče Miles.


Slomljena krila - Ne - rekla sam umjesto toga. - Jesi li ga poljubila? Još uvjek te se ne tiče Miles. :- Ne.- Zažmirio je i izdahnuo sa olakšanjem. Spustio je ruke na prečke sa obje moje strane i spustio glavu na moje rame. Nije me više ništa pitao. Pati, a ja nisam sigurna što bi dovraga trebala napraviti. On je jedini koji može promijeniti stvari između nas, a koliko ja znam još uvijek ne želi to napraviti. - Tate - rekao je bolnim šaptom. Lice mu se pomaknulo mome vratu, a jednom rukom me obuhvatio oko struka. - Prokletstvo Tate.- Druga ruka mu se pomaknula na moj potiljak dok je usne prislonio na vrat.- Što da radim?- prošaptao je. - Što da jebeno radim?? Zažmirila sam stisnuvši oči jer su zbunjenost i patnja u njegovom glasu ne podnošljivi. Zatresla sam glavom jer ne znam ogovoriti na pitanje kojem ne znam značenje. Tresem glavom i zato što ga ne znam fizički odgurnuti od sebe. Usnama je dodirnu mjesto baš ispod uha, a ja ga želim privući bliže i odgurnuti ga od sebe što dalje mogu. Usnama se nastavlja micati po mojoj koži i osjećam da naginjem vrat kako bi imao više mjesta da me ljubi. Prste mi je zapleo u kosu dok me držao nepomičnu pred svojim ustima. - Otjeraj me,- rekao je toplim i molećljivim glasom. - Ne treba ti ovo.Poljupcima napreduje prema gore, zaustavljajući se samo kada priča. - Jednostavno ne znam kako da te prestanem željeti. Reci mi da odem i otići ću.- Nisam mu rekla da ode. - Ne mogu.- Okrenula sam se licem prema njemu baš kada je došao do mojih usta,onda sam ga uhvatila za majicu i privukla ga bliže, točno znajući što radim sebi. Znam da ni ovog puta kraj neće biti ništa ljepši od prijašnjih prekida, ali i dalje to želim. Ako ne i više. Zaustavio se čvrsto me pogledavši u oči. - Ne mogu ti dati više od ovoga,- prošaptao je kao upozorenje. - Jednostavno ne mogu.- Mrzim ga što to govori,ali jednako tako ga poštujem. Odgovor mu je bio to što sam ga privukla bliže dok nam se usne nisu spojile. Otvorili smo usta u isto vrijeme i potpuno proždirali jedno drugo. Manični smo, vučemo jedno drugo, stenjemo, prodiremo jedno drugome u kožu. Sex, podsjetila sam se. Samo sex. Ništa više. Ne daje mi ni jedan drugi dio sebe. Mogu si to govoriti koliko god hoću,ali istovremeno uzimam, uzimam i uzimam koliko god mogu dobiti. Dešifriram svaki zvuk koji ispusti i svaki njegov dodir, pokušavajući se uvjeriti da je to što mi daje puno više od onog što zaista jest. Ja sam budala. Ali barem sam svjesna toga da sam budala. Otkopčala sam mu hlače, on moj grudnjak i prije nego što smu ušli u spavaću sobu ostala sam bez majice. Usne nam se nisu razdvojile ni dok je zatvarao vrata spavaće sobe, a onda mi je trzajajem skinuo grudnjak. Gurnuo me na krevet i skinuo mi hlače, a onda se ispravio i skinuo i svoje. Utrkujemo se. Miles i ja protiv svega ostalog. Utrkujemo se sa savjesti, sa ponosom,poštovanjem, sa istinom. Pokušava ući u mene prije nego što nas išta od toga sustigne. Čim se vratio na krevet bio je preko mene, protiv mene, a onda i u meni. Pobijedili smo. Usnama je opet pronašao moje,ali to je sve. Ne ljubi me. Usne nam se dodiruju, dahovi sudaraju, oči susreću, ali nema poljupca. Ono što naše usne rade je puno više od poljupca.


Slomljena krila Usne mu klize preko mojih svaki puta kad se nabije u mene, oči su mu još gladnije,ali niti jednom me nije poljubio. Poljubac je puno jednostavniji od ovoga što mi radimo. Kada se ljubiš, možeš zažmiriti. Ljubljenjem možeš odagnati sve misli. Kada se ljubiš možeš odagnati bol, sumnju, sram. Kada se ljubiš žmireći, štitiš se od ranjivosti. Mi se ne branimo. Mi se suprotstavljamo. Ovo je borba oči u oči. Ovo je moje izazivanje Milesa, Milesovo izazivanje mene. Izazivam te da pokušaš zaustaviti ovo, oboje vičemo u sebi. Oči su mu fokusirane na moje cijelo vrijeme dok se uvlači i izvlači iz mene. Sa svakim novim nabijanjem čujem kako mi se u glavi ponavljaju riječi koje je izrekao prije nekliko tjedana. Lako je pobrkati osjećaje i emocije sa nečim što nisu, posebno ako je u to uključen kontakt očima. Sada ga potpuno razumijem. Toliko ga razumijem da želim da zažmiri jer najvjerojatnije ne osjeća što mi sada pokazuju njegove oči. - Tako si dobra,- prošaptao je. Spustio je desnu ruku između nas, stiščući me na takav način zbog kojeg bi mi glava pala unatrag, a pred očima bi se zacrnilo. Ne ovoga puta. Neću se povući u ovom sučeljavanju. Pogotovo ne kada zuri ravno u moje oči, definirajući vlastite riječi. Iako odbijam popustiti mu, dopuštam da vidi koliko mi se sviđa to što mi radi. Ne mogu se spriječiti da mu pokažem jer trenutno nemam kontrolu nad svojim glasom. Posjeduje ga djevojka koja misli da to želi od njega. - Nemoj stati. - rekao je moj glas postajući još više opsjednut njime. - Nisam ni planirao.- Jače me stisnuo izvana i iznutra. Uhvatio me za nogu iza koljena i podigao je između naših prsa, lagano mijenjajući kut prodiranja u mene. Čvrsto mi drži nogu na svom ramenu i nekako uspjeva ući još dublje. - Miles. O moj Bože. - Mrmljala sam njegovo ime, Božje ime, pa čak sam i zapomagala Isusu nekoliko puta. Počela sam se ježiti ispod njega i nisam sigurna tko se prvi raspao, ali sad se ljubimo. Ljubimo se jako i duboko kao i njegovo prodiranje u meni. On je glasan. Ja sam glasnija. Tresem se. On se trese jače. Bez daha je. Ja udišem dovoljno za oboje. Gurnuo ga je u mene posljednji put čvrsto me pritiščući uz madrac svojom težinom. Tate,- promrmljao je u moja usta dok mu se tijelo oporavljalo od drhtanja. - Jebem ti,Tate.- Polako se izvukao iz mene i prislonio obraz na moja prsa. - Sranje - govorio je između uzdaha. - Ovo je tako dobro. Ovo. Mi. Jebeno predobro. - Znam. Otkotrljao se na svoju stranu zadržavši ruku preko mene. Ležali smo u tišini. Ja- ne želeći priznati da sam mu opet dozvolila da me iskoristi. On- ne želeći priznati da je ovo bilo više od 'samo' sexa. Oboje si lažemo. - Gdje je Corbin?- pitao je. - Doći će kući kasno večeras. Podiagao je glavu i pogledao me, dok su mu obrve pokazivale zabrinutost. - Trebao bih ići.- Ustao je s kreveta i navukao hlače. - Navratit ćeš kasnije?


Slomljena krila Kimnula sam dok sam ustajala i navlačila svoje hlače. - Donesi mi majicu iz kuhinje,- rekla sam mu. Navukla sam i zakopčala grudnjak. Otvorio je vrata spavaće sobe, ali nije izašao van. Zaustavio se na pragu. Gleda u nekoga. Sranje. Ne moram vidjeti da bih znala da je to Corbin. Požurila sam prema vratima kako bih spriječila što god da se dogodi. Kada sam šire otvorila vrata vidjela sam da Corbin stoji na pragu svojih vrata i gleda Milesa. Ja sam napravila prvi korak. - Corbine,prije nego što išta kažeš... Podigao je ruku kako bi me ušutkao. Spustio je pogleda na moj grudnjak, trgnuvši se kao da se nadao da se ono što je čuo nije zapravo dogodilo. Odvratio je pogled, a ja sam se pokrila posramljena što je čuo sve. Vratio je pogled natrag na Milesa dok su mu oči odavale mješavinu ljutnje i razočaranja. - Koliko dugo? - Nemoj odgovoriti na to, Miles, - rekla sam. Samo sam željela da ode. Corbin ga nema pravo tako ispitivati. To je smješno. - Već neko vrijeme,- Miles je posramljeno odgovorio. Corbin je polako kimnuo, dopuštajući tom podatku da se slegne. - Voliš li ju?- Miles i ja smo se pogledali. Vratio je pogled na Corbina kao da pokušava odlučiti kome da udovolji svojim odgovorom. Sigurna sam da kratko odmahivanje glavom nije udovoljio ni jednom od nas. - Planiraš li barem?- Corbin je pitao. Miles je izdahnuo i opet odmahnuo glavom. - Ne,- prošaptao je. Ne. Čak me ni ne planira zavoljeti. Znala sam koji je njegov odgovor. Očekivala sam ga. Svjedno, zaboljelo me kao sam vrag. Činjenica da ne može čak ni slagati kako bi se spasio od razočaravanja Corbina dokazuje da ovo nije samo nekakva igra. Ovo je Miles. Miles nije sposoban voljeti. U svakom slučaju, ne više. Corbin je zgrabio okvir svojih vrata i naslonio se čelom na ruku udišući kratko i mirno. Vrati je pogled na Milesa,a oči su mu bile poput strijela koje su naciljale metu. Tokom cijelog svog života nisam vidjela Corbina toliko ljutog. - Upravo si mi pojebao sestru? Čekam da Miles padne na guzicu od udarca Corbinovih riječi, ali umjesto toga on je zakoračio prema njemu. - Corbine, ona je odrasla žena. Corbin je brzo zakoračio prema njemu. - Izlazi van. Miles me pogleda,a oči su mu ispunjene isprikom i kajanjem. Nisam sigurna da li je zbog mene ili zbog Corbina,ali učinio je što je Corbin tražio. Odlazi. Još uvijek stojim na pragu svoje spavaće sobe i gledam u Corbina kao da bih mogla preletjeti ovaj hodnik i zgromiti ga. Corbin me probija pogledom čvrstim kao i njegov stav.


Slomljena krila - Ti nisi brat,Tate,-rekao je. - Da se nisi usudila reći mi da nemam pravo biti bijesan.Zakoračio je natrag u svoju sobu i zalupio vrata. Brzo sam treptala boreći se sa suzama ljutnje zbog Corbina, suzama povrijeđenosti zbog Milesa i suzama srama zbog sebičnih izbora koje sam odabrala za sebe. Odbijam zaplakati pred ijednim od njih. Krenula sam u kuhinju i pokupila svoju majicu i navlačila je preko glave dok sam išla prema ulaznim vratima i preko puta hodnika. Pokucala sam na njegova vrata, a Miles ih je odmah otvorio. Pogledao je iza mene kao da je očekivao da će Corbin stajati tamo,a onda se pomaknuo u stranu i pustio me unutra. - Preboliti će on to,- rekla sam mu nakon što je zatvorio vrata. - Znam,- tiho re rekao. - Ali neće biti isto.- Miles je otišao u boravak i sjeo na kauč, pa sam ga pratila i sjela do njega. Nemam nikakve riječi utjehe jer je u pravu. Više nego sigurno je da stvari između njega i Corbina neće biti iste. Osjećam se usrano jer sam ja kriva za to. Miles je uzdahnuo dok je povlačio moju ruku u svoje krilo. Isprepleo je prste sa mojima. - Tate,- rekao je. - Žao mi je. Pogledala sam ga. - Za što?- Ne znam zašto se pretvaram kao da ne znam o čemu priča. Točno znam o čemu je riječ. - Kada je Corbin pitao planiram li te voljeti..- rekao je. - Žao mi je što nisam mogao reći 'da'. Jednostavno nas nisam želio lagati. Odmahnula sam glavom. - Nisi mogao biti iskreniji o tome što želiš od mene Miles. Ne mogu se na tebe ljutiti zbog toga. Duboko je udahnuo kada je ustao i počeo koračati boravkom. Ostala sam sjediti na kauču gledajući ga kako sređuje svoje misli. Nakon nekog vremena je stao i stavio ruke na potiljak. - Nisam imao pravo ispitivati te za onog lika, također. Ja tebi ne dopuštam istraživanje mene ili mog života, pa nemam ni ja pravo to raditi tebi.- Neću se buniti protiv takve logike.. - Jednostavno se ne znam nositi sa ovim što se događa između nas. - Prišao mi je bliže, a ja sam ustala. Omotao je ruke oko mojih ramena i povukao me na svoja prsa. - Ne znam za lakši ili jednostavniji način, ali ono što sam rekao Corbinu je istina. Nikada više nikoga neću voljeti. Nije vrijedno toga, ali nisam fer prema tebi. Znam da te zbunjujem, znam da sam te povrijedio i žao mi je zbog toga. Volim biti s tobom, ali svaki puta kad smo skupa bojim se da ti to vidiš kao nešto više,a zapravo nije. Znam da bih nekako trebala reagirati na sve što je sad rekao, ali još uvijek probavljam njegove riječi. Svako pojedino priznanje koje mi je dao bi trebao biti crvena zastavica, pogotovo jer su sva skupljena na hrpu zajedno sa teškom istinom da me ne planira voljeti i imati vezu sa mnom, ali crvena zastavica se jednostavno nije digla. Digla se zelena. - Da li ti ne želiš voljeti konkretno mene ili općenito ne želiš voljeti? Odmaknuo me od svojih prsa da bi mogao gledati u mene dok odgovara na moje pitanje. - Ne želim ljubav općenito, Tate. Ikada. Tebe konkretno jednostavno želim. Zaljubila sam se u taj odgovor. Ja sam sjebana. Trebala bih pobjeći zbog svega što je rekao, ali umjesto toga želim omotati ruke oko njega i dati mu što god je voljan uzeti.


Slomljena krila Lažem i njemu i sebi i ne radim ništa dobro za ijedno od nas, ali ne mogu zaustaviti riječi koje mi izlaze iz usta. - Mogu ovo podnositi dokle god je jednostavno,- kažem mu. - Ono sranje koje si izveo prije par tjedana kada si otišao zalupivši vratima? To nije značilo jednostavno. To komplicira stvari Miles. Kimuo je,potvrđujući ono što sam rekla. - Jednostavno,- rekao je prevrćući tu rijeć po jeziku. - Ako ti to možeš 'jednostavno', mogu i ja. - Dobro,a kada nam to postane preteško, prekinut ćemo jednom zauvijek. - Ne brinem se da će meni postati preteško, bojim se za tebe, da će tebi postati preteško. I ja se bojim za sebe Miles. Ali ovdje i sada s tobom, više nego što se brinem kako će to na kraju utjecati na mene. Sa tom misli iznenada sam shvatila koje je moje jedino pravilo. Postavljao je svoje granice cijelo ovo vrijeme, braneći se od ranjivosti koju je dodjeljivao meni. - Mislim da napokon imam jedno svoje pravilo,- rekla sam. Gledao je u mene i podigao obrvu, čekajući da kažem što hoću. - Nemoj mi davati lažnu nadu za budućnost, pogotovo ako u srcu znaš da ju nemamo. Držanje mu se automatski ukrutilo. - Jesam li to radio?- pitao je iskreno zabrinut. Jesam li ti davao lažnu nadu prije? Jesi. Prije otprilike 30 minuta, gledajući me u oči cijelo vrijeme dok si bio u meni. - Nisi- brzo sam rekla. - Samo nemoj raditi ni govoriti stvari koje bi me uvjerile u suprotno. Sve dok vidimo stvari onakve kakve jesu, oboje ćemo biti u redu. Bez riječi je buljio u mene,proučavajući me. Procjenjujući moje riječi. - Ne mogu odrediti da li si zbilja zrela za svoje godine ili se zbilja zavaravaš. Skupila sam se, čuvajući svoje zablude duboko u prsima.- Nezdarava mješavina, sigurna sam. Pritisnuo je svoje usne na moju sljepoočnicu. - Ovo, izrečeno na glas, zvuči jako sjebano, ali obećajem ti da ti neću davati nadu za nas, Tate. Srce mi se namrštilo na njegove riječi, ali lice mi forsira osmjeh. - Dobro!! - kažem. - Ti imaš ozbiljnih problema i to me na neki način plaši, a ja bih se radije zaljubila u emocionalno zdravu osobu, jednoga dana. Nasmijao se. Vjerovatno zato što zna da je vjerojatnost pronalaska nekoga kome odgovara ovakva veza, ako se tako uopće može nazvati, ekstremno niska. Ipak,jedna od rijetkih djevojaka kojima to paše se doselila preko puta njega. I stvarno mu se sviđa. Sviđam ti se, Miles Archer. ••• - Corbin je saznao,- govorim dok sjedam na uobičajeno mjesto pored Capa. - O ne- rekao je.- Jeli dečko još živ?


Slomljena krila Kimnula sam. - Za sad. Zapravo nisam sigurna koliko će to potrajati.- Vrata predvorja su se otvorila i gledala sam Dillona kako ulazi. Skinuo je kapu sa glave i otresao kišu s nje dok je išao prema dizalu. - Ponekad poželim da se lift koji sam poslao gore sruši.- Cap je rekao dok je gledao u Dillona. Pretpostavljam da ga ni Cap ne voli. Počinje mi malo biti žao Dillona. Ugledao nas je taman prije nego što je stigao do lifta. Cap je krenuo pritisnuti dugme za gore, ali Dillon ga je prestigao. - Siguran sam da mogu sam pozvati lift,starče. - rekao je. Kroz maglu se sjećam pomisli od prije 10 sekundi kako mi je malo žao Dillona. Povlačim tu pomisao sada.?Dillon me pogledao i namignuo. - Što ti radiš,Tate. - Kupam slonove,- rekla sam bezizražajno. Dillon me pogledao zbunjenim izrazom, uopće ne shvaćajući moj odgovor. - Ako ne želiš sarkastičan odgovor, nemoj postavljati glupa pitanja- Cap mu je rekao. Vrata dizala su se otvorila, a Dillon je prevrnuo očima prije nego što je ušao u njega. Cap me pogledao i osmjehnuo se. Podigao je dlan u zrak, a ja sam mu nabacila pet.


Slomljena krila Poglavlje 24 MILES Šest godina ranije - Zašto je sve žuto?- Moj tata stoji na pragu Racheline spavaće sobe i gleda u onih nekoliko stvari koje smo skupili od kad znamo za trudnoću. -Izgleda kao da je 'žutokljunac' povratio ovdje.- Rachel se nasmijala. Stoji ispred ogledala u kupaoni i završava sa šminkanjem. Ja je promatram, ležeći na krevetu. -Ne želimo znati jeli curica ili dečko, pa kupujemo stvari neutralnih boja.- Rachel je odgovorila na tatino pitanje kao da je jedno od mnogih, ali oboje znamo da je to prvo pitanje koje je postavio. Nije postavljao pitanja u vezi trudnoće. Nije pitao za naše planove. Inače izađe iz prostorije ako smo i ja i Rachel u njoj. Ni Lisa nije drugačija. Ona se još nije maknula od točke razočaranja i tuge,pa ju nismo ni forsirali. Treba im vremena da se oporave, pa im to i dajemo. Trenutno, Rachel može samo sa mnom pričati o bebi, a ja samo s njom i iako se čini da smo sami u tome, mi smo si i više nego dovoljni. -Koliko dugo će trajati priredba?- pitao je tata. -Ne više od dva sata.-rekao sam. Rekao je da moramo krenuti, a ja da ćemo krenuti čim Rachel završi. Rekla je da je spremna. Krenuli smo. ••• - Čestitam- rekao sam Rachel. - Čestitam- rekla je ona meni. Oboje smo diplomirali prije tri sata, a sada ležimo na mom krevetu i razmišljamo o idućem koraku. Ili barem ja razmišljam. - Hajmo živjeti zajedno.- Nasmijala se. - Mi na neki način već živimo zajedno Miles,- istaknula je. Odmahnuo sam glavom. -Znaš na šta mislim. Znam da smo to planirali nakon što krenemo na faks u kolovozu, ali mislim da bi to trebali napraviti odmah.- Podigla se na lakat i pogledala me, po izrazu lica procjenjujući da li sam ozbiljan. - Kako? Gdje bi živjeli?- Posegnuo sam prema noćnom ormariću i otvorio najgornju ladicu. Izvukao sam pismo i pružio joj ga. Počela ga je čitati na glas. Dragi gospodine Archer, Pogledala me raširenih očiju. Čestitamo na ljetnoj prijavi. Sa zadovoljstvom vas obavještavamo da je vaša prijava za obiteljsko useljenje zaprimljena i odobrena. Rachel se nasmijala. U dodatku ćete pronaći povratnu kuvertu i završnu papirologiju koju morate poslati natrag onog datuma koji je otisnut na žigu.


Slomljena krila Rachel je pogledala u kuvertu i brzo prošla kroz priloženu papirologiju. Vratila je pismo na vrh. Radujemo se primanju ispunjenih obrazaca. U slučaju bilo kakvih pitanja, kontaktiraje nas na dolje navedene brojeve. Lijep pozdrav, Paige Donahue, arhivar Rachel je rukom pokrila svoj osmjeh i bacila pismo sa strane, zatim se nagnula i zagrila me. -Možemo preseliti sada?- pitala je. Sviđa mi se što joj je uzbuđenje u glasu tako očito. Rekao sam joj da možemo. Rachel je laknulo. Ona zna jednako dobro kao i ja koliko bi nam bilo neugodno idućih nekoliko tjedana živjeti u istoj kući kao i naši roditelji. -Jesi li pitao svog tatu?- Rekao sam joj da zaboravlja da smo mi sada odrasli. Više ne moramo pitati za dopuštenje. Jedino što moramo je obavijestiti ih. Rachel im želi reći upravo sada. Uhvatio sam ju za ruku, poveo u boravak i zajedno smo rekli sa se iseljavamo.


