__MAIN_TEXT__
feature-image

Page 1

/ INTERVJUI

/ /

/ BIBLIOTEKA POZNATIH


SADRŽAJ

| POKLON PRIMERAK | MAJ 2021. | IZDANJE 1 | BR. 7 IZLAZI MESEČNO

■ U FOKUSU: Nedelja knjiga Fredrika Bakmana

4

■ TEMA BROJA: Ekranizacije knjiga

6

■ INTERVJU: Živojin Petrović

8

■ KNJIŽEVNA KRITIKA: Hiljadu brodova

10

■ KOLUMNA: Tri Rajke

11

■ INTERVJU: Heder Moris

12

■ AKTUELNO: Konkurs „Tragom zločina“ – pobedničke priče

14

■ IZ PERA LJUBICE ARSIĆ: Slikar duša

16

■ TAJNE PISACA: Šimon A. Đarmati

17

■ NOVO U LAGUNI

18

■ ODLOMAK: Poleti već jednom!, Etgar Keret

20

■ BIBLIOTEKA POZNATIH: Gorislav Papić

22

■ LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB: Prema istinitoj priči

24

■ TEMA: Mali čitalački zločini

25

■ IZ PRVE RUKE: Metropolis

26

■ INTERVJU: Maks Tegmark

27

■ MALA LAGUNA

28

■ VESTI

30

■ DELFI GIFT

31

■ #BUKMARKER: Svet po Garpu

32

■ DELFI KUTAK: Tumač bolesti

33

■ ZAVRŠNA REČ: Vaš knjižar i Novi ulov

34

Dragi čitaoci,

■ TEMA BROJA: Ekranizacije knjiga

Strana 6 Za izdavača / Dejan Papić Direktor marketinga / Ana Spasojević REDAKCIJA Glavni i odgovorni urednik / Maja Šarić Grafički dizajner / Dejana Vranješ Saradnici: Iva Burazor, Tanja Vučković, Janja Stjepanović, Srđan Krstić, Mina Kebin, Dunja Lozuk, Ivana Veselinović, Nevena Milojević, Matija Krstić, Vuk Lazarević, Nataša Đuričić Marković Lektura i korektura / Saša Bošković Naslovna strana / iStock, HBO Štampa / Rotografika, Subotica

KNJIGE O KOJIMA SE PRIČA

Na TV ekrane vratila se Sluškinjina priča, serija snimljena po motivima čuvene istoimene knjige Margaret Atvud, a u pozorištu je premijerno izvedena predstava Tiho teče Misisipi, po istoimenom nagrađenom romanu Vladimira Tabaševića. To nas je inspirisalo da se u majskom broju podsetimo najpoznatijih adaptacija književnih bestselera.

izdanja pronaći tekstove o knjigama Ordesa, Hiljadu brodova, Baba Anujka, Tumač bolesti, Svet po Garpu. Urednik i voditelj emisija Oko i Oko Magazin Gorislav Papić podelio je sa nama svoje stavove o književnosti i otkrio kako izgleda njegova lista od pet knjiga za sva vremena, kada je reč o delima srpske književnosti.

U ovom broju moći ćete da pročitate i vrlo inspirativne intervjue sa Heder Moris, Živojinom Petrovićem i Maksom Tegmarkom, čije su knjige važna lekcija i poziv na razmišljanje o našoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Tu je i odlomak iz nove zbirke izraelskog pisca Etgara Kereta Poleti već jednom! i, naravno, lista noviteta, na kojoj se sigurno nalazi mnogo naslova kojima ćete ovog proleća poželeti da osvežite kućnu biblioteku.

Lagunina redakcija, pisci, novinari i bukstagrameri, udruženi u ljubavi prema književnosti, pišu za Bukmarker izvrsne prikaze, pa ćete među koricama majskog

Uživajte u čitanju!

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd ISSN 2738-0564 = Bukmarker COBISS.SR-ID 24908553

BUKMARKER REDAKCIJA PREPORUČUJE:

Puding od vanilije, Vedrana Rudan


Čovek po imenu Fredrik Bakman

Piše: Dunja Lozuk Foto: Linnéa Jonasson Bernholm

N

a svakih nekoliko godina desi se književni fenomen – roman o kojem priča ceo svet. Nedeljama, pa čak i mesecima, ta jedna knjiga je u centru pažnje i jedina o kojoj književni klubovi žele da razgovaraju.

U FOKUSU

Primeri književnih fenomena su Pedeset nijansi – Siva, Iščezla, Sumrak saga i mnogi drugi. Nakon objavljivanja svake od tih knjiga ili serijala, jednostavno niste mogli pobeći od njih. A ako ste i bili u manjini koja ih nije pročitala, sigurno ste bili izloženi pritisku kolega, prijatelja i porodice, koji povremeno zapitaju: „Ali zašto je još nisi pročitala/o?“ Ponekad, međutim, književni fenomeni na scenu stupe suptilno, bez pompe i previše uloženog novca u reklamu, i utisci o knjizi i autoru se šire „od usta do usta“. Takav je slučaj sa Fredrikom Bakmanom, čiji je prvenac Čovek po imenu Uve proveo godine na listama bestselera širom sveta. I ako ste mislili da je tu stao, grdno ste se prevarili. Svakim sledećim romanom otkrivalo ga je sve više oduševljenih čitalaca, ali Uve je ipak ostao apsolutni favorit. Fredrik Bakman (1981) nije ni slutio da će postati svetska senzacija i da će njegove knjige biti prevedene na 46 jezika. Do pre nekoliko godina radio je kao kolumnista u jednom švedskom časopisu i bio je poznat samo lokalno. Ideja za Uvea potekla je iz priče koju mu je kolega ispričao o starcu čijem je nepristojnom ispadu prisustvovao. Na tu priču Bakmanova supruga je prokomentarisala da je i Fredrik takav – težak, pomalo neprilagođen i krajnje „nadrndan“. Bakman je imao problema sa objavljivanjem ovog romana, jer glavni lik nije baš neki šarmer koji vas osvoji već na prvim stranicama knjige. Večito razočaran u sve, ne voli nikoga i provodi mnogo vremena žaleći se na stvari koje zaista ne bi trebalo da budu toliko bitne, poput automobila koji voze njegove komšije. Izdavači su bili zabrinuti da čitaoci neće uživati u druženju sa ovakvim džangrizavim likom. Međutim, kako upoznajete Uvea, shvatate da je on mnogo više od bezumnog mizantropa koji jednostavno voli da se žali na sve; on je čovek koji je oblikovan surovim životom. Do kraja knjige osetićete neočekivanu naklonost prema njemu i prekorevaćete sebe što vam se u početku nije dopao. Bakman razume društvo u kojem živimo i ljude na koje više niko ne obraća pažnju. Njegove priče su usmerene na ljude koji se osećaju izgubljeno, ali koji otkrivaju da imaju mnogo dublje veze sa svetom i ljudima iz okruženja nego što to misle. Bakmanove priče su univerzalne, napisane jedinstvenim sarkastičnim stilom uz obilje humora – upravo u tome leži tajna njegovog uspeha. Ako se i dalje opirete Bakmanmaniji, moram da vam kažem da će još dugo trajati. 4


KAD ŽIVOT IZNENADI... Slavni švedski autor proslavlja 2. juna 40. rođendan, a Laguna je odlučila da tim povodom organizuje Nedelju knjiga Fredrika Bakmana, kako bi još jednom skrenula pažnju na njegove romane. Nedelja knjiga Fredrika Bakmana trajaće od 2. do 6. juna 2021. Pružamo vam idealnu priliku da u tom periodu popunite svoju biblioteku Bakmanovim naslovima, jer ćemo odobravati količinski popust od 20% za kupovinu tri ili više Bakmanovih naslova.

NOVI KONKURS!

„Kad život iznenadi“ – naziv je novog konkursa koji je počeo 17. maja i traje do 6. juna. Napišite priču do 250 reči o tome kako život ume da iznenadi, začinite je humorom i dajte joj srećan kraj! Tri najbolje priče izabraće Lagunini vrsni pisci: Ljubica Arsić, Sonja Ćirić i Marko Krstić. Autora najbolje priče nagradićemo kompletom Bakmanovih knjiga. Drugo mesto dobija pet njegovih knjiga po izboru, a trećeplasirani tri knjige po izboru. Nagrađene priče biće objavljene u julskom broju Bukmarkera.

Konkurs važi za sve zemlje, a radove možete slati na mejl: konkurs@laguna.rs. ■

U FOKUSU

Sve čitaoce obradovaćemo tom prilikom još jednim lepim konkursom (pobedničke priče konkursa „Tragom zločina“ možete pročitati na strani 15).


S OBZIROM NA TO DA CEO SVET BRUJI O ČETVRTOJ SEZONI SLUŠKINJINE PRIČE, NASTALE PO ISTOIMENOM ROMANU MARGARET ATVUD, OVO JE IDEALNA PRILIKA DA SE PODSETIMO NAJUSPEŠNIJIH SERIJA I FILMOVA SNIMLJENIH PO KULTNIM

TEMA BROJA

KNJIŽEVNIM DELIMA

... ALI PRVO PROČITAJTE KNJIGU! Piše: Iva Burazor Foto: HBO

K

njiževna dela oduvek su inspirisala i inspirisaće televizijske i filmske stvaraoce da prema njima stvaraju serije i filmove koji će, baš kao i knjige po kojima su snimljeni, uglavnom dobiti kultni status. Zanimljivo je analizirati šta je u filmskoj ili TV adaptaciji promenjeno, a šta je ostalo isto kao u knjizi i videti da li likovi izgledaju bar približno onako kako smo ih zamišljali dok smo o njima čitali. Neke ekranizacije su bolje od svojih literarnih predložaka, pojedine ne mogu ni da priđu slavi knjige po čijim su motivima nastale, ali najispravnije je, naravno, doneti sud tek nakon što budete i pročitali i pogledali delo. Ceo svet ponovo bruji o Sluškinjinoj priči, jer je na TV ekrane stigla četvrta sezona serije snimljene po istoimenom romanu slavne književnice Margaret Atvud. Priča o Gileadu maestralno je dočarana, baš kao i lik Fredovice, pa svi koji su knjigu uzeli da pročitaju nakon što su odgledali seriju, zamišljaju Džun Ozborn po liku Elizabet Mos, koja je vrhunskom glumom dala snažan pečat Margaretinoj junakinji. Smešten u blisku budućnost, roman Margaret Atvud opisuje život u nekadašnjim Sjedinjenim Državama,

6

a danas Republici Gilead, monoteokratiji koja je reagovala na socijalne nemire i naglo opadajući natalitet vraćanjem na represivnu netoleranciju prvih doseljenika puritanaca, gde su žene, zvane sluškinje, prisiljene na seksualno i porođajno ropstvo. Mada ima onih koji govore kako je serija bolja od knjige, pretpostavljamo da još nisu imali priliku da se susretnu sa istančanim književnim stilom Margaret Atvud, koja svojim rečenicama jednako snažno i neodoljivo slika zastrašujuću svakodnevicu Gileada. Bez knjiga Fredrika Bakmana više ne može da se zamisli savremena književnost, a zainteresovale su i reditelje, pa smo imali priliku da pogledamo ekranizacije dela Čovek po imenu Uve, Brit-Mari je bila tu, Medvedgrad.

Oduševljenje publike izazvala je i serija Na sve strane mali požari, urađena po knjizi Selest Ing, koja je producentsko čedo velike ljubiteljke knjiga Riz Viderspun (koja igra i glavnu ulogu), kao i filmska verzija knjige Male žene Luize Mej Olkot. Jedna od najsvežijih vesti je i da je pisac serijala Pesma leda i vatre Džordž R. R. Martin sklopio sveobuhvatni ugovor sa HBO-om vredan više miliona kako bi razvio nekoliko projekata za ovu mrežu i njen striming servis HBO Max. Ovakav potez kablovske mreže uopšte ne čudi kada se uzme u obzir da je ekranizacija Martinovog serijala u vidu serije Igra prestola njihov najuspešniji projekat do sada. Ovo je epska priča o izdaji i plemenitosti, smeštena u


Detektivski romani Agate Kristi štampaju se u manjem tiražu samo od Biblije i Šekspira – prodato ih je milijardu na engleskom jeziku i još milijardu u prevodu na stotinu drugih jezika. Napisala je osamdeset detektivskih romana i zbirki priča, od kojih je većina ekranizovana, čak i po nekoliko puta. Van konkurencije je serijal o detektivu Herkulu Poarou, kojeg je maestralno tumačio britanski glumac Dejvid Suše u čak 70 TV epizoda, od 1989. do 2013. godine. Prvi put objavljen 2001, roman Američki bogovi istog časa je postao klasik – intelektualni i umetnički vrhunac višestruko nagrađivanog majstora inovativne fikcije Nila Gejmena. To je priča o Senki – puštenom iz zatvora samo nekoliko dana nakon što su njegova žena i najbolji prijatelj poginuli u nesreći – kome tajanstveni Gospodin Sreda nudi još misteriozniji posao na kojem će sresti mnoštvo ekscentričnih likova čija se sudbina neverovatno prepliće sa njegovom. Gejmen je inspiracija mnogim rediteljima, pa su, osim izuzetno uspešne TV serije rađene po ovom romanu, i knjige Dobra predskazanja, Koralina, Zvezdana prašina i Nikadođija osvanule na velikom i malom platnu.

KAD FILM DOPRINESE USPEHU KNJIGE Za glavne glumce filma Beležnica, rađenog po romanu Nikolasa Sparksa, kažu da su imali najbolju hemiju prikazanu na velikom ekranu. Upečatljiva energija Rajana Goslinga i Rejčel Makadams uzdigla je i sam Sparksov roman do neslućenih vi-

sina. Čak i one koji obično ne čitaju Sparksove priče, ne može da ne pogodi ljubavna priča starog kova. Film je neočekivano postao veliki hit, dok je knjiga, Sparksov prvenac, postala instant bestseler, što je dovelo do ekranizacije i drugih njegovih knjiga (Utočište, Dragi Džone, Srećnik, Šetnja za pamćenje...). Ratna romansa Engleski pacijent je redak slučaj da su i knjiga i film jednako cenjeni – naravno, zasluženo. Roman Majkla Ondačija iz 1992. godine osvojio je nagradu Golden Man Booker kao najbolja knjiga koja je osvojila prestižnu književnu nagradu Buker za 50 godina dodeljivanja nagrade. U ovom romanu putevi četiri slomljena bića ukrštaju se krajem Drugog svetskog rata u napuštenoj italijanskoj vili. Bolničarka Hana opsesivno neguje svog poslednjeg preživelog pacijenta. Osakaćeni lopov Karavađo pokušava ponovo da pronađe sebe. Povučeni indijski miner Kip traži skrivene bombe u predelima gde ništa nije bezbedno. Svakoga od njih na različit način opseda tajanstveni engleski pacijent koji, izgoreo do unakaženosti, leži u sobi na spratu sam sa svojim uspomenama. Iako je roman već bio hit, Ondači kaže da je kritički i komercijalno uspešna filmska adaptacija iz 1996. godine, koja je osvojila čak devet Oskara, uključujući i onaj za najbolji film, dala njegovoj knjizi „novi život“. Kontroverznom kultnom klasiku Borilački klub trebalo je mnogo vremena da dostigne taj status – to važi i za knjigu iz 1996. i za film iz 1999. godine. Početni tiraž knjige se nije prodavao godinama, a autor Čak Palahnjuk ju je opisao kao „ogroman neuspeh“. Filmska adaptacija Dejvida Finčera sa Edvardom Nortonom, Bredom Pitom i Helenom Bonam Karter u glavnim ulogama imala je skromnu zaradu i nije bila instant hit kakvom se nadao filmski studio. Pa ipak, šokantna priča o podzemnom borbenom klubu polako je budila interesovanje, do te mere da se danas film smatra jednim od najboljih filmova devedesetih.

„Knjiga je film čija se radnja odvija u umu čitaoca.“ Paulo Koeljo

Brutalni, stravični roman Breta Istona Elisa Američki psiho je zapanjujuća satira o pohlepi i bezdušju epskih razmera koji su harali Amerikom tokom 1980-ih. Patrik Bejtmen je „zlatni dečko“ sa Volstrita, uspešan u svemu. Nosi isključivo brendiranu odeću, poseduje najnovije gedžete i odlazi u najskuplje restorane. Naravno, svi njegovi prijatelji su kao on. Jedina razlika je u tome što se Bejtmen noću pretvara u monstruoznog serijskog ubicu koji svoje žrtve ubija na najokrutnije načine, nepojmljive zdravom razumu. Film sa Kristijanom Bejlom u glavnoj ulozi istražuje iste teme kao i knjiga, ali dodaje i element mračnog humora, čime se stavlja akcenat na apsurd svih njegovih likova. I roman i film su podelili publiku, ali nemoguće je poreći njihovu snagu i popularnost i među čitaocima i među gledaocima.

