Julie kenner 2 uzmi me

Otvorila sam oči. Ispred mene, kroz vrata terase, ukazalo se zvezdano nebo. Nisam bila sigurna šta me je probudilo. Onako sanjiva okrenula sam se ka Dejmijenu, ţeleći da u njegovom zagrljaju ponovo utonem u san. Umesto na njegovu toplinu, naišla sam na hladan izguţvani čaršav i praznu postelju. Pridigla sam se, potpuno zbunjena. Spavala sam čvrstim snom, prislonjena uz njega i potpuno me je omelo to što sam se probudila i shvatila da njega nije bilo pored mene.

Sveća je dogorela ali je Dejmijen upalio zidni svećnjak koji je svetleo tek toliko da u sobi ne bude potpuni mrak. Bacila sam pogled ka kuhinji. Sve je bilo mračno i tiho.

Posteljina je bila potpuno hladna, što je značilo da je Dejmijen odavno ustao iz kreveta.

Ustala sam, dohvatila pulover koji je leţao pored postelje i obukla se. Dodir neţnog materijala bio je nalik Dejmijenovom dodiru. Uhvatila sam se za ram od kreveta i odvezala draperiju koja je još uvek bila privezana za metalnu šipku. Obmotala sam je oko struka.

Uhvatila sam se za metalnu šipku i pomislila koliko će mi taj krevet nedostajati. Ali posluţio je svrsi i više nije bio potreban. Bio je deo iluzije, nešto kao specijalni efekat.

Uzdrhtala sam od iznenadnog straha da je i sve ostalo moglo da bude nestvarno, a najviše Dejmijen.

Međutim, to su bile samo ruţne misli, znala sam da to nije bilo tako. Makar sam se nadala da nije. Setila sam se onoga Što mi je rekao u restoranu, da bi me ostavio ako bi to značilo da će me time zaštititi.

Najeţila sam se. Uveravala sam sebe da sam preterala. Dejmijen me nije napustio.

Samo je ranije ustao. „Dejmijene?”

Nisam očekivala odgovor, pa nisam bila ni iznenađena što ga nije bilo. Kuća je bila ogromna. Prethodne nedelje majstori su završili s krečenjem. a i podovi su bili skoro završeni. Većina soba bila je potpuno nenameštena, ali bez obzira na to, Dejmijen je mogao da bude bilo gde. Posebno u tako velikoj kući.

U trenutku sam pomislila da se vratim u krevet i pokušam ponovo da zaspim. Nije me probudio pa sam pomislila da mu je moţda trebalo malo samoće. Uveravao me je da telefonski poziv nije imao veze s Karlovim pratnjama i verovala sam u to. Ali taj poziv ga je i dalje mučio i bila sam vrlo radoznala zbog čega. Ţelela sam da ima poverenja u mene i da zna da ću mu uvek biti potpora za sve. Ţelela sam da odrţi dato obećanje u vezi sa svetlom koje obasjava tamne senke oko Dejmijena Starka.

Ali da li je to bio jedini razlog zbog kog sam ga te noći traţila? Ako jeste, stvarno je trebalo ponovo da se uvučem u krevet. Obećao ili ne. Dejmijen je imao pravo na svoju privatnost. I bez obzira na to koliko mi je to smetalo, na njemu je bilo hoće li odrţati obećanje ili ne.

Moja neodlučnost je kratko trajala. Koliko god sam ţelela da imam razumevanja za tog čoveka, još više sam ţelela da ga zadovoljim. Ţelela sam da ga uhvatim, dodirnem i pokaţem da ću uvek biti tu, šta god da mu zatreba. Želela sam.

Moţda sam bila sebična, ali i dovoljno arogantna da pomislim da sam mu bila potrebna. I da, bila sam dovoljno sebična da ga potraţim.

Primetila sam da je ostavio telefon pored sveće. Zastala sam, setivši se poruke koju je primio, nakon koje je usledio i poziv. Broj je bio nepoznat. Onaj što je zvao nije se nalazio u imeniku njegovog telefona. Da li je trebalo da pogledam? Oklevala sam taman toliko da se smučim samoj sebi. Ja bih sigurno pobesnela da je, kojim slučajem, Dejmijen proveravao