Slomljena krila Poglavlje 25 TATE Prošlo je nekoliko tjedana od kad je Corbin saznao. Nije to prihvatio i još uvijek nije progovorio ni riječ sa Milesom, ali privikava se na našu vezu. Već zna gdje sam bila kada noću izađem bez objašenjenja i vratim se nakon nekoliko sati. Ništa ne pita. Što se tiče stvari sa Milesom, ja sam ona koja se privikava. Morala sam se priviknuti na njegova pravila jer ne postoji način da se Miles privikne na kršenje istih. Naučila sam prestati s pokušavanjem da ga shvatim i prestati dopuštati da stvari postanu prenapete između nas. Radimo točno ono što smo se dogovorili u početku, a to je sex. Puno sexa. Sex pod tušem. Sex u spavaćoj sobi. Sex na podu. Sex na kuhinjskom stolu. Još uvijek nisam provela noć s njim i još uvijek me ponekada zaboli što postane zatvoren čim završimo, ali ja još uvijek nisam pronašla način da mu kažem ne. Znam da želim puno više od onoga što mi daje, a on želi puno manje nego što mu ja želim dati, ali oboje za sada uzimamo ono što dobivamo. Pokušavam ne razmišljati o tome što će se dogoditi onog dana kada to više ne budem mogla podnositi. Pokušavam ne razmišljati o svim onim stvarima koje žrtvujem time što sam još uvijek s njim. Pokušavam ne razmišljati o svemu tome,ali te misli mi svejedno dolaze. Razmišljam o tome svake večeri kada legnem u krevet. Razmišljam o tome svaki puta dok se tuširam. Kada sam na nastavi, u boravku, u kuhinji, na poslu...Razmišljam o onome što će se dogoditi kada jedno od nas dođe do pameti. - Jeli Tate nadimak za nešto drugo?- Miles me pita. U njegovom smo krevetu. Upravo je stigao kući nakon četiri radna dana i iako bi naš dogovor trebao biti samo sex još uvijek smo obučeni. Ne mazimo se. Samo leži pored mene, ispituje me o mom imenu, a meni se ovaj dan koji provodimo sviđa više od bilo kojeg drugog koji smo proveli skupa. Ovo je prvi puta da mi je postavio ikakvo polu-osobno pitanje. Mrzim to što me to pitanje ispunjava svim tim osjećajima nade,a sve što je napravio je pitao me dali mi je Tate nadimak. - Tate je moje srednje ime- rekla sam. -To je djevojačko prezime moje bake. - Koje ti je prvo ime? - Elizabeth. -Elizabeth Tate Collins,- rekao je ,glasom vodeći ljubav sa mojim imenom. Ime mi nikada nije zvučalo tako lijepo kao ovog trenutka, kada ga je on izgovorio. - To je skoro duplo više slogova nego što ga ima moje ime,- rekao je. -To je puno slogova. - Koje je tvoje srednje ime? - Mikel,-odgovorio je. - Ljudi ga uvijek pogrešno izgovore i kažu 'Michael'. To je iritantno. - Miles Mikel Archer, to je jako ime- rekla sam.


Slomljena krila Miles se podigao na lakat i pogledao me mirnog izraza lica. Zataknuo mi je pramen kose iza uha, a očima lutao po licu. - Jeli se ovog tjedna dogodilo išta zanimljivo dok sam radio,Elisabeth Tate Collins?Glas mu je zaigran. Do sada nikada nisam čula notu zaigranosti u njegovom glasu,ali sviđa mi se. Jako mi se sviđa. - Baš i ne, Miles Mikel Archer,- rekla sam smješeći se. - Radila sam prekovremeno. - Još uvijek ti se sviđa tvoj posao?- prstima mi dodiruje lice, klizi preko mojih usana i spušta se prema vratu. - Sviđa mi se.-rekla sam. - Jel se tebi sviđa biti kapetan?- upravo sam mu uzvratila verzijom njegovog vlastitog pitanja. Pomislila sam da je tako sigurnije jer znam da će mi dati samo ono što je voljan uzeti. Očima je pratio put svojih ruku otkopčavajući mi najgornje dugme moje košulje. - Ne volim biti odsutan toliko dugo, pogotovo kada ti živiš preko puta mog stana. Poželim biti kod kuće cijelo vrijeme. Pokušavam zadržati distancu od njegovih riječi, ali ne mogu. Zadihala sam zbog njih, iako je to vjerovatno bio najtiši zvuk zadihanosti koji je ikad sišao s mojih usana. Primjetio ga je. Oči su nam se srele i vidjela sam da se želi odmaknuti. Želi povući to što je rekao jer je u tim riječima postojala nada. On ne govori takve stvari. Znam da će se ispričati. Podsjetit će me da me ne može voljeti i da mi nije namjeravao dati ni taj trun lažne nade. Ne povlači to Miles. Molim te, pusti me da to zadržim. Nekoliko dugih sekundi smo se gledali. Nastavila sam piljiti u njega čekajući povlačenje. Prsti su mu još uvijek na drugom dugmetu moje košulje,ali ne namjerava ga otkopčati. Oči mu se fokusiraju na moje usne, pa na oči, pa opet na usne. - Tate- prošaptao je moje ime tako nježno da nisam sigurna ni da li su mu se usne micale. Nisam stigla ni odgovoriti jer mu je ruka napustila dugme, provukao ju je kroz moju kosu u isto vrijeme kada su mu se usne čvrsto spojile sa mojima. Kliznuo je na mene, a poljubac je trenutno postao intenzivniji. Dubok. Dominantan. Poljubac mu je pun nečega čega nije prije bilo. Pun osjećaja. Pun nade. Do ovog trenutka sam mislila da je poljubac poljubac. Nisam imala pojma da poljupci mogu značiti različite stvari i biti potpuno suprotni jedan od drugoga. Prije sam uvijek osjećala strast, požudu i želju... ali ovoga puta je drugačije. Ovaj poljubac je drugi Miles i u srcu znam da je ovo pravi Miles. Miles kakav je nekada bio. Miles za kojeg ne smijem pitati. ••• Otkotrljao se s mene kada je završio. Zurila sam u strop. Glava mi je puna pitanja, a srce puno zbunjenosti. Ova stvar između nas nije nikada bila laka. Netko bi pomislio da bi ograničavanje samoga sebe na samo sex bila najjednostavnija stvar na svijetu, ali ja preispitujem svaki pokret i svaku riječ koju izgovorim. Nekada samu sebe uhvatim da analiziram svaki njegov pogled koji mi uputi. Ne znam ni što bih iduće tebala napraviti. Da


Slomljena krila ležim ovdje dok ni ne kaže da otiđem? Nikada prije nisam s njim provela noć. Da li da mu se primaknem, zagrlim ga i nadam se da će me zauzvrat držati dok ne zaspemo? Bojim se da bi me odbio. Ja sam glupača. Ja sam glupa, glupa cura. Zašto ovo nebi mogao biti 'samo sex' i za mene? Zašto ne bih mogla doći kod njega,dati mu što želi, uzeti ono što ja želim i otići? Zakrenula sam se na svoju stranu i polako sjela. Posegnula sam na pod za svojom odjećom, ustala i obukla se. Gleda me. Šuti. Izbjegavam pogledati ga dok nisam potpuno obučena i obuvena. Iako želim otpuzati natrag u njegov krevet, umjesto toga sam krenula prema vratima. Nisam se okrenula da ga pogledam dok sam govorila, - Vidimo se sutra Miles.- Došla sam do njegovih ulaznih vrata, a on još uvijek nije progovorio. Nije mi rekao da ćemo se vidjeti sutra, nije me pozdravio. Nadam se da je njegova šutnja dokaz da mu se ne sviđa osjećaj kada netko ode od tebe. Otvorila sam vrata,prešla preko hodnika i ušla u svoj stan. Corbin sjedi na kauču i gleda tv. Pogledao je u vrata kada me čuo da ulazim i prostrijelio me neodobravajućim pogledom. - Razvedri se,- rekla sam ulazeći unutra. Izula sam se pored vrata. - Moraš se naviknuti na to.- Vidjela sam da je zatresao glavom, ali ignorirala sam ga i krenula prema svojoj sobi. - Ševio te iza mojih leđa i lagao mi,- rekao je Corbin. -To nije nešto na što ću se naviknuti. Opet sam se okrenula prema boravku, Corbin je gledao u mene. - Očekivao si da će biti otvoren s tobom u vezi toga? Bože, Corbine. Izbacio si Dillona iz stana jer me gledao na pogrešan način. Corbin je ljutito ustao. - Točno- izderao se. - Mislio sam da te Miles štiti od Dillona, a u stvari je polagao svoja prava na tebe. On je prokleti licemjer i bit ću ljut na njega koliko god to budem želio, pa se ti navikni na to.- Nasmijala sam se jer on nema pravo upirati prstom. - Što je smješno Tate?- pukao je. Vratila sam se u boravak i stala direktno pred njega.- Miles mi nikada nije lagao o onome što želi od mene. Niti jedan put mi nije priredio sranje. Ja sam jedina ženska s kojom je bio u šest godina i ti njega nazivaš licemjerom? - više se nisam ni pokušavala stišati. - Trebao bi se pogledati u ogledalo Corbine. S koliko si cura bio od kad sam se ja uselila? Što misliš koliko njih ima brata koji bi te željeli razbiti kad bi saznali za tebe? Ako je ovdje itko licemjer, to si onda ti. Ruke su mu na kukovima i čvrstim pogledom me gleda u oči. Kada nije odgovorio okrenula sam u namjeri da se vratim u sobu ali ulazna vrata su se otvorila sa kucanjem. Miles. Corbin i ja smo se okrenuli baš kada je glavom provirio unutra. - Jeli sve ok ovdje?- pitao je ulazeći u boravak. Pogledala sam u Cobina, a on je buljio u mene. Podigla sam obrvu čekajući da odgovori na Milesovo pitanje, budući da je on taj koji ima problema. - Jesi li ok Tate?- Miles je ovoga puta pitao konkretno mene. Pogledala sam ga i kimnula.


Slomljena krila - Dobro sam. - rekla sam. - Nisam ja ta koja ima nerealna očekivanja od brata. Corbin je glasno zastenjao, okrenuo se i šutnuo kauč. Miles i ja smo ga promatrali dok je rukama prolazio kroz kosu i čvrsto se stisnuo za stražnji dio vrata. Okrenuo se prema Milesu i teško izdahnuo. - Zašto nisi mogao biti gay? Miles ga je gledao sa opreznom koncentriranošću. Čekam reakciju bar jednog od njih dvojice, da saznam da li mogu disati ili ne. Miles je zatresao glavom, a u isto vrijeme mu se pojavio osmjeh na licu. Corbin se počeo smijati, ali je i zastenjao istovremeno, što je pokazalo da je upravo shvatio uvjete naše veze, iako se još ne slaže s tim. Nasmijala sam se tiho izašavši iz stana, nadajući se da će izgladiti nesuglasice koje su imali od kad sam se ja pojavila. Vrata dizala su se otvorila u predvorju i krenula sam izaći, no Cap je stao ispred njih kao da želi ući. - Krenula si meni? Kimnula sam i pokazala prema gore. - Corbin i Miles su gore, pokušavaju izgladiti stvari. Dala sam im minut na samo. Cap je ušao i pritisnuo dugme za 20-i kat. - Pa, pretpostavljam da me možeš otpratiti kući,- rekao je. Uhvatio se za prečke iza sebe. Stala sam pored njega i naslonila se na zid iza sebe. - Cap, mogu li te nešto pitati? Odgovorio mi je kimanjem glave. - Volim kada mi netko uputi pitanje jednako kao što ih volim postavljati. Spustila sam pogled na svoje cipele i prebacila jedno stopalo preko drugog. - Što misliš da bi moglo natjerati osobu da više nikada ne poželi voljeti? Cap nije odgovorio na moje pitanje barem pet katova. Nakon nekog vremena sam pogledala u njega, gledao je ravno u mene suženih očiju zbog čega je među njima bilo još više bora. - Pretpostavljam da ako čovjek doživi ružniju stranu ljubavi, neće je više željeti doživjeti uopće.- Razmislila sam o njegovom odgovoru,ali nije mi puno pomogao. Ne razumijem kako bi ljubav mogla postati toliko ružna za neku osobu da se ona jednostavno zatvori prema njoj u potpunosti. Dizalo se otvorilo na dvadesetom katu i pustila sam njega da izađe prvi. Otpratila sam ga do njegovog stana i pričekala da otvori vrata. - Tate,- rekao je. Gleda u vrata i ne okreće se dok završava rečenicu. - Nekada čovjekova duša jednostavno nije dovoljno snažna da se odupre duhovima prošlosti.- Otvorio je vrata i ušao. - Možda je taj dečko usput izgubio svoju dušu.- Zatvorio je svoja vrata i ostavio me samu u pokušaju dešifriranja još veće zbunjenosti.


Slomljena krila Poglavlje 26 MILES Šest godina ranije Moja soba je Rachelina soba sada, a Rachelina soba je moja soba. Diplomirali smo, uselili se zajedno i studiramo. Vidiš? Možemo mi to. Ian je unjeo zadnje kutije iz auta. -Gdje da spustim ovu?- -Što je u njoj?-Rachel je pitala. Odgovorio joj je da misli da su u kutiji njeni grudnjaci i gaćice. Nasmjala se i rekla mu da je stavi pored mog ormara. Poslušao ju je. Ianu se sviđa Rachel. Sviđa mu se zato što me ne sputava, sviđa mu se jer želi da dobijem diplomu i završim za pilota. Ona želi da sam sretan. Rekao sam joj da ću biti sretan dok god je ona uz mene,a ona je rekla - Onda ćeš biti sretan zauvijek.Tata me još uvijek mrzi, ali ne želi me mrziti. Pokušava prihvatiti sve to,ali teško mu je. Svima je teško. Rachel ne zanima tko što misli. Njoj je jedino bitno što ja mislim, a ja mislim samo na nju. Naučio sam da će se ljudi prilagoditi na situaciju neovisno o tome koliko ona bila teška. Moj tata i njena mama to možda neće odobravati, ali prilagoditi će se. Rachel možda još nije spremna postati mama, a ja možda još nisam speman postati tata, ali prilagođavamo se. To je ono što se mora dogoditi. To je potrebno za duševni mir. Neophodno čak. ••• - Miles- volim kada izgovori moje ime. Ne izgovara ga uzalud nego samo kada nešto treba. Izgovara ga samo onda kada ga treba izgovoriti. - Miles.- Dva puta ga je izgovorila. Treba nešto sigurno. Okrenuo sam se, a ona je sjedila na krevetu. Gleda me očiju širom otvorenih. - Miles- treći puta. - Miles.- Četvrti. - Boli me.Sranje. Skočio sam iz kreveta i zgrabio torbu. Pomogao sam Rachel da se presvuče i da uđe u auto. Uplašena je. Ja sam vjerovatno uplašeniji od nje. Držao sam ju za ruku dok sam vozio. Govorio sam joj da diše. Ne znam zašto joj to govorim, kada naravno da zna da treba disati. Nisam znao što bih joj drugo rekao. Osjećam se bespomoćno. Možda želi svoju mamu. -Želiš li da ih nazovem?- Odmahnula je glavom. -Ne još,kasnije,- rekla je. Želi da budemo sami, barem za sad. I ja želim da smo sami. Medicinska sestra joj je pomogla da izađe iz auta. Odveli s nas u sobu, a ja sam joj donosio što god joj je trebalo. -Trebaš li leda?- Donjeo sam joj ga.


Slomljena krila - Želiš li hladnu krpu?- Donjeo sam je. - Želiš li da ugasim tv?- Ugasio sam ga. - Želiš li još jednu deku Rahel? Izgledaš kao da ti je hladno- nisam joj donjeo još jednu deku jer joj nije hladno. - Želiš li još leda?- Ne želi više leda. Želi da ušutim. Ušutio sam. - Daj mi svoju ruku Miles.- Pružio sam joj ruku,ali želio sam je povući natrag jer mi je nanosila bol. Svejedno sam joj pustio da me drži. Tiha je, do sada nije pustila ni jedan glas. Samo diše. Nevjerovatna je. Počeo sam plakati iako ne znam zašto. Volim te tako prokleto jako,Rachel. Doktor je rekao da je uskoro gotovo. Poljubio sam ju u čelo. A onda je rodila,ja sam postao tata, a ona mama. - Dječak je,- rekao je doktor. Držala je bebu, držala je moje srce. Beba je prestala plakati i pokušavala progledati. Rachel se smije i plače istovremeno. Zahvaljuje mi se. Ona se meni zahvaljuje. Kao da ona nije ta koja ga je stvorila. Ona je luda. - Volim ga jako Miles,-rekla je još uvijek plačući. - Volim ga jako puno.- - I ja ga volim,-rekao sam joj. Dodirnuo sam ga. Želio sam ga uzeti, ali više želim da ga ona drži. Prelijepa je s njim u naručju. Rachel me pogledala i rekla -Hoćeš li mi molim te sada reći njegovo ime?Nadao sam se da će biti dječak kako bih doživio ovaj trenutak. Nadao sam se da ću joj reći kako će se naš sin zvati jer sam znao da će joj se svidjeti. Nadam se da se sjeća trenutka kada je postala moje sve. Miles će vas odesti do učionice gospodina Claytona, Rachel. - On se zove Clayton,- počela je jecati. Sjeća se. - Savršeno je- rekla je plačnim glasom. Počela je jako plakati i želi da ga uzmem. Sjeo sam na krevet do nje i primio ga. Držim ga. Držim svoga sina. Rachel je položila glavu na moju ruku i oboje smo se zabuljili u njega. Rekao sam da ima crvenu kosu na nju,a ona je rekla da ima moje usne. Odvratio sam da se nadam da će imati njenu osobnost, no ona se nije složila s tim jer je rekla da se nada da će biti na mene. - Učinio nam je život puno boljim,rekla je. - Je.- Mi smo sretnici Miles.- - Jesmo.- Rachel mi je stisnula ruku. Možemo mi to,- prošaptala je. -Naravno da možemo,-odgovorio sam. Clayton je zijevnuo i oboje nas nasmijao. Otkad je je zijevanje postalo tako nevjerojatno? Dodirnuo sam mu prste. Jako puno te volim, Claytone.


Slomljena krila Poglavlje 27 TATE Spustila sam se u stolicu pored Capa, još uvijek obučena u pidžamu . Čim sam došla kući sa posla, učila sam ravno dva sata. Prošlo je deset, ja još uvijek nisam večerala, a to je razlog zašto sada sjedim pored Capa jer je skužio moje navike i naručio nam dvije pizze. Dodala sam mu komad i uzela svoj, zatvorila poklopac stavivši kutiju na pod ispred sebe. Zagrizla sam ogroman zalogaj, ali Cap je zurio u komad koji je držao u ruci. - Zbilja je žalosno što pizza stigne do tebe prije nego policija. Naručio sam je prije samo deset minuta,-rekao je. Zagrizao je zalogaj i zažmirio kao da je to najbolja stvar koju je ikada okusio. Oboje smo završili sa prvim komadom i posegnula sam za drugim. Odmahnuo je glavom kada sam mu ponudila drugi pa sam ga vratila u kutiju. - Pa, ima li ikakvog napretka između dječaka i njegovog prijatelja?- pitao je. Nasmijava me što uporno Milesa oslovljava kao dječak. Kimnula sam i odgovorila punih usta. - Onako -rekla sam. - Imali su uspješnu noć igara, ali mislim da je bila uspješna samo zato što se Miles cijelo vrijeme pretvarao kao da me nema. Znam da se trudi poštovati Corbina, ali znaš, u svemu tome ja se osjećam kao govno. Cap je kimnuo kao da me shvaća. Nisam sigurna da li zapravo shvaća, ali svejedno mi se sviđa što me uvijek pozorno sluša. - Naravno, slao mi je poruke cijelo vrijeme dok je u boravku sjedio pored Corbina, pa eto, barem nešto. Ali tu su onda tjedni poput ovog kada nije ni u istoj državi pa se ponaša kao da ne postojim. Nema poruka, ni poziva. Prilično sam sigurna da misli na mene samo kad sam na 5metara od njega. Cap je odmahnuo glavom. - Sumnjam. Kladim se da taj dječak misli na tebe više nego što bi želio.-Voljela bih vjerovati u te riječi, ali sumnjam da u njima ima istine. -Ali ako i ne misli,-rekao je, - ne možeš se ljutiti na njega zbog toga. To nije dio dogovora, zar ne? Prevrnula sam očima. Mrzim što me uvijek podsjeti na činjenicu da nije Miles taj koji krši pravila dogovora. Ja sam ta koja ima problema sa dogovorom, a to je samo moja krivica. - Kako sam samo upala u ovaj nered?- pitala sam se ne očekujući odgovor. Znam kako sam upala u to, a znam i kako izać iz istoga.. samo što ne želim. - Jesi li ikada čula za onaj izraz 'kada ti život da limun...? - Napravi limunadu,-rekla sam završavajući rečenicu. Cap me pogledao i odmahnuo glavom. - Ne ide tako,-rekao je.- Kada ti život da limun, budi sigurna da znaš u čije ih oči trebaš iscjediti. Nasmijala sam se, uzela još jedan komad pizze i pitala se kako sam kvragu završila sa osamdesetogodišnjakom kao najboljim prijeteljem.


