Парохијски весник бр. 6

БЕСЕДА ку­ћи се пи­ло, је­ло, ве­се­ло жа­го­ри­ ло и пе­ва­ло. Го­сти, за чи­је смо се за­до­вољ­ство ми у све­му ста­ра­ли, би­ли су очи­глед­но за­до­вољ­ни и рас­по­ло­же­ни. Би­ло је ле­пих же­ља и здра­ви­ца у здра­вље, на­пре­дак и сре­ћу на­шег сла­вље­ни­ка. А он као да је био све­стан овог кул­та, ко­ји се чи­ни у знак ње­го­ве лич­но­сти, све се не­ка­ко раз­у­зда­ни­је раз­и­гра­вао и ше­пу­рио, раз­гле­дао и по ку­ћи раз­ба­ци­вао тек при­мље­не по­кло­не. Осо­би­то при­ја­тан ути­сак је учи­ни­ ла кит­ња­ста и слат­ко­ре­чи­ва здра­ ви­ца на­шег при­ја­те­ља Ива­на, ко­ји је по­же­лео да нам син по­ра­сте, да бу­де сре­ћан, да га у жи­во­ту оче­ку­ју ус­пе­си у сва­ком по­ду­хва­ту, да бу­де по­нос сви­ма. На­ста­де кра­так та­јац, као да мој са­бе­сед­ник сре­ђу­је ми­сли за да­љи ток сво­је при­че.– Све се свр­ши­ло ка­сно у ноћ – на­ста­ви он са­да очи­ глед­но са из­ве­сним уз­бу­ђе­њем. – Же­на оста­де да бар уне­ко­ли­ко до­ ве­де ку­ћу у сва­ко­днев­ни ред а ја се спре­мих на по­чи­нак у со­би, где је наш син већ био у ду­бо­ком де­ ти­њем сну. На­гох се над ње­го­вом по­сте­љом, по­љу­бих га и ле­гох. Ду­ го сам се окре­тао час на јед­ну, час на дру­гу стра­ну, али – сна не­ма. У гла­ви ко­ме­ша­ње ра­зно­вр­сних ми­ сли, пред очи­ма ми се ука­зу­је ја­сан лик по­кој­не мај­ке, па оца, сли­ка не­гда­шње жи­вот­не ат­мос­фе­ре у на­шој ку­ћи и да­на­шњег ро­ђен­дан­ ског сла­вља. Све је то об­у­зи­ма­ло мо­ју ду­шу, ср­це, ум, све мо­је би­ ће. Осе­ћам као не­ку ла­ку гро­зни­ цу. Ноћ је од­ми­ца­ла, а са њом и сан све да­ље од ме­не. Ни опа­зио ни­сам ка­ да је же­ на ле­ гла и од днев­ ног умо­ра већ за­спа­ла. Уста­нем, по­гле­ дам кроз про­зор у ба­шту, кроз ко­ ју је пи­рио то­пао про­лет­њи по­ве­ та­рац. Про­ше­тах со­бом не­ко­ли­ко пу­та, па опет ле­гох. Про­сла­ви­смо ро­ђен­дан, ми­слим. Ле­по је би­ло. Ле­по је то сла­ви­ти ро­ђен­дан си­ ну. При­јат­но је чу­ти ле­пе же­ље уз здра­ви­це. Али... али до­ђе не­што, ис­кр­сну у ми­сли­ма нео­бич­но пи­та­ ње: За­што, ка­ко, у чи­је име? „Не­ ка по­ра­сте, не­ка бу­де здрав и жив, сре­ћан и ду­го­ве­чан“. – Стру­ји ми кроз гла­ву. Же­лим то ја, по­же­ле­ли су и сви на сла­вљу. Же­ли то сва­ки