TEMA BROJA

zemlju Vesteros, gde leta i zime traju godinama, a samo je žeđ za moći večna. U Sedam kraljevstava Vesterosa onaj ko kontroliše Gvozdeni presto ima nezamislivu moć, a serija prati uspone i padove nekoliko porodica koje žele tu moć po svaku cenu.

Koliko god bilo nezahvalno praviti ovakve liste jer će uvek izostati neke dobre knjige i njihove ekranizacije, nijedan spisak ne bi bio kompletan bez Kuma Marija Puza. Ovaj mračni triler vas uvlači u priču od prve scene, istovremeno vas fascinirajući, užasavajući i zabavljajući. Nezaboravna saga o zločinu i korupciji, strasti i odanosti odoleva testu vremena kao najbolji roman o mafijaškom podzemlju. Prva dva filma koja je Frensis Ford Kopola adaptirao po romanu smatraju se za neke od najboljih ikada snimljenih. Oba filma su osvojila Oskara za najbolji film (2. deo je 1. nastavak kome se to dogodilo) i najbolji adaptirani scenario. Naravno, spisak filmova i serija snimljenih po knjigama mnogo je duži (a pritom se nismo dotakli pozorišnih adaptacija). Knjiga ili film, knjiga ili serija, ostavljamo čitaocu da izabere, mada je možda najlakše i najlepše ne odricati se nijedne verzije. Kvalitetno delo je kvalitetno, bilo ono u pisanom ili igranom (vizuelnom) obliku. Šta ćete sledeće vi pročitati na malom i velikom ekranu? ■ 77


INTERVJU

DA BISTE GLEDALI U BUDUĆNOST, PRVO SE OSVRNITE U PROŠLOST DRUGI DEO ZBIRKE NESTVARNO, A STVARNO ŽIVOJINA PETROVIĆA DONOSI NAM JOŠ NEVEROVATNIH PRIČA KROZ KOJE NE SAMO DA SAGLEDAVAMO ODREĐENE DETALJE IZ NAŠE ISTORIJE VEĆ I UČIMO O NEKADAŠNJIM OBIČAJIMA, KULTURI I MENTALITETU Razgovarala: Maja Šarić Foto: Matija Krstić

M

ožda rečenica „Život piše romane“ zvuči kao kliše, ali stvarnost nam je mnogo puta pokazala da događaji mogu da se odigraju onako kako ni najmaštovitiji pisci ne bi mogli da ih osmisle. Da je u našoj prošlosti bilo pregršt priča koje su na granici nemogućeg, uverili smo se kad se pre dve godine pojavila zbirka Nestvarno, a stvarno Živojina Žike Petrovića, osnivača i glavnog i odgovornog urednika televizije Brainz, prvog i jedinstvenog regionalnog kanala nauke i umetnosti. Živojin je na svetlost dana iz naše prošlosti izvukao i spasio od zaborava fascinantne priče neprocenjive vrednosti. Zatim nas je iznenadio prvim srpskim dokumentarnim trilerom Do viđenja!,

8

o ubistvu najbogatije Beograđanke svih vremena, a potom nam u nastavku prve knjige, u zbirci Nestvarno, a stvarno 2, pružio još neverovatnih priča. „Istraživanje je za mene popodnevno zanimanje, moj hobi. U tome pronalazim odmor, razonodu, uživanje, ali i stvaralačku inspiraciju“, rekao nam je autor na početku razgovora. „Teme kojima se bavim nisu krupne, nemaju velike, istorijske razmere. To su pričice, detalji iz života, koje su tridesetih godina prošlog veka zaintrigirale javnost, ne samo srpsku već i svetsku. A onda su nekako otišle u zaborav, u arhive, i sad ih ’iskopavam’ i vraćam na svetlost dana.“ Knjiga je podeljena na nekoliko celina – „Čudni, čudni Beograd“, „Rat i oko rata“, „Dobri i neobični ljudi“, „Ispraćaji za pamćenje“, „Tamo i ovde“, „Važno je biti prvi“... Šta čitaoci u ovim pričama mogu da pronađu o našoj prošlosti, o našem identitetu? Čar ovih priča je upravo u tome što su pristupačne za običnog čitaoca, običnog građanina koji ne mora da bude potkovan velikim istorijskim znanjem da bi razumeo dešavanja opisana u njima. Jer to su u suštini situacije koje su svakome mogle da se dese i dešavaju se, iako možda nisu baš toliko „nestvarne, a stvarne“ kao što su bile one koje su se događale našim precima.

Našim ljudima je interesantno da kroz te priče sagledavaju ne samo određene detalje naše istorije već i da uče o kulturi, o nekadašnjim običajima, zbivanjima i našem mentalitetu, i to indirektno, kroz mala dešavanja, lepe i zanimljive događaje. Šta nam ove priče govore o našoj sadašnjosti? Jer izučavajući prošlost, zapravo mnogo učimo o sadašnjosti. To jeste u filozofiji vrlo važno. Da biste gledali u budućnost, prvo morate da se osvrnete u prošlost. Budućnost se preslikava u odnosu na prošlost, samo u nekoj drugoj dimenziji.


Kako ste dolazili do priča iz zbirke i da li je možda bilo nekih koje su pronalazile Vas? Mogu vam reći da sam nakon prve knjige Nestvarno, a stvarno imao pregršt poziva čitalaca koji su iznosili interesantne dopune tih priča, a koje su bile povezane sa nekim važnim događajima, sa njihovim daljim rođacima, tako da ima logike da su one sada počele da dolaze do mene. Kad uđete u taj „začarani krug“, jedna priča otvara put drugoj i tako non-stop. Srbija je uvek bila na raskrsnici geostrateških, geopolitičkih zbivanja i u arhivama Srbije, gde sam provodio i gde provodim vreme, nalazi se veliko blago. Srbija je, takođe, zakoračila u digitalizaciju. Izneli smo na svetlost dana mnoge stare, privatne zapise i dokumenta značajnih ljudi, koji takođe daju neku sliku tadašnjih događaja, a da ne pričamo o časopisima i literaturi koji su sada dostupni za čitanje i analiziranje. Zabavne i bizarne, intrigantne i emotivne, ove crtice su izvukle na svetlost dana ono što naučne discipline zanemaruju a život stvara. Kako su te priče uticale na Vas, jesu li Vas na neki način menjale? Sigurno da jesu, ali te promene su uvek vukle na nešto novo, bolje i budile su želju za kreativnijim i dubljim istraživanjem. Kad hodam Knez Mihailovom, na primer, sada imam u glavi slike događaja, tačno znam gde je ko živeo, šta je radio, čija je koja kuća bila, čija zgrada, šta se desilo u nekom podrumu, na nekoj raskrsnici, i to je sve neverovatno.

Ponekad se zapitam da li je moguće da toliko filmova pravim u glavi, pa pokušavam da ih sve prenesem i na svoje kolege i prijatelje, koji su zaprepašćeni kad čuju šta se desilo na nekom mestu ili kako je uopšte moguće da se desilo a da mi nismo znali ništa o tome. Da li se u Vašim razmišljanjima nalaze i neke potpuno nestvarne priče? Odnosno vidite li sebe u budućnosti kao pisca romana, iako je publicistika „teren na kome igrate pobedničke utakmice“? Iskreno govoreći, mene to nije nikada privlačilo. Čovek sam praktike, živim za realnost, za činjenice. Toliko ima lepih stvari u stvarnosti da nema potrebe da unosim fikciju u priče. Sve što radim za mnoge je fikcija, i to jeste suština ovoga – da ljudi ne mogu da poveruju da se stvarno desilo. I onda me stalno pitaju da li je to moguće. Pa ako sam već toliko na granici sa fikcijom, nema potrebe da je dodajem.

Toliko ima lepih stvari u stvarnosti da nema potrebe da unosim fikciju u priče. Sve što radim za mnoge je fikcija, i to jeste suština ovoga – da ljudi ne mogu da poveruju da se stvarno desilo Da li je veliki uspeh ujedno i velika odgovornost za dalji rad? Ogromna je odgovornost, i to me najviše i plaši. Svima zahvaljujem na poverenju. A sad moram to poverenje da opravdam. To nije jednostavno. Lestvicu smo podigli i nema više spuštanja. U ovom trenutku imam odlične priče odvojene za buduća izdanja.

Priča o knjizi Do viđenja!, o ubistvu ćudljive milionerke Drage Mitrićević, ne prestaje da fascinira javnost. Kad ste objavili tu knjigu, da li ste slutili da će imati tako dobar odjek u čitalačkoj javnosti?

Dakle, još blaga čuvate, čitaoci ne treba da brinu?

Moram da priznam da sam znao da imam „strašnu“ priču, ali nisam razmišljao o tome koliko će zaintrigirati javnost. Ni sada ne razmišljam da li će Nestvarno, a stvarno 2 napraviti veliki odjek u javnosti. Sve priče sam odabrao u skladu sa svojim duhom, željom, voljom i zapažanjem, siguran u to da su priče koje sam odabrao interesantne. I ne jurim pomamu, već samo želim da u izlogu Lagune bude nešto što je vredno. I smatram da tako treba raditi ne samo u pisanju već i u svim ostalim poslovima. Treba da se radi za svoju dušu, a vrednost će se pokazati sama.

Slične onima koje pišem, s tim da sam po unutrašnjoj postavci željan širokog znanja i proučavam razne nauke. Tako da mi nije strano da čitam i o medicini, svemiru, nanotehnologiji, energiji, elektronici, istoriji i budućnosti. Sve te grane nauke me mnogo zanimaju. Čitam sve ono odakle mogu nešto da naučim. A stalno me vuče da učim o novim stvarima i čim završim razgovor sa vama, idem da nešto proučavam.

Ne brinite ništa, kockice su tu, slagaćemo ih dalje.

INTERVJU

I svako ko želi i hoće da razume ne samo kako danas živimo već gde ćemo i kako sutra živeti, mora da se pozabavi i pitanjem kako je bilo u prošlosti, koliko smo i na koji način napredovali.

Kakve knjige birate kao čitalac?

Koliko je u vremenu u kome živimo teško zalagati se za umetnost i nauku? Koje je Vaše najjače oružje? Sigurno da je najjače oružje upornost. A kako u današnje vreme izgleda baviti se promocijom nauke i obrazovanja, umetnosti, kulture, pokazuje podatak da od 260 dozvola za televizijske kanale samo jednu imamo za naučni program. To je dozvola koju ima Brainz televizija. Tako da je takvo zalaganje kao Sizifov posao. Ali ako iz vašeg plemenitog, dobrog, poštenog, vrednog rada buduća pokolenja nauče bar jednu rečenicu, vi ste uspeli. Veoma je teško, ali vidite da nije nemoguće, čim sam u svom radu opstao toliko godina, čim sam sa svojim timom uspeo da napravim korake uzbrdo. Svakako da je uloženo dosta energije, truda, rada i da bi bilo mnogo bolje, lakše i atraktivnije kad bismo imali još snažniju podršku društva. ■ 9


KNJIŽEVNA KRITIKA

KNJIŽEVNA KRITIKA

Trojanski rat iz ugla žena Strastvena, duhovita i feministička, knjiga Hiljadu brodova Natali Hejns snažna je pripovest koja daje glas ženama, devojkama i boginjama koje su tako dugo ćutale Piše: Aleksandra Đuričić Foto: @just.took.the.right.book

N

aslov ovog romana odnosi se na hiljadu grčkih brodova koji su isplovili prema Troji nakon što ih je pokrenuo vetar, odnosno bogovi kojima je Ifigenija prineta na žrtvu. Tako je otmica jedne žene bila povod, a smrt druge početak desetogodišnjeg rata okončanog porazom obe strane. O sudbinama žena u konačno razorenoj Troji prvi je glasom tragičara koji traži saosećanje progovorio Euripid. I sam naslov njegove tragedije Trojanke odaje neobično opredeljenje da se bavi ženskim sudbinama. Priča o ženama iz osvojenog grada i njihovom stradanju doživela je od tada brojne interpretacije u književnosti i slikarstvu, pre svega motiv bezrezervne ljubavi Hektora i Andromahe i stradanje njihovog sinčića Astijanakta. Među novim proznim delima koja se bave razradom homerskih tema i likova dobili smo u prevodu na srpski jezik sada i Hiljadu brodova, roman koji se bavi Trojanskim ratom, dakle opsadom Ilija i likovima iz Ilijade, pre svega ženama koje su stradale i boginjama koje se upliću u gotovo svaku situaciju, podvlačeći time neumitnost sudbine koju određuju smrtnicima.

10

Polazeći od detaljno iščitanog speva, Natali Hejns razrađuje priče o svim ženama kao žrtvama muškog poriva da ratuju, uključujući i Helenu, zbog koje je navodno počeo rat. Ali da li je – pita se autorka, ili su Grci jednostavno odlučili da je trenutak za osvajanje i pljačku bogatog i dobro utvrđenog grada na ivici tada poznatog sveta kojim vlada miroljubivi kralj Prijam. Univerzalnost njihovih sudbina, večna nepromenljivost ljudske prirode koja uslovljava nestalnost života samog učinila je da motivi iz Ilijade budu i nakon toliko vekova utkani u naše znanje i razmišljanje, toliko puta interpretirani u delima i nastojanjima književnosti da iskoristi sve mogućnosti koje joj pruža istorija, kako je jednom zabeležila čuvena nemačka književnica Krista Volf. Da su različite i često mizogine interpretacije iskrivljavale početnu sliku, pronoseći kroz vekove do našeg doba i sasvim izmenjene priče, jasno je svakom pažljivijem čitaocu. U pokušaju da sintetiše i na neki način ispravi ugao gledanja na događaje, Natali Hejns napisala je zanimljiv i čitljiv roman koji, istina, do kraja nećete razumeti ako ne poznajete bar osnovne zaplete Ilijade. Kada je savladana ta prva prepreka, pred čitaocima je jedna lucidna interpretacija u kojoj homerske žene predstavljaju ne puki dekor, žrtve i neme robinje oko kojih se junaci otimaju, već važan oslonac porodice ali i države u kojoj preuzimaju najodgovornije uloge. Tako ovaj roman navodi čitaoca da razmisli koliko je Hekubina mudrost pomagala Prijamovoj vladavini i u miru i u ratu, kako je Klitemnestra izdržala da upravlja mikenskim carstvom i deset godina čeka na osvetu zbog žrtvovanja njene i Agamemnonove najstarije kćeri Ifigenije, koju nije mogla da prežali, kako je Andromaha nakon tragedije u Tebi ljubavlju i dobrotom zauzela počasno mesto među ženama u Troji, kako je nedužna Kasandra prokleta da vidi budućnost, ali da joj niko ne veruje…

Homerske žene ne predstavljaju puki dekor, žrtve i neme robinje oko kojih se junaci otimaju, već važan oslonac porodice ali i države Sve ove žene su svojevrsne Antiklije – u antičkoj Grčkoj pojam žena dostojnih slave očeva i muževa, strpljive i mudre, koje samim svojim postojanjem unose i snažnu kritiku homerskog sveta u kome se muška dominacija podrazumeva, jer što od sudbine propuste da nametnu bogovi, to muškarci učine svojim nepromenljivim karakterima. Ipak, ostaju međuprostori za njihove odluke i ispoljavanje snage duha kao kod Kasandre, dokazivanja plemenitog porekla čak i kada postanu ratni plen kao Poliksena, hrabrosti da odlučuju ako ne o svom životu, onda o trenutku smrti kao Hekuba, i snage da nastave dalje da žive, što je predanje simbolično poverilo Andromahi kao najnesrećnijoj majci. Sve one zajedno tvore veliki antički hor koji izgovara tužbalicu protiv rata i ubijanja, jer prirodno je pravo da se one koje rađaju bore za život. U takvoj transpoziciji antičkih motiva u univerzalni kontekst ljudskih stradanja, Natali Hejns pronašla je ključ za roman o Trojanskom ratu, ispričan iz ženskog ugla. Pridružujući se svima koji veruju da svetost i sreću privatnog života ne može i nikada nije zamenila niti jedna ratna pobeda, ispisala je lirski nadahnute stranice u zamišljenom Penelopinom pismu kojim slavi muževljev povratak na Itaku rečima da, ako onaj koji je stigao čak i nije stvarni Odisej, zauzeo je njegovo mesto. I život u miru konačno može da se nastavi. ■


KOLUMNA

ŽUT I SVET ŠPANSKOG VALJAREVIĆA

Piše: Ivana Veselinović

I

ako je u Španiji doživela neverovatan komercijalni uspeh i dobila hvalospeve svih relevantnih savremenih autora, knjiga poput Ordese Manuela Vilasa ipak najviše računa na poseban odnos koji će ostvariti sa čitaocem, jedan na jedan. Ordesa je predeo neukroćene prirode koji vekovima služi kao inspiracija katalonskim umetnicima, kao i deo istoimenog nacionalnog parka u španskim Pirinejima. U Vilasovoj knjizi ona je nosilac simbolike vezane za uspomene iz detinjstva, sećanja na roditelje i mesta koja pružaju utočište kada se čini da ga nigde ne nalazimo. Naš protagonista je bivši alkoholičar, bivši muž, otac apatičnih tinejdžera, sin mrtvih roditelja. On je pedesetogodišnjak koji u očajničkom pokušaju da nađe smisao u životnom dobu u kom se nalazi počinje da piše svojevrsnu hroniku svoje porodice, kojom će pokušati da događaje stavi u perspektivu. Nijednog trenutka ne traži sažaljenje. Osećate se kao njegov saputnik na suvozačkom sedištu i sve vreme ste na njegovoj strani jer je njegova tuga opipljiva, a vi samo želite da se on oseti bolje. Bez opasnosti da sklizne u patetiku, Vilas nas sve vreme navodi da razmišljamo o sopstvenom odnosu sa članovima porodice. Njegov protagonista je izgubio i majku i oca, nosi breme griže savesti konstantno preispitujući svoj odnos sa roditeljima.