Slomljena krila ••• Corbinov kući telefon nikada ne zvoni, pogotovo ne poslije ponoći. Zbacila sam pokrivače, zgrabila majicu i navukla je preko glave. Ne znam ni zašto se oblačim kada Corbin nije kod kuće, a Miles će doći tek sutra navečer. Došla sam do kuhinje na petom zvonu baš kada se upalila automatska sekretarica. Otkazala sam poruku i podigla slušalicu. - Halo? - Tate?- moja mama je rekla. - O Bože,Tate.- Glas joj je paničan, zbog čega sam i ja odmah počela paničariti. - Šta je bilo? - Avion. Avion se srušio prije otprilike pola sata, a ne mogu dobiti aviokopaniju. Jesi li se čula sa bratom? Koljena su mi klecnula i spojila se sa podom. - Jesi li sigurna da je to njegov avion?pitala sam. Glas mi zvuči toliko preplašeno da ga ni sama ne prepoznajem. Zvuči jednako prestravljeno kao što je bio njen kada se ovo zadnji puta dogodilo. Imala sam šest godina i sjećam se svakog detalja kao da se dogodilo jučer, pa čak i pidžame na mjesece i zvijezde koju sam imala na sebi. Tata je bio na domaćem letu, a mi smo upravo upalili tv poslije večere i vidjeli da se jedan od aviona srušio zbog kvara motora. Svi na tom letu su poginuli. Sjećam se kako sam gledala mamu kako telefonira aviocentrali, hiserično pokušavajući saznati tko je bio pilot. Nakon sat vremena smo saznali da tata nije bio pilot tog aviona, ali tih sat vremena je bilo nastrašnijih sat vremena u našim životima. Do sada. Otrčala sam u svoju sobu, zgrabila mobitel sa noćnog ormarića i odmah birala njegov broj. - Jesi li ga probala nazvati?- pitala sam mamu dok sam se vraćala u boravak. Krenula sam prema trosjedu, ali iz nekog razloga mi se pod činio udobnijim. Ponovo sam kleknula,kao da se molim. Pretpostavljam da zapravo to i radim. - Jesam. Zovem ga non-stop, ali stalno dobivam govornu poštu. To je glupo pitanje. Naravno da ga je probala zvati. Svejedno i ja probavam,ali ide direktno na govornu. Pokušala sam ju utješiti, ali unaprijed znam da neće biti koristi. Dok ne čujemo njegov glas, tješenje neće pomoći. - Nazvat ću aviokompaniju,-rekla sam. - Nazvat ću te kada saznam nešto.- Nije me ni pozdravila. Kućnim telefonom sam nazvala kompaniju, a mobitelom Milesa. Ovo je prvi puta da biram njegov broj. Molim se da se javi, jer koliko god sam smrtno uplašena zbog Corbina, isto tako mi se vrti po glavi da Miles radi za istu aviokompaniju. Muka mi je. - Molim?- Miles se javio na drugom zvonu. U glasu mu čujem oklijevanje, kao da nije siguran zašto zovem. - Miles,-rekla sam mahnito i sa olakšanjem. - Jel on ok? Jel Corbin ok?- Nastala je pauza. Zašto šuti? - Na šta misliš?


Slomljena krila - Avion,-brzo sam rekla. - Mama me nazvala. Avion se srušio, a Corbin se ne javlja. - Gdje si?- pitao me odmah. Rekla sam da sam u stanu. - Otključaj mi. Otišla sam do vrata i otključala ih. Otvorio je vrata još uvijek držeći telefon na uhu. Čim me vidio, odmaknuo je telefon, požurio do boravka i upalio tv. Prebacivao je programe dok nije naišao na vijesti. Otipkao je neke brojeve na mobitel, zatim se okrenuo i požurio prema meni. Uzeo je moju ruku u svoju. - Dođi,-rekao je i privukao me sebi. - Siguran sam da je dobro. Kimnula sam mu u prsa ali pričanje nije pomagalo. - Gary?- rekao je kada se netko javio.- Miles je. Da,da, čuo sam. Tko je bila posada?- pitao je a zatim je nastala dugačka pauza. Toliko sam uplašena, da ne mogu pogledati u njega. Prestravljena sam. -Hvala.- Poklopio je. - On je dobro, Tate.- rekao je. - I Corbin i Ian su dobro. Rasplakala sam se od olakšanja. Miles me posjeo na trosjed, a onda me privukao sebi. Uzeo mi je mobitel iz ruke i otipkao nekoliko brojeva prije nego što je prinjeo mobitel uhu. - Hej, Miles je. Corbin je dobro.- šutio je nekoliko sekundi. - Da, i ona je dobro. Reći ću joj da vas nazove ujutro. Prošlo je još nekoliko sekundi prije nego što je pozdravio i poklopio. Spustio je mobitel pored sebe. - Tvoja mama.- Kimnula sam. Već sam znala s kim je pričao. Zbog te jednostavne geste, zbog toga što je nazvao moju mamu sam se još više zaljubila u njega. Poljubio me u tjeme i utješno trljao po ruci. - Hvala ti Miles,,- rekla sam. Nije rekao nema na čemu, jer misli da nije napravio ništa na čemu se treba zahvaljivati. - Jesi li ih poznavao?-pitala sam. - Posadu na tom avionu? - Ne. Bili su iz drugog hub. Imena mi nisu zvučala poznato. Moj mobitel je zavibrirao, pa mi ga je Miles dodao. Pogledala sam u njega i vidjela da sam dobila poruku od Corbina. Corbin: U slučaju da si čula za nesreću, ja sam ok. Zvao sam glavni ured, i Miles je isto dobro. Molim te reci mami ako čuje za to. Volim te. Zbog ove poruke sam osjetila još veće olakšanje, sad kada sam sto posto sigurna da je on na sigurnom. - Corbin je poslao poruku,-rekla sam mu. - Kaže da si ti ok. U slučaju da se brinem. Miles se nasmijao. -Znači provjerio je gdje sam? Znao sam da me ne može mrziti zauvjek. Nasmijala sam se. Drago mi je što je Corbin želio da znam da je i Miles ok. Nastavio me grliti,a ja sam uživala u svakom trenutku njegove nježnosti. - Kada on treba doći kući? - Za dva dana- odgovorio je. - Kad si ti stigao? - Prije otprilike dvije minute, stavio sam mobitel na punjenje kada si me nazvala. - Drago mi je da si se vratio.- Nije odgovorio. Nije mi rekao da je i njemu drago što je kod kuće. Umjesto da mi kaže nešto što bi mi pružalo lažnu nadu, poljubio me.


Slomljena krila - Znaš,- rekao je povlačeći me na svoje krilo, - mrzim okolnosti koje su krive za to što vjerojatno nisi imala vremena obući hlače, ali drago mi je što ih nemaš.- Kliznuo je rukom uz moja bedra i privukao me još bliže sebi. Poljubio me u vrh nosa, a onda u bradu. - Miles?- prošla sam rukama kroz njegovu kosu, spustila se do vrata i zaustavila mu se na ramenima. - Bojala sam se i za tebe,- prošaptala sam. - Zato mi je drago što si se vratio. Oči su mu se raznježile, a crte zabrinutosti su nestale. Iako ne znam ništa o njegovoj prošlosti ni o njegovom životu, primjetila sam da nije nikoga nazvao kako bi im javio da je ok. Žao mi ga je,zbog toga. Odvojio je svoje oči od mojih i spustio je pogled na moja prsa. Uhvatio je rub moje majice i polako je prevukao preko moje glave. Ostala sam samo u gaćicama. Nagnuo se naprijed, omotao ruke oko mojih leđa i privukao me na svoja usta. Usne su mu se nježno sklopile oko moje bradavice, a moje oči su se zatvorile same od sebe. Kožu su mi prekrili trnci dok je rukama istraživao svaki goli dio mojih leđa i bedara. Usnama je prelazio na drugu dojku kada je podvukao ruke ispod mojih gaćica do kukova. - Mislim da ću ih morati poderati, jer sam siguran da ne želim da mi ustaješ iz krila,rekao je. Nasmijala sam se i odgovorila da mi ne smeta. Osjetim njegov smješak na svojoj koži dok rukama vuče elastičnu pasicu mojeg rublja. Povukao ih je na jednu stranu,ali nije ih uspio rasparati. Pokušao je poderati drugu stranu, ali nedaju se. - Uvlačiš mi gaće u guzicu,-rekla sam kroz smjeh. Ispustio je frustrirani izdah. - Ovo izgleda puno više sexy kada to rade na tv-u.- Pomaknula sam se i sjela uspravnije. - Probaj ponovo,- hrabrila sam ga. - Možeš ti to Miles.- Zgrabio je lijevu stranu gaćica jako ih povukavši. -Auuu!- viknula sam, naginjući se u stranu na koju ih je vukao kako bih umanjila bol od urezivanja u kožu. Opet se nasmijao i spustio lice na moj vrat. - Oprosti, imaš li škare?-pita. Smrkla sam se na pomisao da mi prilazi sa škarama. Odmaknula sam se od njega i ustala, zatim sam skinula gaćice i šutnula ih od sebe.- Moj ne uspjeli pokušaj da budem sexy se totalno isplatio kada gledam tebe kako ti to radiš.rekao je. Smješeći se rekla sam,- Zbog svog propalog pokušaja da budeš sexy zapravo i jesi sexy. Moj komentar ga je nasmijao. Došla sam do njega i opet mu sjela u krilo. Namjestio me tako da su mi noge opet raširene preko njega. - Moji neuspjesi te napaljuju?- zafrkantski je pitao. - O da- prela sam. - Jako.- Ruke su mu opet na meni, lutaju preko mojih leđa i ruku. – Sviđao bih ti se u dobi kad sam imao između 13 - 16 godina.-rekao je. - Bio sam neuspješan u skoro svemu,a pogotovo u nogometu. Osmjehnula sam se.- E sad me baš zanima, pričaj mi. - U nogometu,- rekao je prije nego što je usne naslonio na moj vrat. Poljucima se dizao prema uhu. –I u jednom semestru iz geografije. - Sranje.- stenjala sam. –To me baš napaljuje. Primaknuo je svoje usne mojma i nježno me poljubio. Jedva da me dodiruje svojim usnama. - Bio sam loš I u ljubljenju. Jako loš. Jedan put sam skoro jezikom utušio jednu curu.Nasmijala sam se.-Želiš li da ti pokažem?- Čim sam kimnula premjestio nas je na trosjedu


Slomljena krila tako da sam ja ležala na leđima, a on na meni. –Otvori usta.- Otvorila sam ih. Spustio je svoja usta na moja I gurnuo jezik unutra, pokazujući mi nešto što je najvjerojatnije bio najgori pojubac koji sam ikada doživjela. Gurala sam ga u prsa u namjeri da izvadim njegov jezik iz svojih usta,ali nije ni mrdnuo. Okrenula sam lice na lijevo, a on me počeo lizati po obrazu zbog čega sam se još više smijala. - O moj Bože, ovo je bilo grozno Miles Odmaknuo je usne I spustio se na mene. –Popravio sam se. Kimnula sam. –Jesi,- rekla sam svesrdno se slažući. Oboje se smješimo. Opušten izraz njegovog lica me ispujava sa toliko puno osjećaja da ih uopće ne mogu ni početi razvrstavati. Sretna sam jer nam je zabavno. Tužna sam jer nam je zabavno. Ljuta sam jer nam je zabavno I zato želim puno više od ovoga. Želim puno viš od njega. U tišini smo buljili jedno u drugo, dok on nije lagano spustio glavu I utisnuo dugačak poljubac na moje usne. Spuštao je nježne poljupce po cijelim mojim ustima sve dok nisu postali duži I intenzivniji. Jezikom je dodirnuo moje usne i tada je zaigranost nestala. Postalo je ozbiljno jer su naši poljupci žurniji,a odjeća se komad po komad pridružuje mojoj na podu. - Trosjed ili krevet?- prošaptao je. - Oboje,- odgovorila sam. Poslušao je. Zaspala sam u svom krevetu. Pored Milesa. Nijedno od nas nikada prije nije zaspalo nakon sexa. Jedno od nas dvoje uvijek otiđe. Koliko god da se trudim uvjeriti samu sebe da to ne znači ništa, znam da znači. Svaki puta kad smo skupa otvori mi se mrvicu više. Bio to komadić njegove prošlosti ili vrijeme provedeno bez sexa ili čak vrijeme koje provedeno u spavanju sve više I više mi daje sebe, malo po malo. Imam osjećaj da je to I dobro I loše. Dobro je zato što želim I trebam puno više od njega, tako da je svaki komedić koji dobijem dovoljan da me zadovolji kada me počne zabrinjavati sve ono što ne dobivam od njega. Isto tako je I loše jer svaki puta kada dobijem komadić njega, neki drugi njegov dio se još više distancira. Vidim mu u očima da je zabrinut da mi daje nadu I bojim se da će se jednoga dana potpuno povući. Srušiti će se sve što sam imala s njim. To je neizbježno. Toliko je nepopustljiv o stvarima koje ne želi u životu da počijem shvaćati koliko je zapravo ozbiljan. Koliko god da pokušavam zaštititi svoje srce od njega, bemisleno je. Eventualno će ga slomiti, dok mu ja I dalje dopuštam da ga ispunjava. Svaki puta kad sam s njim sve više I više mi ispunjava srce I kako ga više ispunjava komadićima sebe toliko će biti bolno kada ga isčupa iz mojih prsa kao da tamo nikada nije ni pripadalo. Čula sam da mu mobitel vibrira I osjetila da se okrenuo I posegnuo da ga uzme sa noćnog ormarića. Misli da spavam pa mu ni ne pokazujem drugačije. - Hej- prošaptao je. Nastala je dugačka pauza , a ja sam počela paničariti u sebi, pitajući se s kime razgovara.- Da, žao mi je. Trebao sam nazvati. Mislio sam da spavaš.


Slomljena krila Srce mi se popelo u grlo, puže prema gore u pokušaju da pobjegne od Milesa I cijele ove situacije. Po mojoj reakciji na taj poziv ono zna da je u nevolji. Ušlo je u način bori se ili bježi, a u ovom trenutku radi sve što može da pobjegne. Ne krivim ga. - Volim I ja tebe tata. Srce mi se spustilo natrag kroz grlo i vratilo se na mjesto di je i bilo. Za sad je sretan. Ja sam sretna. Sretna sam što zapravo ima koga nazvati. U istom trenutku sam se sjetila koliko malo znam o njemu. Koliko mi malo pokazuje. Koliko skriva samoga sebe od mene, tako da kad se napokon slomim to ne bude njegova krivica. To neće biti lagani prekid, biti će spor I bolan, ispunjen trenucima poput ovoga koji me razdiru. Trenucima kada misli da spavam,a on se iskrade iz mog kreveta. Trenucima kada žmirim I slušam kako se oblači. Trenucima kada pazim da polako dišem u slučaju da me gleda kada se nagne da me poljubi u čelo. Trenucima kada odlazi. Jer on uvijek odlazi.


Slomljena krila Poglavlje 28 MILES Šest godina ranije

- Što ako bude gay?- Rachel me pitala. – Bi li ti to smetalo?- Sjedimo na bolničkom krevetu dok ona drži Claytona. Ja sjedim na podnožju kreveta, okrenut prema njoj i promatram ju kako se zagledala u bebu. Postavlja mi neka nasumična pitanja i nada se da neću pogrešno odgovoriti. Ona smatra da je sada vrijeme da pričamo o takvim stvarima kako u budućnosti ne bi dolazilo do nesuglasica u odgoju. - Smetalo bi mi samo kada bi mislio da ne može pričati sa nama o tome. Želim da zna da s nama može pričati o svemu.- Rachel se nasmijala Claytonu, ali znam da je taj osmjeh zbog mene, tj zato što joj se sviđa moj odgovor. -Što ako ne bude vjerovao u Boga?- pitala je. –Može vjerovati u šta god hoće. Ja samo želim da ga njegova vjera ili nedostatak istog čini sretnim. – Opet se nasmijala. -Što ako napravi nekakav odvratan, gnusan, bezosjećajan zločin i dobije doživotnu kaznu?- -Preispitivao bih sam sebe u čemu sam pogriješio kao otac,- rekao sam joj. Pogledala me.- Pa, sudeći prema odgovorima ovog ispitivanja uvjerena sam da nikada neće počiniti zločin jer ti već jesi najbolji tata kojeg sam ikada upoznala.- Sada je ona mene nasmijala. Oboje smo pogledali u vrata kada su se otvorila i kada je ušla sestra. Na licu joj je bio osjeh pun žaljenja. –Vrijeme je.- rekla je. Rachel je zastenjala, a ja nisam imao pojma na šta je sestra mislila. Rachel je skužila da sam zbunjen pa je rekla,- Obrezivanje.Želudac mi se stisnuo. Znam da smo pričali o tome tokom trudnoće, ali sada se premišljam jer znam kroz što će proći. –Nije to tako strašno,-rekla je sestra. –Umrtvimo ga prije svega.- Došla je do Rachel i krenula uzimati Claytona iz njenih ruku , ali ja sam se nagnuo prema njoj. –Čekajte,- rekao sam. –Dajte da ga prvo malo uzmem.- sestra se odmakula,a Rachel mi je dala bebu. Digao sam ga ispred sebe i rekao,- Oprosti Claytone. Znam da će te boljeti i da je to oduzimanje muškosti, ali...- -On ima samo jedan dan,Rachel se ubacila smješeći se. –Teško da već ima išta što će mu oduzeti muškost.Ušutkao sam je. Rekao sam joj da je ovo trenutak između oca i sina i da se mora pretvarati kad da nije tu. –Ne brini,mama je izašla van,-rekao sam mu,namigujući Rachel. –Govorio sam, znam da je to skoro oduzimanje muškosti, ali kasnije ćeš mi biti zahvalan. Pogotovo kad budeš stariji i kada kreneš izlaziti sa curama. Ja se nadam da to neće biti prije 18-e godine, ali najvjerojatnije će to biti oko 16-e. Barem je meni bilo.- Rachel se nagnula i posegnula za njm. –Dosta je povezivanja,- nasmiijala se. –Mislim da moramo odrediti granice tata-sin razgovora.- Brzo sam ga poljubio u čelo i dao ga Rachel. Napravila je što i ja i dala ga sestri. Oboje smo gledali za sestrom dok ga je iznosila iz


Slomljena krila sobe. Pogledao sam u Rachel i lagao pored nje u krevet. –Sami smo,-prošaptao sam. – Hajmo se ljubiti.- Napravila je grimasu. –Trenutno se ne osjećam sexy,-rekla je. –Trbuh mi je mlohav, sise su mi natečene i žudim za tuširanjem, ali sada me sve previše boli da bi uopće pokušala doći do tuša.- Pogledao sam u njena prsa i povukao ovratnik njene bolnčke spavaćice. Virnuo sam unutra i osmjehnuo se. –Koliko dugo će biti ovakve?Namijala se i odgurnula mi ruku. –Pa, jel te bole usta?- Gledala me kao da ne razumije moje pitanje, pa sam joj pojasnio. –Pitam se da li te bole usta jednako kao ostatak tvog tijela, jer ako te ne bole, želim te poljubiti.- Osmjehnula se. –Ne bole me usne.- Podigo sam se na lakat kako se ona nebi morala okretati prema meni. Pogledao sam dolje u nju i odjedan put se vidjeti ju ispod sebe činilo drugačije. Čini se stvarno. Do jučer se zbilja činilo kao da se igramo obitelji. Naravno da su naša ljubav i veza stvarni, ali dok sam svjedočio njenom rađanju moga sina, sve što sam osjećao prije tog trenutka se činilo kao dječja igra u usporedbi što sada osjećam prema njoj. -Volim te Rachel. Volim te više nego što sam te volio jučer.- Gledala je u mene kao da točno razumije o čemu pričam. –Ako me danas voliš više nego jučer, onda ne mogu dočekati sutra,-rekla je. Moje usne su se susrele s njenima i poljubio sam je. Ne zato što bih trebao, nego zato što moram. ••• Stojim ispred Racheline bolničke sobe. Ona i Clayton su unutra spavaju. Sestra je rekla da skoro nije ni plakao,siguran sam da to govori svim roditeljima,ali svejedno joj vjerujem. Izvadio sam mobitel da pošaljm Ianu poruku. Ja: Obrezan je prije par sati. Podnjeo je to kao veliki. Ian: Auć. Večeras ću doći da ga upoznam. Tu sam u sedam. Ja: Vidimo se. Moj tata je išao prema meni,a u rukama je nosio dvije kave pa sam gurnuo mobitel u stražnji džep. Dao mi je jednu šalicu. –Liči na tebe,-rekao je. Još uvijek pokušava prihvatiti sve to. –Pa, ja ličim na tebe,-rekao sam. –Nazdravimo za jake gene.- Podigao sam šalicu u vis, a tata se nasmješio i kvrcnuo svojom šalicom od moju. Pokušava. Naslonio se na zid i spustio pogled na svoju kavu. Želi nešto reći,ali teško mu je. -Što je?- pitao sam potičući ga da mi kaže. Podigao je pogled sa šalice i pogledao me u oči. –Ponosim se tobom,- iskreno je rekao. To je bila jednostavna izjava od samo tri riječi. To su bile tri najdojmljivije riječi koje sam ikada čuo. -Nravno, to nije ono što sam ja želio za tebe. Nitko ne želi gledati svoga sina kako postaje otac sa 18,ali... ponosan sam na tebe. Na to kako se nosiš sa time,na to kako se ponašaš prema Rachel.- Nasmijao se. –Tešku situaciju si učinio boljom, a iskreno, to je više nego što bi većina odraslih napravila.- Nasmijao sam se i zahvalio mu. Mislio sam da je razgovor završio,ali nije.


Slomljena krila -Miles,-rekao je,želeći nastaviti. –Što s tiče Lise... i tvoje mame?- Podigao sam ruku kako bih ga prekiuo. Ne želim o ovome danas razgovarati. Ne želim da se ovim danom brani od onoga što je napravio mojoj majci. –U redu je tata. Pričat ćemo o tome drugi puta.Odbio je. Rekao je da moramo to raspraviti sada. Rekao je da je to bitno. Želio sam reći da nije. Želio sam mu reći da mi je bitan samo Clayton. Želim se usredotočiti na Clayotna i Reachel i zaboraviti na činjenicu da je moja tata čovjek i da griješi kao i svi ostali. Nisam rekao ništa od toga, nego sam ga slušao. Zato što mi je on otac.


