Ima stvari koje se nikada ne smeju uciniti

Има ствари које се никада не смеју учинити

Библиотека ИСТОРИЈСКИ РОМАНИ књига 1.

Ангелина Тимотијевић

ИМА СТВАРИ КОЈЕ СЕ НИКАДА НЕ СМЕЈУ УЧИНИТИ Издавач Добра књига доо Максима Горког 137, Београд За издавача Горан Миленковић Лектура и коректура Боривој Герзић Дизајн насловне стране Никола Јованетић Фотографија Зорана Ђорђевић Припрема за штампу Оља Станић Штампа Рубикон, Београд Тираж 1.000 примерака Пласман 011/ 24 55 026, 064/ 22 33 763 Copyright © Добра књига доо Сва права аутора и издавача су законом заштићена.

ИМА СТВАРИ КОЈЕ СЕ НИКАДА НЕ СМЕЈУ УЧИНИТИ од Ангелине Тимотијевић друго издање

Београд, 2010.

Овај роман посвећујем Влади, свом мужу, који је учинио да препознам дарове који су ми од Бога дати.

Захваљујем на подршци и корисним саветима госпођи Тањи Чукић из књижаре „Ант“, господи Братиславу Браци Петковићу и Даворину Дарку Рибникару, госпођама Бранки Прпи и Олги Горуновић из Клуба љубитеља позоришта, и Соњи Јованетић, власници посластичарнице „ДЈ“, у Улици Светозара Марковића 36, као и запосленима у посластичарници, господи Ивану Јовановићу, Јовици Манићу, Николи Јованетићу и Браниславу Ђерићу. Посебно захваљујем својој мами и сестрама Сашки и Зоки, сестрићима Сташи, Боци и Еми, и свом мужу Влади.

Рецензија Има ствари које се никада не смеју учинити од Ангелине Тимотијевић Кратки роман Ангелине Тимотијевић Има ствари које се никада не смеју учинити на изузетно аутентичан начин савременим поступком реконструише време с почетка двадесетог века, доноси непоновљиву атмосферу београдског грађанског друштва и драму једне београдске породице. Роман има високу литерарну вредност и драгоцен квалитет у пречишћеном језику с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, какав можемо срести код Слободана Јовановића. Многи значајни писци су се инспирисали Мајским превратом али никада на овај начин. Сцене се нижу једном зналачком филмском логиком. Роман се чита у једном даху, попут гледања доброг филма. Нарација је сугестивна и све време држи пажњу читаоца. Лик Ленке, младе жене која је пред удајом, приказан је упечатљиво. Као главни лик романа, она упада у вртлог догађаја који су претходили Мајском преврату и нехотично постаје истражитељ који открива трагове велике антидинастичке завере.

Задивљује лакоћа нарације, карактери су врло пластично али дискретно приказани. Нема сувишних барокних „украса“, мада је све барокно осенчено. Читалац се врло удобно смешта у београдске салоне онога доба, где мирише јоргован, пије се домаћи чај, воде се фини, пристојни разговори, све одаје грађанску идилу иза које се ваљају крупни историјски догађаји, који ће ускоро уследити. Писац мајсторски мири грађанску идилу и готово трилерски заплет, што представља потпуно нови поступак у нашој литератури. Иако је тема романа локалног карактера, писац успева да досегне уметничку универзалност. Изненађује чињеница да је ово први роман Ангелине Тимотијевић, јер је овде присутна велика даровитост и књижевничка зрелост која се ретко среће и коју свакако треба подржати. Братислав Петковић редитељ и драмски писац

Мишљење (једног добронамерног читаоца) о рукопису госпође Ангелине Тимотијевић Има ствари које се никада не смеју учинити Уживао сам у читању рукописа. Роман је написан питким, чистим српским језиком, па ће тај данас редак квалитет, сам по себи, привлачити знатан број читалаца истанчаног укуса. Таквим богатим српским језиком описан је један заборављени Београд, прелеп у својој господствености (импресивно дочарана забава у винограду генерала Костића под Авалом), али и пун драматичних збивања која ненаметљиво подсећају на актуелна збивања (политичка убиства, контрола штампе, партијске завере, улога војске у политици…) Романом доминира уверљиво креиран лик главне јунакиње Ленке Николић, за оно доба необичне младе девојке – самосвојне и самосвесне, иако истовремено крхке, осетљиве и жељне искрене љубави. Ленку, која је стекла веома широко кућно образовање, због њеног оштрог ума, логичког расуђивања и закључивања на основу прикупљених чињеница, многи у најужем окружењу рођака и породичних пријатеља не разумеју па и потцењују. Читаоцима ће вешто срочени дијалози између господина Ђорђа и госпође Милице о тадашњој политичкој сцени Србије помоћи да схвате Ленкине личне дилеме испреплетене