Kod Vilasa nema fatalizma niti šećerenja prošlosti. Gotovo svaka rečenica traži da se posle nje zastane i udahne Pita se koliko dobro ih je zapravo poznavao, da li je mogao bolje da se ostvari u ulozi sina, kao uostalom i u drugim životnim ulogama u kojima nije briljirao. Beg od autodestruktivne, poročne i besciljne egzistencije vodi ga ka mestu na kom su stvorene prve uspomene koje ima na svoje detinjstvo – u Ordesu. Kod Vilasa nema fatalizma niti šećerenja prošlosti, upravo zato sam ga uporedila sa našim autorom Srđanom Valjarevićem. Gotovo svaka rečenica traži da se posle nje zastane i udahne. Autor na najnepretenciozniji mogući način hvata kolektivni duh trenutka u intimnom prikazu individualne borbe. Ordesa je hronika u kojoj nema laži niti lažne utehe.

Ona je sećanje na porodicu, na jedno vreme, na društvenu klasu osuđenu na mukotrpan rad bez materijalne sigurnosti. Potrebno je biti izuzetno vešt pripovedač da se ispriča ovakva priča, da se prolije žuč i pravom iglom probuši balon taštine. Žuta boja je bitan simbol u ovoj priči. Ona nagoveštava promene, kako na stvarima tako i na ljudima. Bol je žute boje. Epilog je poezijom u prozi sumirana porodična priča, kroz simbole koji su obeležili junakovo odrastanje. Tako ova sentimentalna povest dobija još emotivniju notu. Suočavanje sa prošlošću, ali i sopstvenim trenutnim stanjem, našem junaku donosi preko potrebnu katarzu. Shvatiće da dok god je živ, njegovi roditelji žive kroz njega, isto kao što će i on sam živeti kroz svoju decu. ■

Dunja, Ivana i Nevena su profesionalni čitači. Više i ne broje knjige koje su im prošle kroz ruke. Imaju privilegiju da za Lagunu biraju najbolje naslove svetske izdavačke scene. Čine Foreign rights sector, pa su ih kolege „po srpski“ prozvale Tri Rajke.

11


INTERVJU

O sudbinama običnih ljudi u neobičnim i teškim vremenima Knjigama Tetovažer iz Aušvica i Cilkin put australijska autorka Heder Moris ne priča priču o Holokaustu i užasima rata, već progovara o sudbinama malih ljudi u vremenu velikog stradanja

Razgovarala: Maja Šarić

R

atovi se nisu dešavali „nekome tamo, nekada pre“, već članovima naših porodica, našim precima. Priče iz ratova su priče svih nas i važno je da ih znamo i razumemo kako se ne bi ponovile i kako ne bi bile zaboravljene. Australijskoj autorki Heder Moris jedna takva priča promenila je život. A onda je, zahvaljujući knjigama koje su iz te jedne priče nastale, zaokupila misli i srca ljudi širom sveta. Kad je 2003. upoznala Lalija Sokolova, Heder Moris nije ni slutila da će je taj susret i to poznanstvo učiniti svetski poznatom, a da će knjige Tetovažer iz Aušvica i Cilkin put, nastale iz te priče, postati svetski bestseleri. Lali Sokolov je tokom Drugog svetskog rata deportovan iz Slovačke u Aušvic, gde je tetovirao brojeve na rukama drugih logoraša, ali i upoznao Gitu, ljubav svog života. Godinama kasnije odlučio je da svoju

12

priču podeli sa Heder Moris, a onda i sa celim svetom. Od njegove priče ova izvanredna autorka stvorila je vredno istorijsko svedočanstvo, važan podsetnik na užase Holokausta i pohvalu ljudskoj izdržljivosti – roman Tetovažer iz Aušvica. A Lali joj je poklonio još jednu priču Cilkin put, koju je Heder Moris pretočila u roman o hrabroj šesnaestogodišnjakinji koja je preživela užase logora – zbog svoje lepote prisilno je bila odvojena od ostalih zatvorenica i morala je da pristane na najstrašnije kompromise da bi sačuvala život. Na početku ekskluzivnog razgovora za Bukmarker Heder Moris opisuje po čemu pamti prvi susret sa Lalijem. „Kad god pomislim na prvi susret sa Lalijem, vidim osamdesetsedmogodišnjaka pogođenog bolom, koji želi da bude sa Gitom, ljubavlju svog života, koja je umrla nekoliko nedelja pre Lalijevog i mog susreta. Sa njim sam provela mnogo vremena, poseći-

vala ga dva-tri puta nedeljno, ali tada nisam mogla da znam da li ima priču vrednu pričanja. Lali se borio da mi pruži koherentnu priču sa vremenskim linijama i likovima koji se neprestano menjaju, a tek kad me je upoznao i počeo da mi veruje, isplivala je na površinu njegova emotivna, duboko traumatična priča iz Aušvica. Znala sam da provodim vreme sa ’hodajućom istorijom’, znala sam da je njegova priča izvanredna, ali nisam znala ili nisam shvatala kako će uticati na druge i u kojoj meri će zaokupiti njihova srca. Dok smo provodili vreme zajedno, mnogo puta mi je govorio: ’Kad budeš ispričala moju priču, moraćeš da ispričaš i Cilkinu. Ona je najhrabrija osoba koju sam ikada poznavao.’ Obećala sam mu da hoću. Nakon objavljivanja Tetovažera iz Aušvica, čitaoci iz mnogih zemalja su mi se javili sa pitanjem: Šta se dogodilo sa Cilkom? Održala sam svoje obećanje dato Laliju i odala počast najhrabrijoj osobi koju je ikad poznavao – Cilki.“


stupke i da njihove priče ispričate celom svetu bez ulepšavanja? Uvek sam imala na umu da ne pričam priču o Holokaustu, već samo Lalijevu i Cilkinu priču. Lali mi je ispričao svoju i delimično Cilkinu priču. Ako njegovo sećanje nije uvek pratilo istoriju, nije ni važno, jer to je njegovo sećanje. Te priče ne treba da se dovode u pitanje. Ne treba da im se sudi. Verujem da sam verno prenela njihove priče, bez potrebe za ulepšavanjem.

Od Tetovažera iz Aušvica ipak niste napravili memoare, iako ste zbog te priče završili i kurs za pisanje memoara, jer ste želeli da u knjigu uključite i Gitu i ženski blok Aušvica. Da li ste osećali dodatnu odgovornost ili olakšanje što je priča ipak dobila romanesknu formu? Osetila sam apsolutno olakšanje. Uspela sam da napišem priču koristeći Lalijeve reči, ponovo stvorivši razgovore koje je vodio, posebno sa Gitom, pa onda i sa drugima. Ali osećala sam odgovornost tada, osećaću je uvek prema Laliju i Giti i nadam se da ću im odati počast tako što će njihova priča biti vredna čitanja i što će ljudi osetiti povezanost sa dvoje ljudi koji su preživeli Holokaust. Kako su na Vas uticale priče o borbi za život i užasima koje su preživeli logoraši? Dok sam slušala Lalija, bilo je perioda kad se nešto njegovog bola i traume prenosilo na mene. Jedan prijatelj me je podsetio da nemam pravo na posedovanje njegovog bola i krivice, jer to je samo njegovo i ja neću moći da mu pomognem da progovori o tome ako ne pronađem način da ostanem usredsređena na sebe. Naš odnos se menjao, izlazili smo na kafe i u bioskop, išli zajedno na društvene događaje, i sve mi je to pomagalo. Bili smo prijatelji, bio je član moje porodice. Ja sada govorim reči koje je Lali živeo svakog dana. Progovaram o nepravdama koje su ljudi počinili zbog religije, boje kože, etničke pripadnosti. Zalažem se za neophodnost razgovora o seksualnom zlostavljanju žena i devojaka tokom sukoba ili rata. Na šta ste sve bili spremni da odbranite svoje junake, njihove po-

Ovo troje mladih bili su samo obični ljudi koji su živeli u neobičnim vremenima istorije. Pisalo se o Holokaustu i, u manjoj meri, o užasima sovjetskih gulaga. Sve je dokumentovano na filmu. Verujem, a i drugi su mi rekli da dele moje uverenje, da je lakše povezati se sa ovim zlim periodima naše istorije kada o njima čitate putem kazivanja pojedinaca. To su milioni priča, a ja sam počastvovana što trenutno pišem još jednu, priču o tri sestre čiji će opstanak i nastavak života u Izraelu ne samo edukovati o ovim događajima nego će čitaocima reći i da smo svi mi ljudi. Nikada ne smemo zaboraviti da su se ti događaji desili i nikada ne smemo dozvoliti da se ponove. Kako su na Vas uticali Cilkina priča, ali uopšte i položaj žena i njihove sudbine u ratu? Istraživanje i pisanje Cilkine priče, priče o mladoj ženi koja je bila zatvorena i prema kojoj su se brutalno ophodili u čak dva zla sistema, učinilo je da poželim da vrištim na nekoga. Posebno sam se naljutila kada su sva moja istraživanja pokazala koliko je istorija malo govorila i obznanjivala seksualno zlostavljanje žena. Kada sam pročitala da istoričari nisu želeli da postide žene ispitujući ih o tome, pomislila sam kako to nije sramota tih žena, već svih nas koji smo im uskratili mogućnost da govore o tome što im se desilo, ako su to želele. Nikada ne bih očekivala od žena da govore o zlostavljanju ako to ne žele, ali drugi su odlučili umesto njih.

Počastvovana sam što mnoge izvanredne priče dolaze do mene iz celog sveta. Volela bih da nastavim sa pisanjem knjiga o preživljavanju, nadi, ljubavi i hrabrosti

Saznanje da je Cilka nakon rata imala dug i srećan život u Slovačkoj, gde su je voleli i gde je volela, govori o njenoj neizmernoj hrabrosti da ne dozvoli da je definiše zlostavljanje koje je preživela. Kad god imam priliku, govorim o odsustvu dokumentovanog priznavanja seksualnog zlostavljanja žena.

NTERVJU

Zbog čega Vam je bilo važno da ih ispričate?

Uz Lalija ste savladali veštinu slušanja. Koliko je to dragocena veština, posebno za pisca? Slušanje nije neophodno samo kad posle želite da prenesete nečiju priču. Važno je da slušate sebe i to što vam stvoreni likovi govore dok pišete čistu fikciju. Slušanje drugih, ali istinsko slušanje, nagrada je i za govornika i za slušaoca. Dopuštanje drugoj osobi da govori slobodno, znajući da je slušate, ne nudeći svoje mišljenje ili sud o onome što vam priča, jedna je od najfinijih stvari koju, čini mi se, svako može da pruži. Veoma rano ste počeli da pišete. Čuvate li prvu napisanu priču? U fioci radnog stola imam mnogo napisanih scenarija. Možda bi trebalo da ih izvučem i vidim da li neki od njih može da se pretvori u roman. Šta tražite od knjiga i koji biste nam naslov preporučili? Čitam različite žanrove. Kad sedim dvadeset sati u avionu ili kad sam na odmoru, čitam detektivske priče koje mi pomažu da pobegnem od stvarnosti. Volim savremene memoare, jer mi omogućavaju da naučim više o ljudima i vremenu koje sam proživela. Takvi su na primer memoari Mišel i Baraka Obame. Ako treba da preporučim jednu knjigu koju sam nedavno pročitala, onda je to roman odrastanja Tamo gde rakovi pevaju Delije Ovens. ■ 13


AKTUELNO

AKTUELNO

Pobednici konkursa

Tragom zločina KONKURS INSPIRISAN VRHUNSKIM TRILERIMA JUA NESBEA PODSTAKAO JE KREATIVNOST NAŠIH ČITALACA, PA PISCI MIRJANA ĐURĐEVIĆ, MARKO POPOVIĆ I ĐORĐE BAJIĆ NISU IMALI LAK ZADATAK DA OD 500 PRIČA IZABERU TRI NAJBOLJE. ZATO TREĆE MESTO DELE DVE PRIČE. ČESTITAMO POBEDNICIMA I ZAHVALJUJEMO SVIM UČESNICIMA KOJE JE OVA TEMA INSPIRISALA!

1. mesto

Otkad nisi tu, Lidija Đujić

N

ikom u selu to nije čudno. Navikli su da me viđaju kako sedim na steni iznad akumulacionog jezera i gledam zalazak sunca. Tako je bilo i u vreme dok si bio sa nekom od svojih ljubavnica. Uglavnom su me sažaljevali. Mislim da neki to čine i sada.

Jedina razlika je što sam prestala pušiti, pa sada samo sedim i uživam u bojama jezera i neba, koje se menjaju kako se sunce sprema da potone ispod površine. I što me ne prekidaš dok pričam. Kad smo već kod toga, da ti kažem da se ona tvoja crvenokosa udala i očekuje dete. Plavuša se odselila, kažu da je dobila neki dobar posao u gradu. I ja sam razmišljala o odlasku, ali se pojavila neka firma koja otkupljuje ručne radove, a i sagradila sam još jedan plastenik. Istina, ima malo više posla, ali su pare počele da se gomilaju. Ne znam da li bi nakon ovih pet godina prepoznao kuću. 14

Renovirala sam je, promenila nameštaj i sredila dvorište. Negujem cveće koje si uvek gazio.Tvoju odeću i pecaroški pribor sam odavno spalila, a čamac prodala. Selom kruže priče da si otišao negde u Australiju, kod rođaka. Uvek si pričao kako te zovu da dođeš. Pričaju i kako mi se ne javljaš jer si tamo već našao neku drugu.Ja ćutim i puštam ih da veruju u svoje priče.

sve ono što sam obećavala sama sebi, a i svojim ćerkama. Ni jedan jedini šamar, nikada, ni pod kojim izgovorom, a kamoli ponovljen!!! Ovome se mora stati na put! Jednom, zauvek!

Kažu da ubistvo progoni čoveka. Možda.

Uzela sam malo metalno porodično nasleđe i krenula prema njihovoj kući. Nisam znala ni šta ću sa nožem, ni šta ću sa svojim zetom. Ne znam kako sam uopšte vozila do njih sa takvom maglom pred očima i bolom u glavi. A milion svitaca je zujalo oko mojih ušiju.

Meni je srce potpuno mirno otkad ležiš tu, pod naslagama mulja našeg jezera. ■

Našla sam ga na krovu, popravljao je crep koji je trebalo da sredi još pre godinu dana. Radnik.

2. mesto

Zet, Tamara Kreća

O

pet sam je videla sa masnicom na oku.