Slomljena krila Poglavlje 29 TATE

Miles: Što radiš? Ja: Pišem zadaću.. Miles: A da uzmeš pauzu i odemo se okupati? Ja:???? Veljača je. Miles: Krovni bazen je grijan. Bit će otvoren još sat vremena. Buljila sam u poruku i automatski pogledala u Corbina. – Ovdje ima krovni bazen?- Corbin je kimnuo ali nije odvratio pogled od TV-a. – Aha. Uspravila sam se. – Zezaš me? Otkad živim ovdje, a to je već dugo, ti mi ni jednom nisi spomenuo da na krovu ima grijani bazen?- Sada je pogledao u mene. – Ja mrzim bazene. Uuuh. Mogla bi ga pljusnuti. Ja: Corbin mi nije spomenuo da imamo bazen. Bit ću kod tebe čim se presvučem. Miles: ;) ••• Čim sam zatvorila vrata njegovog stana shvatila sam da uopće nisam pokucala. Ja uvijek kucam. Pretpostvaljam da je to što sam rekla da dolazim kod njega kad se presvučem bilo dovoljno, ali po načinu na koji me Miles gledao sa praga svoje spavaće sobe zaljučujem da mu se ne sviđa to što nisam pokucala. Zaustavila sam se u boravku i pogledala ga, procjenjujući njegovo raspoložnje. –Ti si u bikiniju,- rekao je. Pogledala sam dolje na sebe. – I hlačicama,- branila sam se. Vratila sam pogled na njega. – Što bi ljudi trebali obući kad se kupaju u veljači? Još uvijek je stajao na pragu svoje sobe i buljio u ono što sam obukla. Iznenada, osjećala sam se neugodno i pregolo. Trznuo je glavom i napokon krenuo prema meni. – Ja ...- Još uvijek je buljio u moj bikini.- Nadam se da gore nema nikoga, jer ako ti ideš u tom kupaćem, meni je neugodno ići u ovom šorcu.- Pogledao je dolje u svoje hlačice, u očitu izbočinu u njima. Nasmijala sam se. Zapravo mu se sviđa moj kupaći. Još jednom je iskoračio prema meni i kliznuo rukom po stražnjoj strani mojih hlačica,a onda me povukao na sebe. – Predomislio sam se,- rekao je smješeći se. – Želim ostati ovdje. Odmah sam odmahnula glavom. –Ja idem na kupanje. Ti možeš ostati ovdje ako hoćeš, ali ostat ćeš sam.


Slomljena krila Poljubio me,a onda me gurnuo leđima na vrata i rekao,- Onda pretpostavljam da i ja idem na kupanje. ••• Miles je unjeo lozinku za ulaz na krov, a onda mi je otvorio vrata. Laknulo mi je što smo sami gore, a i ostala sam iznenađena kako je prekrasno uređeno. Bazen je izgledao kao da nema kraj, s pogledom na grad i bio je omeđen terasom i pletenim stolicama , a na suprotnom kraju je bio uzdignut bazen s grijanjem. – Ne mogu vjerovati da se nijedan od vas dvojice nije sjetio reći mi do sada,- rekla sam. – Prošli su mjeseci od kad sam se uselila. Miles je uzeo moj ručnik i spustio ga na jedan od stolova koji su okruživali bazen. Vratio se do mene i otkopčao dugme mojih hlačica. – Ovo je zapavo prvi puta da sam ovdje gore.- Otkopčao ih je i svukao sa mojih kukova. Usne su mu blizu mojih, a izraz lica zaigran. – Hajde,- prošaptao je. – idemo se navlažiti. Šutnula sam svoje hlačice u isto vrijeme kada je on skinuo svoju majicu. Zrak je nevjerojatno hladan, ali para koja se uzdiže iz vode je obećavajuća. Otišla sam do plitkog dijela do stepenica kako bih sišla, a Miles je naglavce zaronio u dubioki dio bazena. Ušla sam, toplina vode mi je progutala noge, pa sam brzo sišla niz ostatak stepenica. Prehodala sam bazen, došala do kraja, naslonila ruke na betonski rub i bacila pogled na grad. Miles je doplivao iza mene,zarobio me prsa naslonivši na moja leđa, stavivši ruke na rub sa obje moje strane. Naslonio je glavu na moje rame i oboje smo upijali pogled. - Prekrasno je,-prošaptala sam. Šutio je. U tišni smo promatrali grad jako dugo,barem mi se činilo tako. Svako malo bi u ruku uhvatio vode i polio mi po ramenima da ih ugrije. – Jesi li od uvijek živio u San Franciscu?- Pitala sam ga. Okrenula sam se leđima prema rubu,a licem prema njemu. Zadražao je ruke oko mene i kimnuo. – Živio sam blizu,- rekao je još uvijek gledajući grad preko moga ramena. Htjela sam ga pitati gdje, ali nisam. Po govoru njegovog tijela sam skužila da ne želi pričati o sebi. Nikada to ne želi. – Jesi li ti jedinac?-pitala sam iskušavajući granice. –Imaš li braće ili sestara? Sada me pogledao, u oči. Usne je spojio u čvrstu, uzrujanu crtu. –Šta izvodiš Tate?- nije me to pitao na ružan način,ali ne postoji način da to pitanje zvuči lijepo. - Samo pokušavam započeti razgovor, - rekla sam. Glas mi je nježan i zvuči uvrijeđeno. - Mogu smisliti puno drugih tema o kojima možemo pričati,umjesto da to bude o meni. Ali to je sve o čemu želim pričati Miles. Kimnula sam,shvativši da zapravo ne kršim njegova pravila nego ih samo malo obilazim. To mu nije po volji. Opet sam se okrenula prema rubu. On je još uvijek u istoj pozi, stisnut uz mene, ali sada je drugačije. Ukočen je. Želi se zaštititi i obraniti. Ne znam ništa o njemu. Ne znam niti jednu stvar o njegovoj obitelji,a on poznaje moju. Ne znam niti jednu stvar o njegovom djetinjstvu, a on je spavao u mom krevetu iz


Slomljena krila djetinjstva. Ne znam zbog kojih tema niti kojih postupaka će se zatvorti,ali nemam što skrivati od njega. Vidi me točno onakvu kakva jesam. Ja njega ne vidim uopće. Digla sam ruku i brzo obrisala suzu koja mi je nekako pobjegla niz obraz. Apsolutno zadnja stvar koju želim je da me vidi kako plačem. Znam da mi je ovo otišlo pre daleko da bi ovo nastavila gledati kao usputni sex, a otišlo je pre daleko da bih mogla prekinuti s tim. Bojim ga se izgubiti zauvijek, pa se prodajem za malo i uzimam što god mogu dobiti od njega, iako znam da zaslužujem bolje. Miles mi je stavio ruku na rame i okrenuo me prema sebi. Gledala sam dolje u vodu pa mi je stavio prst pod bradu i podigao mi lice prema sebi. Dopustila sam mu da mi podigne lice prema sebi,ali nisam ga pogledala u oči. Gledala sam gore i desno, i pokušavala sam treptanjem zadržati suze. - Oprosti. Ne znam ni zbog čega se ispričava, a nisam sigurna ni da on zna zbog čega se ispričava. Međutim oboje znamo da je moje plakanje povezano s njim, pa se vjerojatno ispričava zbog toga; zato što zna da mi nije sposoban dati ono što ja želim. Privukao me na svoja prsa. Naslonila sam uho na njegovo srce, a on je naslonio svoju glavu na moju. - Misliš li da trebamo prekinuti?-tiho je pitao. U glasu mu čujem strah,kao da se nada da će moj odgovor biti ne, a opet ,kao da se osjeća primorano pitati me. - Ne. - prošaptala sam. Glasno je izdahnuo. Zvučalo je kao izdah olakšanja, ali nisam sigurna. – Ako te pitam nešto, hoćeš li biti iskrena?- Slegnula sam ramenima jer nema šanse da mu potvrdno odgovorim dok prvo ne čujem što me želi pitati. – Jesi li još uvjek sa mnom jer misliš da ću se predomisliti? Jer misliš da postoji šansa da se zaljubim u tebe? To je jedini razlog što sam još uvijek s tobom Miles. Nisam to rekla na glas. Nisam ništa rekla. - Zato što ne mogu Tate. Ja jednostvno...- Glas mu se izgubio, ušutio je. Analiziram njegove riječi i činjenicu da je rekao ne mogu umjesto ne želim. Želim ga pitati zašto ne može? Da li se boji? Da li zbog toga što nisam za njega? Boji se da će mi slomiti srce? Ne pitam ga ništa, jer ni jedan odgovor na ova pitanja me ne bi donjeo olakšanje. Ni jedan od ovih scenarija nije dovoljan razlog da odbaciš svoga srca sreću. To je razlog što ga ne pitam ništa, jer osjećam da možda nisam spremna za istinu. Možda podcjenjujem što god da se dogodilo u njegovoj prošlosti što ga je učinilo ovakvim, jer nešto se dogodilo. Nešto s čime sasvim sigurno nemam iskustva čak i kada bih saznala što je to bilo. Nešto mu je ukralo njegov duh i dušu, baš kako je Cap i rekao. Još više me stegnuo svojim rukama,a jačina kojom me drži ima značenje. To je više od držanja u naručju, više od grljenja. Drži me kao da se boji da ću se utopiti ako me pusti. - Tate,-šaptao je. – Znam da ću požaliti što ti ovo govorim,ali želim da to znaš.- Povukao se natrag onoliko koliko je bilo dovoljno da usnama dira moju kosu,a onda me opet čvrsto stegnuo. – Kad bi bio sposoban voljeti nekoga...to bi bila ti.- Srce mi je napuklo od ovih riječi i osjetila sam kako se nada uljeva unutra,a zatim opet curi van iz njega. –Ali nisam sposoban. Pa ako ti je ovo preteško...


Slomljena krila - Nije.- Prekinula sam, ga čineći što god sam mogla da ne završi. Nekako sam smogla snage da ga pogledam u oči i kažem mu najveću laž koju sam ikada u životu slagala. – Sviđa mi se baš ovako kako je.- Zna da lažem. Vidim sumnju u njegovim zabrinutim očima, ali svejedno je kimnuo. Pokušavam mu skrenuti misli s toga kako me ne bi prokužio, pa sam mu lagano obavila ruke oko vrata. Pozornost su mu privukla vrata koja su se sada otvarala. I ja sam se okrenula i ugledala sam Capa kako se polako vuče prema povišenom dijelu krova. Otišao je do prekidača na zidu i ugasio mlaznice u bazenu. Krenuo je natrag,ali krajičkom oka nas je primjetio u kutu bazena. Okrenuo se prema nama stojeći ni 2 metra od nas. - Jesi li to ti Tate?-pitao je žmirkajući. - Ja sam,- rekla sam,još uvijek stojeći u istoj pozi kao i Miles. - Hmmm,- Cap je promrmljao obaćajući nam se obojma. – Jeli vam itko ikada rekao da ste savršen par? Trgla sam se jer znam da ovo baš i nije najbolji trenutak da Miles to čuje, pogotovo nakon onog neugodnog razgovora koji smo imali. Isto tako znam što je Cap smjerao s tom izjavom. – Ugasiti ćemo svjetla kada budemo odlazili Cap,-Miles je rekao,ignorirajući Capovo pitanje preusmjeravajući razgovor. Cap je suzio oči prema njemu, odmahnuo glavom kao da je razočaran i krenuo se okretati pema vratima, - To je bilo retoričko pitanje- promrmljao je. Vidjela sam da je dignuo ruku do čela i salutirao zraku ispred sebe. – Laku noć Tate,-glasno je rekao. - Laku noć Cap.- I Miles i ja smo gledali za njim dok se vrata nisu zatvorila. Povukla sam ruke s njegovog vrata i lagano ga gurala u prsa dok se nije odmaknuo kako bih ga mogla obići- unatraške sam plivala prema drugom kraju bazena. - Zašto si uvijek tako nepristojan prema njemu?-pitala sam. Miles se sagnuo u vodi, ispružio je ruke ispred sebe i odgurnuo se od zida. Plivao je prema meni,a oči su mu bile fokusirane na moje. Ja sam plivala unatrag dok leđima nisam dodirnula zid. Nastavio je prema meni, skoro se zabijajući u mene, ali zaustavio zgrabivši rub sa obje strane moje glave,stvarajući val koji mi je zapljusnuo prsa. - Nisaam nepristojan prema njemu.- Usnama mi je dodirnuo vrat, nježno ga ljubeći, krećući se prema gore dok mu usne nisu bile blizu moj uha. – Samo ne volim odgovarati na pitanja. Misim da sm to već zaključili. Odmaknula sam se za par centimetara kako bih mu vidjela lice. Pokušala sam se usredotočiti na njegove oči, ali na usnama mu se zadržalo par kapljica vode, pa je bilo teško ne buljiti. – On je stariji čovjek, ipak. Ne bi trebao biti nepristojan prema straijim ljudima, a i vraši je zabava, kada ga upoznaš. Miles se kratko nasmijao.– Sviđa ti se,ha?- zabavljao se.


Slomljena krila Kimnula sam. – Da,jako mi se sviđa. Ponekad mi je draži on nego ti.- Sada se glasno nasmijao,opet se nagnuo prema naprijed i poljubio me u obraz. Ruke je stavio na moj potiljak, a pogled mu je pao na moje usne. – Sviđa mi se što ti je drag,-rekao je pogledavši me u oči. – Neću više biti nepristojan prema njemu. Obećavam. Zagrizla sam usnu kako ne bi vidio koliko se jako želim nasmijati zbog činjenice da mi je nešto obećao. To je bilo jednostavno obećanje, ali svejedno mi se svidjelo. Rukom je kliznuo oko moje čeljusti ,a palac mi je stavio na usnu. Odmaknuo ju je od zubi. – Što sam ti rekao za skrivanje osmjeha?- Donju usnu mi je povukao svojim zubima i lagano je zagrizao,a onda pustio. Imala sam osjećaj kao da se temperatura vode u bazenu podigla za dvadeset stupnjeva. Stustio je usta na moj vrat i ispustio težak izdah na moju kožu.. Nagnula sam glavu i spustila je između ruba bazena dok me ljubio po vratu. – Ne želim više plivati,- rekao je penjući se usnama od korijena vrata natrag do usta. – Pa,što onda želiš?-slabašno sam prošaptala. - Želim tebe,- bez oklijavanja je rekao. – Pod mojim tušem. Od pozadi. Progutala sam ogromnu knedlu i osjetila kako mi se spušta niz grlo do želuca. - Wow, to je vrlo izravno i konkretno. - I u mom krevetu isto,- šaptao je. – Sa tobom gore,još uvijek mokri od tuširanja.- Oštro sam udahnula,a oboje smo čuli drhtanje mog daha kada sam izdahnula. – Dobro,- pokušala sam reći,ali poljubio me prije nego što sam riječ izgovorila do kraja. I još jednom je razgovor koji mi je trebalo ovoriti oči gurnut u stranu kako bi napravio mjesta za jedinu stvar koju mi je voljan dati.


Slomljena krila Poglavlje 30 MILES Šest godina ranije Tiho smo otišli do prazne čekaonice. Tata je prvi sjeo, a ja sam sjeo preko puta njega. Čekao sam njegovo priznanje, ali on ne zna da mi zapravo i ne treba. Znam za njegovu vezu sa Lisom. Znam koliko već traje. –Tvoja mama i ja...- gledao je u pod. Ne može me čak ni pogedati u oči. – Odlučili smo se rastati kada si imao šesnaest godina. Budući da putujem koliko putujem bilo je financijski isplativije sačekati da maturiraš prije nego što predamo zahtjev za razvod braka. Pa smo tako i odlučili napraviti.Šesnaest? Ona se razbolila kada sam imao šesnaest. - Bili smo razdvojeni skoro godinu dana kada sam upoznao Lisu.- Sada je gledao u mene. Iskren je.– To je bila ispravna stvar za napraviti kada je saznala da je bolesna Miles. Ona je bila tvoja majka, a ja je nisam namjeravao ostaviti kada me najviše trebala. Bole me prsa. - Znam da si spojio dva i dva. Znam da si sve skužio. Znam da si me mrzio misleći da ju varam dok je ona bila bolesna i mrzio sam što sam ti dopuštao da tako misliš.- rekao je. - Zašto jesi onda?- pitao sam. –Zašto si me puštao da mislim to?- Ponovo je pogledao u pod. – Ne znam-rekao je. - Mislio sam da možda postoji šansa da nisi shvatio da sam izlazio sa Lisom duže nego što sam to pokazao, pa sam zaključio da bi to prizanje nanjelo više štete nego koristi. Nisam želio da znaš da je moj brak sa tvojom majkom propao. Nisam želio da misliš da je umrla nesretna. - I nije- rekao sam. – Bio si tu za nju tata. Obojica smo bili.- Bio je zahvalan jer sam to rekao jer je znao da je to istina. Moja mama je bila zadovoljna svojim životom, bila je zadovoljna sa mnom. Pitao sam se da li bi bila razočarana kada bi vidjela kako se sve sada odvilo. - Bila bi ponosna na tebe Miles,-rekao mi je. – Bila bi ponosna na to kakav si postao. Zagrlio sam ga. Trebao sam to čuti više nego što sam mislio.


Slomljena krila Poglavlje 31 TATE Pokušavam slušati Corbina dok mi prepričava svoj razgovor sa mamom, ali jedina stvar na koju sam sada sposobna misliti je da Miles treba svaki tretnutak stići kući. Prošlo je deset dana od kada nije kod kuće,a to je najduži period da se nismo vidjeli od tjedana kada nismo pričali jedno s drugim. – Jesi li rekla Milesu?- Corbin me pita. - Rekla mu što? Corbin se okrenuo prema meni. – Da se seliš.- Pokazao je na podmetač na šanku do mene. Dobacila sam mu ga i odmahnula glavom. – Nisam pričala s njim od prošlog tjedna. Vjerojatno ću mu večeras reći.- Iskreno, cijeli tjedan sam mu htjela reći da sam našla novi stan, ali to podrazumjeva da bih ga morala nazvati ili poslati mu poruku, a to su dvije stvari koje mi ne radimo. Šaljemo si poruke samo kada smo oboje kod kuće. Mislim da to radimo jer nam pomaže održati naše granice. Ionako selidba nije neka velika stvar. Selim se samo par ulica dalje. Našla sam stan koji mi je bliže i poslu i školi. Defitnitivno nije neboder u centru grada, ali sviđa mi se. Pitam se samo kako će to utjecati na stvari između mene i Milesa. Mislim da je to jedan od razloga zašto mu nisam čak ni spomenula da tražim svoj stan. Negdje duboko u meni postoji strah da će postati nezgodono to što ne živim preko puta njega, pa će zbog toga prekinuti što god da se događa između nas. Corbin i ja smo pogledali u vrata kada su se otvorila sa brzim kucanjem. Škicnula sam prema Corbinu,a on je prevrnuo očima. Još uvijek se navikava. Miles je ušao u kuhinju i vidjela sam osmjeh koji mu se želi raširiti licem kada me ugledao, ali zadržao ga je kada je vidio Corbina. - Što kuhate?- Miles ga je pitao. Nagnuo se na zid i prekrižio ruke na prsima,ali oči su mu lutale po mojim nogama. Zaustavile su se kada je vidio da nosim suknju, a onda se nasmješio . Srećom, Corbin još uvijek gleda u štednjak. - Večeru,- Corbin je rekao odsječenim glasom. Treba mu vremena da se navikne. Miles je ponovo pogledao u mene i buljio nekoliko sekundi. – Hej Tate,- rekao je. Kimnula sam. - Hej. - Kako je bilo na ispitima?- Oči su mu svuda po meni,samo ne na licu. - Dobro,- kažem. Bez glasa mi je rekao , lijepo izgledaš. Osmjehnula sam se i više od ičega poželjela da Corbin nije sada tu, jer mi je trebala sva snaga volje koju imam da se ne bacim na njega i


Slomljena krila ljubim ga do besvijesti. Corbin zna zašto je Miles došao. Nas dvoje pokušavamo poštovati to da se Corbinu još uvijek ne sviđa to što se događa među nama, pa sve držimo iza zatvorenih vrata. Miles grize unutrašnost svog obraza, navlači rukav majice i gleda u mene. U kuhinji je tišina i Corbin se još nije okrenuo, ni poledao u njega. Miles izgleda kao da će eksplodirati. - Jebeš ga,- rekao je, klizeći preko kuhinje prema meni. Uzeo mi je lice u ruke i poljubio me, čvrsto, pred Corbinom. Ljubi me.Pred Corbinom. Ne razmišljaj o tome Tate. Uhvatio me za ruke i vukao iz kuhinje. Koliko znam Corbin je još uvijek okrenut prema štednjaku i daje sve od sebe da nas ignorira. Još se prilagođava. Došli smo do boravka i Miles je odvojio svoje usne od mojih. – Nisam bio u stanju misliti na išta drugo danas,- rekao je. – Uopće. - Ni ja. Povukao me za ruku prema ulaznim vratima. Pratila sam ga. Otvorio ih je, izašao van i izvadio ključeve iz džepa. Torba mu je još uvijek na hodniku. - Zašto ti je torba vani? Miles je širom otvorio vrata svoga stana. – Još nisam bio unutra,- kaže. Okrenuo se i zgrabio stvari sa hodnika, a onda je pridržao vrata da i ja uđem. - Prvo si došao do mene?- Kimnuo je,bacio torbu na garnituru i gurnuo kofer uza zid. – Aha.- Uhvatio me za ruku i privukao sebi. – Rekao sam ti Tate, nisam razmišljao o ničemu drugom.- Osmjehnuo se i spustio glavu da me poljubi. Nasmijala sam se. – Ah, nedostajala sam ti,- rekla sam zafrkantski. Odmaknuo se. Po načinu kako se napeo, čovjek bi pomislio da sam mu rekla da ga volim. - Opusti se,-kažem mu. – Smijem ti nedostajati Miles. Ne kršiš svoja pravila.- odmakuno se za nekoliko koraka. – Jesi li žedna?-pitao je mjenjajući temu kao i inače. Okrenuo se i uputio u kuhinju,ali sve u vezi njega se upravo promijenilo. Njegovo ponašanje, njegov osmijeh, njegovo uzbuđenje što me napokon vidi nakon deset dana. Stojim u boravku i gledam kako se sve mrvi. Udarila me stvarnost, ali kao da je bio meteor. Ovaj čovjek ne može ni priznati da sam mu nedostajala. Nadala sam se da će se eventualno otrgnuti od onoga što ga sprječava da krene dalje, ako budem dovoljno ne nametljiva i nježna prema njemu. Svih ovih mjeseci sam bila pod dojmom da se ne može nositi sa načinom kako se stvari odvijaju među nama i da mu treba vremena, ali sada mi je jasno. Nije u njemu problem. U meni je. Ja sam ona koja se ne može nositi sa ovim između nas. -Jesi ok?- Miles je pitao iz kuhinje. Izašao je iza ormarića koji su zaklanjali pogled kako bi me vidio. Čekao je da mu odgovorim,ali nisam mogla. - Jesam li ti nedostajala Miles? I..ponovo se podigao oklop, štiteći ga. Odvratio je pogled i vratio se u kuhinju. – Mi ne govorimo takve stvari Tate.- tvrdoća u njegovom glasu se vratila. Zar on to misli ozbiljno?