с њеним покушајима да разреши позадину убиства, која наговештава крвави расплет у врху државе. Ослањајући се на историјске догађаје уочи мајског преврата 1903. године, писац је главну јунакињу окружио шароликом групом младих официра завереника који ће својим животима платити учешће у убиству омрзнутог владара и његове супруге. Читаоцима је, кад у даху прочитају роман без „хепиенда“, остављена могућност да замисле како ће се личном трагедијом тешко погођена али очеличена Ленка Николић снаћи у Србији под новом династијом, којој прете ратови и друга тешка искушења. Можда је и то тема за аутора који својим првенцем показује изузетну способност да, уз поштовање историјских чињеница, пусти машти на вољу на задовољство захвалног читаоца. у Београду, 20. јул 2009. године Даворин Дарко Рибникар

ИМА СТВАРИ КОЈЕ СЕ НИКАДА НЕ СМЕЈУ УЧИНИТИ од Ангелине Тимотијевић

I Лета Господњег 1903. у Београду Мирис јоргована у мирно, сунчано јутро изазива утисак чисте радости и усхићења и доводи нас у оно душевно стање у коме целим својим бићем осећамо срећу само зато што смо живи. У таквом се расположењу налазила госпођица Ленка Николићева док је затворених очију, с благим осмехом на уснама и oтвореном књигом у крилу, седела у башти отмене, породичне куће своје баке, госпође Милице Николић. Душа Ленкина била је у стању мира и спокоја. Било је то стање у коме смо способни да примамо само тихе и топле утиске, а оштри и неприродни изазивају непријатност, чак бол. Шкрипа велике капије од кованог гвожђа најавила је долазак госта. Ленка се промешкољила и отворила очи. Осетила је жаљење што ће посетилац прекинути мир чаробног јутра у коме је уживала. Прошло је неколико тренутака док се на каменој стази која је водила од капије до велике баште иза куће, није појавило драго лице господина Ђуре Димитријевића, старог пријатеља госпође Милице.

– Добро јутро, голубице. Јеси ли ми здрава? – са широким осмехом који је красио лице оштрих црта и округлим 15

Има ствари које се никада не смеју учинити

зеленим очима постављеним близу уског корена носа, чилим кораком пришао је господин Ђура Ленки, лако се наклонио и пољубио јој руку.

– Добро јутро, чика Ђуро. Лепо је што сте дошли. Изволите сести. Позваћу баку – узвратила је девојка ведро и потрчала у кућу. На самим вратима скоро се сударила са госпођом Милицом, која је од девојке Даре већ чула за долазак господина Димитријевића.

– Душо моја, не јури тако, оборићеш ме – нежно јој је рекла висока, лепа госпођа достојанственог држања.

– Дошао је господин Ђура – рече Ленка.

– Да, да, добро, чула сам већ – одврати госпођа Милица и пође низ басамаке, у сусрет Ђури Димитријевићу.

– Добро јутро, драги пријатељу, добро ми дошли. Јесте ли за кафу, ми још нисмо пиле? – рече госпођа Милица и пружи му на рукољуб руку коју је красио прстен од сувог злата у који је био уметнут велики плави камен чија је блиставост некада распаљивала Ленкину дечју машту, поклон од покојног мужа за рођење сина, Ленкиног оца.

– Седите, седите и причајте, како сте, шта има ново у вароши?

– Добро сам, драга моја, како бих био по овом лепом времену? Ово сунце прија мојим старим костима које добро памте седамдесет шесту – рече господин Ђура, који је при крају својих педесетих година био здрав и снажан човек. – А и ви ми, хвала Богу, изгледате добро. Е, за кафу јесам, а имам и вести. Пошто је наредила да се донесу кафа и слатко, госпођа Милица седе на столицу од прућа, до господина Ђуре. Пажљиво наместивши наборе на тамнозеленој хаљини 16

Ангелинa Тимотијевић

од тешког крепа, погледом је дала знак да прича може да почне. Господин Ђура је умео лепо да прича, а убрајао се у круг најбоље обавештених људи у београдској чаршији. У свакој кући у којој је било претендената на какво министарско или које друго високо место или брижних родитеља кћери доспелих за удају, посебно оних које су се могле надати доброј партији, господин Ђура је био радо виђен гост. Без њега се није могао замислити добар план деловања, а познато је да се успеху најпре могу надати они који су добро снабдевени најразличитијим, понекад на први поглед сасвим неважним подацима. Обе даме су знале да када господин Ђура каже да има вест, то никако не може бити нека тричарија, већ је увек реч о нечему што је вредно највеће пажње.