Meni, njenoj majci, u trenutku se ceo svet okrenuo naglavačke. Pogaženo je

„Zdravo, zete! Možeš li da siđeš? Odmah! Moramo da popričamo!“ „Oooo, moja draga tašta je stigla! Nešto ste ljuti? Evo me... ne, me, samo da…“ Čak i sa te visine čula sam zaplitanje jezika. Crni on, još se nije ni otreznio! A šta da radim kada siđe? Gledaj ga, poneo je i čekić! To on kreće na mene? Glava mi je bila poput helijumskog balona.Okrenula sam je ulevo – nema nikoga! Udesno – prve komšije još nisu stigle iz Beča.


Biće sad ili nikad, nesrećo moja od zeta! Samo malo sam levom nogom zakačila drvene merdevine, taman toliko da sa visine drugog sprata poleti pravo na beton kod bunara. Bože!!! Šta uradi čovek! Ode tako mlad! A lepo smo mu svi govorili da smanji piće! Šteta za krov… moramo ga dovršiti pre sledeće kiše… ■

3. mesto

Poligraf,

„Nisam nikoga silovao“, ponovio je. „Šta je onda? Obijaš kola? Štekaš neku robu?“ „Ivana.“ „Ko ti je ta? Dilerka?“ „Devojka. Ivana Bogojević. Njen tata je strog, pa se nalazimo u garažama u kraju...“ Poligrafistkinja je žurno napustila prostoriju. Sa hodnika se ubrzo začuo njen magareći smeh. Sa Ivanom ću popričati kad stignem kući. ■

Reka života,

Miloš Petrik

Marija Miličić

„V

O

idiš, Ljubomire, ovo uopšte nije dobro“, rekao sam spuštajući pred mladića ispis sa poligrafa. Dramatični crveni i ljubičasti pikovi bili su zaokruženi hemijskom i propraćeni poligrafistkinjinim škrabotinama.

Poligrafistkinja je sedela pored mene, sa naočarima sa debelim okvirom, nalik na bibliotekarku. Ja sam bio loš policajac: građen manje kao kamiondžija, a više kao kamion. „Nisam nikoga silovao“, rekao je mladić tiho ali jasno. Znao sam to. Voždovački fantom, manijak koji je ordinirao po parkinzima i garažama u mom rođenom kraju, bio je već uhapšen. Privela ga je jedna koleginica u civilu.Nesrećni Ljubomir nije čak ni odgovarao opisu koji smo imali, a tokom jednog od napada bio je u Italiji, što je sve evidentirano. A ipak… „Hajde da ti poverujem. Objasni onda zašto si viđen u širem rejonu TC Konjarnik.“ „Nisam znao da je zabranjeno.“ Dečko je odlučio da pokaže mudašca, dakle. „Nisi znao? Mnogo mi ti ne znaš za jednog studenta intelektualca. Hajde mi objasni ovo: ti živiš u Studenjaku. Motaš mi se tu oko tržnog centra baš slučajno u vreme kada neko spopada žene po garažama. I na svako pitanje o Voždovcu i garažama tebi, da izvineš, skoči. Kako to?“

tkad zna za sebe, Ana je volela tu reku. Ljubav je nasledila od oca, sa kojim je pored vode provela bezbrojne sate. Dok su druga deca vreme trošila na gledanje crtanih filmova, ona je uživala u šetnjama obalom i sakupljanju ljuštura školjki i rečnih rakova. Danas je Ana bila jedna od najcenjenijih naučnica koja se bavi izučavanjem kvaliteta voda i živog sveta u njima. Zbog toga je znala da ukoliko se plan za izgradnju fabrike cementa u blizini reke realizuje, to će značiti sigurnu propast za reku i živi svet u njoj. Nije imala nameru da dopusti da se to desi. Oliver je imao sve: intelekt, dobar izgled, ali pre svega velike ambicije. I neka je proklet ako dozvoli da mu tamo neka naučnica koja se bori za očuvanje životne sredine pomrsi račune! Zagađenje iz cementare će uništiti reku. Koga uopšte briga za neke bezvezne živuljke u vodi? Taj posao je veoma unosan i doneće veliku dobit svima. Pa dobro, možda ne baš svima, ali njemu svakako. Osmehnuo se na tu pomisao. Sledećeg trenutka osetio je oštar bol i nakon toga je nastala praznina. Kada je Oliver došao svesti, sve oko njega se ljuljalo. Shvatio je da se nalazi u čamcu, na sredini reke, sa vezanim rukama i nogama. U tom momentu nečije ruke su ga gurnule. Poslednje što je video pre nego što ga je progutala mračna voda bilo je lice starca. Anin otac je voleo tu reku. I voleo je Anu više od svega. ■


Duša grada

IZ PERA KNJIŽEVNICE LJUBICE ARSIĆ

na keramičkim pločicama O Slikaru duša Ildefonsa Falkonesa, raskošnom romanu o ljubavi, umetnosti i osveti, koji predstavlja moćan portret Barselone uoči modernizma, piše književnica Ljubica Arsić

Foto: Nikola Ilić

A

ko postoje ženski i muški gradovi, oni ispupčeni i oni udubljeni, gradovi koji se skrivaju obučeni u dostojanstvena odela boje modrih senki i oni obasjani toplom i raznobojnom svetlošću, onda ženstvena Barselona opisana u romanu Slikar duša Ildefonsa Falkonesa, Laguninoj publici poznatog po romanu Katedrala na moru, poseduje onu mističnu crtu ženske promenljivosti: privlačna pitoma ruža koja ume da se preobrazi u divlju puzavicu. Grad katalonskog modernizma s početka dvadesetog veka, pored značajnog umetničkog zamaha, naročito u arhitekturi, postaje poprište borbe za socijalnu pravdu sa ženama predvodnicama anarhista, čija ih isključivost i borbenost često vode u nesreću i smrt. Dva lica grada, ono sa raskošnim Gaudijevim građevinama ukrašenim njegovim izumom da se krhotinama keramičkih pločica,

16

stakla, porcelana prekriju fasade, i drugo lice pobunjenih radnika, gradske sirotinje prikazane u besprizornoj deci što kradu i prose po ulicama, sviknutoj na surove uslove koji su ih ojačali i učinili beskrupuloznima, odražavaju se i u glavnom junaku romana Dalmauu Sali i njegovoj razapetosti između konformizma i želje da se stane na put nepravdi. Mladi umetnik Dalmau, sin nepravedno pogubljenog anarhiste, osmišljava crteže na keramičkim pločicama u radionici kod don Manuela, čiji je lik daleko od stereotipa gazde izrabljivača. Iako se ne slaže sa njegovim idejama, don Manuel pomaže darovitom saradniku, novčano i svojim vezama, da iz zatvora oslobodi mladićevu sestru Monserat. Dalmau podržava sestrinu borbu za društvenu pravdu, ali esteta u njemu ne odbija uživanje u gazdinim raskošnim obrocima sa istančanog jelovnika, problematizujući daljim delovanjem svog karaktera večnu dilemu: Da li smemo da izneverimo ideju kad nam je ugrožen život i kad su ugroženi životi onih koje volimo? Rukovođen u to vreme modernim japanskim estampama sa detaljima iz svakodnevnog života, Dalmau crteže za keramičke pločice oplemenjuje bliskim likovima sestre Monserat, dečaka skitnice, svoje čulne devojke Eme u koju je strasno zaljubljen. Nekad zajedno, Dalmau i Ema se rastaju posle tragične smrti njegove sestre i Emine prijateljice Monserat, čiji gubitak razdvaja ljubavnike i tok romana grana u dva pravca. Ema postaje glasnogovornica i silovita predvodnica radničkog pokreta, dok se Dalmau priklanja luksuznom životu građanske klase, koji ga vodi u porok i prekršaj. Iako čeznu jedno za drugim, događaji u kojima učestvuju sve ih više udaljavaju i osnažuju njihove pojedinačne puteve i na prvi pogled nespojive sudbine. Kao što radnici koji, postavljajući po fasadi keramičke pločice, sa skela vide svet „odozgo“ tako i čitalac, iz zone bezbednog posmatrača, podjednako prihvata lepotu i rugobu sveta. Sa takve visine, na koju ga je popeo pisac Falkones, neverovatni poduhvati zarad istine, pravde i ljuba-

Ovaj roman je pohvala čudesnim zdanjima Barselone sa njenim velikim majstorima, ali i priča o uzavreloj, strasnoj krvi koja u najvećoj ljubavi kao i u nadljudskoj mržnji ne prašta vi, kao i prekršaji (Dalmauova krađa, zavisnost od opijata, Emina prostitucija da bi prehranila ćerku Huliju) deluju opravdano. Grad raste u visinu, a sa njim i ljudi, ne samo kroz prestupe i milosrđe već zahvaljujući neverovatnoj moći preživljavanja, ludilu da, motivisani sopstvenim ciljem, jurišaju prema smrti ne plašeći je se. Ovaj roman je pohvala čudesnim zdanjima Barselone sa njenim velikim majstorima, božjim arhitektama Gaudijem i Domenekom, ali i priča o uzavreloj, strasnoj krvi koja u najvećoj ljubavi kao i u nadljudskoj mržnji ne prašta. Arhitektura ovog grada, pored toga što odražava duh muzike sa katalonskom tradicijom koralnog pevanja, pokazuje i raznolikost uzbudljivih sudbina njegovih žitelja. Fasade i krovovi što podsećaju na krljušti zmaja ukazuju na poduhvate slične onima u bajkama. Junaci, zarad budućnosti u kojoj će „živeti srećno do kraja života“, rešavaju nemoguće zadatke preobražavajući se iz ubogog prosjaka u zmiju ili vukodlaka da bi se preko savladanih prepreka uzneli i stvorili veliku i večnu sliku jednog od najlepših gradova. ■


PRIČA O ŽENI – PRVOM SERIJSKOM UBICI U SRBIJI PISANA BEZ SENZACIONALIZMA, ALI TAKO DA ČITAOCE NE OSTAVLJA RAVNODUŠNIM, KNJIGA BABA ANUJKA, KOJA JE PLOD VIŠEGODIŠNJEG RADA I ISTRAŽIVANJA PROFESORA ŠIMONA A. ĐARMATIJA, PREDSTAVLJA ISCRPAN DOKUMENT O JEDINSTVENIM ZLOČINIMA

P

ričom o baba Anujki iz Vladimirovca (nekada Petrovo Selo), rođenoj kao Ana Draksin, a udatoj Ana Dee, počeo sam da se bavim pre desetak godina, tačnije odmah po završetku knjige o otrovima, trovačima i otrovanima pod naslovom Tajna poslednjeg gutljaja. Prilikom prikupljanja građe za tu knjigu, u knjizi Lečenje biljem farmakologa i akademika Jovana Tucakova, naišao sam na ime baba Anujke za koju je napisano da je trovala ljude semenom tatule i živom. Ovi redovi o njoj su za mene, Banaćanina, bili dovoljno inspirativni da se više posvetim liku i delu ove starice. Pogotovo što sam kao dete imao priliku da se sretnem sa otrovnom tatulom, ne znajući kakve se opasne, halucinogene supstance nalaze u njenom semenu koje smo, kao neuki dečaci, iz dosade pomalo grickali. Drugi važan momenat koji me je opredelio da pišem o baba Anujki bio je taj što o njoj, koja se često pominjala kao najveća vračara na ovim prostorima, zapravo nije bilo mnogo podataka.

Baviti se minulim vremenima nije jednostavan posao. Za odgonetanje događaja iz prošlosti bilo je potrebno obilaziti istorijske arhive u Banatu (Pančevo, Zrenjanin, Bela Crkva), Beogradu, razmenjivati mejlove, slati dopise. Pronalaziti naše i strane novinske članke. Pregledati mnoge stare, memljive knjige. Konkretno, pregledao sam knjige krštenih, venčanih i umrlih Rumunske pravoslavne crkve od 1805. godine pa sve do 1940. godine, kako bih povezao učesnike priče i napravio svojevrsno porodično stablo porodica Draksin i Dee. Veliki problem je pričinjavala činjenica da je baba Anujka – Ana Draksin, bila udata za Nemca Jozefa Dee i da su podaci o njihovom venčanju, verovatno zabeleženi u katoličkim crkvenim knjigama, netragom nestali u vrtložnom periodu posle Drugog svetskog rata.

Otkrio sam da je od 1817. do 1900. godine u Petrovom Selu živelo najmanje pet osoba sa imenom i prezimenom Ana Dee, a od 1811. do 1850. godine rodilo se 12 devojčica koje su se zvale Ana Draksin. Isto tako, bilo je mnogo Ana Draksin koje su to postale udajom, jer je porodica Draksin bila jedna od onih sa najvećim brojem članova u Petrovom Selu, a ime Ana je bilo prilično rasprostranjeno. Bilo je potrebno naći pravu. U nekim sačuvanim dokumentima, kao što je predlog Savetodavnog odbora za Kazneni zavod Požarevac, po predmetu uslovnog otpusta osuđenika/ca iz 1936. godine, navedeno je da Ana Dee ima sto godina. Istovremeno, u knjizi umrlih navedeno je da je preminula Ana Dee stara sto dve godine.

To bi značilo da je rođena 1836. godine. Najpribližnija ovom datumu rođenja bila je Ana Draksin krštena 13. marta 1838. godine. Interesantno je da se ovoj Ani gubi trag (nema podataka o venčanju, roditeljstvu, preranoj smrti), a njeni roditelji (Trifon i Aleksandra) su umrli istog dana 29. oktobra 1863. godine, što bi moglo ukazivati na njihovo smrtonosno trovanje, koje bi moglo da se pripiše njihovoj kćeri koja se nalazila u dobu kada svoju aktivnost započinju profitne trovačice.

TAJNE PISACA

Piše: Šimon A. Đarmati

Bilo je potrebno mnogo istraživanja da bi se utvrdilo ko je zapravo bila baba Anujka i otkrilo da je, osim toga što je vešto trovala, vešto krila i svoje godine, dovodeći u zabludu mnoge. Upravo zahvaljujući tim lažno prikazanim godinama, ona je postala na neki način svetska senzacija o kojoj su pisale ugledne novine širom sveta. Iako je u polaznom podatku navedeno da je baba Anujka trovala tatulom i živom, do kojih je dolazila razbijanjem termometara koje je preko svojih poverenika kupovala u apotekama, stvari su se pokazale prilično jednostavnijim. Ona je trovala svojom „bajanom vodicom“ koja nije bila ništa drugo već, kako su hemijske analize rađene u Beogradu pokazale, rastvor mišomora u vodi. Neosporno je da je baba Anujka bila ne jedna od najvećih, kako se to obično kaže, već najveća vračara svoga vremena. Vračara koju su mnogi, među njima i važne ličnosti, opsedali, željni da saznaju svoju sudbinu. Ona je prosto bila svemoćna zvezda mističnog neba, koja je proricala, lečila i rešavala probleme. A da li je bila i najveća trovačica, teško da će se ikada utvrditi. Ona jeste odgovarala za mnoga trovanja, ali je verovatno daleko veći broj onih za koja nije. Neke procene kazuju da se broj žrtava baba Anujke kreće u intervalu između pedeset i sto pedeset. ■ 17


NOVO u Laguni

Noviteti domaće i strane književnosti za uživanje u čitanju 1.

2.

IZDVAJAMO:

3.

Reći ću ti svoju tajnu – Izbor iz poezije,

NOVO U LAGUNI

Desanka Maksimović

1. Istina – Kratka istorija potpunih sr*nja,

2. Mali ljudi / Džoini dečaci,

Tom Filips

Nastavak priče Džo Marč, buntovnice iz romana Male žene. Na imanju Plamfild Džo piše, zarađuje i brine o svojoj porodici Ber, dok njen muž pomaže u domaćim poslovima, ali i pronalazi način da reformiše obrazovni sistem. Njih dvoje vode školu za napuštenu i siromašnu decu, gde dečaci i devojčice mogu zajedno da uče. ■

Zabavno putovanje kroz najčudnovatije i najdomišljatije laži koje su ljudi izgovarali i ispisivali vekovima, iz pera autora knjige Ljudski rod: Kako smo sje*ali sve što smo mogli. ■

Luiza Mej Olkot

3. Sastanak s pepelom, Žaklina Kiš Roman je izvanredna mešavina lične i kolektivne drame i psihološkog trilera. Pisan na osnovu autentičnog dnevnika zatvorenice iz Aušvica, ujedno je verodostojan zapis o potonjem životu i savladavanju trauma ljudi koji su preživeli pakao nacističkih logora. ■

4.