Slomljena krila - Ne govorimo?- Napravila sam nekoliko koraka prema kuhinji. – Miles, to je uobičajeni izraz. On ne znači obvezivanje, ne znači čak ni ljubav. Prijatelji si to govore. Naslonio se na šank i smireno me pogledao. – Mi nikada nismo bili prijatelji. Ne želim kršiti tvoje jedino pravilo dajući ti lažnu nadu, zato to neću reći. Ne mogu objasniti što mi se dogodilo jer ne znam, ali kao da su se sve njegove riječi i svi njegovi postupci kojima me povrijedio skupili i udarili me svi istovremeno. Htjela sam se derati na njega. Htjela sam ga mrziti. Htjela sam znati što se kvragu dogodilo da ga je učinilo sposobnim za reći stvari koje me mogu povrijediti više nego ijedna druga riječ koja je bila blizu tome da me povrijedi. Umorna sam od hodanja po vodi. Umorna sam od glumljenja da me ne ubija to što želim znati sve o njemu. Umorna sam od pretvaranja da nije posvuda. Da nije sve. Da nije moj jedini. - Što ti je napravila?- prošaptala sam. - Nemoj,- rekao je. Ta riječ je upozorenje. Prijetnja. Tako sam umorna od gledanja tuge u njegovim očima i ne znanja što je razlog. Umorna sam od ne znanja koje riječi su zabranjene kod njega. - Reci mi. Pogledao je u stranu. – Idi kući Tate.- Okrenuo se, uhvatio se za rub stola i spustio glavu. - Jebi se.- Okrenula sam se i izašla iz kuhinje. Kada sam ušla u boravak čula sam da ide za mnom, pa sam ubrzala. Stigla sam do ulaznih vrata i otvorila ih, ali stavio je dlan na njih iznad moje glave i zalupio ih. Čvrsto sam stisnula oči pripremajući se za riječi koje će me potpuno sasjeći, jer znam da hoće. Lice mu je odmah pored mog uha, a njegova prsa su pritisnuta o moja leđa. – To je ono što radimo cijelo vrijeme Tate. Jebemo se. To sam ti objasnio još prvoga dana. Nasmijala sam se, jer nisam znala što drugo učiniti. Okrenula sam se i podigla pogled prema njemu. Nije se povukao i u ovom trenutku izgleda više zastrašujuće nego što sam ga ikada vidjela. - Misliš da si sve razjasnio?- pitala sam ga. – Sereš Miles.- Još uvijek se nije pomaknuo, ali vilica mu se napela. – Zar nisam bio jasan? Dva pravila. Ne može biti jednostavnije od toga. Nasmijala sam se s nevjericom, a onda sam rekla sve što mi je na srcu. – Postoji ogromna razlika u jebanju nekoga i vođenju ljubavi s njim. Više od mjesec dana me nisi jebao. Svaki puta kada si u meni, ti vodiš ljubav sa mnom. Vidim kako me gledaš. Nedostajem ti kada nismo skupa. Misliš na mene stalno. Ne možeš pričekati ni deset sekundi kako bi ušao u vlastiti stan prije nego što me dođeš vidjeti. Zato mi nemoj govoriti da si jasan od prvog dana, jer si ti jebeno mušićaviji čovjek kojeg sam ikada upoznala. – Udahnula sam. Činilo se kad da udišem prvi puta nakon mjesec dana. Može misliti šta god hoće, ja sam završila s pokušavanjem. Mirno i kontrolirano je izdahnuo dok se udaljavao od mene. Trepnuo je i okrenuo se kao da ne želi da vidim emocije koje su očito bile prisutne negdje


Slomljena krila duboko u njemu. Čvrso je stisnuo stražnju stranu svog vrata i ostao u tom položaju sigurno minutu, bez da se pomaknuo. Disao je mirno,uzdah po uzdah, kao da radi sve što može kako bi se sabrao i kako ne bi zaplakao. Srce me zaboljelo kada sam shvatila što se događa. Slama se. - O Bože,- prošaptao je. Glas mu je potpuno oslobođen boli. – Što ti to radim Tate?Otišao je do zida,srušio se na njega, a onda je kliznuo na pod. Podigao je koljena,stavio je laktove na njih i pokrio lice rukama da zaustavi osjećaje.Ramena su mu se počela tresit,ali nije ispuštao ni jedan zvuk.On plače. Miles Archer plače. To je isti onaj srceparajući plač koji sam čula one noći kada sam ga upoznala. Ovaj odrasli muškarac, ovaj zastrašujući zid, ovaj čvrsti veo od oklopa, on se potpuno raspada pred mojim očima. - Miles?- prošaptala sam. Glas mi je tih u usporedbi sa njegovom ogromnom tišinom. Došla sam do njega i spustila se na koljena . Omotala sam ruku oko njegovih ramena i spustila sam glavu na njegovu. Više ga ne pitam što je, jer se bojim znati.


Slomljena krila Poglavlje 32 MILES Šest godina ranije

Lisa voli Claytona. Tata voli Claytona. Clayton popravlja obitelji. Već je postao moj junak,a star je tek dva dana. Nakon što su moj tata i Lisa otišli, Ian je stigao. Rekao je da ne želi držati Claytona,ali Rachel ga je natjerala. Nesiguran je jer nikada prije nije držao bebu, ali njega drži. -Hvala Bogu što liči na Rachel,- Ian je rekao. Složio sam se s njim. Ian pita Rachel da li sam joj ikada ispričao što sam mu rekao nakon što sam ju upoznao. Nemam pojma o čemu priča. Ian se smijao. -Nakon što te prvog dana otpratio do učionice,slikao te sa svog mjesta. Poslao mi je tu sliku i napisao „Ona će roditi svu moju djecu.“ Rachel me pogledala. Slegao sam ramenima. Stid me. Rachel je drago što sam to rekao Ianu. Meni je drago što je njoj drago. Ušao je doktor i rekao nam da možemo ići kući. Ian mi je pomogao odnjeti sve stvari do auta i preparkirati ga na izlaz. Prije nego što sam krenuo natrag u Rachelinu sobu, Ian me uhvati za rame. Okrenuo sam se prema njemu. Imam osjećaj da mi želi čestitati, ali umjesto toga me zagrlio. Trebalo mi je biti neugodno, ali nije. Drago mi je što je ponosan na mene. Dobro se osjećam zbog toga, kao da sve radim kako treba. Otišao je. Odlazimo i mi. Ja i Rachel i Clayon. Moja obitelj. Želio sam da ona sjedi pored mene na prednjem sjedalu, ali sviđa mi se što je ipak sjela natrag sa bebom. Sviđa mi se koliko ga voli. Sviđa mi se što me još više privlači sada kada je postala mama. Htjeo sam je poljubiti. Opet sam joj htio reći da ju volim, ali mislim da joj to prečesto govorim. Ne želim da joj to dosadi slušati. -Hvala ti za ovu bebu,- rekla je od iza. –Prekrasan je.- Nasmijao sam se. –Ti si bila zaslužna za dio koji je prekrasan Rachel. Jedino što je naslijedio od mene su jaja.Smijala se. Jako se smijala. –O Bože, znam,-rekla je. –Tako su velika.Oboje smo se smijali jajima našeg sina. Uzdahnula je.


Slomljena krila -Odmaraj se,-kažem joj. –Nisi spavala dva dana.- Vidio sam njen osmjeh u retrovizoru. –Ne mogu prestati buljiti u njega,-prošaptala je. Ja ne mogu prestati buljiti u tebe Rachel. Ali prestao sam, jer je promet prema kojem sam vozio blještao više nego što bi trebao. Rukama sam stisnuo volan. Previše je blještao. Često puta sam čuo da ti život proleti pred očima prije nego što umreš. To je točno,na neki način. Iako, ne dolazi nekim slijedom ni nasumično, nego kao jedna slika koja ti se ZALIJEPI u glavi i postane sve što osjećaš i sve što vidiš. Zapravo ti ne proleti tvoj život pred očima. Ono što ti proleti su ljudi koji jesu tvoj život. Rachel i Clayton. Njih dvoje su sve što vidim-cijeli moj život-mi je bljesnuo pred očima. Zvuk je postao sve. Sve. U meni, izvan mene, kroz mene, ispod mene,preko mene. RACHEL, RACHEL, RACHEL. Ne mogu je naći. CLAYTON, CLAYTON, CLAYTON. Mokar sam. Hladno je. Boli me glava. Boli me ruka. Ne vidim ju, ne vidim ju, ne vidim ju, ne vidim njega. Tišina. Ttišina. Tišina. Zaglušujuća tišina. -Miles!Otvorio sam oči. Mokro je, mokro je, ima vode, mokro je. Voda je u autu. Otkopčao sam pojas i okrenuo se. Ruke su joj na njegovoj auto sjedalici. –Miles,pomozi mi! Zapelo je.Probao sam otkopčati. Probao sam opet, ali i ona isto mora izaći. I ona isto mora izaći. Nogama sam lupio u prozor i razbio ga. To sam jednom vidio u filmu. Osiguraj izlaz prije nego što na prozorima bude prevelik pritisak. -Rachel, izađi! Ja ću njega!Odbila je. I njen je pojas zapeo. Previše je zategnut. Pustio sam sjedalicu i posegnuo za njenim pojasom. Kada sam ga pronašao ruke su mi bile pod vodom. Udarala me po rukama u pokušaju da me gurne od sebe. -Prvo njega oslobodi,-vrištala je. –Prvo njega iznesi van!Ne mogu.


Slomljena krila Oba pojasa su se zaglavila. Zaglavljena si Rachel. O Bože. Bojim se. Rachel se boji. Voda je posvuda. Ne vidim ga više. Ne vidim nju više. Ne čujem ga više. Ponovo sam posegnuo za njenim pojasom. Otkopčao sam ga. Zgrabio sam je za ruke. Njen prozor nije razbijen. Moj je. Povukao sam je naprijed. Otima ti se. Otima mi se. Prestala mi se otimati. Otimaj mi se Rachel. Otimaj se. Miči se. Netko poseže kroz prozor. –Daj mi njenu ruku,- čujem da viče. Voda sada ulazi i kroz moj prozor. Cijeli stražnji dio je pod vodom. Sve je voda. Pružio sam mu Rachelinu ruku. Pomogao mi je da ju izvučem. Sve je voda. Pokušavam ga naći. Ne mogu disati. Pokušavam ga naći. Ne mogu disati. Pokušavam ga spasiti. Želim biti njegov heroj. Ne mogu disati. Prestao sam. Tišina. Tišina. Tišina. Tišina. Tišina. Zaglušujući vrisak. Rukama sam prekrio uši. Srce sam prekrio oklopom. Kašljao sam sve dok nisam prodisao. Otvorio sam oči. U čamcu smo. Pogledao sam okolo. Na jezeru smo. Prinjeo sam ruku vilici. Ruka mi je crvena. Prekrivena je krvlju crvenom poput Racheline kose. Rachel. Pronašao sam je. Clayton.


Slomljena krila Nisam našao Clayotna. Podigao sam se na ruke i pomaknuo prema rubu čamca. Moram ga pronaći. Netko me zaustavio. Netko me povukao natrag. Netko me ne pušta. Netko mi govori da je prekasno. Netko mi govori da mu je žao. Netko mi govori da ne možemo doći do njega. Netko mi govori da smo sletjeli s mosta nakon sudara. Netko mi govori da mu je jako žao. Umjesto toga sam se pomaknuo do Rachel. Pokušao sam je zagrliti, ali nije mi dopustila. Vrišti. Jeca. PLAČE. ZAPOMAŽE. Udara me. Šuta me. Govori mi da sam trebao spasiti njega umjesto nje. Ali pokušao sam vas oboje spasiti Rachel. -Trebao si spasiti njega Miles!-plakala je. Trebao si spasiti njega. Trebao si spasiti njega. Trebao sam spasiti NJEGA. Ona vrišti. Jeca. PLAČE. ZAPOMAŽE. Svejedno sam je zagrlio. Pustio sam joj da me udara. Pustio sam joj da me mrzi. Rachel me mrzi. Svejedno sam je grlio. Rachel plače, ali tiha je. Toliko jako plače da joj se grlo stislo i nije spuštalo nikakav zvuk. Tijelo joj plače,ali glas ne. Upropašteno. Upropašteno. UPROPAŠTENO. Plakao sam s njom. Plakao sam i plakao i plakao i plakao i plakali smo i plakali smo i plakali. Upropašteno. Voda je sve sada. Pogledao sam u Rachel, vidim samo vodu. Zažmirio sam, vidim samo vdu. Pogledao sam u nebo, vidim samo vodu. Tako prokleto boli. Nisam znao da srce može nositi težinu cijeloga svijeta. Više nisam Rachelin život činio boljim. Upropastio sam te, Rachel. Moja obitelj. Ja, ti i Clayton. Sve je upropašteno. Ne možeš me voljeti nakon ovoga Rachel.


Slomljena krila Poglavlje 33 TATE Moje ruke su na njemu, trljam mu leđa, dodirujem kosu. On plače, a jedino što mogu da uradim je da kažem da nije važno . Želim da mu kažem da zaboravi sve što sam rekla večeras. Želim da uradim bilo šta što bi mu odagnalo bol, jer šta god se desilo, nije važno. Šta god se desilo, niko ne zaslužuje da se osjeća kao on sad. Sklonila sam mu ruke sa lica I spustila u krilo. Svojim rukama sam mu uhvatila lice I podigla ka sebi. Drži oči zatvorene. - Ne moram da znam, Miles ! Zagrlio me je rukama I lice zakopao u moje grudi. Negovo otežano disanje je postalo brže, što je više pokušavao da potisne emocije. Ruke sam mu obavila oko glave, ljubeći mu kosu, a onda spustila niz poljubaca sa strane glave, dok se nije povukao I pogledao u mene. Ne postoji nikakav oklop ni zid na svijetu, bez obzira na debljinu, koji bi mogao sakriti razaranje u njegovim očima sad. To je tako očigledno I još ima mnogo toga, da moram da zadržim dah da ne plačem sa njim. Šta ti se to desilo , Miles ? - Ne moram da znam,- opet šapućem, odmahujući glavom. Ruke su mu se podigle do moga potiljka, a usne je pritisnuo na moje, teško I bolno. Naginjao se naprijed, sve dok mi se leđa nisu našla na podu. Svukao mi je košulju I počeo da me ljubi očajnički I bijesno, dok sam na usnama osjećala ukus njegovih suza. Dozvolila sam da me iskoristi da se oslobodi svog bola. Činiću sve što želi, sve dok ga ovaj bol ne prestane. Zavukao mi je ruku ispod suknje I počeo da svlači donji veš u isto vrijeme kad sam ja zakačila palčeve na njegove farmerice I povukla ih sa kukova dole. Gaćice su mi dospjele do članaka I ja sam ih odbacila, baš kad je on podigao obe moje ruke iznad glave pritiskajući ih o pod. Spustio je čelo na moje, ali me ne ljubi. Zatvorio je oči, ali ja moje držim otvorene. Ne gubi vrijeme, utiskujući se između mojih nogu, šireći ih još više. Pomjera čelo sa strane moje glave, a onda polako klizi u mene. Kad me je skroz ispunio, izdahnuo je oslobađajući nešto svog bola, sklanjajući svoj um od bilo kog užasa kroz koji je prošao. Vadi, a onda se opet zabija u mene, svom svojom snagom. To boli. Daj mi tvoj bol , Miles. - Moj Bože, Rachel.- šapuće. Moj Bože, Rachel… Rachel, Rachel, Rachel. Ta riječ mi se stalno ponavljala u glavi. Moja. Bože. Rachel.


Slomljena krila Okrenem glavu od njega. To je najgori bol koji sam ikad osjetial. Apsolutno najgori. Njegovo tijelo se odmah zaustavilo u meni, kad je shvatio šta je rekao. Jedina stvar koja se sad između nas pomjerala, bile su moje suze koje su kapale. - Tate,- šapuće, razbijajući tišinu između nas.- Tate, žao mi je. Vrtim glavom, ali suze neće da stanu. Negdje duboko u sebi sam osjetila da se nešto skamenilo. Nešto što je bilo tečnost, smrzlo se, a u ovom trenu znam da je to to. To ime. Sve je rekao. Ja nikad neću imati njegovu prošlost, jer je ona ima. Nikad neću imati njegovu budućnost, jer on odbija da je da nekome ko nije ona. I nikad neću znati zašto, jer mi on neće nikad reći. Počinje da se izvlači iz mene, ali sam noge zategla oko njega. Teško uzdahne u moj obraz. - Kunem se Bogom, Tate. Nisam razmišljao o.. - Stani.- šapućem. Ne želim da čujem kako brani ono što se upravo desilo.- Samo završi, Miles. Podigao je glavu I gledao me odozgo. Vidim izvinjenje, jasno kao dan, skriveno iza suza. Ne znam da li su ga moje riječi upravo presjekle ili činjenica da oboje znamo da je to to, ali izgleda kao da mu je srce opet slomljeno. Ako je to uopšte moguće. Suza iz njegovih očiju je pala na moj obraz. Osjećam da se skotrljla I spojila sa jednom od mojih vlastitih. Samo želim da se ovo završi. Zavukla sam mu ruku u potiljak I povukla usta na moja. On se više ne pomjera u meni, pa sam ja izvila leđa prem njemu, pritiskajući ga jače kukovima. Zastenjao mi je u usta, pomjerio još jednom u meni, pa opet stao. - Tate, - kaže mi na usnama - Samo završi Miles.- kažem mu kroz suze. - Samo završi. Stavio mi je dlan na obraz, a usnama pritisnuo uho. Oboje sad jače plačemo I vidim da sam mu više od ovog. Znam da jesam. Osjećam koliko želi da me voli, ali šta god ga je zaustavilo, više je nego što mogu ja da osvojim. Zamotala sam mu ruke oko vrata. - Molim te.- Molim ga.- Molim te, Miles! - Plačem, moleći ga za nešto , a ni ja više ne znam šta je to. On se zabija u mene. Ovaj put jače. Tako jako da sam se odbila od njega, a on je spleo ruke ispod mojih ramena, a šake sklopio gore, držeći me u mjestu dok se u više navrata zabijao u mene. Jaki, dugi, duboki prodori izbijaju jauke iz oboje, pri svakom pokretu. - Snažnije.- molim. On gura snažnije. - Brže. On se pomjera brže Oboje se borimo za dah između naših suza. To je napeto. Slama srce. To je poražavajuće. To je ružno. Gotovo je. Čim se njegovo tijelo smirilo iznad moga, odgurnula sam mu ramena. Skotrljao se sa mene, a ja sam se uspravila. Brišem oči rukama, a onda sam se podigla I navukla donji veš.


Slomljena krila Prstima mi je obuhvatio zglob. Isti prsti su se omotali oko istog zgloba, kao I prve noći kad sam ga srela. - Tate.- kaže napuknutim, glasom. Svaka posebna emocija se omotava oko svakog slova mog imena, dok silazi sa njegovih usana. Izvukla sam se iz njegovog zagrljaja. Koračam do vrata, I dalje ga osjećajući u sebi. Još uvijek osjećajući njegove usne na mojima. I dalje osjećajući fleke njegovih suza na licu. Otvorila sam vrata I izašla. Zatvorila sam vrata za sobom I to je bila najteža stvar koju sam uradila ikad. Ne mogu da napravim ni tri koraka da se vratim u svoj stan. Padam u hodniku. Tečnost sam. Ništa osim suza.


Slomljena krila Poglavlje 34 MILES Šest godina ranije Otišli smo kući,ali ne svojoj kući. Rachel je trebala Lisu. Trebala je svoju mamu. I ja na neki način tebam tatu. Svake noći je držim. Svake noći joj govorim da mi je žao. Svake noći plačemo. Ne razumijem kako sve može biti savršeno. Kako život, ljubav i ljudi mogu biti tako savršeni i lijepi u jednom trenutku, a u drugom to sve nestane i više ništa nije savršeno. Ružno je. Voda postaje sve. Večeras je drugačije. Večeras je prva noć u tri tjedna da ne plače. Unatoč tome je grlim. Želim biti sretan što ne plače, ali plaši me. Suze znače da nešto osjeća, iako je taj osjećaj očaj i dalje je osjećaj. Večeras nema suza. Svakako je grlim i ponavljam da mi je žao. Ne govori mi da je u redu. Ne govori mi da nisam ja kriv. Ne govori mi da mi oprašta. Ipak me večeras ljubi za laku noć. Poljubila me je i skinula svoju majicu. Govori mi da vodim ljubav s njom, odgovaram joj da ne bi trebali jer moramo čekati još dva tjedna da se oporavi. Ušutkala me poljupcima. Ja sam joj uzvratio. Rachel me opet voli. Mislim. Ljubi me kao da me voli. Nježan sam prema njoj. Krećem se polako. Dodiruje mi kožu kao da me voli. Ne želim je povrijediti. Plače. Molim te ne plači Rachel. Stao sam. Govori mi da nastavim. Govori mi da završim. Završi. Ne volim tu riječ. Zvuči kao da je ovo posao.


Slomljena krila Opet sam je poljubio. I završio sam. *** Miles, Rachel mi je napisala pismo. Žao mi je. Ne. Ne mogu ja to. Previše me boli. Ne, ne, ne. Mama me vodi natrag u Phoenix. Obje ćemo ostati ondje. Previše se zakompliciralo, čak i među njima dvoma. Tvoj tata već zna. Clayton spaja obitelji. Miles ih trga. Pokušala sam ostati. Pokušala sam te voljeti. Svaki puta kad te pogledam, vidim njega. Sve je on. Ako ostanem sve će uvijek biti on. Znaš to. Znam da razumiješ. Ne bih te trebala kriviti. Ali kriviš me. Jako mi je žao. Govoriš mi da si me prestala voljeti pismom, Rachel? S ljubavlju, Osjećam to. Sve ružne dijelove ljubavi. U porama mi je, u venama, u sjećanjima, u budućnosti. Rachel. Razlika između ružne i lijepe strane ljubavi je u tome što je lijepa ljubav puno lakša. Zbog nje se osjećaš kao da lebdiš. Podiže te i nosi te. Lijepi dijelovi ljubavi te drže iznad cijelog svijeta. Drže te tako visoko iznad svih loših stvari, da jednostavno spustiš pogled na sve ostalo dolje i pomisliš „Vau,. Tako mi je drago da sam gore.“ Nekada se lijepi dijelovi ljubavi presele natrag u Phoenix. Ružni dijelovi ljubavi su preteški za povratak u Phoenix, ružni dijelovi te ne mogu podići. Oni te spuštaju D O LJ E. Drže te dolje. Guše te. Pogledaš gore i pomisliš, voljeo bih opet biti gore. Ali nisi gore.


