Obrada i prevod Klub Brbljivica
Vilin konjic
11. Tog popodneva osećala sam se kao istrošeni i tanki stari papir, kao da sam bila odložena i ispresavijana milion puta. Susreti sa mamom umeli su mi to učiniti, ali današnji je bio najgori od svih. Napravila sam sebi mentalnu zabelešku da je pozovem sutra nakon što se slegne prašina i da se uverim da su ona i Karl odustali od svog plana. Ustala sam i prestala sa izležavanjem iz kreveta i obukla se, navukla sam crni rupičasti šorc i topić. Pokupila sam kosu u konjski rep i našminkala se otežalim rukama nego inače. Telo mi je bilo razdražljivo i nervozno. Morala sam izaći iz stana ali nisam znala ni jedno mesto gde bi mogla otići. Blake and Shelley otišli su zajedno na ručak, a nisam se čula ni sa kim od njih. Nakon šetnje po stanu izašla sam na prozor da vidim Declanov stan. Spomenuo je da ide na posao na putu ka kući, a potom će se videti sa Daxom, tako da sam pretpostavila da se nije još vratio. Minuti su otkucavali. Prošla sam nekoliko puta po dnevnoj sobi ali nije me popuštalo. Nešto mi se vrzmalo uprno po glavi pokušavajući da izađe. Napokon, stala sam na sredinu sobe i upalila svetlo. Moj pribor za slikanje stajao je na malom stolu sa bezbroj bojica pored njega.. samo me čekajući da crtam. Nisam puno razmišljala, odšetala sam prema priboru i otvorila ga, preturajući po neki starim stvarima koje sam napravila. Nakon nekoliko munuta razmišljanja, uzela sam jednu olovku i vrtela je među prstima. Liznula sam suve usne, osećajući nadolazeću inspiraciju po prvi put u proteklim godinama. Stvar je u tome, da je moja ruka tačno znala šta treba da stvori. Prelepo. Zatvorila sam oči i zamišljala sliku Declanove tetovaže na vratu. Setila sam se poštovanja u njegovom glasu kada je pričao o majci. Kako je to kada prihvataš kraj, kakve su to emocije...iz Declana? Nervoznim prstima, nacrtala sam pola tuceta različitih vilinih konjica, i onda koristeći drvene boje kako bi ih ukrasila. Neki su bili veliki, neki mali, ali svi su imali tu energiju letnja koju sam zamišljala da imaju. Zamislila sam ugraviranog vilinog konjica na narukvici. Ili privesku pločice za lančić. Ne, ne. Ali što sam više razmišljala o tome, sve sam više shvatala da sam više razmišljala o Declanu nego o vilinim konjicima. Isfrustrirana, sklonila sam pribor u stranu. Nisam trebala razmišljati o njemu. Bio je tačno ono što mi nije trebalo. Ustala sam i mlatarala rukama. Bože, trebalo mi je opuštanje. Trebala sam nekoga u sebi. A ta osoba nikad neće biti Declan. Želela sam ga previše. Zato kada mi je danas u kolima rekao da sam vredna, sve što sam htela bilo je da stavim ruke na njegova snažna ramena i privučem ga sebi. Želela sam odvezati pojas i premestiti se na zadnje sedište sa njim. Htela sam da jezikom pređem preko svakog sentimetra njegovog tela, prateći ga rukama, učeći mapu njegovog tela, i to urezati u memoriju. Ali ne mogu! Zato sam sat kasnije našla sebe kako sedim u kafiću knjižare, pijuckajući sodu dok su ljudi dolazili i odlazili. Nije bila moja smena, ali to nije ni bio razlog zašto sam ovde.