5.

Una, Momo Kapor Roman koji je nastao 1981. godine spada u red najčitanijih dela Mome Kapora, ne samo zbog intrigantne ljubavne priče oko koje se radnja odvija već i zbog načina na koji je autor uspeo da dočara duh jednog vremena i da ga na taj način zauvek sačuva od zaborava. ■ 18

6.

Gavran i najbolje priče,

Diana Budisavljević,

Edgar Alan Po

Nataša Mataušić

U ovoj zbirci se nalaze najbolje priče pionira žanrovske literature i majstora kratke priče, mahom u novim prevodima. Tu su, između ostalih, priče Pad kuće Ašera, Maska crvene smrti, Ćutanje, Ovalni portret, Slučaj Mari Rože, Izdajničko srce, ali i novi prevod njegove najpoznatije pesme Gavran.■

Biografija Austrijanke Diane Budisavljević, rođene Obekser (1891–1978), supruge uglednog zagrebačkog lekara Julija Budisavljevića, koja je tokom Drugog svetskog rata organizovala izuzetno uspešnu akciju kojom je od sigurne smrti iz ustaških logora izbavila najmanje 7000 srpske dece. ■

Između slutnji i sete, pesme poput Strepnje, Opomene, Verujem, Proletnje pesme, Krvave bajke, Pokošene livade i Tražim pomilovanje i danas predstavljaju pravo duhovno utočište. ■

7.

Muke bogataša, Kevin Kvan

8.

Starija, ali bolja, ali starija, Karolin de Megre i Sofi Mas

Poslednji deo trilogije Suludo bogati Azijci. Od elegantnih vila u Manili do zabačenih privatnih ostrva u Suluskom moru, preko Hongkonga i Indije, poslednji deo čarobne Kvanove trilogije otkriva nam dugo skrivane tajne najbogatijih azijskih porodica, kao i kakve ih muke muče. ■

Knjiga je namenjena četrdesetogodišnjim i starijim ženama koje su zbunjene promenama koje su ih zadesile. Autorke duhovito, toplo i prisno pričaju o svojim iskustvima sa starenjem i daju pregršt korisnih, originalnih i zanimljivih saveta. Suština je da treba dostojanstveno da prihvatimo normalne biološke promene.■


9.

9. AUTOBIOGRAFIJE FILMSKIH ZVEZDA Predstavljamo vam autobiografije Olivera Stouna U poteri za svetlom i Lice i naličje: Memoari Demi Mur. Intimni memoari kontroverznog i rečitog, Oskarom nagrađivanog režisera i scenariste, ujedno su i pravi insajderski pogled na sedamdesete i osamdesete godine u Holivudu. A u svojim duboko iskrenim memoarima Demi Mur otvoreno govori o svojoj karijeri i ličnom životu – ogoljavajući turbulentan odnos sa majkom, svoje brakove i borbu da status zvezde uskladi sa brigom o porodici. ■

10. Pandorina poruka, Havijer Sijera Na svoj osamnaesti rođendan Ajris je primila veoma neobično pismo od svoje tetke. Tetka je prvo požuruje da ga odmah pročita. Napisano je u vanrednim okolnostima. Iako se čini da se tetka priseća uspomena na njihovo zajedničko putovanje po južnoj Evropi, ispostaviće se da joj zapravo poverava dugo čuvanu tajnu. ■

11.

11. Svaki dan u godini 2, Uve Jonzon U drugom tomu Jonzonovog romana, horskog dela koje je obeležilo savremenu književnost kao malo koje drugo, izdvaja se nezaboravni solo majke nemačke imigrantkinje u Njujorku Gezine Krespal, nastradale u Kristalnoj noći – tragične figure koja oličava sudbinu cele jedne generacije. ■

Sve knjige možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.

3 PITANJA ZA... Sonju Ćirić

Foto: Marija Janković

Povod: Intimna i potresna, suptilna i originalna priča koja iznosi iluzije i meandre jedne savremene veze i pita – da li svaku vezu prati strah od usamljenosti?

NOVO U LAGUNI

10.

U romanu Glasovi Žute sveske bavite se „bolestima“ društva 21. veka. Otuđenost je jedna od njih. Jelena, Boris, Milen se mogu zvati i bilo kojim drugim imenom, dok ih posmatramo kako se nose sa iluzijama i strahovima savremenih odnosa... Zašto ste se odlučili baš za ovu temu? Zato što je svuda oko mene, a sudeći po mnogim primerima iz života koje znam, mnogima je lakše da se prepuste iluzijama i strahovima, i da uživaju u ulozi gubitnika. Tri lika mog romana nisu jake ličnosti, naprotiv, lome ih razne dileme, sumnje, nesigurnosti, pa ipak su im se suprotstavili. Svako na svoj način. Zašto? Zato što bi ih pokoravanje tim, kako ste ih nazvali, bolestima društva 21. veka zauvek odvojilo jedno od drugog, a oni to nisu hteli. Naime, ako ti je do nečega mnogo i do kraja duše i srca stalo, onda se ne pokoravaš. Čitaoci će se prepoznati u događajima iz knjige. Da li je na neki način lekovito pisati o onome što tišti sve nas? Meni jeste, pa valjda zato mislim da će i drugima biti lekovito. Takođe, laskam sebi da ono što me muči, muči i druge oko mene, odnosno da ih se tiče ono o čemu pišem – od potrebe za hranom na nervnoj bazi, nesuglasica sa majkom i prijateljicom, do nemogućnosti da se bude prihvaćen. Da se ne bude sam.

Mislim da knjige tome i služe, isto kao i filmovi i pozorišne predstave: da u nečijem tuđem životu nađeš rešenje za svoj. Koja je poruka Vašeg romana? Neverovatno je da u doba globalizma i spajanja, kakvo je ovo u kome živimo, postoji tolika količina otuđenih ljudi! I to svih godišta. Bojimo se spajanja i davanja, mada istovremeno svim bićem želimo da smo s nekim. Kad je Boris, lik iz mog romana, osetio da u Jeleninom životu nema mesta za njega, da je posao zauzeo svaku njenu misao, sklonio se. Nije hteo ni da pokuša da promeni situaciju. Ispostavilo se da fizička razdvojenost nije dovoljna da razdvoji ono što je nekad bilo zajedno. Eto, to bi bila poruka: treba biti iskren prema sebi, ne potiskivati ono što ti je važno i naći način da dopreš do onoga do čega ti je stalo, čak i kad te sve odvraća od toga. Kao što je Boris uradio. ■ 19


POLETI VEĆ JEDNOM! Etgar Keret Priredila: redakcija

ODLOMAK

Foto: Matija Krstić

Na raskršću fantastičnog, upečatljivog i urnebesnog nalaze se nove priče Etgara Kereta, majstora kratke forme. Iznenadiće vas i okrenuti naglavačke! Zavirite u svet izraelskog pisca, sačinjen od ljubavi, mudrosti, elokvencije i transcendencije, i to uz odlomak priče Tata s pireom iz zbirke Poleti već jednom! TATA Steli, Eli i meni bilo je skoro deset godina kada je tata promenio oblik. Mami se nije sviđalo što govorimo „promenio oblik“ i zahtevala je da govorimo „otišao“, ali ne može se reći da smo po povratku iz škole zatekle praznu kuću. Zato što je on bio tu, čekao nas je u fotelji, veličanstven u svojoj zečjoj belini, i kad smo se sagle da ga pomilujemo iza ušiju, nije pokušao da pobegne, već je samo namreškao nosić od radosti. Mama je odmah rekla da ne možemo da ga zadržimo zato što sere po celoj kući, a kad je Stela pokušala nežno da joj saopšti da je zec zapravo tata, razbesnela se i ućutkala je rekavši da joj je ionako dovoljno teško, a zatim je briznula u plač. Ela i ja smo skuvale mami čaj od jasmina i poslužile je kolačićima od badema, jer jasmin ima umirujuće dejstvo, a badem popravlja raspoloženje, a mama je tog popodneva zaista izgledala kao da je treba oraspoložiti i umiriti.

20

Pošto nam je zahvalila i popila čaj, poljubila nas je sve tri i rekla da su se sinoć, kad smo mi otišle na spavanje, ona i tata svađali, ali šapatom, da nas ne bi probudili, nakon čega je tata ubacio nešto stvari u svoj beli ranac i otišao. Mama je rekla da će nam od sada biti teško i zato treba da budemo jake i pomognemo jedna drugoj, i kad je rekla šta je imala, nastala je duga, neprijatna tišina. Tata mi je najzad signalizirao nosom da joj priđem i zagrlim je; poslušala sam ga i zagrlila je, a ona je ponovo briznula u plač. Ela mi je zbunjeno šapnula: „Ali zašto plače? Važno je da se vratio.“ No mami su navirale suze, a plač se pretvorio u besno naricanje. Stela je pokušala da promeni temu rekavši da bismo nas četiri mogle da radimo nešto zajedno, na primer – da napravimo tortu od šargarepe, što je mamu još više uzrujalo. „Hoću da taj zec smesta ode iz kuće, je l’ vam jasno?“, rekla je i otišla u svoju sobu da legne. Kad se probudila iz popodnevne dremke, donele smo joj limunadu koju smo same napravile, hleb s puterom i džemom i tabletu protiv migrene, jer je obično boli glava kad se probudi. Ali pre toga smo zaključale tatu u našu sobu, jer je Stela rekla da su mamu iznervirale grimase koje je pravio dok smo razgovarale i da bismo je mnogo lakše ubedile da ga zadržimo ako joj ne bi bio u vidokrugu. I napomenula je Eli da zeca pred mamom ne treba da nazivamo tata, jer je mama još ljuta na njega, i zato moramo da se pravimo da je on običan zec sve dok mu sasvim ne oprosti. Mama je pojela hleb, progutala tabletu, popila limunadu, poljubila nas u čelo i rekla da nas voli, da smo nas četiri sada same na svetu i da smo joj mi jedina uteha. Ela joj je rekla da nismo same, da imamo i zeca, i kao što smo mi njoj uteha, tako je i on nama: iako ne može ništa da uradi, da pristavi vodu za čaj ili da otvori teglu džema, ipak može da nam se privije uz noge, da trčkara s nama i dopušta nam da gladimo njegovo nežno krzno kad god poželimo. Mama je rekla da smo dobre i nesebične devojčice i da će nam te lepe osobine mnogo pomoći u životu, ali da zec ipak mora da ode. Zatim je obula cipele, uzela ključeve od kola s police pored vrata i rekla da ide u grad da dovede čoveka iz prodavnice kućnih ljubimaca koji će nam pomoći da se otarasimo zeca; ubaciće tatu u kavez i prodaće ga nekoj porodici koja ima veliku kuću s dvorištem i koja će brinuti o njemu bolje od nas. „Niko ne može da brine o njemu bolje od nas“, negodovala je Ela jer se oduvek plašila tog čudaka iz prodavnice kućnih ljubimaca. „Biće tužan bez nas, i mi ćemo biti tužne bez njega.“

Ali mama je samo odsutno klimnula glavom i rekla da možemo da gledamo televiziju dok se ne vrati. Čim je izašla, Ela i ja smo rekle Steli da treba da požurimo i da sakrijemo tatu na neko mesto gde ga mama i čovek iz prodavnice kućnih ljubimaca ne mogu pronaći: Stela je ipak zaključila da nam to neće uspeti, jer mama odlično zna gde treba da traži i da uvek nađe ono što traži, čak i kad se čini da je stvar propala u zemlju. „Ali to je naš tata“, plakala je Ela. „Ne smemo dozvoliti da nam ga oduzmu.“ „Znam“, reče Stela i obliza gornju usnu, onako kao što svi činimo kad smo uznemireni. „Mislim da treba da pobegnemo s njim.“ Uzele smo tricikl koji nam je tata napravio za deveti rođendan, stavile tatu u korpu za naše školske torbe koju je okačio o volan i krenule nekud van grada. Dan je bio topao a mi smo zaboravile da ponesemo vodu, Stela je, međutim, rekla da nipošto ne možemo da se vratimo kući. Tata je bio najžedniji od nas, ali ujedno i najsrećniji. Oduvek je voleo da ide na izlete. Ela nas je preklinjala da se vratimo i uzmemo malo vode za njega, ali Stela i ja nismo htele ni da čujemo. Ela se uvredila i rekla da nam, ukoliko se ne okrenemo, neće pomagati da okrećemo pedale, i tu smo se maltene posvađale. Ali iznenada, usred kukuruznog polja, Stela opazi česmu, ja sam nekako uspela da je odvrnem iako je bila zarđala, i tata se podigao na zadnje noge i popio hektolitar vode. Bio je sav mokar, ali činilo se da ne haje za to. Zatim mu je Stela dala jedan klip kukuruza, njegovu omiljenu hranu, koji je odmah počeo da gricka. Ela je tada prvi put zaplakala rekavši da je mama možda ipak u pravu, da je zec sasvim slučajno došao u našu kuću i da on uopšte nije naš tata. Čim je to izgovorila, tata je prestao da jede kukuruz i prišao joj. Sedela je u barici uplakana, a tata je prislonio mekane prednje šape na nju i počeo da je liže. Ela se isprva malo uplašila, ali pošto ju je njegov jezik golicao, počela je da se smeje, a onda se i tata smejao s njom.


U tom trenutku sam iza Elinih leđa, pored samog puta, opazila da se lišće kukuruza pomera. Isprva sam pomislila da ga njiše vetar, ali uopšte nije bilo vetrovito. Neko je išao kroz kukuruz pravo ka nama. Nisam mu videla lice, ali po pokretima sam naslutila da je mnogo viši od nas, kao mama, možda čak i kao onaj muškarac iz prodavnice kućnih ljubimaca, koji mi je bio odbojan od prvog trenutka kad nas je mama odvela u njegovu radnju. Kavezi su uvek bili prljavi i, osim svetlucave ljubičaste ribice, nisam tamo videla nijednu životinju koja je delovala srećno. Htela sam da kažem Steli i Eli da neko dolazi i da smo u opasnosti, ali one su grozničavo mazile tatu. Kada je tajanstveni posetilac izronio iz stabljika kukuruza, Stela je privila tatu na grudi, a Ela i ja smo stale ispred nje. Tata je nervozno treptao i bilo je jasno da je uplašen. Nos mu je podrhtavao. Taj posetilac je bio visok, mršuljav dečak velikih zuba i bubuljičavog lica; i on je držao zeca, ali njegov zec je bio debeljuškast, smeđ s belim tačkicama.

Ela je tada prvi put zaplakala rekavši da je mama možda ipak u pravu, da je zec sasvim slučajno došao u našu kuću i da on uopšte nije naš tata. Čim je to izgovorila, tata je prestao da jede kukuruz i prišao joj. Zuba je stao i nemo nas je gledao. Tata se meškoljio u Stelinom naručju, kao da poznaje okruglastog zeca i kao da želi da porazgovara s njim ili makar da ga onjuši, ali Stela ga je toliko čvrsto stegla da nije mogao da se izmigolji. „Šta buljiš?“, upitala je dečaka najstrože što je mogla. „Ne znam“, reče ovaj. „Samo... nikad nisam video tri iste devojčice.“ „Šta uopšte tražiš ovde?“, upitala sam, ali mnogo nežnije i ljubaznije od Stele.

„Ništa“, slegnu Zuba ramenima. „Vraćali smo se kući od bake, ali usput je baš ugrejalo, pa smo se setili da ovde ima česma.“ „Vi ste se setili?“, upita Ela. „Da“, osmehnu se Zuba i uperi prst u glavu okruglastog zeca u svom naručju, „i moj tata je zec.“ ■

ODLOMAK

„Samo tata ume tako da nas zasmeje“, reče Stela, i mada Ela nije ništa rekla i lice joj je bilo mokro od suza, po tome kako gladi tatino krzno primetila sam da misli isto što i Stela.