Slomljena krila Ružna ljubav postaje ti. Proždire te. Tjera te da mrziš sve. Tjera te da misliš da svi lijepi dijeovi nisu vrijedni. Bez lijepoga nikada nećeš riskirati da se ovako osjećaš. Nikada nećeš riskirati da osjetiš ružnu stranu. Zato se predaš,predaš sve. Ne želiš više nikada voljeti, bez obzira o kojoj je ljubavi riječ, jer niti jedna vrsta ljubavi nije vrijedna ponovog proživljavanja ružne ljubavi. Nikada si više neću dozvoliti da volim Rachel. Ikada.


Slomljena krila Poglavlje 35 TATE - Poslednja tura,- kaže Corbin, dižući poslednje dve kutije. Dodala sam Corbinu ključeve mog novog stana. - Napraviću još jedan obilazak i onda se vidimo tamo.- Otvorila sam Corbinu vrata i on izađe iz stana. Ostala sam da piljim u vrata preko hodnika. Nisam ga videla, ni čula se s njim od prošle nedelje. Sebično sam se nadala da će se pojaviti i izviniti se, ali onda, za šta bi on u stvari trebao da se izvinjava? Nikad me nije lagao. Nikad izgovorio obećanja, koja je prekršio. Nije bio brutalno iskren sa mnom jedino kad nije pričao. Onda kad je samo gledao u mene i kad sam ja pretpostavila da osećanja, koja sam videla u njegovim očima su bila jača nego što je bio sposoban da kaže. Sad je očigledno da sam ja najverovatnije izmislila ta osećanja, koja bi se slagala sa mojima.Povremene emocije, koje su se krile u njegovim očima kad smo bili zajedno su očigledno bile izmišljotina iz moje mašte. Izmišljotina moje nade. Pregledala sam stan još jednom zadnji put da bi se uverila da sam spakovala sve. Kad sam koraknula napolje i zaključala Corbinova vrata za sobom, moje kretanje je obuzelo nešto nepoznato. Ne mogu da kažem da li je to bila hrabrost ili očajanje, ali moja ruka se stisnula u pesnicu, i ta pesnica je kucala na njegova vrata. Govorila sam sebi da mogu slobodno pobeći u lift ako prođu deset sekundi i vrata se ne otvore. Nažalost, otvorila su se posle sedam. Moje misli su krenule u pobunu sa racionalizacijom kako su se vrata otvorila šire. Pre nego što je racionalizacija pobedila i ja kao strela pobegla odatle, Ian se pojavio u dovratku. Njegov pogled se promenio od zadovoljnog do saosećajnog kad me je video da stojim tu. - Tate,- reče on, izgovarajući moje ime sa smeškom. Primetila sam zuriv pogled ka Milesovoj spavaćoj sobi pre nego što je svoj pogled usmerio ka mom. - Sad ću ga pozvati,- reče. Osetila sam svoje klimanje glavom, ali moje srce je krenulo u silazak, pritiskajući mi grudi, preko stomaka, i pravo do poda. - Tate je na vratima,- čula sam Iana da govori. Procenjivala sam svaku reč, svaki slog, tražeći indicije bilo čega što bi mogla naći. Želim da znam da li je prevrnuo očima kad mu je rekao to ili mu je to rekao sa nadom. Ako iko zna kako se Miles oseća zbog toga što ja stojim u njegivom dovratku, onda je to Ian.


Slomljena krila Nažalost, Ianov glas ne daje nikakve naznake o tome, šta oseća Miles zbog mog prisustva. Čula sam korake. Osluškivala sam zvuk koraka dok je prelazio dnevnom sobom. Da li su to žurni koraci? Ili su oklevajući? Ili besni? Kad je stigao do vrata, moje oči su pale na njegova stopala. Ništa od njih nisam saznala. Nisu mi dala nikakve naznake i nisu mi pomogla da bi pronašla samopouzdanje, koje sam očajnički trebala u ovom trenutku Već mogu da kažem da će moje reči zvučati škripavo i slabo, ali naterala sam se da ih povisim. - Odlazim,- rekla sam, još uvek gledajući u njegova stopala. - Samo sam htela da kažem zbogom. Nije bilo nikakve reakcije od njega, ni fizičke ni verbalne. Moje oči su napokon krenule na hrabar put ka njegovim. Kada sam videla stoički izraz njegovog lica, htela sam da koraknem unazad, ali sam se uplašila da ću se saplesti preko svog srca. Nisam htela da me gleda kako padam. Moje kajanje je nadvladalo nad izborom kucanja na vrata njegovom kratkoćom odgovora. - Zbogom, Tate.


Slomljena krila Poglavlje 36 MILES Sadašnjost Njene oči su konačno skupile hrabrost da sretnu moje, ali sam se trudio da je ne vidim. Kad stvarno pogledam u nju, to je previše. Svaki put kada sam s njom, njene oči i njena usta i njen glas i njen smeh nađu svaku ranjivu tačku na meni za prodor. Da me uhvate. Da me osvoje. Svaki put kad sam pored nje, moram da se borim, i zato se trudim da je vidim, ničim drugim, nego samo očima ovaj put. Ona govori da je tu da bi rekla zbogom, ali to nije ono zbog čega je ona tu, i ona to zna. Ona je tu zato što se zaljubila u mene, iako sam joj rekao da to ne čini. Ona je tu zato što se još uvek nada da joj ja mogu uzvratiti ljubav. Želim to, Tate. Želim da te volim toliko da to jebeno boli. Čak ne prepoznajem svoj glas kad joj kažem zbogom. Nedostatak emocija iza mojih reči moglo je biti pogrešno protumačeno kao mrzko. Daleko od ravnodušnosti, koju sam pokušao da iskažem i još dalje od nagona, koji sam osećao, da je preklinjem da ne ide. Odmah je spustila pogled na svoja stopala. Mogu da kažem da ju je moj odgovor ubio, ali davao sam joj dovoljno lažne nade. Svaki put kad sam joj dozvolio da zaviri u mene, povređivalo ju je posle još više kad sam morao da je gurnem od sebe. Ali teško mi je da se osećam loše zbog nje, zato što koliko god da je povređena, ona ne poznaje bol. Ona je ne poznaje onako kao ja. Ja bol održavam u životu. Držim je zauzetu. Uspešno je održavam onoliko koliko je doživljavam. Udahnula je i onda pogledala gore u mene sa blago crvenim, zastakljenim očima. Zaslužuješ mnogo više nego što ti sam sebi dopuštaš da imaš.- Stala je na prste i stavila ruke na moja ramena, i pritisnula svoje usne na moj obraz. - Zbogom, Miles. Okrenula se i krenula prema liftu, baš kad je Corbin izašao njoj u susret. Video sam kako je podigla ruku da bi obrisala suze. Gledao sam je kako odlazi. Zatvorio sam vrata, očekujući barem maleni talas olakšanja zbog činjenice da sam bio u stanju pustiti je da ode. Umesto toga, susreo sam se sa jedinim poznatim osećajem, koje je moje srce sposobno da oseća: bolom. - Ti si prokleti idiot,- reče Ian iza mene. Okrenuo sam se, a on je sedeo na naslonu kauča, zureći u mene. - Zašto ne ideš za njom odmah sad? Zato, Ian, što mrzim ovaj osećaj. Mrzim svaki osećaj, koji je probudila u meni, zato što me ispunjava svim tim stvarima, koje sam poslednjih šest godina izbegavao.


Slomljena krila - Zašto bih to uradio?- upitao sam krećući se prema svojoj sobi. Zaustavilo me kucanje na ulaznim vratima. Potisnuo sam frustrirajući uzdah pre nego sam se okrenuo nazad ka vratima, ne želeći da je odbijam i drugi put. Iako hoću. Čak iako se moram odnositi tako da je će je to povrediti još više, ona mora prihvatiti činjenicu da je gotovo. Dozvolio sam da to ode predaleko. Dođavola, nikad nisam ni trebao da dozvolim da uopšte počne, znajući da će se najverovatnije završiti ovako. Otvorio sam vrata i pronašao Corbina u svom vidnom polju umestu Tate. Hteo sam da osećam olakšanje što on stoji tu radije nego ona, ali kipteći izgled njegovog lica nije mogao doneti olakšanje. Pre nego što sam stigao da reagujem, njegova pesnica se spojila s mojim ustima i posrnuo sam do kauča. Ian me zadržao da ne bi pao, sabrao sam se i licem se okrenuo nazad ka vratima. - Koji ti đavo, Corbine?- Ian je viknuo. Držao me je od pozadi pretpostavljajući da ću želeti osvetu. Ali nisam. Zaslužio sam to Corbin je izmenjao poglede od jednog do drugog, na kraju se zaustavljajući na meni. Podigao je pesnicu do svojih grudi, pritisnuvši je drugom rukom. - Svi znamo da sam to trebao još davno da uradim.- Uhvatio je kvaku i povukao vrata da bi se zatvorila, nestajući u hodniku. Slegnuo sam ramenima na Ianovo neshvatanje i prineo ruku do usana. Kad sam povukao prste s njih, bili su prekriveni krvlju. - Šta kažeš na sad?- reče Ian, s nadom. - Hoćeš li krenuti sad za njom? Zablesnuo sam ga pogledom pre nego što sam krenuo ka mojoj spavaćoj sobi. Ian se glasno nasmejao. Onom vrstom smeha, koja govori, Ti si prokleti idiot. Samo što je to već rekaopa se na neki način ponavlja. Pratio me je do spavaće sobe. Stvarno nisam raspoložen za ovaj razgovor. Dobra stvar je što znam da gledam u ljude a da ih ustvari uopšte ne vidim. Seo sam na krevet, a on je ušao u sobu i naslonio se na vrata. - Umoran sam od ovoga, Miles. Šest jebenih godina gledam ovog zombija, koji hoda umesto tebe. - Ja nisam zombi,- rekoh izrično. - Zombiji ne mogu da lete. Ian je prevrnuo očima, očigledno ne raspoložen za moje šale. Dobro je, zato što ni ja nisam raspoložen da ih zbijam. Nastavio je da zuri u mene, pa sam uzeo moj telefon i legao na krevet pretvarajući se da nije tu. - Ona je prva stvar, koja je udahnula život u tebe od one noći kad si se udavio u tom jebenom jezeru. Povrediću ga. Ako ne ode tačno u ovoj sekundi, jebeno ću ga povrediti. - Napolje. - Ne. Pogledao sam u njega. I video ga.- Izlazi, jebote, napolje, Ian.


Slomljena krila Otišao je do mog stola, izvukao stolicu i seo na nju. - Jebi se, Miles,- reče. - Nisam završio. - Izlazi napolje! - Ne. Prestao sam da se prepirem s njim. Ustao sam i krenuo sam napolje. Pratio me je. - Dozvoli da ti postavim jedno pitanje,- reče on, hodajući za mnom u dnevnu sobu. - I onda ćeš izaći napolje? Klimnuo je. - I onda ću izaći. - Dobro. Pozdravio je moj odgovor u tišini na par trenutaka. Strpljivo sam čekao njegovo pitanje, da bi što pre mogao da izađe, da ga ne bi povredio. - Šta ako bi ti neko rekao da može da izbriše tu celu noć iz tvog sećanja, ali da bi usput, isto tako morao brisati i svaku jednu dobru stvar. Sve trenutake sa Rachel. Svaku reč, svaki poljubac, svako volim te. Svaki trenutak, koji si imao sa svojim sinom, bez obzira koliko kratak bio. Prvi trenutak kad si video Rachel kako ga drži. Prvi trenutak kad si ga ti nosio. Prvi put kad si ga čuo da plače ili gledao ga kako spava. Sve. Kad bi nestalo. Zauvek. Kad bi ti neko rekao da te može osloboditi ružnih stvari, ali da ćeš izgubiti i one dobre....šta bi rekao? On misli da me pita nešto što nikad sam sebe nikad nisam pitao. Da li on misli da ja sedim i ne razmišljam o tim stvarima svaki jebeni dan mog života? - Nisi rekao da moram odgovoriti na tvoje pitanje. Samo si pitao da li možeš da me pitaš. Možeš ići sada. Ja sam najgora moguća osoba. - Ne možeš da odgovoriš,- reče. - Ne možeš da kažeš Da. - I isto tako ne mogu da kažem Ne,- kažem mu. - Čestitam, Ian. Zbunio si me. Zbogom. Krenuo sam nazad u svoju sobu, ali on je izgovorio moje ime ponovo. Stao sam i stavio svoje ruke na kukove i ovesio glavu. Zašto ne želi da prestane s tim već jednom? Prošlo je šest prokletih godina. Trebao bi da zna da me je ta noć napravila ovim što sam sad. Trebao bi da zna da se ne menjam. - Da sam te to pitao par meseci ranije, rekao bi Da i pre nego što bi pitanje izašlo iz mojih usta,- reče. - Tvoj odgovor je uvek bio Da. Odrekao bi se sve samo da nikad više ne oživiš tu noć. Okrenuo sam se, a on je krenuo ka vratima. Otvorio ih je, pa stao i okrenuo se licem ka meni ponovo. - Ako je to što si bio sa Tate tih nekoliko kratkih meseci učinilo da bol postane podnošljiva dovoljno da možeš odgovoriti sa možda, zamisli šta bi ceo život s njom mogao da ti uradi. On je zatvorio vrata. Ja sam zatvorio oči.


Slomljena krila Nešto se desilo. Nešto u meni.Kao da su njegove reči pokrenule lavinu iz glečera, koja je okružila moje srce. Osećam kao da se komad teškog leda odvalio i pao pored svih ostalih komadića, koji su se nakupili tu od trenutka kad sam upoznao Tate. ••• Izašao sam iz lifta i krenuo prema praznoj stolici pored Capa. Nije potvrdio moje prisustvo čak ni očnim kontaktom. Zurio je kroz hodnik ka izlazu. - Upravo si je pustio da ode,- reče, čak ni ne pokušavajući da sakrije razočarenje u svom glasu. Nisam odgovorio. Pritisnuo je naslone stolice svojim rukama, podupirući se. - Neki ljudi...postaju pametniji kako stare. Nažalost, većina ljudi samo stare.- Okrenuo je lice ka meni. - Ti si od onih, koji samo stare, zato što si glup, koliko si bio glup i na dan kad si se rodio. Cap me zna dovoljno dobro da zna da se ovo moralo desiti. Zna me ceo moj život; radio je na održavanju tatinih stambenih zgrada još pre nego što sam se rodio. Pre toga, je radio za mog dedu iste stvari. To poprilično garantuje da zna više o meni i mojoj porodici čak i od mene. - To se moralo desiti, Cap,- kažem, pravdajući činjenicu da sam upravo pustio da ode jedina devojka, koja je uspela da dopre do mene za više od šest godina. - Moralo je da se desi, ha?- progunđao je. Od kako ga poznajem i koliko sam noći proveo ovde dole pričajući s njim, nikad nije iznosio svoje mišljenje o mojim odlukama, koje sam donosio. On poznaje život, koji sam izabrao posle Rachel. Prosipao je malo mudrosti, tu i tamo, ali nikad nije izgovorio svoje mišljenje. Slušao je moje priče o situacijama sa Tate mesecima, i uvek je sedeo ćutke, pažljivo me slušajuċi, nikad mi ne dajući savete. To sam voleo kod njega Osetio sam da će se sve to promeniti. - Pre nego što mi održiš lekciju, Cap,- rekao sam, prekidajući ga pre nego što je imao šansu da nastavi. - Znaš da joj je bolje bez mene.- Okrenuo sam se i pogledao ga. - Znaš da jeste. Cap se zakikotao, klimnuvši svojom glavom. - To je prokleto sigurno. Pogledao sam u njega ne verujući. Jel' se on to upravo složio sa mnom? - Da li govoriš da sam doneo ispravnu odluku? Ćutao je sekundu a onda je brzo izdahnuo. Njegov iskivljeni izraz mi je govorio da svoje misli ne želi baš da podeli. Opustio se u svojoj stolici i tromo prekrstio ruke na svojim grudima. - Govorio sam sebi da se nikad neću mešati u tvoje probleme, dečko, jer da bi čovek dao savet, morao bi bolje da zna o čemu, dođavola, priča. I Gospod zna da za svojih osamdeset godina, nikad nisam prošao kroz nešto slično tome, kroz šta si ti prošao. Ne znam ništa o tome, kako ti je bilo ili šta je to uradilo tebi. Sama pomisao na onu noć mi pričinjava bol u stomaku, tako da znam da je i ti osećaš isto u svom stomaku. I u tvom srcu. I u tvojim kostima. I u tvojoj duši. Zatvorio sam oči, želeći da mogu zatvoriti uši umesto toga. Nisam hteo da slušam ovo.


Slomljena krila - Niko od tvojih ljudi u tvom životu ne zna kako je biti ti. Ni ja. Niti tvoj otac. Ni ti tvoji prijatelji. Čak ni Tate. Postoji samo jedna osoba, koja oseća to što ti osećaš. Samo jedna osoba, koja je povređena kao što si i ti. Samo drugi roditelj tog malog dečaka, kojem on nedostaje na isti način kao i tebi. Moje oči su čvrsto zatvorene, i radim sve da bi ispoštovao do kraja razgovor, ali treba mi sva snaga da ne ustanem i ne odem. Nema prava spominjati Rachel u ovom razgovoru. - Miles,- reče tiho. U njegovom glasu je odlučnost, kao da mora da me natera da ga shvatim ozbiljno. I uvek ga. - Veruješ da si oduzeo toj devojci šansu za sreću, ali dok se ne suočiš sa tom prošlošću, nećeš nikad krenuti napred. Preživljavaćeš taj dan svakog jednog dana sve do dana dok ne umreš, ukoliko ne odeš svojim očima da se uveriš da je ona dobro. Onda ćeš možda videti da je u redu da i ti budeš srećan. Nagnuo sam se napred i jurnuo rukama preko lica, oslanjajući se laktovima na kolena, gledajući dole. Gledao sam kako usamljena suza klizi iz mog oka i pada na pod izmađu mojih stopala. - I šta će se dogoditi ako ona nije dobro?- Prošaputao sam. Cap se nagnuo napredi stegnuo dlanove između kolena. Okrenuo sam se i pogledao u njega, videvši suze u njegovim očima po prvi put za dvadeset četiri godine, koliko ga znam. - Pretpostavljam da se onda ništa neće promeniti. Moći ćeš da nastaviš da se osećaš nezaslužnim života pošto si uništio njen. Moći ćeš da nastaviš da izbegavaš sve što bi te nateralo da osećaš ponovo.- Nagnuo se ka meni i snizio glas. - Znam da te suočavanje sa svojom prošlošću prestravljuje. Prestravljuje svakog čoveka. Ali ponekad to ne radimo zbog sebe samih. Radimo to zbog ljudi, koje volimo više od sebe.


Slomljena krila Poglavlje 37 RACHEL - Brad!- viknula sam. - Neko je na vratima!- Zgrabila sam peškirić za sudove i obrisala ruke. - Idem,- rekao je, prolazeći kroz kuhinju. Brzo sam osmotrila inventuru kuhinje da bi se uverila da nema ničega, zbog čega bi se moja majka mogla uvrediti. Radne površine su čiste. Podovi su čisti. Navali, Mama. - Čekaj tu,- rekao je Brad nekome na vratima. Čekaj tu? Brad to ne bi rekao mojoj majci. - Rachel,- reče Brad sa ulaza u kuhinju. Okrenula sam se licem k njemu, u trenutku napela. Izraz na njegovom licu je onaj, koji retko kad vidim. Rezervisan je za pripremu. Kad se sprema da mi kaže nešto što ne želim da čujem ili nešto, što se boji da će me povrediti. Momentalno sam pomislila na moju majku i briga je zavladala mnome. - Brad,- prošaputala sam. - Šta je?- Držim se za ormarić pored mene. Obuzeo me poznati strah, koji je nekad disao i živeo u meni, ali koji me sada samo ponekad obuzme. Kao sad, kad se moj suprug previše plaši da mi kaže nešto, što nije siguran da želim da čujem. - Neko je došao da te vidi,- reče. Ne znam nikog ko bi tako zabrinuo Brada, kao što je sad. - Ko? Polako je krenuo prema meni, hvatajući moje lice svojim rukama kada me dosgnuo. Pogledao me je u oči kao da pokušava pripremiti za pad. - Miles. Ne mičem se. Ne padam, ali me Brad drži svakako. Obgrlio me rukama i povukao na svoje grudi. - Zašto je on tu?- Moj glas treperi. Brad je protresao glavom. - Ne znam.- Povukao se i pogledao u mene. - Zamoliću ga da ode ako to želiš. Odmah sam promrdala glavom. Ne bi mu to uradila. Ne ako je došao skroz do Feniksa. Ne posle skoro sedam godina. - Trebaš li nekoliko minuta? Mogu da ga odvedem u dnevnu sobu. Ne zaslužujem ovog čoveka. Ne znam šta bih radila bez njega. On zna moju prošlost sa Milesom. Zna kroz šta smo sve prošli. Trebalo mi je poprilično dugo da bi bila sposobna da mu ispričam celu priču. Zna sve to, a i dalje stoji tu, nudeći da pozove jedinog drugog čoveka, kojeg sam ikad volela, u naš dom.