18

ро­ди­тељ. Али ... ко то де­ли здра­ вље и сре­ћу, ко то на кра­ју да­је сам жи­ вот? Ја лич­но осе­тих да то ни­сам ја. Ни Иван, ко­ ји је го­во­рио, ни оста­ли, ко­ји су све до­бро по­же­ ле­ли. Ја же­лим све то, али опет по сво­јој не­мо­ ћи, са­ мо же­ лим. Же­ лим да не­ко, не­ка моћ ван мо­је сна­ге, ис­пу­ни те мо­је ро­ди­тељ­ске на­де. Осе­ћам да без те спо­ља­шње си­ле, мо­је же­ље оста­ју пра­зне. Па ко­га смо ми то при­зи­ ва­ли у по­моћ, ко­ме за­хва­љи­ва­ли, у чи­ју сла­ву смо све оно чи­ни­ли? По­ми­слих, ако је то тек она­ко, он­ да ми се све ово сла­ вље учи­ них оту­жним, на­лик на пи­смо на­пи­са­ но, али ни­ко­ме не упу­ће­но, на зов, ко­ји ни­ко­га не до­зи­ва. А че­му та­кав рад? Не не­мо­гу­ће је, ни­ко не пи­ше пи­смо без адре­се или га упу­ћу­је на сво­је соп­стве­но име, ни­ко не упу­ ћу­је зов ве­тру, то би био пра­зан по­ сао. И ов­де, у овом ро­ђен­дан­ском сла­вљу мог пр­вен­ца, са свим на­ шим же­ља­ма и на­да­ма, осе­тих да смо ми не­хо­ти­це, не­ка­ко не­вољ­но и под­све­сно за­ро­ни­ли у не­ки свет сна­ге и мо­ћи, ко­ја на­ма ни­је свој­ стве­на. У гла­ви ми од­зва­ња го­вор Ива­нов, ни­жу се ре­че­ни­це јед­на за дру­гом, као да их он са­да у со­би пре­да мном ре­ци­ту­је, али осе­ћам ону пра­зни­ну, онај не­до­ста­так без ко­га све по­ста­је пра­зно. Не­ма оног нео­п­ход­ног: не­ка Бог дâ да бу­де та­ ко, Ње­му хва­ла за све. Ро­ђен­дан­ ско сла­вље – шап­ће ми не­што, па то је уства­ри мо­ли­тва Бо­гу за све на­ше же­ље и на­де, бла­го­дар­ност на да­ру и ми­мо на­ше во­ље. Без то­га при­зна­ња, ово сла­вље без све­ће и та­мја­на, без ико­не и бо­сиљ­ка – то је уства­ри баш оно пи­смо, упу­ће­ но без до­вољ­не адре­се и без уред­не мар­ке на ње­го­вој ко­вер­ти. Не знам за­што! За­што да упу­ћу­јем та­кво пи­смо? Мо­жда и не би сти­гло где

Парохијски весник Велики пост 2013.

тре­ба. Убри­са за­ја­пу­ре­но и ла­ким зно­ јем оро­ше­но ли­це, на­лак­ти се и про­ду­жи:– Ле­жим и ћу­тим – ми­сли и осе­ћа­ња ро­је се у ме­ни. При­се­ ћам се про­шло­сти, ро­ди­те­ља, сла­ ве, ико­не и кан­ди­ла. И нео­ства­ре­ них на­да­ња мо­јих ро­ди­те­ља. Се­тих се: ју­че је био пе­ти, а да­нас је ше­ сти мај. Ђур­ђев­дан осва­њу­је, кр­сно име мо­јих ро­ди­те­ља – и мо­је. Уста­ нем, по­гле­дам на сат – че­ти­ри. Они спа­ва­ју. Обу­кох се и умих. И ако је дав­но би­ло, се­ћам се где бе­јах скло­нио на­шу слав­ску ико­ну. Из­ву­ кох је по­кри­ве­ну сло­јем пра­ши­не и па­у­чи­не, очи­стих је и по­ста­вих на ме­сто, где је не­ка­да ста­ја­ла. Но­ге ми са­ме кло­ну­ше и ја клек­нух ис­ под ње. Ду­го сам се мо­лио, од ср­ца и искре­но, као што је не­ка­да мај­ ка чи­ни­ла. Уста­дох и по­љу­бих лик Све­ти­те­љев. Ох, ко­ли­ко за­же­лех да у ру­ци, та­ко пред ико­ном, др­жим при­па­ље­ну во­шта­ни­цу. Али где са­ да да је на­ђем? Вра­тих се по­но­во у со­бу си­ну и же­ни.– Уста­ни, про­ бу­дих је, про­бу­ди и де­те!– Ра­но је још, ре­че она, не­ћеш ваљ­да на по­ сао са­да?– Уста­ни­те, да­нас је Ђур­ ђев­дан, на­ша сла­ва. Да­нас је уства­ ри ро­ђен­дан на­шег си­на. И мој. И твој. Ро­ђен­дан на­ше ку­ће. Мој са­бе­сед­ник за­вр­ши сво­ју при­чу, из гру­ди му из­ле­те ду­бок и сна­жан уз­дах а ли­це му се оза­ри: – Оче, на­ба­ви ми, мо­лим те, кан­ ди­ло за мо­ју ико­ну, а у не­де­љу до­ђи да кр­сти­мо мо­га си­на!

•