– На железничкој станици у Нишу, у торби за документа једног поручника, нађена је повећа количина динамита – испали господин Ђура без икаквог увода, па оштрим оком осмотри даме како би оценио постигнути ефекат.

– Ју, ју, ју! – узвикну госпођа Милица, разрогачивши очи, па лупи, запрепашћена, дланом о длан и прекрсти се. Од њеног узвика, уплаши се мачка која је до тада прела у крилу госпођице Ленке, скочи и побеже у комшијско двориште. Ленка се усправи и уозбиљи. Израз њеног лица је одавао усредсређеност и лоше прикривано узбуђење.

– Да ли је поручник долазио или одлазио из Ниша?

– упитала је.

– Господин поручник је служио у Нишу, а имао је намеру да возом допутује у Београд – одговорио је господин Ђура.

17

Има ствари које се никада не смеју учинити

– Да ли сте сигурни у то? – питала је даље Ленка.

– Да. Кажу да је у руци држао возну карту до Београда.

– Држао је у руци карту... – замишљено рече Ленка.

– Шта се десило са њим?

– То је оно што свему даје трагичну ноту. Када су му пришла двојица у цивилном оделу и тражила да отвори торбу, поручник је извадио пиштољ и пуцао себи у главу.

– Боже свети, шта се то догађа с нама? – тихо прозбори госпођа Милица, крстећи се.

– Лоше би било да нагађамо. Ипак, динамит, слути на нешто велико... – рече Ленка и замисли се. – Правилно би било испитати како је и где поручник дошао до динамита. Динамит се не може тек тако узети и изнети из касарне. Верујем да ће се власти сетити да истрагу почну у касарни у којој је служио. Сигурно је имао помагаче, друкчије не би могло.

– Може бити, видећемо – рече господин Ђура тоном из којег се могла наслутити сумња у ту могућност.

– То мора да је нешто крупно, морало би озбиљно да се схвати. Зашто би официр из Ниша носио динамит у Београд? Или можда, коме је носио?

– Госпођице Ленка, ви бисте били одличан полицајац. Да бар имамо више људи тако заинтересованих за државну службу и опште добро – рече господин Ђура. У његовом гласу није било подсмеха. Иако је госпођица Ленка била врло млада, само што је о Божићу напунила деветнаест година, господин Ђура је волео да разговара са њом. Увек је изнова остајао изненађен њеном страшћу према необичном и способношћу да на основу познатих чињеница изведе логичан закљу18

Ангелинa Тимотијевић

чак. Ма колико да се чини као нешто сасвим природно, то није одлика већег броја ни много старијих и искуснијих људи. Она је имала способност да прецизно, хладне главе сагледа све значајне чињенице, доведе их у везу и заузме став. При томе је показивала изузетну озбиљност, чувала се фантазирања, а посебно је љупко било то што при својој дедукцији никада није изгледала као неко ко мисли да ради посебно важну ствар. За госпођицу Ленку то је било сасвим природно: размишљала је и волела то да чини. Госпођа Милица је ћутала и вртела главом, удубљена у мисли. Њене мисли су биле хаотичне, није им било ни краја ни почетка. Осећала је само страх пред нечим недокучивим, страшним и великим што би могло да се деси. Господин Ђура се и сам непријатно осећао од када је тог јутра чуо свежу вест, али није желео да даме остави у тмурном расположењу. Поред тога што је био човек који је у кућу Николића доносио новости, господин Ђура је био и истински пријатељ куће.

– Ех, да, а у Двору све исто. Исто и око Двора. Оговарања не престају, а краљ све по свом – рече господин Ђура тек да прекине тишину, и разговор се поведе на уобичајену тему чаршије.

– Од венчања, све горе и горе. Прича се много – рече суморним тоном госпођа Милица.

– А од мартовских демонстрација, покоља и укидања Устава, сви бесни. Војска стала на страну народа, а краљ и даље уверен да му је одана. И ове изборе, радикали, оба крила, бојкотују. Избори по новом изборном закону, јасно је као дан, вратиће све краљеве послушнике – рече резигнирано господин Ђура.