Slomljena krila - Dobro sam,- kažem mu, iako mislim da nisam. Ne znam da li želim da vidim Milesa. Nemam pojma zašto je tu. - Jesi li ti dobro? Klimnuo je. - Izgleda uznemireno. Mislim da trebaš da pričaš s njim.- Nagnuo se i poljubio me na čelo. - On je u hodniku. Ja ću biti u kancelariji, ako me zatrebaš. Klimnula sam, i poljubila ga. Poljubila sam ga snažno. On je otišao, a ja sam ostala ćuteći da stojim u kuhinji, moje srce je nepravilno tuklo u mojim grudima. Udahnula sam duboko, ali me to nije smirilo.Poravnala sam košulju i krenula ka hodniku. Miles mi je okrenut leđima, ali me čuje da dolazim iza ugla. Polako okreće glavu preko ramena, skoro kao da se plaši da se okrene skroz i pogleda me, kao što se i ja plašim što ga vidim. Radi to pažljivo. Polako. Odjednom, moje oči su smrznute s njegovim. Znam da je prošlo šest godina, ali za tih šest godina, on se nekako kompletno promenio, bez da bi promenio išta. On je još uvek Miles, ali on je muškarac sad. Ovo me nateralo da se zapitam šta on vidi, gledajući u mene po prvi put od kako sam ga napustila. - Hej,- reče, krećući se polako. Njegov glas je drugačiji. To više nije glas tinejdžera. - Ćao. Prestala sam zuriti kad su njegove oči krenule putovati po hodniku. On je u mojem domu. U domu, u kojem nisam očekivala da ću ga ikad videti. Oboje smo stajali u tišini celu minutu. Možda dve. - Rachel, ja...- Pogledao me ponovo. - Ne znam zašto sam ovde. Ja znam. Mogu to da vidim u njegovim očima. Morala sam da poznajem te oči jako dobro kad smo bili zajedno. Znala sam sve njegove misli. Nije bio sposoban da sakrije kako se osećao, zato što je osećao tako mnogo. Uvek je osećao tako mnogo. Tu je zato što mu treba nešto. Ne znam šta. Odgovore, možda? Zaključke? Drago mi je što je čekao do sad da dođe po njih, zato što mislim da sam konačno spremna da mu ih dam. - Dobro je videti te,- kažem mu. Naši glasovi su slabi i stidljivi. Čudno je, videti nekoga po prvi put pod drugačijim okolnostima od onih pre. Volela sam ovog čoveka. Volela sam ga celim srcem i dušom. Volela sam ga kao što volim Brada. I isto tako sam ga mrzela. - Uđi,- kažem, krećući se ka dnevnoj sobi. - Popričajmo. Krenuo je sa dva oklevajuća koraka ka dnevnoj sobi. Okrenula sam se i pustila ga da me prati. Oboje smo seli na sofu. Nije mu bilo prijatno. Umesto toga, seo je na njen sam kraj i nagnuo se napred, s laktovima naslonjenim na kolena. Gledao je okolo, razgledajući moj dom još jednom. Moj život.


Slomljena krila - Hrabar si,- kažem mu. Pogledao je u mene, čekajući da nastavim. - Razmišljala sam o ovome, Miles. O viđenju tebe ponovo. Ali...- Pogledala sam dole. - Ali jednostavno nisam mogla. - Zašto ne?- reče skoro odmah. Pogledala sam ga u oči. - Iz istog razloga zašto ti nisi. Ne znamo šta da kažemo. Nasmejao se, ali to nije bio smeh na koji sam navikla kod Milesa. Ovaj je bio sa gardom, i zapitala sam se da li sam mu to ja uradila. Da li sam ja odgovorna za sve tužne deliće njega. Toliko je tužnih delića u njemu sada. Podigao je sliku Brada i mene sa kraja stola. Njegove oči su proučavale sliku u njegovim rukama za trenutak. - Jel' ga voliš?- upitao je, nastavljajući da zuri u sliku. - Kao što si volela mene?- Ne pita me na gorak ili ljubomoran način. Pita me iz radoznalosti. - Da,- odgovaram. - Baš toliko. Vratio je sliku nazad na kraj stola ali je nastavio da zuri u nju. - Kako?- prošaputao je. - Kako si to uspela? Njegove reči donose suze u moje oči, zato što tačno znam šta me pita. Postavljala sam sebi isto pitanje nekoliko godina, dok nisam upoznala Brada. Mislila sam da nikad neću biti sposobna ponovo voleti nekoga. Nisam mislila da li želim da volim nekoga ponovo. Zašto bi bilo ko želeo da dovede sebe u poziciju, koja bi mogla da ga vrati u onu vrstu bola, koja čini čoveka zavidnim smrti? - Želim da ti pokažem nešto, Miles. Ustala sam i pružila mu ruku. Gledao ju je pažljivo za trenutak pre nego što je konačno posegnuo za njom. Njegovi prsti su skliznuli kroz moje, i stegnuo mi je ruku dok je ustajao. Krenula sam ka spavaćoj sobi, a on me je išao odmah iza mene. Stigli smo do spavaće sobe, i moji prsti su se zaustavili na kvaki. Srce mi je teško. Emocije i sve što kroz šta smo prošli počelo je da isplovljava na površinu, i ja znam da moram da im dozvolim da isplivaju, ako želim da mu pomognem. Gurnula sam vrata da bi ih otvorila i ušla unutra, povlačeći Milesa za sobom. Čim smo ušli unutra, osetila sam kako su se njegovi prsti stegnuli oko mojih. "Rachel," prošaputao je. Njegov glas me je molio da ne radim to. Osetila sam kako se trudi da se povuče ka vratima, ali ja mu ne dam. Naterala sam ga da hoda sa mnom do njenog krevetića. Stoji pored mene, ali osećam kako se bori zato što ne želi biti ovde sada. Steže mi ruku tako snažno da osećam bol u njegovom srcu. Brzo je izdahnuo kad je pogledao dole u nju. Vidim kako mu se miče grlo dok guta, onda izdiše još jedan dah. Gledam kako se njegova slobodna ruka diže i hvata okvir krevetića, držeći je na njemu tako snažno kao što drugom rukom stiska moju. - Kako se zove?- prošaputao je. - Claire Njegovo celo telo je reagovalo na moj odgovor. Njegova ramena su se odmah počela tresti, pokušavao je da zadrži dah, ali ništa nije moglo da ga zaustavi. Ništa ga nije moglo sprečiti da oseća ono što je osećao, pa sam mu samo dozvolila da oseća. Povukao je ruku


Slomljena krila iz moje i pokrio svoja usta da bi sakrio žurni izdah, koji mu se oteo iz pluća. Okrenuo se i krenuo brzo iz sobe. Pratila sam ga podjednako brzo, tačno na vreme da vidim kako je ledjima udario u zid hodnika preko puta njene sobe. Skliznuo je na pod, i suze su mu snažno potekle. Nije pokušavao da ih sakrije. Provukao je ruke kroz kosu, i naslonio glavu unazad na zid i pogledao u mene. - To je...- Pokazao je na Claireinu sobu i pokušavajući da priča, ali trebalo mu je nekoliko pokušaja da bi izgovorio rečenicu. - To je njegova sestra.- konačno je rekao, izbacujući dah, koji je zadržavao. - Rachel. Dala si mu sestru. Spustila sam se na pod do njega i obgrlila rukom njegova ramena, stežući njegovu kosu s mojom drugom rukom. Palčevima je stisnuo čelo i stisnuo svoje zatvorene oči, plačući tiho u sebi. - Miles.- Ni nepokušavam da sakrijem suze u svom glasu. - Pogledaj me.- Vratio je nazad glavu ka zidu, ali nije mogao da me pogleda u oči. - Žao mi je što sam te krivila. I ti si ga izgubio. Nisam znala kako drugačije da izadjem na kraj s tim tad. Moje reči su ga skroz slomile, a mene je obuzela krivica što sam dozvolila da prođu šest godina bez toga, da on čuje te reči. Nagnuo se napred i stisnuo ruke snažno oko mene, pritiskajući me ka sebi. Dozvolila sam mu da me drži. Držao me je dugo,dok sva izvinjenja i oproštaje nismo upili i dok nismo bili samo mi ponovo. Bez suza. Lagala bi ako bi rekla da nikad nisam razmišljala o tome, šta sam mu uradila. Razmišljala sam o tome svaki dan. Ali imala sam osamnaest i bila sam razorena, i ništa mi nije bilo važno posle te noći. Ništa. Samo sam htela da zaboravim, ali svako jutro kad sam se probudila i nisam osetila Claytona pored sebe, krivila sam Milesa. Krivila sam ga što je spasio mene, zato što nisam više imala razloga za život. I takođe sam znala, u svom srcu, da je Miles uradio sve što je mogao. U srcu sam znala da to nikad nije bila njegova krivica, ali u tom trenutku moga života, nisam bila sposobna racionalno razmišljati ili barem oprostiti. U tom trenutku moga života, bila sam ubeđena da neću biti sposobna za ništa drugo osim za osećati bol. Ti osećaji nisu nestali tri godine. Do dana dok nisam upoznala Brada. Ne znam koga Miles ima,ali poznata borba u njegovim očima dokazuje mi da ima nekoga. Nekad sam videla tu istu borbu svaki put kad sam se pogledala u ogledalo, nesigurna da li postoji to nešto u meni, da ću voleti ponovo. - Voliš li je?- pitala sam ga. Ne moram da znam njeno ime. Mi smo iznad toga sada. Znam da nije tu zato što je još uvek zaljubljen u mene. Tu je zato što ne zna kako da voli uopšte. Uzdanuo je i naslonio svoj obraz na vrh moje glave. - Bojim se da neću biti sposoban za to. Miles me je voleo jako mnogo, a ona jedna noć nam je to oduzela. Promenila nam svetove. Promenila njegovo srce.


Slomljena krila - Nekad sam stalno plakala,- govorim mu. - Stalno. Pod tušem. U kolima. U svom krevetu. Svaki put kad sam bila sama, ja sam plakala. Tih prvih nekoliko godina, moj život je bio konstantna tuga, ispunjen ništavilom. Ni jednim dobrim trenutkom. Osetila sam da je stegnuo ruke jače oko mene, nemo mi govoreći da zna. Zna tačno o čemu mu pričam. - Onda kad sam upoznala Brada, uhvatila sam sebe da doživljavam kratke trenutke, kad nisam bila tužna svake sekunde tog dana. Otišla bi s njim negde kolima, i shvatila da mi je to prvi put u kolima bez ijedne suze. Noći, koje smo provodili zajedno su bile jedine noći, u kojima se nisam uspavala u suzama. Po prvi put, ova neprobojna tuga, u koju sam se bila pretvorila, napukla je zbog tih kratkih, dobrih trenutaka, koje sam provodila sa Bradom. Zaustavila sam se, trebajući trenutak. Nisam morala razmišljati o ovome već neko vreme, i emocije i osećanja su presveži. Prestvarni. Povukla sam se od Milesa i naslonila na zid, spustivši glavu na njegovo rame. Nagnuo je glavu dok je nije spustio na moju i uhvatio me za ruku,isprepletavši naše prste. - Posle nekog vremena, primetila sam da dobri trenutci sa Bradom preovladjuju nad onim tužnim. Da je tuga, koja je bila moj život postala trenutak a moja sreća sa Bradom postala je moj život. Osetila sam da je izdahnuo, i znam da zna o čemu pričam. Znam da, ko god ona bila, da je on imao te dobre trenutke s njom. - Za svih devet meseci moje trudnoće sa Claire, bila sam tako uplašena da neću biti sposobna zaplakati od sreće kad je budem videla. Odmah nakon što se rodila, dali su mi je, baš kao što su uradili i sa Claytonom, kad se rodio. Claire je bila ista on, Miles. Ista on. Zurila sam dole u nju, držeći je u svojim rukama, i suze su jurile dole mojim obrazima. Ali to su bile dobre suze, i u tom trenutku sam shvatila da su to bile prve suze sreće, koje sam isplakala od dana kada sam držala Claytona u svojim rukama.- Obrisala sam oči i pustila mu ruku, i podigla glavu s njegovog ramena.- I ti to zaslužuješ,- rekla sam mu. Zaslužuješ da osećaš to ponovo. Klimnuo je. - Želim da je volim toliko jako, Rachel,- reče, izdahnuvši reči koje, kao da su bile zaključane u njemu oduvek. - Želim to s njom tako jako. Samo sam uplašen da ostalo neće nikad nestati. - Bol nikad neće nestati, Miles. Nikad. Ali ako dozvoliš sebi da je zavoliš, osetićeš je samo ponekad, umesto što bi joj dozvolio da zavlada tvojim čitavim životom. Obrglio me rukama i pritisnuo usne na moje čelo. Poljubio me je, dugo i snažno, pre nego što se povukao. Klimnuo je, dajući mi do znanja da razume šta pokušavam da mu objasnim. - Možeš ti to, Miles,- rekla sam, ponavljajući mu iste reči, kojim me je znao tešiti. Možeš ti to. Nasmejao se, i osetila sam kao da je nešto te težine nestalo iz njega. - Znaš čega sam se najviše plašio u vezi ove večeri?- upitao je. - Bojao sam se, da kada dođem ovde, da ćeš biti ista kao ja. - Protresao mi je kosu i nasmešio se. - Tako sam srećan


Slomljena krila što nisi. Osećam se dobro što te vidim srećnu.- Povukao me je ka sebi i zagrlio me snažno. - Hvala ti, Rachel,- prošaputao je. Nežno me je poljubio u obraz pre nego što me je pustio da bi mogao da ustane. - Verovatno bi trebao da odem sad. Imam milion stvari, koje želim da joj kažem. Krenuo je dole hodnikom pored dnevne sobe, pa se okrenuo licem meni još jedan zadnji put. Ne vidim više sve komadiće tuge u njemu. Sad samo vidim smirenost kad ga pogledam u oči. - Rachel?- zastao je, gledajući me u tišini za trenutak. Spokojan osmeh se raširio njegovim licem. - Tako sam ponosan na tebe. Nestao je iz hodnika, a ja sam ostala na podu dok nisam čula da su se ulazna vrata zatvorila za njim I ja sam ponosna na tebe, Miles.


Slomljena krila Poglavlje 38 TATE Zatvorila sam vrata na kolima i krenula ka stepenicama, koje će me odvesti do drugog sprata mog stambenog kompleksa. Laknulo mi je što ne moram da koristim lift više, ali mi Cap svakako nedostaje malčice, iako mi njegovi saveti uglavnom nisu pomogli. Ali bilo je lepo imati ga tamo kao odušak. Bila sam zauzeta sa poslom i školom, trudeći se da ostanem fokusirana, ali bilo je jako teško. Bila sam u novom stanu sad već dve nedelje, i iako bi volela da sam sama, nikad nisam. Svaki put kad udjem kroz ulazna vrata, Miles je još uvek svugde. Još uvek je u svemu, i ja i dalje čekam kad neće biti. Nastavljam da čekam dan kad će boleti manje. Kad mi neće nedostajati toliko. Rekla bih da mi je srce slomljeno, ali nije. Ne mislim da jeste. Ustvari, ne bi znala, zato što mog srca nema u mojim grudima od kako sam ga ostavila da leži ispred njegovog stana onog dana kad sam mu rekla zbogom. Rekla sam sebi da idem dan po dan, ali to je mnogo lakše reći nego učiniti. Posebno kad se ti dani promene u noći, i kad moram leći u krevet sama, slušajući tišinu. Tišina nikad nije bila toliko glasna dok nisam rekla Milesu zbogom. Već se bojim otvaranja vrata mog stana a nisam još ni na pola stepenica. Već mogu reći da se ova noć neće ništa razlikovati od drugih noći posle Milesa. Stigla sam na vrh stepenica i skrenula desno ka mom stanu, ali moja stopala su otkazala funkciju. Noge mi se ne pomeraju. Mogu da osetim lupanje srca negde u mojim grudima ponovo po prvi put za dve nedelje. - Miles? Ne pomera se. Sedi na podu ispred mog stana, naslonjen na vrata. Krenula sam polako ka njemu, nesigurna kako da shvatim njegovo pojavljivanje. Nije u uniformi. Neobavezno je obučen, i bradica na njegovom licu dokazuje da nije radio nekoliko dana. Tu je i nešto što liči na svežu modricu ispod njegovog desnog oka. Bojim se da ga probudim, jer ako će biti ratoboran kao prvi put kad sam ga srela, ne želim da se nosim s tim. Ali opet, nema načina da ga zaobiđem i uđem u stan a da ga ne probudim. Pogledala sam nagore i udahnula duboko, pitajući se šta da radim. Plašim se ako ga probudim da ću eruptirati. Pustiću ga unutra, daću mu ono po šta je došao, što sigurno nije onaj deo mene, koji ja želim da mu dam. - Tate. - reče. Pogledala sam dole u njega, on je budan sad i diže se gore, gledajući me nervozno. Napravila sam korak unazad od njega, jer sam zaboravila koliko je visok. Koliko je postao sve dok stoji tačno tu ispred mene.


Slomljena krila - Koliko dugo si već ovde?- pitam ga. Zaškiljio je prema svom mobilnom u ruci. - Šest sati.- Pogledao je nazad ka meni. Moram da se poslužim tvojim toaletom i to brzo. Htela sam da se nasmejem, ali sam zaboravila kako se to radi. Okrenula sam se prema mojim vratima, i on se odmakao s puta da bi mogla da odključam. Moje drhteće ruke su gurnule vrata mog stana, ušla sam unutra i onda pokazala na hodnik. - Na desno. Ne gledam za njim dok se kreće u tom pravcu. Čekam da se vrata kupatila zatvore pa padam na kauč i zarivam lice u svoje dlanove. Mrzim što je on ovde. Mrzim što sam ga pustila unutra bez pitanja. Mrzim to što ću ga morati, čim izađe iz kupatila, naterati da ode. Ali jednostavno to ne mogu raditi više sebi. Još pokušavam da se saberem kad su se vrata kupatila otvorila i on došetao nazad u dnevnu sobu. Gledam u njega i ne mogu da odvojim pogled. Nešto je drugačije. On je drugačiji. Osmeh na njegovom licu...spokoj u njegovim očima...način, na koji se nosi, on lebdi. Prošlo je samo dve nedelje, ali on izgleda toliko drugačije. Seda na kauč i ne zamara se time, da napravi prostora između nas. Seda tačno pored mene i naginje se ka meni, pa ja zatvaram oči i čekam koje god reči, koje će me povrediti ponovo. To je sve što on zna da uradi. - Tate.- prošaputao je. - Nedostaješ mi. Vooov. Apsolutno nisam očekivala da čujem te dve reči, ali one su upravo postale moje nove omiljene reči. Nedostaješ i mi. - Ponovi to, Miles. - Nedostaješ mi, Tate. - rekao je odmah. - Tako jako. I nije prvi put. Nedostajala si mi svaki svakcijati dan kad nismo bili zajedno od trenutka od kad sam te upoznao.- Obgrlio me je rukama oko ramena i povukao ka sebi. I odoh ja. Pala sam mu na grudi i zgrabila krajeve njegove košulje, stiskajući moje zatvorene oči kad sam osetila njegove usne pritisnute na vrhu moje glave. - Pogledaj me,- rekao je nežno, povlačeći me u svoje krilo da bi ga pogledala. I radim to. Gledam u njega. I stvarno ga vidim sad. Nema podignutog garda. Nema tog nevidljivog zida, koji me je sprečavao da učim i istražujem sve o njemu. Dozvolio mi je da ga vidim ovaj put, i on je prelep. Još lepši nego pre. Šta god se promenilo u njemu, mora da je bilo ogromno. - Želim da ti kažem nešto,- reče.- Mnogo mi je teško da kažem ovo zato što si ti prva osoba, kojoj sam ikad želeo da to kažem. Bojim se da se pomerim. Njegove reči me prestravljuju, ali klimnem glavom. - Imao sam sina,- reče tiho, gledajući dole u naše sad spojene ruke. Te tri reči su izgovorene sa toliko boli, nego bilo koje tri reči koje sam ikad čula.


Slomljena krila Udahnula sa. Digao je pogled do mene sa suzama u svojim očima, ali ostala sam da ćutim iako su mi njegove reči izbile dah iz grudi. - Umro je pre šest godina.- Njegov glas je nežan i udaljen, ali i dalje je to njegov glas. Mogu reći da su to neke od najtežih reči, koje je ikad morao da kaže. Bolelo ga je jako što je morao to da prizna. Htela sam mu reći da stane. Htela sam da mu kažem da ne moram to da čujem ako ga to povredjuje. Htela sam da ga zagrlim i da istrgnem tugu iz njegove duše svojim golim rukama, ali umesto toga, pustila sam ga da završi. Miles je spustio ponovo pogled do naših isprepletanih prstiju. - Nisam još spreman da ti pričam o njemu. Potrebno mi je da to uradim svojim tempom. Klimnula sam i stegla njegove ruke, ohrabrujući ga, - Iako ću ti pričati o njemu. Obećavam. Isto tako hoću da ti pričam o Rachel. Želim da znaš sve o mojoj prošlosti. Čak ni ne znam da li je završio, ali naginjem se i pritiskam svoje usne na njegove. Povlači me na sebe i pritiska usne na moje tako jako kao da želi da mi kaže da mu je žao bez korišćenja reči. - Tat,- prošaputao mi je uz usne. Osećam da se smeši. - Nisam završio. Podiže me i smešta kraj sebe na kauč. Njegov palac kruži po mom ramenu, dok gleda u svoje krilo, sklapjući neke reči, koje treba da mi kaže. - Rođen sam i odgojen u malom predgrađu izvan San Franciska,- reče, vraćajući svoje oči u susret mojim.- Jedinac sam. Nemam omiljenu hranu, zato što volim skoro sve. Hteo sam da budem pilot od kako se sećam. Moja majka je umrla od raka kad mi je bilo sedamnaest. Moj otac je već godinu dana oženjen ženom, koja radi za njega. Fina je i oni su srećni zajedno. Oduvek sam želeo psa, ali ga nikad nisam imao... Gledam ga, hipnotisana. Gledam njegove oči kako šaraju mojim licem dok mi priča. Dok mi priča sve o svom detinjstvu i negovoj prošlosti i kako je upoznao mog brata i o svom odnosu sa Ianom. Njegova ruka traži moju, i pokriva je kao da mi govori da je on postao moj štit. Moj oklop. - One noći kad sam te sreo,- napokon je rekao. - One noći kad si me našla u hodniku?Njegove oči su skliznule ka njegovom krilu, nije mogao da me gleda u oči.- Tog dana bi moj sin napunio šest godina. Znam da je želeo da ga saslušam, ali upravo sad, samo želim da ga zagrlim. Nagnula sam se napred i obglila ga rukama, a on je legao nazad na kauč povlačeći me na sebe. - Trebalo mi je sve što sam imao, da ubedim sebe da nisam pao na tebe, Tate. Svaki put kad sam bio u tvojoj blizini, ono što sam osećao, prestravljivalo me je. Šest godina mi je prošlo u razmišljanju, da imam kontrolu nad svojim životom, nad mojim srcem i da me ništa nikad više ne može povrediti. Ali kad smo bili zajedno, bilo je trenutaka kad me bilo baš briga da li ću biti povređen ponovo, zato što sam ostajanje s tobom skoro osećao vrednim potencijalnog bola. Svaki put kad bi se počeo osećati tako, gurnuo bi te dalje zbog krivice i straha. Osećao sam se kao da te ne zaslužujem. Kao da ne zaslužujem sreću uopšte, zato što sam je oduzeo od jedinih dvoje ljudi, koje sam ikad voleo.