21


Sve polazi od čitanja

BIBLIOTEKA POZNATIH

Ugledni novinar Gorislav Papić pažnju na sebe skrenuo nam je samouverenim nastupom i zanimljivim odabirom tema kojima se bavi, a u razgovoru za Bukmarker saznajemo kako je formirao svoj čitalački ukus, uz koje knjige je odrastao, kao i koje klasike i savremenike danas najradije čita Razgovarala: Tanja Vučković Foto: RTS, Nikola Ristić

K

ažu da ne možete sakriti koliko ste zaljubljeni ali ni koliko ste knjiga pročitali, a kada radite na javnom servisu i svaku vašu reč čuju milioni ljudi, onda dobro morate da pazite koje reči izgovarate. I šta hoćete da kažete. I kako. I koliko znate. I koliko ne znate. Prve asocijacije na urednika i voditelja emisija Oko i Oko magazin RTS-a Gorislava Papića su temeljnost, visoko obrazovanje, informisanost i načitanost. Diplomirao je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka, a značajno iskustvo, pre RTS-a, stekao je višegodišnjim radom u nedeljniku NIN. U kojoj je meri čitanje neizostavan deo ličnog usavršavanja i razvoja kritičke misli? Sve polazi od čitanja. Nažalost, trenutna sutuacija je takva da sve manje čitaju oni koji pišu, te postoje novinari i pisci koji su više napisali nego pročitali. Svi mi koji se bavimo javnim poslom iza sebe imamo gomilu pročitanih knjiga. Što je ta gomila veća, obično je veći i kvalitet izrečenog ili napisanog. Kako ste formirali svoj čitalački ukus? Najveći greh književnosti je dosada.

22

To jedino ne mogu da podnesem, a sve drugo je prihvatljivo. Stoga sam svoj čitalački ukus formirao čitajući sve što mi je bilo zanimljivo. Bez ikakvog reda i plana. Sećam se kako sam tokom srednje škole sate provodio bazajući između polica novobečejske biblioteke. Tako sam slučajno nabasao na roman, ma šta roman – remek-delo Šandora Maraija – Sveće gore do kraja. Setio sam se toga kada sam video da ga je Laguna ponovo objavila. Takođe, pamtim i kad sam sasvim slučajno u toj istoj biblioteci u Novom Bečeju ugledao Stubove zemlje Kena Foleta. Odmah sam je uzeo jer sam negde pročitao da je to omiljena knjiga odbojkaša Đule Meštera. A da je Mešter znao ne samo da blokira na mreži već i da izabere knjige govori činjenica da sam taj obimni roman pročitao nekoliko puta. To govori i kako sam formirao ukus, prihvatajući svakojake preporuke, pa i od odbojkaških reprezentativaca koje nisam poznavao. Bavite se društvenim naukama. Koliko je važno stalno se usavršavati, koje knjige su najviše doprinele Vašem obrazovanju? Bogdan Tirnanić je govorio da pravi novinari ne rade u julu i avgustu. A

Tirke je bio jedan od najvećih u novinarstvu jer je mnogo čitao, od svih novina svakog dana do svih knjiga koje je neophodno pročitati. A to ne može da se postigne ako se radi svakog dana. I u julu i u avgustu. Da li radije birate dela publicistike ili fikcije? Radije biram fikciju, ali odnos je negde 2 : 1. Ako odlazim na skijanje ili letovanje i nosim tri knjige, obično su dve knjige fikcije i jedna publicistike. Ko Vam je od savremenih svetskih mislilaca blizak i zbog čega? Kada pročitam Novu pohvalu granici, sjajan esej o tome šta nas čeka kada se pandemija virusa korona jedanput završi, pomislim da je Konrad Pol Lisman briljantan mislilac. Isto pomislim i kada pročitam tekst ili knjigu Branka Milanovića, koji u oblasti nejednakosti spada među tri najveća autoriteta na planeti. Sećam se i da sam, kada sam čitao No Logo ili Doktrinu šoka, smatrao da je Naomi Klajn jedna od najdragocenijih autorki ovoga vremena. Da li pratite savremenu srpsku književnu scenu? Kako Vam izgleda i ko se izdvaja?


Da, uvek sam voleo da čitam naše savremene autore. Poslednje zanimljivo što sam pročitao iz tog korpusa je roman Mulat albino komarac Steve Grabovca. Odličan mi je, na primer, bio i Crnogorski roman Đura Radosavovića. Posljednji muškarac Muharema Bazdulja takođe ne bi trebalo da se propusti, bar dok su distopije globalni trend. I da ne bude da pominjem uglavnom autore portala Oko magazina i ljude s kojima delim slične vrednosti, istaći ću i da sam uživao u divnoj knjizi svog političkog neistomišljenika Dragana Markovine Usamljena djeca juga. Otkrivate čitaocima i manje poznate autore kakav je Niko Bartulović. Zašto baš on i kako ste došli do saznanja o njegovom životu i stvaralaštvu? Najviše uživam u emisijama o ljudima kao što je Niko Bartulović. Jer to je čovek kog se Hrvatska odrekla a Srbija ga nije prihvatila, a njegov jedini greh je što je verovao u zajedničku

Da li volite da se vraćate klasicima? Volim, na primer, da se vraćam pričama Antona Pavloviča Čehova. Njegove priče su mi kao vraćanje u neku varoš koju dobro znam, gde je sve sporo i mirno, vrlo prijatno, a ubrzo postaje vrlo zanimljivo. Koje su najvrednije knjige koje imate u biblioteci? Nemam posebno vredne, ali imam posebno drage knjige u biblioteci. Na primer, Sarajevo 1914 Vladimira Dedijera, koja je pohabana, pripadala je mom dedi Mirku, ali je baš takvu – možda i zbog toga šta je sve prošla, posebno volim. Uz kakvu literaturu se opuštate? Uz Sportski žurnal. ■

5 KNJIGA DOMAĆIH PISACA ZA SVA VREMENA PO IZBORU GORISLAVA PAPIĆA:

1. Travnička hronika, Ivo Andrić 2. Tvrđava, Meša Selimović 3. Roman o Londonu, Miloš Crnjanski 4. Kad su cvetale tikve, Dragoslav Mihailović 5. Autobiografija – o drugima, Borislav Mihajlović Mihiz

BIBLIOTEKA POZNATIH

U SREDNJOJ ŠKOLI OTKRIO JE REMEK-DELO ŠANDORA MARAIJA SVEĆE GORE DO KRAJA

državu i zajedničku sudbinu njegovih Hvarana i mojih Trebinjaca. Ili Zrenjaninaca. A pritom, bio je odličan pisac; njegov roman Na prelomu bio je roman godine 1929. u Kraljevini u kojoj su pisali i Krleža, i Andrić, i Crnjanski. Preživeo je ustaški i italijanski zatvor, da je preživeo i partizanski, možda bismo danas o njemu govorili kao o autoru romana ranga Travničke hronike ili Gospođice jer do tog trenutka Andrić i Bartulović bili su pisci sličnog kvaliteta. Ili da je uspeo da se ukrca na avion pre 80 godina u Nikšiću a nije jer, kažu, nije bio sklon laktanju i guranju, možda Roman o Londonu ne bi bio jedina velika asocijacija naše književnosti i britanske prestonice.Niko Bartulović samo je jedna od tih zanimljivih a zaboravljenih priča, a ja sam, kao neko ko je voleo i često odlazio u Hektorovićev Stari Grad, imao jaku želju da je ispričam.


LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

PREDSTAVLJA Nagrađivani psihološki triler Prema istinitoj priči francuske autorke Delfin de Vigan o opsesivnom i nezdravom prijateljstvu, koji uspešno istražuje maglovite granice između stvarnosti i imaginacije

LAGUNIN KNJIŽEVNI KLUB

bilo kod vas u porodici, da li su vas tukli, silovali, da li su se razvodili, ko koga mrzi, ko je šta nasledio.

T

ema sedamdeset četvrtog Laguninog književnog kluba održanog na Instagram profilu laguna_knjige bila je knjiga Prema istinitoj priči Delfin de Vigan. O sofisticiranom psihološkom trileru, prevedenom na 27 jezika i ovenčanom nagradom Renodo, razgovarali smo sa književnicom Vladislavom Vojnović. Ophrvana teretom ogromnog uspeha svog prethodnog romana, bez inspiracije i u spisateljskoj blokadi, Delfin upoznaje L., koja je otelotvorenje svega čemu se Delfin oduvek potajno divila. Neprimetno ali namerno, L. odlučuje da se uvuče u spisateljičin život. S vremenom Delfin počinje da veruje da joj je L. neophodna i nezamenjiva, a njihovo neobično prijateljstvo počinje da se ispoljava na sve zlokobnije načine. Gde je granica između mašte i stvarnosti – ključno je pitanje romana. Mislim da je umetnička istina jednako vredna kao životna istina, s tim što umetnička istina uvek pokušava još nečemu da vas nauči. Ako vam ispričam šta mi se danas dogodilo, to ne mora nužno da ima poentu, ali ako vam izmislim nešto, to ću vam sigurno ispričati sa nekim povodom – da vas nečemu naučim, da vam nešto iskamčim, da vas zavedem da me volite ili da nešto uradim da ovaj svet bude bolji. Svi koji se bave narativnim umetnostima ostavljaju neki lični pečat. Dok pišete tekst, pišete ga čitaocu kog ste kreirali u svojoj glavi – to može biti neko od vaših prijatelja ili neko od vaših pravih čitalaca, ako ste imali priliku da ih upoznate. Ali pisci moraju imati neku L., neku „nju“ (L. je na francuskom „ona“) sa kojom razgovaraju dok pišu. Zanimljivo je kako L. iz romana misli da nema ništa bez istine i kako čitaocima morate da ispričate kako je

24

L. govori Delfin da je ljudima dosta „bajki i izmišljenih likova... Ljudima su dojadili romani čija radnja teče kao po loju, vešto sročene krilatice i raspleti, ljudima je dosta prodavaca loše robe koji štancuju priče ne bi li nam uvalili knjige, automobile ili jogurt, oni očekuju istinu, nešto verodostojno, žele da im se priča o životu.“ Istina je da nikog nije briga za jeftine i loše priče, ali šta ćemo sa Servantesom, Dostojevskim ili Tolstojem i sa celom istorijom književnosti ako ćemo tako da tretiramo stvari koje su izmišljene? Na početku romana saznajemo da je glavna junakinja doživela veliki uspeh sa prethodnom knjigom, koja je u potpunosti bila priča o njenoj porodici, o njenom nesrećnom detinjstvu i prošlosti, i da joj je vrlo teško što se to narodu dopalo. Nije očekivala da će doživeti ogroman uspeh i kaže da ne može više da izdrži slavu i da će se podeliti napola ako bude morala da stavi samo još dva potpisa u knjige. Posle toga se u njenom životu pojavljuje nepoznata žena koja počinje da je tera da i dalje piše na takav način, ali njoj je teško, jer je tom knjigom već povredila nekog iz svoje porodice, i to toliko da čak dobija i anonimna pisma sa pretnjama. Dakle, teret koji joj je donelo otvaranje pred svetom našu nežnu spisateljicu očigledno toliko potresа da padа u neko čudnovato stanje iz kog je vadi – ili ne vadi ta druga. L. je sve ono što Delfin nije. Delfin je veoma stidljiva i povučena, a L. je jedna od onih žena koje privlače pažnju, na koje ne možete da ostanete ravnodušni. Glavna junakinja je toliko povučena da bismo mogli da kažemo da pati od nekog ozbiljnog sociopatskog poremećaja. Vrlo je čudno da takva osoba, budući da je savremena, obrazovana, civilizovana, da dolazi iz srednje klase, iz zapadne, bogate, razvijene zemlje, nije potražila stručnu pomoć. Onda se pojavljuje druga, koja je snažna, jaka, otvorena, sposobna, organizovana, ali anonimna – ona je pisac iz senke, piše biografije poznatih ljudi, i sad je

Knjiga Prema istinitoj priči podeljena je na tri dela, Zavođenje, Depresija i Izdaja, koji najbolje opisuju kako se razvijao odnos glavnih junakinja Delfin i L. ona nekakva zlica koja nam tek pred kraj romana priča priče iz svog života. Ispostaviće se da to i nisu njene priče, već da pripadaju literaturi. Njena priča o majci koju je našla mrtvu priča je iz jednog romana, njen odnos sa ocem je priča iz drugog, a smrt muža je priča iz trećeg romana. Ako se zapitamo i da li je L. sve što je Delfin bilo potrebno i kad su prijateljski odnosi u pitanju, odgovor je – verovatno da, ali prosto je pitanje kakva je ta L. ako je gledamo kao deo sopstva glavne junakinje. Ne znamo zašto je L. nužno morala da bude zla. Na kraju knjiga poprima elemente trilera. Delfin i L. su otišle van grada, odvojene od svih. Delfin je povređena noga posle pada, a L. počinje da je truje. To je i trenutak u kome se konačno zapitamo da li L. zaista postoji. Očekivala sam da će se Delfin na kraju odbraniti od moje optužbe da je pomalo luda i da je to sve sama sebi uradila i da će se pojaviti makar jedna stvar koja će biti dokaz postojanja L. Ali L. je savršeno sakrila svoje tragove. Dokaz se nije pojavio. Ubeđena sam da postoji mnogo čitalaca koji ne misle isto kao ja – da L. nije postojala. Mislim da je to drugi glas koji se javio Delfin usled griže savesti što je oblatila svoju familiju i ponudila njihovu priču celoj Francuskoj na tacni. Delfin to na kraju nije mogla da podnese. ■


TEMA

Mali čitalački

Edi je očigledno feminiziran i time sa različitih aspekata stigmatizovan u siromašnoj i zatvorenoj francuskoj provinciji. Celog života borio se sa osećajem stida što je takav: autsajder, „promašen slučaj“, „peško“ čiji je brat alkoholičar i delinkvent a porodica siromašna. Posle izdavanja knjige Edi Belgel je promenio ime u Eduar Luj. Iskoristivši svoje odrastanje da bi ispričao priču, izvršio je inverziju stvarnosti i fikcije. Ako je književnost bespogovorno bazirana na realnosti, ni stvarnost nije pošteđena pripovedačkih postupaka. Zato autor može da dâ sebi drugo ime, i time što je uspeo da artikuliše svoju traumu u tonu lišenom patosa i samosažaljenja govori da je pretrpljeno nasilje preneo na jednu drugu fiktivnu ravan i uspeo da to iskustvo prevaziđe, a njegovim akterima konačno oprosti.

Njen otac se borio sa bipolarnim poremećajem koji je i kod same autorke otkriven u mladosti. Ovo je klasični autobiografski postupak koji se donekle bazira na autorkinom iskustvu. Pa ipak, naše čitanje nije oslobođeno čitalačkog zločina. Ako iz Moje borbe znate već sve o Lindi Knausgor, dok čitate ovu knjigu, sigurno ćete pomišljati da neke stvari konačno imaju smisla. Time vršimo jedan kreativni čitalački postupak stapanja dve ravni stvarnosti i rađamo čudovište od parčića fikcije i nama dostupne realnosti. A ponekad i sami pisci samosvesno dezavuišu granice između stvarnosti i fikcije, kao u knjizi Prema istinitoj priči. Da li je L. utvara koja se izmigoljila iz teksta, proizvod fikcije jednog izmoždenog spisateljskog mozga, priviđenje koje um u kreativnoj blokadi trokira i proizvodi, ili Delfin proganjaju odgrisci iz sveta fikcije koje je u čedomornom postupku selekcije eliminisala, ili je L. ravnopravan lik kao i Delfin sa kojim se autorka (Delfin de Vigan) poigrava i pokušava da nam dočara razarajući postupak stvaranja?

Jedan takav postupak koristi i Linda Knausgor. Njen život je odavno prešao granice svakodnevice, i nakon što je Karl Uve Knausgor Moju borbu ispisao potpuno ogolevši njihovu intimu, ona u knjizi Dobro došla u Ameriku pokušava da izgura svoju borbu – da se pripovedanjem izbori sa krivicom zbog očeve smrti. Sećanjem na srećne trenutke svoje porodice, autorka pokušava da se izbori sa grižom savesti koju oseća zbog očeve smrti. Poput Elene, i Linda je imala težak odnos sa mentalno nestabilnim ocem.

Nikad nećemo znati. To su misterije sveta teksta koje nas kopkaju i teraju da nastavimo da okrećemo stranice, kopamo i bunarimo, uvek u potrazi za dobrom pričom: onom koja je napisana, onom između redova i onom koja na kraju nastaje u našoj glavi. Stvarnost je porozna, a knjigoljupci stanuju na tankoj granici između dva sveta i naslađuju se propustima sa obe strane. Granica između fikcije i stvarnosti zato nije ni previše bitna, jer u korenu svake priče leži naša neopisiva želja da se prepustimo čitalačkom delirijumu. ■

Piše: Nevena Milojević

Pravi, rođeni čitalac uvek je sklon traženju pikanterija. Njemu je urođeno da gleda preko korica, da gura nos gde ne treba i pokušava da prokljuvi stvari koje ga se ne tiču. Recimo, koliko od pročitanog ima veze sa realnošću? Da li je to autorovo iskustvo? Ma sigurno jeste... Sigurno negde iza brojnih stranica i niza redova stoji sirovo autorovo iskustvo.