19

Има ствари које се никада не смеју учинити

– Ништа то није добро. Бојим се, неће дуго моћи овако. На сваком се кораку осећа како у народу кључа – рече госпођа Милица. Јасно је било верном господину Ђури да је за стварање веселог расположења изабрао погрешну тему. Поћуташе још мало, а онда господин Ђура дамама испоручи усмени позив (писамце је у кућу Николића већ било стигло), на забаву, која се исте вечери одржавала у винограду господина Ђорђа Костића, ђенерала који је служио у новоформираном Четвртом коњичком пуку. Пошто су се договорили о начину одласка до винограда господина Костића, господин Ђура се, претходно од срца похваливши слатко од трешања и ванилице госпође Милице, опростио од дама. Госпођица Ленка је једва приметила одлазак господина Ђуре, због чега је добила оштар прекор од баке. Дубоко је била уронила у мисли и само се, с времена на време, њено иначе лепо лице грчило у непријатне гримасе.

*** Поред брига које је тих дана имала госпођа Милица Николић, убрзо је, после одласка господина Ђуре, заборавила на вест која ју је тог јутра толико узнемирила. Брига је било пуно, али она главна из које су потицале остале било је будуће Ленкино венчање са господином Спасојем Михајловићем, поручником који је служио у дворској гарди. Венчање је требало да буде одржано двадесет петог маја. Дакле, још месец и по дана неспокојства.

20

Ангелинa Тимотијевић

Желела је госпођа Милица да венчање испадне савршено, да њена мезимица буде срећна и задовољна. Мучило ју је то што јој се чинило да Ленка мало размишља о скорој срећи, а још мање о будућем мужу. Није да је Ленка била хладна према младом поручнику, али није била ни онаква каква је требало да буде, по бабином мишљењу. Да, бабином мишљењу, јер је госпођа Милица, још увек лепа и свежа жена, волела да је унука тако зове. „То је сасвим природно: када дете проговори, оно каже: баба. Никада још нисам чула да је неко рекло – бака“, била је одлучна још у време када је Ленка била врло мала, а она сама тек ушла у четрдесете године. Тајно се госпођа Милица надала да ће Ленкина љубав бити од оних великих, само срећна и дуговечна. Желела је Ленки љубав какву је сама имала са својим мужем, Ленкиним дедом, господином Властом Николићем, инжењером, који је 1877. године јуначки завршио свој млади живот пред Нишем. Ленка је, међутим, мислила је госпођа Милица, некако сувише била у облацима, залуђена књигама; усхићавала се мирисом свеже штампане књиге, говорила да је то најлепши мирис, поред мириса њихове баште у пролеће, а већу забаву од седења за књигом у великој библиотеци свог покојног оца, није могла да замисли. Била је Ленка увек лепо обучена, савршено отмена, о томе је посебно при њеном васпитању водила рачуна госпођа Милица, али су њене очи друкчије сијале када би на поклон добила књигу, иако се и хаљинама радовала. Ленкином образовању је госпођа Милица посветила велику пажњу. И сама прилично добро образована, трудила се да унуци обезбеди најбоље учитеље. Најважније 21

Има ствари које се никада не смеју учинити

је, по мишљењу госпође Милице, било познавање страних језика, па је Ленка веома добро говорила француски, немачки и енглески језик, а познавала је и класичне језике, латински и грчки. Поред тога, српска и општа историја, геометрија, алгебра, клавир и, Ленкино омиљено, сликање. На крају је госпођа Милица својим радом на Ленкином усавршавању била врло задовољна, али је онда нешто друго почела да мучи племениту жену: људи су тешко прихватали младу девојку, која је имала нeзгодан обичај, у последње време све израженији, да оно што мисли, без икаквог устручавања, каже. А Ленка, иако веселе природе, није се занимала лудостима, своје вршњакиње, забављене хаљинама и тракама, сматрала је досадним и будаластим, а оне њу уображеном. Затворене природе обеју жена чиниле су да се госпођа Милица непрекидно прибојава за своју Ленку, да је стално држи на оку – умела је то да чини тако да Ленка не примети, док је Ленка све своје знање и искуство црпела из књига. Међу њима се било развило оно јако и чисто осећање којe се може развити само између бабе и унуке, потпуно свесних да имају само једна другу. Био је то здрав однос у коме се госпођа Милица трудила да код Ленке развије самосталност, а Ленка је по својој природи и могла да буде само независна личност. Обе су биле снажни карактери и као такве могле су да уживају у љубави коју су једна другој пружале и у раду коме су биле посвећене: Ленка учењу и књигама, а госпођа Милица, чланица Женског друштва од његовог оснивања, часопису Домаћица и захтевном раду на просвећивању женског подмлатка.