Slomljena krila Njegove ruke se stežu oko mene kad oseti da mi se ramena tresu zbog suza, koje su našle put napolje iz mojih očiju. Spustio je usne na vrh moje glave, udahnuo zadržavani dah kad me je poljubio, dugo i snažno. - Źao mi je, što mi je trebalo tako dugo, - rekao je glasom punim kajanja.- Ali nikad ti neću moći dovoljno zahvaliti, zbog toga što nisi odustajala od mene. Videla si nešto u meni, što ti je dalo nadu u nas, i nisi odustajala. I Tate? To mi znači više od bilo čega što je bilo ko uradio za mene. Stavio je ruke na moje obraze, i podigao me tako da me može pogledati u lice. - Možda je to samo deo sad, ali moja prošlost je tvoja. Cela. Sve što želiš da znaš, ja želim da ti ispričam. Ali samo ako mi obećaš da ja isto tako mogu imati tvoju budućnost. Suze su se slivale mojim obrazima, obrisao ih je, iako nije morao. Ne marim što plačem, zato što to nisu tužne suze. Nimalo. Ljubili smo se tako dugo da su me usne zabolele skoro koliko i moje srce. Moje srce nije bolelo zbog bola ovog puta. Bolelo je zato što se nikad nije osećalo tako ispunjeno. Prstom sam pratila ožiljak na njegovoj vilici, znajući da će mi vremenom reći kako ga je dobio. Isto tako sam dotaknula osetljivu zonu između njegovih očiju, uviđajući da ću mu konačno moći postaviti pitanja bez da ga uznemirim. - Šta ti se desilo sa okom? Nasmejao se i pustio da mu glava padne nazad na kauč. - Morao sam da pitam Corbina za tvoju adresu. Dao mi ju je, ali je trebalo puno ubedjivanja. Smesta sam se nagnula napred i nežno poljubila njegovo oko. - Ne mogu da verujem da te je udario. - To nije prvi put,- priznao je. - Ali sam poprilično siguran da je zadnji. Mislim da se konačno složio da budemo zajedno nakon što sam se ja složio sa nekoliko njegovih pravila Ovo me učinilo nervoznom. - Koja su to pravila? - Pa kao prvo, nije mi dozvoljeno da slomim tvoje srce,- reče. - Drugo, nije mi dozvoljeno da slomim tvoje prokleto srce. I zadnje, nije mi dozvoljeno da jebeno razbijem tvoje prokleto srce. Nisam se mogla susdržati od smeha, jer to baš liči na nešto, što bi Corbin rekao njemu. Miles se smejao sa mnom, uživali smo jedno u drugom nekoliko tihih trenutaka. Mogu da vidim sve u njegovim očima. Svaku svakcijatu emociju. - Miles,- rekla sam kroz smeh,- gledaš me kao da si zaljubljen u mene. Prodrmao je glavom. - Ja nisam pao na tebe, Tate. Ja sam poleteo. Povukao me na sebe i dao mi jedini deo sebe, koji dosad nije mogao da mi da. Svoje srce.


Slomljena krila Poglavlje 39 MILES

Stojim u dovratku moje spavaće sobe i gledam je kako spava. Ona ne zna, ali radim to svako jutro kad je tu sa mnom. S njom započinjem dan. Prvi put sam to uradio ono jutro nakon što smo se upoznali. Nisam mogao da se setim puno toga od prethodne noći. Jedino ćega sam se sećao, bila je ona. Bio sam na kauču , a ona me je mazila po kosi, šapćući mi govorila da spavam. Kad sam se probudio u Corbinovom stanu sledećeg jutra, nisam mogao da je izbacim iz glave. Mislio sam da je bila samo san dok nisam video njenu tašnicu u dnevnoj sobi. Provirio sam u njenu sobu, samo da vidim da li je još neko sa mnom u stanu. Ono što sam osećao u trenutku kad sam spustio pogled na nju je bilo nešto, što nisam osetio od trenutka kad sam prvi put video Rachel. Osećao sam se kao da lebdim. Njena koža i njena kosa i to što je sličila anđelu dok sam ja stajao tamo i gledao je, vratilo mi je mnoštvo osećanja, koja su mi bila nepoznata u proteklih šest godina. Predugo sebi nisam hteo da dozvolim da osetim bilo šta za bilo koga. Nije da sam mogao da kontrolišem osećanja, koja sam osetio onog dana prema Tate. Ne bi mogao da ih kontrolišem ni da sam hteo. Znam, zato što sam se trudio. Trudio sam se kao đavo. Ali u istoj sekundi kad je otvorila oči i pogledala me u oči, znao sam. Ona će me ili sahraniti...ili će biti ona, koja će me vratiti u život. Jedini problem je bio taj, što ja nisam želeo biti vraćen u život. Ovako mi je bilo dobro. Zaštiti sebe od mogućnosti da doživim ono što sam doživeo u prošlosti je bio moj jedini prioritet. Međutim, desili su se mnogo trenutaka, koji su me nagnali da zaboravim na svoje prioritete. Kad sam prelomio i poljubio je, to je bio momenat, koji je sve promenio. Želeo sam mnogo više nakon tog poljupca s njom. Želeo sam njene usne, njeno telo i njen um, i jedini razlog, zbog kojeg sam zastao, bio je zato što sam uhvatio sebe da takođe želim njeno srce. Znao sam dobro da se lažem. Ubeđujući sebe da sam dovoljno snažan da je želim samo fizički i nikako drugačije. Nisam hteo biti ponovo povređen, i zasigurno nisam želeo da povredim nju. Ali jesam. Povredio sam je jako. I ne samo jednom. Sada planiram provesti ceo život nadoknađujući joj.


Slomljena krila Krenuo sam ka krevetu i seo na njegovu ivicu. Osetila je da se krevet ulegao i otvorila je oči ali ne skroz. Nagoveštaj osmeha poigravao joj se na usnama, pre nego što je povukla prekrivač preko glave i zarolala se dalje. Zvanično smo počeli da se zabavljamo pre šest meseci, i to mi je bilo dovoljno vremena da shvatim da ona uopšte nije jutarnja osoba. Nagnuo sam se napred i poljubio prekrivač tamo gde je trebalo biti njeno uvo - Probudi se, spavalice,- prošaputao sam. Zagunđala je, pa sam podigao prekrivač i spustio se iza nje, stežući se oko nje. Njeno gunđanje se polako promenilo u nežno mumlanje. - Tate, moraš da ustaneš. Moramo stići na avion. To je privuklo njenu pažnju. Prevrnula se oprezno i svukla pokrivač s naših glava. Kako to,dođavola, misliš da trebamo stići na avion? Iskezio sam se, trudeći se suzdržati se od nagoveštaja.- Ustaj, oblači se, idemo. Gleda me sumnjivo, što skroz ima smisla, s obzirom da nema još ni pet sati ujutru. Znam da znaš koliko retko ja imam ceo dan slobodan, zato ti je bolje da bude vredno toga. Nasmejao sam se i brzo je poljubio. - To sve zavisi od naše tačnosti.- Ustao sam i prodrmao madrac palčevima nekoliko puta. - Pa ustaj, ustaj, ustaj. Nasmejala se i zbacila prekrivač sa sebe. Jurnula je na kraj kreveta i pomogao sam joj da ustane. - Teško je biti iziritiran tobom kad si tako vrtoglav, Miles. ••• Stigli smo do hola, i Cap nas čeka kod lifta kao što sam ga zamolio. Ima njen đus za poneti i naš doručak. Volim odnos, koji oni imaju. Bio sam malo zabrinut time, što sam joj morao otkriti da znam Capa celog mog života. Kad sam joj na kraju rekao, bila je besna na obojicu. Najviše zbog toga, što je pretpostavila da mi je Cap pričao o svemu što mu je priznala. Uverio sam je da to Cap ne bi uradio. Znam da ne bi, zato što je Cap jedan od nekoliko ljudi na ovom svetu, kojima verujem. Znao je da kaže prave stvari bez toga, da pomislim da mi drži lekciju ili mi daje savet. Uvek je rekao sasvim dovoljno da me natera da se zamislim dugo i jako o svojoj situaciji s Tate. Srećom, on je od onih ljudi, što s godinama postaju pametniji. Znao je on šta radi s nama dvoma svo vreme. - 'Jutro, Tate,- rekao joj je, kezeći se od uveta do uveta. Izbacio je ruku, da bi ga uhvatila ispod nje, gledala je napred, nazad na nas dvojicu. - Šta se dešava?- pitala je Capa, dok ju je pratio kroz hol do izlaza. On se smešio. - Dečko će me odvesti na moj prvi let avionom. Hteo sam da i ti pođeš s nama.


Slomljena krila Ona mu kaže da ne veruje da će mu ovo biti prvi let avionom. - Istina je,- reče. - Samo zato što imam nadimak, ne znači da sam ikad bio u pravom avionu.Izgled zahvalnosti, kojim me je prostrelila preko svog ramena je bio dovoljan da proglasi ovaj dan za jedan od mojih omiljenih, a još nije ni zora svanula. ••• - Jesi dobro tamo pozadi, Cap?- rekao sam u slušalicu. Seo je tačno iza Tate, zureći kroz svoj prozor. Pokazao mi je palčeve nagore ali nije odvojio pogled s prozora. Sunce se još nije probilo kroz oblake, i nema mnogo čega za videti u ovom trenutku. U avionu smo samo deset minuta, ali sam poprilično siguran da je fasciniran i očaran baš kao što sam i mislio da će biti. Usmerio sam svoju pażnju ka kontrolnoj tabli dok nismo dostigli optimalnu visinu, i onda sam ugasio Capove slušalice. Pogledao sam ka Tate i zatekao je kako zuri u mene, gledajući me sa zahvalnim smeškom razvučenim na njenim usnama. - Želiš da znaš zašto smo tu?- upitao sam je. Pogledala je preko svog ramena u Capa i onda vratila pogled na mene. - Zato što on ovo nikad nije radio. Prodrmao sam glavom, i uočio da je vreme. - Sećaš se dana kad smo se vraćali nazad od kuće tvojih roditelja posle Dana zahvalnosti? Klimnula je, ali njene oči su sad radoznale. - Pitala si me kako bi bilo doživeti rađanje sunca odavde gore. To nije nešto, što bi se moglo opisati, Tate.- Pokazao sam prema njenom prozoru. Pritisnula je šake na prozor, i tačno pet minuta nije pomerila ni jedan mišić. Gledala ga je svo vreme , i ja ne znam kako, ali zaljubio sam se još više u nju u tom trenutku. Kad je sunce probilo oblake i ceo avion obasjalo svetlošću, konačno se okrenula da bi me pogledala. Njene oči su bile ispunjene suzama i nije progovorila ni reč. Samo je posegnula za mojom rukom i držala je.

••• - Čekaj ovde,- govorim joj. - Želim Capu da pomognem prvo. Vozač ga vozi u stan, zato što ti i ja idemo na doručak posle ovoga. Pozdravila se s Capom i strpljivo čekala u avionu dok sam mu ja pomagao da siđe dole stepenicama. Posegnuo je u svoj džep i dodao mi kutijice obasjavši me odobravajućim osmehom. Stavio sam kutijice u džep moje jakne i krenuo ka stepenicama.


Slomljena krila - Hej, dečko!- povikao je Cap, pre nego što je ušao u kola. Stao sam i okrenuo se ka njemu. Pogledao je u avion iza mene.- Hvala ti,- reče, pokazujući rukom duž aviona. - Za ovo. Klimnuo sam, ali on je nestao u vozilu pre nego što sam se mogao i ja njemu zahvaliti. Popeo sam se gore stepenicama i ušao u avion. Ona je otkopčala svoj sigurnosni pojas, spremajući se da izađe iz aviona, ali ja sam se spustio u svoje sedište. Nasmejala mi se toplo. - Neverovatan si, Miles Mikel Arčer. I moram da kažem, da izgledaš prokleto vruće vozeći avion. Trebali bi smo raditi ovo češće. Dala mi je brzi poljubac na usne i krenula ustati sa svog sedišta. Gurnuo sam je nazad. - Nismo završili,- rekao sam, sad se skroz okrenuvši ka njoj. Uzeo sam njene ruke u svoje i pogledao dole u njih, udišući polako, spremajući se da kažem sve što zaslužuje da čuje. - Onog dana kada si me pitala o sunčevom izlasku?Pogledao sam je u oči ponovo. - Moram da ti se zahvalim za to. To je bio prvi trenutak posle više od šest godina kada sam osećao da želim ponovo da volim nekoga. Brzo je izdahnula sa osmehom i uvukla donju usnu da bi ga sakrila. Podigao sam ruku do njene usne i izvukao je palcem napolje. - Rekao sam ti da to ne radiš. Volim tvoj osmeh skoro isto koliko volim tebe. Nagnuo sam se napred da je poljubim, ostavljajući oči otvorene da bi izvadio crnu kutijicu prvo. Kad sam je imao u ruci, prestao sam da je ljubim i povukao se. Njene oči su pale na kutijicu i odmah se širom otvorile, gledajući čas u mene, čas u kutijicu. Njena ruka je krenula ka njenim usnama, prikrivajući svoje dahtanje. - Miles,- reče, nastavljajući da gleda naizmenično mene i kutijicu u mojim rukama. Prekinuo sam je. - Nije to što misliš,- govorim, otvarajući kutijicu pokazujući ključ. Nije baš tačno to na šta misliš,- dodao sam oklevajući. Njene oči se šire sa puno nade, i meni je laknulo zbog njene reakcije. Mogu reći po njenom smešku da želi ovo. Uzeo sam ključ, otvorio njenu ruku i stavio ga na njenu šaku. Zurila je u ključ nekoliko sekundi pa me pogledala. – Tate, - rekao sam, gledajući je s nadom. - Hoćeš se useliti kod mene?’ Pogledala je dole na ključ još jednom, i rekla dve reči, koje su odmah izazvale osmeh na mom licu. Hoću i dođavola. Nagnuo sam se napred i poljubio je. Naše noge i ruke i usne su postala dva dela slagalice, pristajući jedan drugom bez napora. Podigla se da bi mi sela u krilo, opkoračivši me u kokpitu aviona. Sputan sam i tesno je. Savršeno je.


Slomljena krila - Nisam baš dobra kuvarica, - upozorava me. - I ti pereš veš bolje od mene. Ja samo bacim belo i šareno zajedno. I znaš da nisam baš fina ujutro. - Drži mi lice, sipajući na mene svako upozorenje koje može, kao da ja ne znam u šta se upuštam. - Slušaj, Tate,- kažem joj. - Želim tvoj haos. Želim tvoju odeću na podu moje spavaće sobe. Želim tvoju četkicu za zube u mom kupatilu. Želim tvoje cipele u mom ormaru. Želim tvoje ostatke od hrane u mom frižideru. Na to se nasmejala. - Oh, i skoro sam zaboravio,- kažem, vadeći još jednu kutijicu iz mog džepa. Držim je između nas, otvaram je i otkrivam joj prsten. - Isto tako želim tebe u mojoj budućnosti. Zauvek. Njena usta su od šoka otvorena, i zuri u prsten. Smrznuta je. Nadam se da nema sumnji, zato što ja nemam apsolutno ni jednu kad se radi o provođenju ostatka života s njom. Znam da je prošlo samo šest meseci, ali kad znaš, onda znaš. Njena tišina me čini nervoznim, pa brzo vadim prsten i uzimam joj ruku. - Hoćeš li prekršiti pravilo broj dva sa mnom, Tate? Zato što ja jako želim da te oženim. Ne mora ni da kaže Da. Njene suze i njen poljubac i njen smeh su to učinili umesto nje. Povukla se nazad i pogledala me sa tolikom ljubavlju i zahvalnošću da su me grudi zabolele. Ona je apsolutno prekrasna. Njena nada je prekrasna. Smeh na njenom licu je prekrasan. Jureće suze po njenim obrazima su prekrasne. Njena ljubav je prekrasna. Meko je udahnula i nagnula da polako, nežno pritisnula svoje usne na moje. Njen poljubac je ispunjen nežnošću i naklonošću i s neizgovorenim obećanjem da je moja sad. Zauvek. - Miles,- prošaputala je pored mojih usana, zadirkujući me svojim. - Nikad nisam vodila ljubav u avionu. Osmeh se odmah stvorio na mom licu. Kao da je nekako pročitala moje misli. - Nikad pre nisam vodio ljubav sa svojom verenicom,- odgovorio sam. Njene ruke su se polako spustile niz moj vrat i košulju dok njeni prsti nisu našli dugme na mojim farmerkama. - Pa, mislim da to trebamo ispraviti onda,- reče, završavajući rečenicu sa poljupcem. Kad su njene usne srele moje ponovo, tad se zadnji deo mog oklopa raspao, i zadnji komad leda, koji je okruživao glečer, koji je bio moje srce, se otopio i ispario. Ko god da je skovao frazu, Volim te do smrti očigledno nije iskusio ovu vrstu ljubavi, koju


Slomljena krila Tate i ja delimo. Da je slučajno bilo tako, fraza bi glasila Volim te do života. Jer to je upravo to što je Tate uradila. Volela me je toliko da me je vratila u život. Kraj.


Slomljena krila Epilog Razmišljam o danu kad sam je oženio. To je bio jedan od naboljih dana u mom životu. Sećam se da sam stajao pored Iana i Corbina na kraju prolaza. Čekali smo je da prođe kroz vrata kad se Corbin nagnuo i šapnuo mi nešto. Rekao je, - Ti si jedini, koji je ispunio moje standarde za nju, Miles. Tako sam srećan što si to ti. I ja sam bio srećan što sam to ja. To je bilo pre dve godine, i od tad sam se svaki dan nekako još više zaljubljivao u nju. Leteo sam, bolje rečeno. Nisam plakao onog dana kada sam je oženio, inače. Njene suze su padale padale padale tog dana, ali moje nisu. Bio sam ubeđen da nikad ni neće. Ne na način, na koji bi ja želeo. Posle osam meseci smo otkrili da ćemo imati bebu. Nismo se trudili da napravimo bebu, ali nije baš i da nismo pokušavali. - Ako se desi, desiće se,- Tate je govorila. I desilo se. Kad smo saznali, oboje smo bili uzbuđeni. Ona je plakala. Njene suze su padale padale padale, ali moje nisu. Koliko sam bio uzbuđen, toliko sam bio i uplašen. Bio sam uplašen zbog tog straha, koji dolazi zajedno s tim, kad se neko voli tako mnogo. Strah od svega lošeg što bi se moglo desiti. Bio sam uplašen da će mi moje uspomene oduzeti nešto od dana kada postanem otac ponovo. Pa, upravo se desilo. I dalje sam uplašen. Prestravljen. - Devojčica je,- rekao je doktor.


Slomljena krila Devojčica. Upravo smo dobili malu devojčicu. Upravo sam ponovo postao otac. Tate je upravo postala majka. Oseti nešto, Miles. Tate je pogledala u mene. Znam da može videti strah u mojim očima. Isto tako znam u kakvim je bolovima sada, ali se ipak nekako nasmešila. - Sam,- prošaputala je, izgovarajući njeno ime na glas po prvi put. Tate je insistirala da je nazovemo Sam, u čast Capovog pravog imena, Samuel. Ne bi ni želeo da bude drugačije. Sestra je došetala do Tate i polegla Sem u njene ruke. Tate je zaplakala. Moje oči su još uvek suve. Još uvek sam previše uplašen da skrenem pogled sa Tate i pogledam dole u našu ćerku. Ne plašim se onoga što ću osećati kad je pogledam. Plašim se onog što neću osećati. Prestravljen sam da su moja prošla iskustva uništila sposobnost da osećam ono što bi svaki otac trebao da oseća u ovom trenutku. - Dođi ovamo,- rekla je Tate, želeći me bliže. Seo sam odmah pored njih na krevet. Daje mi Sam, a meni se ruke tresu, ali uzimam je svakako. Zatvorio sam oči i oslobodio lagani dah pre nego što sam skupio hrabrost da ih ponovo otvorim. Osećam kako se Tatina ruka nežno spustila na moju ruku. - Prelepa je, Miles,- prošaputala je. - Pogledaj je. Otvorio sam oči i oštro udahnuo kad sam je video. Ona je ista on, samo što ima Tatinu smeđu kosu. Oči su joj plave. Ima moje oči. Osećam to. Sve je tu. Sve što sam osećao kad sam njega prvi put držao u rukama, osećam i sad dok gledam dole u nju. Verovanje da će mi nedostajati sposobnosti voleti nekoga ovom jačinom ponovo je bio jedini strah, koji mi je ostalo pobediti. Jedan pogled na Sam, i upravo mi je ona pomogla pobediti taj strah. Ona je već moj heroj, a s nama je tek dva minuta. - Prelepa je, Tate,- prošaputao sam. - Tako prelepa. Moj glas je napukao. Lice mi je prekriveno suzama.


Slomljena krila Padaju Padaju Padaju. Prvi put od trenutka kad sam držao Claytona na rukama, plačem od sreće. Rachel je bila u pravu. Bol će uvek biti tu. Takođe i strah. Ali bol i strah više nisu ceo moj život. Oni su samo trenuci. Trenuci, koji su su stalno zasenjeni minutima, koje provedem sa Tate. I sad sa svakom minutom provedenom sa Sam. Ja i Tate i Sam. Moja porodica. Poljubio sam je na čelo, i onda se nagnuo i poljubio Tate, zato što mi je dala nešto ovako prelepo ponovo. Tate je spustila svoju glavu na moju ruku, i oboje smo je gledali. Našu kćer. Volim te jako, Sam. Gledao sam dole u savršenstvo, koje smo mi napravili i tad me je pogodilo. Vredelo je. Prelepi trenuci, kao što su ovi nadoknadjuju ružnu ljubav.

Obrada i prevod : Klub Brbljivica


Slomljena krila

Klub brbljivica slomljena krila  
Klub brbljivica slomljena krila  
Advertisement