Z

a čitaoca nema ničeg slađeg od knjige Gotovo je s Edijem Belgelom, čija je kontroverza o priči samog autora koji pripoveda u svoje ime buknula širom sveta. Edi (Eduar Luj) postupkom autofikcije priča o svom odrastanju u siromašnoj radničkoj porodici.

TEMA

zločini

25


IZ PRVE RUKE

NAJVEĆI IZUM ČOVEČANSTVA Kakva je to čarolija kojom gradovi osvajaju srca i umove ljudi, šta gradovi znače za našu civilizaciju, koliko i kako su je oblikovali, maestralno je opisao Ben Vilson u knjizi Metropolis, živopisno i eruditski napisanoj, neizmerno zanimljivoj i neodoljivoj, koju nam predstavlja urednik Srđan Krstić Sremska Mitrovica stariji i dugotrajniji od gotovo svih ljudskih struktura koje su neprekidno u funkciji u našim krajevima. Prošli su kroz njih ili bili njihovi stanovnici Kelti, Rimljani, Avari, Sloveni, Mađari, Romeji, Turci, Austrijanci, Nemci i mnogi drugi, uzdizala su se i padala carstva, stvarale i propadale države, ali su gradovi opstali i danas su veći nego ikada pre. Menjali su imena, značaj im je bio veći ili manji ali postoje vekovima, u njima su se rađali carevi, živeli ljudi.

R

anije ste često mogli da čujete: „Nema ti pravih Beograđana, svi smo mi odnekud došli“, simpatičnu, pogrešnu floskulu koja bi trebalo da ukaže da su stanovnici ovog velikog grada zapravo ruralni i da je Beograd u stvari samo jedno veliko, odskora popunjeno selo. Međutim, Beograd u skoro dve i po hiljade burnih godina nikada nije napušten, na Kalemegdanu nikada nije zgasnuo plamen grada čiji su duh održavali njegovi stanovnici, tako da pravih Beograđana ima i bilo ih je mnogo pre svih ruralnih naselja. Bilo ih je i pre Srba i Slovena, mada su se drugačije zvali, vekovima pre prvih hrišćana i crkve postojao je utvrđeni grad na ušću Save u Dunav, pa čak je tu bio i pre Rimljana na ovim prostorima. Ovde su Beograd, Niš ili

26

SNAGA CIVILIZACIJE Sada tu floskulu da nema pravih građana čujete sve ređe jer odavno više ljudi živi u gradovima nego u selima i više ih se tu rađa, pa je priliv stanovnika veći iz samih gradova nego sa strane. Kako kod nas tako i u svetu. Više nismo ruralna već urbana civilizacija i bićemo sve urbanija, uz sve dobro i loše što nam to donosi.

Gradovi su menjali imena, značaj im je bio veći ili manji ali postoje vekovima, u njima su se rađali carevi, živeli ljudi

Kakva je to čarolija kojom gradovi osvajaju srca i umove ljudi, šta gradovi znače za našu civilizaciju, koliko i kako su je oblikovali, zašto je njihov uticaj presudan za istoriju ljudskog roda, pokazuje nam Ben Vilson u Metropolisu, neverovatno dobroj i majstorski napisanoj knjizi o gradu, najvećem izumu čovečanstva. Ovog iskusnog urednika autor je osvojio već na samom početku dok opisuje putnika namernika od pre 6000 godina, koji prilazi Uruku, prvom gradu za koji znamo. Taj osećaj dubokog naklona prema gradu, veličanstvenoj ljudskoj tvorevini, prema snazi civilizacije osetio sam poput tog putnika na prilazu veličanstvenom Njujorku, na ulicama Moskve, na nebu iznad Pariza. Bila je to uvek duboka fascinacija ljudskim delom, a grad je uvek vidljivo delo ljudskih ruku. U maestralnim pričama o velikim i značajnim gradovima kroz istoriju, od Uruka, Vavilona, Atine, Aleksandrije i Rima pa preko Malake, Amsterdama, Bagdada, Tenočtitlana i mnogih drugih velikih gradova kroz istoriju sve do stradanja Varšave, uspona Los Anđelesa i upoznavanja s Lagosom, pred vama se otvara nova istorija civilizacije i slika o svetu u kojem živimo postaje vam kristalno jasna u ovoj nesvakidašnjoj istoriji. Maestralna knjiga. ■


Prvo i najvažnije, da li treba da budemo zabrinuti zbog razvoja veštačke inteligencije? Da, apsolutno. Tehnologija je alat koji možete koristiti u loše i dobre svrhe. Razlika je u tome što je veštačka inteligencija mnogo moćnija tehnologija. Već danas možete videti šta se događa sa medijima i svetom koji postaje sve više polarizovan, ljudima koji počinju da žive u paralelnim univerzumima, mehurima u kojima slušaju samo informacije sa kojima se slažu, što uzrokuje mnogo problema u našoj demokratiji. Da li je zato ovo najvažniji razgovor našeg doba? Ono što se dešava sa medijima trebalo bi da bude poziv na buđenje. Ljudi kažu „Oh, roboti dolaze“ i uplaše se, ali plaše se pogrešne stvari, da će roboti doći i ubiti nas, a u stvari roboti nas hakuju, ne fizički roboti sa dve noge već algoritmi. Većina ljudi u Evropi svoje vesti dobija sa društvenih mreža, a postoje pametni algoritmi koji automatski uče kako da nateraju ljude da provode više vremena gledajući reklame kako bi uvećali profit. Šta će biti sa čovečanstvom ako uspemo da stvorimo inteligenciju koja će prevazići našu? Na koji način možemo da kontrolišemo inteligenciju koja je izvan našeg poimanja? Na to pitanje trebalo bi odgovoriti pre nego što je kreiramo. Ako pitamo šta će se dogoditi u budućnosti sa veštačkom inteligencijom, ponašamo se kao pasivni posmatrači koji nemaju nikakvog uticaja. Treba da se zapitamo kakvu budućnost želimo i kako zapravo možemo da je ostvarimo. Pomalo se bojim da stalno ponavljamo iste greške.

Kakvu budućnost želite? Da li će se veštačka inteligencija pojaviti u ovom veku? Koliko smo spremni da je oblikujemo? Hoće li nas mašine prevazići i na kraju možda potpuno zameniti? U ekskluzivnom intervjuu sa autorom knjige Život 3.0 Maksom Tegmarkom razgovarali smo o jednoj od najvažnijih tema našeg doba Razgovarala: Iva Burazor

Vaša knjiga opisuje dvanaest mogućih verzija budućnosti ukoliko čovečanstvo pokuša da napravi superinteligentnu veštačku inteligenciju. Većina nas poznavala je nekog ko je umro od neizlečive bolesti, a u stvari još nismo dovoljno pametni da smislimo kako da je izlečimo. Bilo bi sjajno da koristimo veštačku inteligenciju da ubrzamo medicinska istraživanja. Zašto i dalje postoje ljudi koji umiru od gladi?

Ovi problemi mogu se rešiti. Ova vrsta pozitivne vizije trebalo bi da bude polazna tačka našeg razgovora o veštačkoj inteligenciji.

INTERVJU

M

aks Tegmark je profesor sa MIT-a, napisao je više od 200 radova na teme od kosmologije do veštačke inteligencije. Osnovao je neprofitnu organizaciju Institut za budućnost života (FLI, Future of Life Institute) i sarađivao sa Ilonom Maskom na pokretanju programa za istraživanje bezbednosti veštačke inteligencije. Njegova knjiga Život 3.0 istražuje uspon veštačke inteligencije, koja ima potencijal da nam budućnost preobrazi više nego bilo koja druga tehnologija.

Kako će izgledati život 3.0? Mislim da smo trenutno u vrlo kritičnom trenutku istorije života na Zemlji, gde ćemo u ovom veku ili učiniti nešto veoma glupo i čovečanstvo će izumreti, ili ćemo se sabrati i stvoriti zaista neverovatnu budućnost. Život zaista može procvetati kao nikada pre, da bude zdrav i prosperitetan... Kao da je čovečanstvo na putu i dolazi pred raskrsnicu gde ima jednostavan izbor – divnu budućnost ili apsolutno užasnu budućnost. Mogu da razumem da su ljudi pesimistični, ali imamo i inspirativne priče. Posle Drugog svetskog rata u Evropi smo imali izbor, tenzija je mogla da nastavi da raste i dovede do trećeg svetskog rata. Umesto toga formirana je Evropska unija. Radilo se na zajedništvu, omogućeni su besplatni univerziteti, zdravstvena zaštita za sve, penzioni planovi, ta pozitivna vizija je uspešno ujedinila ljude. Da li se može reći da ste oprezno optimistični? Da, moguće je stvoriti sjajnu budućnost, ali će biti potrebno mnogo napornog rada. Sve što volimo u svojoj civilizaciji proizvod je inteligencije, pa ako je možemo uvećati pomoću veštačke inteligencije, što nam daje potencijal da rešimo sve probleme koje ranije nismo uspeli i stvorimo neverovatnu budućnost, onda je i te kako vredno truda. ■ 27


Buduća lektira Pisac i novinar R. M. Marko nedavno se predstavio publici svojim romanom namenjenim mlađim tinejdžerima (a bogme i svima ostalima) – Mali dimničar Pišete za mlade? Pišem, ali odrasli ne prestaju da je pozajmljuju. Neki to rade čak i noću dok deca spavaju. Naprosto je neverovatno koliko su uporni.

MALA LAGUNA

U Vašem romanu svi junaci sazrevaju naprečac, a do kraja priče postaju pravi ljudi.

Zašto baš dimničar i zašto baš u Pragu? Ovo je priča o jednom zanimanju koje izumire – o dimničarima. Oni su nekada davno bili mnogo mlađi, dok dečji rad još nije bio zabranjen. Za priču o dimničarima potrebni su lepi krovovi, a nema lepših krovova na svetu od praških. Ako mi ne verujete, proverite. Da se vratimo na Vas. Zašto pišete pod pseudonimom? Da me ne bi bio blam kad u knjižari kupujem svoje knjige. Znate, plaćam karticom, pa bi bilo lako uočiti isto ime na kartici i na koricama. Kad god je nekom od mojih prijatelja rođendan ili rođendan deteta, eto me u knjižari.

NOVO

28

To je priča o momčiću Viktoru i njegovim naporima da pronađe devojku svog života Rahelu, koju su oteli trgovci ljudima. Pre toga se igrom slučaja kači s jednim tajnim društvom, ali mu pomažu neki veoma fini ljudi. Nakaze iz cirkusa, recimo. I jedan usamljeni dečak po imenu Franc Kafka. Viktor preuzima odgovornost za druge, kao i Rahela, pa i ostali glavni likovi. Zato tako brzo od dece postaju ljudi. Dečaci se u romanu povremeno igraju loptom. U pitanju je složen sport koji podrazumeva i pentranje po krovovima i posebnu komunikaciju zvižducima. Da li Vam je ideja došla na osnovu nekog realnog događaja ili igre, ili je sve plod mašte? Skoro u potpunosti je plod mašte sem jednog davnog sećanja. Naime, jednom davno sam se kao klinac peo na krov dedine kuće da bih oslobodio loptu koja je upala upravo u dimnjak.

Mali dimničar sjedinjuje radoznalost Malog Princa i osećajnost Olivera Tvista, vodeći čitaoca u originalnu avanturu koja se pamti Vaše čitaoce očekuje jurnjava po Pragu, beg od jednog opasnog tajnog društva i traganje za grupom trgovaca ljudima po Evropi. Šta biste kao avanturista mogli da im savetujete kad bi se zatekli u toj situaciji? Kad vam neko ko vas juri vikne: „Mali, stani, bolje bi ti bilo!“ ili: „Mala, stoj!“, nipošto nemojte stati. A to što vam viču znak je da ne mogu da vas stignu, što je dobro. I, za kraj, imate li poruku za naše čitaoce? Dragi mladi ljudi, kupite ovu knjigu. Zamolite roditelje da vam je kupe. Kad vas pitaju zašto baš nju, servirajte im priču da je u pitanju buduća lektira. Neće vas odbiti – ne pitajte kako znam. ■

IZ SVETA KNJIŽEVNOSTI ZA DECU

Gusarski gulaš, Nil Gejmen

Barbara, Kata i dva čuda jedna, Rastislav Durman

365 priča za laku noć, Kjara Čoni i Danila Sorentino

Zabavna priča o gusarima bebisiterima koji će povesti decu u pravu avanturu. Vesela, prava gozba od poeme, sa svim sastojcima od kojih se može skuvati sjajna knjiga! ■

Baka Kata živi na salašu sa guskom Barbarom, koja stalno gunđa i nešto prigovara. Čekajući da joj dođe u goste unuka koja se isto zove Kata, baka uvežbava sa guskom Barbarom bajke koje će pričati devojčici. ■

Nezaboravna knjiga koju ćete rado čitati sa svojim mališanima. Uz bajke, basne, narodne priče i mitove i legende iz celog sveta, deca će svake večeri uživati i sanjati slatke snove. ■


PROMO

Priče iz Srbije K

ao kompanija koja je proizvela na stotine hiljada suvenirskih lončića za daleke zemlje, Metalac je odavno planirao da uvede prepoznatljivu suvenirsku ponudu artikala za Srbiju i region. Prva takva linija suvenira sa naslovom Priče iz Srbije pojavila se u Delfi knjižarama. Laguna i Delfi knjižare razumeli su ne samo nameru već i strast, veru i upornost Metalčevog tima da projekat realizuje na društveno odgovoran način.

Stoga će ovu, i svaku sledeću Priču iz Srbije, tradicionalnu ili modernu, Laguna, Delfi knjižare i Metalac pričati zajedno, na proizvodima, u publikacijama, na društvenim mrežama. Logično je što je ova kolekcija povezana sa artiklima koji su deo našeg svakodnevnog života i zato su ne samo uspomena i emocija već i praktični, korisni predmeti: džezve, lonci, činije, šerpe. Prva kolekcija Priče iz Srbije inspirisana je živim kulturnim nasleđem, oličenim u tradicionalnoj veštini izrade ćilima. Ćilim je istkana priča i svaka njegova šara ima svoje značenje. Iza magične igre boja i kombinacije ornamenata kriju se priče o ljubavi, zdravlju, sreći, slobodi, uspehu, veri, patnji, nadi… Njih su ispisivale tkalje – žene veštih ruku, oštrog vida, beskrajnog strpljenja i istančanog smisla da već poznate šare uklope u nove kompozicije, dajući im lični umetnički pečat. Suveniri Priče iz Srbije kompanije Metalac dostupni su u odabranim Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs. ■ 29


VESTI

Tiho teče Misisipi na sceni BDP-a

Foto: BDP

PROMO

Na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta izvedena je predstava Tiho teče Misisipi, rađena prema istoimenom romanu Vladimira Tabaševića. U predstavi igraju Vesna Čipčić, Branka Katić, Jana Milosavljević, Mladen Sovilj, Miloš Petrović Trojpec, Milan Zarić i mnogi drugi, a dramatizaciju komada uradio je pisac zajedno sa rediteljem predstave Ivicom Buljanom. Podeljen na petnaest poglavlja, roman prvenac Vladimira Tabaševića zaokružuje priču o jednoj porodici i jednoj državi. ■

POBEDNICI NAGRADNOG FOTO-KONKURSA

KAFOKNJIGOLJUPCI D

a su dobra knjiga i šolja omiljene kafe savršena kombinacija, još jednom smo se uverili zahvaljujući konkursu „Kafoknjigoljupci“, koji su Laguna i NESCAFÉ organizovali za sve kojima je čitanje uz ispijanje kafe omiljeni ritual. Uz svaku porudžbinu obavljenu preko sajta laguna.rs do 22. aprila poklanjali smo i dve kesice NESCAFÉ 3u1 kafe različitih ukusa i intenziteta. @booksofmimi

@slavica_milutinovic

To je probudilo vašu kreativnost, pa ste na svojim Instagram profilima, uz hešteg #Kafoknjigoljupci, delili sa nama fenomenalne fotografije, kojih je do kraja konkursa stiglo blizu 400. Izabrali smo pet najkreativnijih fotografija koje smo nagradili romanima u izdanju Lagune i Nescafé poklonom. @almostg_glam

@rade_jokic

@andjelacarobnjakovic

Uživajte i dalje u čitanju i dobroj kafi! Uz omiljenu knjigu odaberite i omiljeni NESCAFÉ ukus. Predlažemo vam da isprobate nove, neodoljivo ukusne i penaste NESCAFÉ Cappuccino i NESCAFÉ Latte kafe. ■ 30


Akcija za Svetski dan roditelja Međunarodni dan roditelja obeležava se 1. juna, pa tim povodom, od 1. do 6. juna, u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs odobravaće se dodatni popust od 10% na Lagunine naslove iz oblasti roditeljstva. ■

Nepoznato o…

Silviji Plat ► Svoju prvu pesmu objavila je u listu Boston Herald kad je imala samo osam

godina.

znala je En Sekston, dobitnicu Pulicerove nagrade za književnost 1967, koja joj je postala bliska prijateljica, iskrena savetnica i podrška tokom mračnih životnih perioda.