22

Ангелинa Тимотијевић

Биле су оне свака свет за себе, а заједно – посебан свет у односу на све друге. Ленкин улазак у мали салон у коме је госпођа Милица седела и замишљено пребирала по шустиклама тражећи у гомили једну која је била у пару са миљеом разастртим на сточићу у углу поред прозора, који је гледао на Крунску улицу, пренуо је старију госпођу из размишљања.

– Уђи, душо, баш сам хтела да те видим. Што си тако бледа, је л’ ти добро? – упита је госпођа Милица забринуто, видевши посебно бледо и онако бело Ленкино лице.

– Мучи ме од јутрос нешто, а не знам тачно шта. Све ми се чини дешава се нешто, а ја ништа не могу да урадим – рече Ленка. Није села, ходала је по соби очију упртих у под, као да нешто тражи.

– Не врзмај се по соби, дете, него седи овде крај мене. Да те питам, ти знаш да ћемо вечерас видети господина Михајловића, је л’ да? – упита бојажљиво госпођа Милица, која је знала да Ленку не треба сувише притискати, али је била решена да најзад испита јачину Ленкиних осећања према поручнику. До сада јој то никако није полазило за руком, иако је пажљиво ловила све оне ситне знаке по којима се одају заљубљени.

– Да, да – рече одсутно Ленка, седајући до госпође Милице. – То што је пуцао себи у главу, јасно је, значи да није хтео жив да им падне у руке, свакако да га не би приморали да каже зашто је у Београд носио динамит. Морала бих да будем у Нишу... – говорила је Ленка, као за себе, чупкајући конац шустикле коју је нехотице узела у руке.

– Само ти фалиш у Нишу, не знају они шта ће без тебе!

– викну до тада, наизглед, савршено мирна госпођа Милица. – И онај Ђура, шта ми у кућу уноси те мистерије.

23

Има ствари које се никада не смеју учинити

Забранићу ја њему да и мени, а камоли пред тобом прича те глупости. Боље би ти било да везеш и да мислиш на оног несрећника. Сироти човек, у кућу му полицајац долази – госпођа Милица је сада стварно била љута. Не зна се тачно шта је био извор те силне љутње, да ли то што јој никако није успевало да неприметно извуче из Ленке било шта што би указивало на њена осећања према поручнику, или то што је и њу саму забринула јутрошња вест на коју ју је Ленка сада подсетила, или можда то што то блесаво дете много мисли на ствари које је се уопште не тичу, а нимало на оно што јој је близу, што је њен живот. Е, сада би волела госпођа Милица да је њена Ленка обична девојка, да је занимају ствари које занимају Јуцу госпођа Радину или Марију ћерку министарке Персе, да се не петља у ствари за које није.

– Бабице, не једи се – љупко ће Ленка, па обави руке око рамена најбоље бабе на свету – ти знаш да ја волим тако, али ајде сад, да ти кажем: не брини, господин Михајловић је моме срцу драг, и то је доста. Једино то што ми се често чини да као да му је незгодно да са мном разговара о обичним темама. Стално ме пита јел’ сам здрава, јел’ сликам, те лепо ми је уређена коса, те баш је пријатна за око она шара на миљеу, јесам ли је ја радила. То су мени мало досадна питања, а све ми се чини да он мене баш и не схвата озбиљно. Он није без памети, са људима говори лепо, а са мном све једно те исто. А када заустим да нешто кажем у друштву, видим како он сав претрне, очи разрогачи, као да се боји да не кажем нешто без смисла. Ето тако, а ја хтела да те питам да идемо на вечерње, хоћеш ли, ја бих се мало прошетала? – заврши Ленка, па устаде, 24

Ангелинa Тимотијевић

пружајући руке према баби.

– Идемо онда прво на вечерње, а затим ће господин Ђура да дође по нас да нас вози у виноград – договор је био постигнут. Не говориш ти глупо, драга моја, не говориш. Памети имаш, можда и превише. Само да те у неприлику не доведе – мислила је госпођа Милица, осећајући како је хвата страх, сада када је потврђено да се њена размишљања подударају са Ленкиним. За срећан брак, потребно је да је жена у стању да се диви своме мужу, а да би она била у стању да се диви, он мора да буде способан да изазове дивљење – мислила је та племенита, старовремска жена и по ко зна који пут замерила себи што је скренула Ленкину пажњу на поручника Михајловића, који јој се више није чинио као веома добра прилика.

25