VESTI

► Na pesničkoj radionici kod Roberta Louela na Bostonskom univerzitetu upo-

► Godine 1982. Silvija Plat je za Sabrane pesme posthumno dobila Pulicerovu

DELFI GIFT

DELFI GIFT

nagradu za književnost. ■

SET: OLOVKA I FUTROLA

U duhu proleća! Portico Design, kompanija osnovana pre 25 godina u Batu, u Velikoj Britaniji, lansirala je fantastičnu kolekciju gifta i pribora za pisanje Sara Miller, koja će ovom proleću dati sasvim novi sjaj. U saradnji sa nagrađivanom britanskom dizajnerkom Sarom Miler nastala je čarobna Orchard kolekcija, pa je gift paleta Portico Designa bogatija za kvalitetne i lepe predmete razigranih printova i živopisnih šara. Orchard kolekcija sastoji se od putnih setova (novčanik, futrola za pasoš, etiketa za prtljag), kutija za nakit, futroli za naočare, olovki, pernica, notesa, koji će svojim privlačnim dezenom ulepšati vaše dane. Ovu ekskluzivnu kolekciju možete pronaći u svim Delfi knjižarama, kao i na sajtu delfi.rs. ■

SET ZA PUTOVANJE TERMOS ŠOLJA

ADRESARI FUTROLA ZA NAOČARE

31


Roman koji će vas pratiti zauvek

Zabeleženo na Po mom mišljenju Svet po Garpu je knjiga o ljubavi prema životu u svetu koji je skrojen tako da ti taj život otežava iz dana u dan – napisala je na svom profilu @zozefina_k, bukstagramerka Zorana Karapandžin, koju je ovaj klasik Džona Irvinga oduševio, pa je za naš časopis podelila utiske o knjizi Foto: @zozefina_k

D

a li vam se ikad dogodilo da pročitate knjigu i pomislite kako biste samo takve knjige mogli da čitate do kraja života? Znam da se ne dešava često, a znam i da kad se desi, to bude trenutak ogromne sreće. Upravo sam se tako osećala nakon što sam završila roman Svet po Garpu. I ne samo kad sam ga završila već i sve vreme dok sam ga čitala. Svet po Garpu možda čak i nije najpoznatije delo Džona Irvinga, ali je svakako knjiga koja je na mene ostavila najjači utisak dosad u ovoj godini. Džon Irving je američki pisac koji se romanom Svet po Garpu probio, ali su skoro sva njegova dela nakon toga bila bestseleri. Okej, znam da je dosta čitalaca i čitateljki alergično na reč bestseler, ali slušajte ovo. Čak pet njegovih romana je dobilo svoju ekranizaciju, a film rađen po romanu

32

Tuđa pravila dobio je čak i Oskara za najbolje adaptirani scenario. Dakle, kad je reč o Irvingu, reč bestseler zaista nije olako upotrebljena. Radnju romana nije lako prepričati, moram da priznam. Glavni junak je T. S. Garp, sin čuvene feministkinje Dženi Filds, koja je zapravo samo plod Irvingove izvanredne mašte. Dženi je bila devojka kojoj su požuda i muško-ženski odnosi bili prilično odbojni, ali je želela da ima dete. I dobila ga je na veoma zabavan način! Njen sin nije dobio njeno prezime, iako je bila samohrana majka, već potpuno čudno ime – T. S. i prezime po ocu – Garp. Jedan jedini – T. S. Garp. On je, takođe, malo poseban tip. U mladosti je živeo s majkom Dženi, koja je radila kao medicinska sestra, bavio se rvanjem, ali je u jednom trenutku svog života pomislio kako bi želeo da bude pisac. Međutim, ovde dolazimo do prvog obrta – za razliku od Garpa, koji je za profesijom pisca žudeo ali nekako nije uspevao da do nje dođe, njegova majka je sasvim slučajno postala jedna od najpoznatijih spisateljica u Americi u tom trenutku. Dženi je napisala knjigu Seksualno sumnjiva, koja je postala svojevrstan feministički manifest i donela joj slavu kod svih žena koje su u to vreme pokušavale da dođu do svojih prava. Paralelno sa tim, Garp se ženi svojom srednjoškolskom simpatijom Helen i dobija dva sina. Ovo što ste dosad pročitali je sve što ćete ovde pročitati o samoj radnji. Dodaću samo i da je ovo veoma površno prepričano i da je Garpova priča prepuna neočekivanih obrta i zapleta, ali upravo zato bi sve što bismo dalje rekli bilo spojler.

ISPRED SVOG VREMENA Pitanje koje možda sada postavljate jeste – o čemu zaista govori Svet po Garpu? Odlično pitanje. Svet po Garpu govori o svemu pomalo. Hajde da počnemo sa jednom očiglednom temom kojom se roman bavi, a to je feminizam i sve što on obuhvata. S obzirom na to da je ovaj roman pisan sedamdesetih godina prošlog veka, ne možemo da ne kažemo da je Džon Irving zaista ispred svog vre-

mena. Dakle, imamo muškarca koji usred drugog talasa feminizma piše roman koji je upravo podrška tom pokretu. Stavovi poput onih koje Irving u romanu iznosi nisu u to vreme bili svojstveni muškarcima. Irving plete priču oko Garpovog života, ali na momente deluje kao da je Garp u knjizi sporedni junak koji posmatra svoju sudbinu. Rođen od majke koja je odbila da se uda i na sebe prihvatila breme samohrane majke, a kasnije oženjen jednom jakom i pametnom ženom – Garp svakako bez tih žena ne bi bio to što jeste. Dženi Filds, njegova majka, u beloj uniformi medicinske sestre simbol je zaštitnice i, slobodno možemo reći, majke svih žena koje su se oglušile o pravila nametnuta od društva i svih onih neprihvaćenih i obespravljenih. Takođe, Garpova supruga Helen simbol je jake žene koja zapravo izdržava svoju porodicu, dok muž pokušava da pojuri svoj san da postane pisac. Da li možete da zamislite takvu porodicu sedamdesetih godina? Veoma teško. Odnos između Garpa i Helen ima svoje lepe i ružne trenutke, ali Irving veoma mudro i na vrlo inteligentan način ističe razliku koja je u društvu postojala između muškarca i žene, ma koliko oni izgledali ravnopravni. Svet po Garpu je roman prepun aktivizma. Ali nemojte da mislite da je njegova svrha da bude društveno angažovan i da nam ukaže na nepravde u društvu. Ne, Irving plete fenomenalnu priču koju možete da čitate samo radi priče, ali i ako ste od onih koji traže malo više od teksta. Ovo nije pamflet ili knjiga koja poziva na revoluciju. Svet po Garpu je slika društva i epohe, slika Amerike šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Pored toga, ovo je knjiga koja je napisana tako da nećete moći da je ispustite iz ruku. Duhovita je do besvesti, topla i lepa, ali na momente i neverovatno tužna. I ti tužni momenti lišeni su patetike i do te mere inteligentno napisani da nećete moći da verujete šta vam je pisac uradio i kako vas je upleo u priču. Sve napisano sumiraćemo jednom rečenicom koja već stoji na početku teksta, ali nije zgoreg ponoviti je – kad bih mogla, čitala bih knjige poput Sveta po Garpu celog života. ■


Knjiga priča Džumpe Lahiri Tumač bolesti, ovenčana Pulicerovom nagradom za književnost, otvara teme jezika i identiteta, porodičnih odnosa i osećanja pripadnosti. Čim se pojavila u Laguninoj ediciji Amerikana, privukla je pažnju, a ovoga puta vam prenosimo kakvu je emociju izazvala kod čitateljke Delfi kutka

DELFI KUTAK

DELFI KUTAK

OSEĆAJ USAMLJENOSTI I OTUĐENOSTI U KNJIZI

Tumač bolesti Džumpe Lahiri Piše: Petra Jovanović

umpa Lahiri kroz devet priča iskazuje sudar kultura i nudi ogrlicu satkanu od fragmenata života ljudi koje povezuje zajednička nit – osećaj usamljenosti i otuđenosti, kako stranaca u sopstvenoj domovini tako i migranata „istrgnutih“ iz kulture svojih predaka i „bačenih“ u brzi tempo Sjedinjenih Država. Jedna stvar je, nevezano za ljudske različitosti, ipak univerzalna – emocija. Autorka zadire u najtananija osećanja, otkrivajući nam ranjivost svakog čoveka.

Kratke priče osvetljavaju trenutke nežnih epizoda serije života sasvim jednostavnih i običnih ljudi, ispisane takvim narativom da se tuga i melanholija likova prenosi na nas. Gledajući „spoljašnjost kuće“, život jedne porodice može proći sasvim neopaženo, ali „otvorivši vrata“ i pišući srcem iz ugla protagonista, autorka im daje značaj.

Autorka je tumač ljudskih osećanja koja se nalaze izvan svakog jezika i kulture Svakodnevica dobija emocionalnu dubinu, postepeno gubeći svoju površnost. Od priča ne očekujte nepredvidive zaplete, šokantna otkrića, dinamičnu radnju i iznenađujući filmski kraj. Njihova posebnost je u osećaju stvarnog, dok snaga leži u činjenici da se svako, u određenom segmentu života, može poistovetiti sa protagonistima, pronaći sebe u njima i shvatiti da nije sam u svojoj muci. Zato je i normalno da vam se neće svaka priča svideti, ili vas neće pogoditi istim intenzitetom.

Muškarci i žene oslikani perom autorke doživljavaju velike emotivne slomove zbog čežnje za domovinom, težine novog početka ili tuge konačnog svršetka, gubitaka najmilijih, krivice, beskućništva, osećaja odbačenosti, loših ugovorenih brakova ili neverstava. Sagledavajući šire, sam naziv knjige nosi jaku simboliku. Tumač nije klasični prevodilac, premda su u pitanju različiti kontinenti i države. Autorka je tumač ljudskih osećanja koja se nalaze izvan svakog jezika i kulture. Ona je poznavalac unutrašnjosti i bolnih rana čovečje duše. Međutim, ukoliko se osvrnemo baš na priču koja nosi naziv romana, uvidećemo savršenu alegoriju osobe koja, radeći kao tumač doktora, dobija mogućnost prenošenja teskoba ljudi u zemlji koju nikada neće osećati svojom. Jaka je ljudska potreba za pripadnošću, ali je možda jača moć prihvatanja. ■ 33


VAŠ KNJIŽAR Zlata Dimitrijević

(„Dositej Obradović“, Beograd)

Radno vreme provodite sa ljudima sa kojima delite slična interesovanja. To su posvećeni, predani, nasmejani, fantastični ljudi koji postaju vaši prijatelji. Zbog njih je divno raditi ovaj posao. Koje knjige rado preporučujete? Preporučujemo knjige koje odgovaraju željama i zahtevima kupaca. Postavljamo pitanja i pažljivo slušamo njihove odgovore, a onda zajedno biramo knjigu koja će zadovoljiti njihove čitalačke kriterijume. Nije bitno šta rado preporučujemo, nego šta kupci žele rado da čitaju.

ZAVRŠNA REČ

S

vaki radni dan u knjižari drugačiji je od prethodnog – kaže šefica knjižare „Dositej Obradović“ u Zemunu Zlata Dimitrijević. Rad u knjižari ne podrazumeva samo rad sa kupcima i razgovor o knjigama već i zahtevnu organizaciju posla, mnoštvo internih zadataka i obaveza, ali i rad na sebi i sopstvenom usavršavanju. Odgovornost je velika, ali zahvaljujući timskom radu, Zlata i njene kolege bez problema izlaze na kraj sa svim izazovima.

Kako birate štivo za sebe, šta volite da čitate?

Zbog čega je lepo raditi u knjižari?

Koje Lagunino izdanje je na Vas ostavilo poseban utisak?

NOVI ULOV

Lepo je biti okružen knjigama i biti u toku sa svim novostima iz oblasti izdavaštva i književnosti. Ipak, najlepše je zapravo što ste okruženi divnim kolegama.

Kada razmišljam o tome šta bih čitala, najpre slušam preporuke svojih kolega. Oni me najbolje poznaju i znaju šta bi mi se najviše dopalo. Uvažavam preporuke prijatelja, ali i naših kupaca. Ne postoji žanr koji preferiram, ili određeni autor. Uvek se oslanjam na poverenje koje imam u osobu koja mi knjigu preporučuje i svoje trenutno raspoloženje.

Bez razmišljanja – Dezorijentisani Amina Malufa. To je jedna od retkih knjiga koju čitate i želite da što pre dođete do kraja zato što ste nestr-

pljivi da saznate sve, ali u isto vreme želite da se fantastična priča i divno pripovedanje nikada ne završe. Zemuncima, ali i svima onima koji prolaze kroz Zemun, Lagunin izlog uvek privlači pažnju. Bio je među deset najlepših izloga Zemuna. Koliko Vam znači to priznanje i gde pronalazite inspiraciju za uređivanje izloga? Naš izlog se do sada dva puta našao među najlepšim izlozima Zemuna. Veoma smo ponosni što su naš trud i zalaganje primećeni i nagrađeni. Ta nagrada nas je dodatno motivisala da u ovom segmentu posla budemo još bolji. Svakodnevno sređujući izlog, želimo da Zemuncima predstavimo nove naslove i hitove naše izdavačke kuće i bogat gift asortiman. Osluškujemo šta se našim sugrađanima dopada, šta žele da vide, iznosimo svoje ideje, uvažavamo sugestije, dogovaramo se i tako nastaje savršen zemunski izlog. ■

NOVI ULOV:

Ono što spasavamo u požaru Ketrin Senter U izdanju Lagune naći će se iskrena i zanimljiva priča o porodici, ljubavi i moći opraštanja. Opisujući netipičnu glavnu junakinju, autorka se potrudila da pokaže kako žene apsolutno nisu inferiorna bića, i maestralno je uspela u tome Piše: Dunja Lozuk

K

esi Hanvel je rođena za hitne slučajeve. Jedini je ženski vatrogasac u teksaskom vatrogasnom domu. U svojoj karijeri je svašta videla i imala prilike da pomogne mnogim ljudima koje je zadesila tragedija. Kesi je konačno zadovoljna svojim statusom na poslu, jer se dugo borila za poštovanje muških kolega. Međutim, kada je njena otuđena i bolesna majka zamoli da se preseli u Boston kako bi brinula o njoj, Kesi će imati problem da se uklopi u novu okolinu, ponovo kao jedina žena vatrogasac, ali u mnogo težim uslovima… Iz ove nadahnjujuće priče naučiće-

34

Ovaj dirljiv roman će nas podsetiti da možemo pronaći utehu tamo gde se najmanje nadamo

te mnogo o praštanju i isceljenju. Ovaj dirljiv roman će nas podsetiti da možemo pronaći utehu tamo gde se najmanje nadamo. Ovo je takođe priča o ženama u svetu muškaraca, o njihovoj borbi za ravnopravnost. Muškarci ponekad zanemaruju snagu žena, a ne bi smeli. Biti hrabar je ponekad najteži zadatak u životu jedne žene. Naša junakinja će naučiti da je najhrabriji potez već napravila, prihvativši sebe, svoje greške i svoju ranjivost. Kada prihvatimo da ćemo uvek na neki način biti slabi, da ćemo uvek imati mane, tada ćemo spoznati pravu snagu koju nosimo u sebi. ■


Profile for Laguna

Časopis Bukmarker - broj 7  

Advertisement
Advertisement
Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded